Čovek koji je jeo smrt

1. Kada se Popije počinje osećati kao sam Bog?

Preokret u njemu desio se nakon slučaja u kojem je trebalo osuditi obućara Rigua ili lopova Rigua.
Shvativši da ne može više nasumično birati čiji će život poštedeti, odlučio je da stekne širu sliku o životu
osuđenika, tako što će se o njemu raspitati kod njegovih poznanika. Budući da na taj način nije uspeo
doći do odgovora, došao je do zaključka da se ta odluka, moć da nekome život poštedi, a nekome
uskrati, nalazi isključivo u njemu. To saznanje učinilo je da, od nevidljivog građanina očišćenog od
osobina, postane upečatljiva istorijska ličnost, baš poput onih o kojima je često razmišljao.

2. Kako se opredeljuje koga da spase i u čemu se sastoje njegove moralne dileme?

U početku je to radio tako što je detaljno analizirao prekršaje koje su osuđenici napravili, posle samo
njihovo ime, onda nasumično i, konačno, oslanjajući se isključivo na svoju slobodnu volju. Muka koju je u
početku osećao jer nije znao na koji način odlučiti ko je vredan života, a ko ne, vremenom je smenjena
slatkim ukusom moći koji je u njegovim ustima ostavljala hartija prošarana mastilom. Tom shvatanju u
prilog je svakako išla činjenica da, kao što je na početku dela i sam Popije predstavljen, ne postoji tačan i
potpuno nepristrasan opis jedne ličnosti. Svako govori iz svoje perspektive. Različite perspektive donose
i različit, apsurdno kontradiktoran opis ličnosti na koji se on nije mogao oslanjati.

3. Šta konačno gubi iz vida?

Kako se giljotina za vreme Francuske revolucije oštrila tri puta dnevno, presuda, kao i pogubljenika, bilo
je mnogo. Popije je uvideo da, ako jedna presuda nestane, da, ako se jedan osuđenik dnevno ne pojavi
na svom konačnom odredištu ovog sveta, to niko neće primetiti. Oslanjajući se na ovu realizaciju, Popije
je prevideo želju osuđenika Arnusa da bude giljotiniran, potkrepljen idejom da svaki, na taj način
pogubljeni zatvorenik, ide u raj. Zbog toga je namera Popijea da mu sačuva život ugledala svetlost dana i
od njega učinila novi obrok mašini koja jede glave.

4. Na koga počinje da se ugleda i liči? Kako to tumače njegove kolege?

U početku su predstavljane isključivo suprotnosti između Maksimilijana Robespjera i Žana Luja Popijera,
međutim, nakon što je postao svestan svoje moći, Popijer je kako likom tako i ugledom koji je uživao,
počeo nesumnjivo ličiti na istorijski značajnog, Nepotkupljivog. U očima kolega mogao je ugledati
opravdan strah, ali i neupitnu podozrivost. Nakon suđenja Robespjeru, pisar Šode mu je sugerisao da bi
mogao prestati da liči na njega i time javno iskazao nepovorenje koje je u njemu Popije pobudio.

5. Koji zavrtanj će odlučiti njegovu sudbinu?

Izgleda da sam ovo pitanje zamenila trećim, očigledno sam nešto pogrešno shvatila.

6. U čemu se sve ogleda Pekićeva ironizacija istorije?

Ne vidim toliko ironizaciju istorije, koliko je prisutna ironizacija celokupnog, vanvremenskog ljudskog
društva i njegovih pojedinaca. Čoveka nije moguće zamisliti bez njegovih osobina. Nije niti jedan drugi
predmet ili život biće. Takvo stanje filozofski se naziva čisto stanje bića, osobine mu se procesom
apstrahovanja dodaju kako bismo ga uopšte mogli zamisliti. Jedan nevidljivi, neugledni čovek, koga
nema ni u jednom istorijskom zapisu, na kraju ovog dela poistovećen je sa jednim od najpoznatijih vođa
Francuske revolucije. Jedući smrti drugih, svoju moć je povećavao I na taj način se izdigao iznad onih koji
su ga na kraju i ubili. Smrt drugih je mogao da, jednako metaforično koliko i doslovno, pojede, ali od
svoje se nije mogao odbraniti niti je pokušao, što je već dovoljno apsurdno. Bio je svestan toga da je
moguće da neko jednom primeti nepravilnosti u izvršavanju presuda do kojih je dovelo njegovo
spasavanje života, ali je to njegovu moć činilo sve većom. Najpre je ironično to što je svoj život završio na
isti način i u istom danu, kao i njegova nekadašnja suprotnost.