Karakterizacija likova u „Kenterberijskim pričama“

Kenterberijske priče su delo Džefrija Čosera u kojem je na krajnje provokativan način

data slika društva. O životima ljudi saznajemo kroz priče hodočasnika, koja na dovitljiv način
govore o njima. Oni se ovim pričama zabavljaju dok vrše hodočašće ka grobu Tomasa Beketa.
Ono što je važno pomenuti za ovo delo jeste da je Džefri Čoser živeo burno i bio blizak
engleskom dvoru, te je imao uvid u tamošnje kontroverze. Učestvovao je u ratu s Francuskom i
išao u hodočašće u Španiju. Bio je mirovni sudija i upoznat sa umetnošću rane renesanse. Sve
ovo mu je pomoglo da se istakne u društvu i spozna kako njegovi članovi žive.

Hodočasnicima se na putu pridružio i krčmar, te su odlučili da se takmiče u tome ko će

ispričati najbolju priču. Onaj ko ispriča najbolju dobija besplatnu večeru. Među njima su bili
mornar, mlinar, drvodelja, vitez, štitonoša i drugi. Svaka priča govori o životu pripovedača, gde
saznajemo njihov društveni položaj, ali i šta oni misle o drugim slojevima društva.

U ovom delu, sem drugih junaka o kojima je reč, važan je i položaj samog pripovedača
koji nam daje do znanja da je i sam jedan od likova. Pripovedač po sećanju opisuje likove o
kojima govori, te način na koji ih vidimo umnogome zavisi od same predstave pripovedača i
mišljenja koje ima o njima. Iako je njegovo prezime Čoser, ne treba njegove ideje da shvatamo
kao ideje samog Džefrija Čosera, već kao ideje naratora koji nam kazuje priču. Na početku dela
narator je prikazan kao društven i naivan, dok je kasnije proglašen za ćutljivog i mrzovoljnog.

Kao primer pravih vrednosti i istinskih vrlina pripovedač navodi vitezove. Smatra da svaki
vitez treba da poseduje pet osobina, a to su: hrabrost (chivalrie), vernost (trouthe), čast
(honour), velikodušnost (fredom) i prefinjenost (curteisie). Međutim. u delu se pominje Arturov
mladi vitez koji predstavlja sve suprotno od ovoga. Da bi izbegao smrtnu kaznu jer je silovao
devojku, po kraljičinom naređenju odlazi u potragu, čiji je cilj da nauči da ceni i poštuje žene.

Čak je i život monaha suprotstavljen sa svim idealima za koje su se zalagali monasi. Ili je
bar trebalo tako da čine. Monah je u ovom delu opisan kao neko ko ne mari puno za Pravilo
Svetog Benedikta, koje nalaže da monasi život treba da provedu u radu i molitvi, već se okreće
uživanju u lovu i hrani.

Jedini koji je zapravo pobožan u ovom društvu jeste pastor. On je siromašan ali su
njegova dela brojna, a misli velike. On propoveda Jevanđelje i nastoji da živi život o kojem
govori. On je oličenje vrednosti koje monah, fratar i pomilovan (iz „Priče o pomilovanom“)
nemaju.

Status studenata u ovom delu vidimo kroz lik studenta filozofije. On je siromašan jer je
sav svoj novac potrošio na knjige. Njegova odeća je stara i odrpana, on malo govori, ali kada
progovori, njegove su reči mudre i pune moralne vrline.
 Lekar je predstavljen kao uspešan poslovni čovek. On je najbolji u svojoj profesiji i može
da izleči svaku bolest. I sam je savršenog zdravlja. Međutim, ono što njemu pripovedač zamera
jeste odnos prema duhovnosti i religiji. Nije često čitao Bibliju i bio je preterano opterećen
poslovnim uspehom i materijalnim dobitkom.

Žena je predstavljena kroz dva sukobljena ideala - jedan koji je predstavlja kao izvor zla,
iskušenja i nesreće i drugi, gde je ona predstavljena kao svetica i nedostižan ideal. Zapravo,
čitavo delo je napisano kroz određen kontrast. Ističu se osobine koje bi pripadnici određenih
profesija i društvenih slojeva trebalo da poseduju, a zatim se govori da oni te osobine nemaju.
Nakon toga, najčešće se navodi koji onaj koji zapravo poseduje te osobine, a od koga se to u
nekim slučajevima ne očekuje. Čoser se koristio izvesnim ismevanjem kako bi ukazao na
nečasno postupanje nekih likova. Ovakav humor je prisutan u celom romanu, ali njegova
namera nije bila da članove društva o kojim je reč uvredi, već da ukaže na opšte društvene
probleme.