Afekt, znanje i umetnost

Savremene teorije afekta se dosta preklapaju sa onim što se zove novi materijalizam. Važni su i objektno
orijentisana ontologija, kao i Masumi. Za te teorije, karakterističan je odmak od post-strukturalizma i
postmoderne. Post-strukturalizam je uspostavio lingvistički model za bavljenje svim fenomenima.
Postmoderna teorija se zasniva na kritici metanarativa, odnosno na kritici velikih priča(Liotar), razmatra
mogućnost i nemogućnost reprezentacije i dr. Post-strukturalizam i postmoderna su omogućile nastanak
onoga što danas zovemo teorijom, različitih studija (kultura, rod, postkolonijalizam i dr). Međutim,
situacija se bitno promenila.

Savremenost je označitelj za ono što se zbiva danas. Osim toga, savremenost je doba posle
postmoderne. Ono što odvaja postmodernu od savremenog doba su pad Berlinskog zida, završetak
Hladnog rata. Teri Smit savremenost određuje kao mnoštvo, suprotstavljenih, kontradiktornih praksi na
svim poljima: umetničkim, političkim, kulturalnim, ekonomskim i dr. Teško je pronaći zajedničke
imenioce za bilo koje prakse. Tako, savremenost karakteriše odsustvo škola u umetnosti. Problemi
savremene umetnosti su političnost umetnosti, prikazivanje sveta, ekologija, katastrofa, planetarnost,
posredovanost i afekt.

Spomenute teorije preuzimaju najbolje od njih, a to su kritike identiteta i kritike reprezentacije ali bez
insistiranja na logici teksta. Afirmišu pristup materijalnosti koji nije zasnova na logici teksta. Spinoza je
početna tačka za nove materijaliste i afektologe, naročito dva Spinoza pojma: imanencija i afekt.
Imanencija je pojam koji sugeriše da izvan ove stvarnosti nema ničeg drugog. Tako je ta slika sveta
suprotstavljena hrišćanskoj, tj. slici prema kojoj je bog stvorio svet i nema više nikakve veze sa ovim
svetom jer je potpuno transcedentan. Za Spinozu bog je priroda. Tako nema nikakve razlike između ove
stvarnosti i principa stvaranja, za razliku od hrišćanstva gde je bog izvan. Dakle, nema ničeg izvan jedne
prirode, supstancije.

Spinoza je naročito zanimljiv za afektologe zbog toga što sugeriše da postoji samo jedna materija.
Pojedinačne stvari stupaju u međusobne interakcije. Te interakcije Spinoza naziva afektom. Afekt je
sposobnost tela da dela i da trpi. Delez za razliku od Spinoze razlikuje afekte od afekcija. Afekti su
drugačiji od osećanja koja se izazivaju delovanjem drugih tela na nas. Afekt je za Deleza sama
materijalnost umetničkog dela. Afekti su bića koja imaju sopstvenu nezavisnu vrednost i prekoračuju sve
ono što je doživljeno. Afekti postoje u odsustvu čoveka.

Afekt je ono što je zajedničko svim bićima, organskim i neorganskim, dakle celokupnoj materijalnosti.
Sva umetnost stvara afekte, materijalnost koja je nezavisna od čoveka i koja ima sposobnost da deluje i
da trpi. Dakle, postoji nekakva materijalnost umetničkog dela koja pada izvan predstave subjekta koji tu
umetnost gleda.

Masumi je preuzeo ono najbolje od Deleza i Gatarija u pogledu afekta i dalje razvio. Masumi je
virtuelizovao afekt. Stoga, Masumi priča ne o odnosu između dva tela, već o mogućnosti za odnos
između dva tela.
Celokupna materijalnost sveta nije samo telesna, već postoji i bestelesni aspekt, virtuelni aspekt, tj. polje
potencijalnosti koje se nikada ne iscrpljuje. Polje potencijalnosti poseduje svako telo. Šta god uradili,
crpimo to polje potencijalnosti. Za Masumija je afekt polje potencijalnosti, tj. mogućnost za stupanje u
odnos.

Post-strukturalizam se bavio proizvodnjom subjekta, te je telesnost padala izvan tog pitanja jer je značila
ono neizgovorljivo u samom jeziku. Poenta novih materijalista i afektologija je ta da se treba vratiti telu,
odnosno materijalnosti. Ipak, tada ne napuštamo jezik i logiku teksta ali nam ne preostaje ništa drugo.

Masumi nastoji da izbriše razliku između čoveka i životinja. Ako je sve afektivno, ako sve ima sposobnost
da dela i da trpi, onda nema nikakve razlike između mene i ovog zvučnika ispred mene na ontološkom
planu. Po pitanju mogućnosti za stupanje u odnos smo potpuno jednaki. Međutim, na ontičkom postoje
specifične razlike. Zašto Masumi radi to što radi? Masumi je to uradio da bismo pronašli drugačiji način
promišljanja životne okoline i naših neljudskih saputnika, biljaka i životinja, s obzirom na to da se čovek
pokazao kao veoma loš saputnik.

Umetnost za Masumija aktivno učestvuje u proizvodnji formi života, odnosno naših načina postajanja u
svetu. Umetnost je jednako politična kao politika i jednako stvara mogućnosti, potencijalnosti za
drugačije načine postajanja. Osim toga, Masumi insistira na autnomiji afekta. Mogućnost stupanja u
odnos, odnosno afektivnost je autonomna. Kada bi se sve apstrahovalo od tela ostala bi njihova
mogućnost za stupanje u odnos. Afektivnost postoji nezavisno od bilo kog tela. U zavisnosti od toga koji
deo tela se uzme, stupanje u odnos sa drugim telima će biti drugačije: imaće drugačiju logiku, brzinu,
organizaciju.

Afekt nije osećanje, već je osećanje jedan vid afekta. Tako nas nešto boli kada nas nešto drugo udari,
plačemo kada smo tužni. Afekt je asocijalan ali ne i pred-društven. Društveno je jednako afektivno kao i
prirodno. Sve društvene i kulturalne činjenice su jednako afektivne kao i bilo koje prirodne činjenice.
Subjekt je afektivan, to važi i za označitelj i dr. Briše se dulanost između društvenog i prirodnog. Sve je
jednako afektivno, ali po razčitim logikama.

Prirodudruštvo treba misliti kao proces. Ne postoji ontološka razlika između to dvoje. Proces se sastoji
od operacija koje su neposredno relacione. Afektivnost je fundamentalnija od racionalnosti. Pre svega
imamo sposobnost, potencijalnost za stupanje u odnose na osnovu koje se grade više sposobnosti. Polje
potencijalnosti je neiscrpno. Mikropolitika – uvek možemo da nađemo način da nešto bude drugačije, da
bude neka druga mogućnost realizovana a ne ova s kojom trenutno imamo posla.
Teorija afekta je pokušaj da se prevaziđe dualizam i da se izvrši sinteza tela i uma. Afektivni obrt dolazi sa
Masumijem i Iv Sidžvik, devedesetih godina. To je odmak od lingvističkog obrta, odnosno ideje da je jezik
osnovni način na koji razumemo svet. Teorija afekta vraća biologiju, materijalni svet i telo nazad u sliku i
ujedinjuje naučne i socijalne teorije.

Afekti su kao sile, prethode namerama, autonomni, pre-subjektni, visceralni, sile koje nas pomeraju.
Afekt nije lično osećanje za Masumija. Afekt je nesvesno iskustvo intenziteta. Ne mogu se u potpunosti
realizovati u jeziku zbog toga što afekt uvek prethodi ili je izvan svesnosti. Aficirani smo stvarima koje
nas dodiruju, opažanjem stvari, mirisanjem, slušanjem. Telo se kreće i oseća. Kretanje tela proizvodi
promene u svetu. Naši postupci aficiraju druga tela. Uho je aficirano vibracija u vazduhu. Zid aficira naše
telo tako što zaustavlja njegovo napredovanje.

Kretanje ruke je realno, materijalno, telesno, aficirano na određeni način. Ali u svakom pokretu, svakom
momentu takođe poseduje i apstraktne potencijalnosti. Ruka poseduje brojne pozicije na koje može da
se kreće. Materijal u svetu nije nikada samo materijal. To je uvek nešto više. To uvek poseduje
potencijalnost. Sve ove stvari su zapravo deo potencijalnosti ruke. To je realno, ali apstraktno. Um i telo
u isto vreme.

Ono „je“ u definicijama podrazumeva stabilnost, zamrznutost kroz vreme. Ruka je istovremeno
materijalna i apstraktna. Apstraktne ideje su takođe materijalne. Svaka pozicija materije u prostor-
vremenu pretpostavlja niz apstraktnih mogućnosti.