Elijasov koncept velikih drutvenih mrea objanjava nastanak i funkciju velikih drutvenih struktura

zanemarujui aspekt individualne delatnosti. Prvi tom prati istorijski razvoj evropskih navika
(habitusa), posebno individualne psihike strukture oblikovane drutvenim stavovima. Elijas je pratio
kako su post-srednjovekovni evropski standardi u pogledu nasilja, seksualnog ponaanja, telesnih
funkcija, ponaanja za stolom i oblika govora se postepeno transformisali poveanjem praga sramote i
odbojnosti. Kako je ta internalizacija suzdravanja razvila psiholoke percepcije ljudi u ono to Frojd
naziva Super egom. I kako je to sve povezano sa formiranjem drava i monopolisanjem moi unutar
njih. Drugi tom Procesa civilizacije govori o uzrocima ovih procesa.
SST:Proces civilizovanja = strukturna promena u ljudima, u pravcu vee kontrole nad afektima, kako
u iskustvu (npr. u obliku podizanja praga stida i odbojnosti) tako i u ponaanju (npr. u nastanku i
upotrebi pribora za jelo) To je dugorona promena svakodnevnog ponaanja.
Izvori koje je Elijas koristio: prirunici bontona; posebno ponaanje za trpezom (zajedniko
obedovanje je izrazito drutveni in!)
-povezivanje mikro- i makronivoa u istorijskoj perspektivi
osnovni kontrast:
-srednjovekovno drutvo moderno drutvo
-produavanje lanaca zavisnosti- sa napretkom drutva lanci zavisnosti meu ljudima se produuju i
uveavaju
-pacifikacija javnog ivota (dravna monopolizacija nasilja)
figuracija: obrazac meuzavisnosti; struktura uzajamne orijentacije i zavisnosti meu ljudima
ljudi postoje jedino u figuracijama, a ne kao izolovani pojedinci, to je drutveni
proces koji podrazumeva isprepetanost ljudi koji se posmatraju kao otvoreni i nezavisni.
Elijasa zanima kako se ljudi povezuju i zato, a ne odnos izmeu pojedinca i drutva
Elijas: pogrena pretpostavka sociologije - egoistiki model ili Homo clausus

1.
Elijas je u uvodu nastojao da raspravi neke od temeljnih problema i prepreka na putu
razumevanja knjige i procesa civilizacije uopteno (jedna od prepreka je odnos poj. i drut)
Elijas postavlja pitanje: Zato se slike o ljudima kao pojedincima i kao drutvima
razdvajaju? Zbog razliitih shvatanja najviih vrednosti- vrednosti pojedinca ili vrednosti
drave kojoj se pojedinac podreuje? Na ovaj nain se dele i socioloke teorije, stavljanjem u
prvi plan pojedinca ili drutva, sa ponekim pokuajima spajanja.
Elijas navodi kako Parsons za ilustrovanje slike o linosti koristi metaforu linosti ljudskog
delatnika kao o crnoj kutiji unutar koje se odvijaju individualni procesi. Kutija se moe
posmatrati, ali se njen duh, dua ne mogu prouavati.
U klasinoj filozofiji ova linost zove se homo philosophicus, pojedinac koji potpuno
samostalno stie znanje o spoljnom svetu. Elijasu je ovo odreenje loe jer ne uzima u obzir
da ovek na svet dolazi kao beba, odrasta i da mora proi kroz itav proces razvoja. Po ovom
shvatanju pojedinac otvara oi kao odrastao ovek i sve razume i u svemu se sam snalazi.
ovek je homo clausus, mali svet koji ivi sam u sebi i koji je odvojen nevidljivim zidom od
svega spoljnog, tj. od ostalih ljudi. Ovim pristupom se ne mogu prouavati dugoroni
drutveni procesi, tj. strukturne promene u figuracijama koje sainjava veliki broj
meuzavisnih ljudskih bia.
U razliitim naukama ovaj homo clausus postoji kao ne samo homo philosophicus, ve i
oeconomicus, psychologicus, historicus i sociologicus.
ovek se shvata ili kao homo clausus, ego, istinska stvarnost, izvan drutva, ili kao deo
drutva koje je sistem izvan pojedinca. Oba shvatanja su neprimerena i bie takva dok god se
shvataju kao nepromenljiva stanja, umesto kao procesi. Ovo je teko prevazii zbog
ukorenjenog shvatanja Evropljanja o izdvojenosti osobe. Osim Lajbica, koji polazi od stava
da postoji mnotvo meuzavisnih ljudskih bia, ne postoji pristup koji ovom problemu ne
prilazi iz ugla samostalnog pojedinca. Lajbnic je svoju verziju homo claususa, ljudi kao
monada bez prozora uskladio sa metafizikom konstrukcijom bia meu drugim biima.
Geocentrina slika sveta je postala egocentrina a sredite univerzuma Evropljana bilo je
svako pojedinano ljudsko bie, potpuno nezavisno od svih ostalih.
Treba takoe istai da se u razmilanju o ljudima ne kree od homines sociologiae,
oeconomiae, ve od pojedinanog oveka( homo sociologicus-a). Zato se drutvo i vidi kao
mnotvo meusobno nezavisnih pojedinaca.
Pitanje koje Elijas dalje postavlja jeste: da li ovo vienje oveka kao homo claususa moe
posluiti kao pouzdano polazite za pokuaj da se doe do odgovarajueg razumevanja ljudi?

Da li aksiomom treba smarati granicu izmeu onoga unutar oveka i njemu spoljanjeg
sveta?
Ovo shvatanje postoji jo od Platonovog vremena, za Dekarta je to bilo mislee Ja, Konta
subjekt spoznaje,

njegovo delanje je polazite drutvene teorije Maksa Vebera koji je

pokuao da napravi razliku izmeu pojedinevog drutvenog i nedrutvenog-individualnog

delanja. -u beletristici Virdinija Vulf govori o usamljenosti zbog nerazumevanja drugih.
Proces civilizacije nemogue je shvatiti dok god se slika oveka kao homo claususa ne
rastvori, tako da ona postane problematina i podlona raspravi. Rasprava o ovoj slici oveka
slui boljem razumevanju istraivanja procesa civilizacije.
Od doba renesanse napreduje se u sferi individualne samokontrole nezavisne od spoljanjih
inilaca i mnogi afektivni impulsi vie se ne doivljavaju spontano kao ranije. Moralna
savest, racionalno miljenje postavljaju se izmeu emotivnih impulsa i naih miia. Ovo
predstavlja okosnicu strukturne promene i strukturnih posebnosti pojedinaca koja je u to
vreme poela da se razvija. Ove civilizacijske samokontrole doivljavaju se kao zid izmeu
sopstva i drutva. To su obeleja prelaska na naredni nivo samosvesti (samokontrola afekata
postaje snanija a spontanost afektivnog delanja se smanjuje). Dalji pomak deava se
totalnom unutranjom prinudom spreavanja impulsa to stvara oseaj uaurenosti, tj.
nevidljivog zida. Ono uaureno su zauzdani instinktivni i afektivni impulsi, istinsko sopstvo,
pojedinevo jezgro.
Elijas smatra da se za strukture linosti ne mogu koristiti izrazi kao to su zid,
odvojenost spoljnjeg i unutranjeg. Priroda nije ni jezgro ni ljutura, kod nje nema
unutranjosti i spoljanjosti kako je mislio Gete, isto je i sa ovekom, smatra Elijas.
Zakljuak i miljenje: Podstie novo prouavanje civilizacije, s aspekta pojedinca
koji je pod uticajem drugih ljudi kao stvarnih objekata miljenja i posmatranja. Proces
civilizacije ne moe se shvatiti ako gledamo na pojedinca kao na zatvorenog sadratelja sa
spoljnom ljuturom i u njoj zatvorenim jezgrom. Dok god je shvatanje o pojedincu povezano
sa samoopaanjem u zatvorenoj ljuturi, teko da moemo zamisliti drutvo kao neto
razliito od skupa monada bez prozora. Predstava o pojedincima koji odluuju, delaju,
egzistiraju, sasvim nezavisni jedni od drugih, vetaki je proizvod ljudi.
Sliku oveka kao zatvorene linosti Elijas je zamenio slikom oveka kao otvorene
linosti koja poseduje odreeni stupanj samostalnosti u odnosu na druge ljude, ali je upuen u
njih i od njih zavistan. Meuzavisnosti su figuracije. Van figuracija pojedinci ne postoje.

Elijas se bavi istraivanjem u promenama figuracija koje dovode do promena struktura

linosti.
2. Predgovor
U sreditu istraivanja su oblici ponaanja tipini za civilizovanog oveka Zapada. Ovaj
ovek nije se oduvek ponaao civilizovano. Glavna pitanja na koja ova knjiga eli da
odgovori jesu: Kako se dogodila promena civilizovanja na Zapadu? U emu se ta promena
sastoji i ta su joj bili uzroci i pokretake sile?
Bavi se menjanjem ponaanja i afektvnog ivota ljudi na Zapadu poev od srednjeg veka.
Ove promene se prate pri ponaanju za stolom, spavanju, sukobima sa neprijateljima. Menja
se prag stida i nelagodnosti, standard drutveno zahtevanog i zabranjenog, udaljava se
psihika struktura dece i odraslih (deca=necivilizovani narodi)
Elijas eli da objasni neke procese istorije civilizacije. Kako i zato se menja struktura
drutva, psihiko ustrojstvo i standardi ponaanja, kako nastaje drava i kako se
monopolizuje nasilje (primena sile kao povlastica ratnika koja je navela drutvo ka
centralizaciji i monopolizaciji fiz. nasilja).
Elijasa zanima kako se ljudi povezuju i zato!