Visoka kola strukovnih studija za obrazovanje vaspitaa abac

Predmet:Sociologija obrazovanja Tema: Devijantno ponaanje mladih

Profesor: Dr Zoran Gudovi

Student:Milena Milovanovi 21/09

Novembar 2009 Sadraj: Uvod..2

Socioloki pristup devijantnosti.....3 Teorije devijantnosti.. 4 Funkcije devijantnosti7 Zakljuak8
Literatura.....10

Uvod Devijantno ponaanje je sveprisutna drutvena pojava, to znai da nema drutva u prolosti i danas koje ne poznaje devijantnost. Nasuprot tome, jednako su proirene nesuglasice o tome ta je devijantno, a ta normalno. Devijantnost je relativna, to znai da ne postoji apsolutni nain da se define devijantan in. Devijantnost se moe definisati samo u odnosu na neki odreeni standard, a nema standarda koji bi bili fiksni ili apsolutni. Kao takva, devijantnost varira od vremena do vremena ili od mesta do mesta ( Haralambos, 1980 ). To je svako ponaanje, koje odstupa od normi i vrednosti, prihvaenih u nekoj drutvenoj sredini, drutvenoj skupini ili drutvu kao celini ( Haralambos, 1980). Samo postojanje nekog normativnog i vrednosnog okvira nuno pretpostavlja i oblike odstupanja od optekorisnog, koje moe imati krajnje pozitivne posledice, preko bezazlenog, do krenja normi koje tite privatno vlasnitvo ili grubo napada na temeljne vrednosti kao to su zdravlje i ivot. Zavisno od oblika odstupanja, ostvaruje se i drutvena reakcija od nagrade preko nezainteresiranosti do blage i teke kazne. 2

1) Socioloki pristup devijantnosti Krajem devetnaestog i poetkom dvadesetog veka, sociolozi ozbiljnije i celovitije pristupaju problemu devijantnosti. Dva ranija pristupa u kojima sociologija pokuava da da svoj drugaiji doprinos prouavanju devijantnosti, nazivaju se socijalna patologija i socijalna dezorganizacija ( Zvonarevi, 1981, 664 ). Socijalna patologija Socijalna patologija je pokuaj primene bioloke koncepcije devijantosti na drutvene okvire, jer predstavnici ove teorije polaze od uverenja da zdravo drutvo ima neke univerzalne zakone, pa isto tako moe razviti patoloke i abnormalne pojave, kao to su kriminal, samoubistvo, alkoholizam, nasilje, zavisnost, prostitucija i mentalne bolesti. ak i danas nije neobino uti frazu kao to je bolesno drutvo ili drutvo trpi od bolesti. Devijantnost se objanjava iz dve perspektive: 1. Bolest unutar drutva 2. Bolest pojedinih osoba Uzroci su: loe nasledstvo, psihiki poremeaji, mentalna zaostalost, mentalna poremeenost, alkoholizam, nedostatak obrazovanja, individualan nemoral, pa osobinska neprilagodljivost ili bolest ( Zvonarevi, 1981, 665 ). Socijalni patolozi ne smatraju bitnom injenicom vremenske i prostorne promenjivosti devijantnog, koje ne moe biti uporeeno s boleu kakav je rak, koji je univerzalno i uviek bolest. Ljudi koji se slau oko toga ta znai zdrav organizam nisu sloni oko toga to znai zdravo drutvo, to je zdravo ili bolesno ponaanje, ili ta je uopte devijantno a to normalno. Socijalna dezorganizacija Umnoavanje kulturalnih razliitosti u drutvu i pitanje egzistencije univerzalnih vrednosti, znaili su kraj socijalno-patoloke koncepcije. Posebno su znaajne drutvene promene prouzrokovane Prvim svetskim ratom i Velikom svetskom krizom, praene optim useljavanjem, urbanizacijom i industrializacijom u SAD-u. Nepregledno mnotvo novopridolih osoba iz raznih kulturnih okruenja u urbana amerika podruja, pokrenuo je brz razvoj inioca potrebnih za porast devijantnosti. Bila su nuna neka nova objanjenja. Potreba za okvirom je zadovoljena s razvojem teorije socijalne dezorganizacije, koje su izvorno postavili Thomas Znaniecki i Cooley 1918. godine. Korien problema vidi se u drutvenim normama i aktivnostima zajednice, a devijantnost je rezultat nejednakog drutvenog razvoja, s mnogo drutvenih promena i sukoba koji deluju na individualno ponaanje. Socijalna organizacija postoji kada je vidljiv visoki stepen unutarnje kohezije, koja povezuje pojedince i institucije u drutvu, a podrazumeva veliko slaganje oko ciljeva i oko normi koje ravnaju ponaanje ( Zvonarevi, 1981, 665 ). Nasuprot tome, kada je konsenzus vanih vriednosti i normi izvrnut i kada se tradicionalne norme ne primenjuju, nastupa socijalna dezorganizacija. Drutvene promene su esto praene drutvenom dezorganizacijom, meutim, malo se pane posveuje pitanju zato neke promene za posledicu imaju socijalnu dezorganizaciju, a neke pospeuju socijalnu organizaciju.

2) Teorije devijantnosti
Bioloke teorije Znaaj organskih inioca, kao uzroka devijantnog ponaanja prvi je naglasio italijanski vojni lekar Cesare Lombroso teorijski oblikujui roenog zloinca ( Haralambos, 1980, 392 3

). Od 1885. do 1915. godine delovalo je svetski poznato Drutvo za kriminalnu antropologiju, a potom sve do 1969. godine Drutvo za kriminalnu biologiju. Kriminalna antropologija se bavila merenjem telesnih sadraja, na osnovu ega je izvodila zakljuke o kriminalnom ponaanju, dok kriminalnu biologiju zanima odnos izmeu nasledstva i okruenja, naglaava znaaj okoline za kriminalno ponaanje, smatrajui zloin biosocijalnom pojavom. Istraivanje biolokih inioca ljudskog ponaanja tek u novije vrieme poprima znaaj koji mu pripada. Ono ne samo da obuhvata pravac eksperimentalne psihologije, nego i ostale pravce. Posebno mesto zauzima pravac istraivanja o humanoj genetici koja se odnosi na tzv. kromosomske aberacije. Kromosomska aberacija se javlja kod spolnih hromozoma. Tamo se uz normalnu XX i XY kombinaciju pojavi i predbrojni Y hromozom, te na taj nain dobijamo enski kariotip XXY i muki XYY. Kod enskih osoba sa kariotipom XXY je ustanovljen nii rast, mentalna zaostalost a ponegde i sterilnost. Kod mukih osoba sa kariotipom XYY javlja se ei visoki rast, jaka elavost, kratkovidljivost i manja mentalna zaostalost. Neki istraivai su ustanovili vezu nosioca XYY kariotipa sa sklonou kriminalnim delima bez motiva, i to u vrieme ranije mladosti, to je poslje osporavano, jer su uoeni XYY kariotipi koji nikada nisu bili skloni kriminalu ( Fromm, 1989, 17 ). Istraivanja u humanoj genetici su na ovom polju aktualna, a u nekim se zemljama koriste i u sudskoj praksi (SAD). Bioloke teorije o devijantnosti evoluirale su od oblika biolokog apsolutizma do elje koja eli izdvojiti samo relativne i znanstveno dokazivane organske injenice i procese koji su povezani s nekim oblicima devijantnog ponaanja. Time su pruile svoje rezultate i zakljuke kao mogui prilog optem, znanstveno obuhvatnom tumaenju devijantnosti ( Zvonarevi, 1989, 666 ). Psiholoke teorije devijantnosti Meu najznaajnijim psiholokim pristupima devijantnom ponaanju pripadaju radovi S. Freuda, E. H. Eriksona i E. Fromma. Freud govori da je struktura linosti trodimenzionalna, a ine je Id, Ego i Superego. Id je uroena komponenta linosti i sadri sve ono to je kod osobe psiholoko i nasleeno, pre svega instinkte i nagone. Deluje primitivno, neogranieno, nesputano. Zatim, ne poznaje nikakva pravila i zakone, pa je izvor svega animalnog i neorganiziranog u oveku. Ego deluje po naelu realnosti. Zahvaljujui tome, napetost stvorena u organizmu zbog porasta instinktivne aktivnosti, ostaje sauvana sve dok nije otkriven realan cilj koji e zadovoljiti neki nagon. Superego se postupno usvaja i razvija socijalizacijskim procesom, pod uticajem pozitivnih i negativnih sankcija. Budui da tei idealnom, Superego ne deluje po naelu realnosti i neprestano se sukobljava s Egom, Idom i realnou. Kao i onda kada je u pitanju zakon, tako i onda kad je re o obrazovanju i psihoanalizi, svesni smo svoje neodlunosti oko granice nakon koje moemo na odgovarajui nain koristiti termine kao to su asocijalno, delikventno, kriminalno ( Freud, 2000, 155 ). Brojnost faktora koji su ukljueni u proces socijalizacije odgovara brojnosti smetnji koje taj proces ometaju. Delovanje roditelja i unutranji uticaj razvoja nagona, Ega i Superega svaki sa svoje strane pridonose konanom ishodu. Uticaj roditelja varira u skladu s kulturolokim, porodinim i individualnim elementima, dok unutranji uticaji zavise od vremenskog faktora, zastoja, regresija i ostalim razvojnim promenama. Da su asocijalnost i kriminalnost roditelja ukljueni u detetov Superego uz pomo identifikacije naglaavaju mnogi autori (Aichhorn, 1925, Augusta Bonnard, 1950). Da do tekih smetnji socijalizacije dolazi kad je identifikacija s roditeljima nasilno prekinuta uslejed separacije, odbacivanja i drugih uplitanja u emocionalnu vezu prvi je naglasio August Aichhorn (1925), a obilnim dokazima potkrepio John Bowlby (1944), pa je to danas opte prihvaena injenica. Erik E. Erikson, umesto Ida, glavnim pokretaem svih psihikih procesa smatra Ego.

Erich Fromm spada u skup tzv. neopsihoanalitiara koji su nastojali da dokau vei uticaj socijalnih i okolinskih faktora na razvoj i psihopatologiju pojedinca, a sklonost kriminalnom ponaanju analizira u kontekstu ljudske destruktivnosti i karaktera. Usporeujui ljudsku i animalnu destruktivnost, From postavlja hipotezu o benignoj i malignoj agresiji. Benigna agresija slui ivotu, a zajednika je ljudima i ivotinjama. Tei neutralizaciji opasnosti, destrukcijom ili uklanjanjem izvora ugroenosti. Maligna agresija nema bioloko ve socijalno poreklo i iskljuivo je karakteristina za oveka. Njene glavne manifestacije su: elja za ubijanjem i okrutnou bez ikakve druge svrhe. Budui da je socijalno uslovljena, autor je smatra iskorenjivom. From spominje i trei oblik - pseudoagresiju. To su agresivna dela koja mogu prouzrokovati tetu, ali im to nije namera - nehotina agresija. Socijalizacijska ili teorija uenja Socijalizacijska teorija ili teorija uenja zastupa tezu da je devijantno ponaanje fenomen koji se ui. Kao to se socijalizacijom ue norme i vrednosti koje drutvo prihvata, ohrabruje ili nagrauje, ista naela uenja pojavljuju se i kod usvajanja devijatnih normi i vriednosti, koje drutvo odbacuje i kanjava. Gabrijel Tard je je 1905. godine u Parizu objavio La psihologie penale, gde navodi zakon imitacije kao osnovu devijantnog ponaanja, koja poinje kao moda, a zatim prelazi u naviku. Imitacija se stalno iri meu ljudima tako da pone u viim drutvenim slojevima koje zatim oponaaju nii slojevi. Tarde primeuje kako su nekad monopol na pijanstvo, skitnju, trovanje i ubistva imali samo baruni i kraljevi, a danas je to dostupno svima. Tarde se posebno bavio profesionalnim prestupnicima - ubicama, deparoima, varalicama i kradljivcima, koji se koluju za obavljanje svojih aktivnosti i slino drugim zanimanjima, ue zanimanje od rane mladosti po ulicama i trgovima. Southerland. Lressey i McLaghy navode karakteristike devijantnog ponaanja: 1. devijantno ponaanje je naueno - to znai da devijantnost nije nasleena niti je rezultat manjka inteligencije, oteenja mozga i slino; 2. devijantno ponaanje je naueno u interakciji s drugim osobama u procesu komunikacije; 3. glavni deo nauenog devijantnog ponaanja javlja se u bliskim grupama najvie komunikacijom mas medija - televizije, asopisa, novina - igraju sekundarnu ulogu u uenju devijantnosti. Statistiki podaci govore kako je meu uhapenim i osuenim osobama vie mukih osoba, nieg socio-ekonomskog statusa i iz urbanih podruja, a manje pripadnika viih slojeva ( Haralambos, 1980, 408 ). Teorija diferencijalne asocijacije objanjava ovu ravnoteu veom izloenu nekih grupa devijatnim normama i skladno tome veom mogunou uenja i primene tih devijantnih normi. Teorija je primjenjiva i s obzirom na slubenu zastupljenost ena u kriminalu, koje pokazuju da su one tradicionalno odanije zakonu, osim u kratko vreme rata, kada je zabeleen porast, potom globalni pad posle rata, s ponovnim porastom u moderno vreme. To se moe objasniti poveanim mogunostima uestvovanja u drutvenom ivotu (izvan kue i porodice), posebno tokom drugog svetskog rata, kada je veliki broj mukaraca bio mobilizovan, a ene su preuzele bitnu drutvenu ulogu u javnom ivotu i tako postale izloenije devijantnim normama, to je karakteristino i u novije moderno vreme kada sa promenom tradicionalnih uloga, raste i mogunost, pa i izloenost uenja devijantnog ponaanja. Socijalizacijska teorija uzima u obzir gotovo sve uesnike koji se pojavljuju na putu uenja, ukljuivanje i ivljenja drutvene stvarnosti, a zbog ozbiljnosti kojim se i danas primenjuje u objanjenju devijantnih formi, nastalih nakon njenih poetnih teza, moemo joj pripisati i izvanvremensku relativnost. Moe se ipak prigovoriti da je devijantnost gotov proizvod, koji se jednostavno mora dogoditi.

Teorija etiketiranja Labeling ili teorija etiketiranja spada u razvojne koncepcije, uglavnom usmerene socijalnoj psihologiji devijantnosti, a bavi se pretpostavkama devijantnosti na individualnoj i malim grupnim nivoima. Odgovarajui na pitanje zato neki pojedinci poinju da se devijantno ponaaju, predstavnici ove teorije naglaavaju vanost drutvenih definicija i negativnih drutvenih sankcija koje su povezane s pritiscima na osobu i koje uslovljavaju vie devijantnih dela. Pozornost je od individualnog delovanja preusmerena socijalnoj reakciji, tj. dinamici drutvenog definisanja pojedinih aktivnosti osoba kao devijantnih. Razvojni proces kojim rezultira devijantnost sadri razliite inicijacije, prihvaanja, usvajanja i zatvaranja u devijantnu ulogu zbog uticaja drugih. Svi se teoretiari slau da oznake devijanta proizvode temeljne promene u prirodi i primanja devijantnosti za osobu koja je etiketirana, tako, slubena etiketa kao delikvent, kriminalac, homoseksualac, narkoman ili prostitutka moe imati ozbiljne posledice za dalje ponaanje. Bitna je razlika izmeu primarne devijantnosti koja se sastoji od devijantnih dela pre onih koji su javno etiketirane i koje ukljuuju opasnost i mogunost uslovljavanja sekundarne devijantnosti, koje Lement opisuje kao ponaanje osobe pomirene s ulogom devijanta, to je prouzrokovano s oznakom koju nosi. Etiketiranje osobe kao devijanta moe za rezultat da ima nastavak devijantnog delovanja i razvoj devijantne karijere do stepena sekundarne devijantnosti i elje za odvajanjem od uestvovanja u drutvenim grupama i organizovanju unutar devijantnih grupama. Neki devijanti, kako navodi Kitsuse, ustaju protiv svojih etiketa pokuajem reafirmacije svojih vrednosti i izgubljenog drutvenog statusa. Takvi tercijarni devijanti mogu se pridruiti drutvenim pokretima za borbu protiv negativnog imagea, kako bi porekli da su devijanti. Kitsuse ih razlikuje od sekundarnih, jer oni aktivno protestuju protiv svojih oznaka pokuavajui da odbace odbaenost, dok su sekundarni devijanti pasivni primaoci i nosioci svojih etiketa, koji se adaptiraju na proces etiketiranja. Teorija socijalne kontrole Svrstava se meu najpopularnija objanjenja devijantnosti, a vie je usmjerena problemima kriminala i delikvencije nego drugim devijantnim formama. Budui da poetna pretpostavka govori o devijantnom ponaanju kao rezultatu odsutnosti socijalne kontrole ili spreavanju devijantnosti, autori se uglavnom slau da bi bez kontrole ljudi bili slobodni da ine sve to im se uini kao prirodna potreba, dok se miljenja razlikuju u pogledu potrebnog stepena kontrole u drutvu. Teorija kontrole naglaava da je svako motivisan za kriminalni in i da nema posebne motivacije neophodne za objanjenje devijantnog ponaanja, pa stoga nije neophodno pojasniti motivaciju. Razlog delovanja nekih osoba s takvom motivacijom je u injenici da pritisak drugih osoba na tu osobu povremeno poputa i na kraju nestaje. Hirschi objanjava kako drutvena kontrola neutralizuje sklonost devijantosti: 1. odanost - odnosi se na povezanosti osobe s grupom kroz oseaje i afekte, potovanje i kroz socijalizaciju grupnih normi; 2. obveza - opisuje stepen do kog osoba razvija najnie nivoe konformistikog ponaanja, znajui da devijantni in koji ugroava druge uslovljava sankcije; 3. ukljuenost - se odnosi na telesne aktivnosti nedevijantne prirode, zbog kojih ostaje malo vremena za delikvenciju (primer-bavljenje koarkom, tranjem, fizikim radom) 4. verovanje- znai sklonost osoba dominantnom vrednosnom sastavu. Pokuavi da ukau na uzroke sklonosti kriminalu, Hirschi navodi da su mnoga istraivanja, pa tako i njegovo potvrdila hipotezu da je oekivanje veeg obrazovnog postignua vezano uz socioekonomski status porodice. Postoji povezanost izmeu socioekonomskog statusa

roditelja i obrazovnog oekivanja sinova: Roditelji s boljim socioekonomskim statusom vre pritisak na decu kako bi postigla vii obrazovni status, ako deca nisu u mogunosti da ostvare obrazovno oekivanje to moe biti uzronik njihovog kriminalnog ponaanja. Ova logika vie vriedi za pripadnike srednjeg nego za pripadnike nieg socijalnog sloja, budui da roditelji s niim obrazovanim nivoom ne vre pritisak za viim obrazovnim statusom svoje dece. Teorija socijalne kontrole posebno teite u objanjenju razvoja krminalnog ponaanja stavlja na adolescentni period, jer su obveze adolescenta prema porodici, koli i drugim socijalnim institucijama, pa i buduoj radnoj ulozi, eksterni izvori socijalne kontrole, koji izazivaju odbojan stav prema kriminalu. Primarni interni izvori su sopstveni stavovi, vrednosti i verovanja. Na individualnom nivou, uticaj formalnih institucija socijalne kontrole (policija i sudovi) zavisi od sopstvenih stavova prema potivanju zakona, stavova prema policiji i sudovima, to spada u internu kontrolu, dok se eksterna kontrola odnosi na predvidiv rizik od policijske prisile i legalnog sankcionisanja od strane pravosudnog sastava.

3) Funkcije devijantnosti
Funkcionalistiko gledite Svi se funkcionalisti slau da su mehanizmi drutvene kontrole potrebni da bi obuzdali devijantnost i tako titili drutvo. Meutim, mnogi tvrde kako odreena koliina devijantnosti ima pozitivnu funkciju, kako doprinosi odravanju i dobrobiti drutva. Emil Dirkem tvrdi da je zloin neizbean i normalni aspekt drutvenog ivota, kako je sastavni deo svih zdravih drutava. Neizbean je, zato to svaki lan drutva ne moe biti jednako odan zajednikim vrednostima i moralnim uverenjima drutva. Zloin nije samo neizbean, on moe biti i funkcionalan. Dirkem tvrdi da on postaje n nefunkcionalan samo kad mu je stopa neobino visoka. On tvrdi da svaka promena u drutvu poinje nekim oblikom devijantosti. Da bi nastupila promena, ono to je jue bila devijantost, danas mora postati normalno. Budui da je odreena koliina promene zdrava za drutvo, da bi napredovalo umesto da stagnira, devijantnost je takoe potrebna. Ako je zloin neizbean, koja je funkcija kazne? Po Dirkemu bez kazne, drutvene ustane izgubile bi mo da kontroliu ponaanje i stopa zloina dostigla bi stepen na kojem zloin postaje nefunkcionalan, tako zdravom drutvu trebaju i zloin i kaznua. I jedno i drugo je neizbeno i funkcionalno. Cohen primjeuje kako neki devijantni postupci mogu posluiti kao korisno upozorenje, koje pokazuje da jedan deo drutva loe funkcionie. Oni mogu skrenuti panju na taj problem i potstaknuti mere koje e ga reiti. Tako uenici koji bee iz kole, dezerteri iz vojske ili begunci iz maloletnikih popravnih domova mogu da otkriju nesluene uzroke nezadovoljstva i da dovedu do promena koje podiu djelotvornost i moral. Interakcionistiko gledite Interakcionistiko gledite razmatra kako su i zato neki pojedinci ili skupovi definisani kao devijanti, pa kako utiu takve definicije na njihove dalje postupke. Npr. moe se analizirati interakcija izmeu devijanta i razliitih posrednika drutvene kontrole kao to su roditelji, nastavnici, lekari, policajci, sudije i socijalni radnici. Moe se prouavati kako na pojedinca djeluje injenica da je definisan kao kriminalac ili delikvent, kao drutveno bolestan ili alkoholiar, prostitutka ili homoseksualac. Tako se moe analizirati predoptubu policije o tipinom delikventu i uoiti kako ona za posledicu ima tendenciju da se delikventi definiu kao prekrioci iz nie klase, ee nego iz srednje klase. Znaenja, meutim, nisu fiksirana i jasno ocrtana. Ona se menjaju i razvijaju u procesu interakcije, npr. hoe li neka osoba biti definisana kao duevno obolela, zavisie od dugotrajnog dogovaranja izmeu te osobe i psihijatra. 7

Konfliktno gledite Konfliktna perspektiva naglaava pluralistiku drutvenu prirodu i razliitu raspodelu moi izmeu drutvenih grupa. Zbog moi koje posjeduju, neke grupe mogu da kreiraju drutvena pravila, posebno zakone, koji e sluiti ostvarenju njihovih vlastitih interesa, esto iskljuujui interese drugih. Imajui to u vidu, konfliktne perspektive promatraju drutvo u odnosima grupa, koje se meusobno nadjaavaju u zastupanju vlastitih interesa. Tako se esto nalaze u suprostavljenim, pa i konfliktnim odnosima, a grupe koje ostvare vie moi, time i dostupnost kreaciji i normi i zakona, imaju garanciju da e njihovi interesi biti ostvareni. Prema konfliktnom nainu gledanja, devijantnost predstavlja sukob izmeu interesa razliitih drutvenih delova i eljene moi da se oblikuje javno mnjenje i drutvena politika. Zastupnici konfliktnih teorija smatraju kriminal nepromjenjivom injenicom kapitalistikog drutva, to znai da se glavna odgovornost i izvor devijantnosti nalaze unutar drutvene strukture, a osobe devijanti nisu odgovorni jer su prisiljeni da takvi postaju, pa skladno tome ne mogu biti krivi za svoje ponaanje.

4) Zakljuak
Devijantnost nije tema i problem kojom se bavi uski krug ljudi. To je tema koja je zahvatila razne nauke: biologiju, psihologiju, sociologiju itd. Svaka nauka ima svoje gledite, svoje teorije i svaka teorija je u svom pogledu tana, to ukazuje da devijantnost nije posledica samo jednog faktora koji utie na ovekovo ponaanje. U pogledu devijantnosti ljude moemo podeliti na tri vrste: sami devijanti, pasivci tj. ljudi koji ne ine devijantna dela, ali se i ne bore protiv njih, zatim na ljude koji svojim delovanjem i radom pokuavaju da zatvore, rehabiliraju i na kraju da vrate u drutvo bive devijante. Danas je sve vie ustanova gde se moe potraiti potrebna pomo u krizi ( razna utoita, SOS-telefoni, centri za nezbrinutu decu), ustanova koje edukuju i odgajaju drutvo ( vrtii, kole, fakulteti, porodica kao temelj vaspitanja pojedinca) i ustanova koje , napokon, kanjavaju i brinu se o izdravanju kazne devijanata (sudovi, zatvori, ustanove za pomo psiho-patolokim sluajevima). Devijantno ponaanje oznaava neto negativno, to je u veini sluajeva tano. Devijantnost moe biti pozitivna u smislu da unapredi ili promieni oblike ponaanja i obiaje prema boljem. Tako je Coco Schanell uvela revoluciju nove mode koja je proglaena devijantnom, ali i razni trajkovi i demonstracije mogu doprineti u promeni zakona koji nisu savreni i podloni su promeni. Svaki put kad neko prekri zakon ili normu, istovremeno osporava taj zakon ili normu. Neki oblici devijantnosti, prema tome, slue kao upozorenje na drutvene probleme i potrebu promene. Takav primer imamo danas u Srbiji. Svoje nezadovoljstvo ljudi iskazuju raznim devijacijama, koje su ponekad i preterane. Devijantnost moe sluiti razvoju drutvene konformnosti. Tako stavljanje nekih ljudi izvan zakona jedna je od najpoznatijih metoda kojom se veina ljudi zadrava da ne prekri pravila ponaanja. Devijantnost uvruje grupnu solidarnost. Kriminalni sudski procesi poboljava veru u zakone i stvaraju emocionalne veze meu ljudima. Procesom socijalizacije veina ljudi usvojila je drutvene norme, tako da potuje pravila po navici. Pojedinci se raaju s razliitim sposobnostima, izloeni su razliitim socijalnim uincima, razliito interpretiraju norme, tako da je gotovo nemogue ostvariti potpuno zdravo drutvo. Teorija uenja objanava najee uzroke devijantnosti. Neka socijalna okolina moe da ohrabruje kriminalne aktivnosti, dok druga to nee initi. Tako se veina devijantnog ponaanja ui najprije u grupama vrnjaka. Uz ostale otrove dananjice, mladi sve vie konzumiraju video igrice - Elektronska droga 8

Devetogodinji zavisnici u igraonicama provode po devet sati dnevno. Generacijski arobni trougao: TV, igrice i gubljenje vremena pred ogledalom. Masovni mediji previe govore o devijantnim delima, umesto o uzrocima i nainu kako da se spree. Trebalo bi vie panje posvetiti pozitivnim delima, akcijama i postignuima koja bi druto pokrenulo prema boljoj budunosti.

Student Milena Milovanovi 21/09 _________________

Literatura:
1. Barnes Hari Elmer: Uvod u istoriju sociologije, Beogradski izdavako grafiki zavod, Beograd, 1982. 2. Zvonarevi Mladen: Socijalna psihologija, kolska knjiga, Zagreb, 1981. 3. Fromm Erich: Anatomija ljudske destruktivnosti, Naprijed, Zagreb, 1989. 4. Freud Ana: Normalnost i patologija djece, Prosvjeta, Zagreb, 2000. 5. Haralambos Michael i Head Robin: Uvod u sociologiju, Globus, Zagreb, 1980.

10