Univerzitet u Beogradu

Filozofski fakultet u Beogradu

SEMINARSKI RAD IZ SOCIOLOGIJE društvenih

devijacija-kriminalitet
Tema : Shvatanje društvenih devijacija kroz prizmu teorije etiketiranja
i psihološke teorije

profesor : student: Emilija Rašić

dr Milana Ljubičić broj indeksa: SO14/77

Beograd, decembar 2017.godine

 Sadržaj:

1. Uvod
2. Teorija etiketiranja- Hauard Beker
3. Teorija etiketiranja- Edvin Lemert
4. Psihološke teorija o shvatanju devijacija-Gabrijel Tard
5. Zaključak
6. Literatura
 1.UVOD

U svakodnevnom životu susrećemo se sa mnogim pojavama kojima često i ne pridajemo veliku

pažnju, a trebalo bi. Tiču se nas, kao društva- kako da rešavamo probleme društva i da ih
umanjimo. Postavlja se pitanje da li zaista mozemo uticati na smanjenje pojava društvenih
problema ako delamo kao kolektivitet. Kroz same sociološke teorije koje se bave ovim
problemima možemo videti kako se određeni problemi prožimaju sa ljudskim društvom.
Postoje par bitnih pojmova koje treba objasniti kako bismo sustinski ušli u razumevanje
predstojećih socioloških teorija- zločin, kriminalitet, socijalna devijacija I delinkvencija. Pod
pojmom zločin podrazumevamo pojedinačno kriminalno ponašanje, odnosno akt kojim se krši
zakon i koji može biti kažnjen (Ignjatović, 2007: 15). Sam pojam kriminaliteta objašnjava takođe
Ignjatović: „ Kriminalitet je sveukupnost svih zločina u određenom vremenu i prostoru. On je
masovna pojava. Deli se na primarni i sekundarni. Primarni je vršenje kažnjivog dela prvi put, a
sekundarni ponovno vršenje dela (recidiv) “ (Ignjatović,2007:15). Često možemo naići na brojne
rasprave o definicijama i shvatanjima kriminaliteta. Milosavljević ističe da se kriminalitet treba
zasnivati na pravnim definicijama, ali i da treba da podrazumeva sve ozbiljnije vidove kršenja
društvenih normi. Ipak kao najbliža definicija ovim shvatanjima pruža se shvatanje da
kriminalitet podrazumeva društveno štetna i neprihvatljiva ponašanja koja su registrovana od
strane odgovarajućih organa (Milosavljević, 2003: 92). Pojam socijalne devijacije predstavlja
oblik društvenog delovanja, gde pojedinci svesno deluju i time krše društvene norme i
suprotstavljaju se očekivanjima I zahtevima određene grupe (Milosavljević, 2003:135). Bitno je
naglasiti da su društveni uzroci ti koji učestvuju u nastanku devijacija, njhovom razvoju i
potonjoj postojanosti. Moramo imati na umu da svako devijantno ponašanje proizvodi
neprihvatljive društvene posledice, poput privlačenja pažnje I izazivanja reakcija kod drugih
ljudi u vidu formalne ili neformalne socijalne kontrole (Milosavljević, 2003: 136). I poslednji i
nimalo manje bitan od ostalih pojmova-delinkvencija. „ Delinkvencija je ukupnost u pravnom
sistemu zabranjenih dela-delikata (poput krivičnih dela, prekršaji, disciplinske krivice, prestupi).
U literaturi se pojmu delinkvencija daju i druga značenja, posebno kod maloletnika, pa zato
postoji maloletnička delinkvencija u užem i širem smislu. U užem smislu podrazumeva kažnjiva
ponašanja maloletnika koja bi, da su maloletnici punoletni, bila označena kao kriminalitet i
podlegla bi sankcijama. Delinkvencija maloletnih u širem smislu podrazumeva teškoće u
vaspitavanju dece kao i njihova sitna kažnjiva dela“ (Ignjatović,2007:15).

Hauard Beker- teorija etiketiranja

Teorija etiketiranja je drugačije poznata kao kao teorija stigmatizacije ili

interakcionistička teorija devijacija. Najpoznatiji predstavnici su Edvin Lemert, Hauard
Beker i Irvin Gofman. Ipak naš fokus će biti na prvoj dvojici autora. Ono što je bitno reći
za samu teoriju etiketiranja, jeste da autori okreću svoj fokus prema reakcijama društvene
sredine na samo ponašanje pojedinaca i grupa, i umnogome vide značaj razumvanju
ciljeva i samom značenju društvene akcije. Interakcioniste zapravo zanima kako
pojedinci utiču na određene vrste pojava i uopšte kakav karakter mogu dati društvu
(Milosavljević, 2003: 345). S obzirom da je osnova teorije etiketiranja interakcionistička
teorija čiji je osnivač Mid, odmah možemo shvatiti da oni vide pojedinca tek u interakciji
sa drugima (kako pojedinac vidi sebe, a kako drugi). Svaki čovek ima određenu
predstavu o sebi, ali na samu predstavu sopstva utiču i drugi ljudi- kako ga vide, šta se od
tog pojedinca očekuje (Milosavljević, 2003: 346). Odličan primer iz svakodnevnog života
: roditelj stalno govori detetu da je neuspešan. Dete će vremenom prihvatiti kako ga drugi
ljudi vide, tojest roditelji i počeće da se ponaša u skladu sa tim. Kako Milosavljević
navodi „Devijantno ponašanje je ono ponašanje koje izaziva društvenu reakciju“
(Milosavljević 2007, 347). Sama devijatnost interakcionistima jeste posledica što se
primenjuju sankcije na pojedinca. Devijant odnosno prestupnik dobija tu etiketu, a
devijantno ponašanje je ono koje ljudi vide kao takvo (Milosavljeivć, 2003: 347). Bitno
je napomenuti da ovi teoretičari govore o vrednosno- kulturnom pluralizmu : postoji
veliki broj društveno-kulturnih sistema. Često su ti sistemi olakšica vladajućoj klasi kako
bi uspostavila svoju moć i nametnula svoje norme, koje ne doživljajvaju svi na isti način.
Same norme uspostavlja i društvo , pa često možemo naići na primere da roditelji
stvaraju određena pravila ponašanja za svoju decu, koja deca često ne poštuju ta ista
pravila (Milosavljević,2003:349). Jedan od primera sa kojim sam se susretala poprilično
često- ako tinejdžeri nose crnu boju odeće i druže se sa takvim ljudima oni su instantno
etiketirani kao narkomani. Ne možemo sporiti da je korišćenje droge sveprisutno u
današnjim društvima, ali nije u svakom. To što neko nosi crnu boju odeće može biti samo
njegov lični ukus.
Sve društvene grupe stvaraju pravila kojih pojedinci treba da se pridržavaju, i ako učine
nešto suprotno tome, doživljava se kao osoba koja ne ume da živi sa pravilima pa stoga
naziv autsajder . Međutim Beker, kaže oni koji krše pravilo smatraju da su njegove sudije
autsajderi- pa odatle i drugo značenje ovog termina. Kako ističe Beker, postoje pravila
koja su pretvorena u zakone, a druga tek postoje u vidu nekog dogovora. Međutim sam
stepen autsajdera varira – saobraćajni prekršaji prolaze sa tolerancijom, dok silovanja,
ubistva već strogo etiketiraju samog pojedinca, a još više one koji postaju povratnici –
recidiv (Ignjatović, 2006: 323). Često među pojedincima ima ljudi koje smatraju da su
nepravedno kažnjene ili će čak razviti sopstvenu ideologiju kako bi objasnili zašto su oni
u pravu (Ignjatović, 2006: 324). Beker spominje kako različite grupe ljudi prosuđuju
različite društvene stvari kao devijantne i da osobe koje prosuđuju devijantnost, sam
proces koji dovodi do osude i situacija u kojoj se osuda dogodila čine fenomen
devijantnosti (Ignjatović,2006: 324). Sam autor vidi da postoji više pogleda na samu
devijantnost- statističko, objašnjenje devijantnosti pomoću patološkog , tojest bolesti sa
čime se ja pre svega slažem jer smatram da devijantnost ne dolazi samo spolja već i
iznutra, i poslednje relativističko gledište koje vidi devijantnost kao neuspeh da se
poštuju sama pravila grupe. Ukoliko poštujemo pravila druge društvene grupe kojoj
nismo naklonjeni, mnogi će to doživeti kao devijantnost i etiketirati samog pojedinca
(Ignjatović,2006:326). Kako kaže Ignjatović „Devijantna osoba je ona kojoj je etiketa
prilepljena; devijantno ponašanje je ono koje ljudi tako označe“ (Ignjatović, 2006:326).
Često se deavaju situacije da su pojedinci etiketirani,a da zapravo nisu prekršili nijedno
pravilo. Kao i da sam čin devijantnosti može varirati u vremenskom periodu- u jednom
trenutku prelazak automobila na crveno se ne vidi kao toliko devijantan čin, čak prolazi
uz toleranciju, sve dok taj čin ne postane ubistvo nekog pešaka koji je prelazio na zeleno,
dok sam automobil na crveno. Tada se javlja etiketa ubice. Dakle, da li je čin devijantan
zavisi od prirode samog čina, a drugim delom šta se poduzima u vezi sa njim (Ignjatović,
2006:327).
Edvin Lemert
Jedan od predstavnika same teorije etiketiranja. Imao je slično razmišljanje kao Hauard
Beker. Kako ističe Milosavljević, proces nastajanja devijacija se odvija u nekoliko faza
po Lemertu : on objašnjava pojmove primarne i sekundarne devijacije. Primarna
devijacija može nastati usled velikog broja uzroka: stres, radoznalost, očekivano
ponašanje grupi kojoj pripada itd. Težnja da se krše norme su raznovrsne, ali dokle god
devijacija ostaje primarna , tojest uklopljena u društveno prihvatljivu ulogu,i dok ne
remeti samo funkcionisanje pojedinca, on nema potrebe da menja svoju uobičajenu
životnu ulogu. Odličan primer toga jesu ljudi koji poprilično piju- sve dok obavljaju svoje
društvene uloge, ljudi ih neće smatrati devijantnim. Pojedinac ne menja svoju sliku o
sebi, kao ni drugi o njemu, i pojedinac nalazi uvek opravdanje za svoje devijantno
ponašanje. Ali postavlja se pitanje šta se događa kada devijantni činovi postanu sve
vidljiviji ljudima? Tada prema Lemertu dolazi do reorganizovanja uloga- sam pojedinac
može preuzeti društvenu ulogu koja je socijalno prihvatljiva ili može preuzeti devijantnu
ulogu-alkoholičar može postati kelner kako bi nastavio pijenje, ili može usled preteranog
opijanja da vrši nasilje u porodici, ubije.. Tada nastupa sekundarna devijacija. Ona
nastaje kada pojedinac krene da da upotrebljava svoje devijantno ponašanje zarad svoje
odbrane,prilgođavanja problemima i napadima na njega. Sam pojedinac se identifikuje sa
svojom devijantnom ulogom i okreće devijantnim grupama (Milosavljević, 2003: 349-
350). Kod Lemerta i Bekera imamo sličnost : obojica smatraju da se proces devijantnosti
odvija postupno: kod Lemerta takozvana drama etiketiranja, a kod Bekera model
devijantne karijere. Jedina razlika među njima jeste jer je Beker smatrao da na svakom
stupnju devijacije deluju različiti uzroci (Milosavljević, 2003:350-351). Kod Lemerta
imamo faze koje vode sekundarnoj devijaciji :primarna devijacija, društveno kažnjavanje,
dalja primarna devijacija, strože kažnjavanje i odbacivanje, dalja devijacija praćena
neprijateljstvom usmerena na one koji kažnjavaju, prelazak tolerancije, tojest žigosanje
devijantne osobe, jačanje devijantnog ponašanja kao reakcija na žigosanje, prihvatanje
devijantnog društvenog statusa (Ignjatović, 2006:337). Odličan primer ovoga jeste učenik
sa dosta energije koji pokušava da privuče pažnju drugim učenicima i nastavniku
(Ignjatović, 2006:337). Jos jedna bitna stvar za napomenuti: jedan od nedostataka ove
teorije etiketiranja jeste da je njihov pristup subjektivan i relativistički, kao i da su
zapostavili ispitivanje devijacija društvenih institucija kao i društvenih nosilaca moći
(Milosavljević, 2003:356-357).

Gabrijel Tard

Njegova teorija je spoj psihologije i sociologije, ali njegova teorija spada u psihološke
teorije o devijacijama (Milosavljević, 2003:291). Sam Tard kaže da je karijera
kriminalaca ona koja se najređe započinje svojom voljom da se u ove krugove ulazi od
samog rođenja, da je to posledica uglavnom nerešenih odnosa u porodici, zlostavljanja i
po mogućstvu maltretiranja u školi (Ignjatović, 2006:221). Same uzroke zločina vidi u
društvenim uslovima (primer porodice iz koje potiče ili prijatelji) i biološki deo (njegova
fizionomija , anatomski lični opisi kako bi razbojnik trebao da izgleda . Po Tardu su bitni
izgled i držanje (Ignjatović,2006:222). Gabrijel Tard je smatrao da je odlučujuća stavka u
pojavi devijacija zapravo imitiranje devijanata i da se imitiacija izvodi na principu
koncetričnih talasa- najjjača je u centru zbivanja, a udaljavanjem od samog centra polako
slabi dok imitirana pojava ne dobije drugačiji izgled. Dakle prvi mehanizam imitacije
jeste sticanje navike, jer onda usvajamo načine misljenja, ponašanja, uopšte životne
obrasce te osobe, dok drugi mehanizam jeste vežbanje Što se više uvežbavaju naučeni
obrasci više se približavamo ponašanju određene osobe (Milosavljević,2003:292).
Odličan primer toga možemo naći u svakodnevnom životu- stalno pratimo medije i
društvene mreže koje nameću (pre svega ženama određene načine ponašanja, oblačenja,
šminkanja, veća težnja za silikonima i totalnoj neprirodnosti)- to su negativni idoli na
koje se uglavnom oslanjaju tinejdžeri. Tard je smatrao da je kriminal pojava koju društvo
jedino može da suzbije, zato je bio pobornik smrtne kazne. S obzirom da je razlikovao
dve imitacije , uočavao ih je kao naviku na selu i modu u gradu. Razlikovao je dve klice
društva: porodicu i masu. Još par bitnih stavki o imitaciji : smatrao je da postoje zakoni
imitacije gde fizička i pishička blizina utiču na nju, kao pojavu. Smatrao je da inferiorni
imitiraju superiorne, da manji gradovi i sela imitiraju već, tojest da preuzimaju zločine od
njih i da prilikom sukoba dva oblika ponašanja , stari uvek biva nadvladan novim
(Ignjatović, 2006:225-231).
 5. Zaključak

S obzirom da smo prošli kroz teorije koje različito definišu pojedinca, postavlja se pitanje da
li je moguće da zločin nestane? Na osnovu mojih čitanja, rekla bih da ne. Ali ga možemo
svakako ublažiti. Kako? Umesto etiketiranja I preovladavanja stigmom u našem društvu, mi
kao društvo smo ti koji možemo da podstaknemo socijalnu politiku. Da se zločin ne prikriva,
već da se otvoreno priča o njemu- da se traže načini kako uticati da se pojedinac
resocijalizuje I da je moguće da ga društvo ponovo prihvati. Treba uključiti veliki broj
psihijatara , defektologa I psihoterapeuta koji će moći doći do srži problema..jer najveći broj
kriminalnih radnjih jeste zbog unutrašnjih nerešenih sukoba… A onda sam dodir sa
spoljašnjom sredinom koja „plete“ svoje predrasude i ne dozvoljava pojedincu da se istakne
dovodi do toga da postane devijantan.

6. Literatura :

1. Milosavljević M. (2003) Devijacije i društvo, Draganić, Beograd

2. Ignjatović Đ. (2007) Kriminologija, Dosije, Beograd
3. Ignjatović Đ. (2006) Kriminološko nasleđe, Dosije, Beograd