1/ Uvod

Živeti znači susretati se.

Martin Buber

U ovom radu biće ispitan psihoterapeutski pristup koji se zasniva na filozofiji dijaloga -
dijaloška psihoterapija. Napor da se artikuliše psihoterapija zasnovana na dijalogu proističe iz
duboko ukorenjenog verovanja da dublje razumevanje psihoterapije, “patologije” i ljudske
egzistencije kao takve, može biti unapređeno zasnivanjem naših teorija, metoda i terapeutskih
“ishoda” na sveobuhvatnoj filozofiji dijaloga. Iako mnoge aktuelne psihoterapije impliciraju
takav pristup, nijedna eksplicitno ne ističe kontekst i fokus svoje isceliteljske snage.

U poslednje dve decenije došlo je do rađanja mnogih psihoterapeutskih tehnika. Čini se

da postoji dovoljno tehnika da se reši svaki psihološki problem koji je moguće zamisliti. Iako
tako, još uvek čeznemo za još nečim. Očito, nema ništa pogrešno u vezi same tehnike. Svima su
nam potrebne tehnike i tehnička rešenja. Ironija je u tome što preveliki fokus na tehnike podstiče
upravo one probleme koje te iste tehnike treba da reše. Kada tehnike prevladaju, ljudsko
postojanje postaje opskurno.

Značajniji napredak u psihoterapeutskom procesu neće nastati daljim otkrivanjem novih

tehnika. Nešto drugo je potrebno- nešto što prevazilazi samu tehniku. Tehnika se mora zasnivati
na odnosu između dve osobe- na interpersonalnom. Ova knjiga je eksploracija psihoterapije koja
se zasniva na interspersonalnom odnosu, na odnosu dve jedinke.

Dijaloška psihoterapija se ne poistovećuje ni sa jednom specifičnom psihoterapeutskom

školom, teorijskom orijentacijom ili tehnikom. Osnovna načela ovog gledišta ukazuju na to da
celokupni pristup, proces i “cilj” psihoterapije treba da budu zasnovani na dijaloškoj perspektivi.
Kada govorimo o pristupu, mislimo na sveukupnu ličnu i filozofsku orijentaciju psihoterapeuta
na psihoterapijski rad; proces se odnosi na interakciju između klijenta i terapeuta; i “cilj” se
odnosi na “ishod” terapije – unapređenu relacionu sposobnost klijenta.

Termin “dijaloški” se ne odnosi na “govor” kao takav, već pre na to da je na svom

najfundamentalnijem nivou, ljudska egzistencija, upravo relaciona. U poređenju sa tim,
individualistički model čoveka pretpostavlja postojanje ljudi kao odvojenih “entiteta” i relacioni
fenomen je u tom slučaju od sekundarne važnosti. Za čoveka u modernom svetu je teško da
prihvati da je “individualnost” samo jedan pol bipolarne relacione stvarnosti. Sa druge strane,
sistemska teorija porodične terapije nastoji da umanji jedinstvenost pojedinca. Postoji potreba za
pristupom koji će obuhvatiti obe realnosti. Posledično, dijaloški pristup podrazumeva radikalnu
promenu paradigme od modela psihološki izolovanog “selfa“, оdnosno od “sistemskog” pristupa,
do oblasti “interpersonalnog”.
 Glavni zastupnik filozofije interpersonalnog u dvadesetom veku – dijaloške filozofije – je
bio Martin Buber. Buber je bio filozof, predavač i humanitarac i on je osetio slom međuljudskih
odnosa u modernoj civilizaciji. Bilo mu je jasno da tehnokratska vladavina u modernom društvu
vodi većem udaljavanju između ljudi. Moderna tehnokratska orijentacija zamagljuje centralnu
dimenziju – ontološki status – dimenzije odnosa u našim životima. Stavljanje interpersonalnog u
pozadinu rezultira izolacijom, alijenacijom i neizbežnom narcizmu modernog doba. Stvara se
opsednutost “selfom”- hipersvesnost. Ovaj uski vidik skriva i zanemaruje realnost drugog. Odraz
toga je moderna fobija od intimnosti. Preveliki naglasak na odvojenosti pokorava relacioni
aspekt. Naglasak na odvojenosti ne stvara razdor samo između osoba ili samo u našem odnosu sa
prirodom, već takođe i “unutar” naše psihe. Dijaloški pristup je pokušaj da se ovi razdori iscele.

Dimenzija interpersonalnog se ispoljava u relacionoj situaciji – u “dijalogu” – između

čoveka i čoveka. Za Bubera, značenje interpersonalnog, “… se ne nalazi ni u jednom partneru
posebno, niti u njima dvoma zajedno, već upravo u njihovom dijalogu, u “onom između” koje
žive zajedno” (1965b, p.75). Stvarna situacija je veća od pojedinačnih učesnika. Ona je veća i od
zbira dve individue u odnosu. Oba aspekta su deo veće sfere – sfere interpesonalnog. Odvojenost
i povezanost su obuhvaćeni sferom “onog između”.

Publikacija Buberovog čuvenog dela iz 1923 “Ja i Ti (I and Thou)”, je bila prekretnica u
našem razumevanju relacione prirode ljudske egzistencije. Za njega, dijaloško se nalazi u oblasti
“između” i određuju je dve polarnosti, “Ja-Ti” i “Ja-To”. Ove polarnosti predstavljaju odraz dva
primarna stava koje ljudsko biće može zauzeti u odnosu na druge ljude i na svet u celini. Ja-Ti
odnos je mesto autentičnog interesovanja za drugog čoveka sa kojim smo u interakciji,
interesovanje za njega kao osobu. To znači da vrednujemo “drugost” drugog. “Drugost” znači
prepoznavanje jedinstvenosti i uočavanje odvojenosti te osobe od nas, bez umanjivanja naše
povezanosti i zajedničke ljudskosti. U tom slučaju, pojedinac je cilj za sebe, ne sredstvo za
dostizanje cilja i mi prepoznajemo da smo deo ove osobe.

Ja-Ti odnos počinje onog trenutka kada okrenemo svoje “biće” ka svom partneru. Pri
tome, možemo se samo pripremiti na mogućnost “Ja-Ti” susreta, ne možemo ga “izazvati”. “Ti
(Thou) me sreće kroz milost, ne može se naći traženjem” (Buber, 1923/1958b, p.11). To je
trenutak “milosti”, istovremeno i volje drugog da uđe u takav odnos sa mnom. Autentičan dijalog
može biti samo uzajaman. “Ja-Ti” trenutak nije nešto za šta se možemo uhvatiti i držati. Moramo
naučiti da prihvatimo “… veličanstvenost njegovog dolaska i usamljenu tugu njegovog
odlaska…” (Buber, 1923/1958b, p.35)

U poređenju sa tim, Ja-To odnos nastaje kada je druga osoba u osnovi objekat za nas – u
službi sredstva za dostizanje cilja. “Ja-To” stav okružuje mnogo nerazumevanja. Ja-To pozicija
je neophodan aspekt ljudskog iskustva. Samo postojanje “Ja-To” stava nije pogrešno, već
činjenica o njegovoj preplavljujućoj dominantnosti u modernom tehnokratskom društvu. Svako
povremeno objektivizira drugog kako bi postigao određene ciljeve. Čak i “Ja-Ti” susret mora
vremenom preći u objektivnu činjenicu. “Ali ovo je uzvišena melanholija naše sudbine, da svaki
Ti (Thou) u našem svetu mora postati To (It)” (Buber, 1923/1958b, p.16). Problem nastaje jedino
kada stav objektivizacije prevladava našom egzistencijom. Opasnost nastaje kada omanemo u
prepoznavanju ograničavajuće prirode Ja-To odnosa i kada ga neselektivno primenjujemo u
situacijama koje zahtevaju autentičan susret između osobe i osobe. Ja-To pozicija u tom slučaju
postaje primarna orijentacija prema drugima. Direktni izdanak Ja-To stava u kasnom dvadesetom
veku, ogleda se u prenaglašenosti tehničkog znanja i materijalizma. On u toj meri prožima
modernu svest da je nekada teško udaljiti se i napraviti razliku.

Termini “Ja-Ti” i “Ja-To” ukazuju na recipročnu prirodu naše relacione orijentacije. Oni
stvaraju kontekst za stav sa kojim nam drugi prilaze. Autentična otvorenost prema drugom ima
tendenciju da izazove recipročan odgovor. Ukoliko se drugi oseća objektiviziranim, velika je
verovatnoća da će i on nama prići sa objektivizirajućim stavom. Stav sa kojim prilazim drugom
je istovremeno stav sa kojim prilazim samom sebi. Ukoliko vrednujem druge, to se odražava na
vrednovanje sebe. Ukoliko objektiviziram druge, onda ću objektivizirati i samog sebe.

Život čoveka se sastoji od oba odnosa- Ja-Ti i Ja-To. Svaka ljudska razmena sadrži obe
dimenzije, često naizmenično. Međutim, u konačnoj analizi, autentičan dijalog se može projaviti
samo ako su obe osobe voljne da odu dalje od samo Ja-To stava i istinski vrednuju, prihvate i
cene drugost druge osobe. Konačno, ovo zahteva transcendenciju naše odvojenosti. To znači
volju da se prepozna i pristupi onome što Buber opisuje kao oblast “između”.

Kada govori o sferi “između”, Buber referira na zonu u kojoj učestvujemo onda kada smo
u odnosu i istinski nam je stalo do drugog: prevazilazimo naš obično osvešćen identitet. On
poetično to opisuje kao “Na suprotnoj strani subjektivnog, na ovoj strani objektivnog, na uskoj
litici, gde se Ja i Ti sreću, tu se nalazi zona “onoga između” (1965a, p. 204). To između nije
objektivno-fizički, niti subjektivno-psihološki fenomen, već ontološki. Koncept ontološkog se
odnosi na konačni aspekt naše egzistencije – ono “dato” ljudske egzistencije.

Uporedo sa dimenzijama Ja-To i Ja-Ti, “zona između” je inherentni činilac ljudske

egzistencije. To je neopisiva zona koja je veća od sume dva ili više individualna identiteta. To je
tačka kontakta koja prevazilazi individualne identitete. Buber naglašava da ontološki karakter
egzistencije zahteva i distancu i odnos. Interpersonalno je domen u kom smo istovremeno
odvojeni i u-odnosu. Mi smo jednako deo koliko smo i odvojeni od drugih ljudskih bića. Zdravo
postojanje je ta uvek izmičuća ritmična ravnoteža odvojenosti i odnošenja (relatedness).

Ovaj rad je osnivački napor. Njegova konačna vrednost će proizaći iz dijaloga koji
uspostavi sa svojim čitaocima, i stepen do kog ih to ohrabri da prevaziđu ono što je ovde rečeno.
U nadi da će glas koji sa zadrškom izlazi iz ove knjige, probuditi glas odgovora, jer “..smo bili
dijalog”.
2/ Paradoksalna profesija

Ali gde i kako će nesrećni bednik

Da pridobije idealne kvalifikacije
Koje će mu biti potrebne u njegovoj profesiji?
Sigmund Freud

Kasno uveče, u ogromnoj tišini koja ostane iza klijenata, duboko u svojoj duši, terapeuta
proganjaju ostaci paradoskalnih trenutaka tog dana. On očajnički traži konkretne odgovore. Ne
nalazi ih. Jer, to su paradoksi inherentni psihoterapeutskoj praksi. Oni postoje nezavisno od
teorijske orijentacije terapeuta.

Srž ovih paradoksa je da u jednom ljudskom biću mora postojati bolno integrisan čitav
opseg naizgled suprotstavljenih ljudskih karakteristika. Suština psihoterapeutske prakse leži u
moćnom otkrivanju i ukazivanju na tenziju opozitnih polarnosti – što često čini da se terapeut
oseća kao da će mu se razum urušiti. Nepoznate i neobične potrebe klijenta stavljaju naizgled
večne zahteve pred terapeuta. Možda tek posle mnogo godina prakse ove tenzije deluju manje
bolno – ali nikada nisu razrešene. To je profesija nepobitno bogata paradoksima. Priroda ovog
posla je da pretvori terapeuta u živo bojno polje na kome se ovi paradoksi sukobljavaju i bore.

Primordijalni paradoks se odnosi na sveprisutnu tenziju između “subjektivnih” i

“objektivnih” dimenzija psihoterapije. Isceliteljskom procesu psihoterapije je potrebna, čak
neophodna, značajna lična involviranost terapeuta, dok istovremeno terapeut mora zadržati
prikladnu “objektivnost”. Ove dimenzije su prisutne u svom ljudskom iskustvu i ljudi dolaze na
terapiju kako bi izlečili ove procepe u svojoj egzistenciji. Uravnotežen odgovor terapeuta je
kritičan.

Postoji pregršt naučnog saznanja koje mora biti usvojeno da bi se razvila disciplina i
neophodna “objektivnost” a u cilju da se olakša psihoterapijsko isceljenje. Iako tako, ovo
objektivno znanje uvek mora biti uzemljeno u subjektivnom iskustvu klijenta i terapeuta.
Tradicionalno, ovo je bilo poznato kao tenzija nomotetskog (generalizujućeg) znanja nasuprot
idiografskom (jedinstvenom) znanju. Terapeut mora da ima substantivnu količinu znanja o
ljudskim bićima uopšte, ali mora uvek težiti tome da duboko ceni jedinstveno iskustvo osobe
koja sedi preko puta njega. Obe perspektive su krucijalne za razumevanje i empatiju sa
iskustvom drugog bića – dok se paralelno bore za dominaciju. Terapeut neprestano mora donositi
odluku kojoj od njih da se prikloni u datom trenutku. U svakom slučaju, događa se razmena i
rizik – kockanje koje je inherentno ovom riziku hrani živost ovog rada.

Potrebno je da terapeut integriše objektivne i subjektivne dimenzije na opipljiv način.

Zato je Frojd, kao mladi genije, govorio o potrebi za “slobodno lebdećom svesnošću”, svesnošću
koja ne podleže ekstremima koje obično proizilaze iz ljudskog susreta. Na izvestan način slično
tome, Buber navodi da psihoterapeut mora razviti naizgled kontradiktornu veštinu održavanja
“udaljenog psisustva”. Terapeut mora biti sasvim prisutan i istovremeno da reflektuje na ono što
se iskustveno događa u datom trenutku. Psihoterapijski proces zahteva da “subjektivna” i
“objektivna” dimenzija postojanja budu vešto sjedinjene.

Ovo dovodi pažljivog terapeuta u još jednu sržnu dilemu – da li da posmatra

psihoterapiju više kao nauku ili kao umetnost. Istaknutiji aspekt značajno utiče na trening
psihoterapeuta, i vrednosti koje on usvaja kroz taj trening. Veliki je značaj stava sa kojim neko
pristupa profesiji. Frojd i mnogi njegovi pratioci su odabrali da psihoanaliza bude posmatrana
kao nauka. “Ne, naša nauka nije iluzija. Ali, iluzija bi bila pretpostavka da negde drugde
možemo naći ono što nam nauka ne može dati” (Freud, 1961, p. 56). Sigurno je da postoji
mnogo znanja u psihologiji i u teoriji psihoterapije koje je neprocenjivo u radu sa ljudima. Ali,
biti responzivan prema klijentu zahteva krojenje naučnog saznanja, tih činjenica, prema
jedinstvenoj osobi. Ovo je možda najzahtevniji aspekt ove profesije – zahtev za terapeuta da
istovremeno integriše umetnost i nauku u svom psihtoerapeutskom radu. Zanemarivanje bilo
kojeg od ta dva je na uštrb klijenta.

Terapeut se dalje suočava sa naizgled kontradiktornom brigom za personalno i

profesionalno. Self terapeuta je intrinzični deo procesa. Do koje mere neko ističe lični self u
terapiji, a do koje mere je profesionalni stav važan? Gde počinje profesionalno, a personalno se
povlači? Najveće iskušenje kome je najlakše podleći je istaći profesionalno držanje kako bi se
prikrile lične nesigurnosti koje u zasedi vrebaju terapeuta. Nesumnjivo, profesionalna persona je
neophodan deo isceliteljskog procesa psihoterapije – i to je jedini “oblik” kroz koji se ličnost
terapeuta projavljuje.

Disciplina psihoterapije stavlja velike zahteve pred terapeuta kao osobu. Terapeut se uvek
suočava sa onim sa čim ne želi da se se suoči. Svojim studentima kažem da bilo koji konflikt koji
žele u sebi da izbegnu, njihov sledeći klijent će im predstaviti taj isti problem. U suštini, ne
postoji izbegavanje u terapiji. Ličnost terapeuta neprestano mora da se bori sa svojim slabostima,
sa svojim slepim tačkama.

Psihoterapija je paradoksalna profesija, jer terapeut treba da se suoči sa problemima u

životima drugih ljudi a sa kojima se možda još nije izborio u svom. Poslednjih godina, ova tema
je razmatrana u okvirima koncepta “ranjenog iscelitelja”. On govori to tome kako upravo
nerazrešena priroda ličnih poteškoća štimuje terapeuta na slabosti drugog. Ona dozvoljava
terapeutu da duboko empatiše sa poteškoćama klijenta. Iako tako, čak i ovde je potrebno
razlikovanje, jer koliko god lična vulnerabilnost može doprineti terapeutovoj otvorenosti,
previše jake “rane” mogu dovesti do defanzivnog stava kod teraputa i zatvoriti ga za bilo kakav
autentičan susret. Sigurno je da “ranjeni iscelitelj” isceljuje, ali ako ta “ranjenost” postane
presudna u terapiji, lečenje terapeuta dolazi u fokus umesto lečenje klijenta, a to nikada nije
svrha psihoterapije. Međutim, definitivno može doći do isceljenja terapeuta kao jedan od
produkata interakcije “između”. Terapeut mora neprestano da ulaže napor da svoje rane donese u
terapiju, ali da pri tom njegovo isceljenje ne pređe u fokus. Zapravo, ovaj napor je ono što
doprinosi razvoju ličnosti terapeuta.

Ovaj napor je centralan, jer na kraju krajeva, self terapeuta je “instrument” koji će on
koristiti u terapiji. Ovaj “intrument” treba da bude “naštimovan” kako bi bio reponzivan na
stalno promenljiv ritam ljudskog susreta. Teorijska orijentacija terapeuta nije krucijalan element
u procesu isceljenja, već celovitost i pristupačnost terapeutovog selfa. Samo tada može doći do
susreta selfa i selfa. U tom i takvom susretu, podstiče se celovitost klijenta koja je pre tog susreta
bila odsutna.

Takođe, postoji i kontrast individualnog subjektivnog iskustva terapeuta i njegovih

relacionih sposobnosti. Terapeut mora da razume iskustvo klijenta, a da istovremeno održi
kontakt sa svojim iskustvom. Veoma je težak zadatak odrediti na šta od toga se fokusirati i kada.
Terapeut mora biti dovoljno u kontaktu sa sobom da bi imao visoko razvijenu samosvesnost, a da
bude sposoban da se sa lakoćom poveže sa drugim ljudima.

Zajedno sa svim drugim dilemama sa kojima se suočava, terapeut mora biti aktivno
svestan onoga što se događa između njega i klijenta. Ovo uključuje prepoznavanje koliko svaka
osoba doprinosi kohezivnosti ili razilaženjima u odnosu. Postoji potreba za prepoznavanjem
“onoga između” kao nečeg većeg od zbira doprinosa svake osobe. Ovo uključuje, na primer,
svesnost transfernih sadržaja, uz istovremeno uzimanje u obzir sveprisutnu opasnost od
“projektovanja” kontratransfernih osećanja terapeuta na klijenta. Ovo važi i kada govorimo o
prepoznavanju otpora u terapiji. Zapanjujuć je rad koji je potreban kako bi se odredilo koliko od
onoga što se događa “između” je deo klijentovog otpora, a koliko terapeutovog.

Paradoks u kome terapeut mora da bude svestan onoga što se događa, a da pritom
prepoznaje da je svesnost uvek zasićena nesvesnim je sveprisutan. Terapeut često mora da boravi
u tom sumračnom prostoru, ni jednog ni drugog. On je oprezno staložen između svesnog i
nesvesnog. Oba domena su esencijalni deo razumevanja ljudskog susreta. Ovo je uvek napor, jer
terapeut lako može da se prikloni jednoj ili drugoj dimenziji. Preterano “svestan” terapeut ne
uspeva da učestvuje u opskurnom svetu koji nas okružuje i koji se nalazi na granici svesnog, dok
terapeut koji previše učestvuje u svojim nesvesnim procesima se može povezati sa klijentom na
nivou kolektivnog nesvesnog gde su “prisutni” arhetipovi, ali ne i susret dve osobe.

Biti “iscelitelj” zahteva veliku disciplinu i “ego” kako bi se dostigla umešnost, a mora biti
prisutna i svesnost pri čemu je terapeut nekada više “instrument” u službi psihoterapijskog
procesa i razvoja klijenta. Teško je držati u ravnoteži ove dve suprotne tendencije kada se pojave
u procesu. “Ego” i “biti u službi” su u zavadi jedno sa drugim. Čini se da zahtevaju dva različita
stava prema terapeutskom procesu i inače prema životu. U skladu sa tim, terapeut mora
prepoznati da on može predstavljati one aspekte klijentove ličnosti kojih se klijent odrekao. Ovo
je integralni deo dijalektike i dijaloga “onoga između”. Odnosno, ako je klijent previše
orijentisan na osećanja, terapeut će morati da bude otelovljenje njegove odbačene racionalne
strane. Ukoliko je klijent previše racionalan, terapeut mora da otelovi emocionalno. Često je
teško razlučiti koliko ovih polarnih dimenzija terapeut predstavlja, a koliko je “stvarano”
terapeut on sam. Zapravo, inherentan napor ovog razlučivanja šta je šta, unapređuje ne samo
personalno terapeuta i klijenta, već i terapijski odnos.

Ovo je paradoksalna i zapanjujuća profesija, jer terapeut mora biti sposoban da duboko
empatiše sa klijentom – mora biti sposoban da zakorači u svet klijenta i da oseti svet iz klijentove
perspektive – a da je uvek profesionalno angažovan da razume iskustvo klijenta u racionalnom
formatu teorije. Postoji inherentna potreba svakoga od nas da osmislimo “besmisleno” – da
haosu damo neku formu. Ta motivacija kod terapeuta je esencijalna kako bi sprovodio svoju
psihoterapeutsku praksu. Ona hrani profesionalnu radoznalost terapeuta. Ali više je “saosećanje”
to koje energizuje empatičnu želju terapeuta.

Unutar psihoterapije uvek postoji tenzija između teorije i prakse. Čest je utisak da su
teorija i praksa u konfliktu. Paradoks je u tome da ako je terapeut previše naklonjen teoriji, ne
može da primeni svoje znanje. Jedna vrsta “uma” je potrebna za usvajanje činjenica, a druga za
“apsorbovanje” prisustva ljudskog bića. Posebna veština i dar je uspostaviti kontakt na pragu
ljudske povezanosti, protegnuti svoje biće kako bi se primio dar drugog, a pritom ohrabriti
pojavljivanje živahnosti klijenta. Sa druge strane, ukoliko je terapeut previše u praksi, biće
uskraćen a široku dubinu koju teorija može pružiti. Ovo je problem sa velikim posledicama. Ima
neizmerne implikacije na kvalitet kontakta i kvalitet odnosa koji se uspotavlja. Mora postojati
prepoznavanje dalekosežnih razlika između teorijskog poznavanja subjekta i primene tog
teorijskog znanja u konkretnoj situaciji i potrebe za mešavinom oba.

Dalje, terapeut mora biti praktičan, a istovremeno sklon filozofiji. Mora da zadrži
spsobnost da odgovori na konkretne situaciji i sposoban da ceni celovitu ljudsku dramu. Ovaj
problem je naročito prisutan kada terapeut mora razlikovati šta je “patološko” ponašanje a šta je
posledica egzistencijalnih životnih “datosti”. Oscilacija svesnosti zahteva veliku fleksibilnost –
svesnost koja “pluta” pre nego da se pomera iz jednog fiksiranog položaja u drugi. To je nešto
što se ne može naučiti kroz formalno obrazovanje. To je nešto što mora doći kroz godine oštrog
suočavanja sa različitim “pozivima” potreba klijenta.

Postoji još jedno iznenađujuće pitanje koje se odnosi na to da terapeut mora biti vešt u
razumevanju zdravog ljudskog funkcionisanja, ali i da mora da bude sposoban da razume
činjenice i teorije u osnovi “psihopatologije”. Terapeut mora umeti da prepozna i da jednako ceni
zdravlje i “patologiju” i često kontrakiktornu mešavinu ova dva koja čine ljudsko biće. To je
tanka linija za koračanje. Začinjena neodlučnošću – teška pozicija razlikovanja šta je zdravo a šta
nije. Na primer, kada je zavisnost klijenta indikacija zdrave sposobnosti da veruje drugom,
možda čak i ako nikada ranije nije bio sposoban za to, a kada je to regresija i izbegavanje lične
odgovornosti? Terapeut ne sme upasti u zamku pukog dijagnostikovanja ljudi kao “patoloških”,
jer svaki put kada mi radimo samo to, mi objektiviziramo drugog. Nema ništa loše u teoriji
psihopatologije kao takve, sve dok je prisutno razumevanje da je to oblik “mapiranja”. Odnosno,
to je indikator, ukazivač, kako razumeti divergentno iskustvo pojedinca. Međutim, reći da je to
sve što ta osoba jeste je pogrešno; to je kategorizacija koja onemogućava neophodnu otvorenost
za nove mogućnosti što je u osnovi svog isceljenja.

Ovo su samo neki od nebrojenih paradoksa sa kojima se terapeut suočava. Novi se

pojavljuju u svakom koraku terapije. Moj cilj nije da ih sve katalogizujem, već da se pozabavim
onim glavnim. Kako jedno ljudsko biće može da se nosi sa svim ovim? Sam Frojd je bio
pesimističan u vezi mogućnosti da jedno ljudsko biće integriše na zdrav način sve paradoksalne
kvalitete koji su potrebni da bi neko bio psihoterapeut. Takva integracija bi zahtevala savršeno
biće!

Očito ne možemo zahtevati da potencijalni analitičar bude savršeno biće pre

nego što se uhvati u koštac sa analizom, drugim rečima da jedino osobe tako
velike i retke savršenosti bi trebalo da se bave ovom profesijom. Ali gde i
kako će jadni bednik da stekne idealne kvalifikacije koje će mu biti potrebne u
ovoj profesiji? (1937/1964, p. 248)

Ovo je proganjajuće pitanje sa kojim se svaki terapeut i svaki supervizor mora suočiti.
Frojdov odgovor na ovo pitanje je jasan. “Odgovor je u ličnoj analizi uz pomoć koje počinje
priprema za njegovu buduću aktivnost” (1937/1964, p. 248).

Terapija za terapeuta je sasvim sigurno neophodna – ali nedovoljna. To nikako ne

osigurava filozofski i personalni razvoj i zrelost koje su potrebne kako bi se pojedinac upustio u
oprezno profesionalno balansiranje koje se naziva psihoterapijom. Ono što je dodatno potrebno
je stav, svetski vidik, koji prepoznaje suprotstavljene kvalitete koji se zahtevaju od terapeuta i
težnja ka njihovoj integraciji; stalno prepoznavanje da pojedinac uvek ima nedostatke, ali da
prihvata svoja ograničenja. Konačno, terapeut mora prihvatiti neizvesnost i nezavršenost kao
prirodu svog rada. Psihoterapija nije izuzeta od zakona koji upravljaju svim ljudskim pokretima,
naročito neprekidnost i nezavršenost kao prirodu ljudske egzistencije. Frojd je govorio o terapiji
istovremeno kao o konačnoj i beskonačnoj.

Na kraju, postoji više pitanja nego odgovora, više problema nego jasnoće, više nejasnoće
nego lucidnosti, više prosečnih nego dubokih uvida. Takva je sudbina terapeuta, da preuzme na
sebe batinu ljudske borbe kako bi proširio granice ljudske svesnosti. U nadi da nas ta borba sve
obogati.

Kriza psihoterapeuta
Paradoks koji je Martin Buber najtemeljnije i najstručnije obradio odnosi se na srž tenzije
između subjektivnog i objektivnog. Buber se ovim pitanjem bavio u uvodu knjige Lečenje kroz
susret (Healing Through Meeting) Hansa Truba. On navodi da psihoterapeut, uzevši u obzir
prirodu treninga kroz koji prolazi i neophodnu disciplinu tog metoda, lako može razviti
objektivnost koja je sigurno neophodna u psihoterapeutskoj praksi. Bez bliskog poznavanja
prirode paradoksa, psihoterapeut počinje da naslućuje konture njegovog prisustva i njegovu
lebdeću moć. Polako, terapeut postaje svestan toga da paradoks počiva u samom epicentru
psihoterapijskog procesa.

Ali upravo profesija o kojoj se ovde raspravlja je najparadoksalnija od svih;…

Sigurno da advokat, nastavnik, sveštenik, pa čak i lekar, mogu osetiti, u meri u
kojoj je koriste svesnost u svojoj profesiji, šta znači brinuti o potrebama i
anksioznostima ljudi, i ne samo, kao gonilac “ne-intelektualne” profesije, o
zadovoljavanju njihovih želja. Ali ovaj čovek ovde, “psihoterapeut”, čiji
zadatak je da bude posmatrač i iscelitelj obolelih duša, iznova i iznova se
suočava sa ogoljenim ambisom čoveka, čovečijom dubokom labilnošću.
(Buber, 1957a, pp. 93-94).

U suočavanju sa “ogoljenim ambisom čoveka” nijedno ljudsko biće ne može dugo gledati
u ovu “pukotinu” bez osećanja preplavljenosti. Sasvim sigurno, kolena egzistencije će početi da
klecaju. Posledično, javiće se želja da se pobegne u sigurno utočište koje objektivno znanje
zavodnički obećava. Iskušenje je sasvim razumljivo. Ali, to je lažno obećanje.

Psihoterapeut se nalazi u “spiritualnoj” profesiji bez socijalnih struktura koje šamanima

ili religioznim vođama pružaju emocionalnu podršku. Data mu je velika odgovornost, gotovo
slična božijoj, i to bez podrške koja proizilazi iz religijskih sistema. On nosi nedostatke i mane
običnog čoveka i nema inspiraciju koju religijska verovanja mogu pružiti njegovim isceliteljskim
naporima. “Psihoterapeut pristupa situaciji, štaviše, ne kao sveštenik naoružan svetim darovima
božanske milosti i svetog rada, već kao prosečna osoba opremljena samo tradicijom nauke i
teorijom svoje škole” (Buber, 1957a, p. 94).

U odsustvu božanske inspiracije i sigurnosti i suočen sa zastrašujuće velikim zadatkom,

za koji se čini da prevazilazi sposobnosti običnog smrtnika, terapeut može doći u iskušenje da se
povuče u suprotni spektrum bezbednosti, “religiozno” verovanje u nauku i objektivnost.
“Razumljivo je da terapeut teži da objektivizuje ambis koji mu se približava i da pretvori
razjareno “ništa-drugo-nego-proces” u nešto što, bar delimično, može da savlada“ (Buber, 1957a,
p. 94). Od drugog stvaramo “to” kako bismo izašli na kraj sa anksioznošću koju osećamo. Ambis
u srži ljudske egzistencije, koji je naročito prisutan i očigledan u takozvanim psihopatološkim
stanjima, preti da probudi ambis koji je skriven duboko u psihoterapeutu; Skriven zahvaljujući
godinama obaveznog formalnog treninga i zaštiti teorijske orijentacije. Uprkos tome, ništa ne
može zauvek ukloniti egzistencijalnu činjenicu ljudske slabosti, neizvesnosti i straha da negde u
nama spava haos: Haos koji može probuditi snaga patološkog stanja koja se manifestuje kroz
osobu sa kojom smo.

Dovoljno je strašno videti ambis u drugome: Sumnja da negde u osnovi mog postojanja
takođe postoji taj ambis, još je strašnije. Sasvim sigurno i opravdano, moramo se braniti od ovog
užasa. Najzad, sa njim se moramo suočiti, ili bar probati – onoliko koliko ljudsko biće može
izdržati da viri u ambis, a da se vrati bez posledica.

U međuvremenu, psihoterapeut je u iskušenju da se prepusti redukcionističkoj

racionalizaciji ovog egzistencijalnog ambisa o kome govorimo, ovog haosa i ovog “ničega-
drugog-nego-procesa”. Za početak, terapeut, kao proizvod treninga, pokušava da koristi jedino
oružje koje ima spremno – objektivizaciju koju mu omogućavaju metode i teorije. Čak i koncept
“psihološkog” vrlo lako može postati redukcionistička odbrana od realnog života. Ukoliko nam
je neki doživljaj previše uznemirujuć, uvek mu možemo pripisati “psihološku” interpretaciju.
Ali, za terapeuta koji autentično vrednuje ličnost svog klijenta, svoju osobnost i njihov
međusobni odnos, konačno će i ove odbrane posustati pred pozivom veličanstvene i snažnije
egzistencijalne realnosti.

Ambis se ne obraća samouverenoj sigurnosti akcije, već ambisu, odnosno

selfu lekara, onom delu koji je skriven ispod struktura izgrađenih kroz trening
i praksu, delu koji je i sam okružen haosom, kome su poznati demoni, ali
kojem je podarena skromna snaga za borbu i za prevazilaženje, i koji je
spreman da se dalje bori i da prevazilazi nove i nove prepreke. Ovaj poziv u
najizloženijoj od svih intelektualnih profesija dovodi do erupcije krize njenih
paradoksa (Buber, 1957a, p. 95).

Međutim, terapeut uz zadršku i u naznakama, vrlo neodređeno naslućuje da mu je

potrebno nešto znantno veće od objektivnog znanja i naučne distance. Nijedan metod ne može
naučiti terapeuta kako da bude osoba koja može da otelovi relacione kvalitete koji su neophodni
da bi došlo do autentičnog egzistencijalnog isceljenja. Stoga, terapeut je često “osuđen”
treningom da se suočava sa ovim i da se bori u egzistencijalnoj tami drugog, osećajući potrebu
da ulije svoj self u proces, ali uz nesigurnost kako to da postigne na profesionalan način. Ovo
stanje zbunjenosti, navodi teraputa da se upusti u duboku refleksiju nad ovom dilemom:

Kako postaje svestan paradoksa koji goni, čovek koji se bavi “intelektualnom
profesijom” se povremeno mora zaustaviti usred svoje aktivnosti…
Uplitanjem svog realnog selfa i selfa koji pati, on mora napredovati u sve
većoj jasnoći tog paradoksa. Stoga, duhovna sudbina sa svojom neobičnom
plodnošću, postaje deo bića i raste – oklevajući i hvatajući, istovremeno se
boreći, polako prevazilazeći, u prevazilaženju podležući, u podleganju
prosvetljujući (Buber, 1957a, p. 93).

Inicijalno, borba sa paradoksom je zbunjujuća – ali upravo neprekidna i uporna borba

vremenom može dovesti do prosvetljenja.

Kriza ovog profesionalnog paradoksa je u tome da terapeutu psihološke metode samo

delimično mogu služiti. Nešto više se zahteva od njega. Terapeut slučajevima pristupa na
uobičajen način:
 Dok se, u određenim slučajevima terapeut ne užasne onim što čini, jer
počinje da sumnja da, bar u takvim slučajevima, ali možda i u svim, se od
njega zahteva nešto sasvim drugačije .
...Ono što se od njega zahteva je da izvuče određeni slučaj iz ispravne
metodološke objektivizacije i da sam istupi iz uloge profesionalne
superiornosti koju postiže dugim treningom i praksom, i da zakorači u
elementarnu situaciju između onoga ko poziva i onoga ko je pozvan (Buber,
1957a, pp. 94-95).

Ono što treba uzeti u obzir i priznati jeste “ono između”. Objektivizacija onemogućava to
priznanje. Možda se opiremo upravo elementarnosti situacije. Nekako deluje previše bazično da
se psihoterapijska situacija “redukuje” na elementarne strukture kao što su “onaj koji poziva” i
“onaj koji je pozvan”. Ali, ovo je samo eho nečega što se čini da oduvek odjekuje kroz
univerzum – da postoji “poziv” i odgovor.

Možda je ova elementarnost, “primitivnost” ili čak njena iskonska čistoća ono što nas
plaši i samim tim mu se opiremo. Ova nesputana elementarnost ljudskog susreta zahteva da
terapeut prvenstveno bude osoba dostupna drugima kao ljudsko biće, i drugo da bude
profesionalac koji je prošao trening o prikladnim metodama za praktikovanje psihoterapije. Ali
ove metode nikada ne treba da sputavaju terapeuta u suočavanju sa ambisom koji uvek preteće
lebdi na pragu autentičnog ljudskog susreta.

Previše često se povlačimo pred ovom pretnjom. Previše često, ponašamo se kao da
stvaran susret nije “cilj” ili kao da bi to od nas zahtevalo više nego što možemo da pružimo. To
je rizik ove profesije. Kada se previše traži od nas, toliko da ne možemo u potpunosti da
odgovorimo?

Psihoterapeut će se zato što je lekar vratiti iz krize u svoj uobičajeni metod, ali
kao izmenjena osoba u izmenjenu situaciju. On će se vratiti kao neko kome je
otkrivena potreba za autentičnim ljudskim susretom u ambisu ljudske
egzistencije i to između onog kome je potrebna pomoć i onoga ko pomoć
pruža. On se vraća modifikovanom metodu u kome, zahvaljujući iskustvima
koja se stiču u takvim susretima, ono neočekivano, kontradiktorno vladajućim
teorijama i zahtevima njegovog stalno obnavljajućeg ličnog angažovanja,
nalazi svoje mesto (Buber, 1957a, p. 95)..

Čak i nakon suočavanja sa inherentnim paradoksom profesije, terapeut će se sigurno

vratiti svojim uobičajenim metodama i konceptualizacijama. Međutim, vratiće se drugačiji –
saobražnjen udarima ove krize u susretu sa paradoksom.
 Sada će imati svesnost o potrebi za autentičnim ljudskim susretom u osnovi isceliteljskog
procesa. Takva otvorenost ka autentičnom susretu znači volju da se sretne sa neočekivanim, sa
egzistencijalno nepoznatim između osoba uz istovremeno udaljavanje od sigurnosti metoda i
tehnika.
Takav pristup menja terapeutovo razumevanje “leka”. “Tehnički” lek više nije
prihvatljiv. Terapija koja se završava tako što je klijent stekao veći psihološki uvid, ali je
nesposoban da to primeni u “stvarnom svetu” ljudi, je neuspešna terapija. Ona je zalečila, ali nije
iscelila. Podstakla je psihološki narcizam.

Za terapeuta koji je prošao kroz krizu paradoksa svoje profesije, takvo

“isceljenje” je zabranjeno. U odlučujućem času, zajedno sa pacijentom koji
mu je poveren i u kojeg ima poverenja, on je napustio zatvorenu sobu
psihološkog tretmana u kome analitičar vlada uz pomoć svoje sistematske i
metodološke superiornosti i zakoračio je sa pacijentom u postranstvo sveta
gde je self izložen selfu. Tu, u zatvorenoj sobi gde je pojedinac istraživao i
lečio izolovanu psihu prema inklinaciji samo-zarobljenog pacijenta, pacijent
je upućivan ka sve dubljim nivoima svoje unutrašnjosti kao da se radi o
stvarnom spoljašnjem svetu, u neposrednosti jednog čoveka kloji stoji nad
drugim, zatočenost mora i može biti probijena i transformisana, izlečen odnos
mora i može biti otvoren prema drugoj osobi koja je obolela po pitanju ovog
odnošenja prema drugosti – prema svetu drugog kog ne može otkloniti iz
svoje duše. Duša nikada nije bolesna sama, već u uvek i prostor između,
situacija između duše i drugog bića. Psihoterapeut koji je prošao kroz krizu se
može usuditi da se dotakne ovoga (Buber, 1957a, pp. 96-97).

Zatočenost je endemsko iskustvo ovog vremena. Njom se mogu baviti samo terapeuti
koji su se izborili sa svojom “samo-zatočenošću” i koji su prepoznali primat onoga “između”.
Uvek moramo prepoznavati naš odnos i našu odgovornost prema drugima. Uvid je samo
predgovor terapije. “Rezultati” terapije se manifestuju kada se vratimo ljudskom redu – kada
akcija zameni misao, kada dijalog zameni govor.

Nakon ove krize sledi ogoljenost ljudskog susreta koji ne ne samo prihvatljiva, već je i
nešto što se traži – “tamo gde je self izložen selfu”. Psihoterapeut više ne boravi “unutar” sebe,
već pre, bar u trenutcima “milosti”, on boravi “između”, u realmu koji prevazilazi “samo-
zatočenost”…gde ne postoji sigurnost ispoljivog znanja već sigurnost sretanja onoga što nije
izgovoreno” (Buber, 1965a, p. 184). Ovo je “uska litica” kojom terapeut mora koračati. Sa obe
strane je ambis. Ispred je “susret”.

Buberove reči o Hansu Trubu i njegovoj nedovršenoj posthumnoj knjizi Healing Through
Meeting mogu biti relevantne za sve terapeute, a naročito za dijaloški orijentisane.
 Ovaj put uplašene pauze, hrabre refleksije, ličnog zalaganja, odbacivanja
sigurnosti, stupanja u odnos bez rezerve, buktajućeg psihologizma, to je put
vizije i rizika kojim je koračao Hans Trub. Nakon ponavljanog rvanja sa
traženjem izraza za nepoznato, on je izlagao svoje nalaze na sve zreliji i sve
adekvatniji način do svog najzrelijeg i najadekvatnijeg izraza u ovom radu,
koji nije bio u mogućnosti da završi. Njegovo stopalo više ne može da krči, ali
put je otvoren. Sigurno da će biti ljudi kao što je on – budnih i hrabrih, koji
ruše ekonomiju vokacije, koji ne štede sebe, koji rizikuju – ljudi koji će naći
njegov put i koji će ga dalje proširiti (1957a, p. 96).

Proganjajuće je pitanje – “Da li smo ga dalje proširili?”