Мистично искуство: појам, врсте и интерпретација

Религија, пре сваке доктрине и морала представља религиозно искуство које своју
највишу форму достиже у „мистичном искуству“ каква се срећу и у Индији. За Хиндусе
мистика није само један од додатака религији већ најдубља суштина религије.
Мистично је тешко дефинисати јер се у популарној култури често изјадначава са
загонетним, чудним или уско религиозним тако да га и стручњаци не дефинишу на исти
начин.
Ипак лако се може оспорити теза по којој су мистична искуства потпуно иста у свим
религијама те да се чак могу изазвати и употребом опијата.
Сам појам долази од грчке речи "myein" односно „затворити уста“, односно мистерија је
тајно знање о коме се не говори пред непосвећенима. Дакле знање ван формалних
јавних обреда које се чува и које води ка спајању са „апсолутом“.
Мистично искуство можемо дефинисати као непосредно – интимно искуство
јединства које поништава подвојеност између индивидуалног и апсолутног односно
субјекта и објекта. Да би то било и мистично религиозно искуство морамо прихватити да
је религиозан сваки човек који је спознао и спреман је посведочити да „свет“ кога видимо
није оно последње, него да нас свет упућује на свеобухватну, свепрожимајућу,
свеодрежујућу прво у последњу стварност.
Поред религјске постоји и паралеригијска мистика. Она се манифестује у доживљају
јединства појединца са природом, космосом, са „нагонским“, ... иза кога нема ничег
другог. Она се некада испољава и као замена за религију (псеудорелигија) када се
јединство остварује са величинама попут нације, партије или вође у догађајима масовно-
хистеричног спајања на масовним скуповима.
Постоји и посебан вид „стваралачке- уметничке“ мистике када се уметнички доживљај
отвара према узвишеном и недокучивом апсолуту. Овде човек не претвара ствари природе
у Бога , него кроз природу доживљава апсолут, што многи сматрају као нешто „даровано“
та и они имају неку врсту религиозног карактера, религиозној мистици. Разуме се да се не
одобравају све технике и сва средства која могу довести до ових доживљаја задржавајући
се у оквирима религиозних начела и морала.

Једни заступају тврдњу о универзалности мистичног искуства у свим религијама а да су

разлике само плод интерпретације.
Други заступају твдњу о мултиформности битно различитих мистичних искустава, дакле
разлика је у самом искуству.
Веома значајна је интерпретација мистичног искуства имајући у виду да се религиозно
искуство не интерпретира накнадно него је унапред дато кроз човекову интерпретацију.
Тома Аквински је то објасниоо као „што се прима прима се на начин који је
карактеристичан за примаоца“. У свим религијама мистично искуство већ са собом
доноси елементе интерпретације, богатећи се новим интерпретативним елементима и
коначно се уобличава у језичкој форми која опет повратно може утицати на изворно
искуство.

У сваком искуству увек учествује општи интерпретативни оквир, „парадигма“, онај

теоријско-практични модел разумевања, укупност уверења, вредности, начина
поступања у одређеној заједници, искуство на основу кога се искуство сређује и
синтетише. То интерпретацију чини унутрашњим моментом самог искуства.

Мистичка и пророчка религија

У практичном животу не постоје чисти облици мистичке и немистичке религије.

Са становишта психологије религије разликујемо: светло-оптимистичке религије „здравог
расположења“ (једном рођених) и тамно-песимистичке религије „болесних душа“
(поновно рођених).
Данас је распрострањенија подела на: Мистичке и пророчке религије.
Мистичке: Индијске религије искуством јединства оствареног медитативном праксом и
ослобођења од незнања кроз пут знања постали су темељ развијених религија Индије.
Пророчке: Израсле из примитивних религија номадских народа. Бег из египатског ропства
створио је чврсту везу јеврејског народа и Јахвеа. Ова у почетку пророчка религија стапа
се постепено са хеленско-мистичним елементима.
У Индији обрнуто, мистичне религије се стапају са техникама јоге и култовима Вишне,
Кришне, Раме па у монотеистичким хиндуистичким религијама у првом плану је
емоционална веза са једним богом.
За теолошку дебату пророчке и мистичке религије важно је:
- Мистичка религија није само каснији изобличени облик пророчке религије
- Мистичка религија не треба се третирати као „права“
Темељно искуство мистичких религија је да су оне окренуте ка унутра,
поништавање животног нагона, човеково одрицање и нестајање, преданост оном
бесконачном која свој врхунац налази у екстази или нирвани. У том процесу мистик се
кроз одрицање од света преобраћује и појављује најпре као онај који се одриче а на крају
онај који зна. Врхунац мистичног побожног живота чине невероватни доживљаји са друге
стране нормалне свести, нове димензије опажања и спознаје, где се чисто духовним
искуствима брише граница субјекта и објекта. Мистични доживљај у Хиндуизму није
само наиван већ је чврсто повезан са филозофском и психолошком рефлексијом.

Са друге стране темељно искуство пророчке побожности обележено је снажном вољом

за животом, нагоном за потврђивањем, поштовањем вредности и задатака и
страственом тежњом за остваривањем одређених идеала.
Пророчка побожност је првенствено усмерена ка спољашноати и у сукобу са њим.
Емоције се не потискују него се буде. Пророчки усмерен човек је борац који се пробија
кроз дилеме од несигурности до поверења, од свести о греху до спасења милошћу. И они
имају мистичних елемената али не достижу екстазу и не потиру подвојеност субјекат –
објекат. Љубав, вера и нада су значајнији од екстетичких заноса. Пророчка побожност се
много више одликује спонтаношћу и не мари за методику, психотехнику и тренинг душе.

Није могуће јединство свих религија, могуће је само јединство њихових циљева али не и
јединство путева ка том циљу.
Синкретизам – мешавима вера