Брахман и атман, могући однос Брахмана према свету

Према упанишадама (древни ведски текстови који садрже основне филозофске и етичке
поставке вере): Индивидуална свест, названа атма, идентична је универзалној свести,
брахману, прапочетном апсолутном Једном.
Треба само спознати да је свако индивидуално биће део апсолута. Та спознаја потом
треба да доведе до стапања атмана и брахмана, до превазилажења раздвојености
индивидуа од њеног вечног извора.
Брахман је средњег рода, без атрибута, без облика, свеприсутан а неспознатљив. Он је
трансцедентни битак који прожима, оживљава и носи свет.

Брахман је (три модуса битка које ће имати и Вишну и Шива у монотеистичкој теологији):
- Биће (сат)
- Свест (цит)
- Поседовање блаженства (испуњење свих жеља јер саджи све) (ананда)
Апсолутно Једно је егзистирало и пре стварања и морало је већ ту бити присутно а „Бог
Створитељ“ је само једна фаза у процесу саморазвијања Апсолута који обухвата све и
изван кога не постоји чак ни Ништа
Свет је постао вољом Апсолута јер је једно хтело постати мноштво. Права мистерија је
први рефлекс који раздваја субјекат и објекат. Из сједињења не настаје једно већ него
оплодња, репродукција и мноштво. Код шиваиста мушко-женски поларитет има кључну
улогу.

Мислиоци монистичке веданте, науке о свеопштем јединству тврде да је цели свет привид
(маја). Уместо да спознаје брахман човек види смо мноштво ствари и грчевито се држи за
њих. Пут фатаморгане маја опсењује човека и он јури за неухватљивом стварношћу. Али
само је брахман непролазан, само се у њему налази вечити ослонац, само је у њему
последња реалност.

За Вишнуисте само је Брахман односно Вишну вечан. Вишну се игра преко маја а његова
игра је светско догађање и наша реалност. Свет што га ствара Вишнуова маја садржи
богове, духове, животиње, биљке и све ствари. У њему бог Брахма наступа као
створитељ а Шива као разоритељ света, док сам Вишну брине за одржање света.
У тој игри настаје сва светска стварност, физичка и психичка, из разних комбинација
трију квалитета маја. Индивидуални дух човека уплиће се у ту игру, учествује у
догађајима. Тек кад спозна да учествује у једној представи и да га све патње и радости
овог света не додирују тек тада се може ослободити илузије. Тек тада се може ујединити
са Богом који је до тада као сведок посматрао све са стране недирнут тим догађајима.

Вишну је заинтересован за „игру“, он је присутан и окренут свету а свет му је увек на

располагању. Он се уплиће у свет маја, он воли своја створења и представља
уравнотеженог бога.
Шива је другачији, он је бог екстрема, бог чије ћуди покрећу овај свет. Бог аскета, утонуо
у југу и самодовољност. Искључује се и заборавља свет. Кад је будан Шива пуца од
енергије. Личи на бога Старог завета пред којима се страхује. Ослобођење је за већину
шиваиста спајање са Шивом у медитацији или екстази. Разарање је избављење али
разарање пролазног јер је непролазно сачувано у Шиви. Шива људима дарује уметност
(посебно плес, музику, поезију...).
Само се Брама може називати оцем.

Једино се у шактистичкој религији то другачије. Ту се Велика Божица емотивно поштује

као мајка која воли и дарује љубав мада је чешће разљућена мајка а Мајка Земља
истовремео рађа и гута своја створења. Човек је потпуно у њеној моћи и милости.

Бог коме се Вишну и Шива обраћају није ни судија јер је суд непотребан имајући у виду
закон карме којим човек сам себи бира ниво следећег утелотворења.

Брахманов однос према свету:

Однос брахмана према свету може се сагледати на три начина која су заснована на ведској
објави.
Прва: Брама и свет су једно те исто. Монизам. Зачетник хиндуистичког jединства
Санкара (788-820). Могућност и стварност ослобођења човека путем ослобађајуће
спознаје Једнога, јединство човекове душе (атмана и брахмана).
Постоје два нивоа истине, обична, емпиријска истина са много ствари и много себности.
Уистину ту егзистира само Једно, истинско реално, изван кога нема истинског реалног,
вечни истински брахман, чист битак који се може спознати само целовитим мистичним
искуством. У том свету-привиду објављује се брахма као основни бог са својствима као
„Господар“ који из себе отпушта свет, одржава га и њиме управља коначно га узимајући
назад. Тај бог (који је и сам привид) може се поштовати под разним именима (Вишну,
Шива...). само вишом спознајом Све-једнога човек може добити спасење.
Друго: Брахман и свет су потпуно одвојени. Дуализам. Мадхва (1199-1279). Свет је
потпуно стваран, створен, одржаван, управљан и поново уништен од Бога, Вишнуа, једног
и јединог Бога, који је биће, свест и блаженство у једном. Бог је градитељ света, делатни
узрок и ништа више. Разлика између Бога и света, Бога и индивидуалне душе је потпуно
реална.
Треће: Брахман и свет су исто и различито. Раманија (1056-1137). Он интегрише
упанишаде. По њему цео свет не може бити илузија. За њега брахман није без атрибута,
квалитета и карактеристика. Он је идентичан особеноме Богу у ствари Брахман је особни
Бог, који из вечности отпушта свет из себе, одржава га, води и поново узима к себи.
За њега се брахман (Бог) битно разликује од материје и индивидуалне душе, дакле
разликовати брахмана од атмана, брахмана од света. Бог је у безусловној суптротности
према злу.

На западу, клима мистичке религиозности је погодовала монистичким тенденцијама а

клима пророчке религије промовисала је дуализам. Под утицајем Старог и Новог завета
хришћанска је теологија од почетка била против дуализма класичне грчке филозофије али
је идеја да је Бог створио свет била препрека да се свет, мтерија и тело унапред обезвреде.