Социологија:Основне области друштвеног живота

13.2. б) ТОТЕМИЗАМ

Тотемизам је облик веровања који се базира на култу предака.

Окосницу овог веровања чини веровање у Тотем. ( родоначелник и
племенски дух - заштитник који обезбеђује повезаност и добробит
чланова заједнице)

Тотем је мистериозна, тајанствена веза између групе људи и

заједничког претка од кога сви заједно воде порекло. Тотем постаје
предмет обожавања и њему се приносе жртве. Дух тог претка се може
настанити у некој од биљака или животиња. Зато се тотемизам
најчешће повезује са тзв. табуом.

Табу је света, натприродна, строга забрана са одлучним санкцијама.

Тотемска биљка или животиња се не смеју користити за храну, нити
припадници тотема неког предмета смеју да се користе тим предметом.
Примери за табу су инцест, забрана употребе свињског меса код
муслимана и слично.

Тотемизам је скуп веровања везаних уз тотем, која се састоје од

поштовања тотема, везивања неког племена, клана, уз неку животињу,
биљку или неживу материју, затим, веровање у родбинску везу из које
је потекао такав клан. Обредни елемент се изражава кроз поштовање
указано животињи, биљци или предмету. Првобитни облици тотемизма могу се и
133 данас наћи у старим централно-аустралијским племенима. .

13.2.г) ФЕТИШИЗАМ

Фетишизам је веровање да ношењем и показивањем фетишких предмета (порт.

Фетицо- амајлија), човек добија, стиче снагу већу од своје сопствене. Амајлија је
дакле, предмет ком се приписује заштитна или нека друга моћ. Амајлије су за
примитивног човека имале дубоко религијско значење, да би савременом човеку
постале модни детаљ, каприц, којим се човек украшава, без разумевања значења те
амајлије ( привесци, наруквице, са хинду симболима, вуду и будистичке тетоваже
итд.) Поред тога, фетишки карактер попримају неки други предмети којима то није
превасходна намена (новац, гардероба и сл.)

“Кад је човек у овоземаљском животу изложен насртајима злих духова и сила,

потребно је да поред вере коју носи у свом срцу и души, има и видљива
хришћанска знамења и светиње, као одбрану од злих сила. Зато хришћани око
врата носе крстиће, медаљоне са ликом Христа, Мајке Божије или неког
светитеља. Треба знати да се то не носи због моде и украса, него с дубоком
вером да светиња помаже и штити човека у свакодневном животу. Није
хришћански носити велике крстове преко нападне одеће који више
саблажњавају и обесвећују цео смисао ношења”
СПЦ

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

13.2д) НАТУРИЗАМ

Натуризам је облик веровања које се заснива на култу природе. Стари Словени су

као народ везан за природу неговали низ веровања у вези са природом. Веровали су с
једне стране у Божанске моћи саме природе, нарочито биљака, а с друге стране
сматрали су да су у њима настањена Божанска бића (шумске, горске и водене
виле).Свето дрво Словена је храст, станиште шумског божанства. То веровање
добило је своју хришћанску форму у оквиру обичаја који се врше за Бадњи дан
(Бадњак). Осим тога, шибање врбом се вршило у циљу поспешивања раста и
напредовања. Данас је тај обичај интегрисан у хришћански празник Врбице. Ђаке су
некад давно шибали лесковим прућем јер је лесковина по народном веровању, дрво
знања, дрво које је познавало добро и зло. Постоји чак и веровање у осветиљубивост
душе посеченог дрвета.
Да је обожавање природе било јако у Словена, сведочи и чињеница да су први Богови
у њиховој митологији били Богови грома, пролећа, ветра и сл.

13.2.е) АНИМИЗАМ

Анимизам је облик веровања који се заснива на култу мртвих односно култу

предака.
Култ мртвих подразумева амбивалентан однос према мртвима, изражен емоцијама
страха и одвратности али и гестовима поштовања и пажње. Култ предака
карактерише редукција тих негативних емоција. Њихова добронамерност се настоји
обезбедити приношењем жртава и изражавањем поштовања. Веровања у духове и
134 демоне утеловљене у вегетацији, представља ранији степен анимизма. Дух је
унутрашњи део људског бића који се одваја од тела. Тај дух се поистовећивао са
дахом, дисањем (анемос - ветар), крвљу, сенком, костима). Постоје зли и добри
духови.
Анимизам подразумева и веровање у живот после смрти. Анимистичке представе
су се задржале у многим српским народним обичајима.
Најтипичнији пример су Крсне славе. Поштовање Крсне славе је поштовање предака
од којих породица води порекло. За Бадње вече постоји обичај да се храна оставља
на столу како би се ноћу, док укућани спавају, послужили умрли. Сличан обичај је
везан за парастосе, недељне или четрдесетодневне помене кад се на гробу оставља
понешто од хране и пића. Кољиво(жито) је такође један од рецидива анимизма, и
представља облик бескрвног жртвовања. Сви ови обреди су прихваћени од стране
СПЦ-е, као нека врста нужности, више као обичаји а мање као озбиљна веровања.
Тако често долазимо у парадоксалне ситуације извођења паралелних и
анимистичких и хришћанских обичаја. На пример, на дан Крсне славе, домаћини
носе у Цркву: свећу, погачу, вино и жито. Жито је део анимистичког обреда
жртвовања а погача и вино симболи хришћанског обреда жртвовања. Анимизам је
веровање да и неживе ствари поседују особине налик људском бићу.

“У Срба, жртва митском претку, заштитнику куће, састојала се прво у

куваном житу. Кад се касније жито почело млети и од њега правити хлеб,
уведен је хлеб али није изостављено ни кољиво као Стари облик жртве”
Бојан Јовановић

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

13.2.ф) ПОЛИТЕИЗАМ

Политеизам (многобожачке религије) су веровања у многе Богове. Овај облик

религиозности је развијенији и представља претпоследњу степеницу у развоју
религије. Веровања у многе Богове се јављају на свим странама света у својим
посебним, нарочитим облицима. Негде ти Богови немају облик, форму а негде личе
на људе, полуживотиње-полуљуде. Негде имају прецизно одређене надлежности а
негде не. По неким веровањима
Божанства су савршена а по неким,
Богови личе на људе, имају врлине
али и мане. Међутим, оно што звучи
невероватно, јесте да се у тим
различитим веровањима појављују и
неке заједничке, чак истоветне црте,
без обзира на њихову просторну или
цивилизацијску удаљеност.

У директној вези са овим

политеистичким веровањима су
митови, односно митологије.
(Митхос.грч. – прича).
Митови су приче које говоре о
историји Богова, о прецима, о
постанку света, пореклу смрти,
135 уништењу човечанства, које су казивали људи од ауторитета, нарочито обдарени,
умешни (који могу слушаоца да доведу до усхићења, заноса, поистовећења) а чије је
казивање пропраћено неким верским ритуалима.

Митови настају у времену преласка из племенског у робовласнички систем. Митови

су представљали начин на који се разумевао и објашњавао свет. Они су пуни илузија
и празноверја, садржаји у њима су неповезани и нејединствени (нема чак ни
временског редоследа, догађаји се не излазу хронолошки како су се и дешавали) ,а
њихова поетска форма више служи да прикрије недостатак сазнања него да
разоткрије истину.
Па ипак, митови представљају највиши домет човековог промишљања о
стварности која га окружује, у тим давним временима. Митови представљају и прве
озбиљније покушаје да се та стварност објасни. Дакле, да није било митова, не би
било ни свега осталог што је уследело. Наиме, управо из мита се касније издвајају
философија, уметност, књижевност, и напослетку науке.
Осим наведеног, значај митова се огледа и у томе, што они имају константан утицај
на савремена кретања. Они су вечита инспирација за уметнике, философе и
научнике. (Едипов комплекс, Пандорина кутија, Сизифов камен, Јустиција са
повезом, вајарство, сликарство,…)
Митови увазавају истовремено и религијску потребу човека и његову потребу за
сазнањем.
Митологије су целине које чине митови, засновани на конкретним
многобожачким веровањима. Тако, можемо говорити о старогрчкој, скандинавској,
староегипатској, келтској, индоевропској митологији или митологијама Маја и
Астека,итд.

аутор:Зорана Матићевић