Социологија.

друштвена структура и друштвене промене

8.3.ТЕОРИЈЕ ДРУШТВЕНИХ ПРОМЕНА

8.3.а)ТЕОРИЈЕ ДРУШТВЕНИХ ПРОМЕНА

Једно од најзанимљивијих питања, везаних за друштвене промене јесте питање везано за

утврђивање узрока и последица промена; тачније питања закономерности у настанку,
развоју и последицама друштвене промене. Многи социолози су покашали да одгонетну
тајну промене глобалног друштва. Ако изузмемо бројне разлике међу њима а задржимо у
виду оно најосновније, окосницу њиховог теоретског поимања, онда можемо разликовати:
 Теорије еволуције – теорије по којим глобално друштво бележи континуирани
друштвени развој, напредак. Графички приказ овако виђеног кретања друштва
одговарао би сталној узлазној путањи на графикону који приказује координате тог
кретања у смислу квантитета и квалитета. У оквиру овог схватања, могу се јавити
разлике између теоретичара у смислу да једни сматрају да је тај континуитет
апсолутан, а други па тврде да су могући повремени застоји, док мањи број дозвољава
и цик-цак кретање с мањим интервалима назадовања ( неоеволуционисти), који се
могу дешавати у понеким сферама друштвеног живота и рада а да при том општи
тренд остане еволутивни.
 Цикличне теорије – теорије по којима се кретање друштва дешава циклично, да имају
затворену путању и да се ти циклични процеси непрестано смењују (фазе развоја и
фазе опадања) у мањем или већем обиму. Настају као реакција на линеарна,
еволуционистичка схватања. Представник овог гледишта, Освалд Шпенглер, тврди да
84
свака цивилизација има свој успон, зенит и пад, према чему се може очекивати и
пропаст западне цивилизације. Арнолд Тојнби тврди да цивилизације настају као
одговори на одређену врсту изазова (Египат-суше). Цивилизација која не одговара на
изазове –улази у доба немира –када се креативна мањина дегенерише у агресивну
мањину која насиљем покушава да сачува своје позиције и пропада. По њему, то
пропадање цивилизација може трајати и неколико хиљада година.
 Дифузионистичке теорије – теорије разливања по којим се промене разливају, шире
из некаквих центара ка све удаљенијим тачкама друштва попут таласа. Мањкавост
овог схватања је највише у чињеници да периферија није потпуно пасивна и да и она
сама ''емитује'' одређене таласе повратног утицаја на центар. Савремени теоретичари
се не придржавају строго ових гледишта јер се показало да се у објашњавању
одређених промена понекад покаже корисним један а понекад друга два тумачења.
Дифузијом се најчешће објашњавају промене у култури, цикличном теоријом –
промене у политици а еволутивном најкрупније промене у економији, технологији,
науци и сл.

Разлике између теоретичара, не исцрпљују се одговором на питање како настају друштвене

промене. Оне се настављају и по питању узрока и последица тих промене. Као узроци, наводе
се бројни фактори; од паганске, митске фантастике, божије воље, преко развоја свести, ума
све до производних фактора, технике и сл. Кад су у питању последице, о томе више речи у
неким од наредних поглавља.

aутор:Зорана Матићевић