ДРУШТВЕНЕ ПРОМЕНЕ И ДРУШТВЕНИ РАЗВОЈ

Фернан Бродел, француски историчар, разликовао је три врсте времена:

1. Кратко оно које непсоредно опажамо, свакодневни живот (бележи се преко новина)
2. Средње време циклуса – периода са трајањем око 25 година (њиме се баве историчари)
3. Дуго споро промељиве или непроменљиве структуре.

Покушаји објашњења др. промена започети су у митовима, религији, филозофији, др. наукама.

Друштвена промене су процеси у којима се, током дужег или краћег периода, успостављају нови
облици односа између друштвених група и појединаца. Односи који се мењају су претходно били
стабилни; ти су односи и сами историјски настали, променом ранијих структура; обично се прво
мењају појединачни елементи неке појаве, док низ промена тих елемената не доведе до промене
појаве у целини.

Облици друштвених промена, тј. у неком др. структури могу се мењати:

1) појединачни елементе који је сачињавају;

2) односи између појединачних елемената;
3) функције елемената у структури;
4) подсистеми из којих се састоје сложене структуре;
5) границе које одвајају структуру од других структура;
6) околина у којој се структура налази;

Друштвене промене се разликују и са обзиром на свест оних који те промене изводе:

1) свесне и намераване промене

2) несвесне и ненамераване промене
3) промене са последицама супротним од очекиваних

Друштвени раст је промена која значи квантитативно увећање неке појаве.

Друштвени развој је промена која значи достизање сложенијег и саврешенијег стања неке појаве.
То је један од облика друштвене промене. Др. развој има следећа обележја:

1) постиже се тако што се постепено остварују могућности које су унапред дате у некој појави
2) представља нужан процес
3) одвија се кроз одређене фазе
4) развојно кретање по правилу је неповратно
5) свака следећа развојна фаза представља саврешенији др. поредак

Друштвени прогрес је промена која значи кретање према идеалном друштвеном поретку.
– Идеја прогреса је добила замах са просветитељством и техннолошким, економским и научним
развојом у 19. веку. О идеји прогреса говорили су: Кант (морални напредак човечанства), Хегел
(напредовање свести о слободи), Маркс (разотуђење), као и Спенсер, Диркем и многи други
()прогресивне етапе друштвеноисторијског развоја). Друштвени прогрес подразумева следеће етапе.

1) јединствено историјско време 4) неизбежност

2) усмерено и неповратно кретање 5) иманентност
3) кумулативност 6) трајни процес побољшања др. поретка
Различита тумачења узрока промена:
1) промене су резултат деловања људског духа (духа, науке и сл.);
2) промене су резултат материјалних чинилаца (раст густине становиштва, економских
чинилаца, технолошког развоја, сукоба и ратова);
3) промене су резултат дифузије (пренос из једног друштва у друго)

1. Један од класичних заступника тезе да су промене резултат деловања људског духа је Хегел, као
и Огист Конт, Сен Симон, Талкот Парсонс.
2. Промене су резултат материјалних чинилаца. Снажан и дуготрајни утицај међу оваквим
теоретичарима имала је Малтусова расправа о становништву. Многи аутори сматрали су
последицом друштвене сложености раст густине становништва.

Еволуционизам. Формулисан у еволуционистичку теорију крајем 19. века, тј. у идеју о прогресивнм
етапама развоја човечанства. Прихватили су је аутори као што су Херберт Спенсер и Карл Маркс.
Спенсерова идеја, која до данас представља основу еволуционистичких идеја, јесте да се општи
напредак (у природи и у друштву) првенствено појављује у облику постепеног преласка
некохерентних, неповезаних хомогених популација у кохерентне, повезане и хетерогене. То ће
касније прерасти у фунцкионалистичку теорију (структуру друштва чине елементи као у биолошком
организму, складно делујући ради ефикасног функционисаша читавог организма). Спенсер је равио
и класификацијски оквир друштвеног развоја.

Циклизам. Циклистичко тумачење друштвених промена знатно се разликује од еволуционистичког.

Према циклизму, током историје смењују се фазе друштвеног развоја и опадања. Рано се јавило у
историји, нпр. Платон је сматрао да постоји циклична промена демократских режима (аристократије,
тимократије, лигархије, демократије и тираније а затим поново испочетка). Ђанбатиста Вико (18. век)
је такође писао о овоме, али и Освалд Шпенглер, Арнолд Тојнби, Вилфред Парето.

1. Шпенглер инсистира на потпуном дисконтинуитету историјских епоха , које почивају на битно

различитим културним и вредносним обрасцима. Свака епоха пролази кроз циклус рађања,
циклус развоја и циклус опадања и нестајања. Нема веза између различитих култура. Циклуси
представљају образац кретања унутар појединачних култура, док се у укупном кретању људске
историје не може утврдити никакав општи образац. Мислио је да западна култура у 20. веку
улази у фазу опадања и написао је књигу Пропаст Запада.
2. Тојнби је сматрао да се историјски циклуси (рађање, успон, опадање и нестајање цив.) могу
узрочно, емпиријски објаснити помоћу механизма изазова и одговора. Тојнби сматра да између
различитих цивилизација може постојати веза, а такође и да потпуни циклуси – од рађања до
слома – нису неизбежни. За Тојнбија слом западне цивилизације није нужан.
3. Парето разматра друштвене промене као подследице деловања три весте елита: политичких,
економских и идеолошких. Смењују се сл. циклуси према потребама: политичко-војни,
економско-индустријски и идеолошко-религијски. (Некада су на челу држава или фирми
лавови: предузетни, храбри и промишљени, а некада лисице опрезне, лукаве и прорачунате)
Теорија модернизације. Ове теорије изучавајз промене у савременим неразвијеним друштвима;
раније се претпостављато да развој тих друштава следи обрасце најразвијенијих западних друштава.
У новије време се прихвата могућност различитих развојних праваца; увиђа се да између
традиционалних и модерних друштвених образаца нема непремостивог јаза. Промене у
постсоцијалистичким друшвима често се, у оквирима ове теорије, тумаче као једноставно
преузимање тржишних и демократских образаца са запада.

Ова теорија се развила после Другог светског рата као покушај да се објасни могућност развоја
земаља „трећег света“ тј. земаља у Африци, Азији и Латинској Америци. Ова теорија спада у
еволуистичким схватањима. Показатељи модернизације:

1) економске промене
2) политичке промене
3) индустрализација (уз деаграризацију)
4) урбанизација
5) масовно образовање
6) промене у култури, вредностима, типу личности

Приметило се да многе традиционалне појаве опстају у модерном свету.

Нова историјска социологија. Последњих деценија се појавила и нова историјска социологија тј.
покушај ка јединству друштвених наука (социологије, историје, статистике, економије итд) и
постављању „великих историјских питања“.