КОНЦЕПТУАЛИЗОВАЊЕ ОТПОРА

Теорије и проблематика

УВОД

Иако ће четири дела ове Читанке обрађивати блиско повезане теме, у Првом делу ће бити
мапиран предстојећи дебатни простор. Почећемо од анализе сучељених концептуализација
отпора Џејмса Мителмана (James Mittelman) и Кристине Чин (Christine Chin) која поставља
суштинско питање: „Какво је значење отпора у контексту глобализације?“ Иако Мителман и Чин
уводе низ опозиција или дуализама у своју анализу – „покрет одоздо“ против „глобализације
одозго“, „хегемонијски пројекат неолиберализма“ против „либералне демократије“ – најшира
тенденција у њиховој анализи је да је концепт отпора потпуно двосмислен. Тако они
наглашавају „коегзистенцију конформизма и отпора“ и сугеришу да је отпор контрадикторан и
да може подразумевати крајње фрагментиране идентитете и интересе. Ово поглавље позива на
опрез ако се покушава да се друштвеним покретима припише суштинско јединство и
заједнички декларативни циљеви. Уместо тога се сугерише да су и „облици и значење отпора
културно уграђени“ тако да морамо бити спремни да прихватимо теорије и праксе глобалног
отпора које су одраз и „конституенти (члан, део) специфичног начина живота“.

Прилози који следе пружиће четири концептуална темеља за промишљање теорије и праксе
отпора. Сваки од ових класичних текстова биће упарен са поглављем које ће имати за циљ да
реинтерпретира теоријске увиде тако да се они обраћају савременим темама. На овај начин, Први
део ће поставити концепт отпора у историјски контекст и истражити могућности за промишљање
отпора у условима глобализације. У Другом и Трећем поглављу односи између отпора, моћи и
хегемоније биће истражени кроз изводе из Затворских бележака Антонија Грамшија (Antonio
Gramsci) и кроз разматрања Роберта Кокса (Robert Cox) о томе како Грамшијеве идеје „могу бити
прилагођене разумевању проблема светског поретка“. Грамшијево разумевање природе и
функционисања моћи, а посебно његов концепт хегемоније пружају могућност особеног читања
отпора: „могло би се рећи да је Држава = политичко друштво + цивилно друштво, другим речима
хегемонија заштићена оклопом принуде“. У Другом поглављу хегемонија почива на равнотежи
између пристанка и принуде, где подручје цивилног друштва представља извор првог, а војна моћ
потоњег. Отпор тако, како га Кокс интерпретира у условима савременог света, постаје контра-
хегемонијска борба која се води у сфери цивилног друштва. Док су за Грамашија маневарски и
позициони ратови осмишљени као отпор револуционарних партија државној моћи, у Коксовој
анализи срећемо се са појавом зачетка светске хегемоније и потенцијалним глобалним цивилним
друштвом. Средишње питање у концептуализацији отпора тако постаје до које мере је
ограничавање отпора усредсређеног на државу (као код Грамшија) релевантно за разумевање
транснационалне или трансграничне борбе.
Концепт отпора код Карла Поланија (Karl Polanyi) слично је омеђен специфичним историјским
контекстом. Полани се фокусира на индустријализацију Британије и Француске и истражује услове
под којима економски систем почиње да подрива текстуру друштва. За њега стварање тржишне
економије захтева проширење тржишних принципа на сва подручја друштвеног живота, до те
мере да се „фиктивне робе“ какве су земљиште, рад и капитал могу продавати и куповати. Полани
тврди да, када се суочи са комодификацијом (процес претварања предмета, добара и услуга у
робу на тржишту), „ниједно друштво не може да се одупре ... осим ако су његови људски и
природни ресурси заштићени од овог ђавољег жрвња“. „Двоструко кретање“, можда најчешће
спомињани Поланијев концепт, односи се на „дубоко укорењене покрете“ који „настају да би
пружили отпор суровим ефектима тржишне економије“. Како показује употреба ових Поланијевих
концепата код Стивена Гила, „данас метафору двоструког кретања примењујемо на оне
друштвенополитичке снаге које теже да остваре више демократске контроле у политичком
животу.“ Глобализација финансија и производње се разуме као интензивирање комодификације
земљишта (природних ресурса, природне околине), рада (самог процеса рада и коришћења радне
снаге), и капитала (новца и система кредитирања и размене). Тако Поланијева фиктивна роба има
одјека и у савременом искуству. Али као што се може рећи и за Грамшијеву контрахегемонију тако
и Поланијева двострука кретања дају извесни аутоматизам и непосредност отпору, као да он
природно проистиче из потчињавања. Зато се можемо запитати које то форме отпора постају
видљиве, а које остају невидљиве, када се гледају из ових углова.

Концепт „инфраполитике“ Џемса Скота (James Scott) пружа увид у појам отпора који се не тиче
само свакодневне борбе која је често невидљива друштвеним наукама, већ доноси и свеж увид у
видљиве протесте, присутне у медијима. За Скота “инфраполитика пружа културни и структурални
темељ видљивих политичких акција на које је наша пажња иначе усредсређена“. На овај начин
ненаметљиви и скривени облици отпора пружају „грађу“ за „ширу политичку акцију које не би
било без ње“. Када се тако посматра значење политике отпора делује контрадикторније и
двосмисленије. Узмимо за пример Скотову расправу о шумским злочинима у Француској у 18. и
19. веку. Он предлаже да ситне крађе, ловокрађе и присвајање права на испашу за сељачке
заједнице имају различита значења. Напослетку, власничка права и државна контрола учинили су
директни отпор превише ризичним, али су отворили могућности за нове праксе које су довеле у
питање права земљопоседника да одржавају своје поседе и успоставиле алтернативне норме које
је онда шира заједница усвојила. Фанту Черу (Fantu Cheru) полази од Скотове анализе у свом
истраживању фармера у Етиопији и показује како технике опстанка могу постати облици отпора
који „захтевају мало координације, избегавају директну конфронтацију са властима и нису
предмет манипулације елита.“

Два последња поглавља Првог дела предлажу оквир за разумевање моћи и средстава који
контрастира са онима које проналазимо у многим објашњењима савременог отпора. У изводу из
Историје сексуалности 1 Мишела Фукоа упозорава се да „не смемо претпоставити да су
сувереност државе, законске форме и свеопште јединство доминације дати“. Фукоово поглавље о
моћи даље проблематизује чисту и недвосмислену поделу између доминације и отпора. Његови
аргументи да се моћ „испољава“ а не „запоседа“, да односи моћи никада нису одвојени од других
облика друштвених односа, да постоји „свеопшта опозиција између оних који владају и оних над
којима се влада“, и да не треба тражити „стожер“ из кога се моћ рационално испољава – ови
аргументи имају значајне импликације на концептуализацију отпора. Резултат је да се отпори
сагледавају као вишеструки, постављени, покретни и пролазни:

Тачке отпора присутне су свуда у мрежи моћи. Зато не постоји појединачни локус велико
Одбијања, нема душе отпора, извора свих побуна, или чистог револуционарног закона.
Уместо тога имамо плуралност отпора, где је сваки случај за себе: отпори који су могући,
потребни, невероватни; други који су спонтани, дивљи, усамљенички, концентрисани,
бурни, насилни; опет други који брзо пристају на компромисе, који су заинтересовани или
пожртвовани... Тачке, чворишта, или фокуси отпора раширени су кроз простор и време
различито збијени, понекад поуздано покрећу целе групе или појединце, распаљују
одређене делове тела, одређене тренутке у животу, одређене врсте понашања.

За Фукоа дискурс може истовремено бити и инструмент моћи и тачка отпора или опозиције. На
овај начин дискурс „преноси и ствара моћ“, док је са друге стране „чини крхком и омогућава да јој
се може супротставити“. Како Роланд Блејкер (Roland Bleiker) интепретира немире који су довели
до колапса Берлинског зида, „праксе немира у глобалној политици треба посматрати у
дискурзивним терминима“. Користећи Фукоов рад он препознаје отпор који је „до сада био
нејасан“. Блејкер је заинтересован за начине на који медијско покривање спектакуларних
револуција може да замаскира „спору трансформацију вредности које су им претходиле“.

1. КОНЦЕПТУАЛИЗОВАЊЕ ОТПОРА ГЛОБАЛИЗАЦИЈИ

Џемс Х. Мителман (James H. Mittelman) и Кристин Б. Н. Чин (Christine B. N. Chin)

Извор: James H. Mittelman (2000), The Globalization Syndrome: Transformation and Resistance,
Princeton: Princeton University Press, pp. 165-178

Процењивање отпора глобализацији је нужно под утицајем начина на који концептуализујемо

отпор. Често се овај термин користи превише слободно, понекад као синоним за промене,
протесте, непопустљивост или чак избегавање. Зато ћемо покушати да ставимо у јукстапозицију
алтернативна објашњења отпора и да нагласимо комплексности његове теоријске обраде. Циљ
овог поглавља ће бити да се истражи питање: Шта значи отпор у контексту глобализације?

Један од начина да се приступи овом проблему је из препозиције да је главна асиметрија у

тренду глобализације између његовог економског и политичког нивоа. Иако би било погрешно
сложити се са неокласичном премисом да су економија и политика области које је могуће
раздвојити, макар је у аналитичким терминима јасно да је хегемонијски пројекат глобализације
неолиберализам и да либерална демократија није пратила у стопу његово ширење. Отпор
глобализацији се јавља у простору који је отворило ово неслагање. Али не можемо га разумети
само као политичку реакцију. У зубима глобализационих тенденција покрети отпора обликују и
конституивни су елементи културних процеса.

Не недостаје културно оптерећених облика отпора у глобализму. Један од најважнијих примера

мобилизације против глобализације „одозго“ је светски анти-апартхејд покрет против расног
монопола над средствима за производњу који је кулминирао 1994. избором Владе националног
јединства на челу са Афричким националним конгресом (Аfrican National Congress: ANC). Ово је
био покрет „одоздо“ против глобализације „одозго“ у смислу да је Јужна Африка била, и још увек
је, простор значајних иностраних улагања и многих транснационалних компанија; њихова улога у
одржавању беле превласти је успешно оспорена од стране најшире домаће колективне акције,
укључујући оружани отпор, у спони са транснационалном мрежом група подршке. Пропаст
апартхејда се такође може разумети као покрет „одозго“ против глобализације „одозго“ утолико
што га је олакшао расцеп јужноафричког капитализма у којем су модернизатори и глобализатори
напустили застарели капитализам који се заснивао на све мање профитабилном облику расне
сегрегације. Тако је 1985. Гавин В.Х. Рели (Gavin W.H. Relly), пензионисани директор
Англоамеричке корпорације (Anglo American Corporation), највеће конгломерата у Јужној Африци,
одбио званичну државну политику и повео делегацију привредника да се приватно састану са
забрањеним АНК у Лусаки, у Замбији, где су расправљали о преласку на нови поредак. Упоредо с
тим било је много примера локализованог отпора, укључујући оружану побуну Запатиста међу
Маја Индијанцима против неолибералних реформи мексичке владе, где су се побуњеници брзо
окренули новим технологијама, укључујући интернет, да би прикупили међународну подршку.
Али лако би било концептуализовати отпор само као декларисану организовану опозицију
институционализованој економској и војној моћи. Треба дубље копати да би се дошло до
свакодневних индивидуалних и колективних активности које се граниче са отвореним
супротстављањем. Да би се разумео отпор глобализацији потребно је испитати и подтексте
политичког и културног живота, и могућности и потенцијал за структуралну трансформацију.

Почећемо да дубље улазимо у конститутивну улогу моћи у преобликовању културне критике

економске глобализације, као и обрасце борбе, кроз радове три главна теоретичара отпора, чак и
ако њихови радови нису усмерени директно на савремену фазу глобализације: концепт
контрахегемоније Антонија Грамшија, идеја контрапокрета Карла Поланија, и идеја
инфраполитике Џемса К. Скота (James C. Scott). Ограничићемо се на ове ауторе ради концизности
– друге би нас концептуализације одвеле предалеко. Сматрамо да тријада Грамши-Полани-Скот
коју ћемо представити кроз критику њиховог рада у наредна три одељка овог поглавља пружа
добру основу за концептуализовање отпора. У закључку ће се покушати да се зближе и
контрастирају идеје у оквиру ове тријаде, као и да се предложи правац даљег проучавања и
истраживања.
ОТПОР КАО КОНТРАХЕГЕМОНИЈА

На први поглед Грамшијева анализа друштвених промена како је тумачена у Избору из белешки из
затвора (1971) никада не би могла да предвиди нити да да одговор на глобализацију. Белешке су
начињене између 1929. и 1935. док је Грамши, члан парламента и генерални секретар
Комунистичке партије, био у фашистичком затвору у Италији. Расправљајући о односима
друштва и државе Грамши је посебно био заинтересован за ортодоксне марксистичке и
буржоаско-либералне теоријске оквире који привилегују економизам тако што своде
трансформације у свим аспектима друштвеног живота на економске детерминанте. Његов
покушај да теоријски надзиђе економизам може се применити на концептуализовање отпора
на преласку у трећи миленијум. Грамши развија концепт хегемоније који подразумева читаве
начине живота да би превазишао економизам. За Грамшија, хегемонија је процес динамичног
живљења у којем доминантне класе конституишу друштвене идентитете, односе, организације
и структуре које се заснивају на асиметричној дистрибуцији моћи и утицаја. Хегемонија је тако
колико економска толико и „етнополитичка“ у обликовању односа доминације и
субординације.

Институције цивилног друштва какве су црква, школство, медији и синдикати дају значење и
организацију свакодневном животу тако да се смањује потреба за употребом насиља. Хегемонија
се успоставља када се моћ и контрола над друштвеним животом разумеју као нешто што
произилази из „самоуправљања“ (тј. самоуправљање индивидуа уграђено у заједнице),
насупрот спољнем извору каква је држава или доминантни друштвени слој. (Грамши 1971, 268).
Пошто је хегемонија живи процес, различити историјски контексти ће створити различите
центре хегемоније са различитим групама учесника, каква је била „пасивна револуција“
Ризорђимента у којој је буржоазија Италије остварила моћ без икаквог суштинског
реструктуирања одоздо, или какво је било вођство пролетерске револуције у Русији у раном 20.
веку.

Процес успостављања хегемоније не може међутим бити окончан јер хегемонијских процес
подразумева и захтева учествовање потчињених група. Док се хегемонија остварује, одржава и
брани, могуће је супротставити јој се и изазвати је у међуповезаним областима цивилног
друштва, политичког друштва, и државе. Другачији облици и димензије отпора хегемонији се
могу подвести под контрахегемонију. У контрахегемонијском пројекту се имплицирају
„маневарски“ и „позициони ратови“ у којима се људи укључују у отворено декларисане
колективне акције против државе. Маневарски ратови су фронтални напади на државу (нпр.
раднички штрајкови или чак војне акције), док су позициони ратови оно што се назива
ненасилним отпором, нпр. бојкоти који циљају да ометају свакодневно функционисање државе
(Грамши 1971, 229-30).i Циљ обе врсте ратова је да се преузме контрола над државом.
Маневарски и позициони ратови су изрази контрахегемонијске свести на колективном нивоу.
Они представљају тренутке у историји када се појединци зближавају у насилним и ненасилним
конфронтацијама са државом. Питање које се може поставити је: Зашто и како се
контрахегемонијска свест појављује у свакодневном животу да би повела у отворено
декларисану колективну акцију.
Кључно за објашњење историјских и/или савремених облика отпора је разумевање Грамшијевог
разматрања здравог разума у развоју контрахегемонијске свести. Здрав разум кога се држимо и
примељујемо у свакодневном животу није ни линеаран нити јединствен; он је резултат
појединачног односа према и позиције унутар различитих друштвених група:

Присвајајући концепцију света појединац је увек део посебне групе коју чине сви
друштвени елементи који деле исте облике размишљања и деловања. Сви смо
конформисти у једном или другом смислу. Када нечија концепција света није критичка и
кохерентна него неповезана и епизодична, он припада истовремено разним масовним
људским групама... Почетна тачка критичког излања је поседовати свест о томе шта си
стварно, а то „познавање себе“ је продукт досадашњих историјских процеса који је у себи
наталожио бесконачно много трагова, не остављајући инвентар. (Грамши 1971, 324)

Значајно је да коегзистирање конфомизма и отпора у здравом разуму може створити несугласје

између мисли и делања, што помаже да разумемо контрадикторно понашање подређених
група које могу да имају „свој поглед на свет“ а да опет присвајају концепте позајмљене од
доминантних класа (Грамши 1971, 326-327). Заступајући тезу да појединци и групе поседују
критичку свест (макар у „бљесковима) о свом подређеном положају у друштву, Грамши
потврђује двосмислености отпора и одбацује превише детерминистичка и једнодимензионална
објашњења лажне свесности.

Но ипак, Грамши је пазио да у расправи о мисли и делању не сугерише да је подређеност према

доминацији само једноставан производ рационалног калкулисања цене и користи код
подређених (у смислу да би отпор био у најбољем случају узалудан, а у најгорем би изазвао
одмазду). Фрагментација друштвеног идентитета која карактерише и коју карактерише
истовремено чланство у различитим групама значи да је могуће, ако не и вероватно, да
подређени може истовремено бити прогресиван у одређеним пољима а реакционаран у
другим.

Грамшијанско читање отпора морало би да тумачи развој контрахегемонијске свести која покреће
маневарске и позиционе ратове, као и популарне акције које воде органски интелектуалци из свих
окружења који могу да споје теорију ипраксу да би конструисали и изградили нове здраве разуме
који повезују диспаратне гласове и свести у кохерентне програме за промене. У своје време
Грамши је позивао органске интелектуалце да здрав разум обогате филозофијом праксе која
охрабрује критичко разумевање друштвене подређености код подређених група. Циљ је
„народњачки“ (национално-популарни) покрет који би конституисао савезе између вођа
(заједно са органским интелектуалцима) и оних који су вођени (подређени). Док маневарски и
позициони ратови имају за циљ заузимање државе, национално-популарни покрети постављају
основу за потпуно нове начине живота.

Грамши није програмски предложио начине да филозофија праксе трансцендира фрагментацију

идентитета и интереса. Са савременом глобализацијом интерпетација сила на локалном,
националном, регионалном и светском нивоу имплицира да различити народи улазе у савезе
који могу бити и јесу још контрадикторнији: нпр. ниско плаћене фабричке раднице које су
припаднице или дају подршку исламистичким покретима југоисточне Азије. Нови здрави разум
мора да се ефективно обрати или учини код жена кохерентним критичко разумевање
напетости, ограничења и могућности које су инхеретне њиховим идентитетима као ћерки или
супруга у домаћинствима, као ниско плаћених радница у фабрикама, као грађанки, и као
муслиманки у локалним, националним и транснационалним исламским заједницама.

Штавише, глобализација отвара пут директним облицима отпора који могу али не морају имати
државу као мету. Замена појединаца који држе државну моћ у рукама не мора да разреши
проблеме који су до отпора довели. У контексту у којем и либералне, и ауторитарне и бивше
комунистичке државе у транзицији подједнако могу постати фацилитатори транснационалног
капитала, ако и када до тога дође покретачке снаге отворено декларисаног отпора против
државе морају се анализирати из перспективе ширег оквира. Тада су у питању контрадикторни
начини на које државне структуре и закони преузимају „едукативну“ улогу да подстичу нове врсте
грађанстава, и цивилизација се сразмерава потребама транснационалног капитала, истовремено
покушавајући да одржи легитимитет своје власти (Чин 1998). У овој вези се успешно може позвати
на Грамшијеве увиде у цивилно друштво и отпор о којима је пружио многе смернице, чак и ако
оне нису увек конгруентне једна другој. Додајмо да се Грамшијеви концепти могу ширити са
домаћег простора на светски поредак, и да су научници почели да шире овај оквир управо у том
правцу (посебно Кокс 1986, 1987, 1999, Аугели и Марфи 1988, 1997).

Иако и даље можемо препознати маневарске и позиционе ратове, понекад у зачетку, збијање
простора и времена створило је нове путеве за колективне отпоре који трансцендирају
националне границе. Савремени друштвени покрети истовремено окупирају локалне,
националне, транснационалне и глобалне просторе захваљујући иновацијама и примени
технологија као што су интернет, копир-машине, мобилни телефони и глобализовани медији
који омогућавају тренутну комуникацију ван традиционалних граница. Зато морамо проширити
Грамшијев оквир отпора да би обухватио нове чиниоце и просторе из којих се
контрахегемонијска свест изражава. У наредном одељку ћемо размотрити могућност за даље
разумевање друштвених покрета као облика отпора.

ОТПОР КАО КОНТРАПОКРЕТ

У Поланијевом појму двоструког покрета можемо уочити другачије истицање отпора. Како је у
претходним поглављима речено о његовој идеји, током 18. и 19. века држава је подржавала
тежње да се учврсти и прошири „саморегулишуће“ тржиште, што је изазвало појаву заштитних
мера или контрапокрета да се поново успостави друштвена контрола тржишта. Треба имати у виду
да је Полани разумео отпор у облику контрапокрета као нешто што произилази из и утиче на
различите начине живота. Заштита радника од процеса комодификације имплицира одбрану
друштвених односа и институција чији су они део:
 Када се реши човекове делатничке моћи систем се узгредно решава и физичког,
психолошког и моралног човековог бића које је за њега везано. Људско биће би, када
бисмо му одузели заштитни покривач културних институција, нестало под утицајем
изложености друштву; убрзо би умрло као жртва акутне друштвене дислокације кроз
порок, перверзију, криминал и глад... Ниједно друштво не може издржати тај систем
грубих фикција чак и на кратко време ако његова људска и природна суштина, као и
пословна организација, нису заштићене од деловања овог ђавољег жрвња.“ (Полани 1957,
73)

Оквир покрет-контрапокрет тако омогућава да се савремени друштвени покрети

концептуализују као облици отпора с обзиром да се отпор углавном дефинише као „облик
колективне акције који се (а) заснива на солидарности, (b) наставља сукоб, (c) разбија границе
система у којима се акција одиграва.“ (Мелучи 1985, 795) Потребно је проширити анализу са
националне на транснационалну и/или глобалну, с обзиром на то да се неки савремени
друштвени покрети (нпр. они који се тичу уништавања природне средине, женских права, или
права староседелаца) окрећу од државе у потрази за транснационалним или глобалним
решењима.

У оквирима контра/друштвених покрета постоје два имплицитна проблема. Појам „покрета“

претпоставља колективитет и то за резултат има стварање контра/друштвених покрета као
уједињених фронтова по себи. У прошлој деценији фрагментарна природа феминистичког
покрета је дошла до изражаја у унутрашњим сукобима и доминацији која је долазила из расне,
класне и националне позиције упркос, и захваљујући покушајима да се суочи са националним и
глобалним патријархатом. (Хукс 1981, 1984; Моханти, Русо и Торес 1991).

Такође се у контра/друштвеним покретима импутира присуство организованих структура. Ово

је можда случај са неким друштвеним покретима (нпр. Гринпис и Пријатељи Земље у области
заштите природне средине), али су се у ери глобализације оформиле и „потиснуте
умрежености“ без јасно дефинисаних организационих структура. Учесници у овим потиснутим
умреженостима живе свакодневне животе не уплићући се у отворено декларисане борбе: „Они
доводе у питање дефиниције кодова, номинацију реланости. Они не питају већ нуде. Они нуде из
сопственог искуства нове начине да се значење индивидуалне и колективне акције дефинишу.
Они делују као нови медији: они осветљавају оно што ниједан систем о себи не говори, откривају
тишину, насиље, ирационалност која је увек скривена у доминантном коду.“ (Мелучи 1985, 812)

Присуство потиснутих умрежености даје ново значење отпору. И када се учесници мобилишу да
протестују против државне политике, отворено учествовање или сукоб са државом или са
транснационалним корпорацијама није ни први ни крајњи циљ. У одсуству отворено
декларисане колективне акције отпор се мора сагледати као начин на који људи живе своје
свакодневне животе. Потиснуте умрежености показују да иако отпор може бити очигледно
политички и економски, њега обликују и он обликује начине живота. У развијеним индустријским
друштвима примери потиснутих умрежености су када породице и њихови пријатељи одлуче да у
оквиру својих конзументских навика, одбију да купују туњевину чије хватање укључује
уништавање популација делфина, или да купују производе само од компанија које активно
практикују заштиту животне средине. Ове одлуке имају економске последице по корпоративни
свет и политичке последица за законодавце. Значајно је и да су потиснуте умрежености места
где се стварају алтернативе вредности и животни стилови.

У Египту, на пример, потиснута умреженост постоји међу обичним народом (sha’b) ii Умрежености
полазе од породица (основне друштвене јединице у sha’b-у) и укључују везе које трансцендирају
класу, посао и порекло. „Породични етос“ управља алокацијом и дистрибуцијом материјала и
симболичких ресурса у sha’b-у. Тренутно прећутно разумевање између египатске државе и sha’b-а
заснива се на одржавању државне легитимности кроз дистрибуцију основних добара и услуга
sha’b-у у замену за политичку подршку. Учесници sha’b-а подржавају и очествују у отпору држави.
Познато је да се чланови исламистичког покрета, који су такође делови sha’b-а, позивају на везе у
потиснутој умрежености да би кријумчарили оружје и спорадично мобилисали и организовлаи
масовне протесте против државе.

Појам двоструког покрета код Поланија тако показује специфичну предност јер прецизно
ограничава отворено декларисане захтеве на националном, транснационалном и глобалном
нивоу за мерама заштите од различитих димензија имплементације и експанзије
саморегулишућих тржишта. Како је било разматрано, оквири покрета-контрапокрета не покрећу
анализу разлика унутар контрапокрета нити на одговарајући начин антиципирају недекларисане
облике отпора, иако се и једни и други појављују и морају бити обрађени у концептуализацији
колективног отпора глобализацији.

ОТПОР КАО ИНФРАПОЛИТИКА

Џемс Скот је 1990. увео идеју „инфраполитике“ као свакодневне форме отпора који се спроводи
појединачно и колективно али који не успева да отворено декларише сукоб. Концептуализација
инфраполитике почела је као покушај да се разумеју услови за сељачке побуне у Југоисточној
Азији и одсуство отворено декларисаног отпора у селима Малезије која је у убрзаној
индустријализацији: она је начин да се објасне промене значења политике и отпора у већини
облика свакодневних односа између доминантних и потчињених (Скот 1976, 1985, 1990). Скот је
упозорио да се у контексту све комплекснијих друштава одсуство отворено декларисаних
сукоба не сме схватити као мирење са ситуацијом. „Контрахегемонијске свест се развија“ у
области неформалних скупова какви су паралелна тржишта, радна места, домаћинства и
локалне заједнице. Ово су места инфраполитичких активности које имају распон од повлачења
ногу, чучања и оговарања до развоја дисидентских субкултура.

Узете здраво за готово овакве активности нам ништа не могу рећи о контрахегемонијском
дискурсу све док не узмемо у обзир услове из којих произилазе. Инфраполитике се могу
идентификовати по јукстапозицији онога што Скот назива „јавним“ и „скривеним
транскриптима“. Јавни транскрипти су вербални и невербални акти које спроводи доминантна
група или „да се грубо изразимо, самопортрети доминантних елита каквима оне саме себе
виде.“ (СКот 1990, 18) Они су јавни записи о односима супериорних и потчињених у којима се
чини да се потоњи вољно мире са исказаним и неисказаним очекивањима првих. Скривени
транскрипти се са друге стране састоје од онога што потчињене групе кажу и чине ван простора
јавних транскрипта и ван погледа доминантних. У контексту структура за надгледање које
доминантне класе или држава успостављају, скривени транскрипти бележе инфраполитичке
активности које прикривено доводе у питање праксе економске, статусне и идеолошке
доминације.

Верујемо да се проучавање инфраполитике заснива на ономе што социолози зову онтолошки

наративи (Сомерс 1994). Онтолошка наративност се не односи на модусе представљања или
традиционалне „приповедачке“ методе историчара (тј. методе приказивања историјског знања)
које друштвени научници сматрају необјашњавајућим и атеоријским. Уместо тога, онтолошки
наративи су приче које друштвени актери причају и кроз тај процес дефинишу себе или
конструишу своје идентитете и перципирају услове који промовишу или ублажавају могућности
за промене (видети: Батлер и Скот 1992, Герц 1983, Тејлор 1989).

Иако скривени транскрипти бележе сукобе око материјалних и симболичких ресурса и вредности
свакодневног живота, они се не појављују у локализованом вакууму. Инфраполитичке активности
су продукти интеракција између структура и средстава: начини на који стварна и перципирана
ограничења и могућности утичу на понашање потчињених група. Скотова анализа
инфраполитичких активности тако не успева да заокружи комплексности које су инхерентне
недекларисаним облицима свакодневног отпора. У својој студији о односима земљопоседника и
сељака у руралним Малезијским селима Скот је устврдио да су анализе државних структура и
политика важне само онолико колико се оне сударају са локалним класним односима (1985, xix).
Посебно су током 1980-тих и у контексту развоја националних агрикултурних реформи и
флуктуација глобалних цена производа односи земљопоседника и сељака били под утицајем и у
интеракцији са руралном заједницом, државним структурама и уредбама, и трансформацијама
које су означавале глобализацију економског система.

Односи надређених и потчињених, као што су то односи зељопоседника и сељака, управника и

радника, мужа и жене, државног службеника и насељеника, уграђени су у начине живота у којима
државне структуре и уредбе играју пресудну улогу. Узмимо за пример уредбе којима је циљ да
нормализују патријархалну нуклеарну породицу као најприроднију форму у, и за ширење и
одржавање капиталистичког слободног тржишта и/или привилеговање научног и других
техничких образовања на уштрб хуманистичког. Овакве уредбе стварају оквире за поглед на свет у
тој мери у којој директно или индиректно утичу на све апсекте друштвеног живота, од брзине
урбанизације, развоја стамбене градње и могућности за запошљавање, до контроле и
дистрибуције ресурса у домаћинству. У све комплекснијим друштвеним контекстима подређени
немају непроблематичан јединствени идентитет, нити се њихово понашање може објаснити
имплицитним позивањем на економски модел самоинтересног максимизирања употребне
вредности. Једноставније речено, инфраполитичке активности нису само продукт одлука
потчињених да спроводе недекларисни отпор упркос структурама присмотре које доминантни
слој успоставља.
Класа је само један важан модалитет идентитета у односима зељопоседника и сељака и у другим
облицима односа доминантног и потчињеног. Различити и чак сукобљени модалитети идентитета
потчињених могу бити исто тако стварни и, под одређеним условима, ограничавајући за
понашање као и стварна и перципирана бескорисност и страх од отворено декларисаног отпора
доминацији. Скот отпору даје једнодимензионално лице и тако ненамерно и доминацији даје
једнодименционално лице, иако у својој анализи разликује економску, статусну и идеолошку
доминацију. У овој вези Грамши нас је подсетио да су потчињени идентитети уграђени у
комплексне преклапајуће друштвене умрежености у којима поједници истовремено преузимају
позиције доминације и потчињености (можда као муж и жена, старији и млађи, управник и
службеник, онај који даје и онај које је помоћ пружена). Анализа начина на који се специфичне
комбинације идентитета изражавају у контексту структуралних ограничења може помоћи да се
објасни зашто се, с обзиром на системе присмотре (у којима су присутне и награде и казне), једни
конформишу а други упуштају у инфраполитичке активности различитих врста. И обратно, овај
приступ продубљује анализу променљиве природе доминације.

Скривени транскрипти имају потенцијал да олакшају разумевање унутарње политике

потчињених група. Феномен „доминације унутар доминације“ јавља се у случајевима у којима
се контрадикторни савези формирају између доминантних и потчињених који, заузврат,
доминирају над другима. Иако Скот ово потврђује, ефикасност његовог инфраполитичког оквира
умањује то што се он усредсређује на класу без довољно суптилног истраживања интеракција
између класних и ванкласних снага. Непосредни фокус на класу подразумева да је развој класне
свести посебно одвојен од других модалитета идентитета. Може се тако устврдити да класна
напетост у контексту присмотре може и збиља води у инфраполитичке активности које се
заснивају на материјалном животу. Ово тврдити је могуће тек након што се размотри како и зашто
се привилегује класна димензија и зашто се изражава више од других модалитета идентитета. У
супротном би се потрврдило оно што Грамши назива „економизам“ и даље се потиснула
неекономска разматрања до граница суперструктуре.

Инфраполитика је уграђена у читаве начине живота, где материјална димензија игра значајну
улогу. Она укључује сукобе око процеса који се заснивају на конструкцији идентитета,
одржавању и трансформацији, од којих су симболичке и материјалне димензије класе
преплетене са другим модалитетима идентитета, као што су узраст, род, раса и етницитет,
религија и националност. Идентификација, јукстапозиција и анализе јавних и прикривених
транскрипта могу поцртати услове у којима се одређене димензије контрахегемонијске свести
развијају, и како се различите или чак сукобљене перспективе унутар прикривених транскрипта
преносе и/или (не) разрешују у свакодневном животу.

Отпор концептуализован као инфраполитичке активности пружа могућ пут за стварање теоријски
заснованих студија свакодневних одговора на структуре и процесе глобализације. Ако се
спроводе са свешћу о комплексној међуигри између многоструких идентитета у контексту
структуралних ограничења, студије јавних и прикривених транскрипата могу открити како се
појмови и працсе у раду, породици и политици мењају како народи покушавају да унесу нешто
налик друштвеној контроли над експанзијом тржишних снага у разноликим сферама
свакодневног живота. У исто време не би требало претерати са широком категоријом
инфраполитике замишљајући да је свака реакција на структуре глобализације отпор. Док Скот
пажљиво расправља о томе да разнолики модуси отпора могу и не морају да срасту у опозицију
ауторитарним структурама, важно је избећи да се отпор разматра као категорија која обухвата
различите појмове.

ОКВИР У НАСТАЈАЊУ

Спровођење и значење отпора су културно уграђени. Ова темељна препозиција није мање
примењива нити релевантна у концептуализацији савременог отпора глобализацији него што је
била за Грамшијеву, Поланијеву и Скотову анализу друштвених промена у различитим
историјским периодима. Како су три главна теоретичара имплицитно и експлицитно потврдила,
отпор се појављује из специфичних начина живота и конституише их. Из ове основне
препозиције међутим, теоретичари су кренули на различите стране у својим разматрањима
форми и димензија отпора. Грамши и Полани су се фокусирали на колективне нивое, док је Скот
више пажње посветио индивидуалном нивоу, као и класи, у свакодневном животу. Како је
показано у табели 1.1 главни циљеви и модуси отпора разликују се између ових теоретичара.
Грамшијеви маневарски и позициони ратови против државе (иако не на уштрб промена унутар
цивилног друштва које претходе рушењу државе), Поланијеви контрапокрети против тржишних
сила, и Скотове инфраполитичке активности против свакодневне доминације.

Разлике у нивоима анализе, главним циљевима и модусима отпора не би требало разумети само
као разлике у интелектуалним склоностима теоретичара. Наиме, концептуалне напетости између
теоретичара одговарају и одражавају промене у условима друштвеног живота: од Грамшија преко
Поланија до Скота, како су друштва постајала сложенија, тако су и циљеви и модуси отпора
постајали сложенији. Савремене трансформације друштвеног живота уопште, и односи друштва
и државе посебно, имплицирају да су сва три главна циља и модуса отпора и даље присутна, да
коегзистирају и да су промењени у процесима глобализације.

ТАБЕЛА 1.1 Три анализе отпора

Главни циљ Модус отпора
Грамши државни апарати (као инструменти маневарски и позициони ратови
образовања)
Полани тржишне снаге (и њихов контрапокрети који за циљ имају
легитимитет) самозаштиту
Скот идеологије (јавни транскрипти) контрадискурси

Ова значајна конверзација између теоретичара формира мрежу која се може успешно повезати са
неолибералном глобализацијом. Оквир у настајању помаже да се идентификују могућности за
оспоравање облика доминације, ширење политичког простора и отварање нови путева – па тако и
редефинисање политике. Концептуализација савременог отпора глобализацији, посматрана из
угла ове тријаде, чини нас осетљивим за онтолошке промене које ћемо предложити у наставку.

ОБЛИЦИ ОТПОРА

Како извесне димензије политичке и економске моћи постају шире и мање

институционализоване, тако бива и са облицима отпора. Недекларисани облици отпора који се
спроводе индивидуално и колективно у потиснутој умрежености паралелни су са отворено
декларисани облицима отпора који се јављају у маневарским и позиционим ратовима, и са
контрапокретима. У зависности од контекста, свакодневне активности као што су избор одеће
(нпр. вео код муслимана или дашики у афроамеричким заједницама), избор онога што се
купује и конзумира, могу се квалификовати као отпор – исто колико и организовани штрајкови,
бојкоти, па чак и оружане побуне против државе и транснационалних компанија широм света.
Један од кључних изазова овде је да се проблематизује одсуство отворено декларисаних облика
отпора. Овим се експлицира промењиво значење политика као резултат интеракција између сила
промене на локалном, националном, регионалном и глобалном нивоу.

ЧИНИОЦИ ОТПОРА

У прошлости су чиниоци отпора били синонимни са радничким синдикатима, наоружаним

побуњеницима (међу којима је било много сељака) и политичким дисидентима, укључујући
студенте и извесне интелектуалце, јер је класна борба подразумевала отворену политичку и, у
неким случајевима, оружану димензију. Сада чиниоци отпора нису ограничени на ове, већ
обухватају и раднички и грађански сталеж, свештенство, домаћице и средњи менаџмент. Важно
је назначити да се чак и државни функционери могу одупирати потпуним имплементацијама
неолибералних развојних путева (посебно ако их прати либерално демократска политика), као
што су они који инсистирају на „азијатском облику демократије“ усред заснивања отворених
тржишта и слободне трговине. Сложени начини на које симболички ресурси и вредности
артикулишу са материјалним условима живота у различитим друштвима производе разноврсност
органских интелектуалаца, што је много заокруженија група у тренутној фази глобализације.
Класна борба је тек делимично основа за отпор. Уместо тога се чиниоци отпора јављају из
интеракција различитих модуса идентитета, тј. класно-национално-родно-расно/етничке-
религијске-сексуалне оријентације. У означавању различитих група као чиниоца отпора
имплицира се ширење граница које су повезане са традиционалним просторима политичког
живота.

ПРОСТОРИ ОТПОРА
Отпор је локализован, регионализован и глобализован истовремено са економском
глобализацијом која превазилази геополитичке границе. То значи, једним делом, да се
дихотомија „јавно-приватно“ више не може одржати јер је већина димензија друштвеног
живота под различитим и повезаним утицајима снага глобализације. Свакодневни живот у
домаћинству и неформална трговина могу олакшати, па и пружити отпор тим снагама на
специфично материјалне и симболичне начине. Такође, феномен у блиској вези са овим је и
развој cyberspace-a, простора у коме отпор проналази тренутачну публику преко интернета и
World Wide Web-а. Контрадискурс је модус глобализованог отпора у cyberspace-у. Мора се
имати у виду, међутим, да иако су државе у принципу неспособне да ефективно надгледају и
цензуришу контрадискурс cyberspace-a, овај начин отпора је доступан само онима који имају
приступ компјутерима, модемима и интернету.

СТРАТЕГИЈЕ ОТПОРА

Под стратегијама подразумевамо стварне начине на који људи, чије модусе постојања угрожава
глобализација (нпр. кроз губитак посла, задирање на заједничка земљишта или подривање
културног идентитета) непрекидно одговарају да би остварили одређене циљеве. Док се облици
отпора разликују, групе могу усвојити различите начине отпора и повезати се објективно и
субјективно са својим колегама у другим земљама или регионима. Локални покрети постају
транснационални или глобални кроз одржавање приступа комуникационим технологијама који
конструишу и одржавају заједнице истомишљеника. На пример, заједница активиста и учењака
који се састају у различитим форумима за размену информација и планова. Стратегија
„солидарности без граница“ у настајању је да повеже појединачне проблеме као што су
уништавање животне средине, женска права и расизам, и да поцрта повезаност различитих
димензија друштвеног живота. Кроз ове анализе може се дођи до услова и метода којима се
заједништво може остварити упркос и захваљујући фрагментацији идентитета и интереса док се
економски и политички живот глобализује. И поред тога, глобалне стратегије отпора у развитку
не морају да иду мимо државе. Под одређеним условима стратегије отпора могу да сучеле
државне службе једне против других (нпр. у случају транспорта токсичног отпада у земље у
развоју, државне службе које се баве заштитом животне средине моју се придружити
протестима, док њихове колеге задужене за индустријски развој настављају да подржавају
начине и методе индустријализације који доводе до уништавања животне средине). Студије
глобалних, транснационалих и локалних отпора морају тако узети у обзир трансформације
државних структура, било да стратегије отпора очигледно ангажују државу или не.

Јасно је да онтологија отпора глобализацији мора бити утемељена. Када се контекстуализују,

елементи облика, чиниоца, простора и стратегија се могу разматрати у терминима међусобних
интеракција тако да се разграниче трајни обрасци и потенцијал за структуралну трансформацију.
Тријада Грамши-Полани-Скот позива на стварање концептуалних оквира који повезују различите
нивое анализе. Интеграција локалног и глобалног може истаћи услове под којима се различити
облици, чиниоци, простори и стратегије отпора појављују из конјункција и дисјункција глобалне
политичке економије, како ћемо показати у наредним поглављима која за циљ имају да прикажу
замршености и варијабилности комбинација отпора одозго и одоздо.
i
Грамши (1971, 106-20) је такође повезао позиционе ратове са „пасивном револуцијом“ доминантих класа, тј.
револуцијом одозго која занемарује потребу за суштинским реструктуирањем одоздо.
ii
„Док се именица sha’b односи на обичне људе, становништво, народ, и има колективне конотације, придев sha’bi
се односи на широк дијапазон домаћих пракси, укуса и образаца свакодневног живота.“ (Сингерман 1995, 10-11)