Скијање

ИСТОРИЈАТ

Сама реч скијање потиче са Исланда, а означава "ципеле за снег" или "комад
дрвета. Најстарије скије за које се зна, биле су савијене, и дуге, направљене су од
костију животиња. За оца модерног скијања познаваоци овог домена држе
Норвежанина Сандре Норхајма који је у 19. веку конструисао скијашки вез који је
заправо омогућио да се управља скијама на исти начин као и данас. Усавршавање
скијашких ципела и скијашког веза довело је до настанка алпских скијашких
дисциплина. Убрзо долази до настанка Арлберг технике коју је у 20. веку представио
Аустријанац Ханес Шнајдер и то је техника из које касније развило скијање у форми
спортске дициплине какву познајемо данас.

Када говоримо о нашим просторима прво организовано скијање јавља се 1922.

године и то у зимско-планинској секцији Српског планинарског друштва, а у
спортском смислу тек 1929 године, када је на Авали одржано такмичење у
смучарском трчању на 8 км.
Норвешки стил скијања је био веома кратак и већ у 19. веку га је потиснуо, алпски.
Алпске такмичарске скијашке дисциплине јесу слалом, велеслалом, спуст, супер-
велеслалом и алпска комбинација, као и паралелна такмичења. Међународна
скијашка федерација је та која води рачуна да се испоштују сва правила и њено
седиште је у Швајцарској у Берну. Када говоримо о скијашком трчању реч је у ствари
о нордијским дисциплинама које се практикују по различитим дужинама стазе.
Имамо две основне категорије: класичан стил и слободни стил, као и биатлон који
такође спаде у варијанте скијашког трчања, али оно по чему је он специфичан јесте
да се комбинује са стрељаштвом. Изузетно су атрактивни скијашки летови за чије
извођење је неопходно да стаза буде специјално припремљена. Главни циљ је да
скок буде што дужи, док се стил оцењује додатно.
Зимске олимпијске игре не могу проћи без скијања и дисциплине у којима се скијаши
такмиче се деле управо на нордијске и алпске у појединачној и екипној конкуренцији.

АЛПСКИ СКИ СПОРТОВИ

Оно што је исто у свим алпским ски спортовима је коришћење опреме, односно
повезаност ципеле и веза на тај начин што је цело стопало је чврсто везано за скију
док спортисти у нордијским спортовима имају за скију привезане само прсте, а пете
су им слободне. Спортисти у алпским ски спортовима се крећу по низбрдицама
користећи силу земљине теже, а за пењање користе системе вертикалног
транспорта - жичаре.
Алпско скијање је врло раширен начин скијања на планинским падинама
прекривеним снегом. Име је добило по Алпима, планинском венцу у Европи где је
традиција таквог начина скијања и зачета. Иако је алпско скијање данас раширено у
целом свету и на свим континентима, назив се задржао до данас. Овај вид скијања
врло је раширен вид рекреације али и један од стандардних олимпијски спортова на
зимским Олимпијским играма.

ТЕХНИКЕ
Кроз историју су се технике алпског скијања често значајно мењале. Разлога за те
промене било је више: осим саме домишљатости појединих учитеља скијања ту је и
технолошки напредак материјала, облика и функционалности скијашке опреме, ниво
уређености стаза, итд. Прва позната алпска техника је Лилефендер, а добила је име
по граду Лиленфелду. Реч је о техници скијања помоћу једног дугачког штапа, код
којег скијаш забада штап у средиште завоја па се затим око њега ротира и на тај
начин одређује смер скретања. Касније су скијаши врло брзо усвојили коришћење
два краћа штапа, а не једног дугачког. Пуно је ширу примену доживела тзв. Алберг
техника коју је раних година 20. века представио Аустријанац Ханес Шнајдер. Треба
истакнути и Норвежанина Сондре Норхајма, који је конструисао скијашки вез који је
омогућио боље управљање скијом, и то техником која се данас назива телемарк.
Даљи напредак технологије, посебно квалитета скија и њихових рубника, омогућиле
су модерније алпске технике као што су преступна техника и карвинг. Данас у
такмичарском и рекреативном алпском скијању преовладава карвинг.

ТАКМИЧЕЊА

Такмичар на посебно припремљеној стази, означеној "вратима", савлађује одређену

висинску разлику што већом брзином. Уколико нека врата промаши - такмичар је
дисквалификован. Време се мери стотим деловима секунде. Време почиње када
скијаш ногама покрене стартни мерни уређај.
Код брзинских дисциплина (спуст и супервелеслалом) постоје прописане разлике, па
су и стартне позиције различите.
Генерално, разликује се и опрема коју скијаши користе за поједине дисциплине.
Такмичење у Алпском скијању спроводи Међународна скијашка федерација - ФИС и
дели се на пет дисциплина. То су: спуст, слалом, велеслалом, супервелеслалом и
суперкомбинација. Правила и конфигурација трке су иста и за мушкарце и жене, али
је најизраженија разлика у дужинама стаза.
- Алпске такмичарске скијашке дисциплине су: слалом, велеслалом, спуст, супер-
велеслалом, алпска комбинација и паралелна такмичења.

Спуст
Трке у спусту су дизајниране тако да буду најдуже, а уједно из скијаша извлаче
највећу брзину. Свако такмичење у спусту се састоји од само једне трке и скијаш који
забележи најбоље време долази до тријумфа.

Слалом
Слалом трке су најкраће и састоје се од проласка кроз уске кривине и капије. Стаза
је током обе вожње иста, док се позиције капија мењају. Пласман из прве у другу
остварује 30 најбољих, а до тријумфа долази такмичар са најбољим збиром времена
Велеслалом
Трке велеслалома су веома сличне слалому, али се разликују по мањем броју капија
и ширим кривинама. Као и у слалом, пласман у другу вожњу остварује 30 најбољих
такмичара, а до победе долази скијаш са најбољим укупним временом, односно
сабирањем времена из обе вожње.
Супервелеслалом
Вози се на стази која је краћа од оне за спуст, али дужа од оне за велеслалом. Трка
се вози између капија, као у велеслалому, али са мање кривина и при већим
брзинама, као при спусту. Трка се састоји од само једне вожње, а скијашима нису
дозвољени тренинзи у пуној брзини пре старта.

Суперкомбинација
Суперкомбинација је дисциплина која се састоји из једне слаломске трке и спуста
или супер велеслалома, а времена се сабирају и најбрже време одређује победника.
И спуст и слалом у оквиру супер комбинације се возе на краћој стази у односу на
стандардна такмичења у тим дисциплинама.

Прво такмичење је одржано у сезони 1967. Сваки скијаш и скијашица који у сезони
скупи највише бодова у појединој дисциплини осваја мали кристални глобус за ту
дисциплину. За укупну победу у Светском купу, која се рачуна збир бодова из свих
дисциплина, намењен је велики кристални глобус. У свакој дисциплини 30
првопласираних осваја бодове, на начин да први осваја 100 бодова, други 80, трећи
60, и тако све до тридесетог који осваја 1 бод.

НОРДИЈСКИ СКИ СПОРТОВИ

Карактеристично за нордијске спотове је то што користе такву опрему где је, за
разлику од алпског скијања, врх ципеле (прсти) преко веза чврсто везан за скију, а
пета је слободна. Име је добило по земљама у којима је настало а и данас је
најраширеније управо у нордијским земљама - Финској, Норвешкој, Шведској.
Нордијско скијање је популаран вид рекреације али и такмичарски спорт који је
стандардан на Зимским олимпијским играма.

Стилови
Позната су три стила нордијског скијања: класични стил, слободни стил и Телемарк.
Код класичног стила најуобичајенији је дијагонални корак, код којег се замах рукама
и ногама изводи наизменично, уз одгуривање с по једним штапом. Постоји и корак
код којег се користи истовремено одгуривања с два штапа, уз замах само једне ноге
или без ножног замаха. За успон се користи тзв. рибља кост, код којег иза скијаша
остају трагови по чијем је облику корак добио име. Слободни стил за разлику од
класичног дозвољава бочно одгуривање скијама које више не морају бити
паралелне. Варијанте тог корака подсећају на корак одгуривања којег користе брзи
клизачи, иако наравно укључује и одгуривање штаповима. У обе технике се код
преласка падине користи аеродинамични погнути положај сличан положају алпског
скијаша у спусту. Исто тако за скретање на падини тркач на скијама може употребити
и Телемарк технику, с обзиром да му вез дозвољава подизање пете од површине
скије.

Опрема
За нордијско скијање потребне су скије, које су у поређењу са скијама за алпско
скијање битно уже и дуже. Скијашки штапови су такође битно дужи него код алпске
варијанте, јер морају омогућити ефикасно одгуривање. Скијашки везови у нордијском
скијању омогућавају подизање пете од површине скије, док су прсти причвршћени
тако да омогућавају одгуривање и притисак на скију.
ТАКМИЧЕЊА
Такмичења у нордијском скијању обухватају цео распон дужина стаза од тзв. спринт
трка од неколико километара па до маратона од неколико десетина километара.
Нордијско скијање је стандардни спорт на Зимским олимпијским играма. FIS такође
организује и Светски куп и Светска првенства. Осим тога, нордијско скијање је
саставни део два комбинована спорта: Нордијске комбинације, која повезује
нордијско скијање и скијашке скокове, и биатлона, који повезује нордијско скијање и
стрељаштво.

Смучарско трчање – Cross Country Skiing

Скијаши тркачи наступају на Зимским Олимпијским Играма још од 1. ЗОИ одржаних у
Шамонију (Француска) 1924. године, у трци на 18км и 50км за мушкарце. Женске ски-
тркачице су имале свој олимпијски деби 1952. године на Зимским Олимпијским
играма у Ослу (Норвешка).
Такмичари користе две основне технке скијашког трчања: класичну код које скијаш
своје скије гура паралелно једну па другу, кроз машином направљене смучине -
шпуре у снегу и слободну технику где скијаш клизи по снегу на начин сличан брзим
клизачима, одгурујући се од унутрашње ивице скија, наизменично.
Код олимпијског скијашког трчања жене такмиче индивидуални спринт, тимски
спринт, 10 км индивидуални старт, 15 км дистанце (pursuit) - потера, 30 км групни
(mass) старт и штафете 4 x 10 км. Мушкарци такмиче: индивидуални спринт, тимски
спринт, 15 км индивидуални старт, 50 км Mass старт и 4 x 10 км штафете.

БИАТЛОН
Биатлон, се међутим најчешће користи да означи зимски спорт који комбинује "cross-
country" скијашко трчање и гађање из пушке.
Дисциплине биатлона су: појединачно такмичење, спринт, потера, масовни старт,
штафета, мешовита штафета.
Постоје и друге варијанте биатлона. Две уобичајене варијанте су летњи биатлон, где
је скијање замењено трчањем и стреличарски биатлон или скијашко стреличарство,
где је пушка замењена луком.

НОРДИЈСКА КОМБИНАЦИЈА
Нордијска комбинација је спорту у коме се огледа комплетност једног такмичара
нордијца, који комбинује трчање и ски скокове. Поред тога што треба да савлада
технику ски скокова, од такмичара се захтева и велика физичка издржљивост. На
Олимпијским играма само у мушкој конкуренцији. Победник је онај ко сакупи више
бодова у збиру за обе дисциплине. Дисциплине нордијске комбинације су:
индивидуално такмичење, спринт, масовни старт, тимско (екипно) такмичење.
Постоји и летња варијанта нордијске комбинације, а састоји се од ски скокова на
вештачкој подлози и Роллер - ски трка.

СКИ СКОКОВИ
Скијашки скокови су спорт у којем се скијаш спушта низ посебно конструисану
скакаоницу где након одраза покушава "прелетети" што већу удаљеност. Скакаоница
је прекривена снегом, па су такмичења могућа само у зимским условима.
Ипак, данас постоје и варијанте израде скакаонице с вештачком подлогом где се
такмичења могу одржавати целе године, а једна варијанта тог спорта се изводи и на
води. Скијашки скокови су стандардни спорт на Зимским олимпијским играма.
Правила
Циљ такмичења у скијашким скоковима је прескочити што већу удаљеност. Међутим,
оцењује се и стил скакача, па је за победу осим дугог скока потребно приказати и
добру технику лета и сигуран доскок. Укупни бодови се израчунавају по оствареној
дужини скока, збиру средње 3 оцене 5 судија (највећа и најмања оцена се бришу), од
којих сваки може за стил доделити максимално 20 бодова. Бодови за дужину скока
се додељују према односу дужине скока и положаја обрачунске тачке поједине
скакаонице. За скок тачно на обрачунску тачку (удаљеност) скакач добије 60 бодова,
за сваки метар мање/више додаје се или одузима 1,8 бодова по метру. Такмичари се
оцењују за дужину скока и његов стил. У случајевима када такмичари добију оцене
са малом разликом између оне за дужину скока и оне за стил, када скијаш са
најдужим скоком обично има и најбоље оцене за стил, разлика у њиховом квалитету
се тражи у начину извођења доскока. Дугачак скок може отежати доскок у “телемарк”
позицију (једна нога са савијеним коленом положеним на скију - друга опружена
уназад). Квалитет доскока може бити одлучујући код оцењивања два скока истих
дужина.

Такмичења
Такмичења у скијашким скоковима се одржавају углавном на три врсте скакаоница,
које се разликују по величини:
- 90-то метарска скакаоница - обрачунска тачка је на 90 метара, а скакачи постижу
даљине до 110 метара у оптималним условима.
- 120-то метарска скакаоница -обрачунска тачка је на удаљености од 115 до 145
метара, зависно од скакаонице.
- Скијашка летаоница - то су скакаонице са обрачунском тачком преко 180 метара,
таквих је само 5 на свету (Викерсунд, Оберстдорф, Кулм, Харахов и Планица) и на
њима се могу постићи дужине скока чак до 240 метара.

Стандардно такмичење се састоји од једног пробног скока и два скока који се

оцењују, а бодови оба скока се сабирају за коначни поредак (пласман). Постоји и
екипно такмичење, у којем се сабирају бодови четири члана једне екипе.