Универзитет

Факултет
Лого

СЕМИНАРСКИ РАД
Пливање на Олимпијским играма 1912. године

Ментор: Студент:

Град, месец 2020. године

2

САДРЖАЈ

САДРЖАЈ...................................................................................................................................................2
УВОД..........................................................................................................................................................3
1. ОЛИМПИЈСКЕ ИГРЕ 1912...............................................................................................................4
2. ПОЗНАТИ ТАКМИЧАРИ У ПЛИВАЊУ НА ПРВЕНСТВУ..........................................................6
ЗАКЉУЧАК................................................................................................................................................8
ЛИТЕРАТУРА............................................................................................................................................9
2

УВОД

Олимпијске игре у Стокхолму 1912. биле су најбоље организовано и најмасовније

спортско такмичење до тада. Захваљујући успеху тих Игара МОК је наставио своју
спортску мисију и после Првог светског рата, који је трајао у периоду од 1914. до 1918.
године. Српски спортисти први пут су се званично такмичили на ОИ у Стокхолму.
Утемељитељ модерног олимпијског покрета барон Пјер де Кубертен признао је
неколико пута да се Игре у Антверпену 1920, сигурно никада не би одржале да Швеђани
нису сјајно организовали ту манифестацију осам година раније.
На 5. Олимпијским играма 1912. године у Стокхолму први пут су се такмичили
спортисти са свих пет континената, па је олимпијска застава са пет кругова у Шведској
коначно добила пун смисао.
2

1. ОЛИМПИЈСКЕ ИГРЕ 1912.

У Стокхолму су уведене бројне новине на Олимпијским играма. Почело је електронско

рачунање времена и уведен је фото финиш, а време трајања Игара сведено је са скоро шест
месеци, на два и по месеца, што је знатно олакшало организацију такмичења. 1
Последњи пут на једним Играма домаћин такмичења имао је право да утиче на то који
ће се спортови наћи на олимпијском програму. Швеђани су одбили да организују
такмичење у боксу, који су сматрали бруталним и насилним, па је МОК након те смотре
донео одлуку којом је ограничио право домаћина да одређује у којим ће спортовима
организовати такмичења.
МОК је у Стокхолму последњу пут дозволио појединцима да се самостално пријављују
за учешће на Играма. Већ за следеће ОИ такмичаре су могли да пријављују само
национални олимпијски комитети.
На 5. Олимпијским играма показала се апсурдност правила у појединим спортовима. У
рвању грчко-римским стилом полуфинална борба између Руса Мартина Клајна и Финца
Алфреда Асикаинена трајала је невероватних 11 часова и 40 минута, пошто је тада
победник могао бити одлучен само тушем. То је надужи меч у историји рвања, а победник
тог дуела Клајн био је толико исцрпљен да није могао да се такмичи у финалу.
У дуелу за титулу олимпијског победника у полутешкој категорији Швађанин Андрес
Алгрен и Финац Ивар Белинг борили су се, чак, девет часова и остали без снаге за даље
надметање, па златна медаља у тој дисциплине није ни додељена.
Великим искушењима били су изложени и учесници друмске бициклистичке трке.
Организатори су одредили да дужина стазе буде, за то време невероватних, 320
километара и такмичаре изложили огромним напорима. То је најпре пливање на 200
метара са препрекама које је било део Игара само једном, на Играма 1900. у Паризу. Злато
је однео Аусталијанац Фред Лејн који је за освајање медаље морао не само да плива брзо,
већ и да се пење уз јарбол, претрчи преко реда бродова и плива испод реда бродова пре
него што прође кроз циљ.
Спортови с конопцем, баштина античких игара, били су веома популарни, посебно
почетком 20. века. Тако су пењање уз конопац и навлачење конопца биле две значајне
дициплине између 1900. и 1930. Трка на 2.000 метара на тадем бициклу појавила се први
пут 1906. године, а избачена је тек након ОИ 1972. када је злато освојио руски двојац
Владимир Семенец и Игор Целовалников.

1
Аћимовић, Д., Марковић, С., Ка новом типу стварања спортских организација, Зборник радова са I
међународне конференције „Менаџмент у спорту”, Београд: ФМС, 2005. стр. 67-70.
2

Витлање палицом била је дисциплина на Играма 1904. и 1932. године. Витлачи су брзо
окретали палицом око тела и главе потезима сличним данашњих ритмичких гимнастичара.
Златна медаља је 1932. припала Американцу Џорџу Роту, а британски "Гардијан" је тада
записао: "Била је Велика депресија и Рот је био без посла и гладан. Па ипак је успео да
освоји злато. Неколико тренутака након уручивања медаља пред 60.000 гледалаца,
напустио је стадион у Лос Анђелесу и стопирао до куће". Брзо ходање је постало
олимпијски спорт 1904. године на Олимпијским играма у Сент Луису и опстао до
данашњих дана као један од најчуднијих и уједно најфасцинантнијих олимпијских
дисциплина.
Из неких необјашњивих разлога, соло синхронизовано пливање било је званични
олимпијски спорт на играма 1984, 1988. и 1992. Тешко је замислити како су судије
успевале да оцене синхронизоване покрете једног јединог пливача.
Двобој пиштољима је био два пута олимпијска дисциплина, најпре 1906. у Атини, а
затим 1912. у Стокхолму. Учесници нису, ипак, пуцали једни у друге већ у лутке, удаљене
20 или 30 метара, које су на себи имале обележене мете. Роњење у даљ се појавило један и
једини пут на Олимпијским играма 1904, а такмичари, којих је било пет и сви су били
Американци, морали су да након скока остану један минут под водом, а да притом не
померају ни руке ни ноге.2
Најчуднији од свих је свакако пуцање у живе голубове. Циљ је био убити што више
птица. Ова дисциплина се први пут појавила 1900. године, а освајач златне медаље био је
Белгијанац Леон де Лунден који је успео да устрели 21 голуба. Током такмичења је
убијено 300 птица. Од осталих занимљивих дисциплина је крикет који се први пут појавио
на Олимпијади 1900. Да ствар буде још чуднија, финале се играло између Велике
Британије и ... Француске, а злато су наравно освојили Острвљани.3
Ту је још и трка моторним чамцима која је постала олимпијска дисциплина 1912.
године, али се одмах од ње одустало јер је била "пребрза за праћење". Пре него што ће
постати спорт за момке из више класе, поло се играо на Олимпијским играма од 1900. до
1936.

2. ПОЗНАТИ ТАКМИЧАРИ У ПЛИВАЊУ НА ПРВЕНСТВУ

2
Аћимовић, Д., Структура менаџмента у спортској организацији, Ниш: Факултет спорта и физичког
васпитања. 2007., страна 7
3
Адиџес, И., Тежња ка Топ форми: како да применом Адиџесовог програма учините вашу организацију
успешном. Нови Сад: Адиџес. 1996., страна 97
2

Вилхелмина Мина Вајли) је аустралијска пливачица слободним стилом, била је једна

од прве две представнице Аустралије на олимпијским играма освајач сребрне олимпијске
медаље. На олимпијским играма се такмичила за тадашњу заједницу Аусталије и Новог
Зеланда Аустралазију.
На олимпијским играма 1912. године учествовале су две најбоље аустралијске
пливачице у то време Мина Вајли и Фани Дирак. После првенства убедиле су званичнике
да их пошаљу на Летње олимпијске игре 1912. у Стокхолм, где је први пут у програм
олимпијаских игара уврштено и пливање у женској конкуренцији. У трци на 100 метара
такмичило се 27 жена. Дирак је освојила златну а Вајли сребрну медаљу у времену 1:25,4.
У
Вајли је учествовала на првенствима Новог Јужног Велсу и Аустралије од 1906. до
1934. године, освојивши 115 титула. На оба првенства 1911. 1922. и 1924. године победила
је три пливачка слила:слободном, леђном и прсном.
Примљена је у Међународну пливачку кућу славних 1975. године. Имре Захар био
је мађарски пливач слободним стилом и ватерполиста. Учествовао је два пута
на Олимпијским играма.4
Четири године касније у Стокхолму такмичио се у пливању у ватерполу. У пливању је
учествовао у трци штафета 4 х 200 м слободно. Квалификовали су се за финале, а у финалу
нису стартовали из непознатих разлога. У ватерполу Мађарска је дебитовала на овим
играма. Репрезентација Мађарске, чији је члан био и Имре Захар, на овом турниру је
заузела последње место са две изгубљене утакмице и ниједном победом. Мађарска је
учествовала на Летњим олимпијским играма одржаним 1912. године у Стокхолму,
Шведска. Тадашњи резултати Аустрије и Мађарске су држани одвојено иако су те две
нације биле у заједничкој Аустроугарској држави. Олимпијски тим из Мађарске је на овим
олимпијским играма се такмичио у једанаест различитих спортских дисциплина и
освојили су укупно девет медаља: четири златне, две сребрне и три бронзане медаље. На
Олимпијским играма 1912. године Мађарска је имала осам представника. Ово је било пете
учешће Мађарске у пливачким дисциплинама на олимпијадама. Ово су боле прве игре на
којима Мађарска није освојила медаљу у пливачким дисциплинама. Бароњи и Лас-Торес
су стигли до финалне трке али су заузели пето и шесто место. Штафета је такође стигла до
финала али није почела трку из непознатих разлога. Интересовање у Србији за Олимпијске
игре у Стокхолму 1912. године било је велико, па је о томе од пролећа 1911. године у
београдској штампи било више натписа.
Вођство пута: капетан Светомир Ђукић (председник делегације) поручник Драгослав
Војиновић (секретар екипе) и инж. Андра Јовић (тренер такмичара). Такмичари: Душан
Милошевић (трчање на 100 и 200 метара) Драгутин Томашевић (трка на 10.000 метара и
4
Адиџес, И., Управљање променама, Нови Сад – Београд, Прометеј. 1994., страна 97
2

маратонска трка) и Живко Настић (само маратонска трка). Живко Станић није отишао на
Игре у Стокхолм, премда га је Српски олимпијски комитет одредио за другог
представника Србије у маратонској трци, заједно са Драгутином Томашевићем и био је на
списку организационог одбора Игара. По Настићевом причању краљ Петар му је забранио
одлазак, јер је „сељак и не би могао тамо да се снађе и заступа своју земљу“. На
железничкој станици у Београду наше прве олимпијце ипратио је велики број родбине и
пријатеља, а када је воз полазио пуцале су прангије. 5 Међу 4742 такмичара из 27 држава
Србија је на Олимпијским играма у Стокхолму 1912. године први пут била заступљена.
Учешће оба такмичара су прошла под веома чудним околностима. Милошевић није био
потпуно здрав, а Томашевић се по неким изворима, у току такмичења повредио и напустио
маратонску трку. Душан Милошевић је 23. јуна учествовао у квалификационој трци на 100
метара, стигао трећи и испао из даљег такмичења. Милошевић се после трке разболео и
остао на лечењу у Стокхолму још 10 дана. Због тог није учествовао у трци на 200 метара
27. јуна. Драгутин Томашевић је 24. јуна био одређен за трчање на 10.000 метара, али се
није појавио.6 Прави разлог се не зна. Претпоставља се да се није довољно опоравио од
повреде на тренингу у маратону у Стокхолму 19. јуна или се чувао за напорну маратонску
трку 1. јула. Он је 1. јула стартовао маратонску трку, али се у току такмичења повредио и
напустио такмичење. Током одржавања Олимпијских игара у Стокхолму одржан је
конгрес МОК-а. У записницима МОК-а са конгреса из 1912. године о избору делегата
СОК-а Светомира Ђукића, постоје детаљни подаци са свих одржаних седница. Детаљни
подаци о пријему Србије у МОК објављени су у листу „Штампа“ 11. јула 1912. године, у
уводнику „Срби у Шведској“: била је последња седница МОК-а и донета је одлука да се
Србија прими у МОК. Многи могу мислити да је то лака ствар, да једна независна земља
буде примљена у коло културних народа. Међутим то ни изблиза није било тако лако.7

ЗАКЉУЧАК

Позив за учешће Србије на Олимпијским играма у Стокхолму 1912. године је поред

радости донео и бригу међу спортистима и спортским радницима тога доба. Био је тежак
5
Bahtijarević, Š. F., Menadžment ljudskih potencijala, Zagreb: Golden Marketing, 1999., strana 7
6
Бала, Г., Малацко, Ј., Момировић, К., Методолошке основе истраживања у физичкој култури, Нови Сад:
Сиа., 1982., страна 9
7
Bale, J., Christensen, M., Post-olympism? Questioning sport in the twenty-first century. Oxford, England: Berg.,
2004., страна 95
2

задатак да се одлучи кога Србија да пошаље на највеће спортско такмичење. Није било ни
времена, ни материјалних услова да се спреми већа олимпијска екипа, али није смела да се
пропусти прилика да Србија не учествује у понуђеном такмичарском програму на том
величанственом скупу. Уместо првобитно предвиђене десеторице (по четворица за лаку
атлетику и стрељаштво и двојица за пливање) одлучено је да на Игре у Стокхолму иду
само три такмичара и то у лакој атлетици. Такође је договорено да отпочну и припреме
такмичара у олимпијским клубовима, како би се изабрали најбољи представници. Кроз
квалификациона такмичења у Београду 20. и 27. маја 1912. године за представнике Србије
за Игре у Стокхолму, била је првобитно одређена шесточлана олимпијска екипа (тројица у
вођству пута и тројица такмичара).

ЛИТЕРАТУРА

1. Аћимовић, Д., Марковић, С., Ка новом типу стварања спортских организација,

Зборник радова са I међународне конференције „Менаџмент у спорту”, Београд:
ФМС, 2005. стр. 67-70.
2

2. Аћимовић, Д., Структура менаџмента у спортској организацији, Ниш: Факултет

спорта и физичког васпитања. 2007.
3. Адиџес, И., Тежња ка Топ форми: како да применом Адиџесовог програма учините
вашу организацију успешном. Нови Сад: Адиџес. 1996.
4. Адиџес, И., Управљање променама, Нови Сад – Београд, Прометеј. 1994.
5. Arnold, P. Olympism, sport and education. Quest, 48 (1), 1996. 93-101.
6. Bahtijarević, Š. F., Menadžment ljudskih potencijala, Zagreb: Golden Marketing, 1999.
7. Бала, Г., Малацко, Ј., Момировић, К., Методолошке основе истраживања у
физичкој култури, Нови Сад: Сиа., 1982.
8. Bale, J., Christensen, M., Post-olympism? Questioning sport in the twenty-first century.
Oxford, England: Berg., 2004.