УНИВЕРЗИТЕТ

ФАКУЛТЕТ
ЛОГО

СЕМИНАРСКИ РАД
Предмет:

Тема: Систем обрачуна по стандардним трошковима

Ментор: Студент:

Место, јануар 2021. године

Семинарски рад Систем обрачуна по стандардним трошковима

САДРЖАЈ

САДРЖАЈ.......................................................................................................................................2
УВОД..............................................................................................................................................3
1. ОСНОВЕ СИСТЕМА ОБРАЧУНА ТРОШКОВА..................................................................4
2. СИСТЕМ ОБРАЧУНА ПО СТАНДАРДНИМ ТРОШКОВИМА.........................................6
2.1. Концепт управљања трошковима заснован на стандардним трошковима.......................8
2.2. Основе обрачуна по стандардним варијабилним трошковима – Direct Costing...............9
ЗАКЉУЧАК.................................................................................................................................12
ЛИТЕРАТУРА.............................................................................................................................13

Страна 2
Семинарски рад Систем обрачуна по стандардним трошковима

УВОД

Рад је подељен у два дела. У првом делу је указано на основе система обрачуна
трошкова. У другом делу се говори о обрачуну систем обрачуна по стандардним
трошковима и систем обрачуна по стандардним варијабилним трошковима.
Сврха семинарског рада је приказати суштину и основе методологије појединих
система обрачуна трошкова, највећи део се односи на управљање и контролу помоћу
стандардних трошкова.
Циљ је указати на значајност трошкова, овом раду стандардних трошкова, и
њиховог обрачуна, јер менаџери на основу добијених информација о трошковима врше
комбиновање са другим нетрошковним информацијама укључујући лично посматрање и
мерење нефинансијских резултата. Менаџери ове информације користе за управљање
трошковима, планирање и контролу и вредновање залиха и доношење осталих веома
важних одлука у пословању предузећа.
Систем обрачуна по стандардним трошковима представља скуп циљева,
методологије и предмета обрачунавања – трошкова, прихода и резултата. Међутим, оно
што међусобно разликује системе обрачуна – предмет обрачуна и периодизација
трошкова, упућује на ближе одређење овог система. Систем обрачуна по стандардним
трошковима у основи представља метод за обухватање стварно насталих примарних
трошкова, њихову алокацију на места и носиоце трошкова, те реалокацију истих након
обрачуна интерних услуга такође на одговарајућа места и носиоце трошкова, али се
истовремено овај систем обрачуна служи стандардним трошковима као мерилом,
нормалом, контролним средством за стварне трошкове.
Овај концепт је развијен раних 70-их година када се од произвођача очекивала
ефикасност, а у захтевима тржишта и одређене тј. стандардне карактеристике. Све је то
условило потребу планирања заснованог на научној основи, те и у погледу трошкова-
планирања стандардних трошкова. У том смислу је од пресудне важости компарација
стварних и стандардних трошкова која се изражава разликом одступања стварних од
стандардних трошкова. Семинарски рад је написан на основу података прикупљених из
стручне литературе.

Страна 3
Семинарски рад Систем обрачуна по стандардним трошковима

1. ОСНОВЕ СИСТЕМА ОБРАЧУНА ТРОШКОВА

Обрачун трошкова и учинака је почетни и главни део управљачког рачуноводства.

Реч је о рачуноводственом делу који се разликује од финансијског рачуноводства по
томе:1
што је интерно оријентисан (бави се процесима трансформација вредности и
извештавањем интерних корисника рачуноводственим информацијама);
његов предмет обрачуна чине превасходно робни (вредносни) токови;
то је аналитички обрачун (распоређује трошкове на погоне, функције, места
трошкова и поједине учинке и групе учинака);
што се, за разлику од финансијског рачуноводства, ради о краткорочном, обично
месечном обрачуну трошкова и учинака.
Ове разлике између погонског обрачуна и финансијског рачуноводства су
последице циљева односно задатака који се пред обрачун трошкова и учинака постављају.
Главни циљеви обрачуна трошкова и учинака су:2
обезбеђења информација о цени коштања учинака залиха недовршене производње и
готових производа, као и основних средстава, алата и слично;
обезбеђење информација о резултатима аналитичког краткорочног обрачуна за
потребе планирања и контроле трошкова;
обезбеђење информација за потребе формулисања политике цена и формирања цена;
обезбеђење инфрмација за потребе доношења пословних одлука.
Ове информације испуњава само потпун обрачун трошкова и учинака који садржи
следећа подручија трошкова и учинака:3
обрачун врста трошкова;
обрачун места трошкова;
обрачун носилаца трошкова и
краткорочни обрачун резултата.
Обрачун трошкова по врстама за предузеће у целини обично је заједнички за
финансијско књиговодство и погонски обрачун, при чему се обрачун трошкова и учинака
бави правим економским трошковима, који се не морају подударати с њиховим износима
обрачунатим по правилима финансијског књиговодства.
Обрачун трошкова по местима и по носиоцима трошкова у искључивој су
надлежности погонског обрачуна. Обрачун трошкова по местима служи потребама
калкулације и потребама планирања и контроле трошкова, док обрачун трошкова по

1
Мицић, Р., „Организациона структура у функцији смањења трошкова и повећања ефикасности пословања“,
СВЕН Ниш, Економски факултет Приштина-Косовска Митровица, Косовска Митровица 2009. године,
страна 97.
2
Мицић, Р., „Организациона структура у функцији смањења трошкова и повећања ефикасности пословања“,
поново цитирана, страна 99.
3
Мицић, Р., „Организациона структура у функцији смањења трошкова и повећања ефикасности пословања“,
поново цитирана, страна 101.

Страна 4
Семинарски рад Систем обрачуна по стандардним трошковима

носиоцима укључује јединични обрачун носилаца, тј. калкулацију учинака, и периодични

обрачун носилаца трошкова, тј. збирни обрачун трошкова по носиоцима за погонско-
обрачунски период који подразумева:4
укључивање почетне недовршене производње;
везивање директних трошкова односног периода за одговарајуће носиоце трошкова;
посредну алокацију општих трошкова на носиоце и одвајање трошкова који се
укључују у вриједност залиха;
завршну поделу укупних трошкова носилаца, на завршену и незавршену производњу
на крају обрачунског периода.
Краткорочни аналитички обрачун резултата настоји да обрачуна резултате
организационих делова, група производа, производа и сл. и да добијене информације
послуже у сврхе планирања и контроле прихода, расхода и резултата.
Системи обрачуна трошкова представљају скуп начела, метода и поступака обраде
предмета, обрачуна, тј. стварних трошкова и остварених учинака с циљем задовољења
информационих потреба.
Разликујемо системе обрачуна по временском критеријуму (систем обрачуна по
стварним трошковима, систем обрачуна по нормалним трошковима и систем обрачуна по
стандардним трошковима) и систем обрачуна по критеријуму садржине цене коштања
учинака (систем обрачуна по пуним трошковима, систем обрачуна по делимичним
трошковима).
Најчешће сусрећемо систем обрачуна по стварним трошковима (систем усмерен на
прошле трошкове), систем обрачуна по стандардним трошковима ( користе се унапред
утврђени трошкови, дакле будући) и систем обрачуна по стандардним варијабилним
трошковима ( унапред утврђени будући варијабилни трошкови јединица учинака). 5
Предмет погонског обрачуна по сваком од ових система обрачуна трошкова
представљају стварни трошкови и стварни учинци. Разлика је у томе који ће трошкови и у
ком свом делу бити укључени у производну цену коштања учинака, у расходе продатих
производа и услуга и у периодичне расходе предузећа.

4
Ницић, М., „Управљање и контрола трошковима“, Нови Сад, 2008. године, страна 203.
5
Ницић, М., „Управљање и контрола трошковима“, Нови Сад, 2008. године, страна 204.

Страна 5
Семинарски рад Систем обрачуна по стандардним трошковима

2. СИСТЕМ ОБРАЧУНА ПО СТАНДАРДНИМ

ТРОШКОВИМА

Овај систем представља скуп циљева, методологије и предмета обрачунавања –

трошкова, прихода и резултата. Међутим, оно што међусобно разликује системе обрачуна
– предмет обрачуна и периодизација трошкова, упућује на ближе одређење овог система.
Наиме, и систем обрачуна по стандардним трошковима у основи представља метод за
обухватање стварно насталих примарних трошкова, њихову алокацију на места и носиоце
трошкова, те реалокацију истих након обрачуна интерних услуга такође на одговарајућа
места и носиоце трошкова, али се истовремено овај систем обрачуна служи стандардним
трошковима као мерилом, нормалом, контролним средством за стварне трошкове.
У погледу периодизације трошкова, овај систем обрачуна укључује у билансну
вредност залиха недовршене производње, полупроизвода и готових производа само
оправдане, стандардне трошкове производње, док остале неоправдане трошкове
производње те трошкове одговарајућих непроизводних функционалних подручја,
расходује на терет резултата текућег периода, дакле без одлагања у залихама учинака.
Из овако датог појмовног одређења могу се извести и основне карактеристике овог
система обрачуна и то:6
истовремено присуство стварних и стандардних трошкова у обрачуну,
рашчлањавање и стандардизација трошкова по следећим критеријумима:
према функционалним подручјима – производња, набавка, управа са администрацијом
и продаја,
према начину укључивања у цену коштања учинака – директни и општи и
према реаговању на промене у обиму производње – фиксни и варијаблини трошкови,
конципирање одговарајућих конта у прописаној класи 9 за одвојено праћење овако
сегментираних величина,
утврђивање, исказивање и диспозиција одговарајућих одступања између стварних и
стандардних трошкова,
обрачун производне и пуне цене коштања по јединици учинка, унапред на бази
стандардних трошкова,
посебна улога коришћења капацитета у планирању задатака производног предузећа, те
улога флексибилног плана у управљању укупним, а посебно општим трошковима
предузећа,
за разлику од обрачуна по стварним трошковима, где је акценат на носиоцима, код
обрачуна по стандардним трошковима главна поента је на местима трошкова.
Обрачун по стандардним трошковима, како је већ наглашено, врши својеврсну
периодизацију трошкова. Овај обрачун, пре свега, све трошкове непроизводног
функционалног подручја сматра трошковима периода. Међутим, поред тога трошковим
апериода третирају се и негативна одступања стварних од стандардних трошкова
6
Ницић, М., „Управљање и контрола трошковима“, Нови Сад, 2008. године, страна 203.

Страна 6
Семинарски рад Систем обрачуна по стандардним трошковима

производње. Овакав третман трошкова производње обухваћен преко негативних

одступања утиче директно на висину периодичног резултата.
Систем обрачуна по стандардним трошковима подразумева да се они укључују
у обрачун трошкова било да се он заснива на укупним, производним или варијабилним
трошковима. Сагласно томе, све што је речено о утицају ових система обрачуна на
финансијски резултат важи и када се у обрачун укључују и стандардни трошкови.
Међутим, у стварном животу постоје одступања на расходе приликом
билансирања. Одступања стварних од стандардних трошкова се могу изразити у четири
групе:7
сва одступања стварних од стандардних трошкова диспонирају се на расходе, што
значи да се залихе незавршене производње, полупроизвода и готових производа
билансирају по стандардним трошковима;
сва одступања стварних од стандардних трошкова исказују се на корективним
рачунима основних рачуна залиха незавршене производње, полупроизвода и готових
производа и преносе се на расходе у билансу успеха у моменту продаје;
сва одступања стварних од стандардних трошкова сврставају се у две групе, прву
групу чине позитивна одступања а другу групу чине негативна одступања;
сва одступања стварних од стандардних трошкова, без обзира да ли су позитивна или
негативна, разврставају се у две групе: прва група обухвата одступања стварних од
стандардних трошкова која су настала из објективних разлога, дакле, под утицајем
из окружења и друга група обухвата одступања стварних од стандардних трошкова
која су настала из субјективних разлога.
Стандардни трошкови показују колико трошкови у датим производно-техничким
условима реба да износе. Систем обрачуна по стандардним трошковима је, једна од
метода обухватања, алокације и реалокације по местима и носиоцима трошкова и
међупериодичне алокације стварних трошкова.
Овај систем обрачуна служи се стандардним трошковима као мјерилом, нормалом,
контролним средством за стварне трошкове. Отуда појава одступања стварних од
стандардних трошкова као подлога управљања по начелу изузетка. Одступања могу бити
негативна и позитивна. Систем обрачуна по стандардним трошковима има још једну
важну сличност са обрачуном по стварним трошковима. То је квалитативна једнакост цене
коштања. Квалитативна једнакост цене коштања производа разлог је што се оба система
често називају апсорпционим системима обрачуна трошкова. Међутим, ова два система
обрачуна трошкова принципијелно су различита у погледу износа трошкова који се
алоцирају на производе у фази производње, а затим и у фази продаје. Систем обрачуна по
стандардним трошковима у свом чистом виду, заснован, дакле, на довољно
објективизираним стандардима, алоцира на носиоце трошкова у фази поизводње само
стандардне делове варијабилних и фиксних трошкова производње.

7
Ницић, М., „Управљање и контрола трошковима“, Нови Сад, 2008. године, страна 124.

Страна 7
Семинарски рад Систем обрачуна по стандардним трошковима

Остатак стварних трошкова производње, скупа с непроизводним трошковима,

представља трошкове периода, тј. расхода текућег периода. У фази продаје, калкулација
по стандардним трошковима алоцира на продате производе или групе продатих производа
стандардни део трошкова маркетинга и трошкова општег управљања у администрацији.
Остатак ових трошкова заједно са ванстандардним трошковима производње, покрива се из
бруто резултата производа као разлике између прихода производа и пуне стандардне цене
коштања производа.
Обрачун по стандардним трошковима, у односу на обрачун по стварним
трошковима, сужава појам трошкова производа препознавајући трошкове периода и међу
трошковима производног функционалног подручија.
Обрачун по стандардним трошковима одвија се у две фазе:8
прва фаза обухвата стандардизовање трошкова и учинака, а њен резултат су
калкулације цена коштања учинака предузећа (делимичних и коначних);
друга фаза обухвата примену стандардних трошкова у успостављаном интерном
обрачуну трошкова и учинака.
Осим тога, треба навести још неке факторе који условљавају ефикасно увођење
стандардних трошкова у систем обрачуна трошкова. То су:9
организационо сређивање предузећа и успостављање организације према захтевима
система обрачуна по стандардним трошковима,
претходно испитивање трошкова и њихово сврставање у основне групације у
зависности од њиховог понашања према осцилацијама обима производње,
реално утврђивање плана обима и структуре производње у наредном краткорочном
периоду,
припрема књиговодствене евиденције и опредељење за одређену организацију
интерног обрачуна,
обезбеђење квалификованог кадра који ће омогуцити уводјење и функционисање
система обрачуна по стандардним трошковима,
обезбеђење материјалних средстава потребних за примену система обрачуна по
стандардним трошковима.

2.1. Концепт управљања трошковима заснован на стандардним

трошковима

Овај концепт је развијен раних 70-их година када се од произвођача очекивала

ефикасност, а у захтевима тржишта и одређене тј. стандардне карактеристике. све је то
условило потребу планирања заснованог на научној основи, теи у погледу трошкова-
планирања стандардних трошкова.
8
Новићевић, Б., Антић, Љ., „Управљачко рачуноводство“, Ниш, 2009. године, страна 99.
9
Ницић, М., „Управљање и контрола трошковима“, Нови Сад, 2008. године, страна 124.

Страна 8
Семинарски рад Систем обрачуна по стандардним трошковима

У том смислу је од пресудне важости компарација стварних и стандардних

трошкова која се изражава разликом одступања стварних од стандардних трошкова: 10

Одступање у трошковима=стварни трошкови-стандардни трошкови

Евентуално одступање је најцелисходније пратити кроз тзв. центре трошкова. С

обзиром да се фундименталном поделом трошкова сматра подела на директне и
индиректне трошкове, то се и центри трошкова деле на директне центре трошкова и
индиректне центре трошкова. Директни центри трошкова су стециште варијабилних
трошкова, а индиректни центри трошкова су стециште фиксних трошкова.11
Трошкови директних центара трошкова се додељује директно објектима
(носиоцима) трошкова, док се трошкови индиректних центара трошкова индиректно
додељују објектима трошкова, односно посредством одређеног кључа за који се
првенствено третирају трошкови материјала за израду, трошкови израде или њихов збир.

2.2. Основе обрачуна по стандардним варијабилним трошковима – Direct

Costing

Стварни трошкови представљају обавезни предмет обрачуна и у обрачуну по

стандардним варијабилним трошковима. То га чини само једном специфичном методом
обухватања, алокације и реалокације по местима и носиоцима трошкова и
међупериодичне алокације стварних трошкова. Direct Costing, дакле, не напушта укупне
трошкове као вриједносну основу, већ их само, у односу на претходне системе обрачуна
трошкова, друкчије обрачунава, а у складу са другачијим концептом трошкова производа,
трошкова периода и пословног резултата.
Direct Costing се заснива на маргиналним трошковима производње и продаје и
маргиналном резултату. Маргинални резултат је разлика до продајне цене јединице
производа.
Систем обрачуна по варијабилним трошковима почива, дакле, на контрибуционој
теорији управљања пословним резултатом, односно његове оптимизације. Он представља,
заправо, уграђену анализу преломне тачке у систем рачуноводственог обухватања и
извештавања о трошковима и резултату за интерне али и за екстерне потребе
информисања.
Главна суштинска новина обрачуна по варијабилним трошковима састоји се у томе
што концепт трошкова производа сужава само на варијабилне трошкове производње.

10
Ницић, М., „Управљање и контрола трошковима“, Нови Сад, 2008. године, страна 124.
11
Ницић, М., „Управљање и контрола трошковима“, Нови Сад, 2008. године, страна 127.

Страна 9
Семинарски рад Систем обрачуна по стандардним трошковима

Комерцијалну цену коштања производа овај обрачун коплетира укључивањем још само
варијабилних трошкова продаје.
Обрачун по варијабилним трошковима уобичајено је заснован на стандардним
износима варијабилних трошкова. Отуда и његов прави назив: систем обрачуна по
стандардним варијабилним трошковима. То је и логично ако се има у виду да су
маргинални трошкови, у основи будући трошкови. Сагласно томе, трошкове производа
чине само стандардни варијабилни трошкови производње. Одступања стварних од
стандардних варијабилних трошкова производње не везују се за носиоце трошкова већ
представљају трошкове периода.12
Комерцијалну цену коштања носилаца успеха у фази продаје, овај систем обрачуна
коплетира још само стандардним варијабилним трошковима продаје. Оступања од ових
трошкова, исто као и одступања стандардних варијабилних трошкова производње,
покривају се мимо цене коштања носилаца успеха, тј. из одговарајућег контрибуционог
резултата. Заснивање обрачуна на стандардним износима варијабилних трошкова пружа
могућност дубљег диференцирања (сегментирања) контрибуциониг резултата.
За суштину појединих система обрачуна трошкова, односно за њихово међусобно
разликовање битни су, пре свега, ефекти система обрачуна трошкова на периодични
резултат. За обрачун по стандардним варијабилним трошковима карактеристична је поела
и трошкова непроизводних функција на стандардне варијабилне трошкове, на једној, и
одступања од стандардних варијабилних трошкова, на другој страни, и укључивање само
првих у комерцијалну цијену коштања реализованих производа, док одступања, заједно с
укупним непроизводним фиксним трошковима, не подлијежу таквој алокацији. Но, та
подела непроизводних трошкова нема утицаја на висину нето периодичног резултата. Јер,
реч је о трошковима периода по сваком систему обрачуна трошкова.
Међутим, везивање стандардних варијабилних трошкова производње за носиоце
трошкова и проглашавање одступања стварних од стандардних варијабилних трошкова
производње, заједно с укупним фиксним трошковима производње, за трошкове односно
расходе текућег периода, има значајног утицаја на периодизацију трошкова и резултата.
Систем обрачуна по стандардним варијабилним трошковима ужива доста велику
популарност. У основи тога стоје његове предности, од којих ћемо навести само оне
најзначајније:13
Прво, указује на то да је елиминисана могућност поправљања текућег резултата на
терет наредних обрачунских периода форсирањем обима производње изнад обима
продаје.
Друго, обрачун по стандардним варијабилним трошковима је појавни облик уградње
анализе преломне тачке у систем рачуноводственог обухватања, анализе и
интерпретације трошкова, прихода и резултата. Та веза је повод и основ истицања

12
Ницић, М., „Управљање и контрола трошковима“, Нови Сад, 2008. године, страна 127.
13
Ницић, М., „Управљање и контрола трошковима“, Нови Сад, 2008. године, страна 129.

Страна 10
Семинарски рад Систем обрачуна по стандардним трошковима

планско-контролних предности овог система обрачуна трошкова. Оне се састоје у

могућности непосредног и јединственог пројектовања нивоа трошкова.
Треће, у предности је и када су у питању захтеви аналитичког планирања и контроле
трошкова резултата.
Четврто, када је у питању подобност маргиналног обрачуна са аспекта политике
продајних цена, јер је обрачун по стандардним варијабилним трошковима сигурно у
предности увек када је у игри контрибуциони приступ формирању цена.
Пето, алтернативно пословно одлучивање је подручје нарочитог манифестовања
предности система обрачуна по стандардним варијабилним трошковима.
До сада је било речи о изворном, основном, чистом виду маргиналног обрачуна.
Као облику његове надоградње у новије време све се више пажње поклања обрачуну
постепеног покрића фиксних трошкова, односно развијеном контрибуционом обрачуну.
Идеја о трошковима производа, који се укључују у билансну вредност недовршене
производње, полупроизвода и готових производа, и трошковима периода, који улазе у
расходе периода у коме су настали, остаје непромењена. Главна новина састоји се у томе
што се из контрибуционог резултата производа не врши покриће укупних фиксних
трошкова као јединственог блока трошкова који су подијељени још само по функцијама
без икаквог утицаја на ред покрића, већ постепено покриће одговарајућих слојева фиксних
трошкова и, сагласно томе, вишестепено исказивање контрибуционог резултата по
покрићу одговарајућих фиксних трошкова.
Реч је о директним фиксним трошковима калкулационих јединица за које се жели
обрачун контрибуционог резултата по покрићу свих директних трошкова.
Рачун постепеног покрића фиксних трошкова, односно контрибуционог резултата
по покрићу директних фиксних трошкова заснива се на постојању директних фиксних
трошкова производа, групе производа, места трошкова и подручја (погона и сл.) насупрот
фиксним трошковима предузећа.
У основи, рачун постепеног покрића фиксних трошкова, отклањајући планско-
контролне недостатке основног облика маргиналног обрачуна, покушај је премошћавања
репа између система обрачуна по стандардним варијабилним трошковима и система
обрачуна по пуним стандардним трошковима, њиховог приближавања, комбиновања
њихових предности, што је све актуелнија потреба.

Страна 11
Семинарски рад Систем обрачуна по стандардним трошковима

ЗАКЉУЧАК

Обрачун по стандардним трошковима, како је већ наглашено, врши својеврсну

периодизацију трошкова. Овај обрачун, пре свега, све трошкове непроизводног
функционалног подручја сматра трошковима периода. Међутим, поред тога трошковим
апериода третирају се и негативна одступања стварних од стандардних трошкова
производње. Овакав третман трошкова производње обухваћен преко негативних
одступања утиче директно на висину периодичног резултата.
Везивање стандардних варијабилних трошкова производње за носиоце трошкова и
проглашавање одступања стварних од стандардних варијабилних трошкова производње,
заједно с укупним фиксним трошковима производње, за трошкове односно расходе
текућег периода, има значајног утицаја на периодизацију трошкова и резултата.
Евентуално одступање је најцелисходније пратити кроз тзв. центре трошкова. С
обзиром да се фундименталном поделом трошкова сматра подела на директне и
индиректне трошкове, то се и центри трошкова деле на директне центре трошкова и
индиректне центре трошкова. Директни центри трошкова су стециште варијабилних
трошкова, а индиректни центри трошкова су стециште фиксних трошкова.
Трошкови директних центара трошкова се додељује директно објектима
(носиоцима) трошкова, док се трошкови индиректних центара трошкова индиректно
додељују објектима трошкова, односно посредством одређеног кључа за који се
првенствено третирају трошкови материјала за израду, трошкови израде или њихов збир.
Овај концепт је развијен, од произвођача очекивала ефикасност, а у захтевима
тржишта и одређене тј. стандардне карактеристике. Све је то условило потребу планирања
заснованог на научној основи, те и у погледу трошкова-планирања стандардних трошкова.
Сигурно од пресудне важости компарација стварних и стандардних трошкова која
се изражава разликом одступања стварних од стандардних трошкова.

Страна 12
Семинарски рад Систем обрачуна по стандардним трошковима

ЛИТЕРАТУРА

[1] Ницић, М., „Управљање и контрола трошковима“, Нови Сад, 2008. године
[2] Новићевић, Б., Антић, Љ, „Управљачко рачуноводство“, Ниш, 2009. године
[3] Мицић, Р., „Организациона структура у функцији смањења трошкова и повећања
ефикасности пословања“, СВЕН Ниш, Економски факултет Приштина, Косовска
Митровица, Косовска Митровица 2009. године

Страна 13