SADRŽAJ

UVOD....................................................................................................................................2
1.POJAM I PODELA TROŠKOVA.....................................................................................3
2.FIKSNI TROŠKOVI I NJIHOV UTICAJ NA PREDUZEĆE...........................................4
2.1.Apsolutno fiksni troškovi.............................................................................................6
2.2.Relativno fiksni troškovi..............................................................................................8
2.3.Razlaganje fiksnih troškova na objektivnu i subjektivnu komponentu.....................10
3. VARIJABILNI TROŠKOVI I NJIHOV UTICAJ NA PREDUZEĆE............................10
3.1.Proporcionalni varijabilni troškovi............................................................................11
3.2.Progresivni varijabilni troškovi.................................................................................13
3.3.Degresivni varijabilni troškovi..................................................................................14
4. UKUPNI TROŠKOVI.....................................................................................................16
4.1. Dinamika ukupnih troškova......................................................................................16
4.2. Marginalni troškovi...................................................................................................17
4.3. Promene karakteristika troškova...............................................................................17
4.4. Metode kalkulacije i cena koštanja...........................................................................17
4.5. Razvojni tok ukupnih troškova.................................................................................18
ZAKLJUČAK......................................................................................................................20
LITERATURA....................................................................................................................21
UVOD

Preduzeća ili preduzetničke organizacije su privredni subjekti u kojima se obavljaju

ciklusi reprodukcije na bazi društvene podele rada. Ovi organizacioni sistemi predstavljaju
samostalne subjekte društvene raprodukcije, koji se povezuju u makroekonomski sistem
cirkulacijom vrednosti u pojedinim fazama: proizvodnji, prodaji i potrošnji.
Svaki put kada se neki od resursa u preduzeću uloži u proces proizvodnje: npr.
materijalni u obliku tekuće ili stalne imovine, finansijska imovina, kao i čovekov fizički ili
umni rad, a zbog stvaranja učinaka u obliku proizvoda ili usluge prouzrokuje se trošak. U
procesu stvaranja zarade pojava troškova je nužnost. Osnovni motiv organizovanja
proizvodnje u preduzeću jeste profit. Profit je deo novonastale vrednosti koja ostaje
preduzeću nakon podmirenih svih troškova proizvodnje. Pošto je profit neophodan uslov
njegove egzistencije, preduzeće nastoji u što većem stepenu poboljšati svoju profitabilnost
i time ostvariti veći profit. Troškovi, koji nastaju u procesu proizvodnje, su činioci od kojih
profitabilnost poslovanja preduzeća najviše zavisi.
Osnovni motiv organizovanja proizvodnje u preduzeću jeste profit. Profit je deo
novonastale vrednosti koja ostaje preduzeću nakon podmirenih svih troškova proizvodnje.
Pošto je profit neophodan uslov njegove egzistencije, preduzeće nastoji u što većem
stepenu poboljšati svoju profitabilnost i time ostvariti veći profit. Troškovi, koji nastaju u
procesu proizvodnje, su činioci od kojih profitabilnost poslovanja preduzeća najviše zavisi.
Dakle, troškovi predstavljaju u novcu izraženu vrednost utrošenih resursa u
proizvodnji novih ili stvaranju određenih učinaka. U užem smislu pod troškovima se
smatra potrošnja resursa zbog izrade novih proizvoda. Troškovi shvaćeni na ovaj način
imaju karakter prenete vrednosti.
Svako preduzeće ima drugačiju strukturu troškova, koja se razlikuje zavisno od
vrste i veličine preduzeća, područja na kome preduzeće posluje, organizacije, broja
zaposlenih itd. Kako faktori koji se angažuju u procesu proizvodnje mogu biti fiksni i
varijabilni, tako i troškovi u preduzeću mogu biti fiksni i varijabilni.
Troškovi nisu nepromenljiva kategorija. Oni se kontinuirano menjaju u zavisnosti
od promene korišćenja proizvodnog kapaciteta. Zbog toga se fiksni i varijabilni troškovi
nazivaju još i troškovima kapaciteta.
Detalnije o fiksnim, varijabilnim i ukupnim troškovima govorićemo u ovom
seminarskom radu, ističući njihove osnovne karakteristike, podelu i sve ostalo što je od
značaja za ove troškove.

Strana ~2~
1.POJAM I PODELA TROŠKOVA

Troškovi i trošenje predstavljaju ključne ekonomske odrednice kvaliteta

ekonomike poslovanja svakog preduzeća. Stoga je izučavanje i praćenje kategorije
troškova staro koliko i samo preduzeće. Troškovi označavaju složenu ekonomsku
kategoriju. Oni su jedna od najvitalnijih i najdinamičnijih oblasti kategorije preduzeća u
svakoj privredi. Izučavanje troškova ima poseban značaj za utvrđivanje cene koštanja
određene proizvodnje ili usluga, vođenje poslovne politike i kontrolu poslovanja
preduzeća. Razni autori definišu pojam troškova u zavisnosti od sopstvenog pristupa i cilja
istraživanja, respektujući pri tome teorijska saznanja, praktična iskustva i obeležja
konkretnog privrednog sistema
Najjednostavnije rečeno troškovi predstavljaju vrednosni (novčani) izraz utrošenih
elemenata proizvodnje (sredstava za rad, predmeta rada i radne snage) i poslovne izdatke
koji su vezani za ostvarenje te proizvodnje.
Troškovi su utrošene vrednosti u reprodukciji. Pod troškovima podrazumevamo
trošenje dobara (sredstava) i usluga u proizvodnom procesu, pri čemu su ta dobra i usluge
izražene vrednosno. Veličina troškova zavisi od obima utošaka i veličine cene tog
elementa. Troškovi predstavljaju centralni problem u politici predruzeća. Njihova veličina
uslovljava uspeh preduzeća, tako da troškovi predstavljaju kontrolni instrument efikasnosti
poslovanja. Troškovi elemenata proizvodnje kao oblik ulaganja vrednosti u proces
reprodukcije u ekonomskoj teoriji i praksi klasifikuju se po nekoliko osnovnih kriterijuma,
zavisno od veličine kapaciteta i njihovog korišćenja.
Podelu troškova moguće je izvršiti prema brojnim kriterijumima i to:
 Prema elementima reprodukcije: a)troškove materijala (predmeta rada);
b)troškove sredstava za rad; c) troškovi radne snage
 Prema mestu nastanka: a)proizvodne troškove; b)režijske troškove
 Prema vezanosti za nosioce: a)pojedinačni; b)zajednički troškovi
 Prema načinu obračuna: a)direktni; b)indirektni
 Prema uslovljenosti i proizvodnjom i njenom dinamikom: a)fiksni (dalje se
dele na apsolutno fiksne i relativno fiksni); b)varijabilni troškovi
(proporcionalni troškovi, progresivni, degresivni)
Ono što je takođe značajno istaći kada govorimo o troškovima jesu njihove
osnovne karakteristike a one su sledeće:1
 troskovi se izražavaju vrednosno (novčano),
 rezultat su ostvarenih utrošaka i njihovih cena,
 direktno su vezani za odgovarajuci učinak (proizvod ili uslugu).

1
J. Dušan, Š. Andraš, Mikroekonomska analiza, 2002, Evro, Beograd, str. 153.

Strana ~3~
2.FIKSNI TROŠKOVI I NJIHOV UTICAJ NA PREDUZEĆE

Kada govorimo o fiksnim troškovima neophodno je prvenstveno da ih definišemo.

Za ove troškove možemo reći da su to troškovi čija ukupna visina u određenom razdoblju
ostaje nepromenjena, nezavisno o promenama stepena aktivnosti preduzetnika. Fiksni
troškovi se zbog svoje neelastičnosti nazivaju još konstantnim ili stalnim troškovima.
Dakle, fiksni troškovi se ne povećavaju u njihovom ukupnom iznosu, niti se smanjuju kada
se ona smanjuje.
Fiksni troškovi ne reaguju na oscilacije stepena korišćenja kapaciteta. Dele se na:
apsolutno fiksne i relativno fiksne. Visina ukupnih fiksnih troškova preduzeća je pri
postojećem, neproširenom kapacitetu stalna i od obima proizvodnje nezavisna. Ovi
troškovi su najvećim delom uslovljeni tehničko proizvodnom opremom preduzeća,
veličinom proizvodnog kapaciteta, pa se nazivaju i troškovima proizvodne pripremljenosti.
Pošto je visina fiksnih troškova uslovljena određenom veličinom kapaciteta ovi troškovi se
nazivaju i troškovima kapaciteta. Svako povećanje kapaciteta povećava i fiksne troškove,
ali takvo povećanje nije prouzrokovano porastom stepena korišćenja kapaciteta, nego
novim osnovnim sredstvima pomoću kojih se postojeći kapacitet proširuje.
Pored fiksnih troškova koji su uslovljeni kapacitetom i koji postoje i onda kada
preduzeće ne proizvodi (to su: vremenska amortizacija osnovnih sredstava, troškovi
osiguranja, kamate, troškovi održavanja, razne zakupnine, itd.), pojavljuju se i fiksni
troškovi koji su uslovljeni neposredno proizvodnjom, kao što su: lični dohoci radnika koji
upravljaju mašinama i drugim proizvodnim uređajima, lični dohoci inženjera, znatan deo
troškova pogonske i upravne režija, kontrole itd.
Visina ukupnih fiksnih troškova je stalna i od obima proizvodnje nezavisna.
Međutim, posmatrani u odnosu na jedinicu proizvoda, fiksni troškovi su promenljivi. Što
se intenzivnije koristi instalisani kapacitet preduzeća, fiksni troškovi po jedinici proizvoda
biće sve niži, jer se ukupni fiksni troškovi preduzeća tada raspodeljuju na sve veći broj
proizvoda. U odnosu na jedinicu proizvoda, fiksni troškovi su obrnuto srazmerni obimu
proizvodnje.
Smanjenje fiksnih troškova po jedinici proizvoda pri porastu stepena korišćenja
kapaciteta može se prikazati sledećom formulom:

ft = F / X
gdje je:
 ft - fiksni trošak po jedinici proizvoda
 F - ukupni fiksni troškovi
 X – broj proizvedenih jedinica

Sledeči grafik pokazuje ponašanje fiksnih troškova po jedinici proizvoda iz čega se

jasno vidi da oni opadaju sa povećanjem obima proizvodnje:

Strana ~4~
 Fiksni troškovi dele se na: 1. apsolutne fiksne i 2. relativno fiksne

Slika 1. Podela fiksnih troškova

2.1.Apsolutno fiksni troškovi

Apsolutno fiksni troškovi su troškovi koji su u okviru datog kapaciteta uvek isti
bez obzira na obim proizvodnje tj. njeno smanjivanje ili povećanje što važi samo za
ukupne apsolutno fiksne troškove. Ovi troškovi su nepromenjivi bez obzira da li koristimo
naša sredstva za rad ili ne. Dakle, oni se ne menjaju u masi pri promeni obima proizvodnje
ili obima delatnosti (troškovi amaortizacije obračunati vremenskom metodom, troškovi
osiguranja sredstava za rad, osnivački troškovi, kamate na kredit za osnovna sredstva i sl).
Stepen reagibilnosti ovih troškova je jednak nuli. Ako fiksne troškove posmatramo
po jedinici proizvoda onda se može primetiti da se fiksni troškovi smanjuju ako se obim
proizvodnje (broj proizvoda) povećava, stoga se kaže da imaju degresiju (degersive
hiperbolu) koja je u početku vrlo jaka a kasnije slabija.

Strana ~5~
 T t

Grafički prikaz ukupnih fiksnih Grafički prikaz ukupnih apsolutnih

troškova fiksnih troškova po jedinici proizvoda

Dok se ukupni apsolutni fiksni troškovi ne menjaju, odnosno nezavisni su od

stepena iskorištenja kapaciteta, jedinični apsolutni fiksni troškovi menjaju se promenom
obima proizvodnje. Taj trošak po jedinici učinka pada ako obim prizvodnje (Q) raste,
odnosno raste ako proizvodna (Q) pada.

Grafik 3. Prikaz kretanja ukupnih i prosečnih jediničnih fiksnih troškova

Udeo fiksnih troškova po jedinici proizvoda ft računamo tako što ukupne fiksne
troskove FT podelimo sa obimom proizvodnje Q.2

ft = FT / Q

Kao osnovne karakteristike apsolutno fiksnih troškova možemo istaći sledeće:

2
D. Ljiljana, P. Đerdi, J. Dejan, Računovodstvo, 2010., Ekonomski fakultet, Subotica, str. 124.

Strana ~6~
  apsolutno fiksni trošak po jedinici proizvoda (ft) se menja obrnutim
smerom od smera kretanja obima proizvodnje (opadaju sa porastom obima
proizvodnje i rastu sa smanjenjem obima proizvodnje),
 ukupni apsolutno fiksni troskovi (FT) su konstantni, ne menjaju se sa
promenom obima proizvodnje,
 Kr = 0.

U apsolutno fiksne troškove spadaju: troškovi vremenske amortizacije, osiguranje,

najamina, troškovi rada u pripremi proizvodnje, troškovi režijskog materijala.

Prosečni fiksni troškovi po jedinici proizvoda (fa) se račujanuju

fa = ∑ Fa / Q

gde je:

Fa – ukupni apsolutno fiksni troškovi

Q obim proizvodnje

Tablica 1. Kretanje apsolutno fiksnih troškova

f=FT
Q FT Q
0 8.000,00
100 8.000,00 80,00
200 8.000,00 40,00
300 8.000,00 26,67
400 8.000,00 20,00
500 8.000,00 16,00
600 8.000,00 13,33
700 8.000,00 11,43
800 8.000,00 10,00
900 8.000,00 8,89
1000 8.000,00 8,00

2.2. Relativno fiksni troškovi

Relativno fiksni troškovi javljaju se pri prelasku iz jedne zone obima proizvodnje
zaposlenosti u drugu. Oni su apsolutno fiksni troškovi u okviru jedne zone ali ako
preduzeće odluči da proširi kapacitet tj. poveća obim proizvodnje takav primer je uvođenje
druge i treće smene, sa njima se javljaju troškovi: nove radne snage, plata tim radnicima,
novi troškovi u propremi, nove proizvodnje, troškovi mašina koje se češće kvare itd. Stoga
relativno fiksne troškove možemo definisati kao troškove koji se javljaju pri prelazku iz
jednog obima proizvodnje u drugi. Ovi troškovi su fiksni u okviru obima proizvodnje tj.
zone zbog koje su i nastale. Ako se smanji obim proizvodnje npr. ukine jedna smena,

Strana ~7~
relativno fiksni troškovi se neće smanjivati istim intezitetom nego sporije, jer ne nestaju
svi uzorci koji su doveli do pojave ovih troškova.
Znači, što se tiče relativnih fiksnih troškova nijihova ukupna visina ostaje
nepromenjena samo u pojedinim slojevima proizvodnje (troškovi zarade radnika na
poslovima održavanja i pomoćnim radnim mestima, troškovi materijala za održavanje,
troškovi rada i pripreme i završne faze proces proizvodnje i sl.). Sa pomjeranjem iz niže u
višu zonu oni skakovito rastu.

Grafik 3.2. Relativni fiksni troškovi

Kao osnovne karakteristike relativno fiksnih troškova istaći ćemo sledeće:3

 FT – ukupni relativno fiksni troškovi su konstantni u pojedinim zonama
poslovanja,
 ft – relativno fiksni troškovi po jedinici proizvoda sa povećanjem obima
proizvodnje opadaju.

Relativno fiksni troškovi po jedinici proizvoda – su takvi da se smanjuju tj. imaju

degresiju. Sa uvođenjem smene odnosno nove zone dolazi do skokovitog rasta troškova po
jedinici proizvoda i sa daljim radom dolazi ponovo do degresije. Koeficent reagibilnosti je
jednak nuli u istoj zoni, a veći je od jedan ako se računa prelaz iz jedne zone u drugu zonu
obima proizvodnje, izračunava se

Kr= % ∆T / %∆ Q ( isto kao kod AFT)

3
M. Dragovan, B. Jelica, V. Momčilo, Računovodstvo, 2009. Viskoka škola strukovnih studija, Valjevo .
T
str. 146.

Strana ~8~
 Q
50%

Q 25%

Grafički prikaz ukupno relativnih fiksnih troškova Grafički prikaz ukupnih relativno fiksnih troškova po jed.

2.3.Razlaganje fiksnih troškova na objektivnu i subjektivnu komponentu

Stvarni iznos troškova koji ostaje nepromenjen pri promeni stepena korišćenja
kapaciteta je sastav dve komponente:
 Objektivno uslovljena komponenta fiksnih troškova se menja u srazmeru
korištenja kapaciteta
 Subjektivno uslovljena komponenta (naziva se organizaciono uslovljena
komponenta) i obrnuto je srazmerna sa smanjenjem kapaciteta, jer je ona
rezultat organizacione slabosti preduzeća. Zbir objektivne i subjektivne je
jednak vrednosti ukupnih fiksnih troškova.

Tablica 2. Kretanje relativno fiksnih troškova

f FT
Q FT Q

0 8.000,00 ∞
100 8.000,00 80,00
200 8.000,00 40,00
300 8.000,00 26,67
400 8.000,00 20,00
500 8.000,00 16,00
600 8.000,00 13,33
700 8.000,00 11,43
800 8.000,00 10,00
900 8.000,00 8,89
1000 8.000,00 8,00
1100 10.000,00 9,09
1200 10.000,00 8,33
1300 10.000,00 7,69
1400 10.000,00 7,14

Strana ~9~
3. VARIJABILNI TROŠKOVI I NJIHOV UTICAJ NA PREDUZEĆE

Za varijabilne troškove možemo reći da su to takvi troškovi koji reaguju na svako

povećanje kao i smanjenje obima proizvodnje. Oni su neposredno uslovljeni
proizvodnjom. Varijabilni troškovi se pojavljuju tek sa otpočinjanjem proizvodnje i
iščezavaju sa prestankom proizvodnje.
Pri svakoj promeni obima proizvodnje odnosno stepena iskorišćenja kapaciteta
menjaju se ukupni varijabilni troškovi, dok jedinični varijabilni troškovi ostaju isti.
Kao tipične varijabilne troškove možemo navesti sledeće:
 materijal za izradu proizvoda,
 amortizacija obračunata po funkcionalnom sistemu,
 lični dohoci izrade,
 pomoćni materijal i energija vezani neposredno za
proizvodnju.
Klučno je istaći da se varijabilni troškovi dele na:
 proporcionalne troškove,
 degresivne troškove,
 progresivne troškove.
Između količine proizvedenih proizvoda i ukupne visine varijabilnih troškova postoji
određena funkcionalna zavisnost. Postoje varijabilni troškovi koji se potpuno
prilagođavaju oscilacijama stepena korišćenja kapaciteta. Svako povećanje obima
proizvodnje povući će za sobom proporcionalno povećanje ukupnih troškova. Takvi
varijabilni troškovi nazivaju se proporcionalnim troškovima.
Pored proporcionalnih troškova, postoje i varijabilni troškovi koji se ne
prilagođavaju srazmerno oscilacijama stepena kapaciteta. Povećanje obima proizvodnje
imaće za posledicu i povećanje ovih troškova, ali ne u istoj srazmeri u kojoj se proizvodnja
povećava. Takvi neproporcionalni varijabilni troškovi, koji rastu usporenijim intenzitetom
od porasta stepena kapaciteta, nazivaju se degresivnim ili ispod proporcionalnim
troškovima.
Varijabilni troškovi, čiji je rast jači od rasta stepena korišćenja kapaciteta, nazivaju
se progresivnim troškovima.
Znači, varijabilni troškovi obuhvataju: 1. proporcionalne troškove, 2. progresivne, 3.
degresivne troškove.

3.1.Proporcionalni varijabilni troškovi

Proporcionalni varijabilni troškovi su takvi da su proporcionalni sa promenom obima

proizvodnje, dok su po jedinici proizvoda konstantni.
Proporcionalni varijabilni troškovi se menjaju istim smerom i intenzitetom kojim se
menja obim proizvodnje, tj. direktno su srazmerni promeni stepena korištenja kapaciteta.
U ove troškove spadaju troškovi sredstava za rad, troškovi materijala za izradu, troškovi
energije, pomoćni materijal i sl.

Strana ~10~
 Koeficent reagibilnosti proporcionalnih troškova je 1 (jedan). Tipičan primer je
trošak materijala, naime po jedinici proizvoda trošak materijala je uvek isti bez obzira
koliki je obim proizvodnje. Varijabilni troškovi zavise od obima proizvodnje pa se zato
računaju:

v= Tv / Q

gdje je Tv - ukupni varijabilni troškovi,

Q – ostvareni obim proizvodnje.

Koeficijent reagibilnosti proporcionalnih varjabilnih troškova se računa:

Kr = % ∆ T / % ∆ Q

T
t
T
V =____
Q

Grafički prikaz ukupnih proporcinalnih

varijabilnih troškova Grafički prikaz proporcionalnih troškova po
jedinici proizvoda

Ukupni proporcionalni troškovi preduzeća se mogu izračunati sledećom

formulom:4

VT = vt / x

Pri čemu je:

VT – ukupni proporcionalni trošak,

vt – proporcionalni trošak po jedinici proizvoda,
x – broj jedinica proizvoda

Kao ključne karakteristike pomenutih troškova možemo istaći sledeće:

4
M. Dragovan, B. Jelica, V. Momčilo, Računovodstvo, 2009. Viskoka škola strukovnih studija, Valjevo . str.
149.

Strana ~11~
  ukupni proporcionalni varijabilni troskovi (Vpt) imaju isti trend promena sa
promenama obima proizvodnje,
 proporcionalno varijabilni troskovi po jedinici proizvoda (vpt) su
konstantni, bez obzira na promene obima proizvodnje,
 Koeficenat reagibilnosti troskova = 1 (Kr=1) tj. rastu u istoj proporciji kao i
obim proizvodnje

Tablica 3. Kretanje proporcionalnih varijabilnih troškova

v =VT
Q VT Q
0 0,00 -
100 6.000,00 60,00
200 12.000,00 60,00
300 18.000,00 60,00
400 24.000,00 60,00
500 30.000,00 60,00
600 36.000,00 60,00
700 42.000,00 60,00
800 48.000,00 60,00
900 54.000,00 60,00
1000 60.000,00 60,00

3.2.Progresivni varijabilni troškovi

Progresivni varijabilni troškovi rastu brže od obima proizvodnje. Progresija

varijabilnih troškova uvek se javlja kao znak nenormalnih pojava u procesu proizvodnje
Kod velike proizvodnje javlja se veliki škart preopterećenosti radne snage, greška u radu,
škarta, loma i sl, što dovodi do povećanih troškova. Povećanje proizvodnje je uzrokovano
sa mogućnošću plasmana veće količine proizvoda, naročito je izražena kod preduzeća koja
imaju veće učešće troškova materijala i troškove rada. Progresiju izazivaju samo
varijabilni troškovi i ne mogu je izazvati fiksni troškovi.

Grafički prikaz ukupnih progresivnih varijabilnih troškova Grafički prikaz progresivnih VT po jedinici proizvoda

Tipičan primer progresivnih troškova nastaje uvođenje prekovremenog i/ili noćnog

rada kada osetno rastu lični dohoci, trošškovi rasvjete, grijanja i sl. Procesno progresivni
varijabilni troškovi su u stalnom porastu sa rastom stepena zaposlenosti.

Strana ~12~
 Bitne karakteristike progresivinih varijabilnih troškova su:
 ukupni progresivni varijabilni troškovi (VTpg) rastu brže od porasta obima
proizvodnje,
 progresivni varijabilni troškovi po jedinici proizvoda (vtpg) rastu sa porastom
obima proizvodnje,
 koeficent reagibilnosti > 1 (Kr>1)

3.3.Degresivni varijabilni troškovi

Degresvini varijabilni troškovi su trakvi troškovi koji rastu sporije od obima

proizvodnje. To su na primer: troškovi uprave i prodaje, troškovi pogonske energije,
troškovi pomoćnog materijala i sl. Ovi troškovi su složeni, mešoviti i sastoje se od fiksnih i
varijabilnih troškova. Ukoliko je veći udeo fiksnih troškova u ukupnim troškovima,
utoliko će degresija troškova biti jača, pa će preduzeće morati intenzivnije da koristi
proizvodni kapacitet da bi što ekonomičnije poslovalo.
Karakteristike ovih troškova su sledeće:
 ukupni degresivni varijabilni troskovi (VTdg) imaju sporiji trend porasta od
povećanja obima proizvodnje tj. blago rastu,
 degeresivno varijabilni troškovi po jedinici proizvoda (vtdg) opadaju sa
porastom obima proizvodnje,
 koeficenat reagibilnosti < 1 (Kr<1) tj. između 0-1.

Ukupni troškovi se povećavaju ali znatno sporije nego obim proizvodnje što se vidi
iz grafika.

Grafički prikaz degresivnih varijabilnih troškova

Koeficent reagibilnosti ovih troškova je:

krtwd = ktwd < 1

kq
krtwd - koeficent reagibilnosti degresivno varijabilnih troškova;
ktwd - koeficent promene degresivno varijabilnih troškova.

Strana ~13~
 Dinamika varijabilnih troškova u masi i po jedinici proizvoda (u €)

Dinamika proporcionalno, progresivno i degresivno varijabilnih troškova u masi

Dinamika proporcionalno, progresivno i degresivno varijabilnih troškova po jedinici proizvoda

Strana ~14~
 Tabela br. 4. Fiksni, varijabilni i ukupni troškovi, ukupni prihodi i profit
Glavni elementi troškova preduzeća su fiksni troškovi (koji se uopšte ne menjaju kad se proizvodnja menja) i
varijabilni troškovi (koji rastu kada proizvodnja raste). Ukupni troškovi su jednaki zbiru fiksnih i varijabilnih
troškova: TC=FC+VC. Razlika između ukupnih prihoda (TR) (količina q x cena P) i ukupnih troškova (TC)
predstavlja veličinu profita (П).

4. UKUPNI TROŠKOVI

4.1. Dinamika ukupnih troškova

Ukupni troškovi su zbir svih troškova koji nastanu u jednom preduzeću za jedan
obračunski period. To znači kada saberemo sve fiksne troškove Ft, i varijabilne troskove
Vt, dobićemo ukupne troskove Ut:

Ut = Ft + Vt ,

a prosečne troskove Pt, dobijamo kada ukupne troskove Ut podelimo sa obimom

proizvodnje Q:

Pt = Ut / Q.

Pod degresijom ukupnih troškova podrazumeva se situacija gde sa svakom novom

jedinicom u procesu proizvodnje rastu ukupni troškovi, ali sporije od rasta proizvodnje. U
tom slučaju fiksni troškovi ostaju isti a varijabilni rastu. Degresivno ponašanje ukupnih
troškova nastaje na nivou optimalog korišćenja kapaciteta.
Progresivni ukupni troškovi su suprotnost degresivnih ukupnih troškova gde se na
određenom nivou proizvodnje ispoljava brzi porast troškova od porasta obima proizvodnje
i ona nastaje na višem stepenu iskorišćenja kapaciteta.
Iz ovog se može zaključiti da je u preduzeću najracionalnije iskorišćenje kapaciteta
do optimalnog nivoa gde su troškovi po jedinici proizvoda najniži.

Strana ~15~
4.2. Marginalni troškovi

Povećanjem obima proizvodnje dolazi do povećanja određenog iznosa troškova. Taj

deo troškova naziva se marginalni trošak. Ove troškove nazivamo i diferencijalnim
troškovima jer predstavljaju razliku dva različita stepena korišćenja kapaciteta. Kod
procesa proizvodnje u povećanju kapaciteta u zoni degresije granični troškovi su niži od
prosečnih troškova pa je i cena proizvoda po jedinica niža od cene koštanja proizvoda za
obim proizvoda pre povećanja kapaciteta. Zona optimalnosti je najpovoljniji obim
proizvodnje gde se izjednačavaju granični i prosečni troškovi.
Svaka prodajna cena koja pokriva granične troškove i jedan deo fiksnih troškova je
više opravdana od povećanja obima proizvodnje, gde se proizvodi prodaju po većim
cenama, jer niža cena prodaje proizvoda obezbeđuje preduzeću konkurentsku sposobnost i
osvajanje novih tržišta.

4.3. Promene karakteristika troškova

Razvojem tehničke opremljenosti preduzeća dolazi do promene karakteristika

troškova. U koliko dođe do podele rada i automatizacije, troškovi kod tehnoloških
operacija postaće fiksni troškovi. Podelom radne snage u obavljanju poslova priprema,
transporta i kontrole isto će dobiti karakter relativno fiksnih troškova.
Proporcionalni troškovi su troškovi proizvodnog rada koji nisu mehanizovani.
Promena tehničke opremljenosti preduzeća dovodi ne samo do promena karakteristika
troškova, već i do smanjenja cene koštanja po jedinici proizvoda.

4.4. Metode kalkulacije i cena koštanja

Računski postupak utvrđivanja cene koštanja proizvoda ili usluga naziva se

kalkulacija. Glavni cilj obračuna troškova je da svaki proizvod optereti iznosom troškova
koji je uslovio njegovim nastankom. Troškovi osnovnog i pomoćnog materijala, troškovi
radne snage se lako prenose na nosioce troškova, dok je složenije preneti troškove
energije, tehnološkog goriva i režijskih troškova, pa se obavljaju razni vidovi kalkulacija.
1. Diviziona kalkulacija, je najjednostavniji obračun troškova gde se troškovi jednog
pogona dele sa količinom proizvoda proizvedenih u tom pogonu. To je način obračuna
zajedničkih i režijskih troškova pogona koji izrađuje samo jedan priozvod.
2. Kalkulacija pomoću ekvivalentnih brojeva, se primenjuje kada zajednički troškovi
izrade imaju proces proizvodnje srodnih proizvoda iz istih tehnoloških procesa. Obračun
se vrši tako što za svaki proizvod postoji normativ utroška, pa ako se ukupni iznos
troškova podeli srazmerno normativima i proizvedenim količinama, dobiće se
ekvivalentan iznos tročkova za svaki proizvod.
3. Kalkulacija cene koštanja vezanih proizvoda, ako se iz jedne sirovine dobija više
vrsta proizvoda onda se koristi ova metoda kalkulacije u obračunu troškova. Najviše je
zastupljena u rafinerijama nafte, industriji ulja, mesa, brašna itd. Ovom metodom se ne

Strana ~16~
može pouzdano odrediti čak ni troškovi materijala po pojedinim vrstama, pa se onda
određuje jedan kao glavni proizvod tj. kao cilj proizvodnje i procenjuje se vrednost
sporednih proizvoda po trzišnim cenama.
4. Dodatna kalkulacija, se koristi u proizvodnji različitog asortimana robe gde se ne
može utvrditi visina troškova posebno po jedinicama. Ovom metodom se prvo utvrđuju
direktni troškovi za svaku vrstu i jedinicu a posebno indirektni troškovi, ali u ukupnom
iznosu. Na iznos direktnih troškova za svaku jedinicu proizvoda dodaje se deo zajedničkih
tj. indirektnih troškova koji se određuju po proceni odnosa ucešća pojedinih proizvoda u
zajedničkom trošku. Ova metoda se koristi samo kada su u pitanju zajednički troškovi
pogonske, upravne i prometne režije.

4.5. Razvojni tok ukupnih troškova

Razvojni tok troškova pokazuje nam kako se troškovi ponašaju pri različitim
stepenima korišćenja kapaciteta kao i veoma bitne informacije za preduzeće o tome kako
dostići što bolji finansijski rezultat uz što niže troškove. Razvojni tok troškova nam pruža
pregled troškova u tri zone stepena korišćenja kapaciteta: zona degresije, zona
optimalnosti i zona progresije.
Pri nultom stepenu korišćenja kapaciteta, ukupni troškovi preduzeća sastoje se samo
iz troškova kapaciteta tj. iz apsolutnih fiksnih troškova.
Povećanjem obima proizvodnje, od nultog do viših i visokih stepena korišćenja
kapaciteta, pored apsolutno fiksnih troškova, pojavljuju se varijabilni troškovi koji su
uslovljeni proizvodnjom i rastu sa obimom proizvodnje. Tada fiksni i varijabilni
(degresivni) troškovi usporavaju proporcionalni rast ukupnih troškova.
Troškovi po jedinici proizvoda opadaju što je uslovljeno degresijom fiksnih
troškova, a pored toga još i opadanjem pojedinih vrsta varijabilnih troškova po jedinici
proizvoda, dok proporcionalni troškovi po jedinici ostaju više ili manje isti.
Zona u kojoj ukupni troškovi preduzeća pri povećanju stepena korišćenja kapaciteta
rastu ispod proporcionalnog, a prosečni troškovi po jedinici opadaju, naziva se zona
degresije.
Kada stepen korišćenja kapaciteta prekorači granicu degresije i ide prema još višem
obimu proizvodnje, troškovi po jedinici proizvoda više neće opadati. Ukupni troškovi
preduzeća tada jedno kratko vreme proporcionalno rastu, dok troškovi po jedinici
proizvoda ostaju konstantni i imaju karakter proporcionalnih troškova. Zona u kojoj
ukupni troškovi proporcionalno rastu i u kojoj je visina prosečnih proizvodnih troškova po
jedinici proizvoda najniža, naziva se zona optimalnosti.
Zona optimalnosti leži kod svakog industrijskog preduzeća na različitoj visini, što u
svakom preduzeću treba tačno ustanoviti. U najvećem broju preduzeća, ova zona leži kod
visokih stepena korišćenja kapaciteta (80% - 90%).
U okviru zone optimalnosti, proizvodnja je najekonomičnija. Proizvodni troškovi po
jedinici proizvoda ovde su najniži. U zoni optimalnosti faktori proizvodnog procesa su
najpovoljnije iskorišćeni i najbolje su međusobno usklađeni.

Strana ~17~
 Kada stepen korišćenja kapaciteta prekorači zonu optimalnosti, celokupni troškovi
preduzeća progresivno rastu. Ovo uslovljava i porast prosečnih troškova po jedinici
proizvoda.
Zona u kojoj ukupni troškovi preduzeća, kao i prosečni troškovi po jedinici
proizvoda progresivno rastu, naziva se zonom progresije. U ovoj zoni progresija troškova
je utoliko jača ukoliko se stepen korišćenja kapaciteta više udaljava od zone optimalnosti

Grafik: razvojni tok troškova:

Ukupni troškovi

Grafik:razvojni tok troškova.

Po jedinici proizvoda:

Strana ~18~
ZAKLJUČAK

Razvoj troškova počeo je sa razvojem tržišta i tržišne privrede. A troškovi danas,

predstavljaju faktor konkurentnosti preduzeća kao i kriterijum ocene performansi
poslovnih organizacija. Troškovi predstavljaju vrednosni (novčani) izraz utrošenih
elemenata proizvodnje (sredstava za rad, predmeta rada i radne snage) i poslovne izdatke
koji su vezani za ostvarenje te proizvodnje.
Na osnovu prethodno sadržaja možemo zaključiti da se troškovi prema stepenu
reagovanja na promene obima proizvodnje mogu podeliti na varijabilne i fiksne troškove.
Kada je reč o fiksnim troškovima videli smo da su to troškovi čija ukupna visina u
određenom razdoblju ostaje nepromenena, nezavisno o promenama stepena aktivnosti
preduzetnika. Fiksni troškovi se ne povećavaju u njihovom ukupnom iznosu, niti se
smanjuju kada se ona smanjuje.
Što se tiče varijabilnih troškova mogli smo zapaziti da su to takvi troškovi koji
reaguju na svako povećanje kao i smanjenje obima proizvodnje. Varijabilni troškovi se
pojavljuju tek s otpočinjanjem proizvodnje i iščezavanja s prestankom proizvodnje
Iz prethodnog izlaganja se vidi da troškovi, kao takvi ne mogu i ne smeju biti
zanemareni. Profitabilnost direktno zavisi od uspešnog i racionalnog upravljanja
troškovima. Posebno je bitno za preduzetnika koji počinje nov posao da odradi temeljnu
anlizu troškova pokretanja novog biznisa kako bi se predupredila i ne tako mala stopa
smrtnosti novih malih i srednjih preduzeća od kojih 60% na doživi petu godinu poslovanja.
“Dobitak je motiv onog ko raspolaže u slobodnim sredstvima, kapitalom da svoja
sredstva i energiju, pamet i radnu snagu uloži u privrednu aktivnost, i da na osnovu
uložene energije, pomoću sredstava ostvari dobitak, koji će mu obezbediti željeni nivo
žiota, a za preduzeće opstanak i kontinuitet poslovanja, kao i razvoj, odnosno podizanje
nivoa poslovanja i kvaliteta ekonomije na viši nivo” (Kostić, Milojević, 2001).

Strana ~19~
LITERATURA

Mala i srednja preduzeća i zapošljavanje, Republički zavod za tržište rada, Beograd,

1998.
Drucker Peter, Menadzer za budućnost, PS Grmeč- Privredni pregled, Beograd, 1995.
Đorđević D., Bešić C., Bogetić S.,Osnove funkcionisanja savremene ekonomije,
Zrenjanin, 2005.
Sajfert Zvonko, Preduzetništvo, Zrenjanin, 2003.
Stavrić B.,Berberović, R. “Troškovi I poslovna politika preduzeća, 1990.
Ničić, M. “Upravljanje I kontrola troškova”, Novi Sad, 2008.
Markovski,S. “Troškovi u poslovnom odlučivanju”, Beograd, 1993
D. Ljiljana, P. Đerdi, J. Dejan, Računovodstvo, 2010., Ekonomski fakultet, Subotica.
J. Dušan, Š. Andraš, Mikroekonomska analiza, 2002, Evro, Beograd.
M. Dragovan, B. Jelica, V. Momčilo, Računovodstvo, 2009. Viskoka škola strukovnih
studija, Valjevo.

Strana ~20~