BEOGRADSKA POSLOVNA ŠKOLA

Visoka škola strukovnih studija

Seminarski rad iz
Ekonomije

PRODUKTIVNOST RADA

Prof. Dr. Nevenka Nićin Marko Jevremović

1D1/0027/09

Januar 2010.
 Produktivnost rada

Sadržaj

Uvod 2

1. Princip produktivnosti 2

2. Kompleks produktivnosti 2

2.1. Pojam 2

2.2. Elementi kompleksa produktivnosti 3

2.3. Karakteristike kompleksa produktivnosti 4

3. Merenje i izražavanje produktivnosti 5

4. Sprovođenje principa produktivnosti 8

5. Faktori produktivnosti rada 9

Zaključak 11

Literatura 11

1
 Produktivnost rada

Uvod

Produktivnost rada je jedan od tri osnovna ekonomska principa poslovanja preduzeća,

pored ekonomičnosti i rentabilnosti. Produktivnost je pokretač ekonomije, jer od primene
principa produktivnosti zavisi efikasnost i efektivnost preduzeća i razvoj njegovih
performansa, a samim tim i nivo ukupne potrošnje u nacionalnoj ekonomiji kao i tempo
ukupnog privrednog razvoja. Dakle, produktivnost je najbitniji ekonomski princip i
predstavlja ekonomsku smisao i ekonomsku sadržinu kojom se definišu ukupni
potencijali potrošnje. Produktivnost rada je odraz merila uspešnosti ekonomije. Povećanje
produktivnosti stvara uslove za porast standarda tako što omogućuje veću realnu zaradu,
poboljšanje radnih i životnih uslova, kraće radno vreme.

1. Princip produktivnosti

Princip produktivnosti je zahtev ili načelo reprodukcije da se u procesu reprodukcije

postignu određeni rezultati uz što manje ulaganja u radu, ili težnja da se maksimizira
radni efekat uz minimalno ulaganje. Takvo poslovanje treba ostvariti u što kraćem
vremenu, tj. sa minimalnim utrošcima radne snage da se ostvari što više učinaka
(proizvoda i usluga). Čovek je uvek težio da smanji utrošak rada po jedinici proizvoda, a
osnovni pokazatelj efikasnosti utrošenog rada u procesu proizvodnje je upravo
produktivnost. Primena principa produktivnost treba da obezbedi realizaciju :
Povećanja potencijala potrošnje, odnosno rast životnog standarda stanovništva, i to
preko povećanja radne snage.
Povećanje doprinosa preduzeća , kroz povećanu proizvodnju proizvoda i usluga koje
trazi tržište.

2. Kompleks produktivnosti

2.1. Pojam

Za polaznu pretpostavku kompleksa produktivnosti, uzimamo proizvod kao element

rezultata i utrošak radne snage kao element ulaganja. Proizvod se tretira kao autput, a
utrošci radne snage kao jedan od inputa preduzeća.

Proizvod se u kompleksu produktivnosti tretira kao masa proizvedenih upotrebnih

vrednosti koje u sebi sadrže proizvode i usluge koji su realizovani na tržištu. Masa
proizvedenih upotrebnih vrednosti po ovom konceptu predstavlja ekonomski smisao i
sadržinu kompleksa produktivnosti, jer na nivou nacionalne ekonomije izražava
potencijale društvene potrošnje. Dok na nivou ekonomije preduzeća, masa upotrebnih
vrednosti stavljena u odnos sa utrošcima radne snage postaje merilo efikasnosti trošenja
radne snage.

2
 Produktivnost rada

Radna snaga se u kompleksu produktivnosti tretira kao merilo doprinosa konkretnog

preduzeća kvalitetu društvene ekonomije. Da bi se obezbedilo merenje doprinosa, moraju
se uključiti ukupni utrošci radne snage. Kao utrošci se mogu uzeti:

 Proizvodni utrošci radne snage

 Neproizvodni utrošci radne snage
 Utrošci angažovane radne snage

Proizvodni utrošci radne snage su materijalizovani u proizvodima i uslugama.

Izražavaju objektivno uslovljena trošenja radne snage i kvalitet društvene ekonomije.
Neproizvodni utrošci radne snage su neproizvodna, suvišna trošenja rada i nemaju
proizvodni rezultat. Pošto ne stvaraju upotrebnu vrednost nisu izraz kvaliteta društvene
ekonomije. Međutim, merilo su doprinosa konkretnog preduzeća, kvalitetu društvene
ekonomije.
Gubici angažovane radne snage u zavisnosti od svoje veličine, smanjuju doprinos
potrošnji na nivou makroekonomije. Oni nastaju kao rezultat organizacionih nedostataka
koji se javljaju u organizovanju procesa u preduzeću.

2.2. Elementi kompleksa

Iz prethodnog izlaganja principa i kompleksa produktivnosti, proizilazi da elemente

kompleksa produktivnosti čine:
Proizvod (Q) i utrošci radne snage (L), a produktivnost se izražava odnosom:

Q
P
L

Da bi se mogao izmeriti doprinos preduzeća potencijalu potrošnje na nivou

makroekonomije, moraju se proizvodi i usluge, odnosno masa upotrebnih vrednosti koju
u sebi sadrze, kao i utrošci radne snage iskazati kvantitativno i kvalitativno. Merenje
produktivnosti podrazumeva kvalitativno i kvantitativno izražavanje promena pod
dejstvom određenih faktora, kako proizvoda i utrošaka radne snage, tako i njihovog
međusobnog odnosa.
Kvantitativne i kvalitativne promene proizvoda odnosno promene mase upotrebnih
vrednosti podrazumevaju:
 promene količine proizvoda i usluga izražene fizičkim jedinicama mera
(kvantitativna promena)
 promena asortimana proizvoda i
 promena tehnoloških, funkcionalnih i drugih svojstava proizvoda (kvalitativna
promena proizvoda u kompleksu produktivnosti.

Merenje produktivnosti rada preduzeća obuhvata kvalitativno i kvantitativno utroške

radne snage i njihove promene u vremenu. To su promene količine rada, promene u
kvalifikovanosti radne snage.

3
 Produktivnost rada

2.3. Karakteristike kompleksa produktivnosti

U okviru karakteristika kompleksa produktivnosti, uspostavljaju se dva koncepta

produktivnosti:

1) Na nivou makroekonomije:

P0  Q
L0

Izražava se proizvodna snaga društvenog rada, sa kojom se poistovećuje kompleks

produktivnosti na nivou makroekonomije,
gde je:
P0 - proizvodna snaga društvenog rada
ΣQ - masa proizvedenih upotrebnih vrednosti u određenoj makroekonomiji, u
određenom periodu, i
ΣL0 - masa društveno potrebnog rada izvršenog u tom periodu pod objektivnim uslovima.

2) Na nivou preduzeća:

Qn Q
a) P  ; b) P  n
L L
a) Izražava stvarnu produktivnost rada preduzeća koja je izražena odnosom između
ostvarene proizvodnje i stvarnih utrošaka radne snage.
b) Izražava proizvodnu snagu rada preduzeća, kroz odnos ostvarene proizvodnje i
objektivno uslovljenih utrošaka radne snage.

Qn - proizvodnja konkretnog proizvoda

L - objektivno uslovljeni utrošci radne snage
L - stvarni utrošci radne snage
c) Sledeca relacija izražava moguća odstupanja i razlike između proizvodne snage
prosečnog i konkretnog proizvođača, odnosno razliku između stvarne produktivnosti
konkretnog preduzeća i njegove proizvodne snage rada.

Qn Qn
>  P> P
L L

Zbog odstupanja u tehničkoj opremljenosti rada, proizvodna snaga rada konkretnog

preduzeća može biti veća, ista ili manja od proizvedene snage rada prosečnog
proizvođača u grani.
Pod dejstvom organizacionih faktora stvarna produktivnost u konkretnom preduzeću
je uvek manja od njegove objektivno uslovljene produktivnosti (proizvodne snage rada)
koju određuju samo objektivni faktori.

4
 Produktivnost rada

3. Merenje i izražavanje produktivnosti

Za merenje produktivnosti se posmatra odnos količine proizvoda i broja časova rada

odnosno izvršenog rada sa uslugama. Ovakav način merenja se posmatrao od kraja 19.
veka, jer se produktivnost izjednačavala sa produktivnošću rada zbog:
 Radno-intenzivnog procesa proizvodnje, gde je izvor rasta produktivnosti bilo
skraćenje vremena potrebnog za proizvodnju proizvoda, odnosno uštede u količini
rada po jedinici proizvoda.
 Uticaja teorije radne vrednosti po kojoj je rad jedini stvaralac vrednosti i jedini
izvor rasta produktivnosti rada.
 Specifične uloge i značaja ljudskog rada.

Sredinom 20.veka, se počinje sa korišćenjem proizvodne funkcije u merenju

produktivnosti, jer se prihvata shvatanje da i kapital može da utiče na rast produktivnosti
rada.

Za izražavanje ostvarene produktivnosti postoje različite metode. U sledećem

izlaganju ću navesti neke od metoda merenja i izražavanja produktivnosti, u
zavisnosti od načina izražavanja proizvoda razlikujemo:

I – Naturalni metod:

Proizvod (Q) je u ovom slučaju iskazan fizičkim jedinicama mera, a ukupni

utrošci radne snage (L), vremenom trajanja procesa rada.

Q
P
L
Međutim, primena ovakvog postupka merenja produktivnosti rada se vezuje
samo za ona preduzeća, koja proizvode homogen proizvodni asortiman u kome se
kvalitet usluga i proizvoda ne menja. Ovde se proizvodi ili usluge mere istom
fizičkom jedinicom mere, tako da se promene kvaliteta proizvoda i asortimana ne
mogu iskazati fizičkim iskazivanjem proizvodnje. Dolazimo do zaključka da se
primena ovog metoda ograničava.

II – Vrednosni metod

Vrednosno izražavanje proizvodnje i produktivnosti vrednosnim metodom

otklanja nedostatke naturalnog metoda. Glavna prednost se odražava na iskazivanje
proizvodnje heterogenog asortimana i svih promena kvaliteta proizvoda i
asortimana. Proizvod se vrednosno iskazuje:

V
P
L
V – vrednost proizvodnje

5
 Produktivnost rada

Osnovni nedostatak vrednosnog metoda je u nemogućnosti da se utvrde

vrednosti i merenje produktivnosti na nivou preduzeća, već je baziran isključivo na
makroekonomiju.

III – Tržišna cena kao izraz proizvoda

Za razliku od vrednosti, tržišna cena je poznata preduzeću. U praksi su češći

slučajevi heterogene proizvodnje kada se produktivnost izražava tržišnom cenom.
Produktivnost je u ovom slučaju izražena odnosom:

P Q  C q

Q - proizvedena količina svakog pojedinog proizvoda

Cq – tržišna cena po jedinici odgovarajućeg proizvoda

Ovaj obrazac može dati pogrešnu sliku o produktivnosti rada jer tržišne cene
nisu faktor produktivnosti, a i podložne su promenama, usled promena odnosa
između ponude i tražnje. Delomično ovaj problem možemo rešiti uvođenjem
standardnih cena (nepromenjivih) ali se pritom javlja problem izbora stalnih cena,
za svaki pojedinačni proizvod ili uslugu. Ni uvođenjem novog proizvoda u
proizvodnju neće biti moguće da se kompletno reši ovaj problem.

IV – Cena koštanja kao izraz proizvoda

Predstavlja izražavanje proizvoda objektivno uslovljenom cenom koštanja, jer je

cena koštanja cenovni izraz utrošaka elemenata proizvodnje. Dakle, cena koštanja se
sastoji od troškova materijala, sredstava za rad i troškova radne snage.
Produktivnost se u ovom slučaju izražava sledećim obrascem:

T U  Cu
P  P
L L

T - objektivno uslovljena cena koštenja

U - objektivno uslovljenai utrošci sva tri elementa proizvodnje
Cu – cene sredstava za proizvodnju i zarade

Kao i prethodni metod i ovaj ima određene nedostatke jer može dati pogrešne
rezultate ako se menja, proširuje asortiman proizvoda. U tom slučaju je primena
ovog metoda moguća jedino ako svi proizvodi imaju približno istu visinu troškova
sredstava za proizvodnju po jedinici rada.

6
 Produktivnost rada

V – Troškovi rada kao izraz proizvoda

Objektivno uslovljeni troškovi radne snage mogu adekvatno izraziti proizvod
bilo kog asortimana, jer se oni mogu menjati sa promenama karakteristika proizvoda
i ostalih faktora.
Izražavanje produktivnosti:

Tr
P
L

Tr – objektivno uslovljeni troškovi rada konkretnog proizvođača

L – stvarni utrošci radne snage konkretnog proizvođača

Objektivno uslovljeni troškovi rada su cenovni izraz utrošaka radne snage (T r = L1 x

C1). Dobijaju se množenjem objektivno uslovljenih utrošaka radne snage svedene na
ekvivalente prostog rada (L1) sa društvenom zaradom po jedinici prostog rada. Međutim,
pojavljuje se problem, jer zarade ne mogu da prate promene proizvodne snage rada
konkretnog preduzeća, tako da dobijamo pogrešnu sliku o kretanju produktivnosti rada.

VI – Proizvod se izražava društveno potrebnim radom – radni metod

Na kraju dolazimo do pristupa koji potpuno adekvatno izražava dinamiku mase

upotrebnih vrednosti. U primeni ove metode se kreće od proizvoda i društveno
potrebnog rada za njegovu proizvodnju. Na taj način što su isključene zarade i umesto
objektivno uslovljenih troškova rada (Tr) je uzet potreban rad.

L1
P
L

L1 – količina potrebnog rada izraženog u vremenskim ekvivalentima prostog rada

Svođenje potrebnog rada na ekvivalente prostog rada je uslov da se izraze
kvantitativne i kvalitativne promene proizvoda.

Pored prethodno izloženih metoda merenja produktivnosti, često koristimo i

Metod stalnih cena, kao jedinstvenu metodologiju merenja produktivnosti. Ona

svodi sve heterogene inpute i outpute na novčanu vrednost i time oni postaju međusobno
uporedivi, a takođe omogućava merenje promena količina bez promena cena, jer se stalne
cene ne menjaju.
Postoje 2 metoda stalnih cena:
 metod stalnih cena izabranog baznog perioda
kada postoje podaci o fizičkom obimu proizvodnje, dok se za bazni period uzima
period u kome je pojava imala relativno normalno stanje ili prosek nekoliko godina
 metod tekućih cena na cene bazne godine
kada ne postoje podaci o fizičkom obimu proizvodnje, pa se tekuća vrednost
proizvodnje svodi na cene bazne godine preko indeksa cena

7
 Produktivnost rada

4. Sprovođenje principa produktivnosti

Sprovođenje principa produktivnosti podrazumeva preduzimanje mera kojima se

stvara objektivna produktivnost. Sprovođenje se vrši na osnovu informacija koje
smo dobili merenjem produktivnosti na osnovu ostvarene produktivnosti. Mere u
preduzeću mogu biti:

1. Organizacione mere
2. Objektivno-poslovne
3. Društvenog karaktera
Organizacione mere su usmerene na identifikovanje i otklanjanje
stvarne od standardne:
 kvalifikovanosti radne snage
 inteziteta rada i
 organizacije rada

Odstupanje stvarne od standardne kvalifikovanosti se manifestuje kao odstupanje

stvarne od optimalne strukture zaposlenih. Ovde je od velikog značaja podizanje
kvalifikacione strukture radnog kolektiva, pri čemu je optimalno da kvalifikacija
svakog radnika bude na onim radnim mestima za koje je obučen.
Odstupanje stvarnog od standardnog inteziteta rada - veoma je bitno da se
osigura normalan intezitet rada i da se utvrdi vremensko trajanje svakog konkretnog
zadatka. Povećanje motivacije zaposlenih je primarni cilj menadžmenta,
primenjujući razne motivacione faktore (visina ličnog dohotka, sigurnost trajanja
posla, mogućnost lične afirmacije, bolji uslovi za rad...).
Odstupanje stvarne od standardne organizacije rada – obuhvata utvrđivanje
zahteva svakog pojedinačnog zadatka, kao i uvođenje normi i pravila i povećanja
radne discipline od koje se očekuje da smanji gubitak radne snage zbog
odsustvovanja s posla.

Objektivno – poslovne mere imaju za cilj povećanje proizvodne snage

preduzeća, odnosno smanjivanje objektivno uslovljenih utrošaka radne snage.
Dakle, prioritet je povećanje stepena iskorišćenosti kapaciteta, naročito u
preduzećima i privrednim granama u kojima je visoko razvijen nivo tehničke

8
 Produktivnost rada

opremljenosti rada. Promena nivoa tehničke opremljenosti rada uslovljava promene

skoro svih elemenata ekonomije preduzeća. Te promene se javljaju u troškovima,
angažovanim sredstvima, bruto prihodu,dobiti...

Mere društvenog karaktera se svode na pravilno korišćenje radnih navika,

razvoj organizacione strukture, izbor kadrovske strukture, kreiranje pozitivne radne
atmosfere, povećanje motivacije zaposlenih...
Ove mere sprovodi menadžment ljudskih resursa koji teži da postigne što veću
produktivnost rada.

5. Faktori produktivnosti rada

Na produktivnost rada utiču razni faktori. To su svi uticaji na radni učinak u

koje ubrajamo:
 Ljudski faktor
 Tehničko-tehnološki
 Organizacioni
 Društveni
 Prirordni faktor
A ove faktore možemo sortirati u dve grupe: objektivni i subjektivni
1) Objektivni faktori produktivnosti rada mogu biti tehničko-tehnološki i
društveni.
Tehničko-tehnološki faktor produktivnosti rada čine sva materijalna i tehnička
sredstva koja služe proizvodnji, kao i naučna i tehnička dostignuća koja se ne
primjenjuju, ali za to postoji ekonomska mogućnost. Dakle ovi faktori se odnose na:
 Tehničke karakteristike proizvoda na osnovu kojih se izrađuju normativi rada
izrade proizvoda
 Karakteristike tehnološkog procesa koji zahteva određeni utrošak radne
snage
 Karakteristike sredstava za rad odnosno njihova savremenost, proizvodna
sposobnost u jedinici vremena, funkcija i savršenost u velikoj meri određuje
produktivnost rada
 Tehničke karakteristike materijala koji se koriste u proizvodnji
 Karakteristike predmeta rada
 Obim proizvodnje i njegove promene

9
 Produktivnost rada

 Tehničke uslove rada

 Vid organizacije

Društveni faktori produktivnosti rada su prouzrokovani sistemom unutrasnje i

spoljašnje politike, socijalne politike,ekonomske politike, organizacijom tržišta...
2) Subjektivni faktori odnosno organizacioni faktori produktivnosti rada
obuhvataju sve elemente i procese koji su vezani za ljudsku delatnost u proizvodnji i
organizaciji proizvodnje. Organizacioni faktori treba da obezbede:
 Formiranje optimalnog radnog kolektiva
 Podelu rada
 Izbor i odlučivanje o tehničkim uslovima proizvodnje
 Neprekidno odvijanje procesa proizvodnje i skraćenje procesa proizvodnje
 Organizacione mere kojima menadžment nastoji da pronađe načine za
eventualno skraćenje ili pojednostavljenje nekih faza rada.

Ljudski faktor je i najvažniji faktor u proizvodnom procesu. Ljudski faktor

sadrži:
 Izbor radnog kolektiva, jer treba naći optimalnu kvalifikovanost radnog
kolektiva i sastav kolektiva koja će predstavljati najproduktivniju radnu
celinu.
 Intezitet rada, pri čemu se pronalaze načini za postizanje optimalnog
intenziteta rada tokom kojeg će se trošiti najmanja količina radnikove
bioenergije po jedinici proizvoda.
 Međuljudske odnose, koji zavise od raznih faktora, kao što su društveno-
ekonomski uslovi
 Odnos prema radu
 Pravilno raspoređivanje kadrova u zavisnosti od stručnosti poslova, izvršenja
poslova i realizacije ciljeva preduzeća.

Zaključak

10
 Produktivnost rada

Neosporan je značaj produktivnosti rada u svakom društvu. Bez primene

produktivnosti nema uspešnog upravljanja ekonomijom. Zato menadžment preduzeća
kroz organizaciju rada i adekvatnu proizvodnju, mora da obezbedi što veću produktivnost
rada. Kroz produktivnost rada se objašnjava savremeni ekonomski i društveni razvoj.
Povećanje produktivnosti rada je nužan uslov napretka. Ona je osnova za poboljšanje
životnog standarada, ubrzanje rasta i razvoja ekonomije preduzeća, ubrzanje privrednog
rasta i poboljšanje kvaliteta života.

Literatura

1. N. Nićin, M. Paspalj, Ekonomija, Beogradska poslovna škola, Beograd 2009.

2. M. Nikolić, N. Malenović, D. Pokrajčić, B. Paunović, Ekonomika preduzeća,
Ekonomski fakultet, Beograd 2005.
3. D.Pokrajčić, Ekonomika preduzeća – principi i ciljevi, Ekonomski fakultet,
Beograd 2009.

11