Računovodstvena informaciona podrška politici prodajnih cena

Prodajna cena učinka se postiže u pregovorima sa kupcima unapred, ako su u pitanju

porudžbine i uopšte poznati kupci, ili njenim određivanjem na nivou prihvazljivom za širi
potencijalni krug kupaca. Ostavljajući po strani osobine i različitost uticaja faktora
politike prodajnih cena, te same tehnike aktivnosti prodajnih menadžera u njenoj
realizaciji, prethodnim razmatranjima su samo indetifikovani faktori politike prodajnih
cena i posebno analizirani troškovi kao kvantitativna osnova u različitim metodama
formoranja prodajnih cena učinaka. Podaci, pokazatelji i informacije o troškovima,
prihodima i finansisjskom rezultatu, kao predračunske ili obračunske veličine, predmet su
knjigovodstvenog obuhvatanja obračuna (knjigovodstva) troškova kao samostalnog
segmenta računovodtsva preduzeća.
Kalkulacija cene koštanja učinka, kao osnovno knjigovodtveni dokument i poseban
interni računovodstveni izveštaj, predstavlja osnovni informacioni izvor povezan sa
jediniocom učinka iz obračuna troškova i upravljačkog računovodstva, a suštinski se
može shvatiti i kao odgovarajući metodološki postupak kvanticifiranja i vezivanja
potrošnje konkretnih inputa za odgovarajuće segmente ukupne proizvodnje i za jedinicu
učinka. Kalkulativni eleementi cene koštanja mogu biti predračunskog i/ili obračunskog
karaktera, sa kvantifikovani i strukturirani na različite načine. Ipak, sadražina kalkulacije
cene koštanja je bitno uslovljena ciljevima kalkulisanja, koji proizilaze iz ciljeva
obračuna troškova, odnosno koje kalkulacija sam preuzima od obračuna troškova, čiji je
sastavni deo. Na prvom mestu sistematizacije ciljeva kalklulacija cene koštanja uglavnom
se upravo stavlja informaciona podrška politici prodajnih cena1, a potom slede
obezbeđenje adekvatnih podataka i informacija za poterebe : realnog balansiranja zaliha

1
Schmalenbach, dr E. , Kostenrechung und Preispolitik, Westdeuscher Verlag, Koln und Opladen, 1963.
str 15-24 i Torpecken, H.D i Lang, H., Kostenrechnung und Kalkulation, Gabler Verlag, Wiesbaden, 1933,
str61-68
i rashoda perioda, planiranja kalkulativnih komponenti troškova, prihoda i rezultata,
zatim kontrole troškova, prihoda i rezultata, alternativnog poslovnog odlučivanja i
motivacije upravljačkih i zvršnih struktura zaposlenih u preduzeću.2
Navedeni ciljevi kalkulacija cene koštanja učinka realizuju se pomoću različitih vrsta
kalkulacija, predračunskog i/ili obračunskog karaktera, sa različitim formalnim
strukturama i segmentiranim sadržajima, kao i različitim metodoma kalkulisanja, uz
pretpostavku adekvante organizacione uređenosti i funkcionisanja obračuna
(knjigovodtsva) troškova.
Dakle, uspešna realizacija ciljeva kalkulacije cene koštanja uopšte, posebno u delu
informacione podrške u politici prodajnih cena učinaka, i adekvatan izbor vrste
kalkulacija, njihove formalne strukture i sadržine.
Za naslovom zadat pristup od posebne važnosti su kalkulacija cene koštanja zasnovana na
standardnim i budžetiranim troškovima i retrogradna kalkulacija cene koštanja zasnovana
na ciljnim troškovima.

Kalkulacija cene koštanja zasnovana na standardnim i budžetiranim troškovima

Standardni i budžetirani troškovi, zajedno sa ciljnim troškovima, spadaju u grupu

budućih, predviđenih troškova. Standardni i budžetirani (planski) troškovi se u litaeraturi
često na neadekvatan način razgarničavaju, pa čak i poistovećuju.3 Standardni troškovi
predstavljaju vrednosni izraz utrošaka elemenata procesa proizvodnje (aktivnosti),
utvrđenih na osnovu preciznih tehničko-tehnoloških standarda u potrošnji i adekvatno
selektiranih standardnih cena inputa. Dakle, standardni troškovi se utvrđuju na osnovu
odgovarajućih naučnih metoda pomoću kojih se postavljaju standardi u potrošnji, a što je
rezultiralo iz naučne organizacije rad i studijskog prilaza. Kao takvi, oni pokazuju koliko
treba da nas košta određeni učinak (proizvod ili usluga), ili pak ukupna ili različito
segmentirana aktivnost preduzeća. Znači, u piatnju su objektivno nužni troskovi, koji su
otuda van svake sumnje najautentičnije merilo ekonomičnosti poslovanja za svaku vrstu
aktivnosti. Smatra se da se standardima mogu obuhvatiti sve poslovne aktivnosti i sve
2
Detaljnije raščlanjenu sistematizaciju ciljeva kalkulacije videti: Malinić, mr S. , Kalkulacija i bilans
uspeha u funkciji upravljanja, doktorska disertacija, Beograd, 1992. god., str 96-99.
3
Videti: Figar, dr N., Troškovi preduzeća-savremena teorija i praksa, Studenski informativo-izdavački
centar, Niš, 2000. god., str. 153-154
funkcije preduzeća. Ipak, iako se njihova primenu u neproizvodnim aktivnostima i
funkcijam ne osporava, standardizacija troškova pre svega ima u vidu i podrazumev
aproizvodnu funkciju, odnosno troškove proizvodnje. Ovo zbog toga što je znatno teže
standardizovati aktivnosti neproizvodnih (administrativnih) funkcija, pa se za ova
funkcionalna područja češće koristi pojam budžetiranih (planiranih) troškova.
Planski troškovi ne moraju istovremeno biti i standardni troškovi. Oni obično pokazuju
koliko treba da iznose stvarni troškovi za određene aktivnosti u nekom budućem periodu
na bazi stvarnih troškova u prethodnom periodu i očekivanih trendova u njihovom
kretanju.
Dakle, osnovna razlika između standardnih i planskih troškova jeste u većoj preciznosti
utvrđivanja standardnih troškova. Pojam budžetiranih troškova (rashoda) se više koristi
za označavanje planskih troškova neproizvodnih funkcionalnih područja u uslovima
decentralizacije preduzeća i formiranja područja (centara) odgovornosti kao kontrolnih
jedinica primerenih računovodstveno-organizacionim zahtevima računovodtsva
odgovornosti, odnosno upravljačkog računovodstva4. Centri budžetiranih rashoda
(troškova) kao manje-više homogene organizacione celine obuhvataju funkciju
istraživanja i razvoja, opšte uprave sa administracijom, prodaje, računovodtsva i finansija
i dr.
Standarni troškovi i budžetirani rashodi rezultiraju iz primene sistema obračuna po
standardnim troškovima, kao savremenog apsorpcionog sistema (metoda) obračuna
troškova i učinaka. Osnovna karakteristika sistema obračuna po standardnim troškovima
jeste u njegovoj realizaciji u dve glavne faze, i to:
- faza standardizovanja troškova i učinaka koja rezultira kalkulacijom standardnih
cena koštanja učinaka i
- faza primene ovako utvrđenih standardnih troškova u samom obračunu troškova i
učinaka.
Ostavljajući po strani pitanja standardizacije troškova u okviru prve faze, kao što su:
načela, standardizovanje direktnih, opštih troškova proizvodnje, oblika aktivnosti,
neproizvodnih troškova i dr., osnovni problem kalkulacije cene koštanja ogleda se u
neophodnosti da se ukupni troškovi preduzeća izazvani stvaranjem konkretnih učinaka,
4
Videti: Malinić, dr S., Računovodstvo za menadžere u trgovini, Univerzitet ’’Braća Karić’’ – Fakultet za
trgovinu i bankarstvo, Beograd, 2001. god., str. 283-285.
saglasno principu uzročnosti, što tačnije alociraju (rasporede) na konačne nosioce
troškova, upravo u meri koliko su ih oni i izvali, odnosno koliko im pripadaju. Polazeći
od ovog zahteva, obračun po standardnim troškovima i standardna kalkulacija cene
koštanja učinaka podrazumevaju, saglasno funkcionalnoj pripadnosti i načinu
obračunavanja troškova, razvrstavanje troškova preduzeća najmanje na sledeće grupe
troškova, i to:
- troškovi proizvodnje; direktni varijabilni troškovi – kao direktni troškovi
materijala, ličnih zarada i ostali pojedinačni troškovi proizvodnje, i opšti – kao
opšti varijabilni i opšti fiksni troškovi proizvodnje,
- troškovi prodaje, kao varijabilni i fiksni troškovi i
- troškovi uprave sa administracijom, manjak kao opšti varijabilni i uglavnom kao
opšti fiksni troškovi.
Standardizovanje direktnih varijabilnih troškova proizvodnje u sistemu obračuna po
standardnim troškovima vrši se standardizovanjem količinskih i cenovnih komponenti
troškova, odnosno količina materijala i direktnog rada i cena materijala i cena rada.
Standardizovani direktni troškovi se neposredno alociraju (vezuju) za nosioce troškova,
dok se opšti troškovi proizvodnje i neproizvodnih funkcionalnih područja, kao opšti
varijabilni i opšti fiksni troškovi standardizuju u zavisnoti od obima aktivnosti i drugih
kriterija i knjigovodstveno obuhvataju – iskazuju prvo na mestima troškova a potom se
primenom odgovarajućih standardnih kvota (stopa) isti dodeljuju nosiocima troškova po
različitim nivoima obračunavanja troškova.
Za kalkulaciju cene koštanja na bazi standardnih i budžetiranih troškova, s aspekta
politike prodajnih cena, posebno su važne učinjene napomene o standardizaciji troškova
neproizvodnih funkcionalnih područja, kao centara odgovornosti za budžetirane troškove
(rashode), kao i konstatacije u vezi njihove alokacije na odgovarajuće nosioce troškova.
Nadalje, realizacija višestrukih ciljeva kalkulacije, posebno u delu politike prodajnih
cena, podrazumeva adekvatnu pažnju pri izboru metoda kalkulisanja i naročito pri
modeliranju (formalnom strukturiranju) šeme kalkulacije.
Za razvoj kalklulacija i metoda kalkulisanja veoma je značajna uloga već pominjanih
nemačkih teoretičara troškova i kalkulacija. Na tom putu razvoja metoda kalkulisanja
stvoreno je više međusobno različitih metoda koje se klasifikuju prema primenjenom
računskom postupku, odnosno prema računskoj tehnici, koja je nezavisna od primenjenog
sistema obračuna troškova i nezavisna od klasifikacija kalkulacija prema različitim
aspektima. U tom smislu, uliteraturi se uobičajeno razlikuju dve osnovne metode
kalkulacije, i to:
1. diviziona (delidbena) kalkulacija i
2. dodatna (adiciona) kalkulacija.
Prva metoda ima svoje tri varijante (tipa) primene: čista (jednostavna) diviziona
kalkulacija, kalkulacija pomoću ekvivalentnoh brojeva i kalkulacija kuplovanih (vezanih)
proizvoda. Često u praksi dolazi do kombinovanja navedenih metoda.
Formalna struktura (šema) kalkulacije cene koštanja učinaka uslovljena je pre svega
ciljevima kalkulacije i obračuna troškova, načinom organizacije proizvodnje, tehničkom
opremljenošću, kadrovskom osposobljenošću, računovodstvenom regulativom i dr.
Faktorima. Nema sumnje da je informaciona snaga kalkulacije bitno uslovljena njenom
formalnom strukturom. Modeliranje šeme kalkulacije cene koštanja učinaka i njene
iskazne snage kao formalno-kvantitativnog izraza ciljeva obračuna troškova, treba da
budu u u funkciji njenog višenamenskog karaktera. Stavljajući u prvi plan ciljeve,
prvenstveno informacione potrebe menadžmenta u utvrđivanju i realizaciji politike
prodajnih cena, šema kalkulacije cene koštanja zasnovana na standardnim i budžetiranim
(planskim) troškovima, bi mogla imati sledeći izgled:
 Standardni troškovi i
Stvarni troškovi
budžetirani troškovi
% % Odstupanja
ELEMENTI Po učešća Po učeća u (+/-)
ukupno ukupno
jed. u punoj jed. punoj
CK CK
1. Direktni troškovi materijala za proizvodnju
2. Direktni troškovi ličnih zarada proizvodnje
3. Ostali direktni varijabilni troškovi proizvodnje energija,
usluge, amortizacije, komponenete sopstvene proizvodnje i
sl.
I DIREKTNI TROŠKOVI PROIZVODNJE (1+2+3)
4. Opšti varijabilni troškovi proizvodnje
5. Opšti fiksni troškovi proizvodnje
II OPŠTI TROŠKOVI PROIZVODNJE (4+5)
III TROŠKOVI PROIZVODNJE-Proizvodna cena
košt.(I+II)
6. Varijabilni troškovi prodaje
7. Fiksni troškovi prodaje
IV TROŠKOVI PRODAJE (6+7)
8. Varijabilni troškovi uprave i administracije
9. Fiksni troškovi uprave i administracije
V TROŠKOVI UPRAVE I ADMINISTRACIJE (8+9)
VI TROŠKOVI NEPROIZVODNIH AKTIVNOSTI
(IV+V)
VII VARIJABILNI TROŠKOVI-cena košt. Na nivou
VT (I+4+6+8)
VIII UKUPNI TROŠKOVI-puna(komercijalna) cena
košt. (III+VI)
IX PRIHOD OD PRODATIH UČINAKA-prodajna
cena po jed.
X FINANSIJSKI REZULTATI(IX-...)
-po pokriću direktnih troškova materijala (IX-1)-bruto
rezultat I5
-po pokriću troškova prerade [IX-(III-1)]-bruto rezultat II
-po pokriću troškova proizvodnje (IX-III)-bruto rezulatat
III
-po pokriću varijabilnih troškova (IX-VII)-kontribucioni
razultat
-po pokriću fiksnih troškova (IX-VII)-neto rezultat

5
Ovaj oblik u suštini, kontribucionog rezultata se u novije vreme naziova Throughput, kao razlika između
prihoda od prodaje i varijabilnih(direktnih) troškova materijala.
Ovakav model kalkulacije cene koštanja učinaka ostavlja mogućnost neposrednog
sagledavanja i uvida u troškove, cenu koštanja, prihode i rezultat na različitim nivoima.
Predloženi model obezbeđuje utvrđivanje cene koštanja po jedinici na više različitih
nivoa pokrivenosti troškova, a samim tim i odgovarajućih nivoa rezultata po jedinici
učinaka. Ovo zbog što naspram svakog nivoa troškova i cene koštanja po jedinici
učinaka, pri predviđenoj ili ostvarenoj prodajnoj ceni, stoji odgovarajući nivo
finansijskog rezultata-dobitka.
S aspekta informacionih zahteva politike prprodajnih cena ovakav model kalkulacije se
može smatrati informaciono izdašnim, jer posedovanje informacija o svim navedenim
nivoima cene koštanja omogućava menadžmentu preduzeća i posebno menadžmentu
prodajne funkcije koncipiranje adekvatne, ciljevima preduzeća usmerene politike
prodajnih cena. S druge pak strane, posedovanje ovih informacija pri konkretnoj
realizaciji, ostavrivanju prodajnih cena učinaka na tržištu, stavlja menadžera prodaje u
znatno povoljniju pregovaračku poziciju pri komuniciranju i pregovaranju o prodajnim
cenama sa budućim potencijalnim kupcima.
Konkretnije rečeno, ovakva informaciona podrška ostavlja mogućnost sagledavanja:
- koja najniža prodajna cena (pricing floor) po kojoj se još isplati proizvoditi?
Odgovor je da je to prodajna cena na nivou varijabilnih troškova, odnosno ne ispod
nivoa pokrivenosti varijabilnih troškova,
- koja je najpovoljnija prodajna cena koju bi trebalo postići na tržištu? Odgovor je
da su to sve prodajne cene po jedinici učinaka iznad pune (komercijalne) cene
koštanja.
- Kada prihvatiti brojne varijante prodajnih cena između prethodna dva okvira,
imajući u vidu vremenski (obračunati) aspekt.
- Koji je u datim okolnostima najpovoljniji nivo obima proizvodnje,
- Kakvi će efekti, finansijski rezultati – bruto rezultati I, II, III, kontribucini, neto ili
neki drugi oblik – biti ostvareni prihvatanjem određenih prodajnih cena učinaka.
Zbog svega toga, kalkulacija cene koštanja zasnovana na standardnim i budžetiranim
troškovima poprima ulogu dispozitivnog (ciljno usmeravajućeg) instrumenta u poltici
prodajnih cena učinaka, a samim tim i u realizaciji ciljeva preduzeća u celini. Okolnost da
se u njenoj formalnoj strukturi mogu istovremeno iskazati i stvarni (istorijski) troškovi sa
određenim odstupanjima, daje joj takođe istovremeno i ulogu kontrolnog instrumenta u
politici prodajnih cena i realizaciji ciljeva preduzeća.
 Kalkulacija cene kostanja zasnovana na ciljnim troskovima

Opravdano se moze reci da su i standardni i budzetirani troskovi ciljni troskovi,

jer pokazuju koliko konkretna jedinica ucinka treba da kosta, odnosno u pogledu visine
troskova, izrazavaju cilj koji treba ostvariti ispunjavanjem postavljenih standarda i
izbegavanje nepovoljnih odstupanja. Medjutim, ciljni troskovi (Target Costing) se
razlikuju u odnosu na standardne i planske (budzetirane) troskove pre svega prema
nacinu njihovog utvrdjivanja, obracunavanja.
Obracun na bazi ciljnog troska predstavlja metod za planiranje troskova ucinaka
koji je razvijen u japanskoj praksi tokom 1980-ih godina, gde je i nasao siroku primenu.
Osnovna ideja je u nastojanju da se usteda troskova proizvodnje treba preneti i na
pocetnu fazu istrazivanja, razvoja i inzenjeringa proizvoda. Ciljni troskovi se
obracunavaju tkz. retrogradnim postupkom, odnosno retrogradnom kalkulacijom.
Polaziste cine informacije o rezultatima i istrazivanja trzista radi preciznog utvrdjivanja
(kvanticifiranja) potreba kupaca i mogucih prodajnih cena, odnosno dolazenja do ciljnog
obima i prihvatljivih prodajnih cena. Proizvod ciljnog obima proizvodnje (prodaje) i
utvrdjenih prodajnih cena ucinaka predstavlja predvidjene, ciljne prihode od prodaje
ucinaka, a umanjenje istih za iznos ciljnog profita, kao rezultat proizvoda ciljnog prihoda
od prodaje i ciljne profitne stope, dobija se iznos ciljnih troskova, odnosno

Ciljni obim Prodajna cena Ciljni prihodi

prozvodnje X po jedinici = od prodatih ucinaka
i prodaje

Ciljni prih. Ciljna stopa

Ciljni prihodi od Ciljni ( od prod. ucin._X_____profita__)
prodatih ucinaka - profit 100 = Ciljni troskovi

Dakle, sustinsku razliku u odnosu na prethodnu kalkulaciju cini informaciona

podrska za sto adekvatniju procenu vrednosti proizvoda za kupca, odnosno procenu
novcanog iznosa koji je kupac na trzistu spreman da plati za konkretan proizvod ili
uslugu.
Kada se utvrde ciljni troskovi kao rezidual, pristupa se analizi troskova po
razlicim osnovama, s ciljem da se utvrdi „da li je moguce smanjiti troskove, uz
odrzavanje odredjenog nivoa funkcionalnosti i performansi proizvoda. Osnovna svrha
ove analize jeste da se istraze, utvrde i eliminisu nepotreni troskovi proizvoda kako bi se
ostvario ciljni profit, ili eventualno smanjenjem ciljnih troskova, on ucinio i vecim, za
razliku od postupka utvrdjivanja budzetiranih i standardnih troskova gde se kao rezidual
pojavljuje zeljeni profit (dobitak), a dobija se umanjenjem prodajne cene za predvidjene
troskove. Ovo istrazivanje podrazumeva i dodeljivanje ciljnih troskova funkcijama
proizvoda i komponenata radi utvrdjivanja mogucnosti njihovog eventualnog snizavanja i
konacno potvrdjivanje ciljnih troskova.
Sledeca faza predstavlja fazu realizacije utvrdjenih ciljeva, odnosno fazu
dizajniranja proizvoda saglasno ciljevima, sto je u sustini inzenjering posao, i
istovremenu informacionu podrsku o proceni troskova saglasno dizajnerskim i
funkcionalnim karakteristikama proizvoda prihvacenih od kupaca. Takodje, i za kontrolu
realizacije postavljenih ciljeva neophodan je adekvatan informacioni sistem,
racunovodstveni informacioni sistem sa adekvatnom bazom podataka o troskovima,
sistem instaliran u vidu cost tables i/ili suplement cost tables, sto sve omogucava
dobijanje, prema odabranim kriterijumima, vise scenarija troskova ucinaka, ukljucujuci i
bancmarking kao proces sistematskog kompariranja troskova ucinaka konkretnog
(sopstvenog) sa referentnim preduzecem, odnosno sa troskovnim liderom.
Ostavljajuci po strani siri i svakako znacajan aspekt upravljanja troskovima i
znacaj upravljanja adekvatnog racunovodstvenog informacionog sistema baziranog na
obracunu troskova i kalkulaciji cene kostanja ucinaka, zadati aspekt ovog podnaslova
zahteva dodatnu paznju u vezi sa retrogradnom kalkulacijom cene kostanja zasnovanoj na
ciljnim troskovima i njenoj ulozi u politici prodajnih cena ucinaka, ukljucujuci Kaizen
Costing, odnosno prosirujuci ciljne troskove i na fazu proizvodnje.
Retrogradna kalkulacija predstavlja osnovni kvantitativni informacioni izvor u
implementaciji ciljnih troskova i svakako nezamenljiv dispozitivni instrument u
utvrdjivanju i realizaciji politike prodajnih cena ucinaka Ona polazi od poznatih
prodajnih cena ucinaka, dobijenim istrazivanjem troskova, a sve ostale komponentne
kalkulacije predtavljaju ciljne velicine sadrzane u adekvatno racunovodstveno-
organizaciono uredjenom Process Costing-u, shvacenom u smislu nemacke teorije i
prakse, kao jedinstva upravljackih ciljeva Target Costing-a, ABC i Kaizen Costing-a.
Formalna struktura kalkulacije sa odgovarajucom sadrzinom primerena ciljevima
informisanja za potrebe politike prodajnih cena, moze se, saglasno izvrsenoj podeli
troskova u prethodnom modelu, pojednostavljeno predstaviti na sledeci nacin:

Ciljni troskovi Stvarni troskovi

Ukupno Po % Ukupno Po % Odstupanja
ELEMENTI jed. ucesca u jed. ucesca u (+/-)
punoj punoj
CK CK
1.Ciljni obim proizvodnje – prodaje
X 2.Ciljna prodajna cena po jedinici ucinka
= I CILJNI PRIHODI OD PRODAJE UCINAKA
(1X2)
- 3. Ciljni finansijski rezultat ucinka – dobitak (profit)
= II CILJNI UKUPNI TROSKOVI UCINAKA (I-3)
- III CILJNI BUDZETIRANI RASHODI
ISTRAZIVANJA, RAZVOJA, UPRAVE SA ADMIN.
(4+5)
4.Kvota varijabilnih troskova
5.Kvota fiksnih troskova
- IV CILJNI BUDZETIRANI RASHODI PRODAJE
(6+7)
6.Kvota varijabilnih troskova
7.Kvota fiksnih troskova
V CILJNI TROSKOVI PROIZVODNJE (8+9)
8. Ciljni opsti troskovi proizvodnje (8.1+8.2)
8.1. Opsti varijabilni troskovi proizvodnje
8.2. Opsti fiksni troskovi proizvodnje
9. Ciljni direktni troskovi proizvodnje (9.1. + 9.2. + 9.3.)
9.1. Direktni troskovi materijala za proizvodnju
9.2.
9.3.

Ocigledno je da ovako formalno strukturiran model kalkulacije cene kostanja

zasnovan na ciljnim troskovima ostavlja takodje mogucnost neposrednog uvida u visinu
troskova, rezultata i prihoda po jedinici ucinka, ali u jednom retrogradnom, unazadnom
pristupu u odnosu na formalnu strukturu. Osim toga, kalkulacija cene kostanja zasnovana
na ciljnim troskovima polazi od prodajne cene proizvoda kao poznate konstante dobijene
istrazivanjem prodajnog trzista, a sve druge velicine: obim proizvodnje (prodaje),
prihodi, rezultat (profit) i razlicito segmentirani troskovi su ciljne velicine.
Buduci da se ciljna cena uzima kao poznata, trzisno potvrdjena velicina,
menadzment prodajne funkcije treba da odluci da li je ona kao takva prihvatljiva sa
aspekta rentabiliteta konkretnog ucinka i ciljeva preduzeca u celini. Odgovor na ovo
pitanje ne moze biti jednoznacan i definitivan, On je u kvantitativnog smislu uslovljen
ciljnim (zeljenim) rezultatom (profitom, profitnom stopom) i ciljnim troskovima ucinka,
koji ukljucuju troskove i u fazi utvrdjivanja i u fazi realizacije ciljeva, ali i troskove u fazi
proizvodnje.
Predlozeni metod kalkulacije je informaciono orijentisan upravljackim ciljevima,
a takodje i politici prodajnih cena, jer pruza odogovor o mogucem ostvarivanju, i u kom
nivou (velicini), ili o neostvarivanju dobitka po jedinici ucinka, odnosno pokrece i
potencira pitanje upravljanja troskovima u cilju ostvarivanja ciljnog dobitka.
Imajuci sve izlozeno u vidu, nije tesko zakljuciti, da i kalkulacija cena zasnovana
na ciljnim velicinama poprima ulogu aktivnog dispozitivnog instituta ne samo u politici,
prodajnih cena, vec i vazan informacioni izvor u upravljanju troskovima u svim fazama
zivotnog ciklusa proizvoda, a samim tim i bitan upravljacki instrument u realizaciji
osnovnih ekonomskih ciljeva preduzeca.

***

Troskovi se opravdano smatraju jednim od osnovnih cinilaca politike prodajnih

cena. Razmatranjima su identifikovani razlozi koji opredeljuju ovakvu ulogu troskova i
sagledana neophodnost informacione podrske o troskovima, prihodima i rezultatu za
utvrdjivanje i realizaciju politike prodajnih cena ucinaka. Razmatranjima su takodje
identifikovane, teorijski razmotrene i primerima propracene poznate metode formiranja
prodajnih cena. Njihova primena u politici prodajnih cena podrazumeva zastupljenost i
adekvatno organizaciono funkcionisanje savremenih sistema obracuna troskova i
posebno, izbor odgovarajuce vrste kalkulacije, koncipiranje njene informaciono snazne
formalne strukture i sadrzine.
Predlozeni model kalkulacije cene kostanja zasnovan na standardnim i
budzetiranim (planskim) troskovima, moze se smatrati informaciono primerenim, ne
samo zahtevim politike prodajnih cena, vec i ostalim ciljevima kalkulacije. On
omogucava utvrdjivanje, ciljevima preduzeca usmerene, politike prodajnih cena, s jedne
strane, i istovremeno daje odgovore na mnoga pitanja u vezi sa visinom i prihvatljivoscu
prodajnih cena u neposrednoj realizaciji utvrdjene politike prodajnih cena, s druge strane.
Zbog svojih ukupnih informacionih karakteristika kalkulacija cene kostanja, kao
racunovodstveni izvestaj sa predlozenom formom i informacionim sadrzajem, poprima
obelezja dispozitivnog instrumenta u politici prodajnih cena proizvoda ili usluga.
Kalkulacija cene kostanja zasnovana je na ciljnim troskovima i predstavlja
osnovni kvantitativni informacioni izvor u njihovoj implementacji. Naime, polazi se od
trzisno istrazene i za potencijalne kupce prihvatljive prodajne cene ucinaka, a sve ostale
komponente su ciljne velicine do kojih se u obracunu dolazi retrogradnim postupkom.
Svojom informacionom izdasnoscu omogucava menadzentu da odluci da li je poznata
prodajna cena, s aspekta rentabiliteta konkretnog ucinka, prihvatljiva ili se kontrolom i
upravljanjem troskovima i njihovim snizenjem moze uciniti prihvatljivom. Otuda i
zakljucak da i ona predstavlja jos aktivniji dispozitivni, ali i kontrolni instrument u
politici prodajnih cena i upravljanja troskovima ucinaka na liniji realizacije osnovnih
ekonomskih ciljeva preduzeca.
Primer:

Prozvodno preduzece „Inex“ proizvelo je prema zavrsnom radnom hadleu (RN) u toku
meseca 2.000 komada proizvoda „A“, sto cini 70% zavrsene proizvodnje. Na osnovu
podataka iz sistema obracuna po stvarnim troskovima utvrdjeni su sledeci stvarni ukupni
stvarno nastali troskovi i to:
- Direktni troskovi materijala u iznosu od 300.000 din.,
- Direktni troskovi zarada izrade u iznosu od 160.000 din.,
- Ostali direktni troskovi proizvodnje 40.000 din.,
- Opsti varijabilni troskovi (OVT) proizvodnje iznose 60.000 din.,
- Opsti fiksni troskovi (OFT) proizvodnje iznose 120.000 din.,
- OVT uprave iznose 80.000 din.,
- OFT uprave iznose 100.000 din.,
- dok OVT prodaje iznose 20.000 din.,
- i OFT prodaje iznose 40.000 din.
Na osnovu datih podataka sastaviti kalkulaciju cene kostanja na bazi stvarnih troskova i
to za ukupnu proizvodnju i po jedinici ucinka na nivou: direktnih troskova proizvodnje,
varijabilnih troskova proizvodnje, ukupnih troskova proizvodnje, ukupnih varijabilnih
troskova i na nivou pune (komercijalne) cene kostanja.
2000 kom., 70%
R.br. Elementi Ukupno Po jedinici %
1. Direktni troskovi materijala 210000 105 31.91
2. Direktni troskovi zarada izrade 112000 56 17.02
3. Ostali direktni troskovi proizvodnje 42000 21 6.38
I Direktni troskovi proizovdnje 364000 182 55.32
4. OVT proizvodnje 42000 21 6.38
5. OFT proizvodnje 84000 42 12.77
II Opsti troskovi proizvodnje 126000 63 19.15
III Ukupni troskovi proizvodnje 490000 245 74.47
6. OVT prodaje 14000 7 2.13
7. OFT prodaje 28000 14 4.25
IV Budzetirani rashodi prodaje 42000 21 6.38
8. OVT uprave 56000 28 8.51
9. OFT uprave 70000 35 10.64
V Budzetirani rashodi uprave 126000 63 19.15
VI Budzetirani rashodi neproizvodnih usluga 168000 84 25.53
VII Varijabilni troskovi 476000 238 72.34
VIII Ukupni troskovi (P.C.) 658000 329 100
IX Prihodi od prodatih ucinaka