Palama Grigorije: Govori o bozanskoj sustini I njegovim energijama.

Sustina ostaje nedokuciva ali sile

Bozanske u sebi nose njegovu energiju koju Isihasta u molitvi osjeca I koja predstavlja blizinu Bogu.
Isihasta se tim cinom priprema za vaskrsenje. Covjek moze osjetiti Boziju puninu cak iako ne razumije
njegovu sustinu a to se dogaadja posredstvom energija. Palama naglašava da isihasti, kroz svoju
molitvenu praksu, mogu postati svesni i učesnici u Božijoj svetosti.

Svetost kao temelj za dublje poznavanje Boga: Prema Palami, svetost postignuta isihastičkom praksom
nije samo moralno postignuće već i sredstvo za dublje spoznavanje Božije suštine i energija. On smatra
Object 1

da svetost otvara vrata za produbljeno mističko razumevanje Božijeg života i planova.

Deifikacija predstavlja proces kojim ljudi postaju deo Božije stvarnosti, ne samo moralno već i
ontološki

Justin, u hriscanskih vjernika se pojavio duh iskljucivosti zbog kojih su ih omrznuli paganski narodi.
On kaze da ljudi prije hrista I nehriscani su podjednako u hristu ukoliko su zivjeli po logosu. On je
zelio izmiriti hriscanstvo sa antikom I judaizmom da bi od njega napravio jednu svetsku religiju.

Дакле, Јакоб Беме је до својих спознаја долазио мистичном интуицијом. Један од његових
претеча је свакако био и Мајстор Екхарт (1260 – 1327) „чије је учење већ давно била службена
црква осудила, јер се концепција његове ꞌunio mysticaꞌ с Богом није подударала са службеном
црквеном науком. Екхарт није – иако је био религиозан – Бога налазио на трансмуданом
престолу (изван света – примедба аутора), него у властитом бићу, у унутрашњости властите
душе. Он тражи и налази […] [Бога] у својој унутрашњости као делујућу силу и тако открива
њене манифестације и карактеристике, а тиме и научни универзалистички оквир људског знања.
[…] Доживљавајући тако Бога у себи, Бог је за Екхарта све и свуда. У апсолутном осећају
повезује се душа са свемиром, субјект се преплиће и идентификује с апсолутним објектом, а то
ће рећи с божанством. Самоспознаја као екстаза постаје тако и спознаја Бога – а ту и лежи извор
мистичног извођења и закључивања, јер се душа, Бог и свет уједињују у једну неразлучиву
целину“ (Филиповић, 1982: 75).
Јаков Беме је писао: „ꞌНемам у своме знању ни реч узету из разних књига, него те речи
сам из себе вадимꞌ. Он посматра човека као биће у коме се састају и небо и земља, те се
спознаја света чита из књиге, која је – човек сам. […] По њему све објективно знање излази из
субјективног откровења […] Спознавати себе значи спознавати свет, јер човек и свет су
исто“ (Филиповић, 1982: 76). Попут Парацелзуса, и Беме је изједначавао човека или
микрокосмос са светом као макрокосмосом. „На небу и земљи нема ничег, што не би било и у
човеку самом, па је стога свака спознаја заправо самоспознаја. […] Човек упознавајући себе као
микрокосмос, спознаје уистину цели макрокосмос. Човек је огледало и репрезентант света, јер
су у њему садржани сви материјални елементи и све снаге природе“ (Филиповић, 1982: 69).
Присетимо се шта савремени физичари кажу о овом концепту ренесансних мистичара, који су
спознају човека-света „вадили из себе“: „Постоји ли у нама нешто што измиче законима природе
и омогућава нам да се извучемо и удаљимо од ње захваљујући снази наше слободе мишљења?
Па, не, нема у нама ничег што би могло да умакне нормама природе. Да нешто у нама може да
наруши природне законе, досад бисмо то открили. Ништа у нама не крши природно понашање
ствари. Читава модерна наука – од физике до хемије и од биологије до неурологије – само
потврђује ово опажање […]. Оно што нас чини специфично људским не обележава наше
издвајање из природе, већ је део саме те природе […] Рађамо се и умиремо као што се рађају и
умиру звезде […]. И саздани смо од исте оне звездане прашине од које је саздано све остало […].
Лукреције то изванредно казује: […] сви се рађамо из истог небеског семена; сви ми имамо
истог оца. (Ровели, 2013: 63–74). Дакле, дистинкција човек – природа, на којој данас толико
инсистирају теоретичари друштвених наука, како то рече Фритјоф Цапра, „не представља
фундаментално својство стварности. То је једна апстракција коју је створио наш
дискриминишући и категоризујући интелект.“ Према нобеловцу Максу Планку: „Нема материје
као такве. Сва материја извире и постоји само захваљујући сили која доводи делиће атома
у одговарајућу вибрацију и држи тај минијатурни соларни систем атома на окупу. Морамо
претпоставити како иза ове силе стоји свестан и интелигентан ум. Тај ум је матрица све
материје“. Није ли тај Планков „УМ“ одговор на питање Гетеовог Фауста: „Шта свет држи
у унутрашњости?“ Међутим, више од два миленијума пре Планка и Хераклит је говорио исто;
„Васиона је разумљива зато што њом управља „мисао“ (Франкфорт, 1967: 278). Чини се да и
неки изузетни духови данашњице размишљају као и „примитивци“ хиљадама година пре њих.

Централна тема Бемеове мистичне филозофије је питање о пореклу зла у човеку и свету.
Према њему, узрок зла је сам Бог, јер зло је потребно да би се добро могло показати; оно је
неопходни делатни подстицај за остваривање добра. Као и предсократовци и он верује да се свет
одржава кроз динамичке антитезе, или савременим вокабуларом речено – кроз јединство
супротности. „Јасно је, да му је принцип добра, као и принцип зла израстао из ꞌистог дрветаꞌ у
коме су разни квалитети, и они слатки као и они горки и опори, налазе. Укратко, читава природа,
све до божанства има у себи два супротна квалитета, и то један драг, небески и свет, а други
гневан, паклени и пожудан. ꞌТамни пакао и јасна [небеска] светлост извиру из једног срца и
према речима у Писму [Бог каже]: ꞌЈа творим светлост и стварам таму; ја дајем мир и делим зло.
Ја сам Господар који све то чини, што се доживљава од изласка до заласка сунца и изван мене
ничег немаꞌ. (Према Даничићевом преводу Писма, Исаија 45.7, то исто гласи: [Ја] ꞌкоји правим
светлост и стварам мрак, градим мир и стварам зло; ја Господ чиним све тоꞌ – примедба аутора).
Као што је божија доброта извор неба, тако је његова срџба основ пакла, све је дакле од Бога, све
је у свесветском јединству и из њега произашло. Бог је веза читавог света, веза таме и светла.
[…] Он је праоснов, који је уздигнут изнад свих супротности. […] Човек небо и пакао у себи
носи“ (Филиповић, 1982: 77).
Фасцинација Бемеовим мистичним концептима није заобишла ни савремене
неомарксисте. Један од њих, Ернст Блох, у овој доктрини препознаје у народу сачуване идеје
манихејског гностицизма. Он тврди да су у Бемеовом списатељству „садржане ствари које у
савременој филозофији уопште нису играле никакву улогу, јер су вековима биле ишчезавале из
европског образовања. На пример, [у Бемеово време] још је живео манихеизам: Мани, у трећем
веку, је поново прихватио учење Зороастера (Заратустра); учење о борби између Ахримана и
Ормузда, између Ноћи и Светлости – [где је] дуалистички гностицизам јасан. Манихејске
заједнице, дакако, нису биле изумрле после победе католичке цркве, оне су и даље живеле. […]
Такве ствари су и даље живеле у народу, [чак и кад] владајуће обрзовање и филозофија о томе
више ништа нису знале. Историју пише победник. […] Јаков Беме […] стоји као страно тело у
ренесанси, будући да његова филозофија обрађује мисли које су живеле у гностицизму. […]
Иако јасно долази из фаустовских токова ренесансе, Беме би могао да буде човек из четвртог
или петог века.“ (Беме, 1988: 5-6, Предговор). Чини се да Блох греши тврдећи да Беме стоји као
„страно тело у ренесанси“. Врло сличне ставове са Бемеом делили су и Никола Кузански,
Валентин Вејгел, Парацелзус и други, па би било исправније рећи да су Бемеови концепти
синтетички приказ ренесансног мистичног пантеизма.

BEMME O NATCULNOM ZIVOTU htijenje gledanje slusanje ljudsko treba izgasiti I od njega se
oglusiti, biti imun na glasove svoje volje I izdrzati dovoljno dugo u toj tisini sebe. Tada treba svoju
volju potpuno predati volji Isusa I tada covjek moze cuti nestvorene bozanske rijeci I biti jedno sa
njegovom voljom. Tu njegovu volju covjek ne vidi jer je zaslijepljen sopstvenom, jer zudi za vanjskim
stvarima I zeli da vlada povrsno na nivou zivotinjskog, sto od covjeka cini zivotinju. A zapravo bi
covjek trebao imati jedinstven odnos prema svemu sve stvari gledati kao iste. Do postizanja te
indiferentnosti moze doci jedino odricanje od zudnje za stvarima, I oduzimanjem sebe od njih I
ponovnim sopstvenim sabiranjem. Jer zudnjom covjek obuhvata stvar I odredjuje se njome, time
opadajuci u egzistenciji I otpadajuci od stvaraoca, postajuci predmetom. Kad se zudi za nekom stvari I
kad se ona prihvati kao posjed, onda ta stvar sudjeluje u covjekovoj volji I usvaja se kao sopstveno
bice. Medjutim ako se od svih stvari odvojis, bices od svih stvari slobodan I vladaces njima. Samo
Hristom se moze doci u tu nadpoziciju jer njemu je dato da vlada na zemlji I na nebu, I to je put
sjedinjenja sa njim, ta predaja sopsvene volje njemu, I tako se stoji nad svim I vlada svim stvarima.
Onda se postavlja pitanje tezine borbe sa kreaturama, I odgovor je da su kreature u tijelu a sveti duh u
volji I da se odricanjem od kreatura priblizava Svetom duhu a zudnjom za kreaturama se od njega
udaljava. Treba uvjek cuvati tu volju I odricati se kreatura I to je put izbavljenja I jedinstva sa Isusom.
Nakon predaje volje Hristu I odrzavanja tog stanja cvojek se mijenja I umjesto svijeta casti I
posjeda sada poznaje visu vrijednosti, ljubav boziju koja ce ubuduce upravljati njegovim tijelom I
njegov ce zivot ciniti poput zivota Hriatovog, gdje ce dobiti neprijatelje I prijatelje a Bog I andjeli ce ga
cuvati. On dobija srce svih dobrih prijatelja u posjed, a gubi samo svoje neprijatelje, koji su ranije
njegovu sujetu I zlobu voleli.
Covjek istovremeno sebe I mrzi I voli, voli se kao onu ljubav koju je primio od gospoda I mrzi
se kao svoje jastvo koje je prepreka neprekidnom prebivanju u bozijoj ljubavi. A ljubav je pocekak
svega I iz nje je sve stvoreno I bivajuci u ljubavi znaci biti iznad svega I svemu vidjeti njegovu
najdublju sustinu jer je ljubav ta najdublja sustina. Ona je nista jer u svakom bicu postoji kao nista, kao
nesto nepojmljivo I nedodirivo I izvan, a opet je sve jer sve obuhvata I sve odredjuje I nad svime stoji.
Ako ljubav pronadjes, dolazis do uzroka iz koga su sve stvari potekle I u kome stoje I u njoj si kralj nad
svim delima Bozijim. Ljubav stanuje samo tamo gdje je nista I ukoliko umisljenost sopstvene volje
zauzme njeno mjesto onda ona tu ne moze stanovati.
JER PUT KA LJUBAVI BOZJOJ ZA SVET JESTE LUDOST, ALI ZA DECU BOZJU ON JE
MUDROST. Ond aide dio o raju I paklku I kako oni oboje postoje u covjeku I kako ce covjek, u
saglasju sa time, cime se vodio, da li je bio vodjen ljubavlju I Hristom I tijelo mu je pravilo poteskoce
pa ce oslobodjen tog tijela moci u potpunosti da se stopi sa njima, ili je uzivao u spoljasnjem svijetu,
svojoj sujeti po kojoj se sebi samom dopadao, pa kad ostane bez toga, onda ce vjecno zaliti za time sto
vise ne moze. Takodje, tek tada ce mu biti jasno I pbbice ga sramota, sto je pokusao da bude kao Bog
ne predajuci mu se.

Tamo gde po tvom sopstvu I sopstvenoj volji ne prebivas, tamo u tebi I svugde borave andjeli. A tamo
gde po svom sopstvu I sopstvenoj volji boravis, tamo u tebi I svugde borave andjeli.
U PRIHVATANJU SOPSTVENE POŽUDE JE TAMA, A U ISTOM HTIJENJU SA BOGOM JE
SVIJETLOST.
Tijelo jednog covjeka je vidljivi svijet, slika I sustina svega sto svijet jeste, a vidljivi svijet je
otkrovenje unutrasnjeg duhovnog svijeta iz vjecne svjetlosti I vjecne tame, Iz duhovnog tkanja. I
ogledalo vjecnosti je, kojim se vjecnost ucinila vidljivom, posto sopstvena volja I prepostena volja
uzajamno djeluju kao zlo I dobro. Takvo je bice I spoljni covjek, jer bog je stvorio spoljasnjeg covjeka
iz spoljasnjeg svijeta I udahnuo mu je unutrasnji duhovni svijet zarad duse I smernog zivota. Zato dusa
iz spoljasnjeg svijeta sustine, moze da zlo I dobro prihvati I djeluje.
Kad prodje materijalni svijet duhovni unutrasnji svijet postaje potpuno vidljiv I otkriven.
MEĐU SVETIMA SI SVET A MEĐU LAŽNIMA SI LAŽAN A onda nastavlja o raju I paklu I ide sa
onuim Bio sam gladan – nahranili ste me… ZIVOT JE POHRANJEN U SUKOBU, KAKO BI BIO
OTKRIVEN, OSETAN, ISKUSIV, A
MUDROST PREPOZNATA I SPOZNATA TU JE DA SLUŽI VEČNOJ RADOSTI
PREVAZILAŽENJA.

Utopia Thomas Moore

Utopija je navodno mjesto na koje je ovi jedan coek bio sa Vespucciem 3 puta, I to opisao. To je ostrvo
jedno koje je bilo poluostvo I nacinjeno je ostrvom tako sto je iskopan kanal od tipa 25 km. Tu su sve
kuce napravljene od cigle, sa ulicama 20 feet wide, svi su imali baste u kojima su voljeli da borave, svi
su bili posveceni doprinosenju zajednici I radni dan je trajao 6h. Za razliku od evrope gdje sve zene
nisu radile I gdje je rad cesto bio beskoristan I uz sav napor nije mogao zadovoljiti ljudske potrebe, u
Utopiji svi rade I tako svi imaju vise vremena I cilj je efektivnost povecati toliko da svi budu u
mogucnosti da uzmu koliko god vremena za sebe I umjesto udovoljavanja svome tijelu posvete se
kultivaciji uma. U tome Utopijanci misle da sreca zivota lezi. Sva djeca primaju dobro obrazovanje,
humanisticko, a oni najbolji bivaju oslobodjeni rada da bi se mogli potpuno posveti obrazovanju.svi
vole da idu na predavanja o bilo kojoj temi koja ih interesuje. I ona se desavaju prije zore. U utopiji
nema niceg privatnog, vrata su otvorena za svakog ko zeli da udje I hrane se zajedno mnogo
domacinstava I od najvecih grijehova prema zajednici je o javnim stvarima govoriti privatno. Politika
se moze obavljati ispravno samo javno. Nema ni privatnog vlasnistva. Niko ne posjeduje nista I nema
novca kojim bi se nesto moglo kupiti. Kad ima vlasnistva novac je mjera svih stvari I veoma je tesko da
zajednica moze da bude napredna. Zlato I srebro koriste da kite svojihnekoliko kriminalaca, nekoliko
jer utopija nema nesto mnogo zakona jer su ljudi dovoljno dobri gradjani. Ukidanjem novca nestala je I
pohlepa I svi prestupi koji iz nje izviru, prevare, pljacke, krradje, ucjene, korupcija, izdaja, ubitstva.
Cak ce I siromastvo koje pociva na nedostatku novca, ukidanjem novca nestati.
 RAPHAEL HYTHLODAY: When I concider the various commonwealths flourishing today, so help
me God,i can see in them nothing but a conspiracy of the rich, who advance their own interests under
the name and title of a commonwealth.

Gdje je pravda da neki bankar il covjek viseg stattusa obavljajuci besmislene poslove zivi u luksuzu
dok radnici I farmeri previse rade a jedva prezivljavaju.

Na kraju prve knjige lik Thomasa mora se pobunjuje I govori o neophodnosti postojanja privatnog
vlasnistva.
Tako
uceni ljudi kao utopljani su za temu uzeli ono sto se u dobrom dijelu I renesansi smatralo kao najvazniji
politicki aspekt a to su sreca I mizerija populacije. To je njima fokusa u politici.
Knjiga 1 nudi dijalog o stvarnosti evropske politike I Hitldaj to opisuje kao svijet ocajnickog
siromastva I bijede.
Knjiga 2 nudi portret drugacije politike. To je ovo 6k domacinstava 80k ljudi 200 SIFOGRANTS, 20
Tranibors I guverner I 54 grada koja isto izgledaju. Utopija najdemokratskija politika koja je ikad
osmisljena u kasnijem srednjem I renessansnom dobu. Jedno domacinstvo moze biti u mogucnosti da
donese politicke odluke koje mogu uticati na citavu zemlju. To se u tom 16om vijeku smatrao za jos
jedan od apsurdnosti Utopije. Utopija je republika, tu nema ni kralja ni novca. Kaze da je svaki covjek
koji zeli zauzeti neku poziciju automatski diskvalifikovan. Ideje koje su opisane podsjecaju na ideje
koje su se javile nakon francuske revolucije.

Neki su utopiju tumacili kao promaseno pojednostavljivanje, kao komformizam I odricanje od

individualnosti, neki pak kao primjer tiranije.

Lik thomasa moora pred kraj druge knjige kaze da ukidanje novca vodi I ukidanje svega posebnog I
uzvisenog u jednom drustvu, a tu su ( po javnom misljenu ) najveca cast I priznanje u zajednici.

More izmislja hitldeja koji dolazi I prica mu o utopiji do lik Mora zauzima kriticki stav prema tome
predstavljajuci vrijednosti I misljenja engleske vise klase na taj nacin I udaljavajuci se od tvrdnji koje
sam iznosi u knjizi krijuci se iza imena Hitldeja
u utopiji svi su pod stalnom prismotrom svakoga, prica o ostrvu I zlatu kao o 2 simbola