Дионисије Аеропагит

Био је атински судија, члан аеропага, који је у хришћанство обраћен након беседе апостола
Павла у атинском аеропагу. Према Дионисију Коринстском (наводи Јевсевије Кесаријски) постао
је први атински епископ, а касније и мученик који је пострадао у Атини. Дионисије није аутор
овог дела, дело је настало знатно касније, али то не умањује његову вредност.

О небеској јерархији

О црквеној јерархији

О Божијим именима + 10 писама – Гају, Титу, Игњат.

О мистичком богословљу

Остави чула и умне делатности, и све небиитујуће и битујуће и устреми се непознајно ка вишем
сједињењу са оним који је изнад сваке суштине познања. Том екстазом, тим изласком, уздићићеш
се ка Зраку божанске Таме. О Богу треба говорити потврдно, али и кроз негацију, што не значи да
су ове ствари супротне. Бог се може познати у Примраку, до Њега се долази када се све остави,
када се и Анђеоски свет остави иза.

Мојсије је морао себе да очисти, затим да се одвоји од осталих и онда да види, не Бога, него
место где је Он. И тада се ослобаћа од свега и улази у Примрак Непознања, затвара све познајне
способности схватања и ништа не познајући надумно познаје. Молимо се да будемо у овом
надсветлосном Примраку, да кроз негледање и непознање видимо и познамо Оног који је изнад
виђења и познања.

Код катафатичког богословља почиње се од најпрвих, силази преко средњих до најзадњих. Док
код апофатичког чинимо одузимање од последњих ка најпрвима, да бисмо неприкривено
познали оно Незнање. Када се пењемо, речи се смањују до потпуног безречја и безмислиа, док
када се спуштамо реч се проширује ка аналогном мноштву. Када говоримо потврдно, почињемо
од онога што је Богу насјродније, а када говоримо кроз негацију полазимо од онога Богу
најудаљенијег.

Бог је нити беживотан, нити бесловесан, нити тело, нити облик, нити је у месту, нити се чулима
спознаје, нити је немоћан, нити је промењивост, нити пропадљивост, нити лишеност, нити
отицање, нити било шта друго од чувствености.

Нити је душа, нити ум, нити има маштање, реч, мишљење, ни број, ни величина, нити време, нити
суштина, нити наука, ни истина, ни мудрост, нити божанство, ни доброта, ни дух, нити било шта
друго што ми или друга мислећа бића познајемо. Нити га постојећа бића познају онако како Он
јесте, нити Он познаје постојећа бића онако како она јесу.

Он је изнад сваке афирмације и негације, свесавршени узрок свега. Слободан од свега и са оне
стране света.

1
Леонтије Византијски - А. Ђаковац ,,Саборност“

Био је византијски монах и теолог. Млад се замонашио и актовно учествовао у теолошким

расправама у Риму, а затим прешао у манастир Светог Саве. Јако често је мешан са Леонтијем
Јерусалимским и др.

Против Несторијанаца и Евтихија

Против Несторијанаца Против монофизита

Против Севира О сектама

Против Аполинаристичких обмана

Enypostaton и anypostaton

Иппостас није исто са оним што је уипостазирано, то су 2 различите ствари, као и суштина и
усуштаствљено.

1. Одређује особу, издваја оно посебно,

2. нема биће по себи и увек је схваћено у односу на претходно, особеност заједничког.
Међутим, не може да постоји без првог, што не значи да је природа ипостас. Као што
тело не може да постоји без облика, али облик и даље није тело.

Безипостасна природа – природа може да постоји без своје ипостаси, али не може да постоји без
ипостаси уопште. Дакле она може имати своје постојање у ипостаси друге природе. Ипостас јесте
и природа, али природа није ипостас.

Више ипостаси могу да имају једну заједничку природу – Отац, Син и Свети Дух. Разликовање
ипостаси по броју не значи њихово апсолутно раздељивање. Једна ипостас може да обједињује
различите природе – божанску и човечанску у Христу. Те природе могу да деле ,,заједничко биће“
што је уствари ипостас - ,,конкретни начин постојања“.

Шта се десило сједињењем?

1. Јединство природа довело је до ослобођења од греха, потпуног освећења и јединства

2. Природног сједињења Самог Логоса – Кириловска / халкидонска христологија

При сједињењу неке ствари губе своју првобитну природу – као дрво и ватра који стварају неку
трећу природу. Што је погрешно ако се овакво учење примени на Оваплоћење. Међутим, постоје
природе које сједињењем чувају своју природу, како он каже ,,несмешани идентитет божанства и
човештва“.

2
Јован Лествич33ник

Имамо јако мало биографских података, знамо да се млад замонашио. Написао је Лествицу као
помагало монасима, али још у њој наглашава да то нису свеопшта правила и да се она морају
примењивати сходно ситуацији, тј. монаху. Јер изнуривање тела негде може да буде подстицај, а
негде води у пропаст. Лествица садржи 30 поглавља, према 30 година пунолетства. Оно што је
битно јесте спасење, васкрсење душе пре васкрсења тела. Монах се бори са својом природом,
која је после пада измењена. Он говори најпре о туђиновању, тј. о самом ступању у монашке
редове и искушењима која се ту дешавају. Затим прелази на послушност према духовном оцу
кроз коју ми показујемо поверење у Христа. Сталном сећању на смрт и плачу. Затим о врлинама и
гресима које монах треба да развија и са којима и на кој начин треба да се бори. И на врху
лествице су Вера, Нада и Љубав – коју достижемо када се ослободимо дебљине тела. И на крају
каже ,,јер Бог је љубав“.

3
Свети Максим Исповедник

Од православних родитеља, веома образован, цар Ираклије га је одабрао за саветника царског

Сената. Отишао је у манастир, али се због персијских напада селио да би на крају био у
Картагини, одакле је бранио православље. Патријарх Пир се касније сели у Картагини, где
након расправе пристаје на православље, одлази у Рим, где цар шаље изасланика који га враћа у
монотелитство. У Риму је папа Мартин сазвао сабор и осудио царев Типос који забрањује сваку
расправу на ову тему. Папа Мартин је заробљен и касније од мука умире. Свети Максим је исто
био у Риму и био је заробљен, одвојен од својих ученика, мучен, касније прогнан и умро је у
изгнанству.

Тумачење Писма Посланице против монофизита

Одговори Таласију Петру, ђакону Козми Александријском,
Тумачење 59. Псалма Схоластику Јулијану Александријском,
Кратко изложење Молитве Господње Отшелницима, посрнулима у вери
Схолије на Аеропагита Против монотелита
Тумачење отаца Расправа са Пиром
О тешким местима код Аеропагита и Гр. Два писма епископу Стефану Дорском
Богослова
Два писма презвитеру Марину Кипарском
Аскетика
Тријадологија
400 глава о љубави
О Светој Тројици (тум. Григорија Богослова)
Гностички стослов
Писмо Марину - О исхођењу Духа Светог
Подвижничко слово
Остало
243 других глава
Писма:
Литургика
Ахиепископу Јосифу - О бестелесности душе
Мистагогија
Презвитеру Јовану - О загробном животу

Тријадологија Другог Гностичког стослова

Један је Бог јер је једно божанство – беспочетно, просто, насуштаствено, без делова и
нераздељиво. Бог је целосна Јединица по својој суштини и целсона Тројица по својим
Ипостасима. У свакоме од Тројице је целокупна Божанска природа. Свако од Тројице је цеолосно
у божанству. Свако од Тројице је целосни Бог. Нити је божанство делимично у сваком од Тројице,
нити је сваки од Тројице део Бога, јер божанство је нераздељиво и сваки од Тројице је потпуни
Бог.

Уједно, свако од тројице је целосно у друга два лица. Због тога су Отац, Син и Свети Дух један Бог.
Јединствена им је суштина и енергија. Ни један од Тројице не бива, нити је замислив без друга
два лица. По својој природи Бог је једноставан, и због тога превазилази свако мишљење, тј. по
суштини је недоступан сваком мислећем субјекту.

4
O тешким местима код Светог Дионисија и Григорија

,,Каква је то премудрост о мени и која је то велика тајна? Пошто смо заиста део Бога и потичемо
свише, можда је хтео да се због достојанства не бисмо погордили и тако надувени похулили на
Творца, да кроз борбу и рвање са својим телом увек гледамо ка њему и да буде педагошки то што
је наше достојанство спојено са слабошћу тела“.

Максим критикује неке који погрешно закључују да су створења била са Богом, да је затим
настало кретање, а Бог је због тога створио телесни свет, како би казнио бића. Међутим, Бог је
непокретан, а све што је створи покретно је и креће се, јер се креће ка свом узроку постојања. Ако
је пак то кретање подстакнуто изунутра, онда ће се, када бића једном стигну до свог циља, то ће
се кретање (пад) опет поновити. А ако они то неће поновити јер су искусили оно супротно – зло, то
значи да они добро не воле због добра, већ из нужде. Па је још и зло неопходно.

Стварање претходи кретању, кретање је својство створених бића. То кретање се назива

природном силом којом биће тежи ка своме циљу. Ништа од оног што је створено није само себи
циљ, јер није само себи узрок: циљ ради кога је све, а оно ни ради кога. Нити је бестрасно, јер
бестрасно нема никакву тежњу ка другом. А створена бића, још нису што нам и Свето Писмо
сведочи ,,још нисте дошли до одмора и наследства које вам даје Господ баш“, ,,жедна је душа
моја Бога живога“.

Никодког од створених бића није престала сила по којој се они крећу ка свом циљу, нити је
утихнула енергија која их води ка њиховом циљу, нису постигли још бестрашће и мировање. Само
Богу припада бестрашће и савршенство.

Страст није тежња ка трулежности, већ оно што по природи постоји у створеним бићима. Њихов
циљ јесте да досегну вечно добро биће и да постоје у њему. Умно биће с креће умно, оно мисли, а
тада и воли оно о чему мисли. Ако га воли, тежи ка њему, а ако тежи оно се ка њему креће. Оно
настоји да убрза то кретање и неће стати, док се не сједини са вољеним бићем, буде окружено
њиме, слободно по вољи, и тако се спасе – тако постаје онакав какав је онај који га окружује. Не
само да сазна, већи да буде сазнано и обгрљено – као светако ваздух од светла.

То је ново јединство, а не оно које је било па се распало. Ми то сада осећамо у икони, јер је изнад
онога што видесмо и чусмо. То се постиже потчињењем Оцу, где ће последњи непријатељ – смрт,
бити побеђен. То није одрицање од слободе, већ је то слободан и свесни уступак, како би икона
узашла до свог прототипа и као исправни печат прецизно се уклопила у свој прототип. Зато ту и
престаје свака друга тежња ка нечему другом. ,,у њему стаје свака тежња и ничему другом
изван овога не тежи, нити пак може тежити, ка њему хита свака истинска жеља, у коме ће,
кад је досегне, престати и наћи покоја свака теорија“. Све ће Бог садржати у себи – као што се
од сунца не виде звезде,

Тада ћемо познати суштину свих бића, шта су, којим начином и ради ког циља постоје. ,,Да
сазнамо једном колико смо познани када боголики овај божански наш ум и логос његовим
прожмемо, када икона досегне до свог прототипа коме сада тежи“.

5
На који начин смо део Бога па смо од њега отпали:

Када погледамо сва бића, препознајемо у њима у многим логосима једног Логоса. Имајући пак
постојеће логосе свих створења у својој вољи, по њима је створио (и ствара) видљиву и
невидљиву творевину из небића. Логос анђела претходи стварању, као и Логос човека и сваког
бића. Логос у себи све возглављује и по њему, створења пребивају (или се крећу), а учествују тј.
део су Бога. Све учествује у Богу по томе што је створено од Бога, по уму, разуму, сили, чулном
или животном нагону, како је веровао Дионисје Аеропагит. Дакле део смо Бога кроз
претпостојање свог логоса у Богу.

Достизање овог логоса – свог почетка, биће се уздиже до Бога, постаје бог, део је Бога тиме што
како доликује учествује у Богу. Јер када биће достигне свој почетак, оно по природи нема више
ништа друго да би се према њему кретало. ,,Истините Суботе су одмор који је припремљен
народу Божијем, које Бог држи високо, ради истинитог, а достиже у такве Суботе одмора у
којима је свет распет, тј. онај који заиста одвојио од онога што је светско и завршивши у том
истом месту духовнога одмора у коме се створио, не удаљава се више из овога места, пошто у
таквом стању постоји мир и блаженство“. То место је Бог. У Њему су сви Логоси којима познаје
све пре него што уопште има говора о њиховом стварању.

Сва бића нису у постојање дошла истовремено са њиховим лгоосима. Бића псотоје по сили (као
потенцијална), не као створена. Јер не могу постојати истовремено са бесконачним бићем. У
Логосу који је изнад сваког нашег мишљења о Њему, у коме ништа ни на који начин не учсествује,
многи логоси су један Логос, и Један су многи.

Део смо Бога и називамо се тако због претпостојања логоса нашег будућег постојања у Богу. То да
смо отпали одозго значи да се нисмо кретали сходно логосу који је претпостојао у Богу пре нашег
стварања и по коме смо створени. То је усађена тежња ка уздизању и посистовећивању са својим
почетком.

Део је Бога онај што постоји, јер је његов логос у Богу. Али човек је поштовао ове логосе и сагласно
са њима деловао и кроз њих је себе укоренио у једнога Бога, и Бога у себе уобличио. Тако
постајемо богови по благодати, а Бог је снисхођењем постао човек. Бог је постао човек ради
обожења човека, а човек је постао богом, ради очовечења Бога. Зато је човек који тежи ка
небићу, назван као онај који је отпао одозго, јер он има силу душевних потенцијала да себе
заснује на Богу,

Ови логоси су називани жеље Божије. И на провокацију како Бог познаје бића, умна умно, а чулна
чулно, одговор је да Бог бића познаје као своје жеље, као своју вољу јер је вољно створио сва
бића. На то се и мисли када Бог говори Мојсију ,,познао сам те више од свих“ или ,,не познајем
вас“. Свети Дионисије је то и рекао ,,ово боголико и божанско ћемо сазнати када нашим умом и
логосом прожмемо Његов и када икона постигне свој прототип коме сада тежи“. Ако бисмо и
ми напредовали сходно нашем логосу, и ми бисмо сазнали сва бића на божански начин. Не бисмо
живели у незнању, већ би себе уподобили Богу, као икону прототипу.

6
Они који су мудро сачували себе, као органе божансе природе, које прожима Бог, употребљава их
по својој замисли и испуњава их својом славом, дајући им вечни и неисказани живот, ослобођен
од садашњег трулежног живота. Неће га сачињавати ваздух, нити крв, већ Бог у коме сви
заједничаре, који ће постати живот души, а кроз душу телу. Овакво стање је названо

Уживање – јер је крај енергија по природи

Страст – екстатичка сила која нас води ка бестрашћу
Радост – стање које не познаје тугу која је прошла, нити засићење које добија од страха од
очекиваног
Бог представља испуњење и гашење сваке тежње, на два начина. Мали предмети гасе жељу за
њима, а Бог, безграничан и неизменљив, појачава жељу за собом оних који се причешћују њиме.
Тако да није могло да дође до засићена (како оригенисти тврде), јер би Бог онда био ограничен.

Тело:

Бог је створен из душе и тела, са словесном мисаоном душом, да постоји по икони онога који га је
створио, да разумом и љубављу држи Бога и примивши подобије обожи. Да се бригом за
испуњење заповести љубити ближњега као самога себе, са мудрим отпором према телу,
уразумљујући га према врлинама и чинећи га Божијим. А ми смо насупрот њему окренули, Он је
приложио смрт, правилно нас њоме кажњавајући, да би пошто смо заволели небиће кроз патњу,
некада научили да силу исте ка бићу поново окренемо.

Свети Григорије говори о страдању које је патњом уведено у наш живот. Његове речи изражавају
спасење припремано од Бога. Пре векова смо по скривеном циљу у Богу и Оцу возглављени, у
њему кроз његовог Сина и Господа Исуса Христа и Бога нашег. Ми смо ради Христовог
оваплоћења саздани. Човек се погрешном употребом физичких сила удаљио од Бога, зато је
уведен богодоличнији начин (другу заједницу заједничари).

7
49. Одговор таласију

Он пита шта су пророци испуњени Духом Светим испитивали.

Људска природа, самим својим сварањем од Бога има испитивачке моћи Божанских стварности, а
сила Духа Светог силази на нас. Људи су загризли у грех и чулност, да нису више тражили Бога, они
који нису били под том обманом благодаћу Духа Светог истраживали су и испитивали. Благодат не
даје знања без прихватања човека – у супротном пророци не би разумели смисао просветљења
која им је дата. Али свако ко бестрасно тражи Божанске ствари, добиће, док ће онај који их на зло
тражи промашити. Благодат Духа Светога не дејствује без ума који је прима. А човек, својим
моћима, без божанске силе неће стећи дарове. И Аврам, и Мојсије и Давид су тражили од Бога
како да знају да ће се обистинити, као што је и Данилу и објашњено. Ту видимо да су пророци
тражили да им се открију Логоси, благодат Духа не укида моћ душе, него је чини опет дејственом.
Као што Оваплоћени Логос није примио тело без ума, тако ни Дух Свети не дејствује без природне
моћи људске која испитује и истражује знање. Људском уму је немогуће да без Духа схвата умне и
божанствене свтарности.

Спасење душа је крај вере, истинско откривење Верованога, а то је повратак верујући на крају
на почетак. То је испуњење жеље – вечно крећуће стајање желећих око Жељенога, стално и
непрекидно уживање – заједничарење у натприродним Божанским стварностима. То је
уподобљење заједничара Заједничареноме, по енергији кроз уподобљење. А то је обожење –
окончање времена и векова, нераздељиво јединство у спасаванима почетка и краја. Неисказиво
задовољство и радост дејствованих.

Природа нема логосе натприроднога – Божанско задовољство које Бог чини сједињавајући се по
благодати са достојнима, ни противприродног – бол који Бог чини сједињавајући се мимо
благодати са недостојнима.

Оне који испитују начине спасења Дух Свети води ка схватању, не остављајући моћ којом могу да
испитују Божанске стварности недејственом. Онај ко се спасава треба слободном вољом да
умртви грех и саму вољу за грехом, а да васкрсне слободну вољу и саму врлину слободном
вољом. Када су пророци остварили ово, они су испитивали непропадљивост природе, начине и
логосе њеног обожења. Страдајући са Христом, да буду наследници Божии по благодати, а
сунаследници Христови по домостроју.

На почетку је питање, а на крају испитивање. Човек је падом свој почетак оставио иза себе, и он
неможе да тражи оно што је иза њега. Човек истражујући свој крај доспева на почетак ,,шта је
било то ће бити, и што је учињено, то ће се учинити“.

Термини су питање, тражење, испитивање, истраживање, искање.

8
60. одговор Таласију

Ко је предвиђао Христа?

Приликом сједињења остао је суштински принцип сваке од природа, природе су остале на сваки
начин неизмењене, јер се ни једна није одрекла својих својстава због сједињења. Када је Творац
постао оно што није био (човек), он је сачувао оно што је по природи био (Бог), јер у Богу нема
промене, нити икаквог кретања. То је Велика Тајна, циљ ради кога је све створено. Ради Христа,
ради Тајне Христове сви векови и све што је у њима, добили су почетак и крајњи циљ бића. Пре
векова је замишљено ово сједињење.

Разум познаје двоструко знање, релативно – у речи и појмовима, и друго по дејству истинско –
искуство по енергији, које даје осећање Бога по благодати заједничарења. Са искуством Бога не
може да постоји мишљење о Богу. Као и за све остале предмете, искуство ,,прогута“ мисао.

Бог има предзнање, јер једино Тројица имају знање, јер им је иста суштина. Отац по благовољењу,
Син по самоделатности, Дух по садејству. Бића не знају друга бића по суштини, Бог који је изнад
свих бића, који и Себе познаје по суштини и сва бића која је створио зна унапред, пре настанка
постојања.

Свети Максим одбацује учење по коме су бића пре постојања света била са предзнаним Христом,
а затим отпала.

9
Кратко тумачење молитве Оче наш

Љубав из страха и жеље. Страх Господњи је чист, он није као страх од споља који нам се намеће.
Љубав изгони тај страх. Свети Максим ово пише по заповести, не оно што он мисли, већ оно што
Бог хоће.

Ова молитва мистички садржи циљ 7. тајни

1. Богословље – учи нас Син Божији оваплоћени, који у себи показује Оца и Духа Светог. Отац
је у оваплоћењу присутан благоволећи, а Дух сарађујући. Логос постаде Ум Оцу, и Жив
Духом.
2. Усиновљење – кроз Духа даје натприродно рођење, а људи слободном вољом прихватају
ту благодат и држећи заповести људи је чине лепом. Човек чистећи се од греха усваја
божанство, онолико колико је Христос снисходио нама.
3. Људе учинио једнаке по части Анђелима – измирено је оно што је на небу и оно што је на
земљи, и укинуто је непријатељство, састављен је један свечани сабор земаљских и
небеских сила, анђела и људи, ради раздавања Божанских дарова. Христос је након
вазнесења сјединио анђеле и људе. Логосом се са анђелима сједињујемо по врлини, а са
Богом кроз одрешење од свих постојећих ствари.
4. Учешће у вечном животу – остварује се причешћем. Он Божанском каквоћом измењује на
обожење оне који Њега једу.
5. Природу васпоставља себи – не само што ју је сашувао од свега страсног и
противприродног, него је природа уместо свог живота одабрала смрт. На крсту је укинуо
грех због кога је природа била сама са собом у рату. Тако да нам сад воља није
супротстављена логосу природе, него смо како природом тако и вољом непромењиви.
6. Природа је чиста од закона греха – тако што је Његово зачеће безгрешно, и тако целу
природу ослобађа од тираније закона, код оних који то желе.
7. Уништење тираније лукавог – која је учињена кроз тело, побеђено у Адаму, сада је
побеђујуће.

10
Речи молитве:

Оче наш који си на небесима, да се свети Име Твоје, да дође Царство Твоје.

Ове речи објављују Оца, Име Очево (Сина) и Царство Очево (Духа), да би се од почетка научили да
поштујемо и призивамо Јединствену Тројицу. Јер Отац нема пристечено Име нити му је Царство
накнадно додато. Није започео да буде Отац, нит Цар. Називамо Га Оцем по благодати и трудимо
се да у животу показујемо карактерне црте Родитеља. Тако што умртвљујем оматеријалну жељу и
чистимо се од телесних страсти. Немајући више ту покрећујућу жељу која нас тера да уживамо.
Умртвљујући ово, долази Царство, тј. Дух Свети. Смиренима и кроткима се даје неуништива моћ
бесмртнога Царства. Логос је јединствен. Дух Свети побеђује природу, ум се сједињује са
Надсуштаственим Логосом.

Похота и гнев, као и мушко и женско, супротне страсти, којих човек треба да се ослободи и да буде
само Логос у човеку, испуњен Божанским знањем и имајући једну вољу – ка врлини.

Нема ни Јелина ни Јудејаца – различито схватање Бога. Ни обрезања ни необрезања –

богослужења сходно религији. Ни Варвара ни Скита – природа која сама са собом ратује. Ни роба
ни слободњака – раздељивање једне природе, против слободне воље. Него је у свему Христос,
који изнад природе у Духу ствара Беспочетно Царство.

Смиреноуман и кротак човек. Смиреноуман – знајући да има позајмљено биће, а кротак – знајући
да му је дата употреба природних сила, а разум даје те силе на деловање за врлину, а потпуно
обуставља њихово деловање у чулима. По уму је свагда покретљив ка Богу, а по чулима се не
покреће, ни када доживљава неправду, знајући да је чулни бол не лишава задовољства и зато не
чува тугу у души. Једино задовољство је саживљење душе са Логосом, а лишење Њега је највеча
мука.

Да буде воља твоја како на небу тако и на земљи.

Онај ко одвојен од срџбе и разумом приноси службу Богу, тај је на земљи као Анђеоски чинови на
небу. Код таквих нема жеље која паралише умне снаге, већ само логос који природно води
логосне (људе), ка првом Логосу, чему се Бог радује. Јер на небу једино што постоји јесте словесна
служба коју анђели приносе. Тако и наш ум сав нека стреми ка Богу, срчаним начином оснаживан
као неком снагом, и љубављу ка највишем стремљењу да распаљује жељу.

Живећи тако по молитвама, примћемо као хлеб насушни Логоса, Који се кроз свакога оваплоћује.

Хлеб наш насушни дај нам данас.

Данас се односи на овај век, да храна Хлеба познања и живота победи смрт греха. Како сад Он учи
да молимо за оно што је пер тога заповедио да не бринемо. Ово значи да требамо да молимо
хлеб за данас, а да се стално сећамо смрти, да не бринемо за многе периоде година. Да пре него
што дође смрт, одвојимо душу од бриге за телесним, да нас грамзивост не би лишила изобиља
божанских добара. Да се задовољимо оним што нам одржава живот данас, а не оним што даје

11
уживања (хедонизам), да бисмо сачували душу непоробљеном. Да се држимо једино у Духу, и да
за Његово стицање користимо овај живот. Да Богу живимо, чинећи тело анђелом душе,
ологосеног врлинама, а душу прпоповедником Бога, да њено природно здравље сачувамо
неповређено, колико је до нас.

И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим.

Један је бол : промашај Божанских добара, чега је завереник ђаво, а кривац сваки који због
слабости воље одустаје од Божанских ствари. Онај ко се не подаје невољма које му се телесно
догађају, бестрасно опрашта онима који ка њему греше, јер му нико не може отети добро за које
се стара. Такав себе ставља пред Бога као пример врлине, да га Бог подражава, како он опрашта,
тако и Бог њему да опрости. Тј. да он опрашта онако бестрасно, као и Бог, да не држи у памћењу
нешто од тих жалосних догађаја, да не расеца природу сукобљвајући је са људима, јер је и он сам
човек. То Бог захтева да би нас очистио од страсти, и да покаже да благодат поступа сходно
расположењу онима којима се опрашта.

Слободна воља сједињена са Логосом, непротивна је Богу, и у свему ће имати сагласно дејство са
Богом, који је по природи Добар.

Човек који се моли за данашњи Хлеб, сећајући се своје смрти, не жели да са собом помнесе ни
једно обележје садашњег века.

И не уведи нас у искушење, но избави нас од злога.

Онај ко потпуно не опрости свима, и не да Богу чист срце, промашиће благодат добара за која се
моли и по правди ће бити предат искушењу и злом, да би се грешећи очистио и ослободио својих
клевета против других. Искушење је закон греха, кога Адам испрва није имао, злим онај који је тај
закон умешао у људску природу – ђаво, који је обманом човека убедио да тежњу душе пренесе са
дозвољеног на забрањено, због чега је изгубљена благодат непропадљивости.

Зато ће онај ко сачува природу сходно логосу, примити дуплу благодат, за опроштај нанетих
грехова и ону која га штити од будућих грехова. Јер Господ је рекао, ако не опраштамо грехове
људима, ни Отац небески неће опростити нама.

По Писму, двоструки је начин искушења, један је уживајући – који је добровољан, родитељ греха,
а други је болан – невољан, казнитељ греха,а оба искушења злонамерно окружује ђаво, једно
сејући и надражујући душу телесним задовољствима, а друо боловима природе, да присили душу,
да у Богу нађе кривца.

Ми, познајући ово, молимо се да не дође до овога, да се нен бисмо удаљили од Бога и били
наспрам њега.

12
Теодор Студит – Писмо Платону

Син дворског чиновника, примио је високо образовање. Ујак му је био платон код кога се
подвизавао, а касније се са ученицима преселио у Студитски манастир где је увео строги типик.
Противио се разводу и поновном браку цара Константина IV, због чега је мучен и протеран. А
враћа се након цареве смрти. Опет се противио приликом избора царевоог наследника, па је
протеран. А након смрти патријарха Никифора I враћа се у манастир. У то време је био
иконоборачки цар Лав V Јерменин. Иако није био велики догматичар, био је борац за
православље. У иконоборству је видео кршење слободе цркве, а у порицању видљивости Христа,
нарушавање Његове људске природе. За живота је поштован као мученик и чудотворац, а на крају
је и умро у прогонству 826. Године, окружен ученицима, а након 2 године је канонизован. Његов
брат је био архиепископ града Солуна и касније светитељ Јосиф Исповедник.

Мали
Велики катихизис Три побијања
Триод (посни) Низ мањих трактата
Октоих - делови

Он на захтев одговара како треба поштовати икону Христову.

Свака слика јесте изображење онога чија је то слика, и она подражавањем показује нацрт
прволика, као што Дионисије Аеропагит каже ,,прволик се показује у слици, свако је у свакоме
осим разлике суштине“. Зато ко се поклања икони, поклања се ономе кога икона верно показује,
не поклања се суштини, него насликаноме на икони, али не раздељује икону од прволика. ,,царем
се назива и цар и слика цара, па опет нису 2 цара“ Василије Велики. Тако се и поклоњење не
раздељује, него је једно и исто, као што је исти прволик коме се одаје поклоњење на икони.

Једно је природна икона, а друго је икона настала подражавањем. Прва нема природну разлику
према своме узроку, већ ипостасну, као Отац и Син. А друга има природну разлику, али је ипостас
једна, као Христова икона и Христос. Тако је и поклоњење једно, прво по идентичности природе, а
друго по ипостаси.

Онај ко раздељује поклоњења, тај раздељује моћ и славу прволика и иконе и упада у
идолопоклонство. Ако се та икона одвоји од прволика онда она и није икона, него него нека
самостално постојећа ствар. Тако да је једно поклоњење Тројици, једно поклоњење Христу и
икони, и клањајући се икони, ми дајемо једно поклоњење Свехвалној Тројици.

Ко каже, пошто је поклоњењ исто што и служење, ми служимо онда икони као што служимо
светој Тројици. Међутим, ми се клањамо светитељима, али им не указујемо Божанско служење.
Поклоњење не бива самој суштини иконе, већ се оно одаје Христовој икони поклањаноме Христу,
док материја остаје незаједнична / непартиципантна у односу на Христа. Као што у огледалу
видимо свој лик, и када би га пољубили, ми би поаубили материју, али нисмо пришли због

13
материје, већ због оног ко је изображен у њој. А кад се удаљи, изгубиће се и његово обличје, јер
оно нема везе са материјом. Тако и икона, када се изгуби лик којије на њој био видљив, онда
материја остаје без поклоњења, јер не заједничари са дотичним ликом. Као печат са царевим
ликом, који се утисне и восак, смолу или глину, печат је исти, али материја је различита. А лик је
исти, који остаје у печату. Тако и Христов лик, на којој год материји да је насликан, остаје у
Христовој ипостаси, јер је њено својство.

Не одаје се божанско служење икони, него Христу коме се на њој клањамо. Поклоњење прелази
на Христа, па треба са страхом и побожношћу прићи икони. Јер једно је поклоњење.

14
Фотије Цариградски – окружна посланица

Као млад био је веома поштован на двору, па када је патргхфхгхијарх Игњатије збачен, одабран је
Фотије. Тада почињу спорови истока и рима, око јурисдикције над Илириком, посебно Бугарском.
На сабору у Цариграду Фотије је признат за патријарха, али папа није добио шта је желео. На
каснијем сабору Фотије и цар Михајло осудили су папино учење и уметање израза filioqe. Нови
цар Василије је сменио Фотија и вратио Игњатија, а након Игњатијеве смрти вратио се Фотије
поново. У међувремену су били сабори, који су поништавали претходни сабор, па нови сабор...
Када је дошао нови цар Лав VI мудри 886. Г. Патријарх Фотије је смењен и повукао се у манастир.
Он је заслужан за мисију и покрштавање словена – Ћирило и Методије.

Библиотека Мистагогија Светог Духа

Одговори Амфилохију Писма различитим лицима на дипломатске и догматске теме
Посланица:

Посланицу започиње тако што све јереси броји као дело ђаволове преваре. И правоверје је из
Цариграда текло по свим крајевима Васељене. И Бугари су одбацили демонизам и склоност ка
идолима и примили дар Хришћанске вере. Две године након тога, неблагочестиви људи који
изађоше из таме, научили су да се пости суботом, затим су одбацили прву недељу поста и увели
бели мрс, онда одбацили жењено свештенство и миропомазивали људе који су миропомазани од
свештеника, признајући себе за епископе и говорећи да је миропомазање од свештеника
неважеће, при том немајући учење зашто је то тако.

Врх зла је прљање Символа Вере додавајући новину да Дух Свети не происходи само од Оца него
и од Сина. Што уводи двобоштво, јер онда исхођење од Оца није савршено? Ако је тако, зашто се
онда Син не би рађао и од Духа.

Син се рађа од Оца, а Дух исходи и од Оца и од Сина, онда је Син ближи Очинској суштини, него
Дух Свети. Ако свети дух има више начела, онда је он многоначални који има почетак. Оца и Сина
уједињују, тако што Духа искључују из суштине њиховог родбинског својства. Фотије тражи и
утемељење у Светом Писму и каже да ова хула противна и Јеванђељу и Васељенским Саборима и
Светим Оцима. Ако је исхођење од Оца било савршено, шта ће исхођење од Сина да донесе.

Све што није заједничко Светој Тројици, припада само једном од три лица, происхођење Св. Духа
није заједничко свој Тројици, својство је само једног од три лица. А происхођење Духа ниеј
заједничка особина, али није ни својство једног.

Фотије исказуеј огромну тугу и бригу због Бугарског народа. Затим наводи каноне који осуђују
пост, избегавање брака. И позива цркве да учествују у искорењивању овог погрешног учења. Да би
се и Бугарски народ вратио у веру.

И да се 7. В. С. припоји осталим 6, зато што је он срушио велику јерес, да се не би поново

иконоборство појавило под изговорм, како оно није осуђено на Васељенским саборима.

15
Фотије - Слово о мистагогији о Светоме Духу

Као што се Син свештеноказује да се само од Оца рађа, тако се и Дух Свети богословствује да
исходи од једног Узрока, а говори се и да је Синов као јединосуштан и да је пошиљан кроз Њега у
свет.

Од једног Узрока – Оца – произилазе и Син и Дух, Дух на начин исхођења, Син на начин рођења.
Ако кажемо да Дух исходи и од сина, увод се сложеност и Дух бива нижи од Сина. Фотије наводи
да ниједан од Отаца, ни један Сабор, већ од Другог сабора па надаље, сви исповедају да Дух од
Оца исходи.

Да ли онда исхођење од Оца није довољно па он накнадно од Сина добија нешто? И ако је
исхођење од Оца савршено, чему онда исхођење од Сина? Ако пак Дух исходи од Оца и Сина,
онда се може укинути и неизменљивост својстава, ипостас Оца и Сина ће се слити. И које онда
својство Отац задржава у односу на Сина.

Тако се укида једнобоштво, имаћемо 2 узрока Монархичне Тројице. Ако је Отац узрочник оних
који су из Њега (Сина и Духа), не по природи, већ разлогом Ипостаси, Очева Ипостас не
ограничава Синову Ипостас, Син ни на један начин није ничији узрок у Светој Тројици. Ово учење
такође цепа Очеву Ипостас, јер да би и Син био узрок, мора да узме онда део Очеве Ипостаси од
које би добио то да је узрок. Или замењује Очеву Ипостас, што би онда значило да је она
несавршена, непотпуна. По овој јереси исхођење Духа Светога од Оца потврђује Очево својство,
али га даје и Сину, али никако не важи и за Духа. Овом логиком можемо ићи даље и рећи да Отац
добија својства Сина . и тако се својства са Ипостаси пребацују на Природу. Тако Ипостас Оца
пребацују на природу, и сасвим укидају Узрок Богоначалних Ипостаси (вероватно тако долазимо
до тога да је Бог један, јер је једна природа, а не Један Отац).

Они се позивају на Свето Писмо ,,Дух ће од Мојега узети и јавити вам“ (Јн. 16, 14), али то је њихово
произвољно измишљање, јер Христос недвосмислено каже да Дух исходи од Оца (Јн. 15, 26),
нигде не додајући и од Њега, дакле Отац је једини Узрок његовог Рођења као и Исхођења Духа.
Немају исти смисао узети од некога нешто и исходити суштински од некога. Спаситељ чак није
рекао ни ,,од Мене“ него ,,од Мојега“ мислећи да је Истина, да буде сагласан. Фотије поред што их
пореди са духоборцима и говори да ни они нису имали такву јерес, пореди их и са децом која
знају граматику и знају да постоји разлика између ових речи :D . Они чак и одбацују Божије речи,
већ преправљају Његове речи и ,,стављају му у уста“ речи које није изрекао.

(Постоје нешто што је заједничко, а постоје и посебна својства. Посебна својства су

карактеристична за сваку Ипостас, Отац – узрок, Син –рађа се, Дух – исходи. Овакво исхођење
спаја својство у Оца са Сином и из тога произилази много ствари, као то да Отац није савршен, да
деле једну ипостас – јер су ово својства ипостаси. А од Оца и Сина раздељује и избацује Духа
Светог, чини га другим, нижим. )

16
Симеон Нови Богослов

Био је на двору, али се повукао у Студитски манастир. Био је веома посвећен исихазму. Постао је
старешина светог Маме. Због превелике строгости и сукоба са патријархом око метода
духовности, повукао се у Хрисопољ, а након тога постао отшелник. Преминуо је 1022. или 1032. г.
У Гриспопољу.

35 Катихезе Подвижничке главе

15 Етичких беседа Главе – кратке ,,Беседе“

Проповеди на различите богословске и моралне теме 80 Химни Божанске љубави

Пета етичка беседа

Он одмах наводи о чему ће писати: о онима који мисле да имају Духа Светога у себи, а не осећају
Његово дејство, о онима који говоре да нико у овом животу не може видети славу Божију и доказе
из Св. Писма, да нема зависти код светих, и о томе како ћемо видети Бога.

Они који говоре да су неосетно примили Духа Светог и да имају дарове крштењем, и они који
мисле да су вером стекли дар, а не опитом. Они се позивају на апостола Павла ,,Који се у Христа
крстисте, у Христа се обукосте“. Христос је Бог који је постао Човек да би човека учинио богом. Он
то чини својим Божанством ,,тело не користи ништа, Дух је тај који оживљује“. Он је обожио тело,
а онда и нас обожује не трулежним телом, него обоженим. Он пита у шта се облачи онај који се
крштава, јер ако је Христос нешто, зар нећемо то осетити, као што наг осећа одећу, зар неће и онај
који се облачи у Бога духовно познати шта је обукао.

,,Духа не гасите“ – када би неко то говрио за светиљку, не би то рекао за угашену, већ за ону која
гори. Тако и ми треба да видимо Духа у себи да гори и светли. Затим говори да се они бране како
Бога нико никад није видео. Свети Симеон наводи да је Христос рекао ,,Јединородни Син Који је у
наручју Оца, Он Га објави“ и ,,ко је Њега видео, Оца је видео“, али то не значи опипљиво, јер би
онда и они што су распели Христа исто видели Оца, али није тако јер Христос Јудејцима каже ,,Кад
бисте знали мене и Оца бисте знали“. Христос опет каже ,,блажени чисти срцем, јер ће Бога
видети“. Али виђење неће бити у будућем веку, него онда кад се срце очисти. Јер би тако и
очишћење оставили за будући век, а није тако. Према томе где је држање заповести, тамо је и
јављање Спаситељево, јер ,,ко не љуби брата свога кога може видети, како може љубити Бога кога
не види“. Јер љубав је основа, на њој су и вера и нада. Као што кућа не може без темеља, тако и
вера и нада не могу без љубави.

О виђељу Бога апостол каже ,,Сад видим као у огледалу, као у загонетци, а тада ћу лицем у лице“
и ,,Сада познајем делимично, а тада ћу познати као што бих познат“. Они говоре да је то Павле,
али зар Павле није био човек, који је и рекао да је први међу грешницима. А он је
рекао ,,угледајте се на мене, као ја на Христа“ и ,,желео бих да сви буду као ја“. Ако неко жели да
похвали Павла, нека буде као он. А неки говоре како је за Павла срамота да неко буде као он,
такви су безумници и њих ће одбацити. Јер Павлу би била част када би ми били већи од

17
њега ,,желео бих бити одлучен од Христа за браћу моју и сроднике моје по телу“. Они који гледају
Бога, постају неосетни на све овоземаљско, па и на славу, јер они не могу ни на шта од тога
гледати, само у Бога, зато и остају у векове неизмењиви, и на зло неповратни. Треба водити
рачуна ко пише, јер они који немају искуства, они пишу људске речи и ту треба чак рећи и какав је
то човек. Јер човек не може да зна размишљања човека, ни животиња ,,нико не зна шта је у
човеку, осим духа који у њему живи“. Како онда човек који не може знати расположење брата,
може да зна оно што је Божије – дејство (енергију) које је настало у светима од виђења Бога. Док
су мисли светих, виђења/соцерцања истинских стварности. Јер људи ни о земаљским стварима не
могу да причају, а да их пре тога нису видели, искусили, а како ће онда причати о Богу и
божанским стварима и о самим Божијим светитељима.

Људска реч не може да каже нешто више, ако се није просветлила светлошћу познања. Човек не
може другачије познати Бога, него созерцањем – виђењем светлости која зрачи из Њега. О Богу и
Сили Његовог Пресветог Духа нико не може рећи ако претходно не види саму ту светлост очима
душе. Када неко види ту светлост, не пита испрва да ли је то Бог, већ гледа, наслађује се и
очишћује. И нестаје цео свет око њега и он сам не зна да ли је у телу или је био изван тела, али
осећа велику неизрециву радост. И тек касније он се усуђује да га пита да ли је Он бог његов. А
када буде дуже времена плакао, ридао, смиривао се и простирао се доле, почиње постепено да
познаје оно што је Божије и упознаје вољу Његову. Ако човек не види Бога, не познаје Га, јер ако је
тако са човеком, како је онда тек са Богом. И тако напредујући духовно, и по ономе што му се
догађа све више упознаје Бога и оно што је са светима и јасно схвата како ће бити након
васкрсења. Ово не значи да су они сада већ постигли венце и не значи да нам није потребно
васкрсење и Свети Симеон баца анатему на оне који говоре овако нешто. Већ да се овде, сада,
делимично примају залози будућих добара.

Мислима назова оно што настаје у уму, а казивањем оно што је виђено па се о томе прича.
Апостоли и пророци када говоре о ,,Дану Господњем“, о ,,доласку као лупеж у ноћи“
и ,,порођајним боловима“ и да ће се ,,у огњу открити“, они су то све чули од ,,Духа Светог“. ,,Када
дође Дух утешитељ, Он ће вас научити свему“ и ,,још вам много имам говорити, али не можете
поднети све сада, него када дође Дух Истине, увешће вас у сваку истину, јер неће говорити од
Себе, него но што чује говориће вам и јавиће вам оно што долази“.

Дух Свети је Бог, од Бога Истинитог. Кроз Њега Отац и Син нераздвојно бораве у онима који држе
заповести. А такви ништа не говоре од себе. Царство Божије је у нама и Свети Симеон говори да су
вечна добра у нашој руци и да требамо похитати ка њима. Нова твар се сваковневно збива у
истински вернима, зато немојмо се предавати неверју, већ постимо, потчињавајмо се Богу,
тражимо док не угледамо женика и чујемо ,,Добро, слуго мој верни, у маломе си ми био веран,
над многим ћу те поставити.

18
Прва етичка беседа

Он говори о оних који уче Свето Предање, не ради духовне користи, већ да би им се људи дивили,
као и онима који тврде да је Отац већи од Сина, зато што је Он узрок Синовљевог постојања. Јер
ако је Света Тројица нераздељива, ко је смислио мере, веће и мање. И не може Отац бити испред
Сина, јер би исто могло да се каже за Сина, да се Он није родио, не би се ни Отац могао назвати
Оцем. Ако је испред јер је узрочник, да ли онда то значи да Син није постојао, и да се родио а да
то није ни хтео. Такве се све противречности могу извући. Можемо рећи да је Отац узрочник, али
не и да је због тога већи или изнад Сина или да Син није постојао, па да је Отац постао узрочник
Његовог постојања.

Можемо говорити о Оцу као узрочнику телесног рођења, али говорити о ипостасима, суштини
непоуздано је и опасно. Ми кажемо да је узрок, али не и да је први, јер не можемо у
нераздељивој Тројици говорити о бројевима, па да разделимо Бога. Божанско је неизразиво,
неизрециво, надсуштанствено и људском уму не појмиво. Речено је Бог је Дух, а Дух је Господ, ту
ме можемо рећи да је неко први или већи. Он наводи јеванђелисту ,,у почетку беше Логос“ и пита,
зашто није навео Оца или зашто није навео Сина, него наводи Логоса. Не зато што Син тад није
постоја, него зато што нама није била позната тајна домостроја. Христос каже ,,ја и Отац једно
смо“ не ставља Оца испред себе, већ показује да су исте части. Тројица су једно, која се према
ипостасима назива Тројица, то значи да једно не може да буде прво у односу на себе. Бог је једна
Тројица. Почетак Оца, Сина и Духа је заједнички, беспочетан и савечан.

Ми Бога не можемо да замислимо нити искажемо, а да се у том ћутању не бисмо одвратили од

Бога, учињено нам је схнисхођење да говоримо о Богу. Испитивање о Богу не треба да буде без
страха и бесрамне душе, већ у тишини и са страхом, како му се већ цела творевина клања. О Богу
не може нико ништа знати, уколико му Бог то не допусти у мери у којој му је то корисно. Знање
нам је дато по мери вере, да знање потврди веру која је и без знања постојала. Да се вера утврди.
Једино се Духом учимо сваком знању и познању. Он нам неразговетно, кроз оно што је наше,
показује оно што је веће од нас.

Бог будући триипостасан, није имао једно од троје да у Њему претпостоји, троје је истовремено
једно, Бог, а исто тако истовремено је увек три. Ми Бога не можемо знати без Духа, о Њему не
можемо говорити, јер ми ни себе не познајемо. Јер бисмо знали колико смо грешни, а они који не
сматрају себе грешнима, изједначавају се са Богом, а нико није грешан до Бога. Покајање, оно
одгони незнање и прибавља знање. Иако су божанске ствари записане и сви могу да их прочитају,
оне се откривају само онима који су се топло покајали. Остали мисле да виде, али не виде. Такав
се на висину не уздиже смирењем и подражвањем Христа, већ гордошћу и надменошћу. Свети
Симеон захтева пита како онај ко говори о Богу то ради, да ли се издигао из ада на земљу, а онда
са земље ка небесима, како се надвисио, у телу а без тела, јер и свети Илија није без ватерене
кочије узет. То је зато, да би нас Бог научио да је нашем уму потребно нешто да би га узнело на
небеса.

19
Григорије Палама

Потиче из племићке породице. У својој 21. Години одлази на Свету Гору, затим поред Верије 5
година живи испоснички, а затим се враћа на Свету Гору. У спору са Ваарламом, на позив монаха
брани Исихазам. Због клевета бива заробљен, али доласком патријарха Исидора, бива не само
пуштен, већ и постављен за Солунског архиепископа. Преминуо је у Солуну, а узбрзо је и
канонизован.

Апологија против Варлаама и Анкиндина

Свети Григорије Палама се позива на Дионисија Аеропагита, као и на благодат Божију. Ваарлам и
Анкиндин деле Бога на оно што је створено и оно што није, због разлике у божанским кретањима.
Они Божије енергије некада посматрају као створене, а некада мешају са суштином Божијом.
Дионисије каже да ,,својим словом сјединимо и разликујемо оно што је Божанско“, ,,Божанске
ствари се међусобно и сједињују и разликују“. У Богу све разлике одговарају јединствима и остају
нестворене, зато што су и јединства нестворена. Јединства и разлике су једнаког рода, па се за њих
каже да су божански.

Анкиндин тврди да Бог дејствује, али да не поседује енергију. Док Дионисије каже да у вези са
Богом постоје јединства и поделе, али су све оне у једнакој мери нестворене. Божанска дела исто
тако нису створења, већ су створења последице тих делања и кроз створења су нам позната
делања Божија,а не суштина Божија.

Дакле, оно што је Божије, делом нам је непознато – суштина, и делом нам је познато, а то је све
што је при суштини – доброта, премудрост, сила, за њих Павле каже да су невидљива и да се умом
на створењима познаје. Бог није нестворен само по суштини, већ и по свим атрибутима који су му
при суштини. Анкиндин и Варлаам све атрибуте називају створенима, јер су при суштини Божијој –
доброту, премудрост, силу, божанство. И тако Бога деле на нествореног и на ниже божанство. И
заправо не иду у двобоштво него у безбоштво, јер затварају Бога у своју суштину која нам је
недоступна и тако остају у тами.

Наиме Божанска суштина је нестворена – више божанство, а божанска енергија, као створена –
ниже божанство и тако сматрају да остали који то не сматрају за истинито верују у два нестоврена
божанства, више и ниже. Они се окрећу протви свих енергија Божијих – некада их сводећи на
творевину, а некада их мешајући са суштином.

Свети Григорије се сада позива на Дионисија (и Јеротеја) ,,све разлике одговарају јединствима и
остају нестворене, зато што су и јединства нестворена. Јединства и разлике у Богу су једнаког
рода, па се за њих обједињено каже да су божански. Анкидин тврди да Бог дејствује, али да не
поседује енергију. Међутим, у Богу не постоје разна јединства и поделе, све су оне у једнакој мери
нестворене. Свети Дионисије изјављује да подела саму себе умногостручава. Они који говоре да

20
се то односи на умногостручавање створења, греше, јер створења нису Божија дејства, већ
последице тих дејстава.

21
Никола Кавасила

Био је рођак Нила Кавасиле и пријатељ Јована VI Кантакузина. После абдикције цара посвећује се
богословском писању.

Bio je rođak Nila Kavasile i prijatelj Jovana VI Kantakuzina. Posle abdikcije cara posvećuje se
bogoslvoskom pisanju. Био је исихаста, а полемисао је са латинским богословима. Објављује
Исхођење Светог Духа, Нила Кавасиле.

Тумачење Литургије

Живот у Христу

Књига против Никифора Грегоре

Претварање светих дарова има за циљ освећење верних и њихово отпуштање грехова, а они
постају наследници Царства небеског. Иако се светиње дарују на дар, Бог од нас захтева припрему
и одговарајуће расположење. Та припрема постоји кроз савршавање Евхаристије: молитве,
појања, читања Светих Списа. Освећење је двојако, најпре од самих читања имамо корист, у душу
нам се уводи страх Божији, распаљује љубав према њему. Други начин је тај што видимо
изображеног Христа, као и Његова дела и страдања која је ради нас претрпео. Први део
свештенослужбе показује почетак Његовог домостроја, други оно што затим следи и трећи оно
што је било на крају. Освећење Дарова и само жртвовање приказује Његову смрт, Васкрсење и
Вазнесење. Посматрање тог домостроја освећује душе и тако постајемо способни за примање
Дарова. Домострој мора да буде познат људима, иначе не би могао да донесе спасење. Домострој
је пробудио веру и љубав према Христу, а сада у онима који су поверовали одржава, обнавља и
увећава осећања која постоје у нама. Та осећања која морамо имати пре причешћа светим
Тајнама су: благочешће, вера и жарка љубав према Богу. Да бисмо постали такви, није довољно да
једном сазнамо све о Христу, већ да нашег ума стално буду стално окренуте ка Христу.

Дакле речима се указује на домострој спасења како би се пробудила осећања у нашој души, а
затим не допушта нашим мислима да забораве и да оду негде другде, док нас не доведе до ове
Божанске Трпезе. Када се испунимо тим мислима и ум буде трезвен, причестићемо се Божанским
тајнама, уносећи у себе освећење на освећење ,,преображавајући се... из славе у славу“. А у томе
је смисао целе Литургије.

22
30. Беседа

Неки од латина сматрају да након речи ,,узмите, једите“ не треба више изговарати молитве да би
се дарови осветили, јер су они освећени. Као што је једном изговорено ,,рађајте се и множите“, а
они који то раде више се уздају у своју реч и у молитву, него и свету тајну доводе у зависност од
тога да ли ће им молитва бити услишена.

Контра аргумент је најпре то да је након речи ,,рађајте се и множите“ је ипак потребно још нешто,
брачна заједница, а после сједињења се пак и молимо да нам Бог подари децу – а тиме не
омаловажавамо стваралачке речи. Тако и на Литургији, реч Божија савршава свету Тајну, али кроз
свештеника и његове прозбе и молитве. Знамо и да је смрт Христова донела на земљу опроштење
грехова, али знамо да су потребни вера, покајање, исповест, молитве свештеника. А ако имамо
поверење у молитве, то значи да наду не полажемо у себе, него у Бога, Који је обећао да ће дати
онима који заишту. То вера да ћемо оно што тражимо добити само од Бога, јер смо спознали
властиту немоћ.

Човек не би могао ни да замисли Свете Тајне, да га Бог није поучио, нити пожелео да га није
подстакао. Не би се нико одважио да моли за њих, да Бог није показао како жели да тражимо од
њега. Зато освећење поверавамо свештеничкој молитви, не очекујући од човечанске силе, већ од
божанске. То освећење не обављају људи који се моле, него Бог. Зато они који освећење Дарова
поверавају свештеничкој молитви, не презиру Спаситељеве речи, нити Свету Тајну доводе у
зависност од нечег неизвесног.

Молитвом се освећује и свето миро, обавља се рукоположење свештеника и архијереја, као и

света Тајна јелеосвећења. Ако је незнан исход молитве, незнано је ни да ли је свештеник
свештеник, да ли миро освећује и да ли је Жртвеник освећен. Пратећи те латине, требало би да
сумњамо у сваку молитву, да у потпуности занемаримо хришћанство и да следимо њихове
новотарије. Сам Бог је рекао да Он услишује молитве и да ништа није немогуће онима који му се
моле.

На крају, од Светих Отаца и од апостола, тако нам је предато. Нико од њих није реко да те речи
имају исту моћ од свештеника који их сада изговара, јер оне нису делатне зато што их човек сваки
пут изговара, већ зато што их је Бог једном изговорио.

31. Беседа

У латинској Цркви постоји молитва ,,Заповеди да уздигнути буду ови Дарови руком анђелском на
Твој наднебесни жртвеник.“ Да ли ове речи значе да Дарови физички буду пренети са земље на
небо или да помене вредност. Јер ако се узносе физички, каква нам је корист да од нас буду узети,
а верујемо да је Христос са нама кроз њих. Ако се пак моле за боље, шта боље од Тела Христовог
постоји. Јасно је да су то Хлеб и Вино који још увек нису примили освећење. Да анђеоском руком
буду уздигнути, а то је друго свештенство (анђеоско и човечанско – Дионисије). Помиње се и
Жртвеник, а то није неко место, већ је то Христос. Само је Христос тај који освећује, само Он може
бити Свештеник и жртвени Принос и Жртвеник.

23
Свештеник се моли да свети Дарови буду узнети на тај наднебесни Жртвеник, да буду освећени,
да буду претворени у само наднебесно Тело Господње, а да при том не мењају место – да са
земље пређу на небо.

Какво је освећење којим Жртвеник освећује?

То је освећење принесених Дарова, оно којим је Сам Свештеник (=Христос) осветио Себе тиме што
је принео Себе Богу на жртву. Гледајући на Христа као на жртвени принос, латински свештеници се
моле да свети Дарови дођу на наднебесни Жртвеник, само другачијим речима. Наши свештеници
се моле да нам као дар буду враћени, пошто су већ тамо,

24