Jovan Lestvičnik – Lestvica

1. Odricanje i odvajanje od sujetnog života

Одлазак из света због жеље за Господом. Ко је омрзнуо свет умакао је од туге. Видео сам у
свету многе људе који су се захваљајући бригама, многобројним обавезама и неспавању,
спасли од беснила сопственог тела. Ступивши, међутим, у монаштво, ослобођени од свих
пређашњих брига и дужности, они су се на најжалоснији начин, кретњама тела, прљали.
Монах мора да пази, да увек иде уским путем – изнуривање тела и чишћење кроз подсмех,
увреде, одустајање од сопствене воље.

2. О БЕСПРИСТРАШЋУ

3. О туђиновању
Ту с епостиже бестрашће, али треба бити веома опрезан, да се не уобрази. Треба прекинути везе
са породицом. Ђаволи саветују да се вратимо у свет као учитељи и спасиоци душа, али митребамо
бити као Лот, да се не осврћемо. Бежи из Египта главом без обзира! Срца која су се тамо
вратила, не угледаше Јерусалим, земљу бестрашћа. Пример туђинца је Аврам.
 Када се ми, оставивши ради Господа свој дом и своје сроднике, предајемо туђиновању из
љубави према Богу, демони пробају да нас узнемире, представљајући нам наше сроднике како
тугују, или како умиру, или како их због нас затварају и пљачкају. Стога, онај који верује
сновима личи на човека који трчи за својом сенком, настојећи да је ухвати.

Када у сну видимо анђела или мученика и пробудимо се срећни, то је обмана ђавола.

4. Послушност
Монах испитује духовног оца, па се онда даје њему у потпуности на послушност. Послушник сам
себи изриче пресуду, ако се савршено покорава ради Господа ослобађа се кривице, а ако пак
извршава сопствену вољу, онда сам сноси одговорност.

Наводи искуства из манастира.

5. О БРИЖЉИВОМ И ИСТИНСКОМ ПОКАЈАЊУ,

О ЖИВОТУ СВЕТИХ ОСУЂЕНИКА И О ТАМНИЦИ
Покајање је обнова крштења. Покајање је завет с Богом да ће се водити један нови живот.
Покајање је извор смирености. Покајање је неопозиво одрицање од сваке жеље за телесним
добрима. Покајање је самосудна мисао и брига о себи без бриге о спољним стварима. 
Посета тамници.

Брига о свему у садашњем животу из њих је потпуно ишчезла. Код њих су се могла видети
колена усахнула од многобројних метанија; очи замагљене и упале негде у дубину лобање, без
трепавица; образи изранављени и упаљени од обилног проливања врелих суза; лица увенула
и бледа, која се ни по чему не разликују од мртваца; прса болна од удараца у груди.

„Видео сам, оче, и задивио сам се, па сам одао признање палим и плачућима више него онима
који нису пали и не плачу над собом. Јер, кроз свој пад они васкрнуше таквим васкрсењем, да
им никаква опасност више не прети“.

Ја сам видео нечисте душе које су просто помахнитале од телесних пожуда; покајавши
се, оне су своју нечисту љубав претвориле у страсну љубав према Господу, и не марећи
више ни за какав страх, ненасито се предале љубави Божијој. Због тога и Господ не
каже да се целомудрена блудница плашила, већ да је волела много (Лк.7,47), те да је зато
и била у стању да љубављу лако одбије љубав“.

6. О сећању на смрт
/Када нам је неко емоционално недоступан, када се плашимо да нас вара да нас може
одбацити, то изазива страх код нас. Помешан са жељом за том особом,с трах увећава жељу јер
задовољење жеље доводи до ослобођења од страха, од привременог смањења напетости. Људи
све то заједно доживљавају као страст, хемију, која их чини живљима, па ту мешавину тумаче
као снажну љубав. – психологија///

Страх од смрти јесте својство природе, које произлази од непослушности, а дрхтање пред
смрћу јесте знак неокајаних грехова. Христос се плаши смрти, али не дрхти, да јасно испољи
својства две природе.

Разлика између природног и противприродног страха од смрти.

Онај који хоће стално да у себи држи помисао на смрт и на Суд Божији, а предаје се бригама и
пословима земаљским, личи на човека који би хтео да плива а да и не покреће руке.
Делатно сећање на смрт пресеца неуздржање у храни. Уколико је оно пресечно са смирењем,
заједно с њим се одсецају и друге страсти. 

Као што оци тврде да савршена љубав не може пасти, тако и ја мислим да је савршено
осећање смрти слободно од страха.
Искуство монаха који је сат времена пау у екстазу, а након тога зазидао себе и тако 12 година
живео на крају рекавши: „Опростите! Ниједан човек који је стекао сећање на смрт, никада
неће бити у стању да згреши“.

Треба да знамо да је и сећање на смрт, као и свако друго добро, дар Божији. Смрти се сећа
само онај који је умро за све што је земаљско. А онај коме је до нечега још стало, не може ни да
се навикне на мисао да му предстоји смрт, јер својим жељама самога себе спутава.

Јелини су философију одредили као размишљање о смрти.

7. О плачу који доноси радост

Потребно је стећи плач. Ако си достигао плач, потруди се свом снагом да га сачуваш. Он се
врло лако губи пре него што се у потпуности не усвоји. Крштење и плач нас чисте, а Бог је
плач оставио како бисмо се спасавали. Уздаси и туга вапију пред Богом. Сузе које произлазе
из страха заузимају се за нас. А оне сузе које проистичу из пресвете љубави, јављају нам да је
молитва наша примљена. Чувај, пажљиво чувај блажену радосну тугу светог умилења. И немој
престати да је негујеш у себи, доклегод те не подигне одавде и чистога не приведе Христу. За
онога који је стекао душевне сузе, свако је место згодно за плач.

Не треба се плакати безумно, без размишљања. Суза је пород мисли. Он сваку теелсну
потребу пореди са страшним судом или смрћу, гробом. Тако монах онда успева да одустане
од потребе и савлада тело. С временом пресушује и море, вели Јов (Јов 14,11). Током времена, и уз
помоћ трпљења, мало по мало силазе у нас и усавршавају се у нама и све споменуте врлине.
Давид [1], иако учен и мудар човек, одговорио онима који су га испитивали када је једном
приликом плакао: Како да запевам песму Господњу у земљи туђој (Пс.136,4), тј. обузет страшћу.

Када је душа, и без нашег старања и настојања, склона сузама и нежна – пожуримо! То значи,
наиме, да је Господ и без нашег (808) позива дошао и дао нам сунђер богољубиве туге и свежу
воду благочестивих суза за брисање хартије наших грехова. Чувај тај плач као зеницу ока,
докле год те он сам неосетно не напусти, јер је велика његова моћ, већа од моћи онога плача
који је плод наше сопствене бриге и жеље.

Суза сујете! Када код оних који мисле да плачу по Богу видимо гнев и охолост, њихове сузе
треба сматрати неправилним. Јер, какву заједницу има светлост са тамом. Порекло суза се уз
помоћ страха Божијег треба испитати. Није необично да се плач почне са добрим а
заврши са лошим сузама, али је похвално када се од неправилних или од природних
пређе на сузе духовне. 

Ко се у души поноси својим сузама и у себи осуђује људе који не плачу, личи на човека који од
цара измоли оружје за борбу против непријатеља свог, а употреби га против самога себе. У
Адама, пре пада, није било суза, као што их више неће бити ни после васкрсења, кад грех
нестане. Јер, тада ће побећи и бол, и туга и уздах. Плач је бол, укорењен у души која се каје, у
души која сваки дан додаје бол на бол као жена која у мукама рађа.

Вежба рађа навику, а навика се претвара у осећање. Оно, пак, што се чини по осећању, тешко
се може изгубити. 

8. О безгневљу и кротости
Суза истинског плача гаси сваки пламен гнева и плаховитости. Кротост је непокретно стање
душе, која се не мења било да трпи разноврсна понижења или да слуша похвале. Почетак
безгневља је ћутање уста када је срце узбуђено. Средина је, ћутање мисли при тананом
узнемирењу душе. А врхунац, непоколебљиви мир и поред тога што дувају нечисти ветрови.
Понекад пламен, одједном распаљен јаким ветром, спаљује и упропашћује њиву срца више но
ватра која дуго гори. Срдитост је знак велике гордости. Ништа толико не омета долазак Духа
Светога у нас, као срдитост.

Једна нехотична последица његова, мада посредна, може нам бити и од користи.

Знао сам људе који су се у наступу махните јарости ослободили давнашњег злопамћења, које
се у њима крило, па су се тако помоћу страсти избавили од страсти, добивши од онога који их
је увредио извињење или објашњење у вези са оним што их је дуго мучило. Виђао сам, опет, и
такве људе који су привидно трпели, али су неразумно, под плаштом ћутања, скривали у себи
злопамћење. И дошао сам до закључка да су такви људи беднији од лудака, јер су белину
голуба као неком црнином прекривали.
Треба велику пажњу да обратимо на ову змију, зато што и њој, као и змији телесних прохтева,
помаже сама природа.

Виђао сам људе који би се расрдили и у свом огорчењу одбијали да једу, те су таквим
бесмисленим уздржањем само додавали отров на отров. А виђао сам и друге људе, који
су своју срџбу користили као згодан повод да се предају ждерању, па су тако из јаме
упадали у понор. Али сам и друге, (832) паметне људе виђао, који су као добри лекари
здружили обе крајности, од умереног неговања тела имајући највише користи.
Када је умерено, појање понекад одлично умирује срџбу. А понекад, када је неумерено
и неправовремено, погодује сластољубљу. Ово ће нам средство користити само ако
водимо рачуна о тренутку.

Људи који могу и бивајући сами да се свађају као да им је увредитељ ту, саветовао је да живе у
заједници. А сладостраснима и прождрљивима који су кротки и љубазни, братољубиви и
љубитељи лепота саветовао да живе усамљенички. А они који су подложни и једном и другом,
забранио је да живе по својој вољи, а духовнику саветовао да с времена на време живе и један и
други начин. Сластољубац шкоди себи, а гневљив као вук целом стаду. Ако желиш да
извадиш трунку из ока брата свога, користи пинцету, а не греду.

Први ступањ блажене трпељивости јесте у томе што се понижење подноси, макар и са
горчином и болом у души. Средина је, бити у таквим околностима без туге. А крај (ако само
краја има), сматрати увреду за похвалу.

Запазио сам код гневљивих људи једну жалосну појаву, која у њима настаје као последица
потајне гордости: пошто се већ једном расрде, они би поново падали у јарост због свога
пораза. Запрепастио сам се, гледајући како се један пад надовезује на други. И не могадох
гледати без сажаљења како се они самима себи грехом свете за грех. Ужаснувши се над
огромним лукавством демона, умало не почех очајавати за своју вечну судбину.

Увреде и злостављања спирају душевне страсти - ,,добро сам га изрибао“.

Видео сам тројицу монаха који су у исто време претрпели увреду исте врсте. Први се увредио,
али је оћутао. Други се обрадовао себе ради, а ожалостио због онога који му је нанео увреду. А
трећи, замисливши штету коју је тако ближњи самоме себи нанео, заплака врелим сузама.
Тако су се заједно могли видети подвижник страха, награде и љубави.

Сваки болесник брижљивим испитивањем пронашао одговарајуће средство за своје лечење.

Први је услов лечења – сазнати узрок свог обољења, да би се, када он буде пронађен, могао
примити и одговарајући лек од промисла Божијег и духовних лекара.

9. О злопамћењу

13. О унинију

О многоликој таштини
По изгледу своме, славољубље је промена природе, и извртање нарави, свесно превиђање
укора. Свима без разлике сија сунце, и свим добрим делима весели се таштина. На пример,
сујетан сам кад постим; када разрешавам себи пост, да људи не сазнају за моје уздржање, опет
сам сујетан – јер сматрам себе мудрим. Сујета ме побеђује када се обучем у сјајну одећу; али и
кад се оденем у дроње – и тада сам сујетан. Поражен сам кад проговорим, а заћутим ли – опет
ме она побеђује. Како год бациш на земљу овај триболум [тророжац], један врх остаје уперен
горе. Господ од очију наших често скрива и оне врлине које смо стекли. А човек који нас хвали
(боље рећи – квари), својом похвалом отвара наше очи. Но, чим се очи отворе – исчезава из
нас богатство наше. Ласкавац је служитељ демона, водич гордости, ис-требљивач умилења,
рушилац врлина, заводник. Они који вас хвале, обмањују вас, вели пророк (Ис.3,12).
Смиреноумље не показује онај који сам о себи говори рђаво (ко не би био у стању да поднесе
самога себе?), већ онај који од другога човека подноси увреду тако да не умањи своју љубав
према њему.

Виђао сам људе који су из таштине почињали духовни подвиг. И премда им је почетак био
порочан, крај испаде похвалан, због тога што се дух у њима изменио.