Professional Documents
Culture Documents
Сада, када смо видели шта су страсти, у наставку ћемо испитати њихову
поделу и развој. Истовремено ћемо покушати и да их набројимо, јер верујемо
да ће то помоћи хришћанима који се подвизавају добрим подвигом. Ако треба
да се исцелимо од страсти, неопходно је да најпре поставимо њихову дијагнозу.
На самом почетку треба истаћи да се учење ο страстима не налази само у
светоотачким списима него и у Светом писму. Апостол Павле говори ο телу.
Добро је познато да апостол телесним човеком назива оног, ко је лишен
дејстава (енергија) Светог Духа: Јер тело жели против Духа, α Дух против
тела; α овο се противи једно другоме (Гал. 5;17). Апостол у наставку наводи
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
телесна дела, а то су телесне страсти: Α позната су дела тела, која су: прељуба,
блуд, нечистота, бесрамност. Идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе,
пакости, гнев, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства, пијанства,
раскалашности, и слично овима за која вам унапред казујем, као што сам и раније
говорио, да они који тако нешто чине неће наследити Царства Божијега (Гал. 5; 19-
21).
Апостол Павле и у Посланици Римљанима набраја грешна дела,
страсти које узнемирују читаво наше биће.
Говорећи о онима који су напустили Бога и клањају се идолима,
пише: Како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је
неприлично. Њих који суиспуњени сваке неправде, блуда, злоће, лакомства,
неваљалства, пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности; дошаптачи,
опадачи, богомрсци, насилници, гордељивци, хвалисавци, измишљачи зала,
непокорни родите-љима; неразумни, невере, неосетљиви, непомирљиви,
немилостиви (Рим.1; 28-31).
У посланици ученику Тимотеју, апостол описује стање људи "у последње
дане": Али ово знај да ће у последње дане настати тешка времена. Јер ће људи бити
самољубиви,среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима,
неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви,
сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него
богољубиви, који имају изглед побожности, α силе њезине су се одрекли (2.Тим.З; 1-
5).
Три наведена одломка у целини указују на стање у каквом се налази човек
удаљен од Бога. То је истински "психограм" и изванредна рентгеноскопија
човекове душе којом владају страсти. У наставку ћемо анализирати
светоотачка дела.
Према св. Максиму Исповеднику, главна страст из које проистичу и рађају
се све остале страсти јесте самољубље (себељубље, φιλαυτία). Самољубив је
човек који прекомерно воли себе и од себе чини сопственог идола. Када се
човекова пажња удаљи од Бога и када човек не мари за сједињење са Њим и
извршавање Његове свете воље, неминовно се окреће самоме себи и жели да
увек удовољи себи. "Чувај себе мајке свих зала, себељубља", каже
св.Максим. Дефинишући самољубље, св. Максим каже да је оно "неразумна
љубав према телу". Од ове страсти рађају се и три "прве страсне и најоштрије
помисли, односно стомакоугађање, среброљубље и сујета. Α из ових се рађа
целокупан списак зала" (нав. дело, стр. 72-72).
На другом месту, представљајући страшне последице самољубља, назива
га мајком од које проистичу многобројне кћери. "Многоговорљивост и
сладокусност (уживање у добрим јелима) узрок су раскалашности, а
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
анализирали сваку душу када су наводили ове страсти. Они су, осим тога, увек
говорили на основу личног искуства. Мора се, најзад, нагласити да је
самољубље најтешње повезано са незнањем, заборавношћу и лењошћу: када
човек пажњу усмери на себе, то неминовно доводи до заборавности и незнања
Бога, одакле происходи рађање свих других грехова - страсти.
Према св. Јовану Дамаскину, душа се рашчлањује на три дела: разумни,
вољни и жељни. Грехови разумног дела су неверје, јереси, неразборитост, хула,
незахвалност и "саглашавање са греховима који потичу из страственог
дела душе". Грехови вољног дела су неосетљивост, мржња, одсуство
саосећајности, злопамћење, завист, убиство и "непрестано задржавање на
њима". Грехови жељног дела су стомакоугађање, похлепа, пијанчење, блуд,
прељуба, нечистота, бесрамност, користољубље, жудња за празном сла-вом,
богатством и телесним наслађивањем. Овај исти светитељ наводи и осам
помисли, које у себи садрже свако зло и оне су, природно, повезане са
одговарајућим страстима, будући да од помисли настају грехови, који се даље
развијају у страсти. Тих осам помисли су помисли стомакоугађања, блуда,
среброљубља, гнева, туге, унинија (чамотиње), сујете и гордости"
(Добротољубље, 4. том, стр. 234-235).
И док је подела страсти коју смо до сада испитивали аналогна подели
душе, потребно је да сада размотримо још једну поделу, каква се такође среће
у светоотачким тек-стовима. У складу са њом, страсти се деле на телесне и
душевне. Постоје, дакле, страсти које припадају души, као и страсти које
припадају телу.
Познато нам је учење са којим се сусрећемо у светоотачким текстовима
и по коме је, пре пада, човекова душа била отворена за Бога и била храњена
Божијом благодаћу. Истина, човек је морао да се бори како би задобио
потпуну заједницу и сједињење са Богом, али је он, чак и у то време, окушао
Божију благодат. Душа се, дакле, хранила нествореном благодаћу, а тело
"облагодаћеном душом". Васцели човек је окушао дарове Божије. Душа, која
се након пада одвојила од Бога, истинског извора живота, "тражи храну од
тела. Тако су настале природне страсти... Са своје стране, тело се, не налазећи
живот у души, окреће спољашњим стварима и потчињава вештаству, као да је
то нешто природно, и бива затворено у кружни ток распадања. Тако се
појављују сластољубиве телесне страсти, док човек настоји да из материјалних
ствари извуче живот и радост" (Παν. Νέλλα, Ζωον θεούμενον, Αθήνα 1979, стр.
203-204). Το је смрт тела, а посебно душе. Напротив, подвижништвом и
животом у Христу, улажемо напор да душу окренемо Богу да би се Њиме
хранила, и да би се тело хранило "облагодаћеном душом", чиме се освећује
васцели човек. То видимо у светитељима Цркве, чије су телесне функције често
заустављене.
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
тромости, због чега је пожелео да напусти келију. Када је, међутим, дошло
неколико људи и почело да га хвали због његовог безмолвија, истог часа је
"помисао сујете потиснула помисао лености". Тада се зачудио начину на који се
"овај демон супротставља свим осталим злим дусима" (27. поука, стр. 186-187).
Исто тако се и "демон среброљубља жестоко бори са онима који су се
добровољно одрекли имања. Па када не успе да их савлада, указује им на
тужан живот сиротиње, како би их то навело да од незаинтересованих за
материјална добра поново постану материјалисти" (26. поука, стр. 171).
Свети оци у својим делима истичу и начин на који мо-жемо приметити
постојање страсти. Истакнуто место, наравно, припада бестрасном старцу са
даром расуђивања који ће мотрити на кретања душе и исправљати нас. Постоје,
међутим, и други начини да приметимо постојање и деловање страсти. Знак да
делује добровољна страст јесте "човеково узнемирење када га због ње
прекоревају или исправљају". Када пак смирено прихвата прекоре, онда то
значи "или да је поражен, или да није ни свестан њеног деловања" (ава Доротеј,
нав. дело, стр. 648).
Другим речима, прекор, праћен смиреношћу или узнемирењем, указује на
постојање страсти, хотимичне или нехотичне. "Најгоре страсти су скривене
у нашој души и показују се само онда, када бивамо прекорени за своја дела" (св.
Таласије, Добротољубље, 2. том, стр. 218).
Покушавајући да прецизно опише шта је страст, св. Максим каже да се
ствар (πράγμα), мисао (νοήμα) и страст (πάθος) међусобно разликују. "Ствари
су човек, жена, злато и сл. Мисао је голо сећање нечега од реченога, а страст
је неразумна љубав или безрасудна мржња према нечему реченом" (400 глава..,
стр. 91). Ава Доротеј, разликујући страст и грех, каже да је грех једно, а страст
друго. Страсти су гнев, сујета, сластољубље, мржња, зле жеље и сл. Грехови су
дејства страсти. "Могуће је да човек има страсти, али да их не спроводи у дело"
(нав. дело, стр. 264-266). На основу овог одломка схватамо да је могуће да човек
буде преиспуњен страстима, а да то и не примећује, јер се није догодило да
почини грех. Због тога је и неопходно потпуно исцелење, које ће спровести
искусан духовник са даром расуђивања.
Да бисмо довршили овај одломак, потребно је да укратко изложимо које
су то страшне последице страсти. На неколико места смо већ писали ο томе да
страсти умртвљују ум. Желели бисмо да потпуније развијемо ову тему.
"Када се страсти пробуде у остарелом телу или души посвећеној (Богу),
онда то повређује тело и скрнави душу" (св.Марко Подвижник,
Добротољубље, 1. том, стр. 393. у срп. изд).
" Као кад птица везана за ногу, покушавши да лети, опет пада на земљу
вучена узицом, тако и ум који још није стекао бестрашће, уздижући се ка
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
познању ствари, пада опет на земљу привучен страстима" (св. Максим, 400
глава.., стр. 54). Страсти, дакле, привезују човека за земаљско.
" Осуде достојне страсти су окови ума, који га привезују за чулне ствари"
(св. Таласије, Добротољубље, 2. том, стр. 219).
"Као што храна, шкодљива за наше тело, изазива у нама болест тек
после извесног времена или дан касније, тако врло често бива и са узроцима
који прљају душу" (Лествица, 15. поука, стр. 108). У сваком случају, овај
одломак јасно показује да страсти чине душу болесном.
" Душа острашћеног човека је радионица злих помисли. Једна таква зла
душа ствара ризницу зла" (св. Таласије, Добротољубље, 2. том, стр. 221).
"Страсти умртвљују ум и он не прихвата савет. Он неће прихватити ни
духовну поуку" (исто, стр. 225).
"Свака страст доноси са собом семе смрти".
"Страсти су пакао. Острашћену душу увек кажњавају њене рђаве навике
и стално носи са собом горко сећање и болне приговоре својих страсти које је
сажижу и прождиру". Те муке су почетак, незнатан предукус оних других мука "
на страшним местима, где ће се наћи и мучити она кажњена тела,
саучествујући са душама у страшним патњама, а неће бити уништена, у оном
неизрецивом огњу, у тами..." (ава Доротеј, нав. дело, стр. 498).
"Плата за трудове врлине је бестрашће и (духовно) знање јер ово двоје
бивају посредници Царства Небеског, као што су страсти и незнање
посредници вечног мучења" (св. Максим Исповедник, 400 глава.., стр. 67).
Тумачећи (еванђелски) одломак у којем се говори ο демонима што су
изашли из ђавоиманога и ушли у крдо свиња које су се затим удавиле у мору,
св. Григорије Палама каже да свиње због своје нечистоте означавају сваку
злу страст. "Свиње су углавном они што носе одежду запрљану телом"
("Омилије", Е.П.Е. 11, стр. 208).
Страсти, најзад, у потпуности умртвљују ум и стварају наш пакао. Да би се
ум ослободио и наслађивао Богом, неопходно је духовно исцелење. У следећем
поглављу говоримо οисцелењу страсти.
Исцељење страсти
Сада, када смо постали свесни великог разарања које страсти изазивају у
целокупном нашем бићу, у наставку треба да говоримо ο теми исцелења. То
је главни део овог поглавља. Многи од нас схватају да су болесни и осећају
се духовно оболелима, али смо само делимично упознати са начином
исцелења или нам је он чак и потпуно непознат. Мислим да Православље,
будући исцелитељска наука, треба да развије ове теме јер су сасвим актуелне.
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
од окова, убеђујући га да презире не само чулне ствари, него и сами овај наш
привремени живот" (св. Максим Исповедник, 400 глава.., стр. 57).
Отуда је јасно да се ис-целење од страсти дешава онда, када делује
божанска благодат, љубав Божија. Због тога се благодат Божија дарује кроз
свете тајне. Ми, исто тако, желимо да нагласимо и чињеницу да су свето
Причешће и заједница са Телом и Крвљу Христовом делотворна помоћ у
човековом подвигу очишћења душе. Свето Причешће је лек за бесмртност.
Сили Христовој, која има улогу од највећег значаја, мора садејствовати и
човекова воља. Уколико то не постоји, човеку је готово немогуће да победи
страсти, да надвлада демонску суштину јер " ко је победио страсти, убио је
демоне" (Лествица, 26. поука, стр. 170) и "човек ће прогнати демона (оне)
страсти коју је победио" (Старечник, стр. 104). У наставку ћемо покушати да се
осврнемо на то садејство (синергију) човекове воље.
Од нас се најпре захтева самопознање. Од великог је значаја да будемо
свесни свог духовног стања. Незнање ο болести ће учинити да останемо
неисцељени. Свети еванђелиста Јован пише: Ако речемо да греха немамо,
себе варамо, и истине нема у нама (1 Јн.1;8).
Свети Петар Дамаскин, описујући осам духовних созерцања од којих
седам припада овом, а осмо будућем веку, за друго познање сматра "познање
наших сагрешења и доброчинстава Божијих" (Подсетник пустињског
трезвоумља, стр. 38. у срп. издању). Другачије речено, самопознање
као свест ο сопственој грешности и страстима значи созерцавањеБога.
Будући да се охолост преплиће са јунаштвом, "наша стална дужност
мора да буде: не помислити ни на часак да поседујемо било какву врлину"
(Лествица, 26. поука, стр. 173), односно да се клонимо и најмање помисли да
смо задобили неко добро. Захваљујући свом огромном духовном искуству,
Свети оци су свесни да "обележја" страсти није лако са сигурношћу
препбзнати, будући да смо болесни и да су она сједињена са нашом природом.
"Непрестано испитуј и обележја страсти, па ћеш тада схватити да у себи имаш
пуно страсти" (исто). Што се тиче страсти и врлина, а особито страсти,
неопходно је да "никада не престанемо испитивати где се налазимо у односу на
све страсти и врлине: у почетку, у средини или на крају" (Лествица, 26. поука,
стр. 161). Од суштинског је значаја да се то учини, јер духовни живот
представља бесконачно путовање, а исцелење се никада не окончава.
Непрестано се очишћујемо да бисмо задобили заједницу са Богом. То је од
суштинског значаја, јер нас на нашем духовном путовању непрестано вребају
стагнација и самозадовољство.
Самопознање је неопходно и стога што у човеку постоје три стања: "Постоји
покретање страсти, њихово обуздавање и њихово искорењивање" (ава Доротеј,
нав. дело, стр. 460).Другачије речено, није довољно да користимо различите
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Телесне страсти "ништа друго није у стању да излечи изузев телесног труда и
молитве којадејствује из смиреног срца, тј. осим сиромаштва духа" (исто, стр. 44).
Опит тројаког сиромаштва рађа плач по Богу, одакле следи и
одговарајућа утеха. Овај плач рађа сузе. Плач по Богу има велику вредност за
очишћење човековог ума. Телесно сиромаштво води скрушености срца. "Да
би срце постало скрушено и смерно, потребно је тројако уздржање: од сна,
хране и телесног уживања. Када се душа преко ове скрушености ослободи
злобе и горчине, тада задобија духовну радост" (исто, стр. 47).
Самопрекоревање, које игра важну улогу у човековом духовном животу, рађа
се из овог смиреноумља и телесног плача.
Материјално сиромаштво, изражено некористољубљем и сједињено са
духовним сиромаштвом, очишћује ум. "Кад се ум одвоји од свега што је чулно,
уздигне изнад растрзаности мноштвом брига и угледа унутрашњег
човека, први му је труд да спере плачем одвратну маску, коју је стекао од
приземних страсних лутања и заблуда" (исто, стр. 48). Ум на тај начин задобија
чистоту и мировање помисли. "Када ум почне да се храни добротом Пресветог
Духа... он тада по благодати као да почиње да слика на ономе што је "по
образу" Божијем, оно што је "по подобију" (исто, стр. 51). Човек тада постаје
личност јер нас доживљавање подо-бија чини личностима. Плач је у почетку
болан јер је повезан са страхом Божијим, али он доноси велику корист.
Како време пролази, рађа се љубав према Богу, а са њом и подобије. Када се
доживи дубина бола, плач "задобија слатку и свету утеху тиме што се онај који
је плачем преображен храни добротом Утешитеља" (исто, стр. 54). Почетак
плача по Богу личи "на тражење венчања с Богом, које изгледа скоро
немогуће. Стога они који плачу и тугују од жудње за неприступним Жеником,
обраћају му се као неким предбрач-ним речима... Α крај таквога плача је чудно
младеначко савршено сједињење душе са Богом" (исто, стр. 54).
Према светом Григорију Палами, исцелење тројаке душе се, дакле,
постиже одговарајућим тројаким сиромаштвом. Покајање рађа плач који се
изражава на много начина док човека не доведе до заједнице са Богом.
Плач представља очишћење ума и срца.
Као што смо већ видели, и свети Јован Дамаскин разликује у души три
силе: разумну, вољну и жељну. Исцелење и оздрављење разумног дела је
"непоколебива вера у Бога и истините, незаблудне и православне догме
побожности; непрестано поучавање исказивању (изражавању) духа; чиста и
непрекидна молитва и благодарност Богу. Исцелење иоздрављење вољног
дела душе садржи се у "човекољубљу, љубави, кротости, братољубљу,
састрадању, трпељивости и доброти", док су исцелење и оздрављење жељног
дела душе "пост, уздржање, (телесни) труд, некористољубље, давање иметка
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
рећи како сви Свети оци саветују да "неодложно одсечемо страст чим се она
појави" (Старечник, стр. 113).
Неопходна је напорна битка да бисмо ослабили страсти, а затим и
духовна будност" да се не умноже", као и много борбе да би се задобиле врлине,
и трезвеноумља "да би се(врлине) сачувале" (св. Максим, 400 глава.., стр. 59-60).
Сви наши напори налазиће ће се, дакле, између борбе и трезвености.
Ово је изузетно велика борба: није нимало лако преобразити самога
себе, очистити се од страсти и испунити се врлинама, јер је очишћење и
позитиван и негативан процес. Према Светим оцима, духовна борба се
извршава очувањем заповести Христових и добро знамо да човек, борећи се
да тело потчини души а душу Богу, задобија телесне и душевне врлине. Тело
палог човека се храни вештаством и вештаственим стварима, а душа телом.
Треба, међутим учинити супротно. Неопходно је да се избавимо од тог
неприродног стања. Душа мора да научи да се храни благодаћу Божијом а
тело да се храни облагодаћеном душом; тада ће се у нашем организму
успоставити равнотежа. То ћемо постићи трудом на задобијању врлина, као
што су смирење, љубав, пост, подвиг, молитва, послушање, итд. Желели
бисмо да овде истакнемо неколицину врлина које су од суштинског значаја за
наш преображај.
Настојање да се живи у љубави одстрањује све страсти: "Потруди се да
сваког човека подједнако волиш, па ћеш истовремено протерати и све своје
страсти" (св. Таласије,Добротољубље, 2. том, стр. 213).
Непрестана молитва, "непрестано призивање имена Божијег је лек, не
само за све страсти, него и за њихово деловање". Као што лекар ставља лек на
озледу страдал ника и он затим делује иако болесник не познаје начин
деловања, тако и призивање имена Божијег уклања све страсти, иако ми не
знамо како" (Никодим Агиорит, Књига ο Варсануфију и Јовану, стр. 216-217,
Солун 1974, на грчком).
Свети Јован Лествичник каже да је смиреноумље лек за сваку страст.
"Они, који су ту врлину стекли, победили су све страсти" (26. поука, стр. 158).
Цар и пророк Давид,говорећи ο зверима у шуми, у 104. псалму каже: Сунце
гране и оне се скривају и лежу у ложе своје (ст. 22) а св. Јован Лествичник, тумачећи
ове стихове, каже да се у нашој души "из тамне дубине смирења" поново рађа
сунце и да се звери "повлаче у своју шуму и скривају у своја легала, тј. у
сластољубива срца, а не у нас" (исто, стр. 173). Из смиреноумља се рађа сунце
правде и изгони све звери страсти.
" Сједињење душевних сила са врлинама ослободиће нас тираније страсти"
(св Таласије, Добротољубље, 2. том, стр. 208).
"Покорност духовном оцу, сједињена са уздржањем, потчињава дивљу
звер страсти" (Старечник, стр. 5).
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
постоји могућност да не буде исцељен. Пустиња ће, у случају човека који се тамо
упути без неопходних припрема, прикрити страсти уместо да их исцели
(Добротољубље, 1. том, стр. 72).
До сада смо говорили ο различитим начинима за исцељење страсти
уопште. Сада желимо да представимо и неколицину посебних
исцелитељских поступака за исцелење посебних страсти.
Према св. Јовану Касијану Римљанину, постоји осам рђавих помисли, а
то су стомакоугађање, блуд, среброљубље, гнев, туга, униније (чамотиња),
славољубље и гордост (Добротољубље, 1. том, стр. 72). Како исцелити
тих осам помисли, којима одговара осам страсти?
Стомакоугађање се исцељује уздржавањем у погледу хране,
"избегавањем преједања и пуњења желуца, свакодневним постом, и
недопуштањем да нас привуче наслађивање грла" (исто, стр. 61-62).
Блуд се исцељује чувањем ума од "нечистих помисли". Може се исцелити
скрушеношћу срца, "непрестаном молитвом против тог нечистог духа, дугим
и разборитим размишљањем ο Светом писму, трудом и рукоделијем...",
а превасходно "душевним смирењем, без којега се не може победити ниједан
порок" (исто, стр. 63).
Среброљубље се исцељује самоодрицањем и
некористољубљем (άκτημοσύνη), ο чему учи и Свето писмо и божанствени
Оци" (исто, стр. 68).
Гнев, који заслепљује очи срца, можемо исцелити дуготрпљењем у односу
на ближње. Унутрашњи мир, који је супротност гневу, "не можемо задобити
трпељивошћу какву други показују према нама, него сопственим
дуготрпљењем у односу на друге". "Није довољно да свој гнев обуздавамо једино
када су у питању људи него и онда, када су у питању животиње, па чак и неживи
предмети". Осим тога, ова страст се не може исцелити само уклањањем
спољашњег изражавања гнева, јер га мора пратити и уклањање гневних
помисли". "Није довољно да, у време искушења, владамо својим речима,
потребно је да и своје срце очистимо од зло-памћења и да своје рђаве помисли
не управљамо према брату". "Савршено исцелење (од ове страсти) задобићемо
онда, када схватимо да се ни због каквог разлога не смемо разгневити, нити
праведног, нити неправедног" (исто, стр. 72-74).
Туга се исцељује борбом управљеном према страстима које су унутар нас.
"Морамо се борити са демоном туге који баца душу у очајање и морамо га
истерати из свог срца".
"Негујмо само ону тугу која прати кајање због сагрешења и нека она буде
сједињена са уздањем у Бога". Другачије речено, туга се уклања и исцељује
једино благодаћу Божијом и храброшћу којом је преображавамо у духовну
жалост, у жалост покајања. Ова жалост по Богу чини нас спремнима и
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
једну од ове две ствари: или да због браће прекинемо молитву или да
увредимо браћу. Требало би да дамо предност прекидању молитве, јер је
"љубав већа од молитве". Други пут се догодило да светитељ, док је још
био млад, дође у неки град. Тамо су га, док је седео за трпезом, у истом тренутку
спопале две помисли: помисао стомако-угађања и помисао славољубља...
Дозволио је да га победи славољубље (односно да буде уздржан и да буде
похваљен што пости), јер се више плашио стомакоугађања: "Знао сам наиме да
код младих људи демон славољубља често побеђује демона стомакоугађања" (26.
поука, стр. 161).
Ава Јосиф учи да је понекад боље да допустимо да страсти уђу у нас и да
се ту боримо са њима, а понекад пак да их одсечемо у самом почетку. Због тога
је једном брату, када га је упитао ο томе, одговорио:" Допусти им да дођу
и бори се са њима", и рекао да је тако боље. Када му, међутим, други брат
поставља исто питање, односно, да ли да допусти страстима да приступе или да
их одсече, каже:" Никако немој допустити страстима да приступе него их одмах
одсеци" (Старечник, стр. 53). Ово показује да је духовни исцелитељ неко ко ће
нам одреди^и облик борбе и битке, исто као и метод, јер је сваки човек
другачији и сваки случај посебан.
Свети Јован Лествичник помиње начине којима човек може победити
демона. Они нам могу изгледати као крајња средства и мора се нагласити да их
не може применити сваконего искључиво "они што су победили страсти".
Другачије речено, они који су чистог срца имају много начина да позледе
демоне.
Неки брат је, претрпевши увреду, остао миран јер је практиковао умну
молитву. Након тога је, међутим, почео да плаче и да се жали због увреде,
прикривајући овом страшћу своје бестрашће. Други брат се претварао да
жуди за првенством, иако га уопште није желео. Неки од браће, који се
одликовао особитом чистотом, отишао је у јавну кућу, што је изгледало као
решеност да почини грех, али је он, заправо, једну блудницу привео
подвижништву. Једном подвижнику су пак донели грозд. Када су браћа која
су донела грозд отишла, отшелник "навали на грозд и поједе га без икаквог
апетита, претварајући се пред демонима да пати од угађања стомаку" (в. 26.
поуку, стр. 170).
Овакве ствари чинили су "Христа ради јуродиви" како би обманули
демона и на разне начине користили браћи. То међутим захтева посебну
чистоту, посебан благослов и благодат Божију. Због тога је св. Јован
Лествичник, имајући у виду ове околности, написао: "Таквим подвижницима
потребна је велика предострожност како не би, у намери да сенаругају
демонима, били и сами изложени њиховом подсмеху" (исто, стр. 170).
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.