Bonaventura Sveti Bonaventura nastavlja tradiciju sv. Avgustina.

Njegovi dokazi o postojanju Boga su ustvari nabrojani dokazi o: odnosu nesavrsenog i savrsenog, o vecnoj promeni koja zahteva nepromenljivo, o bozijoj slici u njegovim stvorenjima, o Bozijoj slici u nama samima, o Vecnoj istini po kojoj je sve ostalo istina (Avgustinov dokaz), zatim Anselmov dokaz iz samog pojma Boga, svaki covek tezi ka dobru a to je Bog, dakle covek iako nejasno ipak ima ideju o Bogu, unutrasnjom refleksijom je osvescuje ako se okrene veri i spoznaji Boga itd... Odnos filozofije i teologije: filozofija treba da bude nadahnuta verom da bi mogla ispravno da saznaje, ona je podredjena veri, jer je za ispravnu spoznaju bitno da se ona krunise verom. Filozofija ako ne podje ka veri i zaustavi se na samoj sebi ne moze biti istinita. Tako filozofi ne mogu stvoriti nijedan ispravan metafizicki sistem osim ako posle tog stvaranja ne nastave ka veri, jer filozof moze spoznati da Bog postoji, ali ne moze nista znati npr. o Bogu kao Trojstvu, za to je potreba vera. A bez toga sponzaja nije istinita. Znanje dato otkrovenjem krunise filozofiju. Filozofija vodi ka Teologiji a ona onda razjasnjava prvu. EGZEMPLARIZAM: Bonaventurino ucenje o egzemplarizmu je sredisnja tacka njegove metafizike. Metafizicar treba da uzme Boga kao egzemplarni uzrok svih stvari, ali on ne sme stati kod te cinjenice. Medium stvaranja je ustvari bozanska Rec, a on kao filozof ne moze ovo spoznati. Bozanska Rec je uzrok svih stvari. Filozofsko ucenje o egzemplarnim uzorcima je priprema za teolosko ucenje o Reci, koje kasnije razjasnjava ovo prvo. Ovde se vidi temeljni Platonizam sv. Bonaventure i njegov otpor prema Aristotelizmu. Avgustin je znao da su Bozanske ideje sadrzane u Bozanskoj Reci koja je arhetip stvaranja. Otac spoznaje sam sebe i taj akt spoznaje je Bozanska Rec, koja je lik (imago) i izraz njega samoga, ona predstavlja sa sinom ono sve to Bog otac moze da prouzrokuje. Dakle, Sva moguca bica su arhetipski predstavljena u Reci. Ovi Egzemplari nisu samo univerzalije, vec i pojedinacnosti, sve mogucnosti. Medjutim ovo ne smanjuje Boziju jednostavnost, ideje nisu realno razlicite od Boga, u njemu nema razlicitosti osim razlicitosti licnosti. One dakle nisu sustinski razlicite od Boga, a dakle ni jedna od druge. Medjutim, iako su ontoloski jedno postoji razlika u umu. Bog nema neki realan odnos sa stvorenjima jer nikako ne zavisi od njih. Ali ona imaju odnos prema njemu. Bog i stvorenje nisu jedno isto. U Bogu su ideje jedno a za nas su razlicitosti. Kako su stvorena bica stvorena posredstvom Reci, ona se samo u odnosu prema Reci mogu i saznati. Bog saznajuci sebe saznaje i sve nacine na koje njegova sustina moze da se izrazava spolja. On ne zna samo dobre stvari vec i zle koje predstavljaju nedostatak u stvorenim stvarima u odnosu na ono sta bi one egzemplarno trebale da budu. Bozije saznanje je savrseno, Umsko saznanje, jer ono sto on saznaje nije razlicito od njegove sustine. Kad Bog ne bi znao sve, tj. kad ne bi bilo bozanskih Ideja, ne bi bilo ni stvaranja, koje podrazumeva saznanje i volju. A svet je stvoren i ima svoj pocetak u vremenu, iskljucuje se mogucnost stvaranja vecnog sveta koji ne bi imao pocetak u vremenu. Aristotelovo negiranje egzemplarizma vuce za sobom tezu o vecitosti sveta i to je tacna razilazenja njega i Bonaventure. On iznosi nekoliko dokaza o nemogucnosti vecnosti sveta (beskonacno povecavanje prostora itd...). Ucenje o egzemplarizmu nuzno je kako bi mog mogao da saznaje kroz sebe svet koji je stvorio, kako bi on bio uzrok kretanja i kako bi ucenja o grehu i vrlini i sl imala nekog smisla. Ako se ovo uvenje porekne upada se u protivrecnosti i besmislenosti i jeres.

Ucenje o Egzemplarizmu nas dovodi do zakljucka o slicnosti Boga i stvorenog bica, ali da ne bismo upali u panteizam ili tezu o nezavisnom svetu od Boga moramo razlikovati stupnjeve ove slicnosti. Slicnost moze biti preko trece stvari koja povezuje ali po Bonaventuri moze biti i bez posredstva trece stvari, a ovakva je upravo slicnost izmedju Boga i stvorenih stvari. Prva vrsta slicnosti se ne moze primeniti jer ne postoji zajednicki termin, tj. bog i stvorenje ne ucestvuju u bivstvovanju jednoznacno[na isti nacin], suprotno bi se radilo o panteizmu. Stvoreno bice je imitacija Boga, tj. njegov egzemplar u Bogu. Ovaj slicnost je Analogija, tj jedna vrsta, druga vrsta je proporcij, u uzem smislu proporcija podrazumeva slicnost u istoj klasi, dok ona prva vrsta to ne moze podrazumevati nikako. Ova Analogija omogucava da onaj koji traga za Bogom svuda pronalazi njegove znakove i tragove. Sva stvorena bica su podredjena Bogu, ali su samo razumna neposredno upravljena prema Bogu a nerazumna posredno preko razumnih. Jedino razumna stvorenja mogu spoznati Boga, hvaliti ga i svesno mu sluziti pa su ona u vecoj meri saglasna sa Bogom, imaju vecu slicnost. Tu verniju slicnost Bonaventura je nazvao imago. Odredjena analogija sa Trojstvom postoji u ljudskoj racionalnoj prirodi, osvetljeni verom mozemo postati svesni nje. Hijerarhija bica je moguca zahvaljujuci njihovoj razlicitoj slicnosti sa Bogom. Ova slicnost se ogleda u odnosu prema bozijoj Reci a razliciti stupnjevi slicnosti su usko povezani sa intelektualnim duhovnim zivotom coveka. Uzdizanje coveka prema Bogu podrazumeva odvracanje od culnog sveta i okretanje unutrasnjoj slici Boga, od spolja kao unutra (upor. Avgustin). HILOMORFIZAM: Bonaventura je zastupnik hilomorfickog ucenja, odnosno ucenja da su sva stovrena bica sastvaljena od materije i forme. Materija se ovde posmatra kao nacelo potencijalnosti u najsirem smislu a ne materija koja je suprostavljena duhu. Ona posmatrana po sebi nije ni duhovna ni telesna, pa je indiferenta po sebi da primi bilo duhovnu bilo telesnu formu. Materija medjutim nigde ne postoji bez forme i kada dobije bilo duhovnu bilo telesnu formu ona uvek takva ostaje, na taj nacin se duhovna materija razlikuje od telesne materije. Ako se materija posmatra apstrahovana od svih supstancija i akcidencija onda je ona ista za sve sto je stvoreno, ali ako se posmatra analogijski, tj kao potencijalnost, kao osnova za neku formu moraju se razlikovati dva gledista. Metafizicar gleda materiju kao osnovu za formu u smislu bica i tada je ona sustinski ista bilo za telesnu bilo za duhovnu. Ako se ona pak posmatra u relaciji prema promeni onda ona nije ista, jer su telesna bica promenljiva a duhovna nisu (mada analogijski posmatrano na njih moze Bog da utice), i na ovaj nacin filozof prirode posmatra materiju. Dakle materija nikada aktuelno ne postoji bez forme, ali posmatrana po sebi ona je cista potencijalnost, pa posto andjeli poseduju element mogucnosti ili potencijalnosti oni dakle poseduju i materiju. Jedino u Bogu nema potencijalnosti jer je on cista aktualnost pa stoga on jedini jeste nematerijalan. Individualizaciju je tesko objasniti iz materije posto je ona po sebi svima ista, pa nema razloga za individualizaciju, a jos teze je istu objasniti iz forme, jer bi pretpostavljanje individualne forme bilo besmisleno, stoga Bonaventura tvrdi da je individualizacija posledica konkretnog spajanja materije i forme. Da je ta individualnost odredjena, da je neke vrste to ona zahvaljuje formi, a da je "ovo" nesto to zahvaljuje materiji koja je stavlja u prostor i vreme. Kako andjeli poseduju duhovnu materiju onda je Bonaventura lako mogao da objasni mnostvenost pojedinacnih andjela unutar iste vrste, i nije morao pribeci resenju sv.Tome Akvinskog da tvrdi onoliko vrsta andjela koliko njih postoji. U telesnim formama postoji samo jedna supstancijalna forma koju imaju sva tela a to je svetlost. Ona je telesna i stvorena je prvog dana geneze. Ona nije takoreci telo nego forma tela, zajednicka svim telima i

nacelo njihove aktivnosti pa se hijerarhija tela stvara u zavisnosti od toga koliko ucesca imaju u svetlosti. Ako je svetlost supstancijalna forma koju imaju sva tela onda mora biti vise supstancijalnih formi u jednoj supstanciji, sto za Bonaventuru ne predstavlja problem da tako misli, buduci da formu smatra necim sto priprema telo za vise stupnjeve savrsenstva. Dok je za sv. Tomu supstancijalna forma ogranicavajuca i definitivna, pa moze biti samo jedna u jednom telu, za Bonaventuru forma je okrenuta ispred i iznad sebe, ona ne ogranicava telo u pripravnosti za nove mogucnosti i usavrsavanja. Kao pripadnik Avgustinovskog pravca misljenja i Bonaventura je prihvatao ucenje o rationes seminales, ne samo da ga je filozofija nadahnuta otkrovenjem navodila na ovaj zakljucak koji osigurava odlucujece mesto Boga u prirodi (umesto same prirode koja se razvija) nego to ucenje potvrdjuje i Avgustinov autoritet. On ne misli medjutim da su forme postojale aktualno u materiji (jer bi suprotne forme u isto vreme aktualno postojale sto je nemoguce) ali on takodje odbija mogucnost da je iskljucivo bog eficijentni uzrok u proizvodjenju formi. Medjutim on ne zeli ni da pripise bilo kom stvorenju stvaralacku moc slicnu Bogu pa zato tvrdi da je drugi cinilac samo u funkciji dovodjenja nekih formi iz potencije u aktualnost. Te forme pre svog izvodjenja su prvo u materiji bile u virtuelnom stanju, a te virtuelne forme su rationales seminales (upor.avgustin). Ove virtuelne forme stoje prema formama u odnosu slicnom onom odnosu izmedju bivstvovanja u mogucnosti i bivstvovanja u stvarnosti. Dakle materija je semeniste u kome je bog postavio virtuelne forme, rationales seminales, i to ne samo forme neorganskih stvari nego i duse biljaka i zivotinja. On ne bi dozvolio da se misli da jedno zivo bice moze iz sebe da stvori drugo a da se od njegove duse nista ne umanji, jer bi onda zivotinji pripisao creatio et nihilo, vec on kaze da oni imaju seme u potencijalnosti koje u sebi sadrzi novu dusu i da oni samo deluju kako bi ga aktualizovali. Ovo ucenje o semenima naravno ne obuhvata coveka, njegova je dusa stvorena neposredno, ni iz cega, od samog Boga. Ona je slika Boga pozvana na jedinstvo sa njim, tako da je njeno proizvodjenje rezervisano samo za Boga. Ljudska dusa je besmrtna, nerazoriva i nju moze da stvori samo ono nacelo koje je zivo i koje neprekidno traje samo od sebe. Besmrtnost duse implicira takvu materiju koja ne podleze supstancijalnoj promeni. Stvoreni cinioci mogu uticati medjutim samo na promenljivu materiju, dakle ona je stvorena od Boga. Bog stvara celu dusu a ne samo razumsku moc, postoji dakle samo jedna dussa u coveku koja je obdarena i razumskim i culnim mocima. Ljudska dusa je forma tela, ona je ostvarenje i entelehija ljudskog tela, prisutna je cela u svakom delu tela, mada je prosta i nedeljiva. Ipak, i pored ove aristotelovske definicije Bonaventura je veran Avgustinizmu. Dusa je dakle sastavljena iz duhovne forme i duhovne materije. Ona je pokretacko nacelo tela, a kako je Bonaventurino ucenje hilomorfisticko osigurano je i njeno postojanje nezavisno od tela. Da bi objasnio potrebu ovakve hilomorfisticke duse da se spoji sa telom Bonaventura kaze da je to u njenoj prirodi, kao sto je i u prirodi tela da bude rukovodjeno dusom, to je njima usadjeno i kada se spoje oni su u svom savrsenstvu. Tek nakon vaskrsenja ona ce se ponovo ujediniti sa telom radi vecne sluzbe Bogu, sto je najveca sreca za dusu. A svaka dusa prirodno tezi za savrsenom srecom. Posto dusa tezi za savrsenim Dobrom (srecom) koje je Bog, ona mora unapred imati ideju Boga (stvorena je po njegovoj slici). Ako je ona slika Boga onda ne moze biti smrtna - dakle besmrtna je. Sve sto je vec o ljudskoj dusi receno implicira dakle njenu individualnost. On je izricito osudjivao averoisticku intepretaciju Aristotela o neindividualnosti aktivnog i pasivnog uma. Ideja o zajednickom umu svih ljudi je

jereticka i protivi se zdravom razumu. U ucenju o culnom opazanju kod Bonaventure je primetno razilazenje sa sv.Avgustinom. Naime onse slaze sa Aristotelom da je dusa po sebi nema ideje culnih stvari, vec da culni predmeti deluju na cula i u njima proizvode culne organe koji deluju na moc oseta i tada imamo opazanje. Dakle on dopusta donekle pasivan element duse, razliciti oseti ujedinjuju se u "opstem culu" i odrazavaju se u uobrazilji, koja nije isto sto i pamcenje. Aktivni i pasivni razum delujuci zajedno apstrahuju ideje iz uobrazilje. Aktivni i pasivni razum nisu dve moci koje bi mogle da deluju nezavisno jedna od druge, vec su dve odlike iste intelektualne moci duse. On dakle dopusta ucenje o tome da je dusa prvobitno tabula rasa, bez urodjenih ideja. Iako razum nema urodjene ideje on ipak ima sposobnost za apstrahovanje, pa on npr. nema pojam o celini i delu dok ne stekne culno iskustvo, ali jednom kada stekne odredjeno culno iskustvo on ima sposobnost da spozna da je celina veca od dela. Medjtuim, dusa o Bogu ne saznaje iz analogije od culnog sveta, vec unutrasnjom refleksijom. To je zahvaljujuci tome sto je dusa stvorena po slici Boga, pa u tom smislu dusa ima urodjenu ideju Boga. Ona nije od pocetka jasna, ali trudom u pounutrasnjavanju covek moze razbistriti ovu ideju. Sam Bog sebe savrseno zna, blazeni ga poznaju jasno a mi delimicno i na skriven nacin. Takodje poznavanje vrlina mora biti urodjeno, jer nepravican covek ne moze iz cula saznati sta je pravicnost, a ni po sebi jer nije pravican, a ne moze spoznati ni posledice pravicnosti ako ne zna sta je pravicnost (kao sto mi ne bismo prepoznali ucinke ljudi da ne znamo sta su ljudi) pa stoga sledi da svaki covek ima urodjene ideje vrlina. Dusa nema od pocetka jasnu svest o vrlinama ali u njoj postoji prirodna svetlost kojom duh spoznaje istinu i ispravnost, a prisutna je i odredjena sklonost ili naklonost volje. Mi na ovom svetu nikada ne mozemo da potpuno pojmimo sustinu Boga ali mozemo sustinu vrlina, ali ove dve spoznaje su slicne. Ipak on ostaje donekle veran Avgustinu kada govori o tome da istina da bi mogl biti pojmljena mora da zadovolji obe strane: nepromenljivost predmeta i potpunu nepogresivost na strani subjekta.Medjutim, nijedan stvoren predmet nije nepromenljiv a ni ljudski duh nije nepogresiv pa je stoga potrebna pomoc spolja i zato Bonaventura pribegava Avgustinovskom ucenju o iluminaciji. Ovo se namece ne samo zbog autoriteta Avgustina vec i zbog toga sto se tako objasnjava covekova zavisnost od Boga i njegova aktivnost u ljudskoj dusi. On zatim iznosi deo ucenja koji protivreci onome aristotelizmu u njeogom proucavanju culne spoznaje. Covek dakle ne bi mogao nista pouzdano saznati da nema Bozijeg prosvetljenja koji uz pomoc nepromenljivih ideja utice na ljudski razum kako bi ovaj mogao spoznati culne predmete kao odraz tih Bozanskih ideja. Dakle neophodna je i culna delatnost da bi se stekli pojmovi o culnim stvarima ali u nasem sudjenju o tome postoji uticaj nepromenljive istine kako bi ti sudovi bili postojani i nuzni. Ove vecne ideje identicne su sa vec pomenutom Bozanskom Recju, koja iluminira ljudski duh. Hrist tako obasjava svakog coveka jer je duboko prisutan u svakoj ljudskoj dusi, i mada mi o toj Reci nemamo nikakvo neposredno znanje mi o njoj znamo donekle po njenim ucincima. Mi dakle ne mozemo da saznamo stvorena bica osim kao odraze Bozanskih egzemplara, jer ne mozemo da stvorimo sudove o njima bez svetlosti bozije Reci. Egzemplarizam i iluminacija su dakle usko povezani. Postoje cetiri moci duse: vegetativna, senzitivna, razum i volja. I oni se razlikuju s obzirom na to na koje je predmete upravljena ljudska dusa, ovo nisu razlicite moci duse vec vise razlicite funkcije u njenom uzdizanju od culnih tvorevina do samog Boga. Kako se covek krece ka visim stupnjevima Bozija delatnost se sve vise povecava dok u ekstazi Bog sasvim ne preuzme dusu i covekova intelektualna moc biva ponistena. Tek u buducem zivotu covek ima privilegiju da prebiva u potpunoj viziji Boga.