3.

Bonaventura

Bovanentura je rođen u Toskani 1221. i u detinjstvu se izlečio od bolesti. Alekdandrova predavanja su na

njega ostavila snažan utisak i usvaja avgustinsku tradiciju. On je 1255. bio isključen sa univerziteta gde
mu je doktorat odbijen ali je kasnije prihvaćen zahvaljujući papskoj intevenciji. Posao je profesor
teologije na univerzitetu.

Zalagao se za razvoj unutar franjevačkog reda. Takođe izučavao je Sveta pisma i teologiju a ne ono što
nema veze sa Bogom. On nije prihvatio Aristotelovu metafiziku i Platonov egzemplarizam. Ako se neko
zanima za napredovanje duše prema Bogu, onda je njegova filozofija usredsređena na konkretnog
čoveka.

Bonaventura je bio teolog ali ne i filozof, međutim u njegovom sistemu ima filozofskog učenja. On
takođe razlikuje dogmatsku teologiju od filozofiju. Teologija dobija svoje činjenice preko otkrovenja, dok
filozofija polazi od vidljivih posledica i onda dokazuje Boga kao uzrok. Ne poriče moć filozofa da dođu do
istine ali onaj koji se zadovoljava samo sa filozofiju upada u zabludu. Da bi upotpunio svoje saznanje
njemu je potrebna svetlost vere jer mu pruža racionalne argumente za egzistenciju Boga. Katolički
filozofi traže argumente za Božiju egzistenciju ali nisu ateisti i ne odbacuju svoju veru.

Bonaventura kaže da filozof filozofira u duhu vere i to je nešto što je pozitivno. On je verovao u
celokupnu hrišćansku mudrost. Takođe negirao je pagansku filozofiju. Bio je zainteresovan za Boga koji
je predmet obožavanja i molitve. Međutim on dokazuje Božiju egzistenciju iz spoljšnjeg čulnog sveta i
tvrdi da Bog može da se sazna iz stvorenih bića kao uzrok iz posledice. Dokaz o Božijoj egzistenciji je
posmatrao kao uzdizanje duše prema Bogu. Pagani ne poriču potojanje Boga već imaju samo pogrešan
pojam o Bogu.

Univerzalno postojanje Boga je implicitno a ne eksplicitno. Prema Bonaventuri svako ljudsko biće žudi za
Bogom i ta žudnja ne može postojati bez znanja. Ljudska volja je prirodno usmerena vrhovnom dobru a
to je Bog. Duša može da prepozna Boga i u sebi samoj i tražiti sreću a poricati njegovo postojanje je
kontradiktorno. Zatim pošto je prva istina Bog, njegova egzistencija je nesumnjiva. Prema Bonaventuri
Bog poznaje sve moguće stvari i taj njegov čin saznanja je beskonačan i večan. Smatrao je da večnost
sveta nemoguća jer ako je Bog stvorio takav svet onda vreme ima početak i svet nije mogao da postoji
oduvek.

Davao je veliku pažnju analogije sličnosti jer je u svetu stvorenih bića nalazio znakove, izraze i slike. Tu
imamo dva tipa analogije: svako stvoreno biće je Božija tvorevina i stvoreno biće je proizvod svoje
tvorevine. Pored toga samo razumna bića mogu da spoznaju Boga. Stvorena bića su sastavljena od
materije ali ovde se ne misli na materiju koja je suprotstavljena duhu. Materija se može posmatrati sa
gledišta lišenosti i analogijski. I duhovna i materijalna bića su zavisna. Bonaventura kaže da materija ne
egzistira odvojeno od forme. Individuacija označava supstanciju koja je sastavljena od materije i forme,
a personalnost nastaje kada se racionalna forma sjedini sa materijom.

Prema Bonaventuri svetlost je telesna i imaju je sva tela. Zatim Bog stvara celu ljudsku dušu a ne samo
njenu razumsku moć. Neki smatraju da se duša nalazi u celom telu dok je prema Bonaventuri u srcu.
Ljudska duša je forma tela i ona teži ka savršenoj sreći i mora da bude besmrtna. Takođe duša je zavisna
od čulnih percepcija i Bog se saznaje refleksijom duše o samoj sebi. Nepravedan čovek može da zna šta
je pravičnost ali ne može da je spozna zato što je ne poseduje. Duša samorefleksijom saznaje šta je Bog,
šta ljubav a šta strah i tako saznaje šta znači voleti ili bojati se Boga. Postoje 4 moći duše: vegetativna
moć, senzitivna moć, razum i vera.

Imamo i 3 osnovne tačke Bonaventurine metafizike: stvaranje, egzemplarizam i iluminacija. Svet je

stvoren ni iz čega, egzemplarizam otkriva svet stvoreni bića koji prema Bogu stoje u relaciji podražavanja
modela dok je iluminacija ponovo vraćanje duše prema Bogu.