17.

Filozofija prirode u renesansi (Bruno, Beme i Paracelzijus)

Za razliku od platonovca koji su isticali natprirodno i uspon duše prema Bogu, filozofi prirode su isticali
samu prirodu, shvatajući je kao samodovoljan sistem. Misao filozofa prirode je bila da olabave veze koje
prirodu povezuju sa natprirodnim. Težili su naturalizmu. Najslavniji italijanski filozof prirode je Đordano
Bruno. On je preuzeo novoplatonističku metafizičku šemu koju su preneli Nikola Kuzanski i italijanski
platonovci. Objašnjava da priroda sa njenim mnoštvom bića proizilazi iz božanskog nadsupstancijalnog
jedinstva. U prirodi postoji hijerarhija od materije ka nematerijalnom, od tame ka svetlosti. Bruno
potvrđuje da je Bog transcedentan i nepojmljiv i da je stvorio stvari koje različite od njega. Kaže da na
osnovu poznavanja svih zavisnih stvari ne možemo dobiti saznanje prvog uzroka. Zato o božijoj suštini ne
možemo znati išta na osnovu tragova ili posledica.

Bruno ističe zamisao o duši sveta kao o imanentnom uzročnom i pokretačkom činiocu. Osnovna
sposobnost svetske duše je univerzalni um i on proizvodi prirodne oblike u svetu. Oblik sveta je
univerzalan ukoliko je sveprisutan i sveoduhovljen. Bruno je smatrao da se filozofija bavi prirodom i da
je Bog predmet koji može biti ispravno razmatran samo u teologiji i to metodom negativne teologije.

Za Paracelzijusa medicina je bila najveća nauka koja uvećava ljudsku sreću i blagostanje. On je po struci
bio lekar i profesor medicine. Smatra da pravi lekar treba da uzme u obzir i druge nauke poput filozofije,
astrologije i teologije. Lekar mora da učestvuje u 3 sveta: svojim vidljivim telom u zemaljskom, svojim
astralnim telom u svetu zvezda a besmrtnom dušom u božanskom svetu. Smatrao je da se nijedna bolest
ne nalazi u istom obliku kod 2 različite osobe i zato lekar treba da gleda čoveka kao celinu a ne samo
fizički. Interesovanje za medicinu je povezao sa interesovanje za astrologiju i alhemiju. Smatrao je da se
izvorna materija sastoji od 3 osnovna elementa: sumpora, žive i soli. Pravio je razliku između teologije i
folozofije jer je filozofija proučavanje prirode a ne samo Boga.

Beme je pokušavao da poveže filozofiju prirode sa mističkom tradicijom u nemačkom protestantizmu.

Predpostavlja proces samoispitivanja u unutrašnjem životu Boga. Tri karaktera u unutrašnjem životu
Boga odgovaraju trima ličnosti trojstva. Izvorna volja je otac, srce volje je sin a pokretni život je sveti
duh. On objašnjava zlo u svetu na više načina. U delo ,,Aurora“ kaže da iz Boga proizilazi samo ono što je
dobro, ali postoji dobro koje ostaje nepokolebljivo i ono koje se udaljava od dobrote. Takođe je pokušao
da poveže zlo sa božijom kaznom. Bavio se teističkom filozofijom i pitanjima problema zla i odnosom
sveta prema Bogu.