O 

gordosti uma   
Arhimandrit Rafail Karelin
 
U  prvim  stihovima  prve  glave  Biblije  data  je  kao  u  šifrovanoj  formi  buduća  istorija 
čovečije misli u njenim najvažnijim i temeljnim pravcima.
Prvo je stvaranje čoveka po obrazu Božijem. To je monoteizam. Obraz (slika) ne može 
da bude jednosuštan  sa Praobrazom (Prvolikom), on kao da je neki  odsjaj,  neka potencija, 
zadati cilj koji treba ostvariti. Ovde je harmonija i razlika između Boga i čoveka. Bog se javlja 
praocima  i  besedi  s  njima.  Besediti,  odnosno  stupati  u  dijalog,  može  Ličnost  sa  ličnošću. 
Ovde se otkriva lično biće Boga kao najviše, savršeno i apsolutno biće. U isto vreme ličnost 
čoveka svedoči o njegovom visokom dostojanstvu i razlikovanju od ostalih stvo‐renja kojima su 
svojstvene nasledne, vrsne i individualne odlike, ali kategorija ličnosti za njih ne postoji.
Ličnost podrazumeva slobodu volje i moralno držanje, i zato je obraz Božiji u čoveku 
njegov ličnosni temelj i načelo, kao datost, a podobije Božije je mogućnost da se ustanovi 
odnos  prema  Bogu  i  ostvari  zadatak  sa  određenim  ciljem  ‐  bogoopštenjem  kao 
približavanjem obraza svome Praobrazu. Bog daje čoveku zapovest. Zapovest je otkrivenje 
u formi imperativa. Bog otkriva čoveku Svoju volju kojoj ovaj treba da poveruje na reč, kao u 
ono što je dobro. Zapovest prividno ograničava čoveka, ali iznutra produbljuje njegovo biće i 
otkriva  nove  mogućnosti  njegovog  moralnog  usavršavanja  ‐  poslušnosti  Bogu,  a  kroz 
poslušnost ‐ harmonije sa Bogom. 
Zato  u  povesti  o  iskušenju  čoveka  vidimo  cepanje  i  degradaciju  njegove  svesti.  Đavo 
ubeđuje  Evu  da  je  zapovest  Božija  data  radi  toga  da  ljudima  oduzme  mogućnost  da  budu 
gospodari  tvorevine  i  da  steknu  preimućstva  Božanstva.  Ovde  se  Otkrivenju  suprotstavlja 
skepsa  u  vidu  racionalizma,  ili  raciona‐lizam  u  vidu  skepse.  Sozercanje  prvih  ljudi  smenjuje 
analitički raci‐onalizam. Ovde se događa cepanje samog čovečijeg duha: um prestaje da vidi 
suštinu  i  fiksira  fenomene  (pojave)  i  svojstva.  Eva  protivreči  đavolu,  ali  sam  prigovor  nosi 
racionalistički karakter. 
On govori o posledici greha, a ne o njegovoj suštini. Ovde racionalizam zadobija formu 
pragmatizma.  Đavo  obećava  praocima  da  će  biti  kao  bogovi.  Ovo  zavođenje  ‐  jednakost 
Bogu  ‐  u  raznim  formama  i  varijantama,  ponavljaju  svi  panteistički  sistemi.  Laž  satane  o 
bogojednakosti  čoveka  oseća  se  u  filosofskim  i  religioznim  sistemima  u  kojima  se  čoveku 
pripisuje jednosuštnost i jedna (ista) priroda sa Bogom, ili se sam čovek smatra kao modalitet 
Boga. Poziv satane našao je odgovor i odjek ne samo u srcu Eve, nego i u lažnoj mistici, u 
paganskim teurgijama, u gordim filosofskim pretenzijama. U tom smislu praunuk Eve, začet 
od satane, jeste duhovni vođa filosofa ‐ Hegel.
Satana govori Evi: ʺBićete kao bogoviʺ. Ovde je prvi nagoveštaj politeizma ‐ postojanje 
nekakvih nepoznatih bogova. Lažni bogovi su demoni i zato postati ʺkao bogoviʺ ‐ to znači 
kroz  neposlušnost  Bogu  i  greh  postati  demonopodoban  i  demononaravan.  Samo 
neznaboštvo, nastalo od bogoborstva, predstavlja genesis demonologije. Eva je videla da je 
drvo dobro za jelo. Šta znači ʺvidelaʺ? 
 Pogledala drugim očima, odvratila svoje unutrašnje oko duše od Boga i ugledala svet van 
Boga i tvorevinu ‐ van svoga Tvorca. Ako je ranije za čoveka kriterijum života bila zapovest 
Božija  koja  je  određivala  njegov  unutrašnji  i  spoljašnji  život,  sada  sam  čovek  procenjuje 
postojanje sveta i određuje svoj odnos prema njemu. Drvo je dobro za jelo. Ono prestaje da 
bude simvol poslušanja, gubi svoj metafizički smisao i pretvara se u puki predmet. 
Ovde  srećemo  taj  novi  odnos  prema  životu  koji  se  naziva  pozitivizam.  Eva  vidi  da  je 
drvo milina gledati drvo. Odvojivši se od Boga i izgubivši sozercanje božanske lepote, duša 
traži  lepotu  u  predmetima  ovoga  sveta.  Ovde  je  početak  novog  pristupa  svetu,  novog 
pogleda na svet, koji se naziva estetizam ili kosmofilija. Bog proklinje đavola i govori da će 
na trbuhu da se vuče po prahu zemaljskom. Ovde se u prokletstvu đavola otkriva najbanalniji 
od svih pogleda na svet ‐ materijalizam. Materijalista vidi samo materijalnost ‐ taj kosmički 
prah i pepeo u kojima se kreće njegov um. On ʺse na trbuhu vučeʺ, to jest ne vidi nebo ‐ za 
njega je zatvoren duhovni transcedentalni svet.
Za  materijalistu  fizika  je  potpuno  progutala  metafiziku.  On  puzi  potrbuške  jer  svuda 
traži materijalnu osnovu. Sama duša za njega je samo funkcija tela ‐ kasnija nadgradnja nad 
trbuhom, koja je nastala u procesu evolucije. Zato materijalisti, od Epikura do Marksa, nose 
na sebi prokletstvo zmije ‐ puze potrbuške po zemlji i ne vide nebo. 
Dakle, u biblijskoj povesti o kušanju praotaca nalazimo smeštenu, kao u genetskom kodu, 
istoriju glavnih sistema pogleda na svet, kojima je čovek pokušao i pokušava da u svojoj duši 
popuni  gubitak  Boga.  To  su  racionalizam,  skepticizam,  panteizam,  pozivitizam,  estetizam  i 
materijalizam.
A što se tiče još jednog pogleda na svet ‐ dualizma, on predstavlja veštački spoj, tačnije 
rečeno  cik‐cak  između  spiritualizma  i  materijalizma,  a  ne originalan i nezavisan pogled  na 
svet. Dualizam je privremeno stanje suprotstavljenih načela.
Kod Zaratustre i kod Platona iza dualizma stoji monizam.
U  Bibliji  paganske  religije  se  smatraju  za  demonopoklonstvo.  ʺBogovi  neznabožaca su 
zli dusiʺ ‐ govori psalmopojac, a ʺGospod je stvorio nebesaʺ ‐ nebesa izgubljena za demona i 
nedostupna za njegove sledbenike.
Što  se  tiče  filosofije  u  njenim  pravcima  koje  smo  nabrojali,  Sveti  Oci  su  je  nazivali 
ʺjelinska zabludaʺ, to jest laž gordoga uma.