FRIDRIH VILHEM JOZEF ELING

KONSTRUKCIJA UMETNOSTI UOPTE Konstraisati umetnost znai odrediti njeno mesto u univerzumu. Odreenje tog mesta je jedino objanjenje koje postoji o njoj. Prema tome, moramo se vratiti prvim principima filozofije. Ipak, po sebi se razume da te principe neemo ovde slediti u svakom moguem pravcu, ve samo u onom koji nam je naznaen odreenim predmetom; dalje, u poetku se veina stavova postavlja kao puki pozajmljeni stavovi iz filozofije, koji se ne dokazuju, ve, naprotiv, samo objanjavaju. To pretpostavivi, postaviu sledee stavove. 1. Apsolut ili Bog jeste ono s obzirom na ta bivstvo (Sein) ili realnost neposredno, tj. na osnovu samog zakona identiteta, sledi iz ideje, ili: Bog je neposredna afirmacija sebe samog. Objanjenje. Ako bivstvo ne bi neposredno sledilo iz ideje Boga, tj. ako sama njegova ideja ne bi bila ideja apsolutne, beskonane realnosti, onda bi Bog bio odreen neim to nije njegova ideja, tj. bio bi uslovljen neim to je razliito od njegovog pojma, te bi, prema tome, bio uopte zavisan, a ne apsolutan. Ni za jednu zavisnu ili uslovljenu stvar ne vai da iz pojma sledi bivstvo, npr. pojedinaan ovek odreen je neim to nije njegova ideja, iz ega opet sledi da nijednom pojedincu ne pripada istinska ,realnost, realnost po sebi. Kada je re o posebnoj formi kojom smo, osim toga, jo izrazili ideju Boga Bog je neposredna afirmacija sebe samog ona se objanjava sledeim. Realnost = afirmisanost. No, Bog jeste samo na osnovu svoje ideje, tj. on je sam afirmacija sebe, a poto sebe ne moe da afirmie na konaan nain (jer je apsolutan), on je beskonana afirmaciija sebe samog. 2. Bog kao beskonana afirmacija sebe samog obuhvata sebe samog kao beskonano afirmiueg, kao beskonana afirmisanog i kao indiferenciju toga dvoga, a on sam nije posebno nijedno od toga. Iz istog razloga Bog svojom idejom obuhvata sebe samog kao beskonano afirmiueg (jer je on afirmacija sebe samog) i kao beskonano afirmisanog. Dalje, budui da je ono to afirmie i ono to je afirmisano jedno te isto, on sebe samog obuhvata i kao indiferenciju. Meutim, on sam nije posebno nijedno od toga dvoga, jer je on sam jedino beskonana afirmacija, i to kao beskonaan, tako da on nju samo obuhvata; no, ono to obuhvata nije identino s onim to se Obuhvata, npr. duina = prostor, irina = prostor, dubina = prostor, ali ba zato sam prostor nije nita od toga

posebno, ve je samo apsolutan identitet, beskonana afirmacija, sutina toga Reeno i ovako: Bog nije nita uopte, ve ono to on jeste, jeste samo na osnovu beskonane afirmacije dakle, Bog kao ono to afirmie sebe samog, kao afirmisanost sebe samog i, kao indiferencija, samo opet zahvaljujui beskonanoj afirmaciji sebe samog. Dodatak. Bog kao ono to afirmie sebe samog moe da se opie i kao beskonana idealnost koja u sebi obuhvata svu realnost, a kao afirmisanost sebe samog moe da se opie kao beskonana realnost koja u sebi obuhvata svu idealnost. 3. Bog je neposredno, na osnovu svoje ideje, apso lutna vaseljena. Jer, iz ideje Boga neposredno proizlazi ono to je beskonano, i ono nuno sledi na beskonaan nain, jer Bog kao beskonana afirmacija sebe samog takoe ponovo beskonano obuhvata sebe samog kao afirmiueg, beskonano kao afirmisanog i beskonano kao indiferenciju toga dvoga. Ali beskonana realnost, koja sledi iz ideje Boga, jeste 1) ve po sebi = vaseljeni (jer nita ne postoji izvan te realnosti), ali je i 2) pozitivna, jer sve ono to je mogue na osnovu ideje Boga, pa i ono to je beskonano, jeste, time to ova afirmie sebe samu, i stvarno sve mogunosti jesu stvarnosti u Bogu. Meutim, ono u amu je sve mogue stvarno jeste = vaseljeni. Dakle, iz ideje Boga neposredno sledi apsolutna vaseljena. I dalje: ona sledi na osnovu samog zakona identiteta, tj. sam Bog, posmatran u beskonanoj afirmaciji sebe samog, jeste = apsolutnoj vaseljeni. 4. Kao apsolutan identitet, Bog je neposredno i apsolutan totalitet, i obrnuto. Objanjenje. Bog je totalitet koji nije mnotvo, ve je naprosto jednostavan. Bog je jedinstvo koje se ne moe odrediti u suprotnosti prema mnotvu, tj. on ne bivstvuje jedino u numerikom smislu, on nije ni tek ono jedno, ve je samo apsolutno jedinstvo, nije sve, ve sama apsolutna celokupnost, i to dvoje neposredno kao jedno. 5. Apsolut je, naprosto, vean. Pri opaanju svake ideje, npr. ideje kruga, opaa se i venost. To je pozitivno opaanje venosti. Negativan pojam venosti jeste: biti ne samo nezavisan od vremena ve i bez ikakvog odnosa prema vremenu. Ako, dakle, apsolut ne bi bio naprosto vean, imao bi odnos prema vremenu. Primedba. Ako bi se venost apsoluta odreivala postojanjem (Dasein) s obzirom na beskonano vreme, morali bismo imati mogunost da, na primer, kaemo da Bog sada egzistira vie vremena nego to je egzistirao kod porekla sveta, to bi, dakle, u Bogu pretpostavljalo porast egzistencije,

a to je nemogue, poto je njegova egzistencija njegova sutina, a ona se ne moe ni poveavati ni smanjivati. Da se sutini stvari ne moe pripisati trajanje, to je neto to je priznato. Mi moemo, na primer, za pojedinaan ili konkretan krug rei da je trajao ovo ili ono vreme, ali za sutinu ili ideju kruga niko nee moi da kae da traje, ili da je, na primer, sada egzistirala vie vremena nego na poetku sveta. Meutim, apsolut je upravo ono za kojeg uopte ne postoji suprotnost ideje i konkretnog, za kojeg ono to je u stvarima konkretno ili posebno i samo je opet sutina ili opte (ne negacija), tako da Bogu ne moe pripasti niikakvo drugo bivstvo doli bivstvo njegove ideje. Isto to i sa druge strane. Mi kaemo da neka stvar traje zato to njena egzistencija ne odgovara njenoj sutini, a njena posebnost njenoj optosti. Trajanje nije nita drugo doli neprekidno postavljanje njene optosti u njenu konkretnost. Usled ogranienosti ove poslednje, stvar nije sve i odjednom ono to bi mogla da bude po svojoj sutini ili po svojoj optosti. To se, pak, u apsolutu ne moe zamisiiti: poto su ii njemu posebno i opte apsolutno jednaki, on je takoe stvarno i odjednom sve ono to moe da bude, bez uplitanja vremena, on je, dakle, bez ikakvog vremena, po sebi je vean. Ideja o onome to je naprosto veno jeste krajnje znaajna ideja kako za filozofiju uopte tako i za nau posebnu konstrukciju. Jer, to se tie prvog, neposredno sledi (to i sami moete primetiti kao zakljuak) da je istinski univerzum vean, jer apsolut ne moe prema njemu da ima nikakav vremenski odnos. Za nau posebnu konstrukciju ta ideja je vana zato to pokazuje da vreme uopte ne aficira ono to je po sebi veno, da, dakle, ono to je po sebi veno, i samo usred vremena, nema nikakav odnos prema vremenu. Isti stav drukije izraen: a) Stoga se apsolut moe misliti da niem drugom i nije prethodio po vremenu (to je samo posledica iz prethodno reenog). Pozitivna izraeno: apsolut prethodi svemu samo idejom, a sve drugo to nije apsolut jeste samo to ukoliko u njemu bivstvo nije jednako ideji, tj. ukoliko je ono samo privacija, a ne istinsko bivstvo. Konkretan krug kao takav pripada samo pojavnom svetu. Krug po sebi, meutim, ipak mu nikad ne prethodi vremenom, ve samo idejom. Isto tako, apsolut ne prethodi svemu drugom drukije nego idejom. b) U samom apsolutu ne moe da postoji nikakvo Pre iii Posle, dakle nikakva odredba ne moe niti da prethodi niti da sledi iza nje. Jer, kada bi to bilo tako, morali bismo u apsolut da

postavimo neku afekciju ili trpljenje, neku odreenost. On je, meutim, sasvim lien afekcije, on je bez suprotstavljanja u sebi samom. 6. Apsolut nije po sebi ni svestan ni nesvestan, ni slobodan ni neslobodan ili nuan. Nije svestan, jer svaka svest poiva na relativnom jedinstvu miljenja i bivstva, a u apsolutu je apsolutno jedinstvo. Nije nesvestan, jer on nije svestan samo zato to je apsolutna svest. Nije slobodan, jer sloboda poiva na relativnom suprotstavljanju i relativnom jedinstvu mogunosti da stvarnosti, a u apsolutu su i jedno i drugo apsolutno jedno. Nije neslobodan ili nuan, jer on je lien afekcije, u njemu ili izvan njega nema nieg to bi ga moglo odrediti ili emu bi se mogao prikloniti. 7. U vaseljeni je obuhvaeno ono sto je obuhvaeno u Bogu. Prema tome, vaseljena, isto kao i Bog, obuhvata sebe samu kao beskonano afirmiuu, kao beskonano afirmisanu i kao jedinstvo jednog i drugog, a da sama nije posebno nijedna od tih formi (ba zato to je ono to obuhvata), i ne tako da su forme odvojene, ve tako da su rastvorene u apsolutnom identitetu. 8. Beskonana afirmisanost Boga u vaseljeni, ili ugradjenost njegove beskonane idealnosti u realnost kao takvu, jeste vena prirada. Ovo je u stvari pomoni stav. Pa ipak, ovde elim da ga dokaem. Kao to e svako priznati, priroda se prema univerzumu, posmatranom apsolutno, odnosi kao realna. Meutim, i ono jedinstvo koje je postavljeno preko ugraenosti beskonane idealnosti u realnost, beskonana afirmisanost Boga u vaseljeni, = je realnom jedinstvu. Jer, vladajue je ono to drugo prihvata. Printedba. To je razlika izmeu prirode ukoliko se pojavljuje (ona je puka Natura naturata priroda u svojoj posebnosti i odvojenosti od vaseljene kao ist odsjaj apsolutne vaseljene) i prirode po sebi ukoliko je rastvorena u apsolutnu vaseljenu i ukoliko je Bog u njegovoj beskonanoj afirmisanosti. 9. Vena priroda opet obuhvata u sebi sva jedinstva, jedinstvo afirmisanosti, jedinstvo onoga to afirmie i jedinstvo indiferencije jednog i drugog. Jer, univerzum po sebi = Bog. Ako pak u svakome ne bi bilo jedinstva koje obuhvata univerzum po sebi, ako, dakle, i u prirodi ne bi bilo potpune beskonane afirmacije, tj. potpune sutitne Boga, onda bi se Bog podelio u vaseljeni, to je nemogue. Prema tome, svako od jedinstava obuhvaenih u vaseljeni je, opet, otisak itave vaseljene. Radi objanjenja. I u pojavnoj prirodi treba pokazati te posledice beskonane afirmacije; samo,

one ovde nisu, kao u apsolutnoj vaseljeni, jedna u drugoj, ve su odvojene i jedna izvan druge. Na primer, ugraenost idealnog u realno ili forma afirmisanosti u vaseljeni izraava se kroz materiju, idealnost koja rastvara svu realnost, ono to afirmie, jeste = svetlosti, indiferencija je = organizmu. 10. Priroda koja se pojavljuje kao takva nije patpuno otkrivanje Boga. Jer, ak i organizam je samo posebna potencija. 11. Potpuno otkrivenje Boga postoji samo tamo gde se u samom odslikanom (abgebildet) svetu pojedinane forme rastvaraju u apsolutni identitet, to se dogaa u umu. Dakle, um je u samoj vaseljeni savrena paslika Boga. Objanjenje. Besikonana afirmisanost Boga izraava se u prirodi, kao realnom svetu, koja potom i sama za sebe u vaseljeni ponovo obuhvata sve jedinstvo. O tome u primetiti jo sledee. Jedinstva ili posebne posledice afirmacije Boga, ukoliko se vraaju u realnoj ili idealnoj vaseljeni, oznaavamo potencijama. Prva potencija prirode jeste materija ukoliko je postavljena sa prevagom afirmisanosti ili u formi ugraenosti idealnosti u realnost. Druga potencija jeste svetlost kao idealnost, koja u sebi rastvara svu realnost. Sutina prirode kao prirode moe se, meutim, prikazati samo treom potencijom, koja je na jednak nain afirmisanje realnog ili materije i idealnog ili svetlosti, te ih upravo time izjednaava. Sutina materije = bivstvo, a sutina svetlosti = delatnost. Dakle, delatnost i bivstvo moraju u treoj potenciji da budu povezani i indiferentni. Materija, posmatrana ne po sebi, nego po telesnoj pojavi, nije supstancija, ve samo akcidencija (forma) naspram koje se u svetlosti nalazi sutina iili ono opte. Obadve se integriu u treoj potenciji, nastaje neto indiferentno, u kojem su sutina i forma jedno te isto: sutina je nertazdvojna od forme a forma od sutine. Neto takvo je organizam, poto je njegova sutina kao organizma nerazdvojna od postojanja forme, budui da je u njemu, dalje, bivstvo neposredno i delatnost, a ono to je afirmisano jeste apsolutno jednako s onim to afirmie. Nijedna od tih formi posebno, a ba zbog toga ni priroda odvojena od tih formi, nije potpuno otkrovenje boanskog. Jer, Bog nije jednak sa posebnom posledicom svoje afirmacije, ve s ukupnou tih posledica ako je ta ukupnost ista pozicija, a kao ukupnost ujedno i apsolutan identitet. Samo, dakle, ukoliko bi priroda sebe samu ponovo pretvorila u totalitet i apsolutno jedinstvo formi samo utoliko bi bila ogledalo boanske prirode. A to je sluaj samo u umu. Jer, um je isto tako ono to rastvara sve posebne forme kao to je to vaseljena ili Bog. Meutim, um ba zbog toga ne pripada iskljuivo ni realnom ni idealnom svetu, a (to je

takoe posledica toga) ni ovaj ni onaj ne moe za sebe da dospe vie nego do indiferencije, ne moe da dospe do apsolutnog identiteta. Sada emo postupiti isto i sa idealnom i sa realnom vaseljenom, i najpre emo postaviti ovaj stav: 12. Bog kao beskonaona idealnost koja u sebi obuhvata svu realnost, ili Bog kao ona to beskonano afirmie, kao takav jeste sutina idealne vaseljene. To je po sebi jasno ve na osnovu suprotnosti. 13. Idealna vaseljena obuhvata u sebi ista ona jedinstva kaja u sebi obuhvata i realna vaseljena: realno jedinstvo, idealno jedinstvo i ne apsolutan identitet obadva (jer ovaj ne pripada posebno ni njemu ni realnom jedinstvu) ve indiferenciju obadva. I ovde ta jedinstva oznaavamo potencijama; samo, treba primetiti da su one, kao to su u realnom svetu potencije potencije idealnog inioca, tako ovde potencije realnog inioca usled suprotnog odnosa obadva. Prva potencija oznaava ovde prevagu idealnog; realnost je ovde postavljena samo u prvoj potenciji afirmisanosti. U tu taku pada znanje, koje je, prema tome, postavljeno s najveom prevagom idealnog inioca ili onoga to je subjektivno. Trea potencija poiva na prevazi realnog; tu je, naime, inilac realnog podignut do drage potencije. U tu taku pada delanje kao objektivna ili realna strana, prema kojoj se znanje odnosi kao subjektivna strana. Meutim, sutina idealnog sveta, ba kao i sutina realnog sveta, jeste indiferencija. Znanje i delanje se, dakle, nuno indiferenciraju u neemu treem to je, kao afirmisanje obadva, trea potencija. U tu taku pada umetnost, te, prema tome, odluno postavljam sledei stav: 14. Indiferencija idealnog i realnog kao indiferencija prikazuje se u idealnom svetu kroz umetnost. Jer umetnost po sebi nije ni puko delanje ni puko znanje, ve je delanje koje je sasvim proeto znanjem, ili je, obrnuto, znanje koje je sasvim postalo delanje, tj. ona je indiferencija obadva. Ovaj dokaz nam je dovoljan za sadanju svrhu. Razume se da cemo se vratiti tom stavu. Ovde nam je namera samo da ocrtamo opti tip univerzuma, da bismo iz celine izdvojili pojedinanu potanciju i razmatrali je u odnosu prema toj celini. Stoga nastavljamo nae izlaganje. 15. Potpun izraz, ali ne realnog ni idealnog niti ak njihove indiferencije (jer ona, kao to sada vidimo, ima dvostruk izraz), ve apsolutnog identiteta kao takvog ili boanskog, ako je to ono to rastvara sve potencije, jeste apsolutna umna nauka ili filozofija.

Filozofija je, dakle, u pojavnom idealnom svetu isto tako ono to rastvara sve posebnosti kao to je to Bog u praslikovnom svetu. (Boanska nauka.) Ni um ni filozofija ne pripadaju realnom ili idealnom svetu kao takvom, iako se opet u tom identitetu um i filozofija mogu odnositi kao realno i idealno. Meutim, buduei da je svako za sebe apsolutan identitet, taj odnos ne ini nikakvu stvarnu razliku izmeu njih. Filozofija je samo um koji je svestan sebe samog ili koji postaje svestan sebe samog, a um je, naprotiv, graa ili objektivni tip svake filozofije. Ako prethodno odredimo odnos filozofije i umetnosti, on e izgledati ovako: filozofija je neposredan prikaz boanskog, kao to je umetnost neposredno samo prikaz indiferencije kao takve (to da je samo indiferencija ini ono paslikovno. Apsolutan identitet = praslika). Meutim, budui da stepen perfekcije ili realnosti neke stvari raste srazmerno njenom pribliavanju apsolutnoj ideji, obilju beskonane afirmacije, dakle, to ona u sebi vie obuhvata druge potencije, to je po sebi jasno da umetnost opet dma najneposredniji odnos sa filozofijom, pa se od nje razlikuje samo jo odreenjem posebnosti ili paslikovnosti, jer je ona, uostalom, najvia potencija idealnog sveta. A sada dalje. 16. Trima potencijama realnog i idealnog sveta odgovaraju tri ideje (ideja kao ono boansko takoe ne pripada posebno ni realnom ni idealnom svetu) istina, dobrota i lepota: prvoj potenciji idealnog i realnog sveta odgovara istina, drugoj potenciji odgovara dobrota, a treoj Iepota u organizmu i u umetnosti. Ovde nije mesto da se izjanjavamo o meusobnom odnosu koji pridajemo tim trima idejama i nainu na koji se diferenciraju u realnom i idealnom svetu to se dogaa u optoj filozofiji. Moramo samo da se izjasnimo o odnosu koji pridajemo lepoti. Lepota je, moe se rei, svuda tamo gde se dodiruj<u svetlost i materija, idealno i realno. Lepota nije ni samo ono opte ili idealno (ovo = istina), niti je samo ono realno (ovo je u delanju), ona je, dakle, potpuno proknanje ili sjedinjavanje (Ineinsbildung) jednog i drugog. Lepota je postavljena tamo gde ono posebno (realno) tako odgovara svom pojmu da on sam, kao ono to je beskonano, stupa u ono to je konano, pa se opaa in concreto. Na taj nain, ana to je realna, u kojem se on (pojam) pojavljuje, postaje istinski slino ili jednako sa praslikom, s :idejom, u kojoj se upravo to opte i posebno nalaze u apsolutnom identitetu. Racionalno kao raciionalno istovremeno postaje pojavno, umo. Primedba. 1) Kao to Bog lebdi iznad ideja istine, dobrote i lepote kao ono to im je zajedniko, tako lebdi i filozofija. Filozofija ne obrauje niti samo istinu, niti samo moralnost, niti samo

lepotu, ve ono to je sviima njima zajedniko i izvodi ih iz jednog p;raizvora. Ako bismo hteli da postavimo pitanje otkuda potie to da filozofija, premda lebdi iznad istine ba kao i iznad dobrote i lepote, ipak ima karakter nauke i da je istina ono to je za nju najvie, trebalo bi primetiti da je odreenje filozofije kao nauke samo njeno formalno odreenje. Ona jeste nauka, ali nauka takve vrste u kojoj se proimaju istina, dobrota i lepota, dakle znanje, vrlina i umetnost; zato, dakle, ona i nije nauka, nego ono to je zajedniko nauci, vrlini i umetnosti, U tome je njena veliika razlika od svih drugih nauka. Matematika, na primer, ne postavlja nikakve posebne moraine zahteve. Filozofija zahteva karakter, i to karakter odreene moralne viisine i energije. Isto tako, filozofija se ne moe zamisliti bez celokupne tvmetnosti i spoznaje lepote. 2) Istini odgovara nunost, dobroti sloboda. Nae objanjenje lepote da je ona sjedinjenje realnog i idealnog ukoliko je prikazano u paslici ukljuuje, dakle, i nju: lepota je indiferencija slobode i nunosti, opaena u meemu realnom. Lepim, na primer, nazivamo neki oblik pri ijem se stvaranju ini da se priiroda igrala sa najveeom slobodom i najuzvienijom razboritou, a ipak uvek u formama, u granicama najstroe nunosti .i zakonomernosti. Lepa je ona pesma u kojoj najvia sloboda samu sebe opet shvata u nunosti. Prema tome, umetnost je apsolutna sinteza ili uzajamno proimanje slobode i nunosti. A sada o ostalim odnosima umetnikog dela. 17. Filazofija se u idealnom svetu odnosi prema umetnosti isto onako, kao to se um u realnom svetu odnosi prema organizmu. Jer, kao .to um neposredno postaje objektivan samo preko organizma i kao to vene ideje uma kao due organskih tela postaju objektivne u prirodi, tako i filozofija neposredno postaje objektivna pomou umetnosti, a i ideje filozofije preko umetnosti postaju objektivne kao due zbiljskih stvari. Ba zato i umetnost u idealnom svetu se ponaa kao i organizam u realnom. 0 tome jo sledei stav. 18. Organsko delo prirode predstavlja jo neodva-jenu istu anu indiferenciju kofu umetnika delo predstavlja posle odvajanja, ali opet kao indiferenciju. Organski proizvod obuhvata u sebi dva jedinstva materije ili ugraenost jedinstva u mnotvo, i suprotno jedinstvo svetlosti ili rastvaranja realnosti u idealnost; i on ih obuhvata kao jedno. Meutim, ono opte ili beskonana idealnost, koja je ovde povezana sa posebniim, i sama je jo podreena onome to je konano, posebno (opte = svetlost). Budui da ovde i samo ono to je beskonano jo podlee optem odreenju konanosti, tj. ne pojavljuje se kao ono to je

beskonano, to i nunost i sloboda beskonano koje se pokazuje kao beskonano), jo nerazdvojene, poivaju, tako rei, pod jednim zajednikim omotaem, kao u pupoljku I koji e, kada se otvori, otvoriti jedan nov svet, svet slobode. Budui da se tek u idealnom isvetu suprotnost izmeu opteg i posebnog, idealnog i irealnog, izraava kao suprotnost izmeu nunosti i slobode, organski proizvod predstavlja iistu suprotnost kao jo neprevladanu (jer je jo nerazdvojena), koju umetniko delo predstavlja kao prevladanu (u obadva je isti identitet). 19. Nunost i sloboda odnose se kaa nesvesno i svesno. Staga umetnost poiva na identitetu svesne i nesvesne detatnosti. Savrenstvo umetnikog dela kao takvog raste u srazmeri u kojoj ono taj identitet sadri izraen u sebi ili u kojoj su se u njemu proele namera i nunost. Jo nekoliko drugih optih zakljuaka: 20. Lepota i istina su po sebi, i po ideji, jedno. Jer istiina je, po ideji, i eto kao i lepota identitet subjektivnog i objektivnog, samo to se istina opaa subjektivno ili po uzoru (vorbildlich), a lepota paslikovno ili objektivno. Primedba. Istina koja nije lepota nije mi apsolutna istina, i obrnuto. Vrlo uobiajena suprotnost istine i Iepote u umetnosti poiva na tome to se pod istinom shvata varljiva istina koja dosee samo do onoga to je konano. Iz podraavanja te istine nastaju ona umetnicka dela kod kojih se divimo samo umenosti, kojom je dosegnuto samo ono to je na njima prirodno a da nije povezano s onim to je boansko. Ova vrsta istine nije, meutim, jo lepota u umetnosti, i samo je apsolutna lepota u umetnosti takoe prava i autentina istina. Iz istog razloga dobrota koja nije lepota nije ni apsolutna dobrota, i obrnuto. Jer i dobrota u svojoj apsolutnosti postaje lepota na primer, u svakoj dui aija moralnost ne poiva vie na borbi slobode protiv nunosti ve izraava apsolutnu harmoniju i pomirenje. Dodatak. Stoga se istina ili lepota, kao i dobrota i lepota, nikada ne odnose kao svrha i sredstvo; naprotiv, one su jedno, i samo je harmonina dua a harmoniija = istinska moralnost takoe istinski priijemiva za poeziju i umetnost. Poezija i umetnost se nikada ne daju istinski uiti. 21. Univerzum je u Bogu stvoren kao apsolutno umetniko dela i u venoj lepoti. Pod univerzumom se ne shvata realna ili idealna vaseljena, ve njihov apsolutan identitet. Ako je, pak, indiferencija realnog i idealnog u realnoj ili idealnoj vaseljeni lepota, i to paslikovna lepota, onda je apsolutan identitet realne i idealne vaseljene nuno praslikovna, tj. sama

apsolutna lepota, te se zato i univerzum, onako kako je u Bogu, ponaa I kao apsolutno umetniko delo u kojem se beskonana namera proima sa beskonanom nunou. Primedba. Istovremeno, samo po sebi sledi da su sve stvari posmatrane sa stanovita totaliteta ili posmatrane onakve kakve su po sebi stvorene u apsolutnoj lepoti, praslike svih stvari, onako kao to su apsolutno istinite takoe i apsolutno lepe, te da se stoga ono to je izopaeno, runo, sastoji u pukoj privaciji i spada samo u vremensko pojavljivanje stvari. 22. Kao to Bog kao praslika postaje lepota u paslici, tako ideje uma, opaiene u paslici, postaju lepotu; stoga je odnos uma prema umetnosti isti kao odnos Boga prema idejama. Boije stvaranje se kroz umetnost prikazuje objektivno, jer ono poiva na istoj onoj ugraenosti beskonane idealnosti u realno na kojoj poiva i umetnost. Odiina nemaka re Einbildungskraft (mo uobrazilje) znai, u stvari, mo (Kraft) sjedinjavanja (Ineinsbildung), na kojoj odista poiva itavo stvaranje. Ona je moe zahvaljujui kojoj je idealno istovremeno i realno, a dua i telo mo individuacije koja je istinski stvaralaka. 23. Neposredan uzrok svake umetnosti jeste Bog. Jer Bog je, zahvaljujui svom apsolutnom identitetu, izvor svakog sjedinjavanja realnog i idealnog, na emu poiva svaka umetnost. Ili: Bog je izvor ideja. Ideje su izvorno samo u Bogu. A umetnost je prikazivanje praslika, dakle sam Bog je neposredan uzrok, krajnja mogunost svake umetnosti, on sam je izvor svake lepote. 24. Istinska konstrukcija umetnosti jeste prikazivanje njenih jormi kao formi stvari onakvih kakve su po sebi ili kakve su u apsolutu, Jer, prema paragrafu 21, u Bogu je stvoren univerzum kao veona lepota i kao apsolutno umetniko delo; ne manje su i sve stvari, onakve kakve su po sebi ili u Bogu, isto tako apsolutno lepe kao to su apsolutno istinite. Prema tome, i forme umetnosti su, poto su forme lepih stvari, forme stvari onakvih kakve su u Bogu ili kakve su po sebi, a budui da je svaka konstrukcija prikazivanje stvari u apsolutu, to je konstrukcija umetnosti osobeno prikazivanje njenih formi kao formi stvari onakvih kakve su u apsolutu, a, prema tome, i samog univerzuma kao apsolutnog umetnikog dela, kako je u venoj lepoti stvoreno u Bogu. Primedba. Ovim stavom zavrena je konstrukcija opte ideje o umetnosti. Umetnost je, naime, pokazana kao realno prikazivanje formi stvari kakve su po sebi dakle, formi praslika. Time nam je ujedno naznaen i pravac sledee konstrukcije umetnosti, kako njene grae tako i njene

forme. Naime, ako je umetnost prikazivanje formi stvari kakve su po sebi, onda se opta graa umetnosti nalazi u samim praslikama, pa je stoga na sledei predmet konstrukcija opte grae umetnosti ili njenih venih praslika, ija konstrukcija je sadraj drugog odeljka filozofije umetnosti. [] Najstariji program sistema (1796/97) etika. Poto cela metafizika ubudue spada u moral za ta je Kant s obadva svoja praktina postulata dao samo primer, a nita nije iscrpio ta etika nee biti nita drugo ve potpun sistem svih ideja ili, to je isto, svih p r a k t i n i h postulata. Naravno, prva ideja je predstava o sebi samoj, kao o apsolutno slobodnom biu. Zajedno sa slobodnim, samosvesnim biem nastaje ceo jedan svet iz niega jedina istinska i zamisliva tvorevina od niega. Ovde u sii na polja fizike; pitanje je: kakav mora biti svet za jedno moralno bie? Hteo bih malo da podstaknem nau sporu fiziku, koja eksperimentima mukotrpno koraa. Tako ako filozofija daje ideje, a iskustvo podatke na kraju moemo dobiti fiziku u velikom, koju oekujem od poznijih doba. Nema izgleda za sadanju fiziku da moe da zadovolji stvaralaki duh, kakav je na, ili kakav treba da bude. Od prirode dolazim do ljudskog dela. Sa idejom o oveanstvu kao prvom pokazau da nema ideje o drzavi, jer je drava neto mehaniko, kao to nema ni ideje o mairii. Samo ono to je predmet slobode naziva se ideja. Dakle, moramo prei i okvire drave! Jer svaka drava mora sa slobodnim ljudima da postupa kao sa mehanikim napravama; a ne treba; dakle, treba da prestane. I sami vidite da su ovde sve ideje o venom miru itd. samo ideje podredene jednoj vioj ideji. Ujedno, ovde hou da iznesem principe za istoriju oveanstva i do gole koe da razotkrijem celo to bedno ljudsko delo, sazdano od drave, ustava vlade, zakonodavstva. Na kraju dolaze ideje o jednom moralnom svetu, boanstvu, besmrtnosti ruenju svekolike vajne vere, progonu svetenstva, koje se u novije vreme pritvorno izdaje za um, posredstvom samog uma. Apsolutna sloboda svih duhova koji u sebi nose intelektualni svet i ni boga ni besmrtnost ne smeju da trae izvan sebe. Konano, ideja koja sve sjedinjava, ideja o lepoti ova re uzeta u viem, platonskom smislu. Ubeen sam da je najvii akt uma, onaj kojim on obuhvata sve ideje, estetski akt, i da su istina i dobrota samo u lepoti zdruene kao sestre filozof mora da poseduje isto toliko estetske snage koliko i pesnik. Ljudi bez estetskog smisla su nai filozofi formalisti. Filozofija duha je estetska

filozofija. Ni u emu se ne moe biti duhom bogat, ak se ni o istoriji ne moe rezonovati s bogatstvom duha bez estetskog smisla. Ovde valja oito pokazati ta to, zapravo, nedostaje ljudima koji ne razumeju nikakve ideje i prostoduno preciziraju da im je sve nejasno im se izie iz tabela i registara. Poezija stie time jedno uzvienije dostojanstvo, na kraju ponovo postaje ono to je bila na poeetku uiteljica oveanstva; jer vie nema filozofije, nema istorije, jedino e pesnitvo nadiveti sve ostale nauke i umetnosti. U isto vreme, toliko puta ujemo kako gomila mora da ima neku ttlmi religiju. Ova je potrebna ne samo toj gomili nego i filozofu. Monoteizam uma i srca, politeizam uobrazilje i umetnosti, to je ono to nam treba! Ovde u najpre govoriti o jednoj ideji koja, koliko znam, jo nijednom oveku nije pala na um moramo imati jednu novu mitologiju, ali ta mitologija mora biti u slubi ideja, mora postati mitologija uma. Pre nego to ideje uinimo estetskim tj. mitolokim, one m'su interesantne za narod, i obrnuto, pre nego to mitologija postane umna, filozof se nje mora stideti. Tako, najzad, prosveeni i neprosveeni moraju jedni dragima pruiti ruku, mitologija mora postati filozofska, a narod uman, i filozofija mora postati mitoloka, da bi filozofe uinila ulnim. Tada e vladati veno jedinstvo meu nama. Nikad vie prezriv pogled, nikad vie slepo drhtanje naroda pred svojim mudracima i svetenicima. Tek tada nas oekuje jednako izgraivanje svih snaga, kako pojedinca tako i svih individua. Nijedna snaga vie nee biti potlaena, vladae opta sloboda i jednakost duhova! Jedan vii duh, poslat iz neba, mora da osnuje ovu novu religiju meu nama, ona e biti poslednje, najvee delo oveanstva. (F. W. J. Schelling: Briefe und Dokumente. Hrsg. von Horst Fuhrmans. Bd. 1, Bonn: Bouvier, 1962, S. 69-71)