31

SAVREMENA FILOZOFIJA
Pozitivizam

Ogist Kont, zaetnik pozitivizma, svoje ideje je
izneo u delu Kurs pozitivne filozofije. Sam naziv dela
ukazuje na osnovne ideje pozitivizma: filozofija moe da se
predaje kao kurs nije potrebno ulagati godine i godine
prouavanja da bi se ovladalo osnovama ove nauke, ali isto
tako filozofija mora da postane pozitivna da bude
proverljiva i objanjiva, da se zasniva na egzaktnim
prouavanjima ulima dostupnih informacija, tj. filozofija
mora da postane nauka.
Prema Kontovom uenju, celokupno ljudsko
saznanje moe da se podeli na tri oblasti:
1. teoloko saznanje
2. metafiziko saznanje, i
3. nauno saznanje.
Teoloko saznanje se bavi pitanjima 'onostranog',
onog to Kont smatra 'fiktivnim', i na tu oblast teologija
projektuje ljudske pojmove poetka, porekla, istine i cilja,
itd. Meutim, kada tako postavi stvari, teologija ne uspeva
da postigne nita vie od pukog ponavljanja onog u ta ljudi
ve veruju. Pored toga, teologija ne uspeva da postigne
konkretno saznanje, saznanje o injenicama prirode i
svakodnevnog ivota.
Nakon teologije, logiki i istorijski sledi metafizika,
ali i ona sadri istu vrstu problema. Naime, kae Kont,
metafiziko saznanje samo drugaije pristupa istim
pitanjima kojima je i teologija pristupala. Meutim, tamo
gde teologija govori o 'onostranom' na naizgled konkretan
nain, metafizika govori o apstraktnom o sutini, biu,
kvalitetu, kvantitetu, idejama itd. Svi ti pojmovi ostaju u
sferi formalnog i apstraktnog i ne uspevaju da obuhvate
konkretnu stvarnost.
Jedino nauno, pozitivno saznanje moe da kae
neto o svetu oko nas. Nauno saznanje nuno predstavlja
negaciju teolokog i metafizikog, jer naputa kao
beskorisne pojmove oba naina saznanja i zagovara
sistematini pristup istraivanju stvarnosti.
Prema Kontu, svi fenomeni stvarnosti (ono to se
pojavljuje) funkcioniu po nepromenjivim zakonima prirode
i ne mogu da se odnose na 'onostrano' i ono to metafizika
smatra sutinom. Po miljenju Konta i svih kasnijih
pozitivista, sve metafizike tvrdnje nisu nita drugo do
obine 'izmiljotine' koje nemaju nikakvu realnu vrednost ili
postojanje. Nita to se ne moe iskustveno dokazati nema
naunu vrednost.
Kao i u prirodnim naukama, tako i u oblasti
drutvenih nauka moraju da vae veni i nepromenjivi
zakoni. Stoga 'moralna (i saznajna) kriza drutva' poiva na
razliitosti miljenja, a ne na jednoumlju. Ako se ljudi vode
teolokim i metafizikim saznanjem, nuno e dolaziti do
razliitih 'istina', sukobljavati se zbog razlika u shvatanju i
razvijati netrpeljivost prema drugaijem. Kont smatra da je
problem nerazumevanja i neslaganja mogue reiti kroz
nauku, kroz pozitivno saznanje, budui da spoznavanje
stvarnih prirodnih zakona dovodi do opte saglasnosti.
Samo injenice mogu da spasu drutvo od stalnog
sukobljavanja stavova koji ne mogu da se dokau, i koji
stoga nuno nagrizaju drutvo iznutra.
Zadatak sociologije, ili 'socijalne fizike' kao
poslednje nauke koja stupa na pozornicu posle matematike,
astronomije, fizike, hemije i biologije, jeste da na nov nain
objedini drutvo koje se u moderno doba rastoilo u
mnotvo izolovanih podruja politike, morala, ekonomije,
umetnosti itd. Kao vrhunska pozitivna nauka, sociologija
treba da predvodi reintegraciju modernog drutva. Drugim
reima, ona treba da funkcionie kao teorijska podloga za
politike akcije iji je zajedniki cilj irenje drutvenog
napretka, odnosno doprinos dosezanju stvarne 'zrelosti
oveanstva'.
Ideja napretka saznanja i progresa drutva.
Kont je od svog uitelja Sen-Simona (francuskog utopijskog
socijaliste) preuzeo ideju napretka drutva kroz napredak
znanja. Od Konta potie savremeno shvatanje da se nauno
znanje akumulira, odnosno da svaka generacija dodaje neto
novo naunim saznanjima prethodne generacije, i time se
ukupno znanje konstantno uveava. Uveavanje znanja, sa
druge strane, vodi napretku oveanstva, jer svaka nova
generacija moe bolje da shvati prirodu i koristi prirodne
resurse za optu dobrobit. Ideje akumuliranja znanja i
napretka drutva otro su kritikovane u drugoj polovini XX
veka, a prvi prigovori dolaze upravo od narednih generacija
pozitivista.


Filozofija nauke: Karl Poper i Tomas Kun

Karl Poper

Karl Poper razvija specifinu kritiku ideje
akumuliranja naunog saznanja. Prvo, dotadanje shvatanje
naunog napretka (koje je u velikoj meri prisutno i u naem
svakodnevnom ivotu) smatra da su sva nauna saznanja
zasnovana na proverljivosti i induktivnom zakljuivanju.
Proverljivost. Tradicionalna (pozitivistika)
filozofija nauke smatra da je nuan preduslov istinitosti,
odnosno naunosti nekog stava to da ga je mogue proveriti
na nizu situacija ili eksperimenata. Stavovi koji su provereni
prihvataju se kao istiniti.
Induktivno zakljuivanje. Induktivno
zakljuivanje koje je jo Hjum postavio kao osnovni
princip naunog istraivanja polazi od pojedinanih
iskaza, uoptavajui zakljuak na celu klasu iskaza. Na
primer, matematika iznosi odreeno tvrenje o prirodnim,
celim projevima. To tvrenje se proverava na mnotvu
pojedinanih brojeva, i nakon odreenog broja provera,
matematiar zakljuuje da tvrdnja moe da se uopti i vai
za sve brojeve ak i one za koje nije provereno. Nauka na
taj nain uspeva da optava i na neki nain iri saznanje o
stvarima koje jo nismo proverili.
Meutim, kae Poper, kako je mogue da verujemo
da je nauka zasnovana na proverljivosti, kada nismo u
stanju da zaista proverimo da li odreena teorija/stav vai u
svim situacijama? Ako verujemo da je proverljivost merilo
naunosti, kako moemo da zakljuimo neto o svim
32
brojevima, kada je skup celih brojeva beskonano velik, te
ne postoji ni mogunost da na svakom broju proverimo
stav?
Poper stoga smatra da je potrebno da napustimo
tradicionalno shvatanje nauke i da usvojimo novo, koje nee
nailaziti na takve paradokse.
Prvo, potrebno je da priznamo da se nauka ne bavi
samo konkretnim i egzaktnim, ve da sadri u doboj meri i
pretpostavke, neproverene stavove i verovanja. Svaka
nauna analiza poinje odreenom hipotezom, odreenim
stavom koji jo nije proveren i koji je vie apstraktna ideja
mogueg razreenja odreenog problema. Dakle, iako nauka
barata injenicama, svaka analiza koja dovodi do novih
zakljuaka poinje zapravo od stavova koji nisu injenini,
nisu egzaktni.
Drugo, poto induktivno zakljuivanje nije
dovoljno za stvarnu naunost nekog stava, potrebno je da
prihvatimo da je i deduktivno zakljuivanje korisno.
Dedukcija kree od optih stavova i zakljuaka koji vae za
jedan skup, i primenjuje ih na pojedinane elemente tog
skupa. Meutim, dedukcija ipak ne vodi irenju naunog
saznanja, jer nita novo ne moemo da saznamo o
pojedinanim lanovima skupa ako ve imamo opte
zakljuke. Pa ipak, ne smemo da odbacimo dedukciju, ba
zato to ni sama indukcija nije dovoljna.
Karl Poper nudi novu teoriju nauke, zasnovanu na
ideji verovatnoe.
Pojam verovatnoe mora da rei problem
proverljivosti. Ako nismo u stanju da proverimo neki stav
na svim lanovima skupa za koje tvrdimo da taj stav vai,
ipak moemo da poveavamo verovatnou istinitosti tog
stava, tako to emo svakom novom proverom biti sigurniji
da je stav istinit. Naravno, ako se radi o skupovima sa
beskonanim brojem lanova (kao to je sluaj sa celim
brojevima u matematici), nikada neemo moi da kaemo
da je neka teorija istinita, ve jedino da je verovatnija od
neke druge, ili da je novom proverom i ona sama postala
verovatnija. Konanu sigurnost, meutim, nikada ne
moemo da postignemo.
Verovatnoa nekog stava se meri odnosom
(koliinom) broja poznatih sluajeva (testova, provera) i
celokupnog broja moguih sluajeva. "Univerzalni nauni
zakoni", kae Poper, "o svetu tvrde mnogo vie nego to
smo mi u stanju da proverimo ili samo potvrdimo".
Poto je tako otro iskritikovao pozitivistiko
shvatanje nauke, Poper kae da je potrebno da odbacimo
ideju napretka naunog saznanja. Naime, ne postoji
ravnomeran rast saznanja, odnosno akumulacija znanja, jer
mnoge teorije koje su 'smenile' svoje prethodnice ne samo
da ne predstavljaju proirenje, ve zaista protivree
prethodnim teorijama. Na primer, Ajntajn nije 'proirio'
Njutnovu fiziku, ve ju je pobio. Znanje je, dakle,
hipotetikog karaktera radi se jedino o mogunosti i
verovatnoi da neki stav ili teorija zaista realno objanjava
stvarnost; ne postoji potpuna izvesnost i neka nova teorija
moe da srui naa dananja nauna verovanja. Drugim
reima, Poper smatra da izuzetak ne potvruje pravilo, ve
ga rui.



Tomas Kun

Tomas Kun nastavlja Poperovu kritiku ideje
akumulacije naunog saznanja, uvodei pojam naune
paradigme.
Nauna paradigma je skup stavova, verovanja i
oekivanja koja definiu polje kojim se odreena nauka
bavi. Paradigma je, na primer, verovanje da se Zemlja
okree oko Sunca ako polazimo od tog stava neemo ni
postavljati pitanje gde se zavrava planeta, jer je sastavni
deo nae paradigme da je Zemlja okrugla. Meutim, nekada
je vladala paradigma koja je tvrdila da je Zemlja ravna
ploa i da se ceo 'nebeski svod' okree oko Zemlje. Za
takvu paradigmu pitanje (geografskog) 'kraja' sveta i te kako
ima smisla, dok pitanje gravitacije ne moe ni da se postavi.
Drugim reima, jedna paradigma odreuje ne samo naine
na koje moemo da se bavimo odreenim naunim
problemima i pitanjima, ve definie i ta ne moemo da
mislimo ili pitamo.
Kun dalje kae da svaka nauka prolazi kroz tri
perioda: prvi period predstavlja vreme u kojem neka
paradigma suvereno vlada. U tom periodu naunici imaju
utisak da se nauno saznanje iri i akumulira, jer paradigma
ostaje ista, a svaki problem ili pitanje zajednikim naporima
uz uzajamno razumevanje razvijaju svi naunici. Meutim,
u odreenom trenutku predvianja koja proizlaze iz
paradigme dolaze u sukob sa eskeprimentalnim rezultatima.
Tada poinje drugi period razvoja nauke kriza naune
paradigme, kada naunici formuliu i razvijaju mnotvo
teorija koje imaju za cilj da 'spasu' aktuelnu paradigmu.
Meutim, kako se gomilaju problemi i pitanja na koja
paradigma ne moe da odgovori, tako se sve vie pojavljuju
alternativna reenja, nove i smele teorije koje protivree
dotadanjim vaeim naunim shvatanjima. Konano, kriza
se zaotrava do take u kojoj paradigma u potpunosti puca
pred udarima alternativnih teorija i dokaza, i dolazi do
naune revolucije. Nakon naune revolucije nova pardigma
zauzima mesto stare i ponovo dolazi do shvatanja da se
nauno znanje iri i akumulira. Meutim, ceo krug
neprestano traje, i nova paradigma e i sama doi u krizu.
Drugim reima, rast naunog saznanja postoji samo
u periodu kada se paradigma ne dovodi u pitanje. Kada je
Ajntajn formulisao novu fiziku, Njutnova je skoro u
potpunosti odbaena nova teorija nije nastavila staru, ve
je unitila. Dolo je do naune revolucije. Kun smatra da je
realno verovati da e bilo koja nauna teorija doi u krizu i
biti zamenjena nekom drugom.