5.

DISTRIBUCIJA MATINIH STENA

U VREMENU I PROSTORU

Klemme & Ulmishek, 1991

SILUR
Oko 75 % sedimenata marinskog porekla.
Oko 40 % sedimenata su MS, prvenstveno taloene na
severnom obodu Gondvane.
Skoro 2/3 metamorfisano i deformisane tokom
Hercinske orogeneze (C-P).
Graptolitski ejlovi sa kerogenom tipa II.
Usled brzog prezrevanja uglavnom dale gas (85%)
Persijski zaliv, Alir, USA (Anadarko, Permski,
Miigenski basen).

Klemme & Ulmishek, 1991

LEGENDA:

Klemme & Ulmishek, 1991

GORNJI DEVON-TURNEJ
Preko 50 % marinskih sedimenata, a oko 20 % su MS.
Metamorfisana 1/3.
Veina taloena na Severno-amerikoj i Ruskoj
platformi
Glinci, laporci i krenjaci bogati OM, facija crnih
ejlova, dominacija kerogena tipa II
Glavni baseni sa UV ovog porekla: Ural-Volga, Alberta
(Kanada), Anadarko, Permski, Dnjeparsko-Donski

Klemme & Ulmishek, 1991

GORNJI KARBON DONJI PERM

Izraena regresija mora, sve sredine podjednako
zastupljene.
Platforme vie nisu dominantne ve riftni i foredeep baseni.
Kerogen tipa III postaje znaajan u genezi UV, a zastupljen
sa preko 50 % (ne i zreo svuda). Generisao preko 20 %
UV samo gas. Kerogen tipa II takoe generisao vie
gasa, to je uzrokovalo dominaciju gasa (2/3). Osim toga,
intenzivno evaporitsko razvie u permu zasluno je za
akumulaciju oko 60 % rezervi ovog porekla (ZS).
Glavni baseni sa UV ovog porekla: Anadarko, Permski,
Severnog mora, Kaspijsko jezero.

Klemme & Ulmishek, 1991

GORNJA JURA
Velika transgresija, 2/3 marinskih sedimenata.
MS oko 27 %, taloene u dubokovodnim uslovima, na
svim geogr. irinima.
Preko su matine stene s kerogenom tipa II, a tip III
uglavnom samo na severnom polu i veim geogr.
irinima. Njihovo odsustvo u ekvator. Podruju
verovatno posledica aridne klime, a na koju ukazuje i
razvie evaporita (Sr. Istok, Rocky Mnts., Alpi).
Persijski zaliv, Zapadno Sibirski, Meksiki zaliv,
Severno more.

Klemme & Ulmishek, 1991

SREDNJA KREDA
Najznaajniji period. Velika transgresija koja kulminira
u turonu, sa dubokim prodorom mora na kontinente.
Dominiraju marinske i prelazne sredine.
MS na 27 % ovako velike povrine sedimentacije.
Osim kerogena tipa I (Kina) i II (Tetis), tip III zastupljen
sa preko 50%, posebno na veim geogr. irinama
(Zap. Sibirski i Alberta).
Glavni baseni sa kerogenom tipa II: Persijski zaliv,
Marakaibo, Orinoko, Meksiki zaliv

Klemme & Ulmishek, 1991

OLIGOCEN-MIOCEN
Period regresije sa malom depozicionom povrinom.
Marinski sedimenti uglavnom samo na uskim
elfovima i u obodnim morima.
Dominiraju MS sa kerogenom tipa III (84%)
obrazovane u deltnim basenima. Tip I u riftnim
basenima istone Kine i izalunim basenima
Indonezije; tip II u nekim foredeep basenima i
riftovima na kontinentalnim obodima.
Velika disperzija rezervi u veem broju basena.
Glavni baseni: Misisipi delta i Niger delta

Klemme & Ulmishek, 1991

Klemme & Ulmishek, 1991

Distribucija
rezervi prema
tipovima
basena

GENERISANJE NAFTE I GASA

Proces transformacije kerogena matinih stena
u tene i gasovite ugljovodonike usled porasta
temperature u odgovarajuem vremenskom
periodu.
Rezultat je velikog broja hemijskih reakcija koje
se odvijaju po osnovnim naelima hemijske
kinetike u stadijumu katageneze i metageneze
organske supstance.
DIJAGENEZA, KATEGENEZA, METAGENEZA

 U dijagenezi (do 60100oC) nastaje

kerogen (kasna
dijageneza), a od UV
se stvara samo
bakterijski metan
(dijagenetski
metan). On nastaje
pre kerogena - u
ranoj dijagenezi pod
dejstvom
anaerobnih
bakterija. U malim
koliinama stvaraju
se C2-C14 .
Mikrobioloko i
hemijsko razlaganje
OS.

 U katagenezi (najee 120-160 oC) svi ugljovodonici C1-C40.

Prvo teke frakcije nafte, a potom lake i termogenetski gas.
NAFTNI PROZOR (oil window) i deo gasnog prozora.
U metagenezi (do ~250oC) se stvara i opstaje samo metan.

Arenijusova jednaina hemijske kinetike:

k=A

-(E/RT)
exp

k konstanta brzine reakcije (1/s)

A Arenijusov frekventni faktor (1/s)
E aktivaciona energija (kcal/mol)
R gasna konstanta (1,987 x 10-3 kcal/mol/oK)
T temperatura (oK)

Distribucija
aktivacionih
energija
transformacije
tri glavna tipa
kerogena u
ugljovodonike

(Tissot & Espitali, 1975).

Eocen, SAD

Kerogen tipa I (Green River shale)

A = 2,7 x 1016/min

Stepen transformacije (d.j.)

0.70

HI = 900 mgHC\gTOC

0.60
0.50
0.40
0.30
0.20
0.10
0.00

40 42 44 46 48 50 52 54 56 58 60 62 64 66 68 70 72 74

E (kcal/mol)

Donja jura, Evropa

Kerogen tipa II (Donjotoarski ejl)

Stepen transformacije (d.j.)

A = 1,1 x 1016/min

0.45
0.40
0.35
0.30
0.25
0.20
0.15
0.10
0.05
0.00

HI = 630 mgHC\gTOC

40 42 44 46 48 50 52 54 56 58 60 62 64 66 68 70 72 74

E (kcal/mol)

Miocen

Kerogen tipa III (Indonezijski ugalj)

A = 5,9 x 1015 /min

Stepen transformacije (d.j.)

0.40

HI = 250 mgHC\gTOC

0.35
0.30
0.25
0.20
0.15
0.10
0.05
0.00

40 42 44 46 48 50 52 54 56 58 60 62 64 66 68 70 72 74

E (kcal/mol)

0.60

Krekovanje nafte u gas

Ukupno = 451 mg/g
A = 6,69 x 1017 /min

Stepen transformacije (d.j.)

0.50
0.40
0.30
0.20
0.10
0.00

40 42 44 46 48 50 52 54 56 58 60 62 64 66 68 70 72 74

E (kcal/mol)

Transformacija
labilnog (A) i
termiki
stabilnijeg (B)
kerogena u
ugljovodonike u
zavisnosti od
temperature i
brzine
geolokog
zagrevanja

Razliiti odnosi generisanja nafte i refleksije vitrinita

desmokolinit

vitrinit

E
(kJ/m
ol)

E
(kcal/m
ol)

A
(1/Ma)

Sorg
(mas.
%)

Tip

Reakcija

Primeri

IA

brza

Grin River,
Kolorado

194

46,3

1,010 x
1025

2,2

IB

srednja

Grin River,
Juta

219

52,3

8,870 x
1026

1,3

IC

spora

Grin River,
Vajoming

269

64,2

7,480 x
1030

1,4

II A

brza

Moterej,
Kalifornija

143,5

34,3

7,017 x
1020

11

II B

srednjabrza

Fosforija,
Vajoming

178,7

42,7

4,223 x
1025

II C

srednja

Alum,
Skandinavija

201,3

48

1,546 x
1025

7,4

II D

spora

Vudford,
Oklahoma

218,3

52,1

5,656 x
1026

5,4

III

srednja

Tent, Kanada

230

54,9

3,980 x
1027

6.

MIGRACIJA NAFTE I GASA

Primarna migracija
Sekundarna migracija
Tercijarna migracija

Prosene duine migracije i veliina

efektivnog drenanog podruja zamki

Odnos pojedinih
koliina
ugljovodonika od
generisanja, do
akumuliranja u
leita

1,8 % za naftu
J

0,36 % za gas

LEITE NAFTE I GASA

Definicija:
Svaka pojedinana i samostalna akumulacija nafte i
gasa u prirodnom rezervoaru, sa jedinstvenim
sistemom pritiska.
Osnovne karakteristike:
Leite je sa svih strana ogranieno geolokim
barijerama u vidu nepropusnih stena i leine
vode, a predstavlja hidrodinamiku celinu.

PRIRODNI

REZERVOARI

Definicija:
Porozne i propusne stene znaajnog rasprostranjenja, u
kojima se moe vriti sekundarna migracija i
akumulacija potpovrinskih fluida (gasa, nafte i vode).

Osnovni elementi leita :

Zamka
Rezervoar stene
Zatitne stene
Leini fluidi (gas, nafta, voda)

Zamka (trap)
Deo prirodnog rezervoara u kome se uspostavlja ravnotea
izmeu sila kretanja fluida i sila otpora njihovom kretanju. Fluidi se
nalaze u stanju relativnog mirovanja. Barijera daljem kretanju
fluida (navie) omoguava akumulaciju nafte i gasa u leita.
Zamke mogu biti produktivne i neproduktivne (sterilne).

Rezervoar stene (kolektori)

Stene koje su sposobne da u sebe prime i
akumuliraju znaajne koliine UV, kao i da ih
delimino oslobode pri eksploataciji.
Deo su prirodnog rezervoara u kome dolazi do
akumuliranja UV, odnosno sastavni su deo leita.
Mogu biti terigene (klastine), karbonatne i
magmatske/metamorfne (podloga basena)

ZATITNE STENE
("cap rock", " seal")

Nepropusne stene koje zaustavljaju migraciju UV i

omoguavaju ouvanje njihovih akumulacija u zemljinoj kori.

Najee ejlovi (gline,laporci i sl.), a najefikasniji su

evaporiti (so, anhidrit).

Faktori koji odreuju efikasnost zatitnih stena:

litoloki sastav, elastinost, debljina, porni pritisci,
kontinuitet, dubina (kompakcija), vreme.

Klasifikacija leita prema vrsti fluida i

njihovom odnosu :

Gasna leita
Gasno-kondenzatna leita (vlani gas)
Kondenzatna leita
Naftna leita sa gasnom kapom (naftno-gasna)
Naftna leita sa mnogo rastvorenog gasa
Naftna leita sa malo rastvorenog gasa (nezasiena)

Podela u zavisnosti od leine vode:

Leita sa vodom
sa aktivnom vodom (pritisak na UV fluide)
sa neaktivnom vodom (bez pritiska na UV fluide)

Leita bez vode (retka)

Gasovi u leitima

Samostalne akumulacije
Slobodni - iznad nafte (gasna kapa)
Rastvoreni u nafti
Rastvoreni u vodi
Kondenzovani (utenjen gas) ~1800m

Vode naftnih i gasnih leita

U sedimentnim basenima se nalaze dva tipa voda: slobodna i
intersticijalna (vezana) voda.
Slobodna voda moe da se kree kroz pore usled razlike u
pritiscima, dok je intersticijalna voda vezana za mineralna zrna
u vidu hidroksilnih radikala atomskih reetki ili je adsorbovana
na povrinama zrna i u kapilarima.
U leitima nafte i gasa, voda je uglavnom jako mineralizovana
(preko 10 g/l). Vezana voda, za razliku od slobodne, ne
neputa leite pri proizvodnji nafte i gasa, tj. ne dotie na
povrinu.

Sulin-ova klasifikacija voda (1946)

Sulfatno-natrijumske (retko leina voda)

Hidrokarobonatsko-natrijumske (H2S, J, Br,naftenske kis.)
Hloridno-magnezijumske (retko leina voda)
Hloridno-kalcijumske (J, Br, Ba, Sc, radioaktivnost)

PROMENE UGLJOVODONIKA U
LEITIMA
Termike promene nafte
Promene nafte usled ispiranja vodom
Biodegradacija nafte i gasa
Difuzija i oksidacija gasova

7.

OSNOVI GEOLOGIJE UGLJA

- geneza i procesi preobraaja -

 UGALJ je organogeno sedimentna stena mrke

do crne boje, koja ima sposobnost da gori i
moe se koristi kao gorivo.
Nastao je akumulacijom ostataka kopnenih,
ree vodenih biljaka i retko od fito- i
zooplanktona, u slatkovodnoj sredini (jezera,
movare, deltne ravnice).
Osim organske materije ugalj sadri vrste
mineralne primese (manje od 50 % neorganske
materije).

 Ugalj se javlja u vidu slojeva zajedno sa drugim

sedimentnim stenama.
Tvrdina od 1 do 3 Mosove skale.

U elementarnom sastavu organske mase ugljeva

preovladava ugljenik (od 65% kod mrkih do 98%
kod antracita), kiseonik (od 30% kod mrkih do 1%
kod antracita) i vodonik (od 6% kod mrkih do 1%
kod antracita).

 Prema stepenu
karbonifikacije
(hemijske zrelosti)
ugljevi se dele na:
- MRKE (ugljeve
niskog ranga),
- KAMENE (ugljeve
srednjeg ranga) i
- ANTRACITE
(ugljeve visokog ranga).

 U odnosu na poreklo ogranske materije mogu

se izdvojiti:
1. UGLJEVI NASTALI OD VIIH BILJAKA
- Humusni ugljevi (grupa humolita)
- Liptobiolitski ugljevi
2. UGLJEVI NASTALI OD VIIH I NIIH
BILJAKA
- Humusno-sapropelni, ili sapropelnohumusni
3. UGLJEVI NASTALI OD NIIH BILJAKA
- Sapropelni

 Najstariji ugljevi naeni su u Tasmaniji

(Australija), kao tvorevine starijeg paleozoika.
Sa aspekta rezervi uglja posebno su znaajni
sedimentni kompleksi stena devonske,
karbonske, permske, jurske, kredne i tercijarne
starosti.
U ekonomskom smislu od karbona do
kvartara, mogu se izdvojiti dva glavna
perioda akumulacije uglja.

 Prvi je bio krajem karbona i poetkom

perma. Ovi ugljevi ine glavne rezerve
kamenog uglja u svetu, a prisutni su na
svim kontinentima. Osim to su visokog
ranga, esto su pretrpeli i znaajnije
strukturne promene.
Drugi vaan period je bio tokom tercijara.
Ovi ugljevi po svom rangu variraju od
lignita do antracita, a ine glavninu
svetskih rezervi mrkog uglja. Karakterie
ih velika debljina ugljenih slojeva i mala
strukturna poremeenost.

 Tercijarni ugljevi su, kao i karbonski,

globalno rasprostranjeni, a kako su
tradicionalna karbonska leita uglja
uglavnom iscrpljena ili geoloki suvie
sloena za ekspoloataciju, tercijarni su
danas u fokusu istraivanja i proizvodnje.
Ugljevi koji se sporadino javljaju tokom
trijasa, jure i krede daju znaajan
doprinos svetskim rezervama, ali nemaju
tako iroko rasprostranjenje kao karbonski
i tercijarni.

Stratigrafska distribucija rezervi:

Karbon 20 %
Perm - 27 %
Jura - 16 %
Kreda 21 %
Tercijar 16 %
Najvanije dreve: SAD, Kina, Rusija, Australija,
JAR, Indija, Nemaka i Poljska.

LITOTIPOVI
MRKIH I KAMENIH
UGLJEVA

ta je litotip?
Litotip je makroskopski prepoznatljiv
sastojak uglja.
Termin zvanino uveden od strane
Seylera (1954), mada se predpostavlja
da koncept litotip datira iz XIX veka pa
i ranije.
Termin litotip prvi put je upotrebila Marie
Stopes (1919).

 Predstavlja kombinaciju jedne, dve ili

ste tri grupe macerala
Litotipovi se razlikuju po boji, sjaju i
strukturno-teksturnim karakteristikama,
tehnolokim osobinama, maceralnom
sastavu, hemijskom sastavu
Ukazuju na promene uslova
deponovanja organske materije u
movari
Razlikuju se litotipovi mrkih i kamenih
ugljeva

PREGLED LITOTIPOVA MRKIH UGLJEVA

(izvor: International Hanbook of Coal Petrography, 1993)
Grupa litotipa

BARSKI

KSILITNI
FUZENIZIRANI
ZEMLJASTI
* Nisu do kraja definisani

Litotip

Varijeteti*

Trakasti ugalj

Braon - slabo gelificirani

Crni - gelificirani

Netrakasti

uti - negelificirani
Braon - slabogelificirani
Crni - gelificirani

BARSKI LITOTIP
Izgraen je najveim delom od homogenog humusnog
detritusa, sa fragmenatima lia, spora, polena, smola,
voskova koji su inkorporirani u detritus.
Deli se na:
- trakast i
- netrakst
Trakasti barski litotip se prema stepenu hemijske zrelosti
deli na:
- slabo gelificirani (braon boje), (meki mrki i mat tvrdi mrki ugljevi)
- gelificirani (crne boje), (mat i sjajni tvrdi mrki ugljevi).
Netrakasti barski litotip se prema stepenu hemijske zrelosti
deli na:
- negelificirani (ute boje), (meki mrki i mat tvrdi mrki ugljevi)
- slabo gelificirani (braon boje), (meki mrki i mat tvrdi mrki ugljevi)
- gelificirani (crne boje), (mat i sjajni tvrdi mrki ugljevi).

 Svi varijeteti imaju mrki do tamno mrki ogreb,

Bez sjaja (slabogelificitani) do mat sjajnosti
(gelificirani)
Svi varijeteti pokazuju nizak stepen refleksije.
Strukture su zrnaste (netrakasti) i trakaste
(kod trakastih),
Svi varijeteti imaju nepravilan prelom
Barski litotip ima malu mehaniku stabilnost.

 Uobiajen je satojak mrkih ugljeva Tercijarne

starosti i u visokim procentima izgradjuje ugljeni sloj
(40-70 %).
Nastaje u
- delovima movara niskog NPV izgaenih
uglavnom od
bunja bez drvea,
- delovima movarama visokog NPV sa zeljastom
vegetacijom (preovlauju angiosperme),
- jakim razlaganjem viih kopnenih biljaka
(gimnospermi-etinati)
Jako trakasti, tanko slojeviti do listasti varijeteti
ukazuju na subakvalne uslove stvaranja (jako visok
nivo vodenog stuba) i vodene biljke tipa lokvanja.

KSILITNI LITOTIP

Pokazuje dobro ouvanu drvenastu strukturu

ute, mrke do tamno mrke i crne boje
Staklaste sjajnosti
Trakaste strukture
Nalazi se u svim mrkim ugljevima
Najzastupljeniji je litotip u mrkim ugljevima
Tercijarne starosti, a po nekad i izrazito
dominira nad barskim litotipom, koji je drugi
po zastupljenosti.
Nastaje u zoni umske vegetacije sa
dominacijom etinara (vii nivo vodenog
stuba-koreni sistem pod vodom)

Pregled klasifikacija ksilita prema razliitim autorima

SUSS, 1959*

JACOB,
RAMMLER, 1960,
JACOB, 1961*

ROSELT, 1976*

ERCEGOVAC,
1989

Mumificirano drvo, X1

Mumificirano drvo

Mumificirani
ksilit, X1

Mumificirani
ksilit, X1

Celulozom bogat
ksilit, X2

Celulozom bogat
ksilit

Trakast ksilit, X2

Trakast ksilit, X2

Celulozom siromaan
ksilit, X3

Strukturni ksilit sa
celulozom

Troan ksilit sa
celulozom, X3

Tamni strukturni
ksilit

Troan ksilit bez

celuloze, X4

Svetli strukturni
ksilit

Svetli strukturni
ksilit, X5

Dopleritski ksilit

Crni strukturni
ksilit, X6

Strukturni ksilit, (svetli

i tamni ), X4

Dopleritski ksilit, X5

iz Ercegovac, 1989.

Strukturni ksilit
X3 + X4

Dopleritski ksilit, X5

Mumificirani ksilit predstavlja fosilno drvo. ute

boje, utog ogreba sa dobro ouvanom strukturom
drvenastog tkiva. Trakaste je.
Pokazuje visok stepen mehanike stabilnosti u
vlanom stanju
Trakasti ksilit, ili celulozom bogat ksilit, prema
Jacob-u (1961, iz Ercegovac, 1989) je svetlomrke
boje sa dobro ouvanom strukturom drvenastog
tkiva niskog stepena gelifikacije. Svetlomrkog je
ogreba. Mat sjajnosti i jako je trakast.
Javlja se u vidu vlakana, a izgraen je od likinih
elija, plute i epiderma etinara (Ercegovac, 1970).
Nastaje u uslovima dugotrajne biohemijske
humifikacije drvenastog tkiva u anaerobnoj sredini.
U vlanom stanju poseduje visoku mehaniku
stabilnost.

 Strukturni ksilit je svetlomrke do mrke boje sa

ouvanom strukturom drvenastog tkiva nieg stepena
gelifikacije sa tamnijim i svetlijim nijansama.
Mrkog je ogreba, mat sjajnosti i trakast je.
U velikom procentu uestvuje u grai ugljenog sloja.
U vlanom stanju ima relativno visoku mehaniku
stabilnost.
Dopleritski ksilit je izrazito sjajan, tamne boje,
nepravilnog preloma i visokog stepena refleksije.
Predstavlja jako gelificirane proslojke i soiva
drvenastog tkiva.
Pokazije malu mehaniku stabilnost, tj. sklon je
usitnjavanju.

FUZENIZIRANI LITOTIP

Ima crnu boju,

Crn ogreb,
Sjajan je.
Krt i fibrozan.
Javlja se u vidu tankih soiva, proslojaka ili
kao uklopak unutar barskog ili ksilitnog
litotipa.
Izrazito visok stepen refleksije.
est je sastojak mrkih ugljeva, naroito mekih
mrkih ugljeva

 U grai ugljenog sloja ovaj litotip uestvuje u

niskim procentima.
Nastaje u aerobnim uslovima,
odnosno u uslovima visoke oksidacije
najee ksilitnog litotipa ili
usled umskih poara to je najei uzrok.
Tokom procesa karbonifikacije vrlo slabo
menja hemijski sastav.
Ima loa tehnoloka svojsva u procesima
karbonizacije, briketiranja i sagorevanja jer je
inertan.

ZEMLJASTI LITOTIP
Izgraen je od sitnih hragmenata organske
materije niih biljaka, tj. raspasnutih ostataka
celuloze, hemiceluloze, kore, spora, polena, lia,
smola, voskova i dr. rezistentnih delova biljaka
koji su pomeani sa neorganskom materijom.
esto su srasli sa mineralima glina, kvarcom,
krbonatima, sulfidima i dr.
Ima mrku, tamnumrku do crnu boju,
Mrkog je ogreba i bez sjaja.
U vlanom stanju je lepljiv, zbog relativno visokog
sadraja minerala glina, koji su esto srasli sa
maceralima, dok je u suvom stanju troan.

 Javlja se u Tercijarnim mrkim ugljevima

Srbije, Bugarske, Grke.
Najee se javlja zajedno sa barskim i ree
ksilitnim litotipom.
Kada u visokim procentima izgrauje ugljeni
sloj zemljasti litotip se javlja u vidu proslojaka
i fragmenata.
Najee izgrauje najnie delove ugljenog
sloja.
Nepovoljan kod briketiranja, likvefakcije i
sagorevanja.

DOPLERITSKI UGALJ

Crne boje,
Izrazito sjajan,
koljkastog preloma i
Ima visokog stepen refleksije.
Predstavlja jako gelificirane proslojke i soiva
drvenastog tkiva.
Pokazije malu mehaniku stabilnost, tj. sklon
je usitnjavanju.

ematizovani profil glavnih fitofacija miocenske movarne vegetacije, odgovarajuih

litotipova uglja i njihovih mikroskopskih karakteristika (Panti i Nikoli, 1973).

PREGLED LITOTIPOVA KAMENIH UGLJEVA

(izvor: Stach's Textbook of Coal Petrology, 1975)

Litotip

Makroskopske osobine

Vitren

Sjajan, crne boje, obino lako lomljiv- krt, esto

ispucao

Klaren

Polusjajan, crne boje, tankoslojevit

Duren

Mat, crne do sivocrne boje, kompaktan, tvrd, sa

grubom povrinom

Fuzen

Jako sjajan, crne boje, vlaknast, mek i troan

VITREN
Izgraen je od Vitrinita (jako izmenjenog
celuloznog tkiva),
Crne boje,
Crnog ogreba,
Jako sjajan i ima visok stepen refleksije.
Obino lako lomljiv- krt, esto ispucao.
iroko rasprostranjen u humusnim ugljevima.
U ugljenom sloju obino gradi jako svetle
proslojke debljine izmeu 3 i 10 mm.
esto izmean sa klarenom, kad gradi
meoviti tip klarovitren.

KLAREN
Izgraen je od Vitrinita (jako izmenjenog
celuloznog tkiva) i Liptinita (ostaci spora,
kutikula, smola, voskova, algi...).
Crne boje,
Crnog ogreba,
Polusjajan,
Tankoslojevit
Vitrinit + Liptinit >95 %
esto izmean sa vitrenom, kad gradi
meoviti tip vitroklaren i durenom kad gradi
meoviti tip duroklaren.

DUREN
Izgraen je od Liptinita (ostaci spora, kutikula,
smola, voskova, algi...) i Inertinita.
Crne do sivocrne boje.
Crnog ogreba, izuzetno braon.
Mat sjajnosti.
Kompaktan, tvrd, sa grubom povrinom.
esto izmean sa klarenom, kad gradi
meoviti tip klaroduren, ree sa vitrenom kad
gradi meoviti tip vitrinerten.

Asocijacija kamenih ugljeva sa mineralima

(izvor: Stach's Textbook of Coal Petrology, 1975)

Ugalj koji je srastao sa

odreenim mineralima ili
grupama minerala

Sastav

Karbargilit

Ugalj + (20-60 %) minerala glina

Karbopirit

Ugalj + (5-20 %) sulfidnih minerala

Karbankerit

Ugalj + (20-60 %) karbonatnih

minerala

Karbosilicit

Ugalj + (20-60 %) kvarca

Zajedniki naziv
asocijacija uglja sa
mineralima

Karbominerit

MACERALI

MACERAL
Etimoloko znaenje
macerare (lat.)-potopiti, natapati, kvasiti,
raskvasiti
Vodi poreklo od razliitih organa (koren,
stablo, grana, list) ili tkiva biljaka
Mikroskopski prepoznatljiv sastojak uglja, ija
asocijacija kontrolie hemijska, fizika i
tehnoloka svojstva uglja odreenog ranga
U irem smislu moe se shvatiti kao mineral
kod stena
Svi macerali u svom nazivu imaju sufiks INIT

 Hemijska, fizika i tehnoloka svojstva

macerala variraju u zavisnosti od ranga uglja,
pa ak i u okviru samog ranga
Za razliku od minerala, macerali istog ranga
ne predstavljaju homogeni materijal, ve
meavinu nekoliko slinih komponenti iji
hemijski sastav nije tano utvren
Ne sadre mineralne supstance koje mogu
biti otkrivene pod mikroskopom, ali sadre
neorganske neistoe koje mogu biti
detektovane u okviru organskog kompleksa
(mikroelementi)
Svrstani su u grupe i podgrupe, prema
slinim karakteristikama
Podeljeni su u tipove i podtipove.

 Razlike koje postoje u uglju konstatovane su

sredinom XIX veka
Poetkom XX veka Thiessen sa svojim
saradnicima izvrio podele ugljeva razliitog
ranga
Istorijsku prekretnicu i temelje moderne
petrografije ugljeva postavila je Marie C. Stopes
1935. Modifikacija postojeih termina predloena
od strane ove naunice uz male izmene
prihvaena je na I Kongresu karbonske
stratifikacije odrane u Heerlenu - StopesHeerlen sistem
Sva pitanja vezana za nomenklature, klasifikacije
iz oblasti ugljeva i petrografije ugljeva, obavlja
ICCP (International Committee for Coal and
Organic Petrology http://www.iccop.org/)

MIKROSKOP ZA PETROGAFSK
ISPITIVANJA I MERENJE REFLEKSIJE

 Osnovne grupe macerala

I) kod mrkih ugljeva:
1. HUMINITA
2. LIPTINITA
3. INERTINITA
II) kod kamenih ugljeva:
1. VITRINITA
2. LIPTINITA
3. INERTINITA

GRUPA HUMINITA/VITRINITA
Osnovni sastojak humusnih ugljeva, nosilac najvee
koliine ugljenika i osnovnih svojstava (hemijskih,
fizikih i tehnolokih svojstava) uglja
Najveim delom vodi poreklo od humusnih materija,
odnoso huminske kiseline
Humusne materije predstavaju sloena jedinjenja
tamne boje koji se sastoje od C, O, H i N, odnosno od
jezgra koje je izgraeno od aromata i hidroksilne
(-OH), karboksilne (-COOH) i metoksilne (OCH3)
funkcionalne grupe
Humusne materije vode poreklo od lignina, celuloze i
tanina drvea i zeljastih biljaka
Poveanje stepena refleksije i ranga ulja je posledica
procesa vitrinizacije, odnosno aromatizacije

MACERALI MRKIH I KAMENIH UGLJEVA

(ICCP System 1994, ICCP 1998, ICCP 2001, Sykorova et. al. 2005 )

MRKI UGLJEVI
Grupa
macerala

Podgrupa
macerala

KAMENI UGLJEVI
Maceral

Grupa
macerala

Podgrupa
macerala

Tekstinit
Telohuminit
(Humotelinit)

Telinit
Telovitrinit

Ulminit

HUMINITI

Vitrodetrinit

VITRINITI

Detrovitrinit

Densinit

Korpogelinit
Gelovitrinit

Gelinit

Kolodetrinit
(Desmokolinit)

Korpohuminit
Gelohuminit
(Humokolinit)

Kolotelinit
(Telokolinit)

Atrinit
Detrohuminit
(Humodetrinit)

Maceral

Gelinit
(Gelokolinit)

Tekstinit

Ulminit

Atrinit

Densinit

Gelinit

Korpohuminit

TELINIT

T-Telinit; Ct-Colotelinit; R-Rezinit;

Ct-Kolotelinit; Cd-Kolodetrinit; Sp-Sporinit; Su-Suberinit;

Sf-Semifuzinit; Id- Inertodetrinit; Vd-Vitrodetrinit; Py-Pirit;
Mm-mineralne materije; Cm-Glina

GRUPA LIPTINITA (EGZINITA)

Etimoloko znaenje:
liptis (gr.) - ostatak
Macerali crne do tamno braon boje, koji imaju sposobnost
da fluoresciraju u ultravioletnoj svetlosti
Vode poreklo od jednorodnih biljnih delova koji se odlikuju
velikom otpornou pri procesima razlaganja (spore, polen,
kutin, suberin...)
Nagomilavaju se u vidu ostataka posle razlaganja ostale
organske materije
Visokim sadrajem vodonika i kiseonika, tj. visokim
ueem alifatine komponente, koja se nalazi u mastima,
smolama, voskovima...(lipidi i proteini)
Stepen fluorescencije opada sa porastom stepena
karbonifikacije uglja
Osnovi sastojak liptobiolitskih ugljeva (uljnih ejlova)

MACERALI LIPTINITSKE GRUPE

Sporinit-Polinit
Kutinit
Rezinit
Suberinit
Alginit
Liptodetrinit
Bituminit
Hlorofilinit
Fluorinit
Eksudatinit

Sp-Sporinit
Cu-Kutinit
R-Rezinit
Su-Suberinit
A-Alginit
Ld-Liptodetrinit
Bi-Bituminit
Hf-Hlorofilinit
F-Fluorinit
Ex-Eksudatinit
O-Teni ugljovodonici
mbg-Mineralno
bituminozni kompleks
Py-Pirit
Vd-Vitrodetrinit

Sp-Sporinit
Cu-Kutinit
R-Rezinit
Su-Suberinit
A-Alginit
Ld-Liptodetrinit
Bi-Bituminit
Hf-Hlorofilinit
F-Fluorinit
Ex-Eksudatinit
O-Teni ugljovodonici
mbg-Mineralno
bituminozni kompleks
Py-Pirit
Vd-Vitrodetrinit
Co-Korpohuminit

GRUPA INERTINITA
Etimoloko znaenje:
iners (lat.) nepokretan, trom
Slabo reaktivne komponente uglja
Bele boje
Visoke refleksije
Nastaje u procesima oksidacije macerala huminitske i
liptinitske grupe
Visok sadraj ugljenika koji je inertan u uslovima
visokih temperatura (kod sagorevanja)

MACERALI INERTINITSKE GRUPE

Fuzinit
Semifuzinit
Funginit (stari naziv sklerotinit )
Sekretinit
Inertodetrinit
Makrinit
Mikrinit

Fuzinit
Semifuzinit
Funginit (stari
naziv sklerotinit )
Sekretinit
Inertodetrinit
Makrinit
Mikrinit

MINERALNE MATERIJE

K-Kaolinit; Py-pirit; Q-kvarc; Ca-Karbonati; Si-Siderit

USLOVI ZA OBRAZOVANJE UGLJEVA

Za obrazovanje ugljonosnih serija tokom geoloke istorije bilo
je potrebno je da se ostvare povoljni uslovi, a koji
prvenstveno obuhvataju:
Evolutivni razvoj biljaka (FLORA)
Adekvatne KLIMATSKE prilike
Povoljni GEOMORFOLOKI USLOVI (uz
odgovarajui geotektonski reim)

FLORA
Postepena migracija biljnog sveta iz priobalsko-morskih
prostora u kopnene delove sa sloenim klimatskim i
geomorfolokim uslovima uticala je na prostornu i
vremensku razmetenost ugljenih basena. Zimerman
(1930) je geoloku prolost zemlje prema tipu flore podelio
na 6 era, pri emu je za svaku karakteristina tipina flora:
1. FIKOMIKROFITNA
2. PSILOFITNA
3. ANTRAKOFITNA
4. PALEOMEZOFITNA
5. MEZOFITNA
6. KENOTIPNA

 Fikomikrofitna flora je karakteristina za period do

gornjeg silura (do pre 422 Mabp). ine je konaste
i listaste alge. Od ostataka ovih algi nastala su
velika leita uljnih ejlova (kukerzita) u podruju
Pribaltika.
Psilofitna flora karakteristina je za period od
gornjeg silura do srednjeg devona (422-397.5
Mabp). ine je prve kopnene biljke sline
mahovinama i papratima. Od ovih biljaka nastao je
ugalj u Kuznjetskom kasenu (Rusija).

 Antrakofitna flora obeleava vreme od srednjeg

devona do gornjeg perma (397.5-260.4 Mabp), sa
maksimalnim razviem u karbonu (359-299 Mabp).
ine je lepidofite (lepidodendron i sigilarija),
kalamite, anularije i paprati. Malo su zastupljeni
predstavnici golosemenica (Cordaitales,
Cycadofilices).
Od Antrakofitne flore nastala su najvea i
najznaajnija leita uglja u svetu (Engleska,
Francuska, Belgija, Poljska, Rusija, Afrika).
Kod nas su konstatovane samo pojave bez veeg
ekonomskog znaaja.

 Paleomezofitna flora karakteristina je za gornji

perm (260-251 Mabp). Nije dala znaajnija leita
uglja.
Mezofitna flora karakteristina je za period od
donjeg trijasa do donje krede (251-145.5 Mabp),
sa maksimumom u donjoj juri (lijasu). Najei
predstavnici su golosemenice (Cucadophita,
Gingophita), neki etinari (Auricaria, Volyia, Sequoia,
Tuia i dr.). Od mezofitne flore nastali su ugljevi u
velikim basenima Sibira, Kine, SAD i Kanade. U
Srbiji poznato je nekoliko basena lijaske starosti
(Dobra na Dunavu, Jerma, Miro, Vrka uka).

 Kenotipna flora karakteristina je za period od

donje krede do danas (145 - 0 Mabp). U gornjoj
kredi i eocenu sadrala je i neke primitivne
kolektivne zimzelene tipove. Flora eocenske starosti
(55.8-33.9 Mabp) u Evropi slina je dananjoj
tropskoj zimzelenoj flori Indonezije (Ficus, Quercus,
Laurus, Cinnamomum, Sequoia i dr.). Oligocenska flora
(33.9-23.03 Mabp) Evrope bila je u poetku slina
eocenskoj, ali zadobija karakteristike flore koja je
danas karakteristina za SAD, Kinu, Japan (etinari
Sequoia, Ginko, Taxodium, Pinus, Abies) i
medeteransku floru (Laurus, Acer, Quercus, Sabal).

 Flora u miocenu bila je slina dananjoj u

zonama tople i umerene klime Japana, istonih
oblasti SAD-a, jugozapadne Kine.
Naroito je bio rasprostranjen barutinski kiparis
(Taxodium districhum), mamutovo drvo (Sequoia
Langsdorfii), kao i Nyssa, Polypodiace i dr.
Od mediteranskih formi zastupljeni su Laurus,
Cinnamomum, Magnolia, Castanes, kao i palme (Sabal)

koje su imale veliko rasprostranjenje u

Nemakoj.
Pliocenska flora Evrope bila je slina miocenskoj
sa predstavnicima Taxodium, Sequoia, Quercus,
Acer, Juglans.

KLIMA
Jedan od vrlo vanih uslova za obrazovanje ugljonosnih
serija.
Akumuliranju biljnog materijala pogoduje vlana i topla
klima koja dovodi do obrazovanja povoljnih vodenih
sredina.
Predeli sa aridnom, kao i hladnom i polarnom klimom
nisu pogodni za obrazovanje ugljeva.
Intenzitet prirasta biljne mase, kao i mogunost
pretvaranja te mase u treset zavise od temperature i
vlanosti vazduha.

 Vie temperature pogoduju rastu biljaka, ali i razvoju

organizama koji razlau organsku materiju.
U hladnijim oblastima organska materija se deponuje na
veem prostoru, jer je usporeno njeno razlaganje.
Vlanost vazduha je bitna za rast biljaka, formiranje i
odravanje novoa vode pogodnog za akumulaciju biljnog
materijala i pretvaranje u treset. Najpovoljnije su humidne
oblasti u kojima je koliina vodenog taloga vea od koliine
vode koja ispari. U ovakvim oblastima najpogodnije su
movare u zaravnjenim predelima.
U uslovima manje vlane klime movare su ree i
povezane sa veim vodenim tokovima ili jezerima iji nivo
osciluje.

GLOBALNI KLIMATSKI USLOVI U GEOLOKOJ PROLOSTI

U geolokoj prolosti bilo je nekoliko perioda koji su

pogodovali razvoju biljnog sveta koji je dao materijal za
stvaranje ugljeva.
U tim periodima klima je bila topla i vlana sa poveanim
sadrajem CO2 u vazduhu. Izmeu ovih perioda konstatovani
su periodi zahlaenja. Ove promene povezane su sa
promenama na Suncu, udaljenosti Zemlje od Sunca, udara
meteorita, vulkanskim erupcijama, veim tektonskim
kretanjima i dr.
Klimatske promene uslovile su promene u grai biljaka (list,
stablo, koreni sistem i dr.)
Karbon-perm; donja jura (lijas); gornja kreda; tercijar

GEOMORFOLOKI USLOVI
Generalno posmatrano ugljevi mogu da budu formirani na
platformama i geosinklinalnim oblastima. Takoe ugalj moe
nastati u jezerskim i paralskim uslovima.
Tokom geoloke istorije ugljonosne formacije formirane su u
obastima:
a. Kontinentalnih nizija (ravnica),
b. Kontinentalnih predplaninskih nizija (ravnica),
c. Kontinentalnih meuvenanih i predplaninskih
nizija,
d. Priobalskih-aluvijalnih nizija (ravnica),
e. Priobalskih predplaninskih nizija,
f. Priobalskih meuvenanih i predplaninskih nizija.

 U uslovima priobalsko-aluvijalnih nizija obrazovani su

ugljevi Donskog (Rusija) i Rurskog (Nemaka) basena; U
uslovima kontinentalnih meuvenanih ili predplaninskih
nizija formirane su ugljonosne formacije Kosovskog,
Senjsko-Resavskog i dr. basena.
Prema Diessel-u (1992) ugljonosne formacije formirane su
u sledeim obastima:
1. Predplaninskih nizija,
2. Renim dolinama i gornjoj deltnoj ravnici,
3. Donjoj deltnoj ravnici,
4. Barijernim delovima sa peanim plaama i
5. Estuarima.

GEOTEKTONSKI REIM
Do obrazovanja treseta, a kasnije i slojeva uglja,
dolazi u uslovima blagog tonjenja tresetne
movare.
Debeli slojevi uglja nastaju kada je brzina
tonjenja tresetne movare sinhrona sa brzinom
deponovanja organske materije.
Tanji slojevi nastaju kada tresetna movara
sporije ili bre tone.

BITNI ASPEKTI, PROCESI I

KARAKTERISTIKE U GENEZI UGLJEVA
Razliite fitoasocijacije sa celokupnim zbivanjem i
sedimentacijom
Preobraaj biljne materije (biohemijski i geohemijski)
Razliiti litotipovi ugljeva
Razliit maceralni sastav
Razliit mikrolitotipni sastav
Skup svih inilaca ukazuje na razliite fitofacije

FITOASOCIJACIJE
Zavise od flore, klime i geomorfologije regiona sa
geotektonskim reimom.
Flora se menjala kroz geoloku istoriju. Najznaajnije
periode za stvaranje ugljeva su karbon-perm, lijas (donja
jura), kreda (znatno manje) i tercijar.
Klima topla i vlana. Intenzitet prirasta biljne mase, kao i
mogunost pretvaranja te mase u treset zavise od
temperature i vlanosti vazduha
Razliite fitofacije stvaraju se u razliitim delovima
tresetne movare

AUTOHTONO I ALOHTONO NAGOMILAVANJE

BILJNIH OSTATAKA U MOVARAMA

AUTOHTONIJA oznaava
nagomilavanje biljnih ostataka na
mestu na kome su biljke i rasle.
EUAUTOHTONIJA odnosi se na
biljne ostatke koji se nalaze sa samom
mestu svog rasta (koren, panj, stablo).
HIPAUTOHTONIJA - odnosi se na
biljne ostatke koji nisu na samom
mestu njihovog nekadanjeg rasta.
Najvei deo biljnog materijala u
ugljevima je hipautohton
ALOHTONIJA oznaava
nagomilavanje biljnih ostataka u
oblastima udaljenoj od mesta
nekadanjeg rasta.

PROCESI BIOHEMIJSKE I GEOHEMIJSKE

TRANSFORMACIJE U GENEZI UGLJA
- KARBONIFIKACIJA Karbonifikacija je skup veoma sloenih procesa koji
uestvuju u transformaciji organske materije od ishodine
biljne materije, preko stadijuma treseta do antracita.
Razlikuju se dve glavne faze karbonifikacije:
- BIOHEMIJSKA (dijageneza) i
- GEOHEMIJSKA (katageneza i metamorfizam).

 Nagomilavanje organske materije koja se vri u tresetnim

movarama. Razlaganje biljnog materijala ispod povrine
vode.
Zatvaranje tresetne movare i deponovanje neorganskog
materijala novi procesi razlaganja, koji e omoguiti da od
tresetnog materijala tokom vremena postanu humusni
ugljevi.
Stvaranje treseta - glavna masa biljnog materijala pretvara
se u treset.
Humifikacija
Gelifikacija
- Biohemijska
- Geohemijska

Biljna materija
Humifikacija

Treset
Biohemijska gelifikacija

Mrki ugalj
Geohemijska gelifikacija

Kameni ugalj
Antracit

HUMIFIKACIJA
Sloeni proces hemijske transformacije biopolimera koji vodi
ka stvaranju humusa (trulei).
Odigrava se u vlanoj/vodenoj sredini uz delimino prisustvo
O2. Sam proces truljenja (vrenja) tj. hemijske oksidacije vodi ka
unitavanju elijske strukture biljaka (posebno razlaganju
celuloze i lignina) i stvaranju humusnih jedinjenja (humusne
kiseline) odnosno humata. Obrazovanje huminita-vitrinita.
Izumrle biljke podvrgnute su intenzivnom razlaganju, u poetku,
aerobnih mikroorganizama, a sa poveanjem dubine,
razlaganju anaerobnih mikroorganizama.

HEMIJSKI ASPEKT:
CELULOZA + LIGNIN
HUMUSNA JEDINJENJA
(humusne i fulvo kiseline)
HUMATI
Mikroskopski aspekti: porast %Rr; smanjenje fluorescencije, gubitak anizotropije
celuloze

HUMIFIKACIJA DRVENASTIH DELOVA

BILJAKA
U redukcionim uslovima obuhvata procese:
fermentacije (ugljenih hidrata, tj. celuloze),
saponifikacije (lipida, tj. masti) i
amonifikacije (proteina, tj. belanevina).

GELIFIKACIJA

U tresetitu, ispod nivoa vode i bez prisustva O2, u toku

humifikacije odvija se paralelno i sloeni fiziko-hemijski
proces oznaen kao gelifikacija. To je peptizacija (ponovno
prevodjenje koagulisanog koloida u rastvor) i stvaranje gela
od huminskih supstanci koje prolaze stadijum omekavanja
(koloidna humusna materija pihtijaste konzistencije).
Razlikuje se biohemijska gelifikacija koja se odvija lokalno u ranim stadijumima tj. dijagenezi (treset i meki mrki ugalj) i
koja zavisi od facije, prisustva katjona Na i Ca i vrste biljnog
materijala, kao i geohemijska gelifikacija koja je posledica
geotermike karbonifikacije tokom koje ugalj poprima
karakteristinu crnu boju i sjajnost kamenih ugljeva
(katageneza i metamorfizam).

FAKTORI KARBONIFIKACIJE
1. Temperatura,
2. Vreme (geoloko),
3. Pritisak.

TEMPERATURA

Porast ranga uglja sa dubinom je u

literaturi poznato, kao Hiltovo
pravilo koje glasi: Stepen
karbonifikacije uglja raste
proporcionalno sa stratigrafskom
dubinom sloja.
Javlja se kao posledica porasta
temperature sa dubinom
(geotermalni gradijent).
U pojedinim sluajevima visoke
temperature imaju samo neznatan
uticaj na proces karbonifikacije,
dok u drugim moe izazvati
velike promene, a zavisi od
duine delovanja poviene
temperature.
Nosioci poviene temperature su:
- Magmatske intruzije,
- ini i efuzivni magmatizam,
- Hidrotermalni procesi.

VREME
Ima znatno manju
ulogu u odnosu na
temperaturu kod
procesa
karbonifikacije
Bez porasta
temperature i/ili
pritiska, vreme ima
vrlo malu ulogu u
procesu
karbonifikacije

PRITISAK

Igra vanu ulogu kod hemijskih i strukturnih pomena treseta i ugljeva.

Pritisci izazivaju trenje estica, koje izaziva poveanje temperature koja
izaziva hemijske promene.
Mogu biti dvojaki: Boni (kao posledica ubiranja) i
Vertikalni (kao posledica optereenja sedimentima).
Boni su znaajniji, dok su vertikalni vie povezani sa temperaturom i
vremenom.

UGLJONOSNA SERIJA I UGLJENI

SLOJ
UGLJONOSNA SERIJA predstavlja asocijaciju
slojeva uglja i razliitih prateih sedimenata. esto
se oznaavaju i samo kao ugljonosni sedimenti.
U osnovi se razlikuju limnike i paralske
ugljonosne serije.

Limnike ugljonosne serije (limne gr. jezero,

barutina) nastaju u kontinentalnim sredinama
(jezerskim i jezersko-movarnim), pa su osim
slojeva uglja zastupljeni i jezerski, reni i drugi
kopneni sedimenti u kojima se po pravilu sreu
ostaci slatkovodne faune i flore, kao i ostaci
kopnene flore.
Obino ih karakterie: manji broj slojeva uglja, vee i
srazmerno postojane debljine.

Paralske ugljonosne serije (paralios gr.

primorski) nastaju u primorskim regionima, u
prelaznim sredinama sedimentacije (paralske
movare, litoral, delte, obodne lagune, estuari). Osim
slojeva uglja javljaju i morski sedimenti u kojima se
po pravilu sreu brojni ostaci morske faune i flore,
pored ostataka kopnene flore koja preteno ini
ugljeni sloj ili se javlja u neposrednoj povlati ugljenog
sloja.
Po pravilu se javlja vei broj slojeva uglja nepostojane
debljine, sa estim bonim izmenama.

SLOJ
Odlika svih sedimentnih
stena
UGLJENI SLOJ je
akumulacija uglja
ograniena dvema manjevie paralelnim povrinama
ka povlati i podini ugljenog
sloja.
Ove granice su otre,
mada to mogu biti i
postepeni prelazi preko
ugljevitih glina.
Strukturni elementi sloja
su:
- Povlata (krovina) i
- Podina

Povlata
(krovina)

Podina

Povlata
(krovina)

Podina

Razlikuju se slojevi uglja:

- Proste i
- Sloene grae
u zavisnosti od toga da li su se menjali uslovi taloenja organske materije,
odnosno da li se u njemu nalazi jedan ili vie proslojaka.
Proslojak uglja je deo ugljenog sloja koji je ogranien sa dva proslojka
drugih sedimenta, ili jednim proslojkom i podinom ili povlatom.
Proslojak uglja pripada osnovnom delu ugljenog sloja samo ako je
debljina neorganskog proslojka koji ga izdvaja manja od proslojka uglja. U
protivnom re je o zasebnom ugljenom sloju.
Prosti ugljeni slojevi mogu prelaziti u sloene, a od njih pri daljem
poveanju ukupne debljine sedimenata mogu nastati zasebni ugljeni
slojevi.

DEBLJINA UGLJENOG SLOJA

Predstavlja normalno rastojanje
izmeu krovine i podine sloja.
Zbog padnog ugla slojeva i/ili
nepravilne erozije, na izdancima
uglja i u buotinama se esto dobija
pogrena predstava o pravoj
debljini ugljenog sloja, tj. njegova
prividna debljina.
Prava debljina ugljenog sloja d
izraunava se iz prividne d
pomou sledee formule:

d = d cos
pri emu je padni ugao sloja
uglja.

Slojevi kamenog uglja se prema debljini dele na:

tanke slojeve (do 1,3 m),
slojeve srednje debljine (1,3 3,5 m) i
debele slojeve (preko 3,5 m).
Mrki ugljevi, naroito ligniti, su znatno deblji.
Ukolpci u ugljenom sloju mogu biti: obluci i ljunak (uneeni u movaru
povremenim bujinim potocima ili erozijom oboda depresije), krupne (i
preko 1 m) sferne konkrecije nastale koagulacijom kalcijumskih i
magnezijumskih soli u paralskim basenima (krenjake, dolomitske,
silikatne i dr.), mineralni uklopci (markasit karakteristina bubreasta
nagomilanja po pravilu u kredno-tercijarnim mrkim ugljevima, pirit ilice,
prevlake, halkopirit, galenit, sfalerit, kvarc zrna i ice, kao i pukotinski
uklopci kalcita, aragonita, gipsa, kaolinitai dr.) i otporniji ostaci ivotinja
(obino zubi kopnenih sisara, ljuture pueva i koljki) i biljaka
(silifikovano drvo i sitne estice biljne smole tj. ilibara).

 Podina ugljenog sloja je sedimentni sloj koji lei neposredno ispod

ugljenog sloja. Obino ga ine ejlovi (ugljevite listaste gline) a ree
peskovi i peari. U podini se , naroito u karbonskim leitima Evrope i
Amerike, nalaze mnogobrojni ostaci korenja Lepidodendrona i Sigillaria.

Povlata ugljenog sloja ili kako se jo naziva krovina je sloj koji lei
neposredno nad ugljenim slojem. Po litolokom sastavu, to su takoe
najee ejlovi ili peskovi i peari. U njima se po pravilu nalaze u masi
otisci lia raznih biljaka. Kod nas se skoro u svim leitima uglja
karbonske, lijaske i naroito tercijarne starosti javljaju u velikom broju.
Ponekad se u povlati javlja jasno izraena kosa slojevitost neposredno
iznad uglja koja moe da remeti normalnu debljinu ugljenog sloja. U
povlati se esto javljaju, pojedinano ili u grupama, silifikovana ili
karbonificirana, vertikalno sojea stabla drvea, a ovakvi horizonti su
dokaz autohtonosti ugljenog sloja.

Promene debljine ugljenog sloja

Postojanost debljine ugljenog sloja je znaajan faktor kako zbog eksploatacije, tako i
zbog ujednaenosti kvaliteta uglja. Promene oblika i debljine ugljenog sloja zavise
od singenetskih i epigenetskih uzroka. Singenetske promene potiu od
neravnomernog nagomilavanja matinog materijala, a epigenetske predstavljaju
naknadnu preraspodelu ugljene supstance u sloju.
Singenetske promene debljine odreene su strukturom ugljonosnih basena
(depresija), paleoreljefom, tektonskim kolebanjima (dovodi do raslojavanja,
isklinjavanja), singenetskim odronjavanjima i erozijom (bujini tokovi u protonim
movarama manje redukcije usled umetanja soiva klastita i sl., ili usled morskih
transgresija kod paralskih basena velike redukcije debljine).
Debljina ugljenih slojeva u velikoj meri zavisi od stabilnosti bokova depresija. Blago
nagnute morske obale obezbeuju ravnomernu debljinu ugljenih slojeva. U
tektonskim depresijama (rovovskim ili uz rasede) ugljeni slojevi se obino
raslojavaju prema glavnom rasedu. U erozionim, meuvenanim i predgornim
depresijama, naslage uglja se raslojavaju prema strani na kojoj se izdiu planine. U
karstnim depresijijama ugljeni sloj po pravilu ima soivast oblik.

Paleoreljef je posebno znaajan za debjlinu leita uglja. U niim

delovima paleofeljefa debljina sloja je najvea, dok u zonama
uzvienja moe znaajno da opada.

 Epigenetske promene debljine mogu biti izazvane

tektonskim poremeajima, razliitim atektonskim razaranjem,
kao i oksidacijom (vetrenjem se debljina redukuje 8-10 puta)
ili endogenim poarima (usled magmatske aktivnosti).
Najee tektonsko razaranje je izazvano rasedanjem. Sloj moe biti srezan
ili naprotiv uvean pod pritiskom nastalim usled reversnog rasedanja ili
navlaenja. Ugalj u takvim sluajevima moe biti milonitiziran i pomean
sa sedimentima iz podine i povlate. Pod pritiscima u zonama rasedanja
mogu se formirati i soivasta zadebljanja i sl.
U zonama ubiranja (bilo kompresionog ili dijapirskog) takoe dolazi do
meuslojnih poremeaja koji dovode do promene debljine jer ugljena
supstanca ima sposobnost da se iz zona veeg pritiska premeta u zone
manjeg pritiska. Pritom po pravilu dolazi do drobljenja uglja i stvaranja
sferine, cilindrine i konusne cepljivosti uglja, arnira i dr.

Atektonska epigenetska razaranja su u vezi sa naknadnim razvojem i

degradacionim dejstvom renog sistema, bujinih tokova i morskih transgresija