'ovek je ivotinja koja sahranjuje svoje mrtve' - rekao je antropolog Luis Vinsent Tomas, osniva

francuskog Drutva za istraivanje smrti. Zaista, od poetka svog vremena,

ovek je brinuo o tome da iskopa grob (naeno je nekoliko grobova ak iz vremena neandertalaca, a
balsamovanje pokojnika postoji najmanje etiri hiljade godina) da ouva telo, da mu obezbedi 'venu
kudu' - prvi pogrebni arhitekta o kome je ostalo pisanog traga je Egipdanin Imothep, koji je svom
faraonu, Zoseru III, sagradio piramidu.
Svi ti obiaji, smatraju mnogi antropolozi, nastali su iz jednog jedinog razloga, a to je strah. ovek
je od davnina smatrao da svoje duhove predaka treba zadovoljiti i smiriti, i tako su nastali razni
pogrebni rituali. Sve donedavno oni su i u zapadnoj civilizaciji imali izuzetno znaajno mesto. Nije
sluajno to je u vedini evropskih jezika naziv za sahranjivanje 'pogrebna pompa'. Na tim
ceremonijama nije se tedelo, a sastojale su se od niza, na mnogim mestima ved zaboravljenih
detalja, poput ritualnog pranja pokojnika, bdenja, pladanja narikaa...
Moderni zapadni svet, naprotiv, kao da nastoji da prikrije pogreb. S napretkom nauke moderno
drutvo je izgubilo sposobnost da u smrti vidi smisao. Tako se o njoj vie ne govori, pogrebi postaju
bezlini, a umesto rituala telo se poverava pogrebnom preduzedu da ga sahrani to je pre mogude.
Tako je u Evropi. Severnoamerika kultura razvila je obrnutu reakciju - smrt se liava bilo kakve
dramatike tako t ose o njoj govori na potpuno otvoren, esto i brutalan nain.
U savremeno doba, celom svetu je zajedniki jedan fenomen - sve vedi broj kremacija. Na primer,
u Italiji je 1996. godine, gde je zbog snanog katolikog naslea veoma malo krematorijuma, i to
uglavnom na severu zemlje, spaljeno dva procenta pokojnika, a u severnim gradovima - Milanu,
Torinu i Bolonji, ak 20 procenata. Katolika crkva je, dodue, jo 1964. godine dozvolila kremacije,
ali su, verovatno zbog krajnje svedenog rituala oprotaja sa pokojnikom, tek nove, mlade generacije
poele za nju da se opredeljuju.
Pogrebni obiaji su, meutim, odvajkada raznovrsni koliko i samo oveanstvo, pa tako i kremacija
ima korena u dalekoj istoriji. Tadanji rituali teko da mogu da se rekonstruiu, ali se po ostacima
grobova i pisanim dokumentima zna da su se pokojnici i spaljivali i sahranjivali, esto su ti obiaji
postojali jedan do drugog, a urne i spaljeni ostaci su se obino sahranjivali. Starogrki istoriar
Herodot je opisao i obiaj izlaganja tela dejstvu pustinje, da bi se posle nekog vremena oidene i
izbeljene kosti pokupile i sahranile s pompom. Ameriki Indijanci ostavljali su svoje pokojnike na
granama drveda, a i danas neke zajednice ive pored mumificiranih tela svojih predaka.
Gotovo svuda u svetu moderno doba donelo je zanimljiv, ponekad ak i groteskan uticaj na
prastare ceremonije. Kad odete kod pogrebnika u Tajlandu, ako ste budista, prvo de vas upitati dfa li
elite bioskop ili pozorite. U toj zemlji je obiaj da se posle ceremonijalnog spaljivanja odri
spektakl, da bi svim prisutnima taj dan ostao i najlepoj mogudoj uspomeni. Porodica to plada, ak i
ako zbog trokova mora da se zadui do grla. Ipak, i gosti pomau - na ulazu u salu nude se crvene
figurice, koje svi pladaju onoliko koliko mogu. Dogaa se, ak, i da porodica pokojnika na taj nain
zaradi.
Sve te prakse nisu ni u kakvoj vezi sa verom. Crkve obino preporuuju nain sahranjivanja
(spaljivanje kod hinduizma i budizma, sahranjivanje u islamu, a hridanima je dozvoljen slobodan
izbor). Ono to se osim togadogaa zavisi samo od lokalne tradicije. Pogrebna povorka, na primer,
odnosno procesija roaka i prijatelja od pokojnikove kude do groblja, koja se javlja u gotovo svim
obiajima i religijama, u hridanskom svetu upranjava se tek od vremena Napoleona, kada je
propisano da groblja moraju da se nalaze izvan gradova. U modernim gradovima takav obiaj je, iz
jasnih razloga, morao da nestane. A u Americi su ga zamenile takozvane 'pogrebne kude', male vile
koje su namenjene odavalju poslednje poasti. Sjedinjenim dravama moemo da zahvalimo i za
'pogrebne samoposluge' prodavnice pogrebne opreme na principu samoposluivanja, koje su se
pojavile i u Francuskoj, a s obzirom na potroako drutvo u svetu, pojavide se i u mnogim drugim
dravama.
I dok su pogrebne ceremonije u takozvanom modernom svetu oigledno sve jednostavnije, a
primarna preokupacija - to pre se otresti tela, neki narodi se jo dre prastarih, potpuno suprotnih
tradicija. Asmati iz Nove Gvineje, na primer, ostavljaju tela svojih pokojnika na otvorenom dok se ne
raspadnu, a zatim uzimaju lobanju, koju onda dre u kudi i na njoj spavaju. Na taj nain, kako veruju,
duh pokojnika je stalno uz njih i zauvek ih titi.
Po naim merilima, najbezliniji i najhladniji je japanski pogreb. Od 1975. godine, zbog
prenaseljenosti, u toj zemlji je obavezno kremiranje. Ceremonija strano kratko traje, roaci mogu
samo da prou i daju poslednji pozdrav kroz stakleni prozor na pedi. Zauzvrat, japanske urne su
prekrasne porcelanske vaze koje se dre u kudi kao ukras.
U nekim zemljama, poput Italije, zakonom je odreeno da urne sa pepelom pokojnika mogu da se
ostave samo na groblju. Ima, meutim, zemalja u kojima pepeo pokojnika doivljava najfantastinije
sudbine, zavisno od elje pokojnika. U Nemakoj, na primer, postoje specijalne lee-krematorijumi,
na kojima se odvija pogreb. Cela sahrana se ukrca, pokojnik se spali, a onda se njegov pepeo raspe
po vetru. Posipanje pepela, kao i dranje urni kod kude, nije retko ni u SAD. U Nemakoj, gde
kremacije ine ak 70 procenata pogreba, a pretpostavlja se da je to iz ekolokih razloga, u modi su i
urne napravljene od soli. One, naime, mogu da se bace u more, gde de se razloiti i nede ostaviti
otpad. Dozvoljeno je, meutim, i sahranjivanje u vodama Severnog mora. U tom sluaju roaci
preminulog se obradaju lukoj kapetaniji i na kraju dobijaju mapu sa obeleenim mestom na kojem je
telo sputeno u vodu.
U hridanski mzemljam kremiranje je bilo zabranjeno tokom nogih vekova, jer se protivilo crkvenoj
doktrini o telesnom vaskrsenju. Upravo iz tog razloga srednjevekovne vetice su bile spaljivane na
lomai - da bi se unitila ne samo njihova tela, nego i njihove due. U Evropi je kremiranje poelo da
biva prihvatano pre stotinak godina, kada je dr Vilijam Prajs, ekscentrini Velanin koji je verovao da
potie direktno od drevnih Druida, kremirao svog sopstvenog sina. Prajsu je 1884. godine bilo
sueno u Kardifu, a njegovo osloboenje od optube - jer je sudija doneo presudu da je kremiranje
zakonito ukoliko ne nanosi tetu nikome drugome - utrlo je put modernim krematorijumima.
Sahranjivanje, s druge strane, imalo je svrhu da sauva telo, bilo zbog hridanskog verovanja u
Strani sud, bilo zato to se smatralo da de fiziko telo biti potrebno u zagrobnom ivotu. Unutranji
organi egipatskih faraona paljivo su vaeni i balsamovani zasebno od njihovih tela. Zatim su, pre
nego to bi grobnica bila konano zapeadena, stavljani u koveg pored mumije, ime se htelo
obezbediti da kralj bude fiziki komletan u zagrobnom svetu.
Vekovima je bio praktikovan obiaj da se pokojnik sahranjuje zajedno sa raznim zemaljskim
dobrima koja je za ivota posedovao. Na osnovu tih darova arheolozi mogu zakljuiti kakva se vrsta
zagrobnog ivota oekivala. Egipdani su oekivali bogat i raskoan ivot posle smrti, pa su u grobnice
pokojnika stavljali razne predmete iz domadinstva i nakit. Vikinzi nisu mogli zamisliti nebo u kojem
nema borbe i zato su svoje heroje sahranjivali zajedno sa orujem, da ga koriste u Valhali - njihov
naziv za raj.

KAKO UGODITI POKOJNIKU

Pokloni su imali i tu svrhu da pokojniku uine boravak u novom svetu toliko prijatnim da nikada ne
doe u iskuenje da se vrati u svet iz kojeg je otiao. Venci od cveda prvobitno nisu imali samo
znaenje odavanja pote pokojniku, nego su sluili i kao magini krug koji de duu preminulog uiniti
zadovoljnom i potedeti je od venog lutanja. Iz slinih razloga antiki Grci stavljali su novid u grob
da bi pokojniku platili prevoz skelom preko podzemne reke Stiks do Hadovog carstva. U Skandinaviji
su na stopala preminulog, navlaene cipele, da bi mu olakale dugo putovanje u slededi svet. A Zuni
Indijanci stavljaju hleb u grob, da pokojnik ne bi ogladneo i vratio se natrag u potrazi za hranom.
U ekstremnim sluajevima upranjavanje ovog obiaja bilo je veoma skupo - setimo se samo
basnoslovnog blaga pohranjenog u grob mladog faraona Tutankamona - dok je u nekim drugim
sredinama poprimalo razmere istinskih ljudskih tragedija. Na sahranama drevnih skitskih kraljeva
Darija i Arijanta (oko 550. godine pre nae ere) desetine ena, robova i konja bili su ivi sahranjeni,
da bi svojim gospodarima sluili i u zagrobnom ivotu. Jo pre svega stotinak godina mnoge Indijke
prihvatile su obiaj 'satija' - bacale su se na pogrebe lomae svojih mueva, da ih smrt ne bi rastavila
- iako je ta praksa bila zakonom strogo zabranjena.
Kinezi imaju mnogo jeftiniji nain darivanja svojih pokojnika ovozemaljskim dobrima: umesto
originalnih predmeta, oni prilikom sahrane spaljuju njihove papirne kopije.

GLOGOV KOLAC

I nadgrobni spomenici prvobitno su imali dvostruku svrhu: s jedne strane da prepuste pokojnika
brizi nekog boga, a s druge strane da ga 'garantovano' zadre pod zemljom. Krst je od najranijih
vremena bio koriden za obeleavanje grobnica. Kasnije, kad je krst posto centralni simbol
hridanstva, njegovo postavljanje iznad groba postalo je opteprihvadena praksa.
I oblikovanje groba igralo je vanu ulogu u odailjanju due preminulog na njen put. Neka plemena
starog Velsa sahranjivala su pokojnike u uspravnom poloaju, da bi se oni mogli lake popeti na
nebesa. Hridanski grobovi esto bivaju poloeni u pravcu istok-zapad, da bi pokazivali prema
jerusalimu.
Na smrt se nije oduvek gledalo kao na velikog 'izjednaavaa' ljudi. U nekim hridanskim sredinama
severni deo groblja bio je rezervisan za kriminalce, zato to je smatran za manje dostojan, dok je
istoni deo odvajan za svece, jer je bio najblii Svetoj zemlji. Plemstvo je dobijalo juni deo, a obian
narod sahranjivan je na zapadnom.
Samoubice su oduvek imale osobito strog tretman. Smatralo se, naime, da su oni, time to su
svojevoljno oduzeli sebi ivot, poinili in svetogra, pa im je uskradivano pravoi da budu sahranjeni
na posvedenom tlu. U Engleskoj sve do 1823. godine - kad je zakon bio izmenjen - onaj ko bi poinio
samoubistvo sahranjivan je na raskrsnici sa kolcem probodenim kroz srce. Ova praksa upranjavana
je zbog verovanja da de se osobe sahranjene van crkvenog dvrita vratiti kao zli dusi da mue ive,
sem ukoliko ne budu prikovane kolcem za jedno mesto. A ak i kad bi zao duh uspeo da se oslobodi,
on bi bio zbunjen, jer na rsakrsnici ne bi znao kojim pravcem da krene.

DUHOVNA PRAVILA SAHRANJIVANJA

Samo je jedno raspadljivo telo - ono materijalno, koje je od zemlje i ponovo de postati zemlja. Zato
se savetuje da mrtvo telo ponovo predate zemlji. Kao to se lide drveda, koje u jesen pada na tlo,
ponovo vrada zemlji, tako je i sa prolaznim telom. Telo, dakle, treba pohranjivati u zemlju - a ne
ostavljati ga izloenog na tlu, drvetu i slino, kao to je to obiaj u nekim tradicijama. Od uobiajenih
naina opremanja tela za ukop, bolji su oni jednostavniji, kao recimo uvijanje u platno - jer telo se
tako bre i prirodnije vrada elementima od kojih je.
Vai grobovi ne treba da budu ukraeni impresivnim nadrobnim spomenicima i svim mogudim
ukrasima. Cvede koje zemlja daje najlepi je ukras. A ako to ipak elite, ili je to pak po svetovnim
zakonima, jedan manji kamen ili manja drvena ploa mogu nositi ime raspadljivog tela koje je
predato zemlji.
Telo se moe predavati i vatri. Naroito ukoliko spoznate da dua umrlog sad ivi u Bogu, jer je
ovek vodio pravedan i Bogom ispunjen ivot, onda, nekoliko dana po odvajanju due - prodajte
prolazno telo vatri. Tako se zemlji mogu bre predati supstance od kojih se ovek sastoji. Preda li se
raspadljivo telo vatri, onda njegov pepeo pohranite u neku posudu. Posudu uvajte u skromnoj
grobnici dok ne doe vreme da se i sama raspadne u elemente zemlje. Za ove telesne ostatke bila bi
dobra posuda od gline. Ako je to po jo vaeim svetovnim zakonima, pepeo moete predati i
vetrovima - elementu vazduha. Vetar razvejava pepeo nekadanjeg tela i tako ga vrada zemlji.
Nema smrti due. Ono to dolazi od Boga, ivi veno, a to je od zemlje, ponovo biva zemlja. Tela
umrlih, dakle, treba s potovanjem i dostojanstveno - to jednostavnije, bez pompe, ceremonija i
rituala - ispratiti i predati elementima,

moledi da u uskrsnudu radosnom se probude, to jest, da spoznaju svoj dalji put i koraaju stazom ka
boanskom, ka carstvu mira. Nai, naroito veliki bol i oplakivanje, koji uglavnom proistiu iz naeg
identifikovanja odlazedeg iskljuivo sa njegovim fizikim telom - omotaem duhovnog tela, mogu
duu, za krade ili due vreme, da zadre vezanu za nas i za Zemlju, odnosno da je spree da ide dalje
svojim putem.
Razni su narodi i razni su im i pogrebni obiaji, ali smisao im je uvek priblino isti.
http://www.conopljanews.net/