Економско-трговинска школа

ЕСЕЈ: ИСТРАЖИВАЊЕ ЈЕДНОГ ОБИЧАЈА

ТЕМА: САХРАНА

Кикинда, 02.04.2023. Професор: Ержебет Леринц

Ученик IV1: Катарина Ердељан
УВОД

Обичај је правило понашања које се дуго понавља и преноси с колена на колено. Обичај који сам
одабрала је сахрана, јер сам на неки начин претпоставила да се већина нас, када се помену обичаји, не
сети обичаја сахране и каква све занимљива али и бизарна веровања постоје, везана управо за сахрану,
јер смрт вољених особа и уопште идеја о оганичености живота која је неминовна, подстиче идеју о
поређењу загробног живота са земљаским, како би се постигла нека перспектива о нечему што је
потпуно непознато.

Како је српски народ хришћанске вере, па тиме и већина народа у нашој држави, постоје, као и у свакој
вери и култури, одређени обичаји везани за сахрањивање покојника, односно испраћај преминулих у
небески, загробни живот, што је по црквеним учењима у хришћанској вери прелазак из овоземаљског,
привременог живота у вечни живот који после њега следи. Хришћани се целог живота припремају за тај
полазак. Важно је одмах на почетку напоменути да у народним обичајима постоје различита одступања
од црквених учења, односно прописа, чији би покушај промене био врло тежак јер су то навике
преношене с колена на колерно вековима. Постоје и разлике међу обичајима различитих крајева Србије.
Такође, католичка вера налаже различите елементе у својим погребним ратуалима од православне
хришћанске вере.

У овом есеју најпре обрађујемо најпре по црквеним прописима обавезне ритуале у бризи о покојницима,
њиховом сахрањивању и давању помена покојницима, а након тога и различите чудне обичаје у
различитим крајевима Србије.
БРИГА О ПОКОЈНИКУ

Црквени прописи

Црквени канон, односно прописи одређени од стране цркве не прописују било какве допунске обичаје
настале у народу који су чак и противни цркви и по њој за покојног не служе добром, као што је
прављење било какве гозбе након сахране, убацивање ствари у ковчег и слично, јер она то сматра за
паганизам. Оно што је дужност хришћана је да се у молитвама сећају на преминуле и моле за покој
њихових диша, поштовање допунских обичаја није суштински од значаја. За цркву су најважнији вино,
жито и опело, а нарочито само давање помена покојнику након сахране, у складу са религиозним
схватањима живота душе након земаљске смрти, уз истицање лепих сећања на његов живот, као и добре
чинидбе према сиротињи и уопште другим људима за покој његове душе.

Након што је ово речено, можемо отпочети са осталим обичајима и практиковањима које је народ
успоставио током историје током различитих друштвених услова, укорењеним у њиховој свести, и то са
разликама и сличностима у обичајима, као што је претходно и речено, у различитим крајевима Србије.

Моменти пред последњи издах

Разуме се да постоје одређене устаљене процедуре у моменту смрти, али кренула бих прво од обичаја
који су везани за период док је преминули још увек жив, али је смртни исход врло близу или врло
вероватан. Наравно, ако се не ради о изненадној смрти. Место где душа напушта тело и сам тај догађај
зову се ,,смртна постеља“. Пошто говоримо о скорој смрти претпоставља се да је покојник тешко
болестан. Тада се може позвати свештеник да исповеди и причести болесника да би на тај начин био
растерећен и да би се његова душа лакше растала од тела. Негде постоји и обичај да се ближњи, односно
родбина и пријатељи опраштају са болесником, што се практиковало ранијих година, јер се и у народу
зна да покојникова душа, када се он опростио са најближима, причестио и исповедио, излази лакше из
његовог тела. Том приликом они праштају једни другима увреде и грехе. Опраштање се врши на
следећи начин: болесник позива оне за које сматра да се о њих огрешио и они један по један прилазе
његовом кревету. Он каже: ,,Опрости ми брате (име особе и грех који осећа на души)". Овај скида капу и
полако се клања ка болеснику уз речи: ,,Бог да ти опрости и овога и онога света". Када се болесник
почне раздвајати са душом и ближи му се последњи издах, ставља му се свећа изнад главе или у руке,
коју пали најближи и најдражи сродник (оцу или мајци свећу пале син или ћерка итд.). Свећа се пали
тако што је сродник узме, прекрсти се, целива свећу и пали је шибицом говорећи: ,,За покој душе моје
(име болесника и шта му је у сродству). Бог да му/јој душу прости". Након тога се прекрсти. Свећа
представља Исуса Христа који је светлост и он осветљава пут човековој души, ако он у њега верује. Ако
неко умре без свеће, то се сматра великом казном и проклетством. У Војводини је та свећа прва
покојникова свећа, обележава се црним концем и пали се такође током ,,чувања" покојника, на самој
сахрани, и на свим поменима након тога. Узгред, постоји и обичај да се покривају огледала у кући јер,
по веровању, дух покојника може ући у огледало и тако остати у кући. То се негде ради без обзира на то
што особа није преминула у кући нити је преноћила у њој, како се не би видело како излази из ње;
огледала се у неким крајевима не скидају до 40 дана, а негде се светло испред куће 40 дана не гаси.

О смрти се обавештава родбина и најближи пријатељи, а пријатељи обавештавају остале познанике.

Најближи одмах долазе у кућу умрлог како би били подршка ожалошћенима. Такође, у неким крајевима
се мисли да сви чланови породице морају бити будни када се догоди смрт. Разлог томе је што се стање
смрти повезује са стањем спавања, и услед тога ако заспала особа сретне преминулу особу она може, по
веровању, следећа умрети. Када дођу пријатељи, како кога сретну у кући пољубе их три пута уз
речи: ,,Примите моје искрено саучешће"; у Војводини постоји обичај да се при изјави саучешћа доноси
свећа у лончету са песком или окруњеним кукурузом. Додуше негде се при изјави саучешћа доносе
бомбоне и ратлук ,,да им покојник поздрави најмилије који су преминули". Рекла бих да су то обичаји
више специфични за одређене крајеве, а оно што је некако подразумевано је да се доносе одређене
ствари: пића, храну, новац које би им могле усфалити у кући, да би им пружили помоћ код свих
издатака који ће настати у организовању сахране; помажу им, посебно ако је смрт изненадна, и у самој
организацији. Тада се окупе родбина и пријатељи и седе око покојника, читају молитве, пију за покој
његове душе и разговарају о успоменама везаним за покојника, или о неким озбиљним темама. Након
ње следује ноћ, где се озбиљним темама. Након ње следује ноћ, где се дешава ,,чување" покојника, где
око њега треба да бораве најмање две особе, односно четири, како би то урадили на смену. Други начин
је да се покојник налази у некој другој просторији у кући, а они који долазе у кућу га целивају, или
целивају икону и крст; запале свећу, положе цвеће и остану кратко време поред покојника. Након тога
одлазе у другу просторију за госте. Црнину најближи облаче што пре. Посете познаника покојника и
његове породице се врше наизменично како не би дошло до гужве у кући. Они долазе да пре сахране
породици изјаве саучешће, доносе кафу, или неки напитак, остају на кратко време и одлазе. Ако неко
није могао да дође у кућу умрлог да изјави саучешће урадиће то пре опела, а у случају да неко не може
лично да изјави саучешће, то се углавном радило путем телеграма.
Припрема покојника

Тек након паљења свеће могу да почну припреме за сахрану. Опрема за испраћај покојника мора бити
потпуно нова јер ако се користи туђа, та особа сигурно умире следећа. Постоји реченица: ,,Несређеног
покојника не примају на онај свет". Постоји неко веровање у народу да је загробни живот негде на
западу, и да се до њега може доћи само путем јама и вода, дубоко под земљом.

Не припрема се прво сандук за покојника, већ се покојник сам прво припрема за сандук. Та припрема се
врши пред укућанима и састоји се из купања, чешљања, бријања, облачења покојника у укопно одело и
припреме ствари које ће покојник понети са собом у ковчег за загробни живот, како се каже, ,,да му се
нађе". Постоји веровање да човек на оном свету има исте потребе као и на земаљском, и због тога се у
ковчег стављају ситнице које би му користиле. Дакле, прво се врши купање покојника. Верује се да
покојник треба да изађе чист пред Бога, а у неким крајевима се верује да се тако скида слој ког је он
носио животу овде на земљи. Купање врши старији човек или жена из комшилука (жена ако је женска
особа умрла итд.). Тело се трља влажним пешкирима почев од главе ка ногама. Након тога мушкарац
покојник, уколико има браду, обрије се; посеку се нокти. Такође се верује да се онај ко купа покојника
мора и сам окупати како би му из руку расла пшеница, где се вероватно мисли на богатсво и изобиље.
Вода у којој је покојник купан је нечиста и има лош утицај на кућу пред којом се проспе. Ако је
покојник жена, породица може по њеној смрти ако она сама није, одредити да ли ће она бити сахрањена
нашминкана. Следеће је облачење у укопно одело које је покојник или сам за живота изабрао или га
бира породица. Оно мора бити најбоље одело које он има јер ће управо у њему бити вечно. У џеп на
оделу треба ставити нешто новца, огледало и чешаљ, а на руку сат. Покојник као део припреме на себи
носи накит који је током живота носио или волео. Он се онда ставља на сто или оставља да лежи у
кревету током припреме ковчега. У њега се углавном стављају, као што је привидно, ствари које је
покојник волео и користио, па према томе људи у ковчеге стављају и наочаре за вид, мобилни телефон,
такође цигарете, или кафа; ставља се још једно одело и пар обуће. Постоје и ствари које се не би требало
стављати у сандук, а то су било какве слике, јер се верује да ће на тај начин и породица брзо напустити
земаљски живот. Десна рука му се стави преко леве и вежу се марамицом, можда танким пешкиром или
дебљим вуненим концем. Традиција везивања се разликује у различитим крајевима: у Мачви се везују
руке, ноге и глава, у деловима Војводине се завоји одвезују са покојника и стављају у ковчег, а у Бору се
покојнику одвезују пертле како не би остао везан за овај свет. Ноге му се везују око чланкова, а глава
испод браде и око темена; очи су му склопљене. Верује се да је врло важно да су очи умрлог потпуно
склопљене, јер ако нису, он је остао жељан нечега за живота. Такође је устаљено да онај ко први погледа
у очи покојника умире следећи.
Од смрти до сахране треба са прође 24 сата и да покојник преноћи у кући. У градовима, тело покојника
преноћи у капели док се у селима још увек задржао обичај чувања покојника. У неким крајевима
постоји и случај да покојник обавезно мора преноћити у кући, иако у месту смрти постоји капела и иако
је преминуо у болници. Припрема покојника је врло важна, а посебно ако је он преминуо у
иностранству. У том случају се мора организовати превоз покојника из земље у којој је преминуо, а то
може потрајати. Такође, неважно у којој је тачно земљи умро, поступак припреме је исти.
САХРАНА

На дан сахране, рано ујутру одлази неколико комшија са копају гроб. Родбина не копа раку. Сахрана се
заказује одмах након смрти и свештеник се одмах обавештава о томе, како би извршио опело. Опело је
молитва у којој се свештеник моли за опроштај грехова и покој душе преминулог.Када је ковчег
спреман и тело умрлог је у њему, оно се односи у капелу. Раније се опело радило у дворишту покојника,
а сада се то ради у капели. У случају када се опело врши у дворишту, свештеник, који је већ обавештен о
смрти, долази у заказано време за опело и узима потребне податке о умрломе, а ковчег са покојником се
износи у двориште. Свим присутнима се поделе свеће које они држе током опела. У оба случаја, ковчег
би требало да је окренут тако са покојник гледа на исток. Породица долази сат времена пре опела у
капелу, током којег ће стојати са десне стране ковчега. Крст се налази на врху главе покојника. Изнад
његове главе се налазе свеће свих чланова породице; према црквеним прописима се доноси само свећа,
али постоји обичај да се такође доносе цвеће и венци. Негде се опело врши нас отвореним, а негде пред
затвореним ковчегом. Изнад главе покојника се налази тацна са следећим: чашом вина, куваним житом
на начин као за славу, у којем се налази свећица, мешавина уља и вина којом се после опела прелива
покојник. Такође, ту стоје вода и кашичица, јер ће поп њоме прелити жито; погача и тацна са медом су
такође обавезни, јер погача симболизује Христа, који је хлеб, а мед симболизује блаженство раја. После
опела, свештеник позива присутне на последње целивање, икону и крст или покојника, завсно од тога да
ли је ковчег током опела био отворен или није. Икона и крст му се у првом случају налазе на грудима
или се врши на место на ковчегу где је покојникова глава. Члан породице се прекрсти, поклони, а онда
целива умрлог изговарајући тихо: ,,Бог да му душу прости". Покојника прво целивају најближи, а после
њих сви присутни на опелу. У случају да је отворен, ковчег се затвара, али се не закива, јер се код гроба
поново отвара. Након овога, формира се погребна поворка. На челу поворке особа која носи крст се
налази са десне стране, а жито, вино и уље са леве. Иза крста и жита налазе се лирије, барјаци и рипиде.

Иза њих иду млади који носе цвеће и венце. После њих иде свештеник, а иза њега ковчег који је окренут
тако да су ноге покојника напред, јер према обичају током живота на земљи када се хода ноге иду
испред главе. Иза њега иде родбина у редоследу по блискости, а иза њих народ.

Поворка онда долази до гроба и следи сама сахрана. На путу од куће до гробља, вероватно ако је опело
извршено у дворишту, застаје се два пута, често на раскрсницама или на неком за покојника важном
месту; такође ако се стаје поред кућа блиских познаника, изговарају се молитве, тојест ,,последњи
поздрави". Верује се да поворка никако не треба да пролази поред стада, ливада или поља јер је и само
по себи мртво тело штетно по биљке и животиње. С друге стране, негде се верује да је болест демонског
порекла и када пролази погребна поворка људи изводе болесну децу како би њихова болест прешла на
покојника. То су два помена, а трећи се врши на самом гробу. Сахрана се, као што смо увек знали врши
на гробљу. Један од најближих пријатеља може говорити лепе ствари о покојнику. Ковчег се спушта
поред раке и одвезују се руке, ноге и глава које су биле везане током припреме. Људи који су копали
раку целивају покојника, као и неко од родбине, затвара се ковчег и спушта се помоћу конопаца и раку.
Тамо где је то обичај, свештеник прелива ковчег остатком мешавине вина и уља који је већ у раци, и
баца грумене прве ископане земље на ковчег. И остали присутни бацају земљу, а негде се баца и новчић
уз речи: ,,Бог да му душу прости". Након повратка са гробља, свештеник освећује водицу у просторији
где је покојник преминуо, зарад здравља и мирног даљег живота укућана. Негде се верује да се са
гробља мора враћати различитим путем (и да се не сме нигде свраћати) како се дух покојника не би
вратио у кућу, а другде се опет верује да се са гробља треба враћати истим путем управо како се дух
покојника не би изгубио.
ЧУДНИ И БИЗАРНИ ОБИЧАЈИ

Постоје различити обичаји у вези са припремом сандука: ако је умрла млада невенчана особа, на руку јој
се ставља прстен као знак да је била венчана на земљи - тај обичај негде постоји и данас, а потиче из
веровања да Бог не прима у рај оне који нису венчавани; такође, сахрањивање неудатих младих девојака
у венчаницама. У Источној Србији, где су обичаји и најбизарнији, се са тим иде још више у крајност где
се преминулом младићу тражи девојка, односно супруга, или обрнуто, са којом би он био заједно
сахрањен и ,,венчан". Тај обичај се зове ,,црна свадба". Још једна варијанта овог обичаја је да се
одређена жива особа, која на то пристаје, венчава као вереник/вереница са мртвом особом, њихов брак
такође траје годину дана, а особа за то време не сме да се заљуби јер би то значило ,,прељуба". Додуше,
уколико особа са којом је покојник за живота био у вези не жели да игра улогу супруга/ге, то може
урадити неко од пријатеља. Како ће изгледати оваква свадба зависило је од одлука саме породице:
могло се само симболично отићи на гробље, или се млада појавити у венчаници (или младожења у
оделу), а пријатељи и родбина би представљали сватове и они би заједно уз музику отишли на гробље.
На таквим свадбама се уместо певало плакало.

Људи користе обичаје како би прекинули и заварали тај ред смрти ако се више смртних случајева
десило у породици. У директној вези са тим, у Србији имамо много чудних сујеверија у различитим
крајевима. На југу, ако у породици премину две блиске особе у периоду од годину дана, слути се и на
смрт треће особе, јер мисли се да снагом магије мора доћи до целовитости; како би се то избегло, у
ковчег се ставља пластична лутка, најчешће барбика, како би се прекинуо низ. У руралним крајевима
Србије верује се да ако је више рођака рођено у истом месецу да имају исту судбину - према томе ако
један од њих умре, назире се и смрт другог. Како би се те спречило врши се ,,откуп" покојника. У
околини Зајечара се после сахране, као још један пример чудног обичаја, родбина и пријатељи
међусобно гађају комадима земље за срећу, а онај ко бива погођен ,,неће бити следећи". Такође се земља
из гроба баца низ леђа; тиме се људи штите од тога да им се преминули појављује у сновима.

Још један чудан обичај је сахрањивање живе кокошке са покојником. Ово се практикује или се
практиковало у селима између Књажевца и Сврљига. За парастос (40 дана) се и за кокошку пали свећа и
даје помен. Овај обичај варира у крајевима као што су Косово и Метохије и Банат. Закоље се кокошка,
ћурка или било која перната животиња али се убацује у раку са ковчегом, из истог веровања. У неким
крајевима се иде у крајност где се опрезно ставља глава животиње у сандук другог или трећег
преминулог; негде се та глава закопава у земљу, негде се баца у реку.

У Златиборском крају се у сандуке стављају и ћилими и пешкири, сав накит, и важно је да је бурма на
месту, јер ако није, неко ће са њом да прави враџбине. Овде се такође, али кад се ради о чувању
покојника када он ноћи у кући, брине да ништа не пређе преко сандука, јер се мисли да ће се покојник
повампирити. Кад се ради о веровањима да ће покојник постати вампир, негде се верује да ако је
покојник у моменту смрти имао шибице у џепу, да ће се то засигурно десити. Одатле произлази убадање
покојника иглом како се не би вратио као вампир.

Постоји, као што је поменуто, обичај покривања огледала у кући након смрти, у околини Ваљева, такође
како покојник не би остао у кући, отварају се врата и прозори, а намештај и посуђе се окрећу наопако.

На неким сахранама се чује звук оркестра који прати поворку. У Тимочкој Крајни је постојао обичај да
се на сахрани певају сватовске песме уместо тужбалице. Догађај сличан томе се догодио у селу код
Голпца где је породица Пајкић преко локалног радија пустила позив на давање помена Илији Пајкићу
после две године смрти, преминулом у 36. години живота. Оркестар је певао целе ноћи на гозби са
много пијаних гостију.

Кад се ради о припреми ковчега, у неким крајевима се у њега ставља и прут, или јер се покојник на њега
за живота ослањао,или како би се одбранио од злих духова; ако се ставља новац, ставља му се у џеп
како би могао да плати улаз у рај, а шта се веровало да је прелаз преко моста. Обичај давања новца
покојнику је присутан и свим регијама, и практиковао се од давнина. Дарови се негде стављају у сандук
тако да буду до врата наниже. Као дар породици преминулог обавезно се кафа доноси, али су присутни
и ракија и црно вино. Ако слаткиша има превише у кући, она се обавезно каде тамјаном, а најмлађи их
једу у наредних неколико дана, или недеља ако се ради о великим сахранама.

Како сам поменула да постоје и ствари које не ваља стављати у сандук покојника, тако се верује да се у
сандук не стављају огледало или било какви оштри предмети; прво, да умрли не би видео свој одраз, а
друго како се не би повредио.

Имућне породице су у старијим временима стављале злато у ковчег, такође за плаћања уласка у рај;
уколико породица није имала толико новца издвајали су се најбољи комади злата.

Још једна ствар која је важна је да, када се ради о осталим нецрквеним обичајима, радимо како осећамо
да треба, где смисао кривице или притиска не мора бити присутан.

Следећа занимљивост је да се на Хомољским планинама практикује обичај који датира још из средњег
века: пошто се верује да није добро да покојникове очи некога виде, ако је особа умрла отворених очију,
на њих се стављају новчићи.
У милановачком и чачанском крају се баца бели цвет у гроб уз речи: ,,Ево теби бели цвет, а ти нама бели
свет". То обично раде најближи, а и они које је смрт покојника много потресла, како не би ,,отишли за
њим".
ОБИЧАЈИ У МОМ КРАЈУ

У селу где живим, а предпостављам и другим селима севернобанатаког округа се не практикују

екстремни обичаји али постоје ствари које би било битно споменути, као што су венци на гробовима; на
гробље се такође доноси цвеће и венци. Људи често оставе и после свих помена не обилазе гробове и
због тога споменици остају запуштени, срушени од ветра или закривљени ако је у питању само дрвени
крст. Додуше, постоје и неки породични споменици који су велики и упечатљиви, мада не иде се у
превелику крајност са тим. Кад се ради о поменима за трећину и недељу дана, на гроб излазе само
најближи са обавезно свећом, и храном довољном за пар залогаја коју ће појести преко гроба ,,за душу"
- нема ношења кађеног жита или вина и сличног, што претпостављам да је пожељно, али нисам за то
сазнала из личног искуства. Пошто сам споменула обичаје за парастос, оно што јесте заступљено на мом
подручју је остављање празног места и тањира окренутог наопачке, што треба да представља место
преминуле особе.
ОБИЧАЈИ НАКОН ДАНА САХРАНЕ

И за одређени период након сахране постоји одређена традиција одржавања помена умрлима. Почећу од
ношења црнине. Црнину укућани носе од дана смрти. Жене носе црне мараме, а мушкарци црне
кошуље. Носи се годину дана. Раније су жене за децу и мужеве носиле црнину до краја живота, што се и
данас још увек у неким селима практикује. У градовима се црнина углавном носи 40 дана. Након
сахране се у наредних 6 месеци не слави и не учествује у било каквим весељима, осим када се ради о
крсној слави, јер и тада се молимо за покој душе најближих.

Обичаји током прве недеље након сахране су следећи: дан после сахране је трећина, трећи дан од смрти
и тада најближа родбина, односно породица одлази на гробље. Негде се иде након недељу дана, односно
у прву суботу након сахране, а може се ићи и на дан после сахране и на недељу дана. Субота је важна
јер је то дан посвећен мртвима. Негде најближа родбина излази на гроб сваког дана до 40-ог дана, када
се приређује, тј. даје парастос. Спрема се храна и позива се родбина да дође на помен, а пре тога се, бар
како сам сама и имала прилику да видим, одлази у цркву где поп пева молитву за покој душе покојника,
и одлази се на гробље где се узима неколико залогаја и пали се свећа такође за покој душе. У неким
местима се оставља пун сто хране и тањир за покојника, да када се врати да једе, а негде се оставља
празно место за столом и тањир и чаша који се окрећу наопачке. То је тачно 40 дана након смрти, а
може се правити и у прву суботу пре тог датума. Тај дан представља одлазак душе на небо, пред Божји
суд. На гроб се на 40-ти дан износе пшеница и вино, цвеће, кадионица и тамјан. Може се донети и кафа
или једноставно храна коју је покојник волео. У куршумлијском крају се верује да ако се остави кувана
кафа на гробу, а она је до следећег дана нестала (испарила), верује се да ју је покојник попио. Доноси се,
дакле храна или пиће које је покојник волео и једе се такорећи преко гроба за покој душе.

Помен се даје и на пола године и годину дана. За оба се практикују идентични обичаји. Пола године и
година се дају на тачан датум или у прву суботу пре тог датума. На гробље се носе од свештеника
освећено вино и жито, пали се свећа и прекађује гроб. Помен од пола године не постоји у свим
крајевима Србије, а година је последњи помен.

Након давања године (како се међу људима чешће каже), постоје задушнице. Задушнице су дани које је
црква посветила мртвима. Постоје: јесење (Митровске) пред Митровдан, зимске, које су пред Месне
покладе, летње, које су пред Духове, и пролећне (Михољске) које су пред Михољдан. Тих дана се пале
свеће за покој и читају се молитве за мртве, свештеник кади и прелива вином гроб. Ако родбина не може
изаћи на гроб, задушнице се обављају у цркви.
ЗАКЉУЧАК

Имам одређена мишљења у вези са различитим обичајима везано за сахране.

Када се ради о црнини, из свог искуства, а уједно и по свом мишљењу не мислим да је непридржавање
ношења црнине знак непоштовања, истина је да је складно носити црнину у неком периоду након
сахране, али мислим се не мора жалити (додуше зависи и од тога шта за кога смрт значи), посебно не
остали млади чланови породице, у случају да је нека старија особа из родбине, рецимо, умрла. Слично
размишљам и о слављу: пожељно је не пуштати музику и не учествовати у слављима бар неколико
месеци након смрти, али мислим да из истог разлога као и за црнину, то не мора да се практикује
предуго, ако смо смрт покојника бар неким делом прихватили.

Оно што мислим да је сасвим лепо мишљење је обраћаје пажње на чињење добрих дела и дељење са
онима који немају, и онима који се налазе у неповољној ситуацији, као вид чињења добробити колико за
њих, толико и за мир душе саме покојне вољене особе.
ЛИТЕРАТУРА:

1. https://drnda.com/obicaji-nakon-sahrane/
2. https://www.prevozpokojnika.org/pogrebna-ceremonija-kroz-istoriju/
3. https://lepaisrecna.mondo.rs/Lifestyle/Price-iz-Srbije/a33251/OBICAJI-ZA-SAHRANU-Pravoslavna-
pravila-i-najveci-greh-koji-mozete-uciniti.html
4. https://www.malovan.net/Lat/Tekst/582/Obicaji-za-sahranu
5. https://drnda.com/obicaji-u-srbiji/
6. https://www.najzena.rs/porodica/vesti/33156/srpski-obicaji-kada-neko-premine-evo-sta-se-stavlja-u-
sanduk-pokojnika-na-sahrani-tu-obicno-svi-grese/vest
7. https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3988377/nisam-sujeverna-ali-sto-bih-razmisljala-da-li-sam-kriva-ako-
neko-zaista-umre-ovo-su-najcudniji-obicaji-na-srpskim-sahranama
8. https://www.telegraf.rs/vesti/srbija/3549762-istrazivanje-telegrafa-bizarni-obicaji-na-srpskim-
sahranama-sve-cesci-javlja-se-strah-od-kazne-pokojnika
9. https://prevozpokojnika.co/sta-se-stavlja-u-sanduk-pokojnika/
10. https://drnda.com/narodna-verovanja-za-sahrane/
11. https://www.pogrebna-oprema.rs/sr/pogrebno/obicaji-bonton-sahrana