Породични живот код Срба

Светиња Кумства (професор Влајко Влаховић)

Предговор ове књиге је написао Свети Владика Николај. Педесет година
провео у изганству, преминуо 1994.године. Завршио богосливију на Цетињу.

Нарочиту улогу у породичном животу игра кумство. Хришћанска црква је кумству дала значај
духовног сродства између кума и кумчета. Крштени кум је највећа почаст коју човек може
да добије. Само велика љубав која постоји између две породице. Венчано и крштено кумство,
се много цени у народу. За веначног се каже да је „држао венце“ за другог да је „држао на
рукама“. Велика је грехота да се одбије кумство. Кумови се чак и више поштују него и некада
родбинске везе. Да се не би излгали греху према куму, углавном се кум узима из даљих
крајева. У српској традицији, кумство зна да потраје кроз више генерација .
Кумство из
помоћи(када сиромах позове богатог за кума), кумство измирења(крвна
освета) , Шишано кумство је када постоји у једном народу и муслимана и
рикоматолика, и када желе да се породице окуме. Кума тада шиша прамен детету и од тада се
они називају ,,кумбаре“ да би се разликовало од крштеног кума.

Побратимство искрено другарство између два човека било је предуслов за братимљење.

Раније је побратимство било много више распрострањено и СПЦ је написала посебан обред,где
је свештеник благосиљао њих. Тај обред се вршио до Другог Светског рата. Затим Синодском
одлуком Митрополија Београдско Карловачка је пре 50 година укинула тај обред. ПОбратими
су се постом и молитвом припремали за овај обред,затим су се тог дана Причестили. И тако се
тог дана тај обред називао причасно или причесно побратимство.

Посиновљење - људи који немају своју децу, узму туђу децу и прогласе их за своју.
Обред посиновљења благосиља Црква, и постоји народни обичај који прати обред. Они
који су узли дете називају се поочим и помајка, а он или она су посин или поћерка.