Василије Мујо Спасојевић

СВАДБАРСКИ ОБИЧАЈИ
У ЦРНОЈ ГОРИ

УВОД

О свадбама у Црној Гори писано је и до сада и то најчешће кроз описе родослова, описе
села, братстава или племена. Ти прикази свадбених обичаја дати су у основним цртама
док се ређе могу наћи детаљни описи. Моја преокупација није била да откријем нешто
ново, нешто што је мање познато, или чак непознато. Напротив, намјера ми је била да од
старијих људи чујем и забиљежим изворно све о тим древним обичајима који су се на
простору Црне Горе, од мјеста до мјеста разликовали или пак минимално разликовали.
Снажна веза са прошлошћу, историјом и традицијом, тако карактеристична за ово
поднебље, не би дозволила заборављање поменутих обичаја, тако ће се права вриједност
ове књиге видјети на основу тога колико ће будуће генерације цијенити и упражњавати
обичаје својих предака.

Описани свадбени церемонијали везују се за период до краја XIX вијека, за вријеме старе
Црне Горе и оне дјелове садашње Црне Горе који су некада били под турском влашћу
(Санџак), под аустроугарском или француском (Приморје). Морамо напоменути да се и
данас млади узимају практикујући пуно појединости некадашњих обичаја, или са
незнатним измјенама.

Да би се боље схватили и боље разумјели свадбарски обичаји у Црној Гори, неопходно је

дати пресјек дијахроне перспективе црногорског патријархата у периоду родовско-
племенске заједнице. Наиме, у историјској науци се истиче да је црногорско племе један
од битних конституената патријархалне структуре и организације. Величина племена кроз
дуги временски период у Црној Гори се мијењала тако што се, поред осталог, или
смањивала или увећавала. На ово је, прије свега, утицало родовско друштво, економска
моћ и свакако конфигурација земљишта. Племе је, уствари, заједница разних братстава
који чине групу крвно везаних људи или породица које имају заједничког претка.
Најчешће се дешавало да једно братство чини једно село. Братства су се међу собом битно
разликовала и то прије свега, како по економској моћи тако и по бројности. Она велика
братства звана Јачице су играла битну улогу у цијелом племену. Она су у своме племену
имала своје обичаје, своје навике и друге особености.

Међутим, у племену су поред братстава долазили досељеници, такозвани „приселице",

који су доносили своје обичаје и своје навике. Њих су у племену нерадо примали, често су
их потцјењивали па и омаловажавали. Но, и једни и други су били типично патријархално
друштво у коме је отац породице био неприкосновена личност. Он је тај који је одлучивао
о свим битним садржајима у животу породице и, што нас нарочито интересује, који је
одлучивао о женидби и удаји и сл. Значи, он је тај који је одлучивао о браку. Тај брак о
коме је отац породице одлучивао имао је и један императив а то је, да је мушкарац из
једног братства могао ступити у брак искључиво са ђевојком из другог братства, у
такозвани егзогами брак. Овај принцип је био изнад свих људских ставова, јер се морао
потчињавати принципу равноправности братства. Ово се огледало у томе што се водило
рачуна да се младожења жени из братства слично његовом, тј. онај из јачице узимао је
ђевојку из другог братства, такође из јачице. Ово правило је било и међу малим
братствима, која нијесу била јачице.

Истина, било је и одступања од овог правила. Овај егзогами брак се у неким братствима
одржао све до времена док братство није постало велико и разгранато. У таквим
разгранатим братствима, сама по себи престајала је забрана женидбе и удаје унутар
братства. Напомињем да се у старој Црној Гори добро знало да егзогами брак, брак између
различитих братстава доводи до физички и духовно здравог потомства, а с друге стране,
оваквим браком се проширују и учвршћују везе и пријатељства са другим братствима, што
је у оно вријеме било чак питање опстанка. С друге стране, ендогами брак, брак унутар
братства би доводио до духовне и физичке деградације, а уз то је имао и других
негативних посљедица. Напријед смо навели да су у племену нерадо примали приселице,
али су исто тако нерадо примали и домазете тј. оне који се призете, који дођу на имање
жене са којом су се оженили или хоће да се ожене. Ова „забрана" од стране братства да се
неко призети настала је из бојазни да тај домазет не би узео имовину ђевојачке породице а
тиме учествовао у племенској, сеоској и братственичкој својини. Међутим, братство је
имало један добар начин да се одбрани од уљеза - домазета а то је увођење пречег права
куповине, о чему овом приликом нећемо говорити.

Не бисмо могли имати праву слику патријархалне породице у Црној Гори ако не би смо у
основи рекли коју ријеч о породичној задрузи као родовској заједници. Породична задруга
је била углавном скуп три нараштаја и то ђедова, синова и унука, укључујући ту и жене.
Главни у породичној задрузи - старјешина задруге је најчешће ожењени мушкарац који је
посједовао добар углед међу својим братственицима. Та функција из више разлога није
могла припасти жени, јер је жена представљала само биолошко биће у односу на коју је и
најмлађи мушкарац имао већа права у породици, односно у породичној задрузи. Жена је
та која се бавила искључиво женским пословима: кувала, прала, чистила, прела, везла,
ткала, чувала стоку, музла, спремала бијели мрс.

Поред овога жене су имале велике обавезе према мушкарцима у задрузи. Морале су бити
послушне, посебно према ожењеним људима, и своме домаћину. Кад би путовале са
мушкарцем, ишле би задње, кад би људи улазили у кућу љубиле би их у руку, кад би ко
дошао на објед оне не би сјеле за трпезу итд. Ове обавезе и дужности жене би се могле
још набрајати, али једна обавеза која чини предмет овог писања јесте слијепа послушност
приликом удаје. То проистиче из тадашњег морала који је дуго владао у црногорској
патријархалној породици. Истина, ово се није сводило само на послушност женске дјеце
према мушкарцима, већ и на потчињеност млађих мушкараца према старијим
мушкарцима. Тако, и младић се најчешће није питао да ли пристаје да се жени одређеном
ђевојком, већ је то морала бити она ђевојка коју старјешина куће одабере. Или,
неприкосновеност старјешине куће се огледала и у томе да је просио ђевојку за свог сина
док је још била дијете. Ево једног доста познатог примјера за то. Милан Јовићевић у
књизи - Вјенчања на црногорском двору - наводи: „Још као дјечака у дванаестој години
(1853) Николу (касније књаз Никола, примједба ВС) су вјерили са шестогодишњом
Миленом, кћерком тада најугледнијег црногорског војводе Петра Вукотића са Чева, села
код Цетиња" - Године 1860. 27. октобра (8. новембра по новом календару) су се вјенчали.
„Чудан је био тај брак. Она од непуних четрнаест година, а ја тек навршио деветнаест",
писао је књаз Никола у својим мемоарима.

Ево још једног примјера. Једна старица из Лукова крај Никшића ми је испричала - када се
мајка њене свекрве удала, није знала за кога се удала нити је видјела свога мужа, јер, када
су је довели, њен муж је био дуже времена на раду у планини. Послије неког времена,
свекрва је пошаље да у кабао (дрвени суд ) донесе воде са убла (бунара). Мучила се да
захвати воду, али јој то није полазило за руком. Тада је наишао један човјек и показао како
се то ради и захватио јој је воду из убла. Када је дошла кући испричала је све што јој се
десило и рекла: „Боже, што је добар онај човјек те ми је помогао, бог му здравље дао".
Мало касније тај човјек је ушао у кућу, а то је био њен муж.

Посебно треба истаћи да у Црној Гори није било старосних граница за ступање у брак, али
се сматрало да је најбоље животно доба за ступање у брак жене од 16. до 25. године а за
мушкарца ова граница је нешто дужа. Значи, жене су се удавале између 16. и 25. године
живота и то тако да се морала прво удати старија сестра па млађа. Ако се десило да се
млађа сестра прије уда, то је био знак да је старија под неком маном, а ако то није онда би
вјеридба млађе кћерке морала сачекати док се старија не уда, а то је понекад трајало и
неколико година. Међутим, мушкарци су се могли женити не поштујући обичаје. Поред
овога, још један моменат је карактеристичан, а то је да се водило рачуна да се прво сестре
удају па браћа жене. Ово је тумачено тиме да се избјегне сукоб између заова и снаха. Ово
је сликовито речено у честим здравицама које се упућују невјести: „Лијеп род породила,
двије кћери и четири сина, прве кћери потоње синове да се два зла у дом не састају". Ови
обичаји су давно превазиђени, али код Црногораца је и данас ова здравица у честом
понављању.

Ријетки су случајеви да ђевојка или младић одбију послушност старјешине куће за удају
или женидбу, али било је и таквих случајева. Петар Шобајић у књизи Бјелопавлићи и
Пјешивци наводи: Јовану Ћурановићу, још док је био у колијевци намијенили су били кћер
Ћура Лајовића (Бубића) по старом обичају. Кад одрасту, окуди му неко ђевојку и он је не
хтједе узети, али му с тиме није било ни станишта у племену међу јаким Бубићима, он
побјегне у Спуж те се тамо потурчи". Овај примјер несумњиво говори о строгости
неписаног правила да, када се ђевојка једном обећа, ни једна страна се не смије одрећи
дате ријечи, у противном - то би била велика срамота и истовремено довољан разлог за
непријатељства.

Овдје треба истаћи да је мајка та која је највише посвећивала пажње васпитању женске
дјеце, а отац мање. То васпитање се највише односило на чување чедности, на послушност
и наравно на познавања послова који је чекају кад се уда. Мушкарац је нешто другачије
васпитаван. Прије свега, морао се посветити правди, истини, чојству, одважности, љубави
према дому, породици, братству, а изнад свега према датој ријечи.

Ове констатације би биле непотпуне ако не би смо навели и то да су женска дјеца уживала
и одређена права. Тако на примјер женско дијете је, поред права на издржавање, имало и
право на опрему и удомљење. Опрему сачињавају ствари које служе за њену употребу, као
и оне које су намијењене за дарове кад се буде удала. Исто тако, ђевојка је била власник
оних ствари које је посебно добијала на поклон од својих родитеља или ближе или даље
родбине, као и ствари које је сама произвела. Оне ствари које је ђевојка добијала на
поклон су се звале прћија, као и ствари које је властитим радом зарадила. Ако би кућа
остала без мушке главе, ђевојка би продала некретнине или би их поклањала најближим
рођацима. У касније вријеме ситуација је нешто другачија, до чега долази појавом
домазета и стварањем мираза. Међутим, код муслимана и код православних у Санџаку
мираз се јавља много раније него у старој Црној Гори.

С обзиром да је циљ просидбе и свадбе брак, то ова прича не би била потпуна ако не
бисмо нешто рекли и о браку. Брак као заједница мушкарца и жене је несумњиво био и
остао један од основа сваког друштва. Стабилност брака је зависила од низа фактора које
овом приликом нећемо набрајати, али један фактор, који је изузетно карактеристичан за
Црну Гору, јесте потомство у браку. Наиме, тамо гдје је постојало мушко потомство брак
је био стабилнији и скоро нераскидив. Напротив, брак у коме су искључиво женска дјеца
био је најчешће нестабилан и није се могао увијек одржати. У оваквој породици отац је
увијек сматрао како нема дјеце. Исто тако и у случајевима гдје није било дјеце, брак се
најчешће растурао.

И односи мужа и жене у браку у старој Црној Гори су битно утицали на стабилност брака.
Један добро стабилан брак карактерисали су неки моменти који су код народа
представљали „закон". Наиме, Црногорка уласком у брак је узимала презиме свога мужа, а
уз то, казивала се по мужу а никако по оцу, што је касније било регулисано црквеним
прописима. За разлику од православних, Малисорке су се казивале по оцу. Однос мужа и
жене је био такав да жена није смјела ни у ком погледу да брани свога мужа, јер је то била
велика срамота. Црногорац би прије погинуо него дозволио да га жена у било ком погледу
брани. С друге стране, Црногорац пред другима није показивао према жени ни њежност
ни љубазност, јер је и то била велика срамота. Он је знао своју жену и да кажњава, па чак
и физички, а поготово за њену непослушност. Ту слијепу послушност жене Његош је
описао у Горском вијенцу кроз уста кнеза Јанка кад каже:

„ Кад ме жена пита ђе сам био,

казаћу јој да сам со сијао,
куку њојзи ако не вјерова "!

У случају смрти жене срамота је било да муж плаче за њом, а исто тако ни жена из истог
разлога - поноса, није плакала, бар јавно, за својим мужем. Но постојала је и друга страна
међусобних односа мужа и жене. Он је чувао и бранио њену част и достојанство као што
би чинио њен отац или брат док је била ђевојка. Не би добро прошао онај ко би се
Црногорцу такао у част и образ жене или је на било који начин понизио, а с друге стране
Црногорка - супруга, као стуб породице са поносом је гледала како на свој род тако и на
свој дом, посебно истичући чија је, из које је куће и братства.

Ако смо нешто рекли о просидби, свадби, вјенчању и браку у Црној Гори до краја XIX
вијека, онда је ред казати и нешто о разводу брака и то највише по причању старих
Црногораца.
У Црној Гори све док брак, а тиме и развод брака, није црква а затим и световна власт
санкционисала, развод брака је обављао искључиво муж, и то често уз консултовање
ближих рођака па и братственика. Да би се један брак растурио, раставио, развео, морао је
- поред осталих - постојати један од сљедећих узрока: брачно невјерство, прељуба,
узајамна мржња, нетрпељивост, неслога између мужа и жене, немање дјеце, немање
мушке дјеце, рађење о глави, напуштање брачног друга, понекад и због ситница.

Од свих ових узрока, због посебне интересантности, задржаћемо се на случајевима када у

браку нема дјеце или (мада ређе) нема мушке дјеце. О овоме су доста писали Јован
Ердељановић, Павле Ровински, Мирко Барјактаревић и многи други. Међутим, оно што
смо ми чули од умом бистрих Црногораца, углавном је слично или приближно исто што
су наведени писци забиљежили. Ријетко је који брак могао остати ако у њему није било
потомства и такав брак се у највећем броју случајева растављао.

Међутим, бивало је случајева, и то нијесу били усамљени, да се најчешће заслугом жене и

такав брак одржавао. Значи, ако у браку није било дјеце, а чежња за потомством у
традиционалној црногорској породици је била велика и ако се брак није раставио, онда је
то доводило до двоженства (бигамија). Ову бигамију треба искључиво везати са великом
жељом да се од добра човјека добије мушко потомство. Уз сагласност жене, муж би довео
другу жену, с тим што је и прву задржавао. Али остало је записано да су постојали и други
случајеви када је жена нероткиња „женила" свога мужа. Наиме, жена нероткиња би
предложила своме мужу да се ожени том и том женом и ако би он пристао, она би
одиграла главну улогу за његову женидбу. У таквом браку најчешће би обје жене лијепо
живјеле и у свему се слагале, с тим што би прва помагала другој у подизању дјеце, а за
узврат би уживала највеће поштовање и пажњу, како од млађе жене тако и од мужа и свих
укућана па и братственика.

Овакав облик бигамије се у врло ријетким случајевима задржао и до данашњих дана. Ради
илустације навешћемо један примјер. Михаило Радуловић држао је кафану на Буковику на
Крнову. Био је ожењен од Мартиновића. Са женом је имао једно женско дијете које је
умрло. Касније, ова жена није могла остати у другом стању. Код њих је радила једна
ђевојка са којом је Михаило имао једно женско дијете. Првој жени то није било криво, већ
је предложила Михаилу да се разведу да би се са овом другом оженио, што је овај и
учинио. У кући су се беспрекорно слагали, а изнад свега су Михаило и млада жена
цијенили и поштовали прву жену.

Овај примјер и сви други случајеви упућују на један једини закључак - да бигамију ове
врсте у Црној Гори треба тражити у менталитету Црногораца, у великој жељи за
потомством, првенствено мушким, да се „траг не утре", како се то у Црној Гори каже.
Истина, двоженство је бивало и из велике обијести мужа, али то су усамљени случајеви.
Ово се нешто чешће дешавало, према ономе што је записано и према причањима, код
Муслимана и Малисора. Истина, и др Мирко Барјактаревић у књизи „Ровца" наводи
примјер када супруга нађе ђевојку или жену којом жени свога мужа, па у неким
случајевима и по два пута. Др Барјактаревић наводи и то да је патријарх српски Арсеније
Чарнојевић III послао писмо племенима источне Херцеговине, Брда и Црне Горе и
Приморја, са прекором да се не жене рођакама, снахама, кумама, да не држе по двије жене
и да не узимају (преузимају) жене док им је муж жив. Забрањује се поповима да вјенчавају
такве парове. Иако је ово писано 1689. године, примјери говоре да се ова забрана слабо
поштовала.

На крају да наведем и то да у нашој прошлости али и у садашњости свадбени обред

неизоставно остаје у људском памћењу . То је обред кроз који тече истинска радост
учесника а посебно младенаца који своју будућност гледају у духу многих здравица које
се изговоре на свадби, а посебно оних које су њима упућене. То маштање о срећи и
љепоти у заједничком живљењу садржано је у молитвеној чаши или доброј молитви коју
изговара отац или стриц када даје савјете и изражава жеље невјести. То су ријечи којима
се исказује топлина, љубав и нада за срећом, за хармонијом у браку, за слогом,
међусобним уважавањем, за породом... Ту су кићени сватови, господа сватови: стари сват,
барјактар, првијенци, војвода, ђевери, ђеверуша, енђибула (јенђибула, анђибула, јенђа),
кум, пустосват, муштулугџија, главеџија, чутураш, застава, буклијаш, чајо (чауш, цауш),
домаћин од сватова и сви они и стари и млади разиграни, распјевани, ђе свако од њих има
своју улогу одређену према његовим осјећањима, способностима и ономе чиме ће највише
допринијети остварењу овога пребогатог народног стваралаштва. И пјесме које прате
свадбарски церемонијал су прилагођене чистоти људској којом се изражавају своја хтења.
То је исто изражено у колима поскочицама који су одраз цјелокупног фолклорног миљеа у
коме сваки дио овога предивног свадбарског обичаја чини незаборавним.

Аутор

СВАДБЕ У СТАРОЈ ЦРНОЈ ГОРИ

Свадбарски обичаји у старој Црној Гори, која је обухватала области Горње Зете у чији
састав су улазиле: Катунска, Ријечка, Црмничка и Љешанска нахија и касније Седморо
брда: Бјелопавлићи, Кучи, Пипери, Морача, Ровца, Братоножићи и Васојевићи, са свим
својим разликама и сличностима су се формирали унутар ових крајева. На ово су утицали,
како смо навели у уводу, многи фактори које смо у основним цртама елаборирали.
Међутим, овдје треба навести које су то области и у којим границама које је обухватала
стара Црна Гора. Наведене четири нахије су обухватале само брдовите крајеве, тешко
приступачне и врло погодне за одбрану од Турака. Граничила се са југа Суторманом, па
брдима између Паштровића и Црмнице, између Паштровића, Мајина и Брајића и Побора
до близу мора код Грбља; са западне стране: изнад Котора, Доброте, Љуте, Ораховца,
Дражевине, Пераста, Рисна и Леденица; од сјеверне стране: преко Ситнице па између
Грахова и Цуца на Пусти Лисац и од истока; планином Лаством и Гарчом, па брдима
изнад Сушице, испод Комана до Љешкопоља, па изнад Жабљака и Додоша преко
Скадарског језера до Сутормана. Овако стијешњена Црна Гора, чије се име први пут
помиње крајем XV вијека, у којој су се људи претежно бавили сточарством и врло мало
земљорадњом, почела је вршити утицај на сусједне области насељене православним
живљем и све тако док је постепено проширивала своје границе и на Седморо брда. Овдје
треба напоменути да област Зете (не мисли се на државу Зету), Подгорица и Љешкопоље
нијесу и улазиле у границе старе Црне Горе све до краја црногорско-турског рата 1876-
1878. године. С обзиром да су ове области најдуже биле под турском влашћу, то су се у
овим крајевима, не и у Љешкопољу, најдуже задржали турски обичаји па и свадбарски.
Ово се односи и на Малесију, гдје имамо оригиналне свадбарске обичаје.

СВАДБА У БЈЕЛОПАВЛИЋИМА1

Опредијелили смо се за опис свадбе из села Слатине, с обзиром да је Слатина

„расадник" највећег броја братстава у Бјелопавлићима, како то у својим објашњењима
наводи Петар Шобајић и други писци. Могло би се претпоставити, имајући у виду
конфигурацију Бјелопавлића, да ћемо наићи на извјесне разлике у свадбарским обичајима,
од села до села. Међутим подаци који слиједе у нашем излагању од доље поменуте
старице из села Слатине у потпуности се подударају са оним што нам је испричала
старица из села Вучице. Напомињемо да су ова села прилично удаљена једно од другога.
Значи, свадбени обичај који овдје описујемо је прихваћен од највећег броја села у
Бјелопавлићима.
Када младић приспије за женидбу, његов отац се распитује преко пријатеља, комшија
и других ђе има добра ђевојка којом би сина женио. С друге стране, у то доба, ђевојка
приспјела за удају, ђе год би ишла била би у пратњи своје браће или ближњих рођака.
Мјеста погодна за виђење младих била су вашари - сабори или одлазак у пјацу и ако би
момак на поменутим мјестима или неђе друго угледао ђевојку која би му се свидјела,
саопштио би родитељима. Међутим, воља родитеља ће опет бити пресудна и од њих ће
зависити да ли ће прихватити синовљев предлог.

(1)По казивању Миле Поповић, из села Слатине, старе 96 година и Милице Богетић из
села Вучице старе 90 година.

Када је младожењин отац сазнао нешто више о некој ђевојци, а посебно из кога је
братства и чија је кћерка, и ако му то све одговара, доноси одлуку да је проси. Најчешће
отац младожењин или његов старији брат са још неким од ближе родбине ненајављени
иду у кућу ђевојачку, не носећи са собом ни флашу ракије. Скоро редовно без околишања
кажу сврху свога доласка и разговор о просидби понекад траје цијелу ноћ, односно све док
се не постигне сагласност. Истина, нијесу ријетки случајеви да се просидба заврши одмах.
У сваком случају, најчешће домаћин куће пита и ђевојку да ли хоће да се уда за, пo имену,
наведеног младића и када она да пристанак, а то се редовно дешава, један од просаца
излази из куће и пуцањем из ватреног оружја оглашава да је ђевојка испрошена. У
Бјелопавлићима су ријетки случајеви да се просци врате а да не испросе ђевојку, или како
наше саговорнице кажу, да им такви случајеви нијесу познати, а ово из разлога што се у
просидбу ишло насигурно. На просидбу се не даје никаво обиљежје испрошеној ђевојци,
јер са просцима не иде младожења, а дата ријеч је тврђа од ичега.
Углава се заказује послије просидбе за неђељу дана. На углаву иде младожења, његов
отац, брат и још по неко из ближе родбине. Са собом носе пециво и пиће, а ако нијесу
понијели пециво онда то надокнађују у новцу. За вријеме вечере, која је овом приликом
добро богата, са доста куванога и печенога меса, сира, пршуте и доста вина и лозове
ракије, а од слаткиша обавезна је патишпања, договарају се око датума када ће обавити
свадбу, броју сватова, око дарова, и других обавеза и на једној и на другој страни. На
углави младожења дарује своју будућу ташту новцем тзв. „мајчин грош" и даруjе осталу
женску чељад, свакој по нешто новца. Нијесу усамљени случајеви да се на углави не могу
о битним стварима договорити; а то је наjчешће због тога што је у кући ђевојачкој жалост
или због лошег имовног стања њених родитеља, па нијесу у могућности да организују
свадбу и то доводи до ситуације да отац младожењин поведе ђевојку са углаве, а ово се
могло догодити исту вече послије просидбе. Када се ђевојка поведе са углаве или
просидбе онда се свадба обавља само у кући младожење.
Сватове и друге званице позива младожења и његов отац, а ако нема оца онда његов
стриц. Младожењин отац одређује старог свата, а то је скоро увијек стриц или најближи,
највиђенији и најречитији рођак куће. Стари сват даје остале титуле сватовима и то: два
ђевера, су браћа младожењина или браћа од стрица или најближи рођаци; барјактар је зет
младожењин а ако нема зета онда је барјактар сестрић или ближи рођак у неким селима
барајактар може бити и ујак младожењин; првијенац је најбољи пријатељ куће; војвода је
брат или брат од ујака; анђибула је сестра младожењина или нека ближа родица. Поред
сватова на свадбу се позивају рођаци, пријатељи, кумови, комшије и др.
Уочи свадбе сватови се окупљају у кући младожење на заједничку вечеру. Том
приликом се договарају о предстојећој свадби. Ако је који сват дошао из даљине остаће ту
вече на конаку у кући младожење, а остали сватови одлазе својим кућама, да би ујутро
обучени у свечана црногорска одијела се сви окупили. Онај који нема свечано црногорско
одијело ће га посудити код другога. Барјактар долази са барјаком. Сви сватови су
претходног дана или на сами дан свадбе донијели пециво, или ако то нијесу донијели, дају
противвриједност у новцу, а уз то обавезно ракију или вино. Анђибула доноси нешто од
накита за невјесту. И остале званице доносе ко што може, односно ко шта има.
Сватови када полазе од младожењине куће не носе са собом ништа, осим ако је који
сват самовољно узео флашу пића. Једино стари сват носи флашу ракије. Са развијеним
барјаком на коњима или пјешке и са старим сватом на челу, сватови полазе рано ујутро.
Ђевери воде коња за ђевојку, уколико се иде са коњима. Уз пут када сватови наиђу на
кућу пријатеља или доброга комшије, овај ће изнијети своју здравицу за коју се не даје
новац као у неким другим мјестима. На домак куће ђевојачке, сватове сретају отац
ђевојачки са синовима или синовцима и сви скупа прилазе кући. Свадбари их дочекују са
пјесмом. На позив домаћина да се улази у кућу, први се издвајају ђевери и улазе а затим
сви остали. У чело трпезе стари сват, а у друго чело војвода. Остали сватови се обавезно
измијешају са домаћим званицама. Трпеза је богата. На трпези су постављена цијела
пецива, која ће се сјећи тек онда када ђевери уведу невјесту. Поред пецива има доста
куванога меса, пршуте, зависно од годишњег доба, има и сувога меса, затим сира, скорупа
и других ђакониа. Од слаткиша је обавезна патишпања. Вина и лозове ракије има
довољно. Прву здравицу држи домаћин куће, а њему одмах одговара отац младожењин.
Касније здравице држи ко год то жели. Нешто испред ручка, а ручак је око 10 сати, стари
сват даје знак ђеверима да иду по ђевојку, што ови и чине. Када су ђевери устали иза
трпезе траже да им се доведе невјеста. Невјесту у лијепој црногорској ношњи, коју јој је
по ђеверима претходног дана послао младожења, изводе њена браћа или ако нема браће
онда браћа од стрица или најближи рођаци и предају је ђеверима. Прије предаје браћа
траже од ђевера да дају „откуп" за невјесту што ови и чине дајући нешто новца, више
симболично. Када ђевери преузму невјесту неко од сватова кроз отворен прозор или изађе
испред врата и пуцњем из пушке огласи да су ђевојку преузели ђевери. Ђевојачки отац
или стриц или неки ближи старији рођак прилази ђеверима и са чашом вина у руци обраћа
се невјести ријечима: „Пођи кћери из овога дома у тај срећни дом помого ти бог. Китила
се срећом ко пшеница пјевом. Бог ти дао лијеп род изродила двије кћери а доста синова.
Прве кћери потоње синове да се два зла у дом не састају. Чувај образ дома свога а сјећај се
рода свога. Ако будеш у дому као што си у роду сви ће мо се поносити са тобом". Послије
овога ђевери са невјестом сједају за трпезом и тада домаће ђевојке почињу китити сватове,
а које кићење сватови плаћају. Исто тако, док сватови сједе за трпезом, ђевојке им пјевају
пјесме и то сваком свату по на особ, а ови такође дају нешто новца, као што ће пред
полазак плаћати кафу којом ће бити послужени. Новац од кићења и пјевања касније ће
подијелити домаће ђевојке. Нешто прије дванаест сати а послије ручка који је сервиран
око 10 сати, сватови излазе из куће ђевојачке. Пред кућом се поведе црногорско коло у
које се хвата и невјеста са ђеверима. Ако су сватови са коњима, домаћа чељад им приводе
коње а за невјесту је избран најљепши коњ и који је најљепше окићен. Када сватови
полазе невјесту зову њена браћа и њена мајка да се окрене, а ово из вјеровања да ће јој
дјеца личити на ујчевину. Риједак је случај да се може окренути, јер јој ђевери то не
дозвољавају. Рухо ђевојачко може да се носи одмах или послије неђељу дана. Са пјесмом
и пуцањем и развијеним барјаком, сватови се враћају другим путем. Исто тако и у
повратку као и у поласку, комшије, пријатељи и други износе пред сватове здравицу, али
се за разлику од других мјеста, не плаћа ништа.
Пред кућом младожењином се одвија посебан церемонијал. Наиме, када сватови дођу
пред кућу младожењину, окупљени свадбари их дочекују са пјесмом и пуцањем, а свекрва
прва прилази невјести и говори joj да буде срећан њен долазак у ову кућу, а затим једна
млађа ђевојка, по могућности сестра младожењина даје невјести сито у коме се налази
жито, ситан новац, поморанџа или јабука, и невјеста са тим посипа по кући и окупљеном
народу, а затим баца поморанџу или јабуку преко куће. Послије овога, приводе невјесту на
кућни праг и ту јој дају мало мушко дијете, најчешће младожењин братанић или син неког
блиског рођака и ова га окрене за сунцем и пољуби. Послије овога ритуала, сватови и
свадбари улазе у кућу и сједају за добро припремљену трпезу. На трпези је скоро исто као
и на трпези у кући ђевојачкој, изузев што овдје нијесу на столу цијела пецива.
Свадба у кући младожењиној траје најчешће два дана. Другог дана послије ручка
сватови одлазе својим кућама. При поласку сваки сват дарује невјесту новцем, а она њих,
или само неке од њих (старог свата, ђевере, барјактара, првијенца и накоњче) дарује:
кошуљом, пешкиром, чарапама, марамицом и сл. Исто тако невјеста је донијела дарове за
свекра, свекрву, заове и друге укућане.
Невјеста прву ноћ спава са једним ђевером, а другу са другим, а затим са свекрвом или
свекром, све док не прође неђеља дана. Тек на врх неђељу дана младожења може са
невјестом ићи у брачни кревет. Уобичајено је да се у поводе (пооде) иде истога или ако то
није истога дана онда послије неђељу дана. У поводе иду невјестина мајка, браћа, сестра,
браћа од стрица. Они са собом носе ђевојачко рухо, уколико га невјеста није понијела са
собом. За пријатеље се носи само здравица. У поводима се остаје два дана. У поласку
пријатеље прате младенци и остали укућани.
У првиче се иде кад пријатељи позову невјесту и остале, а то је обично на врх мјесец
дана. У првиче иде невјеста са ђеверима, њена свекрва и још једно или двоје из куће.
Невјеста носи поклоне за своје у роду, а пријатељи здравицу. У првиче се остаје само
једну ноћ. Овим је церемонијал свадбе исцрпљен.
На крају треба истаћи и то да је у Бјелопавлићима бивало случајева да родитељи
објаве вјеридбу своје дјеце док су још мала, па чак док су у колијевци. Неке интересантне
примјере смо навели цитирајући Петра Шобајића.
 Вјенчање младенаца може да буде истога дана а понекад и доста касније, зависно од
договора са свештеником.

СВАДБА У ВАСОЈЕВИЋИМА 1

„Женидба - Назад 20. 30 година били су сасвим други обичаји при просидби и свадби.
Тада је то било на неколико начина: просидба; момак ма којим начином да што год
ђевојци и истури пушку, што значи да је његова: насилно одвођење девојке и, најзад, има
случајева да се двојица људи, ако се једном роди мушко, а другом женско, погоде да се то
двоје деце узму ако остану живи, што се доцније мора испоштовати, па макар које од њих
ослепело или осакатило.

Обична просидба је оваква: По пола године би се водили преговори између рода девојчина
и момачког, и то преко пријатеља и својте-проводаџије. Преко тих проводаџија су дознали
и каква је девојка, јер се младожења и девојка нису могли видети, особито пошто се почне
говорити о просидби, а мучно су је и остали рођаци младожењини могли видети. Кад се
добије пристанак од ђевојачких родитеља, онда долазе од стране младожењине најмање
три просца да просе ђевојку. То су обично отац или стриц или брат младожењин,
најстарији из племена и још један из породице или какав пријатељ. Просци обично иду
предвече, и, дошавши ђевојачкој кући, затуре какав дуги разговор, а кад се постави софра,
онда најстари просац отпочне: „Ми до сад чекасмо да нас питате што смо дошли, па
пошто не шћесте, да ви ја кажем: чули смо да имате некакву ђевојчицу, а ми опет имамо
једно момче, па смо дошли да ви је иштемо, ако Бог буде судио, да будемо пријатељи"!
После неколико ћутања најстарији из породице одговори: „ Чудим се зашто су се овакви
људи потезали, кад ту нема за вас ђевојке, то је макања (дијете)". На то му просац каже:
„Море ми јој не манишемо макар да је од педи, но тражимо чељаде од куће и љуђи и добре
пријатеље, па ни она из ове куће не може бити рђава". Домаћин би на то одмах рекао: „Па
пошто је тако, сретно било, даћемо ви ју; да ни такви љуђи траже мушку главу не би смо
им се одговорили, а камоли ђевојку, која и није за дома". Тада просци изваде прстен
(најмање дукат) и дадну га старешини, пошто ђевојка не само што није ту, него није ни у
кући. Она није могла казати ни хоћу ни нећу, макар је и у воду бацили. Тако се исти ни
младожења за женидбу није питао.
(1)Преузето из књиге попа Богдана Лалевића и Ивана Протића - Васојевићи у црногорској
и турској граници - објављеној 1903. и 1904. год.

Пошто испросе ђевојку, почну пити ракију, коју су просци донели. Ту се подижу здравице,
честита се, љубе се итд. Рано ујутру просци испале по коју пушку, па пошто ручају дарују
женске, приме дарове за себе, младожењу и свако чељаде у кући и пођу. Кад кући дођу
почну метати из пушака, док одједаред не загрме пред сваком сеоском кућом пушке и
сељаци похитају на честитање. Ту настане велико весеље. Сељаци запиткују како им се
допадоше пријатељи, како их дочекаше, да од куда не видеше ђевојку, шта дадоше
прстена, дара, како их дароваше итд. ови се на то хвале, износе дарове итд.

Како ђевојка мора седети испрошена 1-5 година, то јој се родитељи договоре с новим
пријатељима када ће они донети сељанску ракију. То је ракија за сељаке из села из којег је
ђевојка, а ови опет кад сватови дођу донесу по једну здравицу (боцу ракије). Кад се донесе
сељанска ракија, девојачки отац тражи од својих пријатеља по 100-1000 гроша брацкога
дара или пушку, за брата девојчина, дукат мајци, 200-250 гроша за пас девојци, 50-100
гроша за зубун, талир или дукат за капу. Овај одговара: „Даћу, ако тражите и 100 дуката,
до сад нико није роба за благо оставио, па нећу ни ја". Овом приликом ракиџије - они који
су донели сељанску ракију - донесу прошеници дарове, јер јој овом приликом сви чланови
породице, па и оближње одиве младожењине, пошљу дара. Ђевојка им шаље на то уздарје,
сутрадан ракиџије се враћају са примљеним уздарјем, али пре уговоре кад ће доћи на
уговор и донети све што се од њих тражи.

Пре уговора долази једна или две жене од рода младожењина и оне се зову торбоноше.
Ове жене донесу торбу са даровима од свију женских из куће. А девојка им опет шаље
уздарје, али се крије и од њих, те је не могу видети.

Иза торбоноша долазе уговарџије. Ови донесу све што се од младожењине родбине
тражило, па онда уговоре када ће доћи за девојку, колико ће довести сватова, колико
донети ракије (обично на обданицу по литру, а ако ће на конак по по оке), колико погача,
закланих брави итд. Обреде се опет даром и домаћин им обично поврати неке новце од
узетих.

Од просидбе до свадбе бивало је да протече и по 5 година. За сво то време девојка се

морала крити не само од младожење и породице му, него и од његових рођака и сељака. За
све то време није ишла ни на какве саборе, скупштине или седнике. Ако би пошла на
пазар, сабор или сама на планину, па би то дочула младожењина породица одмах би је
оставили.

Пред свадбу старјешина куће позове сватове по могућности 12-100 на петнаест дана
раније, како се могу спремити новцем, оружјем, коњем, фишецима и домаћим трошком.
Нико неће одрећи свату оно што има, а свату треба прилично трошка. У сватовима су
главари: стари сват, барјактар, војвода, увек младожењин зет, ако га има, и ђевер, доцније
је са запада дошло и првијенац. Остали се свати зову пустосватице. Ако је кућа девојачка
даље од 2 1/5 часа, сватови иду на конак, а иначе обданице. Кући младожењиној мора
први доћи барјактар, који забоде барјак у кућну стреху, што је знак да се купе сватови.
Када се искупе пију и једу, па се крену. Домаћин натовари заклану овцу или, ако је више
сватова, овна, неколико погача и на сваког свата по литру или по пола оке ракије, а за
старог свата и остале главаре по више боца. Дјевер мора имати најбољега коња за
прошеницу, ситних и крупних новаца, пресну погачу, свиле свију боја и прстен за
прстеновање.

Кога год у путу сватови сретну дају му здравице, а пред сваком кућом куда прођу износе
њима здравице, а они остављају здравицу у новцу. Путем певају, пуцају из пушака и
играју коње. Кад се приближе девојчиној кући пошаљу двојицу напред - Муштулугџије,
који пуцањем из пушке јављају долазак сватова, добију од домаћина (чија је кћер)
здравице, погачу за комшију и дар, па се одмах с погачом врате натраг. У то и сватови
стигну, трчећи који ће да уграби изнесену погачу са здравицом. Дошавши пред кућу
сватови пуцају из пушака, скидају се с коња, љубе се с пријатељима и улазе у кућу, где је
постављена софра, за коју заседну. Између сватова поседа још онолико сељака из тога
села колико је сватова. Одмах затим настаје игра, певање и метање из пушака.

Доцније који од укућана или од сељака приђе старом свату и прима здравице од сељака,
ставља их пред старог свата и кажује му која је чија. Овај отпије од сваке по мало,
захваљује и пружа сватовима, те и они пију.

Пошто се с тим сврши, дјевер доноси ону пресну погачу, на којој је круг од свиле, ставља
је пред старога свата, а овај дозива домаћина куће, који стави на погачу што више новца, а
за овим долази домаћин из чије је куће младожења, те и он ставља на погачу, увек више од
првога. За овим дјевер узме погачу и носи је од старог свата свима сватовима редом, те и
они што ставе. Свакога дјевер пољуби у руку, па се враћа старом свату пред којим изброји
тај новац.

Кад се сврши јело сељаци се дигну, а сватови остану, те им се деле дарови: кошуље,
чарапе, мараме итд. Иза овога дјевер иде у клијет да прстенује ђевојку. Пред вратима мора
платити вратарину. У клијет уђе са струком на прсима и ножем за појасом. Кад уђе
простре струку пред невјесту, и стави на струку нож, окренув оштрицу к невјести, па је
прстенује, онда јој проспе на главу ситних новаца, које она покупи и да брату, узме онај
нож и стави га ђеверу у ножнице и дигне струку, којом га огрне. Затим ђевер изађе и пуца,
на што сватови устају и спремају коње, а војвода тражи кокошке од којих једну убије и
носи кући, као и кашику којом је јео.

Домаћин сада износи ђевајчин ковчег и постељу - комору, коју не даду што неће домаћин,
који узима ђевојку дати најмање талир, што се зове мајчина пара. Род затим изводи
невјесту, сватови не осврћући се одмакну до означеног мјеста, докле ће их пријатељи
пратити. На томе мјесту измијењају здравице, поздраве се, и род предаје дјеверима
невјесту. Кад се мало одаље, брат или који други рођак испали пушку и зове невјесту по
имену. Она се окрене надесно, али се не одазива. То се чини да би се пород уметнуо на
родбину ђевојчину.

Невеста се увек води на коњу. Одело јој је онако, како смо га раније описали, само, разуме
се, ново и накићеније. Сем тога има на глави нарочиту капицу искићену ђинђухама, за
коју је притврђено ракљасто дрвце, украшено синџирићима и ситним новцима. То је
перјаница. Коса јој је расплетена и лице покривено танким провидним платном - завијес.

Путем опет сватове дочекују здравице, и када се приближе кући момковој иду
муштулугџије трчећи на кошију. Стигнувши кући сви пуцају и скидају се с коња, а
невјесту приведу пред сама кућна врата, где јој изнесу у решету жита, које она објема
рукама баца у вис и по сватовима, затим, носи међу сватове једну јабуку, у којој има
забодених новаца, те се сватови грабе. Затим јој изнесу мало мушко дете - накоњче, које
она стави пред себе на коња, пољуби га и дарује. После овога огрне је свекрва руном вуне:
„да јој у кући достара", па је онда скину с коња, уведу у кућу, дају јој два хљеба у руке и
три пут је окрену око огњишта и онда је воде у клијет.
Сутра дан, кад се сватови умивају, невеста их посипа, а они остављају у воду новца. Тога
је дана венчање, свадба и даривање сватова од невесте и обратно. На сваку пажњу
(похвалу, дар или друго што) она се преклања до земље. Тога дана сељаци доносе
здравице, печене браве, пите, хлебове итд. па и ђевер с погачом опет купи дар. После
даривања сви се разиђу кућама, осим кума, ђевера и сватова којима је кућа далеко. Ујутру
се опет сви скупе на врућу ракију, те се цео дан веселе па се сви разилазе. Кад кум пође
кући скине невјести завјес, а капу и перјаницу носи још у свечане дане за неко време. За
дуго још времена иза венчања невјеста се свакоме преклања и љуби руку.

На две три недеље после удаје дође јој брат на виђење, а послије два месеца долазе
првичи. Првичара је троје до шесторо мушких и женских, а долазе да уговоре кад ће им
пријатељи довести одиву. У уговорено време они одведу невесту у род, где „родује" два
до четири месеца и за то време спрема дарове мање него за удају, па је онда род враћа у
дом.

За две три године после удаје зове се невеста или млада. Највећа би брука била да
проговори с мужем. Једно друго су звали „он" и „она" а у старости „старац" и „баба".

Међутим, сада су многи од ових обичаја о свадби престали, тако да нпр. сада се
младожења и девојка виде и вере, девојка не стоји испрошена више од једног до три
месеца, погача се не приноси пред сватове него даривају кад се разилазе. Још невеста не
носи капу, перјанице, завес, нити расплетену косу. Кад у дом дође не преклања се, него
само љуби у руку. Још се сада младожења и невеста шетају заједно. Мираз се сматра као
нешто проклето, те ако је остала јединица у оца, она не наследи део који јој припада већ
поклони стричевима, који јој даду нешто. Породице из истог племена не узимају се па
макар биле и по десет колена удаљене, јер је братство старије од пријатељства. Ако би ко
тај обичај преступио, црква то допуста, онда га братство презире".

И у кући момачкој и у кући ђевојачкој сватови пјевају ову пјесму:

Од Берана па до горе
Проводисмо разговоре
Ал ' највише цвјете плави
Говорисмо о љубави
О љубави наша права
Ни зелена не зна трава
Не зна трава не зна воће
Koгa моје срце хоће
О љубави бог те клео
Ко те први започео
Започе те једна двојка
Млади момак и ђевојка
Није младост ко прољеће
Једном дође више неће.
Чешки етномузиколог Лудвик Куба је у својој књизи „У Црној Гори" 1892. године
забиљежио двије изванредне љубавне свадбарске пјесме из Васојевића које због њихове
љепоте преузимам.

„ Ој ђевојко, душо моја,

ђе но синоћ с тобом стојах,
ту ми оста сабља моја,
сабља моја и марама,
у марами огледало,
хајде душо да тражимо,
ако богда, да нађемо,
братски ће мо дијелити,
мене сабља и марама,
теби душо огледало,
огледај се до јесени,
о јесени хајде к мени!
Ој ђевојко, душо моја,
Чим миришу њедра твоја?
Или дуњом ил јабуком,
или другом душом твојом? "

***

„ Јунак прође кроз Гору зелену,

наслони се на јелу зелену:
Вита јело, што ме боли глава,
О јуначе од мене ти није,
ни од мене, ни од твоје мајке,
но те боли глава за ђевојком,
за ђевојком твојом јараницом".

СВАДБА У ЗЕТИ 1

„Веридба. Зећани се жене рано. Они су свакад требали радних снага и зато су
родитељи женили сина често пута пре навршетка двадесете године, само да добију једну
радну снагу више. Код њих важи правило: „Ко рано руча и рано се ожени, никад се не
каје". За пример се узима обично неко ко се оженио рано, па има настале синове који
изгледају на око као његова браћа. Зећани кажу: „Рана женидба, рана одмјена". Ко има у
кући више радника, тај је богатији, и богатство неке куће цени се по радним снагама, а
жена се урачунава у радне снаге баш као и људи, и оне све од малена врше многе тешке
домаће послове. Нису ретки случајеви да момак узме девојку старију од себе. У Зети се не
гледа на то главно је да је девојка способна за рад.
 Је ли момак почео бркатити, или и пре тога, родитељи помишљају на његову женидбу.
Момак не води бригу о томе, то је брига његових родитеља. А родитељи желе да доведу за
сина девојку од „људи", и боје се да не „навру на погану крв", да их раскући и проспе.
Зећани кажу да не треба узети девојку „по очима но по ушима", а то ће рећи, да не треба
гледати на лепоту, него на доброту, а доброта девојке дознаје се само по чувењу од
других. И код њих, као и у Црној Гори важи: „Љепота на буњиште, а доброта на
огњиште".

1Преузето из књиге „Зета и Љешкопољци" од Андрије Јовићевића. Штампано у Београду

1926. године у издању Српске краљевске академије.

Родитељи се много распитују за неку девојку коју би хтели просити за сина, они се
распитују преко пријатеља и кумова и желе дознати о својој будућој снаји: је ли добра,
вредна, поштена, мирна, радна, послушна, итд. а распитују се и за њене родитеље, особито
за њену мајку, јер и код њих влада уверење: „каква мајка таква и ћерка" и „виђи мајку,
узми ћерку". По веровању зећана, има братстава чије су одиве зле, и људи се нерадо жене
од њих. Сваки жели да се ороди са виђеном и добром кућом, са неким истакнутим
човеком. Но, ретки су случајеви да неко од слабога рода тражи девојку од чувеног рода.
Зећани траже девојку од људи равних себи и веле: „сјеци грану према себи".

Родитељи се спремају дуго и кад се реше коју ће девојку тражити за сина, онда позову
неког од пријатеља, кумова или милих познаника својих, открију му намеру и пошаљу га
кући девојачкој, да је проси за његовог сина. Сматра се за част да неко ужива такво
поверење, и одмах се одазове позиву. Кад уђе у девојачку кућу, седне поред огња и стане
потицати гламње и распиривати ватру, да би успешније свршио посао, а онда проси
девојку. Девојчини родитељи не даду одмах свој пристанак; одговор се обично даде у року
од недеље дана. Они се за ово време распитују за момка и његову кућу. Одговором се
може одгађати и дуже а све у нади не би ли се јавио који бољи „оџак" да запроси девојку.
А када се родитељи реше да дадну девојку, онда то кажу просцу, као и што траже за
девојку, а обично траже: пас, јелек, двоје цреваља, а у потоње време и антерију. Просац,
весео, иде момковој кући, где га дочекају весело, па њега опет шаљу и на прстеновање и
даду му прстен за девојку. Просац тада узме једног милог пријатеља и идуће недеље иде
на прстеновање. Тога дана су у девојачкој кући на окупу сва браћа, пријатељи и суседи, и
отац девојчин саопштава им да је дошао просац и проси његову девојку и пита их да ли
они пристају, да је даду. Разуме се да сви пристану, па се онда пије у част новог
пријатељства и за срећу младенаца. Тада просац даје прстен неком од девојачке својте, да
га даде девојци и углаве дан кад ће девојка отићи у Подгорицу, да јој се купе аљине и
цревље, а углави се и дан свадбе, обично на дан крсне славе једне или друге стране. При
кретању, домаћица дарује просцу мараму или фацулет, а кад просац дође пред момкову
кућу, зове домаћина и пуца, а пуца и његов сапутник. Тако се објави у селу да је веридба
свршена и комшија долази да им „буба-реће", и пуцају пред кућом.

Прстен којим се прстенује девојка, имао је раније особит облик: био је као огромна
бурма, да се могао натаћи и на палац; озго је имао плочу; велику колико „талијер", плоча
је била украшена са једним великим јакиком у средини и са шест малих, модрих или
црвених, около, а унаоколо са много малих сребрних „пуљица". Свако је село раније
могло имати по 4 - 6 оваквих прстенова и узајмљивало их је оној којој је требао и остајао
је код девојке до удадбе, а после венчања се повраћао власнику.

У старије доба су девојке подбријавале предњи део главе изнад чела, а кад би се
девојка вратила, пуштала је косу да расте. Тада су девојке носиле малене капице, налик на
„ћелепоше". Предња страна капе била је искићена ситним парама, „чегрлицама", а кратка
кита на капи била је од ситних „динђува".

Свадба се одгађа на пола године, годину и више, а одгађа се тако дуго, да се девојка
спреми са аљинама и даровима, но ту може да буде и других разлога нпр. ако су вереници
још врло млади. Али се пријатељи за ово време походе. Прва се посета учини од стране
вереникове родбине. Мајка вереникова на први дан Ускрса пошље код девојке најближу
одиву и понесе у новог пријатеља погачу и свакоме чељадету у кући по 2-3 црвена јајца, а
девојци цревље, фацулет и златне ошвице за кошуљу. При поласку кући она буде дарована
са крпом или Јашмаком", зету и његовом оцу пошаљу по чарапе, које је плела девојка,
свекрви и заовама по сапун и „каваџик" и свакоме у кући по два црвена јајца.

Раније се правила и друга посета о Илину-дне, када је друга одива ишла код девојке и
носила погачу и девојци свилу, да њоме навезе свекрви кошуљу. И ова при повратку
добије у дар каваџик или јашмак (белу крпу).

Углава. Свадба обично бива у јесен, кад се сврше сви домаћи тежи послови и кад се од
тешка рада отпочине. Пре свадбе отац вереников пошље просце у род девојачки да пита:
где ће и кад ће доћи да „пију ракију". Отац девојчин одреди место где ће се састати,
обично ближе његовој но пријатељској кући, а одреди и дан састанка. Одређеног дана
отац вереников узме собом 3-4 рођака и натовари коња или кола вина, ракије, хљеба, сира
и пригане рибе, кад дођу на речено место, обично пре друге странке, простру по земљи
струке и на њима наслажу хљеб, сир и рибу, а пиће наспу у боце. Отац девојчин позове на
„девојачку ракију" сву браћу и пријатеље и кад дођу, поседају за постављеном софром. У
чело родитељи момка и девојке. Остала вереникова својта служи. Пре но се почне пити,
вереников отац је дужан положити погођену суму за аљине и „кондуре", па да се онда
углави свадба, и онда се пије и једе. Понекад се дешавало неспоразума око пара, аљине,
сватова и др., али свагда попусти младожењина страна. Ова церемонија почиње обично на
два сата испред ноћи и завршава се по „сунцу". И чим се раставе, прва пушка пукне са
стране младожењине, па се онда пуца с једне и друге стране, докле се удаље, да се не виде.
Који слушају са стране, кажу: „Киљају се".

Иза „ракије" обе се стране спремају за свадбу. Кад девојачка својта пође с „ракије"
кући, застане у путу, па „прохесапи" колико ће требати меса за дочек сватова, па се
„порефене" и сваки даде свој део у новцу. Овај кога споразумно одреде и коме дадну
новце, прибавља месо и води бригу о дочеку сватова. На девојачку свадбу се позивају
ближња и даљња браћа и пријатељи и сваки доведе собом по неко женско чељаде, а ово
понесе погачу, литар ракије и на погачи „чакмак" (10 пара) за турског доба, а од
ослобођења по „шестицу" (20 пара). Овим се помаже домаћину да лакше пренесе свадбене
трошкове.
 Сви који су дошли на „ракију" са стране младожењине, остају код домаћина на
вечери, да се договоре: ко ће бити девер, барјактар, кум. За девера уз девојку иде
најближа, а за барјактара најдаља својта по мушкој линији. Кума именује домаћин, обично
мила човека, а по највише неко од старих кумова. „Буклија" се обично даје зету и он је
носи и нуди здравицу. Ту се уговори ко ће бити позван на свадбу и ко ће ићи у сватове.

Свадба. Врши се обично понедељником. У суботу пред свадбом дођу рано код куће
младожењине два ближња рођака, узјашу коње и иду од пријатеља до пријатеља, који су
позвани на свадбу, па испред куће, не силазећи с коња, зову домаћина, кажу му поздрав од
оца младожењина и зову га на свадбу. Не силазе с коња, јер им се хита, пошто имају да
обиђу доста села, а до одређеног рока имају да сврше свој посао, али им се зато свуда
понуди ракија, а жене их дарују воћем. Ово су „кујунџије". Кад се кујунџије врате кући
младожењиној, пуцају и остају на вечери.

У недељу на два сата испред ноћи, око „ићиндије", долазе одиве и свака доноси на
глави хлеб, велик као жрвањ, а о рамену „бурило" вина, обично 3-5 литара. За њима су и
њихова дјеца. У понедељак рано, на дан свадбе, долазе позвани сватови и сваки донесе
пециво, и како који дође, пуца и седа за постављену софру. Кад сватови доручкују, иду за
девојку. При кретању пуцају, а свим путем и пуцају и певају, а „буклијаш" нуди ракију
свакоме кога у путу сретну. Кад се приближе девојачкој кући, два се свата издвоје и пођу
напред пред сватовима и пред кућом пуцају. То су „муштулугџије". Њих девојачка
родбина дарива, јер су донијели глас да сватови долазе. Муштулугџије стоје пред кућом
докле сватови уђу, па онда уђу и они.

Сватови буду дочекани пред кућом здравицом а они се захваљују пуцањем. У челу
трпезе седа кум и барјактар, а до њих и један постарији човек од куће; то је стари сват од
куће. Остала места заузму сватови. На средини трпезе су постављене једна на другу три
дебеле погаче. Пред старим сватом од куће и пред барјактаром стоје две боце ракије и
пред њих две јабуке или дуње. Сватови немају старог свата и његову дужност врши
барјактар. Једну јабуку узме стари сват од куће, па се метне на боцу пред барјактаром и
тиме му нуди здравицу, а другу јабуку узима барјактар, па је меће на боцу пред старим
сватом, и врће му здравицу. И онда прво пије стари сват, па барјактар, наздраве и додаду
осталим да пију. Ако су сватови раније пили вина, онда попију по мало воде, да њоме
„направе преграду"између вина и ракије, коју ће пити у трпези. Кад сватови испију ракију,
онда узму с трпезе погаче, па их преко колена изломе и у великим комадима разбуцају по
трпези, а домаћи донесу варено месо, набацају га поврх хлеба и направи се читава гомила
од хлеба и меса.

Кад стану јести, барјактар узима крчаг с вином, па наздравља домаћину и честита му
весеље и ново пријатељство. Другу здравицу напије стари сват куму и барјактару и
„срекњива" им невјесту. Трећу здравицу напија барјактар деверима и девери тада устају,
траже допуштење од сватова а особито од барјактара и кума, да дођу код девојке да је
прстенују. Негда давно био је обичај да девери пољубе свима сватовима руке, после је то
ублажено и они су сватовима чинили „темена" (поклон), и онда су ишли код невесте. Кад
девери прстенују девојку, седну до ње, па ту изломе нарочиту погачу и заложе се. Ту је и
један од девојчине браће и једе с њима. За тим девери изађу „на двор" и пуцају, па се врате
сватовима и кад се сватови обреде вином, онда нареде да се невеста „азура" за пут. Раније
је био обичај, као и у Малесији, да девојка, кад муштулугџије дођу пред кућу и пуцају,
зајауче из свега гласа, а исто тако зајаукала би кад сватови нареде да се девојка спреми за
пут. Тиме се хтело рећи да је девојци жао оставити родну кућу. Но тај је обичај изостао.
Раније је био обичај да сватови воде коња за девојку и она је јахала, а они су ишли уз њу
пешице. У то доба је девојка вођена под „дуваком" и „ручником" по турском обичају, и
два су је девера држала да не падне. А сада је невеста откривена лица и иде пешице.
Девојчин дом дарива сватове; раније је сваки добијао по чакмак, после по шестицу, а сада
фацулет, а на барјак се набије јабука или дуња. Деверима се стави погачица у торбу, а
раније је био обичај да се куму даде погачица, коју је овај давао попу на венчању. Девере
испрати једна женска и дода им торбу и они њој дарују „цванцику", а сада много више.

Невесту изводе браћа. Негде је био обичај да невеста, кад је изведу, непрестано „ојка",
тј. да јауче и плаче. При поласку од девојачке куће сватови пуцају, а пуца и девојчин род и
рукују се ко ће кога више да „окиља" (натпуца); и ово „киљање" траје докле сватови добро
поодмакну. Кога год успут сретну, буклијаш му даје здравицу и овај им „бубарећи"
невесту, а невеста се захваљује, клањајући се три пута дубоко.

У старије доба био је обичај у Зети да и младожења иде у сватове и носио је црвену
струку, да се распознаје међу сватовима, ишао је уз кума и у трпези је седео до кума. Кад
би браћа извела девојку међу сватове, онда су остале девојке гађале младожењу јабукама и
дуњама, а он је све то сакупљао и стављао у шпагове. И кум му је помагао сакупљати и
носити. У потоње доба овај је обичај заостао, ваљда по угледу на Црногорце.

Кад сватови дођу пред младожењину кућу, онда девери узму младу за руке и поведу је
до прага. Ту је дочека свекрва, која држи тепсију пуну јечма, па захвата рукама јечам и
баца на невесту, говорећи из три пута: „добро нам дошла! Десном ногом; добром
срећом!". Затим је девери уведу у кућу и окрену је три пут око огњишта и сваки пут
говоре: „Потакни добром срећом!". И она се сагиње и потиче огањ из три пута. Када се
ово сврши, девери је доведу крај куће, где је за њу наређено преграђено место, посаде је,
па јој ставе мушко дете на скут, и она му дарује чарапе. Раније је невеста давала детету
јабуку и у њој чакмак. За време целе свадбе девери седе уз невесту.

Иза вечере девери избуше рупу на средину погаче које су донели из невестина рода, и
поставе је прво пред кума и барјактара, па је понесу низа сву трпезу испред сватова. Сваки
ко је у трпези, макар било и дете, дарива невесту и баца коју пару на погачу. Кум и
барјактар дају највише а остали колико хоће и може, и искупљене паре су својина
невестина. Кад се ово сврши, онда девери дадну погачу куму и овај је преломи преко
главе, па мањи део даде деверима, а већи задржи и подели сватовима.

Прве вечери девери пазе добро да им неко од сватова не украде штогод. То би за

девере била срамота. Сутра дан невеста поспе сватовима да се умију, љуби их у руку и
колено и свакоме дарује по фацулет. Кад је невеста носила дувак, сутра дан су јој га
девери скидали. Сада невеста иде код жена и једна жена стане уз њу, па је учи што јој
треба радити. Испред ручка, у уторак, она пољуби сватовима и осталима руку и кога она
пољуби, тога пољуби и невеста. Руку љуби и маломе детету. Иза ручка невеста поспе
сватовима да умију руке, и они је поново даривају. Са ручком у уторак свадба се завршава
и сватови се разилазе. Само ближње одиве остану за читаву недељу дана. Млада зове
свекра „тате", а свекрву , јаје", ручног девера „брато", даљње девере и мужевљеве другове
„брајо", заове „селе", јетрве „нево", све старе људе у селу „тате", све старије мушкарце у
селу „брајо", све старе жене, јаје" и све младе жене „селе". Срамота је за младу да зове
неког по имену, само може звати по имену оне који се роде после њене удадбе, и невесте
које се удају после ње.

Чаиз. Четвртог дана иза свадбе шаље се невести из рода „чаиз" тј. њезине аљине. Њих
носе две жене које су невести најближе по роду. Невестин дом дочека их лепо, угости их
ручком, па их иза подне испрате и дарују новчано. Невестин чаиз чине: 13-17 платнених, а
у старије доба 8-10 ланених кошуља, 5-7 раша вунених у четири нита, 4-7 раша од бургета,
8-12 раша од постава, 3-5 кратких гуњина (раније су биле дугачке и са „кољчацима" и
„капацима"), 3-4 јакете од вуне и памука и по која антерија, 4-7 јелека, једна дебела раша,
4-5 пасића од полусвиле (пре 4-5 подвезе, дуге до осам сежања), 4-8 фута, а у старије доба
и 5-6 спредњача, црних или црвених, 3-6 футача црних (раније су били и бели), 6-10
марама за главу, 1 пар направљених опанака или цревље и један повећи ковчег за хаљине.
Уз чаиз иду и дарови: за свекрву раша, кошуља и сапун, ђеверима чарапе и напрсци,
заовама и јетрвама наглавци и сапун а куму кошуља. У старије доба невеста је доносила у
дар само свекрви ланену кошуљу и више ником ништа. Футачи се у Зети све више губе.

Првичи. Иза свадбе невеста прво иде у кума. Кум дође за своју куму на Мратињске
покладе, 14-тог XI по старом календару око „ићиндије" и одведе је собом у „првич" да код
њега запокладује. Тај је обичај остао од старине, и млада остане код кума двије ноћи. При
испраћају кум је дарује.

Божић је празник кад одиве иду у род. Другога дана божића иде „званица" да зове зета
и одиву да им дођу у првиче, и чека их докле се спреме. Са невестом иду у њен род муж и
оба девера и дођу у невестин род мраком, а нипошто за дана. Срамота је да зет дође у
тазбину рано, још за дана; таквоме би се ругали: „поранио је, да поможе ташти варити
вечеру". Кад дођу пред кућу, шенлуче, и тако се у селу зна да су дошли. Сви су у кући
весели, а домаћин је озбиљан. Својачице приђу, па им изувају обућу, а зет, који је донио
пуне шпагове коштана, бача својачицама коштане у скут а деци око огња, да се грабе. У
Зети је обичај да се гостима увече оперу ноге. То се чини и зету и деверима . За прање
ногу бира се жена коју ташта жели постимати, баш као што се тражи жена која износи
сватовску торбу. Ова жена, коју домаћица одреди угреје котао воде, па је успе у копању и
умије им ноге, најприје старијем, па млађем деверу, онда зету, а зет спуста кријући нешто
пара у воду у име дара.

Зет се, кад дође први пут у тазбину, стиди и пази да не учини нешто што не ваља.
Ташта и својачице (женине сестре) задиркују га и наговарају да бије коју кокошку. И у
обичају је да зетови у тазбини убијају кокошке. Тако се зет по мало и постепено ослободи
и толико се одомаћи, да прави разне несташлуке, и не замјера му се, чак тазбини се и
свиђа кад се зет понаша као у својој кући, кад је весео и раздраган.
 Сутрадан ближња браћа невестина зову зета и девере на част и цело до подне проведу
идући од куће до куће: и у свакој кући буду почашћени приганицама и кубасицом, а код
најбогатијега и ручају. Зет и девери пуцају пред сваком кућом, а кад излазе, даривају их
фацулетима. Другога дана зет и девери иду кући, а невеста остане у род до Малог Божића
(Нове Године), ког дана с ручка и она иде својој кући и понесе из рода: за свакога у кући
по један пригани колач, а за мужа два., „проскурицу", и пет погача, по једну за свекра и
кума, барјактара и девере. У потоње време је овај обичај изостао, па уместо проскурица
невеста доноси сапун и наглавке или памучне чарапе, а место погача колаче.

Чим невеста дође из рода, навале пријатељи да је воде у првич. Свакоме се званици
даде фацулет и невеста код свакога „првичује" по две ноћи и деси се да невеста од Малог
Божића до месних поклада, за време месоједа, више проведе код званица, но код своје
куће. Свака званица пошаље невести онолико колача колико има чељади у њеној,
кумовској, барјактаревој и деверовој кући. Тако се деси да некоја невеста понесе из
званица по 50 колача и више, читаво бреме; а њој обично даду крпу за главу и сапун,
понекад чешаљ и огледало.

На месне покладе невеста опет иде у род и остане тамо до „сирнога" четвртка, када се
поврати кући. И зет иде поново у тазбину „уше недеље", тј. у недељу пред месним
покладима.