1

1
 2

UVOD

U radu će se analizirati zbirka svadbenih pesama i iz Župe aleksandrovačke. ii

To je zbirka sa nevukovskog terena iii i neophodno ju je uporediti sa svadbenim
pesmama iz Vukove zbirke jer treba utvrditi da li je, u slučajevima kada se Vukovi
zapisi razlikuju od terenske zbirke samo na fonetsko-morfološkom planu, reč o
povratnom uticaju, varijantnosti ili poligenezi motiva.

Svadba je ritualno-obredni kompleks radnji praćen tekstom. Skup tih tekstova

je ritamsko-melodijski i simbolički kodiran, ali leksički varijabilan. Komparativnom,
deskriptivnom i induktivnom metodom neophodno je sagledati sličnosti i razlike
svadbenih običaja i pesama koje, u odnosu na trenutak zapisivanja, deli više od dva
veka.iv Neophodno je ispitati odnose sadržaja i konteksta, jezičkih i vanjezičkih
poruka, srodnosti i razlike samih pesama u Vukovoj i terenskoj zbirci.

2
 3

1.
SVADBA

Svadba je religiozno-mitski i kulturni fenomen čiji je zadatak da preko

mladenaca spoji dve porodice i da to ostvari na obostanu korist. Običajni kodeks
svadbenog obreda održao se kontinuirano u praksi kroz uređen i jasno određen niz
događaja. Svadbeni ritual poprima elemente kulturnog ponašanja, tako se prepliću dva
modela, prostorni - širi i informativni - uži. Da bi se stiglo do cilja, moraju se savladati
prepreke. One su opravdane jer mladin rod emocionalno i ekonomski slabi.
Svadba nije samo obredni čin spajanja muškarca i žene radi zasnivanja
porodice, već i dugotrajni proces orođavanja. Suprotni parovi: svoje-tuđe, blizu-daleko
i dobro-loše više puta se dovode u protivrečne i konfliktne pozicije. Najveći deo
ritualnih radnji i postupaka namenjen je ukidanju ili ublažavanju ovih protivurečnosti.
Svadbene radnje oko mladenaca se preduzimaju da bi se oni zaštitili od drugih, a i
drugi od njih. Svadba je i ritual prelaza, a ima dinamiku i glavne odlike dramskog
sukoba.
Nevesta prolazi kroz sve faze obreda: ostavljanje roda, putovanje,
preuzimanje nove uloge, prisvajanje tuđeg roda kao svog. Mladoženja ne ostaje u
tuđem rodu, niti ga prihvata niti je u njemu prihvaćen, već se zajedno sa nevestom
vraća u svoj. Bitna su dva vida svadbe kao kulturnog fenomena, to su proces
orođavanja i obred prelaza.
Proces orođavanja počinje i završava se u nevestinom domu, ali kraći obred
prelaza počinje i završava se u mladoženjinoj kući. Ova dva kruga ne teku paralelno,
nezavisno, već zavise jedan od drugog. Obred prelaza je samo jedan u dugačkom nizu
različitih obreda koji prate gotovo sve što čini svadbu, ali je samo najmarkantniji u
procesu orođavanja. v
Venčanje se obavljalo ujutru ili odmah posle doručka, samo dok sunce
ide naviše.vi

1.1.
SVADBA KAO SISTEM ZNAKOVA

Svadbeni kod je određen licima i prostorom. Promene u porodicama su

predstavljene i u svadbenom ritualu, a odigravaju se u dva pravca – prvi jednu
porodicu lišava jednog člana, a drugi drugoj porodici “obezbeđuje” novog. vii To su
znakovi prelaza i stvaranja.

3
 4

1.1.1.
UČESNICI

Svadbe nema bez neveste, mladoženje i kuma. viii Svi ostali učesnici sa
precizno određenom funkcijom su isključivo sa matrilinearne mladoženjine strane.
Glavne svadbene funkcije obavljaju osobe iz svekrvina roda: svekrvin brat je stari
svat, svekrvin zet (muž njene kćeri) je vojvoda, svekrvin bratanac barjaktar, svekrvin
unuk (sin njene kćeri) nakonjče etc.

Kum je najviše obredno lice u svatovima. ix Svadbe nema bez kuma, ali po
značaju je sa njim ravnopravan starojko. Oni imaju strogo određene funkcije. Uslov da
dobiju obredne pozicije je da istovremeno budu u krvnom i nekrvnom srodstvu –
starojko i kum. x
Osnovna funkcija starojka je da osigura preuzimanje i odvođenje neveste u
dom mladoženje. On je predvodnik svadbene povorke koja se sakuplja i polazi ispred
mladoženjine kuće. Snosi svu odgovornost za sudbinu neveste. xi
Vojvoda sa barjaktarom predvodi povorku.

2.1.1.
VREME I PROSTOR

Formiranje vremenskih parametara zasniva se na cikličnom ponavljanju

događaja. U svadbi se ocrtavaju dva tipa ponavljanja - ritam roda i ritam prirode.

Prvi tip ponavljanja zasniva se na smeni pokoljenja. Svadba nije samo

početak nove bračne veze, već i reorganizacija celih rodovskih zajednica iz kojih
mladenci potiču. Bez zrelosti ne može da dođe do obnove roda. Rodovski ili porodični
ritam zasniva se na smeni pokoljenja. Uzrast je bitan, osim fizičke zrelosti zavisi od
broja i pola dece u porodici. Postoje i moralne norme (kao što je zabrana ženidbe i
udaje preko reda).
Drugi tip ponavljanja reguliše se statusom prirode. Prirodni ritam
reguliše radni život ljudi. Vreme kad priroda spava i prikuplja sile su zima i kasna
jesen. Vreme za svadbu je u preseku ritma rada i ritma prirode. Tok obrednog
procesa traje nekoliko dana, najčesće jednu sedmicu. xii

Svadbeni simboli nisu izolovani jedan od drugog, povezani su i funkcionišu

kao sistem. U tom smislu svadba je semantička varijanta, najpre praznična, u kojoj se
odražava tročlani kompleks: život – smrt - novi život. Dakle, svadba je praznik u
kome se ostvaruje ideja večno umirućeg i večno rađajućeg prirodno-socijalnog
proizvoda.xiii

4
 5

2.1.
SVADBA KAO OBRED PRELAZA

Teoriju o svadbi kao obredu prelaza zasnovao je J. V. Genep. xiv Sastoji se iz

tri faze kroz koje prolaze učesnici rituala:
1) izdvajanje iz konteksta - preliminarna faza,
2) prolazak kroz graničnu zonu - liminalna faza i
3) vraćanje, pripajanje novoj zajednici - postliminalna faza. xv

Glavni ritualni subjekat je mlada. xvi Uloga i moć koje se pridaju nevesti u
svadbenom ritualu obrnuto su sraznmerne njenom budućem socijalnom i ekonomskom
statusu. Ona se pomera sa svog dotadašnjeg mesta i društvenog položaja - od neudate
ženske osobe prelazi u status udate žene, zauvek napušta rod i »gubi ime«. Prva faza
obeležena je prosidbom, pomeranjem devojke od do tada utvrđenog položaja ka
novom statusu. To se spominje u pesmi br. 1 iz Vukove zbirke - momkova strana
daruje devojku. Darovi se magijski mešaju pa se zadržava veza sa rodom. Najvažnije
je povezivanje dveju zajednica koje se postiže različitim obrednim radnjama.
Ambivalentnost statusa isprošene devojke i njen smisao ilustruju i antiteza »staro-
novo« i kontrast »očevo – vojnovo«:
»Svlači devo, runo ovčino,
ovčino svlači, naše oblači.« (VZ 109)
Izvođenje označava kraj separacije, predstavlja određenu etapu u razmeni:
»Otvorte se na vajatu vrata!« (ŽZ 107)
Opraštanje i ritualno žaljenje teku istovremeno:
»Muč, ne plači, dušo, devojačka.« (VZ 42)
Prelazak devojke u drugi dom predstavljaju radnje razdvajanja - s jednima se
rastavlja, a s drugima sastavlja (primeri u VZ 29, 40, 41). Kroz ovakve pojave
najneposrednije se iščitava priroda razmene među dvema zajednicama, a devojka se
prikazuje kao objekat transakcije. Ona je u ritualu aktivan subjekt, ali sa prividnom
moći (primer u VZ 47). Snaga reči pomaže, podspešuje radnju. Mlada je u prostoru
između, ona je izvor opasnosti jer je tuđinka (primer u VZ 50).
Osnove obreda prelaza su: xvii
- sejanje brašna, kićenje svadbenog barjaka, pletenje venaca, mešenje
pogača (sve je praćeno obrednim ćutanjem),
- polazak po nevestu:
1) doček u nevestininom domu, tri vrste prepreka,xviii
2) opremanje neveste:
o odevanje i obuvanje,
o nevestinino opraštanje od roda i doma,
- zabrana osvrtanja (za nevestu),
- odlazak u crkvu, xix
- povratak mladoženjinoj kući drugim putem,
- radnje pred vratima,
- odvođenje neveste na drvljanik,
- obavezan post za mladence i devera xx i
- svođenje.xxi

5
 6

3.1.
SVADBA KAO KOMPLEKS RITUALNIH RADNJI

Sudbine pojedinaca poveuzuju se sa opštim ritmom plemenskog i

prirodnog života pomoću rituala.xxii Ritualne radnje koje odlikuju svadbu razulikuju se
po mestu na kome se odvijaju, po sredstvima xxiii koja se koriste pri izvođenju i
činovima koji odvajaju jednu radnju od druge, dok su vršioci (agensi) uglavnom
nevesta i svekrva, što je prikazano u Tabeli br. 1.

Mesto sredstvo agens(i) čin

ispred nevestine kuće jabuka vojvoda gađanje

Kapija korito svatovi preskakanje
Dvorište pogača prijatelji lomljenje
prsten dever i nevesta prstenovanje
Kuća venčano ruho nevesta oblačenje
obuća nevesta - dever obuvanje
Prag preko zapete puške nevesta preskakanje
nevesta celivanje
Prelaz prelaz prelaz prelaz
žito svekrva -nevesta bacanje
Dvorište sito nevesta bacanje
veo nevesta – kumovi skidanje
Drvljanik kaica, marama nevesta - kumovi zabrađivanje
nevesta džaranje vatre
Ognjište nevesta celivanje
svekrva - nevesta darivanje
nevesta obilaženje
nevesta celivanje
metalni novac nevesta darivanje
Prag med, maslo nevesta mazanje
petao svekrva žrtvovanje
sudovi vojvoda lomljenje
Kuća pogača svekar lomljenje
Tabela br. 1

Ove radnje su praćene određenim brojem ritualnih zabrana xxiv od kojih

su sve osim dve obavezne i za devera, a to su skidanje ritualne odeće i skidanje vela.
Da bi se ušlo u novi kult, moraju biti aktivne obe strane - ona koja daje
i ona koja prima.

Najuočljivija razlika između svadbe i drugih obreda jeste njena

asimetričnost.xxv
Ključna mesta svadbe koja ujedno predstavljaju i njenu prostornu
granicu su momačka i devojačka kuća. Prvi znaci asimetrije javljaju se kad povorka
napušta mladoženjinu kuću. Pravila nalažu niz zaštitnih radnji glavnih “junaka”
(momka i devojke) čak i kada je mladoženja privremeno odsutan. On se, sve dok ne
stigne u devojački rod, nalazi na neutralnom, ničijem terenu. Taj prostor je za njega
tuđ i pun prepreka koje mora da savlada uz pomoć svatova. To je, ustvari,

6
 7

neprijateljstvo oličeno u iskazivanju otpora (koji se manifestuje korišćenjem raznih

maski) i postavljanju prepreka (kao što je, na primer, preskakanje korita punog vode
na kapiji nevestinog roda). Kazne za neuspeh su podsmeh i sramota. Moralo se stići
pre zore jer u drugom slučaju ne bi dobili nevestu. Prepreke su postavljali mladići iz
sela koji nisu u rodu sa nevestom, što navodi na širi oblik sukoba. xxvi
I dok mladoženja u svojoj “ženidbi sa preprekama” ima pomoćnika (odnosno
pomoćnike – sve svatove), nevesta nema. Kada mlada prolazi kroz iskušenja, kod nje
nema nikog da joj pruži podršku. Na odlasku obavlja istu ritualnu radnju kao i
mladoženja, samo mnogo ozbiljnije, zvaničnije i, čak, teatralnije jer je njen odlazak
definitivan – kada ponovo dođe, biće samo gost. Posle celivanja praga dobija
roditeljski blagoslov (dobru molitvu), zapaja se vinom, te se smatra odrešenom i može
poći na put ne osvrćući se. Pre dolaska u crkvu čeka je prva granica - voda, a
zastajanje je obavezno za sve svatove. Voda je univerzalna granica između svog i
tuđeg. To je poslednje mesto gde rodbina može da spreči odlazak u tuđinu. Prve
prepreke se postavljaju da se do mlade ne dođe, a ove druge da bi se predupredila
otmica.xxvii
Niz radnji koje nevesta mora da obavi pred kućom mladoženje namenjen je
proveri njene sposobnosti da pređe u novi socijalni status, da tuđi rod i kult prihvati i
primi za svoj.

4.1.
SVADBA KAO PROCES OROĐAVANJA

Povezivanje dva roda ne ostaje samo na kulturno-ekonomskom planu, već se

obavezno širi na nivo religije i kulta gde se reguliše kompleksom obreda i zabrana čija
je snaga ravna zakonskoj.

Orođavanje čine sledeći elementi:

- dolazak provodadžije, xxviii
- gledanje, ogled, proševina, prstenovanje noću,
- pozivanje na svadbu, xxix
- devojačko i momačko veče uoči svadbe, ritualno brijanje, šišanje
mladoženje, češljanje neveste, ritualno kupanje i umivanje, xxx
- nevestin odlazak na vodu, ritualno trokrako zapajanje mlade, xxxi
- uništavanje obrednih predmeta, xxxii
- čišćenje kuće prvog jutra, xxxiii
- prekid obrednog ćutanja, xxxiv
- goginje,
- prva poseta nevestininih roditelja (podari, poođani),
- odlazak mlade i mladoženje u njen rod (povraci, u povrat), xxxv
- iglarixxxvi i
- odlazak kod starog svata, devera, kuma.
Ovi događaji, iako imaju naročito izražen socijalni karakter, upućuju na
određene vrste obrednog ponašanja iz kulta mrtvih i kulta predaka, koje dominira u
radnjama oko vode, ćutanju, darivanju, sakrivanju i vraćanju drugim putem.
Ilustrativne su i dve radnje oko mladoženje i neveste - šišanje i brijanje momka se
obavljaju na zemlji, na koju ne sme ništa pasti, a nevesti je 40 dana zabranjeno da radi
kućne poslove..

7
 8

5.1.
TOK SVADBE

1.5.1.
DOLAZAK NAVODADŽIJE

Nekada su mlade ženili i udavali navodadžije / provodadžije.xxxvii To je

obavezno osoba koja je dobar govornik i može biti bilo ženskog bilo muškog pola.
Provodadžija nastoji da na saborima, vašarima, urancima, prelima ili mobama upozna
dvoje mladih. xxxviii

2.5.1.
VERIDBA

U dogovoreni dan mladini roditelji i drugi članovi porodice sačekuju prosioce

(svekra, svekrvu, navodadžiju i ostale koje momkovi roditelji pozovu). Devojka se za
to vreme ne pojavljuje.xxxix Budući mladoženja se tek kasnije vodi na ogled.

3.5.1.
VELIKO PROŠENJE

Svekar sa desetak prošenika i dvoja kola (volovska-volujska ili konjska)

kreće rano ujutru, kad se deli dan i noć. Pre ručka (doručka) prijatelji lome pogaču,
dogovaraju se o svadbi. Za to vreme devojka pakuje svoju rubu (miraz). Mladoženja
mladu daruje (dariva) niskom dukata koju ona nosi sve do svadbe kao znak da je
isprošena. Devojka, zatim, daruje prosioce (prošenike). xl

4.5.1.
ETAPE SVADBE

Svadba se odvija u etapama, svaka je praćena različitim akterima i obrednim

radnjama.

1.4.5.1. Čutura (buklija, kićenica, kićenka)

Tri-četiri nedelje pre svadbe zasebno se zove rodbina. Uzme se drvena čutura,
naspe vinom (u momkovoj kući) ili rakijom (u devojačkom domu), okiti cvećem,
peškirom i jabukom kroz koju se zadene crveni konac sa iglom, pa se sve ovo okadi.
Čutura se, zatim, nosi u ono domaćinstvo čiji se članovi pozivaju na svadbu. xli

8
 9

2.4.5.1. Pletenje venaca

U subotu ujutru momak pozove komšinice, rođake i sestrine drugarice da

pletu vence. One prvo obiđu selo gde naberu svakojako cveće koje može dugo da stoji
zeleno.Venac se plete za kapiju (veliki), nekoliko malih (koji se stavljaju iznad vrata,
na kola i slično). Isto to čine i u devojačkom rodu.

3.4.5.1. Momačko i devojačko veče

a.3.4.5.1. Momačko veče b.3.4.5.1. Devojačko veče

U subotu uveče kod U isto vreme kod devojke

mladoženje se okupi nekoliko
drugara da proslave poslednje
trenutke momkovanja. To su
njegovi drugovi iz detinjstva sa
kojima je odrastao. Sada se treba
ritualno oprostiti od slobode,
lutanja, bekrijanja i vragolija.
Budući mladoženja obično dosta
pije jer sledeća tri dana ne sme ni
da pije ni da jede. Tu je bio i neki
slobodniji oženjeni muškarac koji
je zadužen za razbijanje treme i
održavanje vesele atmosfere
(najčešće je ostajao da prenoći sa
ženikom). Na momačkoj večeri se
najčešće pevaju muške šeretske i
erotske pesme. Pre spavanja se
obavlja ritualno kupanje u šafolju
ili kaci. Voda se donosi sa tri izvora
ćuteći. U nju se stavlja puno
bosiljka, ruzmarina, smilja, kovilja
i drugog miomirisnog cveća.
se okupljaju drugarice i u sličnom,
veselom raspoloženju provode sa budućom
nevestom njenu poslednju noć u rodu u
statusu neudate ženske osobe. Da je ne bi
rastužile, pevaju slobodnije ženske
šeretske pesme. Te pesme se pevaju i
kasnije - u kolu i prilikom svođenja
mladenaca. Neka šeret žena ima istu ulogu
koju na momačkoj večeri ima slobodniji
oženjeni muškarac. I devojka obavlja
ritualno kupanje.
Budući mladenci su dužni da
legnu pre ponoći, dok je mesec u usponu.
Ostali učesnici momačke i devojačke
večeri obično ostaju budni do zore
“pevajući i pocikujući”, a zorom bi se
uključili u, u zavisnosti od “strane”,
pripreme za odlazak po mladu ili pripreme
za doček svatova.

9
 10

4.4.5.1. Glavni deoxlii

U nedelju ujutru, na dan svadbe, xliii prvi stiže deliboša (obično mlađi mladoženjin zet).
Deliboša mladoženju šiša, brije, posipa ga vodom u kojoj je prenoćio bosiljak
I nevesta ustaje rano i ređa stolove.

U oba doma prvo stižu svirači, domaćin ih daruje novcem, a domaćica peškirima.
Započinje prvo kolo koje mora da povede dobar igrač koji nikako ne sme da pogreši.
Domaćin dočekuje svatove na kapiji, pozdravlja se i sa svakim gostom se ljubi tri puta.
Tu je nedopustiva modernizacija, koja se ispoljava u shvatanju o prvobitnom društvu kao
nakazno lišenom individualnosti, koje je nasilno prigušilo ličnost, svodeći je na masku i
ulogu.xliv
Ako su kum i starojko blizu, mladoženja ide po njih sa sviračima i delibošom koji ga je
prethodno izveo pošto mu se pripevalo: Obukuj se, brale, odevaj se etc. Dok ostali gosti bivaju
posluženi vodom, šećerom, slatkim i rakijom, mladoženja, kum i stari svat ništa ne jedu i ne piju
do venčanja.xlv
Dve devojke kite svatove cvećem (kiticama svatovca i ruzmarina uvezanim alenim
končićem), konje peškirima, a kola vencima. U devojčinoj kući gosti igraju, pevaju i očekuju
svatove, a mladoženjini se okade, pa onda kreću. Mladoženja se na pragu provlači ispod
podigute leve majčine noge (ona ne ide po snahu).U svadbenoj povorci prvo su kola u kojima je
stari svat. U njih će pri povratku sesti mlada, ali su sada puna. Da bi se mladoženja sačuvao od
uroka, ne eksplicira se u kojim će kolima biti kada krene po nevestu.

Ispred je vojvoda sa buklijom i čaušom – oni garderobom i ponašanjem skreću na sebe

pažnju eventualnih zlih sila i posmatrače odvraćaju od mladoženje. Vojvoda mora biti velika
šaljivdžija i dobar govornik i sve mu je dozvoljeno. xlvi On mora da čuva čuturu / bukliju. U
mladinom domu devojke mu predaju kapu za koju plaća otkup. xlvii
Usput se pazi na prepreke koje su postavljene od strane meštana iz mladina sela. Na
gazovima i raskrsnicama se ne zaustavlja. Povorka se zaustavlja u blizini mladine kuće, a
muštulugdžije držeći bukliju i mašući kuminim peškirom aminuju:
»Domaćin Boga moli:Amin,Amin!
Stari svat Boga moli:Amin,Amin!
Kum Boga moli:Amin,Amin!
Svi u ime Boga mole: Amin, Amin!«
Potom gađaju jabuku koja je okačena visoko na krovu za neki štap, obavezno obmotana
žicom. Za to vreme mladoženja sa delibošom gleda da uže na neki sporedni ulaz sa stražnje
strane kuće. xlviii Preskaču korito koje je puno vode, u njega bacaju po neku paru. Mlada,
skrivena, kroz sito, prsten ili svinjsku brnjicu od božićara pokušava da vidi mladoženju. I
mladoženja nastoji da nevestu ugleda krišom (da bi mu bila verna). Ako nije ušao na sporedni
ulaz, drugovi ga kriju između sebe. Mlada se još uvek nije obučena u nevestinsko ruho.
Svekar prvo ide da vidi mladu dok nije u venčanici, a zatim jetrve, zaove. Dever uzima
prsten od neke mlade žene koja ima dosta muškog poroda i ide da je prstenuje. Mladine
drugarice nad njenom glavom lome pogaču koju je svekrva umesila. Mladoženjini drugovi
jednim potezom presecaju pečeno prase koje su doneli. Gornji deo uzimaju, a donji ostavljaju
prijateljima. Dever mora da plati otkup da bi se mlada izvela (najčešće se prvo pojavljivala lažna
mlada). Izvode je braća zakićena peškirima.
Na pojavu mlade oglasi se puška. Prethodno su ispijene zdravice. Prijatelji lome pogače
uz kađenje, pijenje u slavu i krsno ime. One idu iz ruke u ruku (niza sovru), svako uzima po
parče od jedne i druge da vidi čija je bolja. Svakom zakoniku, činu, ponekad i svatu, grupa
devojaka prepeva. Dever obuva mladu koja mu, potom na leđa stavlja crvenu maramu i okreće
ga ka suncu i tri puta skače. Kiti ga velikom krpom deverušom, sa ogromnim čipkama i
neobligatnim natpisom tipa:
»Oj, devere, dušo moja, dariva te snajka tvoja.” xlix
Nekad se venčanje obavljalo u parohijskoj crkvi devojačkog roda jer se moralo obaviti

10
 11
pre podneva. Otac joj daje dobru molitvu. Pre no što ode, oprašta se od ognjišta (daruje
ga), praga (preskače preko zapete puške), majke (koja joj održi dobru molitvu uz
blagoslov). Nekad je mladu brat predavao tek na vodi. Za to vreme dve mladine
drugarice kite svatove i čeze cvećem, a konje peškirima.
Svatovi pri izlasku na kapiji preskaču lopatu punu žara. Mladoženja sa
delibošom izlazi poslednji. Ide se što brže, naročito preko ćuprija i raskrsnica. Braća
prate mladu do prve šume, a najmlađi ostaje nešto duže. Na ćupriji stavlja paru pod jezik
i izgovara: "Prođoh vodu, ne ugazih; rodih dete, ne osetih." Dever je zapljuskuje triput u
obliku krsta, a prilikom susreta sa drugom nevestom, mlada se krije i baca joj cveće.
Mladoženja sve vreme nosi poveći čep od bureta ili jatagan, a mlada jabuku i šećer koje
će zajedno pojesti pre svođenja, britvu i ogledalo, dok oboje prevrnu nešto od odeće ili u
džep stave čen belog luka ili komadić tisovog drveta.
Kada dođu do crkve, prvo je svi triput obiđu, pa tek onda uđu na venčanje.
Mlada vadi paru iz nedara i daruje prestonu ikonu.
Na izlazu iz crkve deca viču: "Izgore kumu kesa!” Time počinje veselje.
Kad se satovi približe mladoženjinoj kući, svirači zasviraju jače, nekoliko
momaka potrči da ište muštuluk, a to je znak da će kroz koji trenutak svekrva zaigrati.
Mnogi potrče da vide kako je svekrva obučena i kako igra svekrvino teško kolo. Ona se
okrene prema suncu, prekrsti se tri puta, pruži ruku ženi koja joj je najbliža i napravi tri
kruga. Igru prekida tri puta da bi bacila malo žita iz sita u obliku krsta koje je spremila za
snahu. Mladu prvo tri puta obiđu svećom u pravcu sunca, pa tek onda silazi na runo vune,
ralo ili prostirač. Kad mlada uđe, ispred kuće se postavlja korito s vodom. Dva kuvara
uzimaju kutlače i mešaju vodu. Svako ko uđe mora da plati prevez sitnim metalnim
novcem. Svekrva snahi daje sito u kome se nalaze jabuka i razno znevlje, mlada najpre
rasipa zrnevlje (tri puta), potom mladoženji dobacuje jabuku, a sito baca na krov. Sito ne
sme da padne na zemlju, a ako se vrati, hvata se, pa se ponovo baca. Zatim uzima
nakonjče u ruke, okreće se ka suncu, tri puta podiže uvis, daruje ga i ljubi. Sa
mladoženjom jede med iz iste kašike (ložice), pomazuje vrata medom i maslom.Ulazi u
kuću sa dva hleba pod pazuhom i dve flaše vina u rukama. Svekrva je opaše tkanicom pa
je tri puta obrne oko sebe. Obilazi tri puta ognjište, daruje ga, soli jelo, gleda kroz
dimnjak, seda svekrvi u krilo da je voli ko rođeno dete. Mlada u početku dvori svatove
(nekada je morala sve vreme da svetli lučem), a kasnije to preuzimaju kum i stari svat
starajući se za dobro raspoloženje, jelo i piće. Svadba je trajala dok stari svat i kum ne
odluče. Mladenci se klone jela, ali, ako moraju da išta konzumiraju, to čine iz istog tanjira
koji je deliboša ukrao u njenom rodu.
Kum vodi mladu na drvljanik gde joj glavu povezuje drugom maramom, a zatim
se mladenci vode na svođenje. Obično su spavali u podrumu, na asuri na belom čarsavu
koji se ujutru iznosio i okačinjao na žicu. Prostiranje čaršava se oglašavalo puškom. Mlada
je ustajala prva, išla na vodu što dalje, darivala je, prala obuću svih ukućana i posipala ih
dok se umivaju.

5.4.5.1. Goginje

Prvog jutra posle svadbe mladoženja sa sviračima i nekolicinom svojih jarana

krene od kuće do kuće svojih svatova. Hvataju najbolje kokoške, a domaćice ih darivaju
vunom, težinom i vencima luka i paprike.

6.4.5.1. Kokčinari - samsari

Na svadbu, pogotovu kod mladoženjine kuće, mogu doći i nepozvani mladići.

Primaju se, goste i poštuju kao i ostali svatovi, ali im se unapred kaže da se
moraju pridržavati svadbenog kodeksa. Kako znaju da budu obesni i izazovu
nered, često im se, naročito u kolubarskom kraju, ispeče kakvo kuče, pa se njime
posluže.

11
 12
7.4.5.1. Podari (poođani, privičije, u povrace)

Stari je običaj da otac i majka odmah posle svadbe dođu u posetu da vide kako
njihovo dete živi u novom domu. Ovo je vrlo veseo i uzbudljiv događaj koji se u
zapadnoj Srbiji zove privičje.

8.4.5.1. Povraci (povratak, u povrat)

Dan posle podara mlada sa dva devera ide u posetu rodu. Može ostati na
noćenju, ali ne sme duže od dva dana. U Župi mladenci odlaze zajedno – mlada ide u
rod na boravak, a mladoženja se uzima na boravak na nedelju dana. Pre toga odlaze kod
kuma, devera, starog svata, deliboše i vojvode.

9.4.5.1. Iglari, igle

Nekoliko dana posle svadbe brat sestri sa nekoliko najbližih rođaka donosi igle.
To je dekorativna korpa od pruća u kojoj se nalaze haljina, ogledalo, pogača iskićena
raznobojnim pletivom u koje su udenute igle za pletenje i neki komad dečije odeće.

6.1.
SVADBA I MAGIJA

1.6.1.
ZAŠTITA OD UROKA

Osnovno preventivno sredstvo koje svatove štiti od uroka jeste nevestinski veo i
ima dovsmerno dejstvo – stavlja se da nevestu ne bi urekli i da nevesta nikoga ne bi
urekla.
Da bi odvratio zle oči od mladenaca, u svatovima je bio čauš sa vučijim ili
lisičijim repom ili u kakvom neobičnom odelu. Danas to čini vojvoda.
Od uroka se štiti i tako što se neki deo odeće obuče naopako ili se nose delovi
biljaka kojima se pripisuje zaštitna uloga.

2.6.1.
ZAŠTITA OD ZLIH DUHOVA

Mladenci su izloženi i opasnosti od zlih duhova. Zato svatovi prave popriličnu

buku tako što larmaju i pucaju, a barjaktar na čelu povorke nosi barjak da ih odagna, dok
mladoženja nosi jatagan, mlada britvu ili crni glogov trn zaoboden u odelo. Negde se
drugi obuku u mladu i mladoženju, a negde postoje osobe koje ih stalno prate.

3.6.1.
PLODNOST U BRAKU

Da bi se obezbedilo potomstvo, pristupa se raznim radnjama za koje se smatra

da će osigurati ili utvrditi plodnost novih supružnika. Najraširenija je poznata pod
nazivom “svadbeni orasi” - bacanje žita, voća i drugih plodova na mladence. Na mladoj
ništa ne sme biti zavezano, ona mora sesti svekrvi u krilo, ne sme se hvatati za trbuh, već
samo za mladoženjinu ruku, mora stati na tučak ili stupu, a mladoženja je pogledati kroz
glogov kolac. Ako svatovi usput sretnu konjanika ili kola sa zapregama, konji ili
zaprežna stoga se moraju ispregnuti.
12
 13

4.6.1.
VEZIVANJE RUKU

Vezivanje ruku treba oda označi spajanje dvoje ljudi i povezivanje dve porodice.
Pored vezivanja ruku, u Župi se vrši i vezivanje mlade kanicom dok obilazi ognjište.
Ovo čini svekrva s namerom da joj snaha bude pokorna.

5.6.1.
TUCANJE GLAVA

Dodirivanje glava mladenaca, isto kao i vezivanje ruku, označava spajanje

dvoje ljudi i povezivanje dva roda. Ovom prethodi lomljenje pogače iznad glava
mladenaca.

6.6.1.
ZAJEDNIČKO JEDENJE I PIJENJE

Zajedničko konzumiranje hrane i pića simbolizuje ljubav, prijateljstvo i

srodstvo. Mladencima se daje parče šećera i rumena jabuka radi lepog i zdravog poroda.
Devojka u nedra stavlja jabuku koju pre svođenja jede sa mladoženjom. Negde kumica
mladencima pre svođenja daje malo soli koje ženik i nevesta treba da liznu sa momkovog
kolena.l

7.6.1.
OBRTANJE MLADE OKO MLADOŽENJE

Mlada se udajom najintimnije vezuje kako za mladoženju, tako i za njegovu

familiju. Ovo pripajanje i prisvajanje neveste kao novog člana porodice prikazuje se
obilaženjem mlade sa upaljenom svećom, obilaženjem svekrve i obrtanjem mlade oko
mladoženje. Sve radnje se obavljaju po tri puta. li

8.6.1.
MLADA I PRAG MLADOŽENJINE KUĆE

Prag je sveto mesto u kome stanuju duhovi koji bi se stupanjem nepoznate

osobe na njega uznemirili i uvredili.
Mlada u Srbiji ljubi očev prag pošto se sa svima oprosti.
Kad se mlada dovede, prenosi se preko praga ili ga preskače. U Bačkoj
prikumak unosi mladu, u Sremu svekar, lii u Župi mladoženja. U Mostaru mlada ljubi
prag, ali ga preskače, u Baru mladoženja ljubi tastov prag, u Svrljigu mlada popljuje
prag. Nikad se ne stupa desnom nogom, već levom (u svatovskim pesmama se
“preporučuje” obrnuto). Napred navedenim mlada odaje poštovanje svetilištu
mladoženjine kuće i daje do znanja da će ga prihvatiti kao svoje. liii

13
 14
9.6.1.
MLADA I MLADOŽENJINO OGNJIŠTE

Ognjište se od vajkada smatralo za kućnu svetinju. Vođenje neveste oko njega

znači vezivanje za mladoženjinu domaću svetinju. U Župi je običaj da dever uzme slanik
u ruke pa pođe ispred mlade, a ona posalja grnce. Tri puta obiđe oko vatre i tri puta soli
jelo. U nekim krajevima običaj je da se mlada oprašta i od svog ognjišta (Lika). Kasnije,
kad su ognjišta nasred kuće iščezla (odžaklija), uzimana je vatra u crepulju ili je mlada
privođena šporetu. Obično bi izgovarala:”Koliko žeravice, toliko stoke, kobile se
ždrebile, krave telile, ovce jagnjile, krmače prasile, ćurke, guske. kokoške legle.”
Ponegde se oganj celiva i daruje novcem i jabukom da bi deca bila lepa.

10.6.1.
ZAŠTITA ODOZGO

U narodu je prošireno verovanje da mladencima preti opasnost odozgo pa se

voze volujskim ili konjskim kolima. liv Ranije su bila samo volujska (volovska), a preko
njih se stavljao pokrivač. Samo kola sa sviračima nisu bila pokrivena. Mlada je preko
glave stavljala preves.

11.6.1.
ZAŠTITA ODOZDO

Dodir sa podom smatra se opasnim mestom za mladu i mladoženju. Strogo se

pazi da mladenci ne dođu u dodir sa zemljom. Mlada se vraća na konju na kome je bio
mladoženja, a njemu daju drugog. Boja konjske dlake je bila veoma važna: mlada nije
smela biti na belom ili sivkastom konju da deca i ona ne bi brzo osedeli.

12.6.1.
OLAKŠANJE POROĐAJA

Mladenci na venčanju treba da odreše obuću da bi mlada lakše rađala. Kad

krenu na venčanje, brzo se otvore svi lonci i prozori. Dok prolaze preko ćuprije, mlada
izgovara: ”Prođoh vodu, ne ugazih; rodih dete, ne osetih.”

13.6.1.
LEPOTA

Mlada gleda kroz dimnjak mladoženjine kuće da bi oči dece koju rodi bile crne
kao dim ili nosi jabuku u nedrima da bi joj deca bila lepa kao jabuke. Kad odu u ložnicu,
ona je prepolovi pa je zajedno pojedu. Često se ogleda na suncu ili u ogledalu.

14.6.1.
OBILJE U BRAKU

Mlada iz sita baca na svatove mnogo raznog zrnevlja u obliku krsta tri puta
ispred sebe, a mladoženji jabuku iza sebe da bi joj rodilo u rodu; sito na strehu da
domaćin njenim stupanjem u kuću dobije. lv

14
 15

15.6.1.
SREĆA U BRAKU

Mnogi svadbeni običaji imaju nameru da obezbede slogu, ljubav i sreću. Najveću ulogu
imaju med i šećer. Zasalja jelo da bi s mladoženjom lepo živela. Obično mlada, dok se kupa,
zasladi vodu medom, stavi bosiljak da bi svom mužu bila slatka i mirišljava. Ponekad se
pomešaju med i maslo pa se služe ispred mladoženjine kuće kao med i maslo. Izbegava se
biserni nakit. Mlada mladoženji često stavlja malo soli za vrat da bi je voleo ili uzme guščije
pero pa dune da bi mu bila laka kao pero. Da ne bi skitao, na crkvenom pragu gazi ga u petu, a
da bi joj bio veran, gleda ga kroz prsten ili svinjsku brnjicu. Kad mladu skinu s konja,
mladoženja se popne na njega, pa triput obiđe oko kuće da mu sreća triput opaše kuću.lvi

Postoje i radnje za koje se veruje da će mladencima doneti neslogu. Jedna od njih je

rastavljanje grebena. Krcanje oraha za vreme svadbe takođe donosi neslaganje i nesreću.

16.6.1.
NADMOĆNOST U BRAKU

Mladenci se već na venčanju nadmeću u tome ko će koga prvi da zgazi. Devojka gleda
da prva izađe iz crkve, a vodi se računa i o tome ko će prvi progovoriti. Obično mlada za vreme
venčanja okreće prsten da bi muža okretala oko sebe. Često joj se u nedra stavljalo ogledalo da
bi svom mužu bila čista i sjajna. Dok je mladoženja prenosi preko praga, mlada nastoji da obema
rukama dohvati dokove.

15
 16

2.
POMENI I ZAPISI SVADBENIH PESAMA
PRE VUKA I U VUKOVIM ZBIRKAMA

1.2.
POMENI I ZAPISI SVADBENIH PESAMA PRE VUKA

Rani zapisi, mada retki, sadrže prve podatke o prilici, načinu izvođenja i o opštem
načelu usmenog oblikovanja.

Jedan od najstarijih pomena aluzivnog tipa je iz 13. veka: pripovedajući o Rastkovom

životu, monah Teodosije kaže da je treći Nemanjin sin mrzeo mladićke nepristojne i štetne
pesme.lvii

Ritam rada i ritam obreda su određeni i omeđeni izvođenjem ovih pesama. Kod
Šišgorića nalazimo najstarije očuvan zapis pesme u lirskom desetercu koji se poreklom vezuje za
svadbeni obred. On je pet vekova pre Vuka pohvalio narodnu poeziju rekavši da je savršena u
jednostavnosti i lirskoj emocionalnoj neposrednosti, što su svojstva vrhunskog književnpg
izraza. Uočio je podelu na obredne i neobredne i u spisu na latinskom jeziku, opisujući običaje
svojih Šibenčana izdvojio: tužbalice, svatovske, ljubavne, posleničke i igračke pesme. lviii Tvrdi
da ne zaostaju za vrednostima Sapfe, Katula, Tibula i Propercija, već ih nadmašuju, lix a mnogo
godina potom Gete i Grim zajednički ocenjuju da se neke lirske pesme Vukovih zbirki mogu
porediti jedino sa “Pesmom nad pesmama”.

U 16. veku javlja se prvi potpuni zapis usmene lirike. 1507. godine u Zborniku Nikše
Ranjine zabeležene su tri počasnice i jedna svatovska - “Vila je moma tri vjenčića”. Počasnica
“Na junaku su zlatne ostroge” pravi je biser ljubavne pesme sa svadbenim elementima:
“Na junaku su zlatne ostroge,
a na djevojci tanka košulja.
I zadješe se zlatne ostroge
Za djevojčinu tanku košulju.” lx

Hvarski književnik Petar Hektorović je 1556. od ribara Paskoja Debelje i Nikole Zeta
zabeležio tri počasnice, dve bugarštice i jednu lirsko-epsku pesmu. Hektorović je ove pesme
objavio na stranicama dela “Ribanje i ribarsko prigovaranje” 1568. godine.

Iz 1556. potiču dve pesme Marina Držića - ”Devojka je se majčici molila” i ”Lovci u
lov“ - koje izgovaraju ličnosti njegovih drama “Skup” i “Plakir”.
U jednom rečniku kosturskog narečja iz sredine 16. stoleća zabeležene su dve pesme -
“Tako ti Boga devojko” i ”Nokta mi te ukradoše”.
Od 17. do 19. veka zapisi su brojniji. Sakupljaju se cele rukoveti. Izdvajaju se zbornici
dubrovačkih i bokeljskih književnika, čuveni Erlangenski rukopis, kao i dva požeška zbornika s
kraja 18. veka.”. U svom “Katehizisu” Primož Trubar zabeležio je početak koledarske pesme
“Mi smo prišli pred vrata”.
U biblioteci nemačkog grada Erlangena 1913. je pronađena zbirka pesama od 530
listova pisana crkvenom ćirilicom. Nemački slavista Gerhard Gezeman priredio je za štampu i
izdao 1925.godine. Poreklo rukopisa starijeg bar 100 godina lxi od Vukove Pjesnarice i identitet
njegovog sastavljača nisu utvrđeni. lxii Ima svadbenih pesama koje se mešaju sa ljubavnim.

16
 17

2.2.
POMENI I ZAPISI SVADBENIH PESAMA KOD VUKA

Srpske lirske pesme prvi je sistematski prikupio i objavio sa ostalim blagom usmenog
stvaralaštva Vuk Stefanovic Karadžić. Istražiti sve, a izabrati samo ono što je za pamćenje i
kazivanje, bilo je njegovo načelo čiji su rezultat antologije, a ne puke zbirke pesama. Rđavi
pevači pesme kvare, otuda je izabiranje pesama nužni čin. lxiii Tražio je pevača koji je od slabije
pesme znao načiniti bolju. Svaka je narodna pesma lepa, samo valja naći narodnog pevača koji
je zna ispevati ili ispričati kako valja. Za pola veka zapisao ih je na stotine, a još više su mu
poslali njegovi pomagači. Manje od trećine štampano je u knjigama 1814, 1815, 1824, 1841.
“Mala prostonarodna slavenoserbska pjesnarica” je pisana na osnovu Vukova sećanja,
pesme uglavnom su osmeračke, a Karadžić ih ne zazvao ženskim budući da su ih uglavnom
pevale žene. Kasnije je uvideo da ima i lirskih pesama od 10 slogova koje pevaju i muškarci. U
Vukovom “pjesnaričkom” prvencu nalaze se dve svatovske – pesma br. 85 i pesma br. 86.

U ”Narodnoj pjesnarici” objavljeno je 15 svadbenih pesama (pesme 54-63) zapisanih

od baba-Jelene. Tri od tih petnaest pesama se pevaju i u drugim prilikama – uz rad.lxiv

Nakon ranih pjesnarica Vuk je objavio još dve značajne zbirke “različnih ženskih
pesama”. lxv
U lajpciškom izdanju, 1823. godine, Vuk deli pesme na 7 krugova: svatovske (50),
kraljičke (25) -bez opisa obreda, žetelačke (10) - uz opis kad se hvataju slamke, dodolske (3),
pesme uz Časni post (5), svečarske (3), ljubavne i druge različne (preko 300). U njoj su pesme
od prela, pesme igračke, mitologičke, kojih ima u bečkom izdanju.

U zbirci iz 1841. ima 127 svadbenih pesama. Naslovljene su najčešće prema mestu
poticanja. Činove na koje se pesme odnose opisuje postupno i živo.
Pesme deli na deset krugova. Na prvom su mestu porodično-obredno-svatovske pesme,
sakupljene sa raznih strana. lxvi Više od polovine je iz Južnog primorja, i ove pesme su veoma
slične sa onima iz starijih rukopisa. Okrenute životu, uz obred, kolo, nadživele su prolaznost.
Mogu ih pevati i muškarci po dvoje u jedan glas.

17
 18

3.
SVADBENE PESME U VUKOVOJ ZBIRCI

1.3.
OSOBENOSTI SVADBENIH PESAMA
SA OSVRTOM NA VUKOVU ZBIRKU

Nastale u funkciji stočarske i agrarne magije, sinkretičke sa muzikom, pokretom i

mimikom, neretko u neposrednoj vezi sa kultom predaka i kultom plodnosti, motivi svadbe su
česti u obrednim, porodičnim i mitološkim pesmama.

Obredne i običajne pesme su kristalne forme koje su budile ista osećanja u onima koji
su ih oblikovali, i u onima što su ih slušali. lxvii Vremenom se u njih unelo mnogo različitih
motiva i stihova. Bojile su se ljubavnim osećanjima i raspoloženjima. Uz obred mogla se čuti
ponekad čisto ljubavna pesma koja sa njim nije imala nikakve veze. lxviii

Ljubav se u svadbenim pesmama javlja kao pretpostavka i preduslov jednog značajnog

porodičnog događaja i obreda . U ljubavnim pesmama osećanje ljubavi poprima izraz tajnih
poruka, stidljivih pogleda, patrijarhalnih patnji i žudnji momka i devojke. To osećanje je u
sukobu sa patrijarhalnim normama. U svadbenim pesmama u pitanju je ljubav koja se ne krije,
već traži za sebe najveće porodično pa i društveno priznanje koje svadbom ostvaruje
dostojanstvo porodičnog čina. Ljubav se ovde javlja kao nešto o čemu i drugi ozbiljniji i stariji
pevaju, kao o osećanju koje je od prvorazrednog značaja za porodicu, njenu budućnost i
sudbinu.
Ljubav po pravilu nije u sukobu s porodicom. Ona prerasta u sveopštu idiličnu
porodičnu ljubav, pa i više od toga. Najčešće je zaloga novog prijateljstva između drama
postojanja, ispunjavanje volje i amaneta predaka, ali ujedno potvrđivanje poretka i smisla života.
Lepoti lika pripada sporedno mesto, ističu se krotkost i druge vrlina. Nabačene linije koje
nagoveštavaju portret žene svode se na unutrašnja svojstva, onoliko i onako odabrana kako
dolikuje izuzetnoj pojavi junaka. Obred svadbe oblikovao je sadržinu svadbenih pesama, od
uputstava za ponašanje u svadbenom ritualu do iskazivanja emocija.

Deo mitoloških pesama vremenom je prešao u ljubavne, svadbene, ređe porodične.

Slabljenje mitske potke u svakodnevnom životu uticalo je na to da se pesme ili delovi pesama
koje su, najuopštenije, imale eksplikativno-edukativni i magijski karakter svedu na motive neke
druge lirske vrste. U mitološkim pesmama ima svatovskih elemenata, ali se uvek može postaviti
pitanje da li je reč o obrnutoj pojavi – nije li to, naime, svatovska pesma sa mitološkim
elementima, odnosno motivima:
“Munja groma nadigrava,
Mile sestre oba brata,
A nevesta dva devera.” (VZ 226)
Sunce, mesec, zvezde; prirodne pojave: munja, grom, mitološka bića, vile, zmajevi,
priroda shvaćena na način koji je odgovarao čoveku minulih vremena, san, strah, ljubav i čežnja
za lepotom prpožimaju svadbenu liriku i čine da u pojedinim pesmama funkcionalno (uputstvo
za ponašanje pojedinih svatova) bude manje dominantno u odnosu na estetsko.

Svadbene pesme koje su povezane i sa prolećnim obrednim (koledarskim) pesmama

pored elemenata prirode pesme sadrže i tragove obreda inicijacije i kulta plodnosti oličene u
erotičnim pohvalama mladićeve i devojčine lepote uz blagoslov da bračni parovi budu obdareni
decom.
18
 19
Erotičnost i isticanje muške i ženske lepote su elementi ljubavne poezije, ali ne izostaju
ni u svadbenoj lirici. Pevane su od pojedinaca, hora, uz pratnju svirke i kola, i uz određene
magijske radnje, raznolike su sadržine, a karakteriše ih osobitii ritam. Smatra se da se ljubavna
pesma razvila do samostalne forme blagodareći postepenom oslobađanju svadbenih pesama od
obredne zavisnosti, poetizovanjem univerzalnog ljudskog osećanja ljubavi do poetskog
oblika.lxix

Situacije se razvijaju nanizane horizontalno, hronološki. Bujnost svadbene poezije

vidljiva je u motivskoj, ali i istorijskoj građi, kao i mitskim slojevima tradicije. Raznovrsnost
motiva i sadržaja dolazi otuda što sama svadba od početka do kraja ima obeležje ambivalentnosti
uslovljene socijalnim poretkom unutar same zajednice. Otuda kod mladića svatovsko
raspoloženje i veselje može biti izraženo u ljubavnom zanosu isto koliko i u osećanju radosti
zbog promene porodičnog statusa koje se ogleda u uzrastanju na hijerarhijskoj lestvici, dok se u
osećanjima devojke svadbeno veselje ponekad izražava kao tiha tuga zbog odlaska iz
roditeljskog doma i promene porodičnog statusa koje se ogleda u još većoj, jajčoji očitijoj
podređenosti nego pre braka.

Kad je obred počeo da se raslojava i nestaje, pesma je i dalje ostala kao zapamćena
predstava iz vremena kada su one bile realni odraz verovanja. lxx Svadbene pesme u
prethriščanska vremena imale su obredni karakter koji se u nekim krajevima dugo zadržao. lxxi
Običajne pesme najčešće su u paru sa obrednim.Vuk ih nije delio, već ih je doneo kao
jedinstvenu rukovet. Vido Latković izdvojio je posebne grupe običajnih pesama: zdravice,
svadbene, tužbalice, tj. krugove porodično-obrednih koji se razlikuje od kalendarsko-
obrednih.lxxii Nedić je običajne i obredne ujedinio u jednu celinu.
Pesme koje prate svadbu unapred su poznate, one nisu naknadno smišljene. lxxiii O ovim
se događajima peva pre nego što postanu stvarnost. Događaj se prikazuje sažeto, a doživljaji
učesnika ostavljaju razne utiske - od idiličnosti do patetičnosti. Sve što je u običnom životu
kvarilo komšijske i rođačke odnose, svadbenim veseljem se privremeno uklanjalo, pa su učesnici
bili u pređašnjim odnosima. Posebna draž im je što su pevane u posebno pitomim, svečanim
trenucima u porodicama okruženim bliskim rođacima i prijateljima.

Prave svadbene pesme se strogo odnose na pojedine etape svadbenog obreda ili, još
češće, na pojedine učesnike u njemu. Da se ne bi i suviše često ponavljale, da bi se unelo malo
više svežine, na svadbi se pevaju i druge pesme, mahom ljubavne, a u Crnoj Gori i kod
bosanskih muslimana i epske, uz gusle. Jedinstvo teksta i melodije ostvareno pevanjem
doprinelo je održavanju umetničkog teksta. lxxiv Iz slika prirode, odeće, ukrasa, često izranjaju
likovi glavnih junaka ove svečanosti. Dominiraju svetle boje, neretki su ostaci predstava iz
prastarih vremena, totemistička shvatanja, sujeverja, a vidljivo je i prisustvo pojedinih magijskih
radnji kako iz oblasti zaštite, tako iz oblasti imitativne magije. lxxv

Posle gubljenja običaja, svatovska pesma kao kolektivna poetsko- umetnička

tvorevina lxxvi izgubila je svoju funkcionalnu, a zadržala isključivo estetsku ulogu. lxxvii

2.3.
MODELI SVADBENIH PESAMA U VUKOVOJ ZBIRCI
(TEMATIKA I BLISKOST SA DRUGIM LIRSKIM VRSTAMA)

Nema mnogo studija o svadbenoj lirici u Srba koje bi ih rasvetlile kroz sve njihove
osobenosti. Njihovo tumačenje nalaže da prvo otkrijemo obrednu osnovu, a potom način
poetizovanja obrednih realija. Izdvajanje njihovih tematskih krugova istovremeno upućuje na
bliskost sa drugim lirskim vrstama. lxxviii

19
 20
1.2.3.
Mitološko-svadbene (ženidbene) pesme

Pejzaži kosmičkih razmera po pravilu su skrojeni prema ljudskoj meri. Mesečeva

nebeska svadba podražava zemaljski svadbeni ritual.Uloga i poreklo svakog božanstva pažljivo
su prikazani. U središtu svoda, na najvišoj tački nebeske hijerarhije, Bog je kum kao u nekoj
patrijarhalnoj porodici. Svadbeni dar koji dobija, nebeska visina, odgovara njegovom
božanskom biću i položaju. Iza ove mnogobožačko-hrišćanske mešavine nazire se narodna
kosmogonija, slika stvaranja svemira i porekla pojava, tako da pesma «Ženidba mesečeva »
predstavlja etiološku priču. Kad se tako ustrojenu nebesku porodicu uvede ljudsko biće, njemu
pripada samo ono što čoveku priliči. Nadmetanje devojke sa suncem predočeno je kao nešto
moguće,lxxix ali samo po nekom spoljašnjem, fizičkom svojstvu, a nikako po moći, snazi, saili ili
nekoj drugoj osobini.
Erotska igra munje i groma analogna je odnosu između momka i devojke koji teže
braku. Dva sveta u stalnom prožimanju dejstvuju jedan na drugi. Uočljiva je mitologija jednoga
dana omeđena sunčevom putanjom od istoka do zapada. Sunčeva putanja slika je čovekovog
postojanja od rodjenja do smrti, od radosti do tuge. lxxx

2.2.3.
Obredno-opisne pesme

U svadbi ima dosta obredno-magijskih radnji, a svadbene pesme ih često opisuju.

Vrlo složen i celovit scenario svadbene svetkovine prate brojne i različite pesme posebno
ispevane za svaki deo razvijenog i postupnog rituala (prosidba, prstenovanje, boravak u
nevestininoj kući). Pojedinačne ili horske pesme prate sve etape svečanog čina udaje ili ženidbe.
Pojedine imaju isključivo obrednu namenu pri čemu pesma kao činilac obreda štiti brak od
razdora i obezbeđuje mu sreću i plodnost. lxxxi
Opisi obrednih radnji u svadbenim pesmama najčešće su iskazani direktno i doslovno, ali
oni u izvesnoj meri mogu i da figurativno variraju predstave obrednih predmeta, aktera i
postupaka. To su pesme o stavljanju marame (duvka, levka, venca) na glavu neveste. Poetsko
transponovanje nevestinskog vela i direktni spomeni obrednog predmeta spojeni su u istom stihu.
Naizmenično i višestruko smenjivanje figurativno-poredbenih i doslovnih iskaza sa opisom
obrednih realiija ili lica može se razvijati u distihu ili nekoj drugoj poetsko-melodijskoj celini.

3.2.3.
Pohvalne pesme

Pohvalne pesme pripadaju svečanim delovima svadbe iobiluju simbolima koji upućuju na
plodnost, dok su dominantne osobine idealizovanje učesnika svadbe i veličanje njihovog
socijalnog statusa. Mladoženja se simbolički vezuje za sokola, slavuja, pauna, jelena, a nevesta
za lastu, paunicu, sokolicu, košutu.
Pesma puna hvale odnosi se na trenutak kada mladoženja ulazi u kuću:
»Sniska strea, visok đuveglija,
Prijo naša, devojačka majko,
Dižte streu, novi prijatelji,
Da naš Ranko ne polomi perje.« (VZ 32)

20
 21
4.2.3.
Svadbene počašnice

O svadbama se pevaju ili kazuju i počašnice. lxxxii Pored svečanog tona karakterišu ih i
iskazivanje poštovanja prema onome kome su upućene i dobre želje i za primaoca i za slušaoce.

5.2.3.
Zdravice

U slavu mladosti, lepote, ljubavi, vedrih nagovaranja, pojedinačnih ili kolektivnih

monologa i dijaloga momaka i devojaka ispevani su čitavi svežnjevi zdravica, koje se izvode i u
drugim prilikama. Pevane ili kazivane, sadrže jezgrovito i koncizno stihovane želje. Liče na
molitve u kojima se moli za zdravlje, sreću, dug život i svako dobro mladenaca.
Poetska sredstva svadbenih zdravica slična su počašničko-napitačnim pesmama. Od
njih ih izdvaja prisustvo motiva iz svadbenih pesama.
Obično počinju sa «Cvetak pade« (VZ 33) i «Povila se zlatna žica« (VZ 65, 93 i 100 ).
Zlatna žica je svadbeni simbol spajanja, znak božanske plodnosti koja se ustupa, daje ljudima
kada oni činom svadbe ponavljaju jednu božansku radnju. Specifičan ton svadbe izrazitiji je u
porukama devojci (VZ 94, 105 i 106), momku (VZ 95, 102, 103), kumu (VZ I98 i 199) i deveru
(VZ 96). Poštovanje starcima iskazano je motivima biserne brade, otmenosti lepog sedenja i
vinca što se pije. Čast se odaje svima, lxxxiii pazi se da niko ne bude zanemaren, jedna ista strofa
peva se više puta, samo sa promenjenim primaocem poruke.

6.2.3.
Pesme gatalice

Prenošenje svojstva bilja koje sadrže njihova imena na željne odnose sa ljudima
najraznovrsnije je u magiji zasnovanoj na sličnosti izmedju reči. Ime bilja jednostavnom
analogijom treba da prizove željena dejstva. U svadbenoj pesmi mlada nabraja bilje magijske
moći radi bračne ljubavi i dobrobiti. Njegovim spomenom implicitno je prikazivana ideja
početka novog ciklusa iz porolećnih magijskih obreda. lxxxiv

Devojku je majka naučila da bude svakom mila putem bilja od umilja. U iskazima
zasnovanim na etimološkoj magiji, drugarice daju devojci cveće želeći joj u svadbenim
pesmama sretan život: miloduha da se često miluju, karanfila da se ne karaju, ljubičice da je
često ljubi. Namenjujući cveće svatovima devojka za sebe sadi miloduha, dragomilja.

Čak i kada brak ostaje bez dece, magična moć bilja čuva bračnu zajednicu.
»Kad sam prvu večeru donela,
u večeri devetoro bilja:
miloduha da se milujemo,
kalopera da me ne otera,
ljubičice da me vazda ljubi,
karanfila da se ne karamo,
čuber cveća da me dobro čuva,
bosioka da m ne smeće s oka,
a nevena da mu srce vene,
samdokosa i okoločega.« (VZ 484)

21
 22
7.2.3.
Pesme odbijanja

Pesme o zaključavanju vrata pred svatovima ili otežavanju preuzimanja neveste

postavljanjem prepreka su retke.Tekstualnom odbijanju svatova odgovara postavljanje prepreka
koje svatovi moraju veštinom, silom ili lukavstvom da savladaju da bi ušli u mladin dvor. Izvode
se prilikom dočeka svatova, pred kapijom mladina doma, često su dijaloške, kao u primeru:
»Izvedi, brate, sestru na ugled. -
Izveo bi je, al mi je žao. -
Žao, ne žao, izvesti ćeš je,
Izvesti ćeš je i nama dati,
I nama dati, i naša biti.« (VZ 40)

8.2.3.
Pokudne pesme

I po funkciji i po načinu njhovog poetskog ostvarenja, suprotne pohvalnim su pokudne

pesme. Čovek je u njima predstavljen parodijski i groteskno. Zapisivači su često pokudne pesme
zbog njihovog niskog tona izuzimali iz zapisa o svadbi i u zbirkama ih svrstavali uz druge šaljive
pesme, pa je zato teško utvrditi njihove obredne funkcije.
Na svadbama su svakako izvođene i pesme koje nemaju nikakve veze sa svadbom, a od
onih koje su vezane za nju moguće je izdvojiti nekoliko sižejno-motivskih grupa: podrugljivanje
nekom nedostatku mlade ili momka, lascivne šaljive pesme i parodijske zdravice u kojima se
izuzetno hvale vrline svatova.
Pošto je funkcija hrane u svadbenim običajima i raznolika i prati ceo svadbeni ritual,
nije neobično što je motiv jela i pića našao mesta u svadbenim pesmama šaljivo-pokudnog
karaktera. Motiv proždrljivosti vezuje se za svatove koji su sve popasli kao koze, a od ovakve
vrste šala nije izuzeta ni mlada.
Pesme o ješnoj mladoj opisuju njenu nezasićenost. Ima pesama o jezičavoj mladoj kako
je dala imena: jarči-brada, čičomrda, čičoglava, lomigora, zavrzani, sjedoplete, previjuše. U
pesmama o neukoj mladi kudi se njeno nepoznavanje ženskih poslova na razboju.
Pokudne pesme ismejavaju mladoženje neprikladnog stasa i uzrasta. Pesma o starom
mladoženji - ćelavom musliji počinje opisom sa elementima parodije epskog junaka.
»Natče kalpak na ćelavu glavu,
mor dolamu na grbava leđa,
žute čizme na egave noge.« (VZ 708)

9.2.3.
Pesme blagoslovi

Blagoslovi magijski prizivaju sreću i plodnost., to su pesme optativnog smera sa

pozitivnom konotacijom koje se saopštavaju, pevaju ilikazuju bilo u ozbiljnom bilo u šaljivom
tonu kao pozdravi ili otpozdravi puni molbenih i molitvenih elemenata.
Blagoslovu prethodi traženje i davanje oproštaja kao drevna obaveza kojom se
razvezuje magijska veza sa precima i porodičnim zaštitnicima, što omogućava stvaranje nove
porodice uklapanjem devojke u mladoženjin rod. lxxxv
U pesmama blagoslovima izražavaju se dobre želje, priziva buduća sreća i širenje
porodice. Katkada se posebno konkretizuje pol, broj, socijalni status dece. Želi se sedam sinova,
sedam kćeri. Naglašenije nego u zdravicama i ophodnim pesmama, u svadbenim blagoslovima je
iskazana briga za potomstvom.

22
 23

10.2.3.
Oproštajne pesme

Pesme od oproštaja retko sadrže sve elemente oproštaja kao razvijene govorno-psihološke
situacije. Opozicija "svoje tuđe" kroz vremenski doživljaj prošlog i budućeg predstavlja se kao doba
slobode i sreće, s jedne, i obaveza i tuge, s druge strane. Suprostavljanje svog i tuđeg roda, prošlog i
budućeg vremena i svojih i tuđih stvari dominantan je postupak oproštajnih pesama razvijen uz
višestruka ponavljanja u kojima se zamenjuju samo akteri ili relacije. Simbolička funkcija svedena im
je na minimum. Glavni akteri su devojka kao lice koje odlazi i lica koja ostaju: otac, mati, braća,
sestre. U njima je potisnuta tuga, a istaknuto osećanje krivice vezano za prekor i samoprekor člana koji
se rastaje i oprašta. Svadbene radnje su upletene u opis prilika u kojima se daje oproštaj.
Prekori se najčešće izriču tokom priprema za devojčino odvajanje, češljanje, oblačenje i
izvođenje (VZ 42, 43, 44), dok su pri polasku svatova retki. Drugarice podsećaju devojku na zakletve da
neće otići za tuđina (VZ 8). Devojci se prebacuje nevera pri čemu nema šaljivog prizvuka koji bi
devojčinu izdaju opravdao ili ublažio. Ove pesme se pre svega vezuju za mladu, retko za mladoženju.
U Vukovom zapisu «Kad polazi mladoženja« (VZ 27) susrećemo mušku oproštajnu pesmu.
Mladi Ranko pred polazak po nevestu traži oproštaj od majke i oca i moli ih za blagoslov. Oproštajne
pesme izvodile su se za vreme devojačke večeri, kad su najmlaži i najmiliji sa budućom mladom.
Seta zbog rastanka s roditeljima isakana je u sledećim stihovima:
»Muči, ne plači dušo devojačka,
Tvoja će majka većma plakati,
Većma plakati i tebe žaliti,
Kad tvoje druge na vodu pođu,
A lepe Ruže na vodi nema,
Ni lepe Ruže ni vode ladne.« (VZ 42)
isti motiv susrećemo u 43, 45. i 46. pesmi u Vukovoj prvoj knjizi Srpskih narodnih pesama.

11.2.3.
Pesme saveti

Saveti su najčešće upućeni devojci sa porukom da bude pokorna i smerna. Zahtev je

katkada ublažen pohvalom devojke i dobrim željama, ali katkada nosi i pritajene pretnje.
Figurativnost iskaza svedena je i pojavljuje se u uvodnim formulama:
»Oj, ti, zrno šenično,
ti ne budi jezično.« (VZ 122, upućena devojci)
ili:
»B'jela svilo, ne pokvasi se,
Lijepa Mare, ne omrazi se.« (VZ 61)
Tri kite koje mladoženjina majka očekuje da će doneti sa sobom su rano ustajanje, docno
leganje i nedogovaranje (VZ 34). Poruke devojci ne sastoje se samo u latentno nametljivim
savetima da bude verna i pokorna, već odražavaju i momkovu brigu kako će devojka da se
uklopi u rod.
Novi rod želi da devojka bude pokorna, blagorodna, pitoma, da porodični red ne kvari
pustim i obesnim zahtevima. Aktivirana realnost u svadbenim pesmama - savetima svedena je na
okrnjene izraze, delove formulativnih iskaza, i da bi se potpuno razumela zahteva
rekonstrukciju.
Mladenci su tokom svadbe poštovali obredno ćutanje. U retkim dijalozima između
mladoženje i mlade ženik preporučuje mladoj da ostavi radost i strahuje da njegova supruga ne
zavadi porodicu (VZ 11) ili savetuje nevestu kako da ugodi svekrvi (VZ 107).
Devojke savetuje mladoženju kako neguje mladu (VZ 155), a mladoženjina majka
savetuje kuma i starog svata ili svatove da joj snahu dovedu pre zalaska sunca (VZ 24 i 26).

23
 24

12.2.3.
Zakletvene pesme

Ostvarivanje želja se magijski obezbeđuje zakletvenim iskazima. Zakletvene pesme se

upućuju momku sa porukom da čuva devojku i devojci da čuva čast roda. lxxxvi
Slične zakletvenim, kletve i kletvene pesme imaju funkciju zaštite mladenaca i svatova
na putu, dok se među njima posebno ističu kletve kudiocima. Neretko snaha kune svekrvu:
»Svekrva mi dugovečna bila
od nedelje do ponedeljnika.« (VZ 148)

13.2.3.
Molitvene pesme

Molitvene pesme su upućene božanskim bićima sa molbama za sreću. U katoličkim

krajevima kod Slovenaca i Hrvata molitvene pesme i molitveni elementi su mnogo razvijeniji
nego u pravoslavnim. U njima su molitve i pobožni izrazi zahvalnosti Hristu, Bogorodici,
svecima. Obraćanje Bogu u prvom stihu susrećemo kod Vuka (VZ 9, 12, 13, 22 i 41).

14.2.3.
Svadbene tužbalice

Pesme koje izražavaju tugu najčešće predstavljaju devojku kojoj je teško da se odvoji od
svog roda kao i osećanja njenih najbližih. Pune su motiva uvelog cveća, suza, magle i oblaka.
Neke tužne pesme prikazuju žalost eksplicitno, a neke implicitno, kroz dijalog ili ispovedni
monolog devojke i lica sa kojim se oprašta. Elegični tonovi su česti u pesmama koje su vezane
za oproštaje devojke sa drugaricama, majkom, braćom, cvećem. Tuga je osećanje koje se češće
izražava pri simboličnom ili stvarnom predavanju devojke u vreme prosidbe, prstenovanja,
darivanja, skidanja devojačkog i oblačenja nevestinskog odela, pozivanja brata da preda sestru,
konačnog preuzimanja i odvajanja.
U nizu upesama opisan je i poseban položaj glave i kose - kosa se raspliće, spliće, reže i
na kraju pokriva. Kosa kao simbol devojaštva i objekat je jedne od obrednih radnji kojom se ona
uvodi u stanje udate žene. Majka kune kosu tokom poslednjeg oproštajnog češljanja i iskazuje
ambivalentnost osećanja. Naricanje ima zadatak da devojku pripremi za predaju svatovima i
konačno odvajanje.
Motiv strepnje i neizvesnosti opevan je u pesmi u kojoj grupa devojaka prilikom
stavljanja prstena peva o devojčinom strahu od magle pale na glavu, sokola palog na ruku i
zmije pale na noge. Magla, soko i zmija odgovaraju stvarima koje svatovi obredno daju mladoj:
vencu, prstenu i obući. Simbolika darova metaforički je preinačena u iskaz o devojčinom strahu i
umirujućoj blagosti majke, za koju se u drugoj pesmi kaže:
»Tvoja će majka večno plakati,
večno plakati i tebe žaliti.« (VZ 42)
Često je odnos mlade prema tuđem i svom rodu iskazan nizom ponovljenih figura (tuđeg
dvorit - svoga zaboravit; tužeg zvati - svoga spominjati). Nada Milošević-Đorđević kaže da «to
spominjanje predstavlja prigušeno ponovljeno unutrašnje dozivanje, evociranje prepuno čežnje,
ali sa spolja uvek dostojanstvenom suzdržljivošću.« lxxxvii
Ptica koju devojka ostavlja i zbog koje tuži je slavuj. Dok zapadni Sloveni pesmom
oplakuju cveće i nevestinski venac, južni Sloveni pevaju o mladinom tugovanju zbog cveća koje
je negovala (VZ 10).
Svadbenim tužbalicama pripadaju i pesme o devojačkom žaljenju nevena koji neće
brati. Kidanje i branje cveća označava pokretni čin napuštanja pređašnjeg života bez erotskog
značenja. Oproštaj sestre sa braćom se poetski odlaže, usporava ponavljanjem reči u opisu puta u

24
 25
kome se posebno naglašavaju granična mesta vode i gore:
»Od gore čarne do vode ladne,
od vode ladne, do bijela dvora«
da bi potom prešao u monolog:
»Oj, zbogom, braćo, žalosti moja,
Mara će tuđu odsad braćiti,
a za rođenom dovjek čeznuti.« (VZ 60)

3.3.
ODRAŽAVANJE ETNOGRAFSKE OSNOVE
U SVADBENIM PESMAMA IZ VUKOVE ZBIRKE

Iz redosleda i naslova koje je Vuk uspostavio razgovetno se vide sve etape svadbenog obreda i
pevanja. Opširne opise svadbe od kraja do kraja nije bilo moguće sažeti na jedan obrazac, a da se ne izgubi
postupnost, specifičnost i složenost rituala. Za razliku od mnogih srodnih oblika duhovne narodne kulture,
zaboravljenih ili zauvek izgubljenih, svadba je postojana bez obzira u kojoj se formi obred ispoljava. Jasno se
vidi svaki momenat svadbenog rituala koji ima svoju pesmu. Vuk ih je podelio na:
- prosidbene, ogledničke, proševinske (1-8),
- uoči svadbe (9-13),
- okupljanje svatova (9-13),
- priprema za polazak (14-21),
- putene (22-28),
- dolazak po devojku, u devojačkom rodu, gostinske,
venčanje u devojačkom rodu, prepevke (29-55),
- polazak svatova, opremanje, skup (55-69) i
- kod mladoženjine kuće, dolazak svatova, prijem devojke, sama svadba, prepevke,
gostinske, ubrađivane neveste (70-127).

1.3.3. PROSIDBENE PESME

Zabeležene su pesme gde se nadmeću dva hora u ime svatova i u ime devojke. Sastoje se
iz pitanja i odgovora, pa mnogi etnolozi veruju da su se zaista pevale prilikom prosidbe. Oni
prkose jedan drugome do samog kraja, do izmirenja. Ove pesme su se pevale kad su prijatelji
ugovarali svadbu mada su se pevale i potpuno odvojeno od svadbe i ženidbe (na sedeljkama,
prelima, selima). Imaju ustaljena mesta, opis devojačke lepote, pri čemu se uzroci nalaze u
jednostavnim stvarima, a ne u posebnim kako se pretpostavlja u pitanjima:
”Oj devojko, pitoma ružice,
Kad si rasla na šta si gledala.
Il na jelu tanku ponositu,
Il na mog brata najmlađega
Nisam rasla na bor gledajući,
Ni na jelu tanku ponositu,
Već sam mlada prema tebi rasla.” (VZ 422)
Devojka je vitka i visoka, bela i rumena jer ju je majka hranila medom i šećerom.
Osećanje isprošene devojke prikazuju pesme u svim prelivima od skrivenog uzdaha (slika
snuždenog cveta) do glasnog leleka (pesme iz Gore koje su skoro tužbalice). Pevaju se proscima,
devojci i momku na prstenovanju, jabuci. Često su dijaloške.
Prva pesma iz Vukove zbirke je prosidbena i ima dijalošku kompozicionu strukturu.
Peva se u horskom duetskom natpevavanju. Pitanje je direktno upućeno svekrvi i svekru jer su
oni nekada išli sa provodadžijom na prošenje. Pretposlednji stih je na principu kontrastiranja:
”Vi ćete doći, mi je ne damo.” Stihovi su deseterački sa cezurom posle petog i desetog sloga
(simetrični deseterac). Dramski elementi ukazuju na obredni karakter i starinu pesme. Druga

25
 26
pesma je istog oblika kao i prva.
U nekim pesmama, naročito prilikom prstenovanja, i momku i devojci se savetuje da
pogledaju jesu li jedno drugom prilika:
a) momku: ”Ne gledaj joj vence i oboce,
već joj gledaj stasa i obraza.” (VZ 6)
b) devojci: ”Je li ti slika, prilika.” (VZ 7)
Pesme između veridbe i svadbe mahom iskazuju strepnju zaručene devojke pred onim što
je čeka. Najčešče pita da li se raduju njenom dolasku.

2.3.3. UOČI SVADBE

Pevanje svadbenih pesama počinje od trenutka kada se seje brašno i ne prestaje do

samog kraja svadbenog rituala. Najveći broj pesama koje se pevaju na devojačkoj i momačkoj
večeri su ustvari skupne pesme. To su različite svatovske pesme odvojene i nezavisne od
određene radnje. U VZ 11 devojka šalje pticu da vidi šta se zbiva u mladoženjinom domu, dok
prelepa Ane iz Risna moli Boga da joj da oči sokolove i bijela krila labudova da odleti do
mladoženjine kuće (VZ 12).

3.3.3. PUTARSKE PESME (PESME OD PUTA)

U pesmama od puta najčeći motivi su soko u letu i nevestin venac, lxxxviii uglavnom su
vedre i pune nade u sreću koja mladoženjinoj kući stiže zajedno sa nevestom (VZ 25). lxxxix

4.3.3. PESME U DEVOJAČKOJ KUĆI

U pesmama koje se pevaju u devojačkoj kući često se žali za devovanjem -

carovanjem. xc I dok su pesme koje prate prethodnu etapu svadbenog rituala prepune humora, on
iščezava čim dođu na red stihovi o nevestininom rastanku sa roditeljskom kućom. Naročito se
ističu osećanja braće prema sestri i obrnuto. Motiv mlađeg brata koristi se uvek u kontekstu koji
poprima elegičan ton.
Ove pesme su najčešće dijaloške, a ima i onih koje su povezane sa obrednom radnjom te
pozivaju mladoženju, nevestinine roditelje, braću, sestre i ostale svatove da priđu kovčegu sa
devojačkom spremom i da ostave uzdarje.

5.3.3. ŽAL ZA RODITELJSKOM KUĆOM

Devojka žali što napušta roditeljsku kuću. Žal je iskazan direktno kad odlaze svatovi
(VZ 39). U 42. pesmi iste zbirke govori se o žalosti devojčine majke što joj se kći udaje. Devojci
se tom prilikom obećava da će joj u novoj kući biti dobro, da će i tamo naći roditelje, braću i
sestre.

6.3.3. PESME O NEVESTI

Nevesta u mladoženjinu kuću treba da donese blagostanje, pa joj se preporučuje: ”Budi,

snaho, samo dobra” Promena socijalnog statusa i novi, izraženiji vid potčinjenosti nisu
izostavljeni iz ovih pesama - prikazuje se šta nevesta mora da čini i kakva treba da bude. To što
su u pesmama visoke kao jelike, tanke kao šibljike i bele kao sneg nema nikakvu simboliku koja
bi upućivala na njihov socijalni status, naprotiv, reč je o tipiziranoj fizičkoj lepoti ženskog bića.
Naročito se ističe lepota mlade među deverima:

26
 27
“Lepo ti je niz polje gledati
žutu dunju među listovima
i snašicu među deverima.” (VZ 85)

Na ovom mestu se može postaviti pitanje je li u VZ 6 i VZ 25 reč o hiperboli ili o tragu

mitološke potke kada devojka preko mora prevozi svatove na vencu, a mladoženju na struku
ruzmarina i još jednom konstatovati da je moć koja se pridaje nevesti u svadbenom ritualu zaista
obrnuto srazmerna njenoj realnoj društvenoj moći.

7.3.3. PESME O DEVOJAČKOJ MAJCI

Sve pesme o devojačkoj majci imaju karakter tužbalica i opisuju rastanak majke i kćeri:
”Muči, ne plači, dušo devojačka,
Tvoja će majka većma plakati
Većma plakati i tebe žaliti.” (VZ 42)
Čuju se i stihovi o raspoloženju devojačke majke koju veoma zanima kako će njena kći
živeti u novom domu.

8.3.3. PESME KOD MLADOŽENJINE KUĆE

Znaci bojazni i neizvesnosti, iako u blažem stepenu nego kod mlade, javljaju se i kod
mladoženje i njegovih rođaka. Sve njih zanima kakav će biti novi član porodice. Brat ga
opominje da ne gleda vence i obojke, već stas i obraz buduće supruge. O svom strahu zbog
velike neizvesnosti kakva će mu biti nevesta mladoženja neće govoriti ni prijatelju ni rodbini,
već konju koga sprema za svadbu:
“Ako, doro, dobro dovedemo,
biće dobro i tebe i mene.” (VZ 23)
Mladoženja obuzet svečanim i značajnim iščekivanjem kao da traži oproštaj od majke
jer se od nje udaljalva ženidbom:
”Oprosti meni, mila majčice,
Mila majčice, bela crkvice.” (VZ 27)

9.3.3. PLODNOST U BRAKU

Najpoznatija pesma koja je u vezi sa kultom plodnosti obrađuje motiv ruzmarina i vode:
“Mlad mladoženja, ružo rumena,
predadosmo ti struk ruzmarina,
često zalivaj struk ruzmarina
da ne uvene struk ruzmarina.” (VZ 55)
Iniciranje ili obezbeđiuvanje plodnosti u braku manje je praćeno i obeleženo stihovima, a
više korišćenjem raznih obrednih predmeta, naročito biljnih. xci

10.3.3. PESME O SVEKRU I SVEKRVI

Kad su u pitanju mladoženjini roditelji, najčešće se peva samo o njihovoj sreći, radosti,
veselju. U pesmi »Molila se mlada Petra majka« (VZ 25) ističe se želja da nevesta donese mir i
sreću u kuću u koju dolazi, da bude vredna, smerna i poslušna. Vodeći devojku, svatovi pevaju
budućoj svekrvi da više neće piti sinoćnicu, već jutrošnjicu (VZ 76). Vreme je tačno razdeljeno
na prošlo i buduće, a oba su sadržana u vremenu sadašnjem. Vremenske kategorije metaforično
određuju smenu generacija u porodici. I u epskim pesmama se često naglašava da je snaha
odmena.

27
 28

11.3.3. ODMAH POSLE SVADBE

Pesme koje se pevaju posle svadbe obično opisuju kako mlada daruje svatove, kao u
125. pesmi iz Vukove zbirke.

12.3.3. PESME O DEVERU, JETRVI I ZAOVI

Nevesta kod devera i zaove nalazi zaštitu i srdačnost, dok oni u njoj vide odanog i
požrtvovanog prijatelja, što je jedan od lepših motiva u srpskoj narodnoj lirskoj poeziji.najlepših
motiva u čitavoj našoj usmenoj poeziji.

13.3.3. LJUBAV U BRAKU

Verbalna komunikacija među supružnicima u patrijarhalnoj porodici je bila svedena na

minimum i uglavnom se nije ticala emotivnih odnosa izmežu muža i žene. No, ljubavna osećanja
su se iskazivala posredno, preko pesama, naročito preko ljubavnih pesama koje su se pevale na
svadbama. U njima se često pominju i magijski predmeti, najčešće iz biljnog sveta, kojima se
objašnjava dugotrajnost bračne ljubavi i vernosti.

14.3.3. PESME POSLE UDADBE I ŽENIDBE

Pesme o bračnom životu u kojima su opisane nevolje nove neveste retko su pevane na
svadbama. Tematski, mogu se svrstati u porodične, ali je neophodno pomenuti ih jer se neki od
motiva koji se u njima javljaju nalaze i u svadbenoj lirici. Jedan od tih motiva je i motiv zle
svekrve:
»Svečer vodu sve proliva,
u komšiluk dovikuje
da u dvoru vode nema.” (VZ 420)

15.3.3. UDAJA ZA NEDRAGA

U pesmi o udaji za nedragog sve počiva na kontrastu. Devojačka strepnja otkriva prezir
prema nedragom, starom i bogatom mladoženji. Unutrašnja napetost građena je dvema
krajnostima: zlokobno predviđanje jedne mogućnosti koja se potom neutralizuje drugom,
pozitivnom (»volim s dragim…«). Blago iz negativnog niza se poništava sa blagom što je srcu
drago, što uspostavlja nov poredak vrednosti.Udaja mlade za starog građena je na negativnom
paralelizmu.

28
 29

4.3.
KOMPOZICIJA (GRAĐENJE) SVADBENIH PESAMA U VUKOVOJ ZBIRCI

O kompoziciji svadbenih pesama ne može se mnogo govoriti jer su one vrlo kratke.
Prate određene radnje - bilo običajne, bilo obredne. Kako se moraju brzo završiti da svadba ne bi
trajala dugo, moraju biti što sažetije.
Postoje nekoliko vidova kompozicije svadbenih pesama, koje se podudaraju sa vidovima
kompozicije ostalih lirskih vrsta:
1) monološka,
2) dijaloška,
3) narativno-opisna,
4) pripovedna forma s monolozima,
5) pripovedna forma s dijalogom,
6) monolog u monologu i
7) dijalog u okviru monologa.
Monološke pesme ne samo da su najčešće, već su najzastupljenije u Vukovim zbirkama.
U prvoj pesmarici najviše je kratkih monoloških, ispovednih 37, dijaloških 24. Lirsko obraćanje
upućeno je devojci, rekama, pticama, čarnoj gori, cvetovima, livadama, tamnoj noći. Ima ga i
tokom cele pesme. Pripovednih sa dijalogom ima 21, pripovednih sa monologom 10. Nema
kombinovanih, a nijedna pesma nije oblikovana samo pripovednim načinom bez dijaloga i
monologa. U njima se devojka najčešće obraća cvetu koji je sama zasadila:
»Bosioče, bosioče, u širinu rasti,
jer će doći, moj bosioće, starog svata vlasti.« (VZ 10)

Pesme prepevke, koje su najbrojnije u Vukovoj zbirci, imaju ovu strukturu: prepevka
vojvodi iskazana je nizom paralelizama kroz pitanje, negativan odgovor, pozitivan odgovor.
Slovenska antiteza pojačava svečanu atmosferu.
Pesme su duže i raznovrsnije « od onih po sećanju«, pa su dijaloške.
U lajpciškoj i poslednjoj bečkoj zbirci najzastupljenija je pripovedna forma s dijalogom. Prisutni
su ne samo lirski, već epski i dramski činioci. Sadrže narativan uvod - kratak opis scene i vremena.
Uvodna slika u 85. pesmi prve Vukove zbirke sva je u opisno-narativnom tonu. Do promene u
sižeu dolazi tek kada se dever obrati nevesti. Dijalog između devera i neveste dobija posebno značenje
jer se nastavlja na opis kroz naraciju. Dva iskaza, žuta dunja među narandžama i pitoma ružica
objedinjeni su istom sudbinom.
U 17. pesmi imamo dijalog u dijalogu:
»Bre, ne daj, ne daj devojko,
Jelen ti u dvor ušeta,
Bosiljak bel ti popase.
Neka ga druge, neka ga
Za njega sam ga sejala.«
Opisno-narativni tip je najređi:
»Bijela svila po moru plila,
Bijela svilo, ne pokvasi se
Lijepa Mare, ne omrazi se.« (VZ 61)
Pripovedna forma bez dijaloga i monologa u svadbenim pesmama iz Vukovih zbirki je retka.
Ima je kod drugih vrsta gde se ponavljaju paralelno nizovi radnje iskazani uzlaznom ili silaznom
gradacijom.

29
 30
5.3.
STILSKA SREDSTVA I SIMBOLIKA

Svadbene pesme predstavljaju čoveka kao deo jedinstvene prirodne celine. Priroda se
razrasla do sveobuhvatne metafore živoga bića, u prvom redu čoveka. Pesme su građene
analognim nizovima. Ritam gibanja beskonačnog vremena saobražen je u ograničenom
ljudskom veku. Vreme označava promene oblika postojanja i iskustva. Kružno kretanje ukazuje
na to da se sve rađa s klicom sopstvene smrti, ali i budućeg života. Krug je prirodna zaštita i
odbrana od propasti, simbol vraćanja. Priroda je najčešća pozornica svadbenog čina. Sve je
obavijeno njenim bojama, bujnošću, mirisima, zvucima. Svatovima je teško da pogode put od
visine vite jele, od zaduha miloduha.

1.5.3. GODIŠNJA DOBA

Svadbene pesme prate obrede ili običaje u određenim sezonama ili danima zavisno od
prirodnog ili sunčevog kalendara. xcii Godišnja doba su obeležena znacima raznih vrsta i mogu se
shvatiti kao metafore. Promene su ne samo fizičke, nego i duhovne. Pojedinačni život se gasi, ali
uopšteno beskonačno traje u vremenu i prostoru obnavljajući se novim rađanjem ili privremenim
pomračenjem. Sunčev i mesečev kalendar se poistovećuju sa ljudskim životom. xciii

Posebno značenje u svadbenim pesmama i u svadbenom ritualu uopšte ima proleće. xciv

2.5.3. CVEĆE

Neven, bosiljak i pelen su najčešće flora svadbene lirike.

Neven koji će drugi brati ili koji će uvenuti predstavlja devojaštvo u psihološkom
smislu kao samoću i posvećenje lepoti. Posebno povlašćeno mesto proizilazi iz njegove
etimološke vezanosti za glagol venuti. Odnos devojke prema ovom cveću uspostavlja odnos sa
idejom nepropadanja koja je sadržana u imenu cveta. Devojka najčešće moli majku da ga zaliva,
ali kaže: «Neka vene.«

U pohvalnim svadbenim pesmama cveće xcv se vezuje uz devojku i devera kao glavnog
zastupnika momka. U pohvalama se poetske formule i figure opšteg fonda usmene tradicije,
nesvadbene, najviše mitološke i ljubavne lirike dogradjuju svadbenim atributiranjem. Pri
uzajamnom prenošenju svojstva životnog i godišnjeg ciklusa u simbolici bilja, važno mesto
imaju faze, kao i izbor bilja. Magijskim paralelizmom u prolećnim obredima na biljni petak
(uoči Đurđeva dne) podstiče se ostvarenje ljubavnih želja, a njihovom razgradnjom motivi se
preobražavaju u motive psihološkog paralelizma. Slabljenjem veze i smisla forme obredne lirike
značenja se pretvaraju u poredjenja i metafore koja ne pamte prvobitno značenje. xcvi
Očigledno je dvojako prisustvo, nasilno branje koje se vezuje za mladoženju i njegove
svatove, i briga o bilju vezano za mladu. O dvosmernoj razmeni ljubavne i bračne simbolike
svedoče i druge pesme. U kraljičkoj pesmi predstavljeni su momci neženjeni koji su se navadili:
»Bosiljak ti beru,
kaloper ti seku
i tebe vrebaju
mladu da obljube.« (VZ 162)
Dok se u ljubavnim pesmama dragi i draga često figurativno nazivaju imenom cveća, u
svadbenim pesmama ističe se par biljaka, najčešće ruža – ljubičica, ruža - ruzmarin. Razvijeni
primeri psihološkog paralelizma čuvaju samo obrednu vezu sa sejanjem ili branjem, odnosno sa
sađenjem i čupanjem. Motivi gaženja ili kidanja cveća, razbijanja vrata plodom u svadbenim
pesmama figurativno predstavljaju defloraciju. Krštenje momka i devojke kao obred prelaza iz
jedne faze ljudskog života u drugu često je praćeno magijskom simbolikom sadjenja i rasta
cveća.

30
 31
Predstave preobilja i lepote grade se poetskim slikama u bašti. Paralelizam sveta bilja i
ljudskog sveta razvija se kroz višestruko ponovljen motiv sađenja i branja. U pesmama gde se
naporedo javljaju jela i devojka, mlada je prikazana i simbolički i doslovno. Ima pesama gde se
poistovećuju.
Neprohodna bašta je posvećeno i čuvano mesto kao što je devojka gajena da bi, kada
doraste, bila predata u nedirnutoj zreloj lepoti. Devojka berući cveće i predajući ga svatovima na
simboličan način iskazuje svoju naklonost ka momku i budućem životu.
Biljke kao bosiljak, zdravac, jabuka, pšenica, koje u magijskim obredima i folklornim
tekstovima imaju višestruka značenja i brojne funkcije, nemaju ograničena simbolična svojstva.
Njihova simbolika je univerzalna i sreće se u najrazličitijim obredima za žive i mrtve, za ljude i
zaštitu od demona, za blagostanje. Biljke univerzalnog magijskog značenja mogu imati
dobrobitna zaštitna, zadušnička i druga svojstva. Njihovo značenje u folklornim tekstovima
dodatno je određeno ostalim elementima teksta i konteksta.
U svadbenim pesmama ne javlja se najrazvijenija funkcija bosiljka kao očistiteljske
biljke iz drugih obrednih pesama. U svadbenim pesmama svih balkanskih Slovena javlja se kao
biljka koju je mlada posadila, a koju čupaju bilo mladoženja, bilo svatovi:
»Bosioče, bosioče, u širinu rasti,
jer će doći, bosioče, starog svata vlasti,
pa će mi te, bosioče, mlada potrgati
oštrim ćordom, bosioče, po bijelom korenu.« (VZ 10) xcvii
Momak je zasadio bosiljak, jelu, ružu, lozu, narandžu i ostavio devojku. Ne može da
pristupi od visine jele, širine loze, mirisa bosioka, lepote devojačke i velike žive vode. Miris
gustog rastinja, slika naraslog drveća, čulno nagoveštavaju preobilje, zrelost, svežinu neprezrele
lepote i mladosti devojke. xcviii Dolazak do posađenog drveta ili branje bilja u svadbenim
pesmama označava preuzimanje mlade od strane mladoženjinih svatova (VZ 73).

U čitavom ciklusu svadbenih pesama iz konačnog bečkog izdanja Vukove zbirke, gde je
obredno pletenje venca česta slika i gde mu je značenje prošireno, pored bilja javljaju se golubija
i paunova pera, plemeniti metal od koga se kuje venac i slično. Samo jedna, od ukupno 127
svadbenih pesama, pominje pelen. To je pesma br. 76.
Ambivalentnost osećanja radosti i sete pripada poetici jednog ogranka svadbene lirike.
Pred mladoženjinom kućom muštulugdžije dozivaju mladoženjinu majku da se raduje:
«Dojako si pila sinotnjicu,
natrunjenu trunjem i pelenom,
odjako ćeš piti jutrošnjicu
natrunjenu smiljem i bosiljem.« (VZ 76)
Ceo ovaj izraz građen je metaforički pri čemu sinotnica asocira na usajalost i tamu, čime
se asocijativno polje proširuje dovodeći taj pojam sa svetom mraka i studeni (neživo). Prošireno
značenje konkretizovano je slikom u kojoj dominira pelen. Negativnom nizu suprostavljen je
pozitivan, drugačiji kvalitet onoga što se svaki dan iznova rađa, a čija je izvorna metafora
jutrošnjica, asocijativno vezana za svetlost zore, tj. za mladost i svežinu. Misao se konkretuzuje
plemenitim i nezaboravnim svadbenim simbolima smiljem i bosiljem, a ceo smisao slike je u
obnovi života. Nevesta donosi odmenu, milost, ali i brige.

3.5.3. PLODNOST JABUKE

Jabuka je univerzalni znak plodnosti i koristi se u nizu pesama kao znak naklonosti,
prosidbeni ili svadbeni dar. Javlja se u prolećnim pesmama izražavajući ljubavne želje i
prosidbene ponude. U izrazu »zlatna jabuka« osećamo samo pesnički simbol. U njemu je
obredni smisao - to je zaručnički dar. Zlatna jabuka kojom se igra sunčeva sestra pripada
mitološkom sloju naše usmene književnosti. xcix Ovaj simbol je poreklom iz paganskih vremena
kad su naši preci obožavali svetlost (primer u VZ 67, 68).c Jabuka je simbol devojaštva, ljubavna
poruka, zavet. Rastavljanje dragih manifestuje se dijalogom između jabuke i devojke. ci

31
 32

4.5.3. JELEN - KOŠUTA

Jelen je čest i razvijen simbol mladoženje i njegovih zamenika (devera pa i svatova) u

pohvalnim pesmama svih Slovena. Fiziološko svojstvo jelena da svake jeseni gubi rogove da bi
oni naredne jeseni izrasli, vezuje se za ideju cikličnog obnavljanja smrti i vaskrsenja. cii Jelen u
okviru svadbenog rituala, zahvaljujući svojstvima koja mu se pridaju u našoj tradicionalnoj
kulturi uspostavlja neophodnu vezu izmedju nevestininog starog života, koji se za nju zavržava
trenutkom odlaska od kuće i novog koji će početi dolaskom u nov dom.

U prvoj Vukovoj zbirci u 103. pesmi prikazan je jelen koji lomi goru. Ova pesma peva
se na glavni dan svadbe, u nedelju, u trenutku kad svatovi dolaze po devojku. Izvođači pesme su
članovi njene porodice, odnosno oni koji dočekuju svatove, i njome se obraćaju samoj devojci
obaveštavajući je tako o ulasku jelena u njeno dvorište. Ne izvodi se nikada ranije ili kasnije.
Ovaj trenutak ima veoma važno mesto u ostvarivanju ritualnog kontinuiteta, ističući devojku u
prvi plan, kao dominantan ritualni subjekat. Odlaskom iz kuće ona ne napušta samo fizički
prostor u kome je živela, već i celokupan prethodni život i društvenu ulogu; štaviše, moglo bi se
reći da ona izlaskom iz kuće umire. Uloga svatova je veoma važna, oni treba da na profanom
nivou fizički dovedu devojku, ali na simboličkom, ritualnom nivou, treba je bezbedno provesti iz
jedne u drugu realnost, iz jednog života u drugi.

5.5.3. PTICE

U svadbenoj poeziji vidna su dva modela korišćenja ptica u kojima se figurativno

označavaju mladenci. Formiranje ptičijeg para odgovara novosklopljenom bračnom paru, ili
prikazivanje mladoženje kao ptice lovca, a mlade kao ptice koja je lovljena.
Figurativno označavanje momka i devojke parom ptica sreće se u blagoslovima,
pohvalnim i zakletvenim pesmama. Poreklo ovih naziva naročito u uvodnim stihovima može se
tumačiti kao poetizacija mladenaca kroz paralelizam, ali i kao trag drevnih verovanja mitskog
porekla. Izvesnu obrednu osnovu imenovanja mladenaca otkriva paunovo pero na starom svatu.
Njime se ukrašava đuveglija.
Pesme u kojima je prikazan devojački san sa zlatnim stolovima, paunom i paunicom,
alegorijski tumači njena majka kao svatove koji dolaze. Poređenjem sa paunom ističe se lepota i
bez povezivanja sa mladencima. Naime, i paunu u jesen opadaju najlepša pera na repu da bi u
proleće ponovo »izbila«. Imenovanje mlade imenom ptice je magijska zaštita od nepoznatih
opasnosti. Mlada je lovljena ptica, a mladoženja soko koji vodi sokolicu, lastavicu, prepelicu.
Dva zlatna sokola koja nose lastavicu su dva zlatna devera sa snašicom. Poetska simbolika ptica
dopunjuje i obogaćuje obrednu. Vrste ptica i njihova funkcija nisu istovetne u pesmama i
obredima. Kokoške ili petao, koje imaju zapaženo mesto u obrednim radnjama, ne nalaze se kao
akteri svadbenih pesama balkanskih Slovena.Ta činjenica svedoči o višeslojnoj organizaciji
svadbene simbolike u okviru koje postoji razlika između magijsko-obrednih postupaka govornih
pesama.
U Vukovim zapisima među pohvalnim i pesmama i blagoslovima simbolika ptica nije
retka. Gora je neprohodna, devojka traži da je puste na pendžer pa mahne perom od pauna,
magijskim čarobnim predmetom, i dozove svatove (VU 74). Par paun - paunica javlja se i
samostalno ( VZ 41, 46). Paunica savija venac ili je ispod narandže (npr. u VZ 94). Veći broj
ptica (paunice, paunovi, prepelice, sokolovi, lastavice) za zlatnim stolom predstavljaju svekrove,
svekrvice, devere, jetrvice, zaovice, kao na primer u šestoj pesmi prve Vukove zbirke.

32
 33
6.5.3. SUNCE

Svadbvenom lirikom dominira semantički spektar sunca – od venca do prstena.

U pesmi «Kad svatovi idu po devoku« javlja se potpuna podudarnost između dva
energična kretanja koja simbolizuju zoru. Svatovi najavljuju odlazak iz perspektive
devojačkog roda (»Sunce na nebo, svati na drume«), pa središnji simbol menja položaj i
smisao. Paralela je zalazak sunca, što je metafora odlaska kćeri iz rodne kuće. Svekrva
očekuje da će joj sreću sunce ogrejati. ciii
Tri sunca koja se približavaju su stari svat, prvenac i dever uz devojku (na primer u
VZ 81). Mladoženjina majka prilikom ispraćanja svatova poručuje da joj dovedu snahu sa
suncem u kosi, mesecom u nedrima (VZ 25), dok je Anđa kapidžika suncem glavu
povezala, mesecom se opasala, a zvezdama nakitila (VZ 468).

7.5.3. OBLACI

Nebo se metaforično prikazuje kao prostor sreće i nesputanosti koji devojka

gubi. Utrkivanje oblaka i svatova preuzeto je iz dodolskih pesama.

8.5.3. OČI

Čudotvorna moć očiju od bajanja i pronicanja u nedokučive tajne bića i života do

uroka i demonskog sjaja nije strana srpskoj narodnoj lirici. Oči su kadre da svojim
pogledom užežu grad. One su simbol sunca, isto što i svetlosti (vid, videlo), jedino čulo
koje u trenu može primiti i obuhvatiti najširu sliku sveta.

9.5.3. PRSTEN

U obredu prstenovanja često je i direktno i figurativno spominjanje prstena kojim

se obuhvata njegova široka i za narodni život izuzetno važna, ali i polivalentna
simbolika. Dok ga u pesmama oproštajnog tona prate preteći elementi, u pohvalnim je
razvijena simbolika sreće i ispunjenosti. Izuzimajući prsten kao jedan od centralnih
svadbenih predmeta, nazivi svadbenih nakita se u svadbenim pesmama retko javljaju.
Magijska funkcija nakita da štiti od uroka ili zlih očiju se ne opisuje - ona se
podrazumeva. Uzgredni spomeni nakita u pesmama se priključuju isticanju bogatstva i
sjaja mlade i svatova. Kao slojevit simbol u svadbenom obredu ima primarnu ulogu da
brakom zauvek veže i otvori novi krug stvaranja života. U magijskom obredu ima
višestruki značaj.

6.3.
JEZIK I STIH

Na prvi pogled jezik svadbenih pesama je ritmovani svakodnevni govor.

Međutim, jezik svake pesme dugo je izgrađivan i zapisivači su ga već zatekli kao
izgrađen. Izgrađenost i izbrušenost da se primetiti u probranim, ustaljenim obrtima koji
nisu karakteristični za svakodnevnu komunikaciju.
Arhaizmi i turcizmi su vešto utkani u poetski iskaz. Turcizama je manje, ima ih
samo u opisima nakita, jela, pića, odeće i obuće. Pevač je raspevan, a jezički izraz bogat.
Minijaturne slike ili portreti odaju najtananija osećanja i najdublje misli. Smisao za sklad
veoma je poštovan i nastojalo se da se o njega ne ogreši. Sklad misli i reči razvijao se sa
ritmom i muzičkim oblikom. Boje, zvukovi, jezičko-muzički ritam, ritam pokreta vidljiv
je u svim stihovima, pogotovu osmercu sa cezurom posle četvrtog ili petog sloga.

33
 34
Pesme obiluju epitetima: beli su zora, crkva, bosiljak, nebo, dvori. Najčešći
epiteti: dobar junak, svileni sagovi, dobar čas, grozni vinogradi, bijeli dvori, mila majka,
mila zaova, mili kum, svileni barjaci, rano bosilje, siv soko, jarko sunašce, kićeni
svatovi, konji osedlani, vedro nebo, gizdava devojka etc.
Sklonjeno je sve što je ružno, a istaknuto sve što je raskošno i lepo. Kuće su beli
dvori, stolovi od zlata i srebra, djerdjefi žubore ljudskim glasom.
U svatovskim pesmama čitav niz poređenja izgrađen je prema principu koji
funkcioniše u zagonetkama: «Povila se zlatna žica iz vedra neba.« Ova česta slika
konkretizuje idilično u svadbenoj lirici «dobra sreća od mila boga« ili potpuno «lepa
Ruža od dobra roda« (VZ 100, 101), «ljuta kao guja« (VZ 54). Za poređenja i metafore
tražene su svetle, lepe i izražajne slike.

1.6.3. STILSKA SREDSTVA I NAČIN IZRAŽAVANJA OSEĆANJA

Metafore «sunce u očima, u rukama sjajne mesečine« slikaju nov život, sreću,
ljubav, rod, rad, piše H. Krnjević u Lirskim istočnicima, dok Z. Karanović ističe da je
jelen koji pase i gazi bosiljak izuzetna slika koja predstavlja zgusnutu metaforu, čije je
rešenje ustvari odgovor devojke «za to sam ga sejala«. Devojka donosi sunce u nedrima,
rukavima, kao i mesečinu ( VZ 24 ), sunce u kosi ( VZ 25, 26) ili je ovaploćenje sunčeve
svetlosti (VZ 77, 78). Ostvarena je i sprega sa mitskim kosmičkim plodnostima ( VZ, 62,
63, 79). Nevesta je struk ruzmarina (VZ 55 ), pitoma ružica ( VZ 85 ), zrno šenično (VZ
182 ), bilje - cveće (VZ 56, 82, 87). Za nju se vezuju radnje vezane za negu biljaka, ona
seje (VZ, 66, 67) da bi ga potrgala (VZ 10, 17). Atributi imaju simboličku funkciju –
treba da iniciraju plodnost i zaštite nevestu od uroka jer je i njena lepota istaknuta: neva
lepša je od devera (VZ 96), mladoženje (VZ 32) i vile (VZ 114). U novoj zajednici
predstavljena alegorično-metaforičnom slikom zlatne žice (VZ 93), savija se oko nekog
od svatova - prvenca, kuma etc. (VZ 65, 93, 100, 101)
Vrlo uspešnu metaforu imamo u stihovima:
»Paun šeta, vojno le, na venčanje,
Za njim, vojno le, paunica.« (VZ 45)
Ima i erotskih metafora, nasilno kidanje ruku, na primer, predstavlja kršenje tabua.

Apostrofa karakteriše prepevke, dok su česti i lirski paraleliznmi..

Slovenske antiteze imaju ulogu u otvaranju svadbene pesme. Spoj boja i zvukova
u pitanjima prerasta u dramatizaciju. Poslednji odgovor u nizu predstavlja i poslednji čin:
nazire se odgovor.
Od izražajnih sredstava izdvajaju se:
- anafora:
»U nju ti je…
u nju ti je…« (VZ 72)

- epifora:
»Često zalivaj struk ruzmarina,
da ne uvene struk ruzmarina.« (VZ 65)

- palilogija:
»Srebrno stablo, zlaćane grane,
zlaćane grane biserno lišće.«
»Oprosti meni mila majčice,
mila majčice, bela crkvice.« (VZ 28)

- ponavljanja:
»Oj, orlovi,orlovi,
leteste li visoko,
leteste li visoko...« (VZ 70)

34
 35

- figura ethimologica:
»Tekla voda, vojno le, tekelija« (VZ 86)

Zvučne figure su vrlo prisutne, naročito asonanca:

»Gorom idu Petrovi svatovi,
gorom idu gora jektijaše.
Poljem idu polje zvečijaše.« (VZ 69)

Ima i hiperbole:
»Vozar beše gospođa devojka,
sve svatove na vencu preveze,
mladoženju na struk ruzmarina.« (VZ 74)

Cela 36.pesma je iskazana personifikacijom - devojka sadi bosiljak, on uveče niče, noću
izrasta, a ujutru se bere.

- Ustaljeni počeci:
»Boga moli prelijepa Ane...« (VZ 12)
»Mili Bože,čuda golemoga ... « (VZ 37)

- Ustaljeni završeci:
»Sretno ti bilo i dugovečno.« (VZ 2)

- Kontrast:
»Sniska strea, visok đuveglija.« (VZ 32)

Simboli su česti, ali o njima je već bilo govora.

Perifrazama narodni pevač se zaklanja iza svega što je nametnuto i banalno:

»Naša se neve udava,
Cvijeće seli predava:
Goji mi, sele, cvijeće,
Goji ga sele do treći dan,
kad bude,sele treći dan,
trgaj mi, sele,cvijeće,
Pa mi ga kiti u kite,
Nemoj ga slati gorama,
Ni mi šalji vodama,
Nego ga paši strelama.« (VZ 39, 43)

2.6.3. PREPEVI

Prepevi su zanimljivi i značajni zbog ritmičke i jezičke raskoši. Prilagođeni su

igračkom tekstu. Kratki su, pa su u njima ispunjeni ekvivalenti bujne svadbene
simbolike. Kako su simboli predmetni ,to se njihovo dejstvo tumači simbolikom. civ
Prepevi (pripevi) se javljaju:
a) u sredini stiha: «…vojno le…« (VZ 45) i
v) na kraju stiha«…le ljelje lje...« (VZ 1).

35
 36

4.
SVADBENA LIRIKA ŽUPE

Povratni uticaj pesama iz Vukove zbirke, varijantnost i poligeneza motiva su tri

ključna pitanja koja se postavljaju pred svakom terenskom zbirkom, pa i pred zbirkom
svadbenih pesama iz Župe. Ono što se, pored jezičkih osobenosti, odmah uočava jeste
različita motivska struktura ne samo u odnosu na najstarije sistematski prikupljene i
objavljene zapise svadbenih pesama, nego i u odnosu na svadbene pesme zabeležene u
20. veku na nevukovskom terenu (na primer u Metohiji).
Svadbene pesme iz zbirke iz Župe najčešće su ispevane u desetercu sa cezurom
posle četvrtog sloga. Uglavnom se pevaju na određene melodije, višeglasno, a u
poslednjih stotinak godina i uz pratnju instrumenata.

1.4.
MODELI SVADBENIH PESAMA

Nije lako izdvojiti modele župskih svadbenih pesama ako su jedini parametar svadbene
pesme iz Vukove zbirke jer detaljan opis jednog modela podrazumeva opis strukture, ali ne bez
osvrta na sadržaj, a razlike u odnosu na pesme iz Vukove zbirke su upravo u sadržaju. U Župi,
naime, nema pesama od oproštaja, a veoma je malo tužnih pesama.

1.1.4. Mitološko-svadbene pesme

U Župi ima malo mitološko-svadbenih pesama i ne zna se da li su zaboravljene ili ih je

oduvek bilo malo. Za vreme svadbenog rituala, a naročito kada se kite svatovi i za vreme
svadbenog veselja često se peva:
»Pevaj, Mile, nek te čuju vile;
ne bi li te cvećem zakitile,
ne bi li te triput poljubile!« (ŽZ a)
Zvezda Danica se zarekla da će isprositi munju, oženiti sjajnoga Meseca:
U pesmama nema ni tragova demonskih svadbi, a samo u jednoj se može nazreti ostatak
ili motiv pesme o ženidbi / udaji mitoloških bića (pod uslovom da nije reč o fragmentu):
»Šta se ono beli tamo u gore,
dal je sunce, dal je mesec?
Nit je sunce, nit je mesec.
no je ono mlada deva
rajsko cveće zaliva.« (ŽZ v)

2.1.4. Obredno-opisne pesme

Obredno-opisne pesme prate obredne i obredno-magijske radnje koje se, u Župi,

razlikuju od sela do sela, dok su isti samo redosled svadbenog rituala. Otuda kod ove vrste
pesama nema neke veže šarolikosti.
Obred je potpuno izostao u veridbenim pesmama, koje se danas pevaju i u drugim
prilikama, na primer kada se čuva stado. Nema pesama o darivanju nevestine skrinje, nisu
zabeležene ni pesme o obrednom žrtvovanju petla, presecanju praseta, lomljenju predmeta na
koje stupa mlada. niti opisa magijskih radnji. Može se reći i da opis iščezava, nestaje, a
36
 37
ostaje samo pesma prepevnog tipa kao »komanda«, odnosno uputstvo za ponašanje određenog
učesnika svadbe u određenoj etapi rituala:
Obukuj se,
sele, odevaj se, sele, odevaj se,
sve svileno
ruo nenošeno, ruo nenošeno,
nenošeno,
oće da se nosi, oće da se nosi,
da se nosi
crkvi venčanici, crkvi venčanici.« (ŽZ 58a )
U pesmi broj 24a prikazano je pletenje venaca bez opisa obrednih radnji.

3.1.4.
Pohvalne pesme

Pohvalne pesme se pevaju u najsvečanijim delovima svadbe. Pored veličanja pozitivnih

osobina svatova, neizostavna je i hiperbolizacija glavnih aktera. Nevesta je »žuta dunja među
listovima« (ŽZ 63a), i to je jedini primer čiste metafore. U ostalim pesmama metafora je praćena
hiperbolom.
Mladoženju hvale kada ulazi u nevestinu kuću:
»Niska strea, visok đuveglija,
šuraci mu streu podigoše,
a šurnjae klupe namestiše,
a svastike zlaćane kašike.« (ŽZ71 (slično - VZ 32 ))
Stari svat je veliki vezir (ŽZ 76a), gospodin (ŽZ 77) i stari kapetan (ŽZ 76c).
Kum je jabuka sladunka (ŽZ 78), rajsko cveće (ŽZ 79a) i zlaćana jabuka (ŽZ 79b).
Vojvoda je voda na livade (ŽZ 82) i zelena livada (ŽZ 83).
Barja(k)tar je dika u svatova (ŽZ 85b) i divan kapetan (ŽZ 85c).
Rabadžija se hvali pomalo lakrdijaški, on je ludi adžamija (ŽZ 88).
Inđe su:
1) sitne gospođice (ŽZ 89a, c, d),
2) mlade gospoice (ŽZ 89b),
3) knjige nečitane (ŽZ 90 ),
4) oči graoraste (ŽZ 91),
5) bele i rumene (ŽZ 92a) i
6) bele leptirice (ŽZ 92b)
Svatovi su najčešće kićeni (ŽZ 108, 109) i beli labudovi (ŽZ 113).

4.1.4.
Zdravice

Župske svadbene zdravice su kolektivni monolozi. Započinje ih domaćin, a kasnije

prihvataju svi svatovi.U njima se najpre invokacijom priziva Bog. Sadrže želje kojima se moli za
zdravlje, sreću, dug život svih, a najviše mladenaca.One nemaju u sebi motive iz svadbenih
pesama. Posebno poštovanje iskazuje se ocu, bilo mladoženjinom, bilo mladinom. Obavezno se,
često u šaljivom kontekstu, spominje vino - domaćin ga zaradio zlatnom rukom i motikom
tupom. U okviru nazdravljanja odaje se počast svakom svatu. cvDobre militve nema u Župi, već
se kći samo blagosilja. cvi U zdravici prepevki veliča se domaćin:
»Kad pijemo, zašto ne pevamo?
Domaćine, donesi ni vina!
Ovo vino nije ukradeno,
domaćin ga snagom zaradio,
desnom rukom i motikom tupom.« ( ŽZ 49b)
Sledeća zdravica nema elemente humora:
»Raslo drvo topolovo,
na njem gnjezdo sokolovo,

37
 38
u gnjezdetu sokolići.
Što je drvo topolovo,
to je kuća domaćinska;
što je gnjezdo sokolovo,
to je sovra domaćinska;
u gnjezdetu sokolići,
to su gosti domaćinski;
de se ono soko vije,
to domaćin vino pije.« ( ŽZ 50)
Nazdravlja se i mladoj i mladoženji:
1) mladoj:
»Posadi gidžu sred vinograda.
Sas tri izvora vodu navedo
da mi je loza vazdan zelena,
naša nevesta vazdan vesela.
I oko i čelo,
sve ti, snašo, veselo!« ( ŽZ 53)
2) mladoženji:
»Pade listak nerandže
usred čaše momačke.
Da je znala nerandža
da je čaša momačka
vrom bi se povila,
pa bi čašu popila.
I oko i čelo,
sve ti, đuveglija, veselo!« (ŽZ 54)
U Župi je obavezna zdravica vinu:
»Vino je teklo, nama je reklo:
Pite me pite, dobri svatovi!
Mene će biti, vas neće biti,
ali će biti kuj će me piti.« (ŽZ 52)
Česte su i šaljive zdravice (kakva je pesma br. 51).

5.1.4.
Počašnice

Počašnice se izgovaraju kada »čaše idu niza sovru«. Onda onaj koji daje čašu
nazdravlja onome ko je prima. Ima ih i u prozi:
»Srećni ni bili mladenci, srećni ki zeleni venci. Da ostare i obele ki Stara planina, da
cvetau ki proleće, da venu ki jesen ...« cvii

6.1.4.
Pesme blagoslovi

Pesme blagoslovi nisu zabeležene. Obično roditelji daju blagoslov »u prozi« - momku
kada polazi za devojku, i momku i devojci pre nego se devojka prstenuje, a devojci kada krene iz
kuće. Evo primera roditeljskog blagoslova pre prstenovanja devojke: »Da su nam živi mladenci!
Da ostare, da obele, da se iz boljeg u bolje sele. Da se slažu ki so i lebac. De sejali, tu i rađalo;
što ranili, to i se podiglo. Ćeri i sinovi neka i rados čine, a mi na prvo krštenje već dogodine, da
Bog da!« Ovo izgovara jedan od roditelja (bilo devojčinih bilo momkovih), a ostali aminuju:
»Amin, da Bog da!«
Majka često blagosilja kćer ovako:
»Sretna mi, ćerko, i berićetna. Iz ovega doma sretna iznišla, a u drugi još srećneja
unišla. S tebe se vazdan ponosila i da ti u ovaj dom više vrćanje ne bidne.« Da njen blagoslov ne
bi bio patetičan, jer bi to izazvalo podsmeh svatova, majke se obično našale bilo uopšteno, kao u
navedenom primeru, bilo podsećanjem na neki smešan događaj iz detinjstva njene udavače.

38
 39

7.1.4.
Oproštajne pesme

Za »pesme od oproštaja« u Župi se kaže da se »pevau radi reda« jer su egzogamne

svadbe retke, pa »oproštaj« ne znači rastanak. U njima su glavni subjekti devojka koja odlazi i
lica koja ostaju: majka, otac, sestre, braća... U Župi nema pesama u kojima se momak oprašta sa
majkom kad polazi po nevestu. cviii

8.1.4.
Pesme saveti

Pesme saveti vrlo su brojne u Župi.

Najčešće su upućeni mladoj sa porukom da bude slika - prilika (ŽZ 67), ali i da
pogleda je li joj slika - prilika:
»Pogledaj ,sele, pogledaj,
je li ti slika prilika.«( ŽZ 59a)
Saveti iz prepevki da u kuću stupi prvo desnom nogom pa levom:
»Mila snale, prestupaj u kuću,
prvo desnom, ondak levom.« (ŽZ 62)
i da ne presalja jelo:
»Mila snale, ne presaljaj grnce,
ne mogu ti svati večerati.« (ŽZ 62)
U sklopu su rituala i treba ih protumačiti. Smatra se da nevesta treba da stupi prvo levom,
a ženik desnom nogom. U prepevki se, međutim, savetuje obrnuto, ali se očekuje da nevesta
postupi ispravno. U narednoj prepevki se, pak, savetuje ispravno. Ovo je zato što mlada nije deo
porodice dok ne uđe u kuću i do tada je treba stavljati na iskušenja. Čim pređe kućni prag, njoj se
govori tačno onako kako treba da postupi. Ova dva saveta iz prepevki, koja imaju i delimično
šaljivi karakter (»ne presaljaj grnce«) predstavljaju i dobre savete za budući život neveste kao
osobe – držati se »desnog«, tj. dobrog, a ne »levog« (jer »levo« samo u svadbenom ritualu gubi
svojstvo »pogrešnog, zlog, nepoželjnog«), i za budući život neveste kao domaćice (najpre
kuvarice).
Mladoženji se savetuje:
1) da pogleda na prozor:
»No ti gledaj s prozora na prozor
odakle će sunce ogrejati« (ŽZ 72a);
2) da pogleda mesto odakle će se mlada pojaviti:
»Da li s desne strane ili s leve« (ŽZ 72b) i
3) da mladu zaliva kao struk ruzmarina:
»Ćesto zalivaj struk ruzmarina
da ne uvene struk ruzmarina.« (ŽZ 73)
Samo u dve pesme opominje se mlada da pogleda mladoženju da li joj je slika - prilika
(ŽZ 59a, b). Ako nije, neka baca prsten za vrata, pa nek beži kod brata.
U pesmi broj 67 soko savetuje i momkovog oca da pogleda je li devojka njegovom sinu
slika - prilika.

9.1.4.
Zakletvene pesme

I zakletvene pesme i pesme sa motivom zakletve u Župi imaju šaljivi karakter, tako u
jednoj pesmi devojka drugaricu koja se udaje podseća na zakletvu:
»Znaš li, sele, kako smo se klele
da pođemo obe za jednoga,
za jednoga crnomanjastoga.« (ŽZ 12)

39
 40
U drugoj se podseća na zakletvu o »večitom devovanju«:
»Znaš li, sele, kako smo se klele
da ne staneš mlada uz devera!
A ti stade, obe ruke dade.« (ŽZ 60)

10.1.4.
Tužbalice, molitvene, gatalačke i pokudne pesme

Molitvenih, gatalačkih, pokudnih pesama i tužbalica nema u Župi.

Samo u jednoj pesmi svatovi suseću troje kuđenika, a devojka im odgovara:
»Kuj vi reko - često glavoboljna,
bolovao, nikad ne ustao;
kuj vi reko - sanjiva dremljiva,
daboda se nikad ne podigo,
kuj vi reko - reko ljuta ki no guja,
guja mu se oko srca vila.« (ŽZ 113)

2.4.
ODRAŽAVANJE ETNOGRAFSKE OSNOVE U SVADBENIM ŽUPSKIM PESMAMA

Veliki broj svadbenih pesama se peva van svog izvornog konteksta – pevaju se kao
ljubavne, šaljive i slično. One svadbene pesme koje su prevashodno u funkciji rituala (uputstva
za ponašanje učesnika svadbe) i u koje nisu prodrli motivi drugih lirskih vrsta mogu se smatrati
veoma starim. Sa druge strane, u pesmama prepevkama (naročito inđama) osetan je uticaj realija.
U jednom delu šaljivih pesama postoji deo koji se gotovo pri svakom izvođenju varira – kada se
nabraju vlastita imena. Ipak, svadbene pesme je nemoguće razumeti van njihovog izvornog
konteksta, a to je svadbeni ritual sa svim svojim etapama.

1.2.4.
PROSIDBENE PESME

Prosidbene pesme najčešće pevaju o devojačkoj brizi pred udaju, koju ona iskazuje u
dijalogu sa apostrofiranim sagovornikom, ogledalom, koje odgovara: «Udaćeš se i pokajaćeš
se.« (ŽZ 138)
Ima i pesama u kojima se ne pominje devojačka strepnja, jedna od njih je o devojci koja
spava pod goricom:
»Budilo je mlado neženjeno,
budilo je i poljubilo je.« (ŽZ 11)
U pesmi br. 1 devojku budi najmlađe bratanče i govori da su joj doša tri prosioca:
građanin, Beograđanin i seljanin. Devojka bira. Ova pesma se peva veoma često, a s punim
pouzdanjem se može tvrditi da je frekventna jer je, što se socijalnih činilaca tiče, autentnična i
tačno preslikava porodične odnose podneblja u kome se peva. U Župi poslednju reč pri izboru
mladoženje daje devojka, a ne njeni roditelji. cix
Devojka se majci otvoreno poverava kako su joj Jova i Nikola zamutili vodu, pa nije
mogla da obeli platno. Poziva majku da obe kunu ne bi li se Jova i Nikola obesili:
»O zlo drvo, o zlo drvo,
devojačko grlo,
i o moe, i o moe,
jedne ćere tvoe,

40
 41
i o Jele, i o Jele,
druge ćere tvoe.« (ŽZ 6)
U prosidbenim pesmama se ne kriju ni uzajamne simpatije ni čežnja za dragom / dragim:
»Gorom jezdi mladi Radivoje,
gorom jezdi i z gorom govori:
Još se, goro, oženio nesam.« (ŽZ 32b)
U župskim prosidbenim pesmama nema nadmetanja prosaca i devojake. Možda je ovih
pesama i bilo, ali su potisnute i zaboravljene, dok su sačuvane one koje su se pevale i u drugim
prilikama (kao ljubavne na prelima, mobama i pri čuvanju ovaca).
Ono što župsku svadbenu liriku izdvaja od pesama zabeleženim u Vukovim zbirkama je i
to što je u pesama iz Župe momačka strepnja izraženija od devojačke.

2.2.4.
UOČI SVADBE

Pesme »uoči svadbe« su one pesme koje se pevaju od sejanja brašna pa do opremanja
momka / devojke. Neretko su šaljivo-erotske, ali ima i molitvenih. Sve pesme koje se pevaju
uoči svadbe pevaju se i kasnije, u daljem toku svadbenog rituala, a naročito za vreme glavnog
dela (svadbenog veselja). Dok se u momačkoj kući više pevaju šaljivo-erotske, devojka
poručuje:
»Anđeli se sastaju sas Bogom,
a ja, Mile, oću samo s tobom.« (ŽZ 22)

3.2.4.
»PUTENE« PESME

»Putene« pesme ili pesme od puta su duže u odnosu na ostale pesme iz »opusa«
svadbene lirike.
Jedna od njih peva o egzogamnoj snahi, Grkinji, i njenom neobičnom ponašanju. Niz
njenih postupaka kruniiše sledeći čin:
»Svako lega, ona će da bega.« (ŽZ 29)
Ima motiva krađe devojaka, ali nisu dovoljno razvijeni. Motiv otmice razvijen je samo u
jednoj pesmi u kojoj se opisuju momkova neaktivnost prethodne večeri i neuspešna aktivnost u
toku noći i, kontrastno, »rezultat« tako provedena vremena:
»Kad se svanu, ukrado devojku.« (ŽZ 26)
U ovim pesmamma neretko se spominu dominantni župski toponimi. Pored imena
oblasti, tu su Željin, Rasina (Rosina) i Morava.
Mikrotoponimije nema, tip naselja ili deo naselja pominju se uopšteno:
»Ovem šorem nikad prošo nesam.«( ŽZ 25a)

4.2.4.
PESME O MLADOJ I MLADOŽENJI

U Župi se pesme o »snaši« i mladoženji pevaju naizmenično.

1.4.2.4.
Nevestinske pesme

Kao i prosidbene, ni nevestinske pesme u Župi nisu ni setne ni tužne kao pesme iz
Vukove zbirke, odvajanje od roditeljskog doma u ovom kraju se poredi sa branjem grožđa:
»Kreni sad, mlada nevice,
ki zreli groz od lozice.« (ŽZ 118)
Pored već navedenih primera sa pesmama savetima i prepevkama, treba navesti i jedan
primer pesme u kojoj drugarica ili sestra kore nevestu jer se udala i ističu njenu kadrost i volju
pri tom činu:
»A ti stade, obe ruke dade.« (ŽZ 60)

41
 42
Pesme u kojima nevesta moli svekra ili devera da je vrate roditeljskom domu jer je nešto
zaboravila (igle) ili ostavila (nedotkano platno) ritualnog su karaktera – motiv zaboravljenih igala
je, zapravo, iniciranje jedne od narednih etapa svadbe, iglara, a motiv nedotkanog platna ima veze
sa inicijacijom (zrelošću) i opštim porodičnim kontinuumom čiji je vrhunac svadbeni ritual koji,
između ostalog, slavi i kult plodnosti. Otuda i motiv gaženog bosiljka, odnosno defloracije.

2.4.2.4.
Pesme o mladoženji

O mladoženji se peva u velikom broju šaljivih pesama, ali ima i onih koje počinju
svečano, formulom:
»Konja igra mladi mladoženja« (ŽZ 68)
Obično se opisuje mladoženjin susret sa tazbinom i niže čitav »katalog« ponuda kojima
je dočekan.
Često se nabrajaju i nominacioni termini osoba sa kojima ženik stupa u rodbinske
odnose, uz šurake su neizbežne šurnjaje koje pred njega iznose razne đakonije, »a svastike
zlaćene kašike« (ŽZ 71).
Peva se i o darovima koje momak dobija u devojačkoj kući:
»Šuraci me vinom i rakijom,
ded i baba lepotom devojkom,
šurnjaje astale namestiše,
a svastike slatkem poslužiše.« (ŽZ 74b)

5.2.4.
PREPEVKE ZAKONICIMA I SVATOVIMA

Zakonici ili zvaničnici su oni svatovi koji u toku svadbenog rituala imaju neku posebnu
ulogu. Ta uloga se inicira prepevkom koja zvaničniku daje uputstva za ponašanje. Pored
prepevki devojci i momku (nevesti i ženiku), prepeva se i njihovim roditeljima. Zanimljivo je da
se roditeljima mladenaca prepeva pri dolasku u devojački rod, kada se prvi put pominje i
nominacioni termin njihovog novouspostavljenog odnosa:
»Namirte se, novi prijatelji.« (ŽZ 114)
Kada se stigne u devojački rod, počinju i prepevke svatovima:
»Dobro došli, kićeni svatovi!
Jeste l dobro konje oznojili!« (ŽZ 107)
Posebno se izdvajaju prepevke kumu i starom svatu jer u njima, za razliku od prepevki
barjaktaru, deliboši, vojvodi i inđama ima manje šaljivih elemenata. U prepevkama kumu
elemente humora može da sadrži jedino pominjanje kume, dok je šala na račun vojvodice i
barjaktarovice neizbežna.

6.2.4.
IGRAČKE SVADBENE PESME

Pesme uz koje se igra često su prepune erotskih motiva, a neretko su i rugalačke. U

njima se ismevaju dominantne mane onih osoba za koje se smatra da treba da budu nepogrešive.
Jedna takva pesma počinje ovako:
“Ej, palo inje na popove svinje,
svinje pište, a pop plećku ište!” (ŽZ 148)

42
 43
7.2.4.
SVADBENE ZDRAVICE

Zdravice se pevaju ili kazuju pri nazdravljanju bilo domaćina mladencima,

zvaničnicima ili svatovima, bilo svatovima međusobno. Kao što je u delu o modelima opisano,
pune su dobrih želja i isticanja pozitivnih osobina onih kojima se nazdravlja.

8.2.4.
VOJNIČKO-SVADBENE PESME

Na svadbama su se često pevale i vojničke pesme. Nije zabeležena nijedna pesma sa

motivom »soldatuše« ili motivom sestre čiji je brat »na vojni«. Ove pesme obično imaju
»adhortativni« karakter i često su prožete humorom.

9.2.4.
ŠALJIVE SVADBENE PESME

Šaljive svadbene pesme imale su zadatak da nasmeju svatove. Njihov humor nije
bezazlen – pripisivanje niza ljudskih mana istoj osobi i karikaturalno slikanje takve osobe u
kontekstu epske pesme ili lirske pesme koja prati ritual imaju moralizatorsko-edukativni
karakter. To su često parodije na upravo one narodne tvorevine koje u slušaocima bude uzvišena,
pojačana emotivna ili naglašena patriotska osećanja, kakva je i parodija na pesmu »Tekla voda
na valove«:
»A kakva je ta devojka!
Aršin duga, dva široka,
tri grebena polomila
dok je kosu raspravila.«
Evo i primera jedne pesme sa »epskim« početkom:
»Mili Bože, čuda velikoga,
što su lepe u jesen Župljanke!« (ŽZ 123) u kojoj nabraja za koju su stvar ili za koji predmet
Župljane prodale kog momka – za žutilo, stolicu, cveće, konjsku zobnicu etc. Ova pesma se peva
i u drugim prilikama. Ima ustaljenu melodiju i ustaljenu strukturu. Jedino što varira, od prilike
do prilike, jeste »katalog« muških imena, odnosno spisak imena prodatih momaka.

10.2.4.
PESME SA NEOČEKIVANIM OBRTOM

U Župi su zabeležena samo dve pesme sa neočekivanim obrtom. Neželjeni ishod

započetog svadbenog rituala svatovima saopštava vila:
»Umrela je prošena devojka.« (ŽZ 149a)

11.2.4.
ŠERETSKE I EROTSKE SVADBENE PESME

U svadbeno-šeretskim pesmama oblikovanje erotske ljubavi je slobodno i neposredno,

pune su erotskih metafora i simbola. Među njima ima i podrugljivih, a puno je i onih pesama u
kojima se šali na račun »centralne« ličnosti svadbenog rituala:
Sad je naša snaja dovedena,
kako dođe, odma zapoveda:
Ustaj, svekre, drva da nakratiš,
ti, sekrvo, leba da zamesiš,
a ti, strina, leba da razmesiš,

43
 44
ti ćeš, striče, stoku da poraniš,
a ti, zavo, vodu da doneseš,
druga zava kuću nek pobriše.
A ti, dragi, sedi pored mene.« (ŽZ 121b)
Šaljivog je i pomalo rugalačkog karaktera i sledeća župska poskočica:
»Zablejala ovca starunica,
zapevala pred zoru snašica:
Bože blagi, što moj ljubi dragi!« (ŽZ 126b)

3.4.
KOMPOZICIJA ŽUPSKIH PESAMA

Kod župskih svadbenih pesama susrećemo standardne vidove kompozicije kao i u

pesmama iz Vukove zbirke:
1) monološki,
2) dijaloški,
3) pripovedna forma s monologom,
4) pripovedna forma s dijalogom,
5) monolog u monologu,
6) dijalog u okviru monologa i
7) opisno pripovedanje oblikovane lirske situacije.

Monolog predstavlja samo iskazivanje zamišljenog. Obično dolazi posle ekspozicije.

Alegorija monologa je najčešće u kontrastu s ekspozicijom. Monološke pesme su neodvojive od
ponavljanja:
»Odbi se grana od jorgovana,
a lepa Milja od svoe majke.« (ŽZ 60)
Paralelizmi su, takođe, obavezni.Važnu ulogu u monologu imaju anafore i drugi oblici
ponavljanja:
»Oj, livado, zelena livado,
što si tako zelena polegla?
Oj livado, što si nekošena?
Oj devojko, što si neprošena!« ( ŽZ 2a)

Kolektivan monolog imamo u sledećem primeru:

»Blagoš mene i tebe devojko
kad su nama dvori rasporedu,
rasporedu u jednome redu,
dvor do dvora, čair do čaira.« (ŽZ 31b)
. Najčešće je prikazana potpuna saglasnost između dva nosioca iskaza:
»Oj, devojko, de si božur brala?«
»Mlado momče, u tvoe gradine.«
»Oj, devojko, da sam te video?«
»Mlado momče, šta bi mi čineo?«
»Oj, devojko, ja bi te ljubio«
»Mlado momče, a šta bi mi bilo?«
»Lice bi ti bilo izgriženo
ki jabuka u detinje ruke.« (ŽZ 130)
Često ima razilaženja, ali oni ne poprimaju oblik dramatičnog:
»O, moj Mijo, de si sinoć bijo?«
»Draga moja, bolela me glava«
»Nesam li ti, Mijo, govorila
da je voda svaka ledničava,
udovica srca ledničava.« (ŽZ 144)
Isti efekat imaju monološke pesme u kojima je ugrađen dijalog. On je u funkciji prenošenja

44
 45
priče:
»Bregem šeće prošena devojka,
bregem šeće, pa se oglednjuje:
Aoj, lice, aoj, brigo moja,
a ja mišlja da se udat neću.« ( ŽZ 4b)
Kompozicija dijaloških pesama utemeljena je na paralelizmu dva govorna niza, a ne radnje.
Pripovedne forme bez dijaloga i monologa u Župi gotovo da i nema.

4.4.
STILSKA SREDSTVA I SIMBOLIKA

U župskim svadbenim pesmama kao i u pesmama iz Vukovih zbirki susrećemo

ustaljene početke, završetke, brojeve, epitete. Ponavljaju se iste reči, grupe reči, prvi polustihovi,
drugi stihovi, isti stihovi posle svakog stiha.

1. Najčešći su odrični paralelizmi, tzv. slovenske antiteze. Ima ih:

a) na početku:
»Da l je voda, da li je vojvoda?
Nit je voda, niti je vojvoda.
Jedna kosa tri otkosa kosi.« (ŽZ 82)
b) kroz celu pesmu:
«Šta to bruji niz to polje ravno?
Da l su ovce, da l ovcama zvonce!
Nit su ovce, ni ovcama zvonce,
već to jesu kićeni svatovi.« (ŽZ 106c) i
v) na kraju:
»Da li grmi da l se zemlja trese?
Niti grmi, nit se zemlja trese,
već to idu kićeni svatovi.« (ŽZ 106d)

2) Anafora:
»Kuj vi reko - često glavoboljna,
bolovao, nikad ne ustao.
Kuj vi reko - sanjiva dremljiva...« (ŽZ 113)

3) Epifora:
»Oj, inđice, bela i rumena,
što si tako bela i rumena.« (ŽZ 92a)

4) Simploha:
»Priliče ti pisarka da bidneš,
priliče ti i oćeš da bidneš«. (ŽZ 96)

5) Palilogija:
»Kuj vi reko – ljuta ki no guja,
guja mu se oko vrata svila.« (ŽZ 13)

6) Poređenje kroz kontrast:

»Ki da nisi zimu zimovala,
ki da nisi leto letovala,
no ki da si u kavezu rasla.« (ŽZ 92a)

7) Sve prepevke su u apostrofi, na primer:

»Oj, indjice, sitna gospođice!« (ŽZ 89a)

8) Hiperbola:

45
 46
«Deliboša pod božur seđaše.« (ŽZ 87)

9) Metafore:
»Prepinje ga seja Miloševa,
zlatnu žicu za srebrno kolje.« (ŽZ 27)

10) Metonimija:
»Oj, devojko, ruke pisarove!« (ŽZ 96)

Paralelizmi iznutra oblikuju pesmu kroz:

a) trostruko ponavljanje:
»Gorom jezde kićeni svatovi,
gorom jezde, gorom popevau,
a iz gore vila progovara... (ŽZ 149a)

b) lančano ponavljanje govornih nizova:

»Mili kume, zlaćano prstenje,
kad si jutros ti u svadbu pošo,
mili kume, zlaćano prstenje,
kod koga si ljubu ostavio.
Mili kume, zlaćano prstenje ...« (ŽZ 79c)

ODNOS VUKOVIH ZAPISA PREMA SVADBENIM PESMAMA IZ ŽUPE

(zaključak)

Odnos između pesama iz Vukove zbirke i pesama iz terenski zbirki često se

posmatra kao skup najranije sistematizovane zbirke narodne poezije (lirske ili epske)
koju čine pesme antologijskog karaktera prema pesmama za koje se odmah »sumnja« da
su produkt povratnog uticaja i da su, zato što su zapisane kasnije ili zato što su, baš kao i
one zapisane u Vukovo vreme, pretrpele uticaj realija. Otuda se i isključivo komparativne
analize ne mogu otrgnuti od traganja za varijantnošću.
Ono što je neophodno istaći jeste sledeće:
1. Svadbene pesme iz zbirke iz Župe koje prate ritual po etapama kao svojevrsna
uputstva za ponašanje zvaničnika slične su sa svadbenim pesmama iz Vukove zbirke. Razlike
su uglavnom na fonetko-morfološkom, ređe na leksičkom planu.
2. Župske svadbene pesme koje se pevaju i u drugim prilikama, najčešće kao
ljubavne, razlikuju se od svadbenih pesama iz Vukove zbirke i po motivima i po sadržaju, dok
je struktura gotovo identična.
3. Među svadbenim pesmama koje su zabeležene u Župi aleksandrovačkoj ima i
onih koje bi se mogle naći u antologijama vukovskog tipa.

46
 47

NAPOMENE
i Svadbeni običaji su vrlo stari. Slični su običajima udaljenih naroda sa kojima nisu
imali nikakvih veza. Iste paralele nalazimo zabeležene u dalekoj prošlosti kod starih Grka,
Rimljana, Inda. Prvobitno značenje im se izgubilo pa se kaže: “Tako se valja.” Sastavni su deo
naše kulture. Ima elemenata koji su nastali usled uticaja realija.
ii
Župa aleksandrovačka / Župa Rasina se nalazi na krajnjem jugistoku zapadne
Srbije. To je kotlina u podnožjima severne strane Kopaonika (jug), istočne strane Željina
(zapad), južne strane Goča (sever) i samog ruba zapadne kotline Jastrepca (istok). Sa zapadne,
južne i istočne strane Župa je oivičena tokom Rasine, dok je na severu zatvara tok Zapadne
Morave.
Najstariji arheološki podaci pronađeni na ovom terenu su stari 5-7 hiljada godina
- od kameno-koštanih alatki, keramičkih posuda raznih veličina i namena do mnogih sakralnih
predmeta i statua, među kojima se posebnom ljupkošću ističe «Lady of Aleksandrovac«, a
posebnom lepotom »Madamme of Vitkovo« (izlagane u Britanskom muzeju u Londonu,
Danskom kraljevskom muzeju i Muzeju u Nici).
Župa je bogato i nedovoljno istraženo arheološko područje – od keltskih, preko
tragova grčko-rimske civilizacije (od kojih je najznačajniji »trag« vinova loza), pa do
ostataka rane, srednje i pozne slovenske kulture.
Od 1196. godine metosi Hilandara bila su i župska sela Kožetin, Popovac,
Puhovac, Raklja i Velika Kruševica.
Blizina »prestonice čestitoga kneza« nije jedini razlog za vezivanje kulta Lazara,
Miloša i Kosovskog boja i za ovu oblast – 8. avgusta l. G. 1381. knez Lazar izdaje
povelju lavri sv. Atanasija u »plemenitom gradu Kozniku« (koji se nalazi na 10.
kilometru od današnjeg administrativnog centra Župe), dok 1382. monah Dorotej i
jeromonah Danilo podižu manastir Drenču (koji se nalazi na 4. kilometru od
Aleksandrovca).
Sledeći pomeni Župe vezuju se za Prvi srpski ustanak. Potonji za Balkanske
ratove i Prvi svetski rat.
iii
Vuk Stefanović Karadžić nije bio u Župi (jedini pomeni Župe i Župljana u
njegovom opusu su u spiskovima prenumeranata i, uzgred, u redovima o Prvom srpskom
ustanku i u tekstovima o vladavini prvog Obrenovića), a ni njegovi sledbenici nisu bili dovoljno
zainteresovani za ovo područje.
Da li zato što je geografski izolovana (“ušuškana” između odveć poznatih
srbijanskih planina), Župa je ostala terra incognita za srpsku folkloristiku, antropologiju,
etnologiju i lingvistiku.
Lutovac, poznat po “Župi aleksandrovačkoj”, ni imena sela nije verodostojno zabeležio.

47
 48

Jedan od ciljeva ovog rada je da jedan deo srpskog kulturnog prostora približi srpskoj
naučnoj javnosti i zainteresuje je za dalja istraživanja.
iv
Sakupljanje pesama sa terena je pionirski posao kada je u pitanju Župa.

Prema propisu hrišćanske crkve brak se može zaključiti u svako doba, ali se ne mogu
obavljati svadbe. Kako ih prate larma, veselje, uživanje, ne mogu biti u dane koje je crkva
odredila za savlađivanje tela i razmišljanje o grehu, kao sto su dani posta, velikih praznika,
svakog petka i srede kroz godinu. Katolička crkva je u tom pogledu mnogo liberalnija. Venčanje
se može izvrsiti u svako doba godine, a svadba se ne sme održati od Čiste srede do
Bogojavljenja.
U našem narodu svadbe se najčešće prave u jesen i zimi iz praktičnih razloga. Poslovi su
završeni, plodovi ubrani, pa ima sredstava za svadbeno veselje. Zato se i kaže da se u proleće i
leto žene samo udovci. Pazi se da svadba bude kad mesec raste da bi rasla sreća i napredak
mladenaca, a od dana to je obično nedelja nedelja.

vi
Za vreme Turaka venčanja su vršena u kući mladoženje. Nekad se u gradovima
obavljalo noću da se Turci ne bi zagledali i ugrabili mladu. Ovaj se običaj preneo i u Dalmaciju
kod Srba.

vii V. Detelić, 1993.

Doba za udaju i ženidbu - Odredbu rimskog prava po kojima čovek može stupiti u brak
kad navrši 14 godina, a devojka 12 promenilo je crkveno zakonodavstvo, ali ove odredbe u
hrisćanskim zemljama održane su i do danas. Propis za ženidbu i udaju dao je knez Miloš
Obrenović 1837. Nijedan momak ne može se venčati pre navršene 17. godine ni devojka pre
navršene 14. Međutim, ovaj propis se nije poštovao.

Red pri udaji i ženidbi - ženidba i udaja se obično obavlja po starini, tj. po redosledu
rođenja dece. Red se prelazio uz dopuštenje starijeg. Ponekad se plaćala preženuša.

Uzimanje u rodu - crkva strogo je propisivala do kog kolena ljudi mogu sklapati brak kad
je krvno srodstvo u pitanju, ali ni incest ni motiv incesta u sprskoj narodnoj poeziji nisu bili
retki.

Veštačko srodstvo kumstvo, pobratimstvo, poočimstvo, posestrimstvo i pomajčinstvo se

poštovalo kao i krvno srodstvo.

ix
Poštovanje i uvažavanje kuma izražava se njegovim ceremonijalnim dovođenjem u
nedelju pre venčanja. Njegova reč se sluša tokom cele svadbe, a najviše za svadbenom trpezom.
Ispunjavaju mu se sve želje, zapovesti. Učesće u crkvenom ritualu je obavezno, a blagoslovi
imaju moć zakletvi. Njemu je poverena glavna uloga povezivanja dve porodice.

x Autoritet, dostojanstvo, reprezentativnost, neosporne su vrline starog svata,

ali to ne sprečava da on bude inicijator smeha, radosnog raspoloženja. Karakteristike kuma
i starojka su srodne, ali i različite. Kroz njihove uloge ostvarena je ideja dvojstva u svadbi
koja vodi stvaranju porodice muža i žene kao jedinstva protivurečnosti.

xi Funkcije koje vrši pokazuju neke crte arhaičnog karaktera. Naime, mora doći u
subotu uveče da vidi kako se sprema svadba. Na prvom mestu je njegova veza sa
rodom mladoženje. Druga je veza sa svadbenim barjakom.

48
 49

xii
Ima obreda koji se izvode pre i posle svadbe, ali njihov stepen skalarnosti je
slabiji. Obred traje sedam dana, što odgovara stvaranju sveta. On protiče kao jedan obrt prirode.
Centar je mladoženjin dom, mesto na kome se stvara porodica, a periferija je nevestin dom,
krajnja tačka do koje stiže svadbena povorka. Prostor svadbe se odredjuje putem svadbene
povorke izmedju dva doma, svog i tuđeg. Izmedju njh je granica, najčesće voda. Predstava
granice najbolje je označena funkcijom vrata. Kad polaze svatovi, sva se otvaraju (lonci, pojas,
verige). Osim izlazne funkcije, vrata ispunjavaju i funkcije ulaznih tačaka. Njihovo otvaranje
prati otpor koji je sve veći i veći. Svatovi su prinudjeni da savladaju otpor silom, veštinom,
umećem, otkupom. Kad se vraćaju, vrata postaju granicne, prepreke za nevestu. Ona treba da ih
savlada pokazujući znake potčinjenosti, poštovanje da bi došla do bračne postelje. Tako se
prostor u svadbi ocrtava kao put od centra ka periferiji ka tudjem, a odatle ponovo ka centru, no
ovog puta ka njegovom neosvojivom cilju - bračnoj postelji.
xiii
V. Ivanova, Radost, Svadba kao sistem znakova, Kodovi slovenske kulture, 3,
1998, str. 9.

xiv
V. Karanović 1998.
xv
Z. Karanović u nav. tekstu na strani 185 izdvaja sledeće faze:
- izdvajanje iz konteksta – separacija
- prolazak kroz graničnu fazu – liminalna faza
- vraćanje / pripajanje novoj zajednici – postliminalna faza

xvi Dijahronu strukturu obrednog rituala čine tri faze: separacija, liminacija i agregacija.
xvii V. Detelić, 1993.
xviii Na ulasku u selo maskirani ljudi crvenim koncem preprečavaju put svatovima
na dvorišnoj kapiji pri dolasku, gađanje jabuke, vrga, tikve, preskakanje preko korita sa vodom,
bacanje para, lažna nevesta, prepoznavanje iste, vratarina (kupovanje prava na ulazak)
na odlasku obavezno ispijanje vina na vratima, otkup prava na polazak, na putu maskirani ljudi
(vukovi, Arapi).
xix Kada je reč o religioznom u svadbenim običajima, dovoljno je naglasiti da Isus
Hristos nije propisao nikakvae ceremonije koje bi bile u vezi sa brakom, kako tvrdi
Tihomir Đorđević u poslednjem odeljku I knjige «Naš narodni život« na 295. strani, ali
da se kroz ritual neprestano provlače i predstave o Bogu i božanstvu, često izrazito paganske
ili delimično hristijanizovane provenijencije.

xx
Ako uopšte jedu, to je sklonjeno od drugih, doneto iz nevestinske kuće.
xxi Do sada nisu pobrojane sve tačke koje obuhvataju običajno-obredni kompleks
folklorne svadbe. Obuhvaćeni su samo stabilniji, a ne promenljivi činioci. Neki će kasnije
biti opisani u odeljku Svadba. Dakle, svadba nije jednoznačni ritual, već kompleks
obrednih radnji različitog porekla koji se mogu prepoznati i u drugim vrstama
događaja (sahrana).
xxii
Meletinski, E. M, Poetika mita, Beograd, 1984, str. 210.
xxiii
OBREDNI PREDMETI
Hleb ima specifičnu modelativnu funkciju. Izdvojen je po mestu i vremenu jer svadba
počinje njegovim mešenjem. Izvodi se sukcesivno ili istovremeno u jednom i drugom domu.
xxiiiBiljna simbolika osim kod svadbenog drvceta u osnovi je i kod svadbenog barjaka. On je

simbol povorke, svadbe u momentu kretanja od mladoženjinog do nevestinskog doma i obrnuto.

49
 50

To je obredna varijanta drveta života što aktualizuje mitske predstave života u svim varijantama.
U centru plodnog drveta su atributi mladenaca. Struktura svadbenog barjaka po modelu drveta
života saglasna je i harmonična sa vremenom i prostorom u organizaciji svadbe. Njegovo
pravljenje i funkcionisanje predstavlja put prelaska i stvaranja od haosa ka prirodnom i
socijalnom kosmosu. Prirodna simbolika u osnovi je veza najvažnijeg atributa mladenaca. U tom
smislu povezivanje čoveka i biljke, po Ivanovoj, vodi antropomorfnoj varijanti drveta čija je
dvojna struktura sastavljena od muškarca i žene.

xxiv Obredno ćutanje obavezno je i kod vađenja žive vatre, bojenja jaja, nalaganja
badnjaka, mešenja hlebova, porođaja, zaoravanja prve brazde, pri kraju žetve i
prilikom umiranja. Taubisano osvrtanje susrećemo pri povratku s pogreba, vađenju žive vode
i vađenju žive vatre na Božić (kad se nosi vuku večera).
xxv
Bez obzira na to što je u pitanju sukob intresa, antagonizam polova, narušavanje
jedinstva roda i domaćeg ognjišta. Sve ovo svadbu pretvara u dramu. Radnju karakteriše
kretanje: polazak, putovanje, glavni deo, povratak, doček.
xxvi
Nekada se išlo sa puškom uz garanciju svekra i starog svata za bezbednost svatova.

xxvii Tokom vremena običaj postavljanja prepreka pri odvođenju mlade se gubi.
xxviii Praćen obrednim ćutanjem i džaranjem vatre.

xxix Praćeno razmenom zdravica i darova, ako je neko umro, ide se na grob, traži se
oproštaj pa se i on pozove ne svadbu; na grob se nosi čutura s rakijom, vino, sveća, vode
se svirači, seje brašno.
xxx Po vodu se odlazi obavezno noću na mesto gde se spajaju dva potoka i grade treći
ili reku, nevestu prate drugarice koje je opkole da se ne može videti, povratak obavezno
drugim putem.

xxxi Ujutru, u pratnji devera ili svekrve, odlazi se na udaljen izvor ili česmu, nekad u
drugi zaseok.

xxxii Svadbeni barjak, čaše iz koje su mladenci pili, tronožac na koji stane mlada ili svekrva.
xxxiii
Nekad je mlada prvog jutra obavezno čistila kumovu kuću i darovala je testijom.
xxxiv
Kod nas se održao u formi izdevanja imena u novoj familiji, kako nevesta prvi put
nazove svekra, devera… mora ih tako zvati do kraja života, nikad po imenu.

xxxv
Oba događaja su praćena ćutanjem, darivanjem, zdravicom.
xxxvi
Brat dolazi posebnog dana i donosi igle, danas s podarima.

xxxvii V. o tome kod Karadžića, 1969.

xxxviiiDolazak je praćen obrednim ćutanjem, džaranjem vatre. Navodadžija bi kasnije

govorio svoju nameru, hvalio momkov rod kako bi naklonio devojačke roditelje da pristanu
da dođu na ogled. Nastojao je da to bude što pre, već sutradan
xxxix Posluže se (devojka se za to vreme ne pojavljuje), a onda započinje mladoženjin
otac pitanjem: ”Ajde prijatelju, da vidimo zašta smo došli, izvedi našu snajku da je
50
 51

vidimo.« Izvodi je neko od ukućana koji ima dosta dece, pogotovu muške. U Župi se veridba
zove malo prošenje, proševina, prošenje, u drugim krajevima: gledanje, ogled, nišan, prva rakija
(Obred se u Župi kasnije izvodio kao samostalan čin. Navodadzija je sastavljao mlade na ogled
da se ogledaju, pa je išao u kuću po dogovor). Malo prošenje je prvi dogovor oko mogućeg
sklapanja braka, obavlja se obavezno noću. Mlada ljubi u ruku prosce. Ako se dogovore, svekar
je darivao mladu dukatima, napoleonima (tako se u Župi govorlo za manje vredniji nakit), a ona
njega tkanicom, čarapama. Svekrva je gledala darovninu, miraz, bokčaluk. Kako mladoženja nije
znao buduću mladu, ovo se zvalo kaparisanje.
xl Devojka prvo ređa slamarice, zatim ćilime, čaršave, stolnjake, kuvarice, duvarice,
po vrhu jastuke i jastučiće. Ovo se radi pažljivo, ništa ne sme da se ušiva i zavezuje, a najmanja
sitnica mora da se vidi. Prošenike daruje čarapama, ubrusima, tkanim, težanim, pamučnim,
svilenim odevnim predmetima, maramicama, puloverima, grudnjacima, a provodadžiju posebno
spremljenim darom. Sve ih kiti vezenim krpama i peškirima, a mladoženju najdužim kako bi se
prepoznao. Bio je običaj da se pojavi lažna mlada na sto su prosioci odbijali glavom. Mlada nije
sačekivala prošenike, a kada bi se pojavila, mladoženja bi nasuo času vina ili rakije i oni bi
zajedno iz iste čase tri puta otpili. Nekada je darivanje činjeno na svadbi, ali kako se rodbina
deobama uvećavala, mlada nije mogla sve svatove darivati. Kretalo se pre podneva, pre no što je
sunce u zenitu da bi se stiglo oko podneva. Mladoženja i mlada su išli pešice, a stariji bi posedali
na kola. Stari je običaj da roditelje nasleđuju samo muška deca pa je miraz bio otkup prava na
nasleđivanje. Zato je oko miraza bilo dosta prigovaranja, cenkanja.
xli
Prvo se zove neki mlad, uspešan, pametan rođak ili komšija koji ima dosta
dece. Prihvatanje buklije znači pristajanje na dolazak. Po pravilu prvo muški prihvataju bukliju,
ženske je kite cvećem peškirima, čarapama, a domaćin stavlja pare. Zatim se ide kumu, koji se
zove na poseban način jer je njegov blagoslov veoma važan. Kuma i starog svata poziva lično
mladoženjin otac, a ostale neko od mladjih ukućana. Kumu se dva dana pre poziva pošalju dve
jabuke. U torbi se donosi pogača i pečen petao. Pošto kum otpije, blagoslovi buduće mladence,
prelome pogaču i svko uzme svoj deo.
U Župi je običaj da i kuma ispeče petla pa ih razmeni sa pozivarima. U pogaču se stavlja
šaka pšenice. Peškir kojim je kum zakitio bukliju se čuva da bi se mlada tri dana posle svadbe
njime povezala, pa se zove doglavača. Zatim se pozovu ostali zakonici i činovi, časnici (stari
svat, vojvoda, deliboša, barjaktar).
xlii
Domazetska (mirazdžijska, miradžijska, miradžiska)svadba je istočnoj Srbiji je
sasvim uobičajena i normalna, dok se u drugim delovima na nju gleda sa podsmehom, pa se
pravi normalno samo što mladenci posle svadbe odlaze da žive kod njenih. Stari sat i kum su od
mladina roda. Svatovi se sakupljaju kod mlade i i odlaze po mladoženju, a njegov rod dolazi u
podare.

xliii
Pripreme za svadbu počinju mnogo ranije. Muškarci u četvrtak kolju brave, u petak
ili subotu peku. Žene spremaju razna jela, kolače, sve osim čorbe jer je kvarljiva. Mlaši brišu
dvorište, ulicu, postavljaju stolove ispred kuće i u kući. U subotu uveče dolazi stari svat da vidi
šta nije u redu i da li nešto nedostaje.
xliv
Meletinski, E. M, Poetika mita, Beograd, 1986, str. 229.

xlv Da ne bi došlo do tuče među svatovima – ovakvo tumačenje je jedna od

mnogobrojnih praznoverica koje prate svadbu, nekonzumiranje hrane i pića od strane
mladoženje, kuma i starog svata dolazi otuda što su se mladenci i kumovi (kum i stari svat) na
venčanju obično pričešćivali – u sklopu liturgije. Na ovom mestu valja pomenuti i da je “zorom
krente kićeni svatovi” bilo nužno da bi se venčanje obavilo u toku prepodneva jer se liturgija ne
može održati popodne. Tako se svako “svatovsko mnenje” može razobličiti bilo prirodnim bilo
religijskim zakonima i veoma je inspirativno za etnologe i antropologe.

51
 52

xlvi
Za to se bira najbolji mladoženjin zet od rođene sestre, ili sestre od strica, ujaka.
xlvii
Mora biti što duža i čvršča. Nekada je bila okićena vencima od svakojakog bilja i
kitama raznobojnog konca, najčešće alenog, a danas izlepljena fotografijama obnaženih ćena.
Dva puta sakuplja novac na jabuci i alenom koncu (kod mladine i mladoženjine kuće).
xlviii
Ne preskače ogradu, već je lomi kako bi prvi ugledao devojku. Ovo se čini zbog
verovanja da će devojka biti dominantna ako prva ugleda budućeg supruga.Zatim seda u čelo
sovre. Pošto su oborili jabuku, mogu da uđu.
xlix
Česti su i sledeći natpisi:
Kuvarice, manje zbori da ti ručak ne zagori.
Ruka ruku mije, obraz obadvije.
Ko se mije, dinar da, samo svekar badava.
Oj, devere, jabuko od zlata, primi peškir sebi oko vrata.

l
V. Đorđević, Tihomir, Nš narodni život, Beograd, 1984, str. 313.
li
V. nav. delo, str. 258.

lii V. nav. delo, str. 262.

liii
V. nav. delo, str. 263.
liv
V. nav. delo, str. 228.
lv Ovo se čini da bi bila rodna godina. Slično se čini i na proševini. Mlada gleda prošenike
kroz sito u kome je bosiljak da da bi u mladoženjinoj kući bilo blagostanje, a ona prijatna
kao miris bosiljka. Dever stavlja paru u levu cipelu da mlada idući na njoj donese sreću i
bogatstvo. Ima običaja koji se odnose na bogatstvo mladenaca i dece. Mlada, dok se venčava,
drži paru pod jezikom. Otuda se za bogatog čoveka kaže: ”Majka mu se sa parom venčala.”

lvi V. Đorđević, Tihomir, Naš narodni život, Beograd, 1984, str. 325.
lvii
V. Latković, Vido, Narodna književnost I, Narodna knjiga, Beograd, 1975, str.147.
lviii
Najstarije zapise o obrednim pesmama susrećemo u Šišgorićevom
“De situ Illiriae et civitate Sibenici” iz 1487.
lix
Daje i osnovne karakteristike svake pomenute “kategorije”. Tužbalicma žene
potresaju duše razbotitih ljudi o sahrani, svatovske odjekuju u kolu, ljubavne izazivaju snažnim
glasom, posleničke se razležu pri okretanju dok se istiskuje ulje iz maslina. Poskočice prati
ravnomerno udaranje nogama u zemlju. Napominje da njegovi zemljaci obožavaju sunce i
mesec. Ne zaustavlja se samo na opisu, već je svestan vrednosti zavičajnih narodnih pesama.
lx
U četiri stiha prikazana je univerzalna tema – ljubavni susret. Naznačen je posredno,
što je sveobuhvatno načelo lirske slikovitosti. U početku imamo dve paralelne, nepovezane,
nepokretne pojedinosti. Na rubovima slike su momak i devojka. Jednostavnoj slici iznenadnu
živost daje promena situacije. Prva dva stiha su samostalne završene logičke celine. Dva sledeća
se opkoračenjem slivaju jedan u drugi, srastaju u novu situaciju, nov dodir. Slike se slivaju u
jednu jedinstvenu. Gramatički subjekti na kraju prva tri stiha su predmeti koji zamnenjuju živa
bića. Imenice s pridevskim atributima ne pokazuju moć kretanja, one su rečenični objekti. Prvi
asocira na konjanika, drugi na nežnu devojačku pojavu. Pojavljuje se samo jedan pravi glagol
“zadjeti se”. Prva dva stiha su slabo spojena pomoćnim glagolom. Drugi stih je eliptično
redukovan. Subjekat iz drugog postajej objekat u četvrtom, a ostaje subjekat u trećem i četvrtom
52
 53

stihu. Predikat se pravilno javlja u prvomi trećem stihu, samo gde treba da dejstvuje. Devojka se
simetrično javlja u parnim stihovima, a junak se samo spominje. Koliko raznovrsnih ponavljanja
ima u ova 4 stiha (epifore, epiteti, rečenične celine), a ničeg monotonog u lirskom crtežu jedne
celine, jednog dodira. Pozitivan paralelizam poslužio je kao stilsko sredstvo koje uobličava
osećanje jedinstva i pripadanja. Primena dinamičnog motiva koji susret pretvara u dodir i
događaj obeležiće kasnije brojne ljubavne i svadbene pesme. Glavni junaci su ostroge i košulje.

lxi
Smatra se da su pesme zabeležene oko 1720. godine.
lxii Rukopis sadrži 217 pesama, desetak je iz građanske poezije, a ostale su izvorno narodne.
Najviše ih ima junačkih i druge epske naracije; lirske su uglavnom ljubavne, često sa istaknutom
erotskom komponentom. Posebnu vrednost ima nekolko balada u arhaičnom osmercu. Nepoznati
sastavljač nije birao ni klasifikovaoao pesme, već je prepisujući iz nekog izvora, a ponekad i
slušajući, sastavio pesmaricu. Uočljive su vizuelne i auditivne greške, ali je zbirka omiljeno štivo
tog vremena u Evropi. Nema reda, komemntara, podataka, potpisa. Igrom slučaja pesme su
najverovatnije zapisane u vojnom taboru u kome je bilo ljudi iz raznih krajeva, jer ima
štokavskih, kajkavskih i čakavskih pesama. Najvrovatnije zapisivač je bio stranac jer nema
cenzure, društvene kontrole, redakture, crkvenih tema, ali je puna erotike i potpuno anonimna.
Idejno, žanrovski, stilsaki, metrički, jezički je nejedinstvena.

lxiii Odstupao je samo kad su u pitanju starina teksta i događaj.

Pokazao je veliko zanimanje za svadbu i svadbene običaje, koje je izvanredno poznavao,

lxiv

tako da je moguće primeniti proces prelaza. Videti Z. Karanović, 1998.

lxv Sastavljene su na isti način i u njima su zastupljene i ranije objavljene pesme ovog
tipa. Sačuvao je ne samo rečničko blago, već istorijsku dimenziju koja se iza njega otvara sežući
daleko u prošlost. Gledajući neposredno pevanje i igranje spasio je od propasti prirodnu sredinu
života pesme koja joj odredjuje: namenu, ulogu, ritam, melodiju, stil, poetiku.
lxvi Drugi veliki ciklus čine grupe i podgrupe pesama vezanih za porodično-obre-
dne svetkovine i kalendarske praznike u određeno doba godine. Poslednja zbirka obuhvata ne
samo nove pesme, već i čitave rukoveti dotle nepoznate i neobjavljene poezije: paštrovske,
prepevke uza zdravice, peraštanske počašnice, paštrovičke naricaljke, koledarske, kraljičke,
slepačke. Neke pesme nazvao je onako pobožnim, dok je druge označio osobito mitologičkim,
ne objašnjavajući šta pod tim imenom podrazumeva. Među pobožnim i hrišćanskim zasebno
imenovanim ima mnogobožankih tragova. Mitologičkih ima među ljubavnim i svadbenim.
Novina ove zbirke su spasovke i uspavanke. Ostale običajne i obredne Vuk je preneo iz lajpciške
zbirke. Tematski su bogate, stilski savršane, žanrovski različite. Građi je naučno pristu pio,
pesmama prišao sa sećanjem i iskustvom čoveka kome je svet narodne kulture blizak i poznat.
Prvi je pesme složio u red držeći se naučnih pravila koja je sam gradio i izgradio. To je otvorilo
put i uzdiglo ih visoko iznad nacionalnih granica, duhovno spojilo ljude bez obzira na
civilizacije društvene i istorijske razlike.

lxvii Vrlo je teško uspostaviti strogu podelu lirskih pesama jer se ista pesma veoma
često može posmatrati u sklopu različitih vrsta. Sakupljač, zapisivač je neku pesmu osetio kao
ljubavnu, a kasnijim sagledavanjem uočilo se da ne spada u tu grupu ili podgrupu. Neke
varijante u kojima se sačuvalo mitološko osećanje života ne nalaze se u ovoj grupi. Ne treba se
slepo prikloniti Vuku, da se ženske pesme pevaju radi razgovora, a muške da bi drugi slušali.
Uostalom i on sam imao je veoma kompleksnu odresnicu “različne” pesme i one “na međi”.
lxviii
Svadbene pesme i tužbalice se mogu označiti i kao obredne i kao običajne, ali
su isto tako po svom osnovnom opredeljenju i porodične. Osim toga, izrazito su ljubavne, ali za
razliku od njih gde se o ovom osećanju peva radi njega samog, ženidba i udaja dobijaju
simbolične prelive i imaju složena značenja.
53
 54

“Da me prosiš ne, bih pošla za te,

da s oženiš, bih se otrovala .“ (V. Krnjević, 1986.)
lxix
U kolu su se mladi upoznavali, radjale su se ljubavi, a kao završetak sledio je brak.
U sebi nose dramske akcente jer izražavaju bol devojke za domom u kome je provela najlepši
deo života, a na drugoj strani sreću zbog ostvarenja snova o udaji i lepe nade za budućnost.
Prate sve etape koje prethode centralnom činu svadbe i čitav svadbeni tok. Izraz su visokog
morala i poštovanja ljudskih vrednosti nad materijalnim. Sačuvane su do danas u znatno većem
broju od pesama vezanih za obred jer su se obredi u novijim vremenima izgubili gotovo u celini
ili su prešli u druge vrste. Pevaju se uz razvijene i utvrdjene, a po različitim krajevima i
narodima različite rituale iz kojih se sastoje svatovski običaji.
lxx
Svatovske pesme pratile su jedan od najznačajnijih događaja u čovekovom
životu. Očuvale su se u velikom broju jer ih crkva nije zabranjivala. Nastajale uz nasledje koje
su donela ispod Karpata, našle su se na raskrsnici istoka i zapada, ali nisu mogle da zaobidju
zatečenu tradiciju na ovom tlu. Svatovski običaj je stvoren na osnovama zaštite, imitativne
magije, običajnog prava i sporo se menjao jer se vekovima nisu menjali društveno-ekonomski
odnosi, a građanska kultura je relativno kasno prodrla u ove krajeve, naročito na selo.
Svatovska pesma je živela u okviru običaja uz pesmu i igru. U njenoj osnovi je ekonomski
momenat koji joj prethodi i prati kao etnografsko-poetska celina .
Osećanje ljubavi izmedju mladoženje i mlade nije izraženo, dato je samo kao nešto što se
podrazumeva, čemu ništa ne sprečava put. Svadba nije opevana kao udruživanje ljubavi u životu
dvoje ravnopravnih, već kao presadjivanje nežnog cveta iz jednog perivoja u drugi. One
otkrivaju stare poglede na svet koji su umetnički oblikovale i nastavile da žive naporedo sa
novim motivima. Osećanja su iskazana preko spoljnjih zbivanja, mahom posredno, želje, tuge.
lxxi Postoji red po kome se vrši ceo običaj, od načina na koji se devojka prosi,
preko “glavljenja” svadbe sakupljanja svatova, dužnosti zakonika, odlazak od mladoženjine
devojačkoj kući, doček, darivanje, venčanje, prva poseta roditeljima. Svaki od ovih elemenata
bio je praćen naročitim pesmama podešavanim po odredjenom momentu.
Postojao je i određeni red napijanja zdravica za vreme gošćenja u devojačkoj kući.
Svadbene pesme ne samo da su od velikog kulturno-istorijskog značaja, već su od velike
umetničke vrednosti. U njima su sačuvani iskonski simboli i kultovi, naročito u prolećnim
svatovskim ciklusima (obredno kupanje i umivanje neveste, obredno hvatanje rose pre izlaska
sunca, svatovsko umivanje neveste, pevanje prstenu, okretanje prema izlasku sunca, pletenje
venaca i gatanje o devojačkoj sudbini). Kult plodnosti je obredna funkcija erotskog kao načela
životvornosti i samoobmanjivanja, prolaznosti i smrti. Razvojem kulture, slabi potreba za
obredom koji gubi prvobitna svojstva i značajnu ulogu koju je imao u ličnom i društvenom
životu. Mnogi obredi nestaju, mešaju se, a njihova tekstualna pratnja prelazi u ljubavne pesme,
dečje igre, folklor.
lxxii
V. Latković, Vido, Narodna književnost I, Narodna knjiga, Beograd, 1975, 162-172.

lxxiii
Kao što su smrt i sahrana značile obavezu da neko bude tužan, tako je svadba za sve
učesnike bila ne samo povod , već i obaveza za veselje, igru, pesmu. Lakše je pevati, igrati,
veseliti se, nego plakati. Naš narod se nekada nije često veselio, retki su bili povodi, pa su
svadbe bile izuzetna prilika. Za dan-dva razbijala se ljuštura svakodnevnice satkana samo od
briga. Tada se duša predavala pesmi, igri, slatkoj obmani svadbenog obreda. Sve se približavalo
idealu ili se sa njim potpuno izjednačavalo.
lxxiv
Dramski postojani oblik svadbenog čina sačuvan je u razgovoru koji se vodi za
trpezom u devojačkoj kući između starih svatova oba roda.Vuk je u svom Rječniku dosta
opširno objasnio pojam ”svatovi s mladom”, ili pre svega dramsku igru koja se vremenom
sasvim odvojila od svadbe i ženidbe iako se zasniva na pravom svadbenom obredu (“na Bijele

54
 55

poklade…). Ovo je neka reprodukcija prave svadbe i mogla se izvoditi samo odredjenog dana u
godini. Poetske tvorevine su utvrdjene celine, sasvim izgradjene umetničke celine.
lxxv
Mnogo više sujeverja je u radnjama, nego u pesmama. Imitativna magija najsnažnije
je sačuvana u svatovskim pokladnim pesama jer su pozajmljivale po nešto iz obrednih,
mitoloških porodičnih, ljubavnih pesama. Istorijski put svadbene lirske poezije prošao je kroz
više društvenih i produkcionih odnosa, kroz više slojeva svakodnevnog života. Iz tih etapa
svatovska pesma preuzela je mnoge pojedinosti iz čovekovog misaonog odnosa prema pojavama
spoljašnjeg sveta, ali i iz oblasti njenog unutarnjeg osećajna života.
lxxvi
Put svatovske narodne pesme bio je uslovljen u velikoj meri sudbinom samog svatov-
skog običaja. Ovaj običaj i pesma tvrdokorno su se čuvali sve do Prvog svetskog rata u
patrijarhalnoj sredini. Menjanje običaja u smislu njegovog razlaganja i gubljenja može se pratiti
već 80-ih godina 19. veka, do I svetskog rata; naročito izmedju dva rata kada su mnoge
pojedinosti istisle karike iz čvrstog lanca pred naletom nove gradjanske kulture koja je naglo
prodirala. One pesme koje su preživele društvene odnose gubile su svoju funkciju i prelivale su
se u ljubavne ili porodične.
lxxvii
U društveno-ekonomskom kontekstu nakon Drugog svetskog rata drugačije su regulisani
bračni odnosi supružnika. Uvedena je ravnopravnost muža i žene što je razorilo svatovski običaj.
Iščezle su pojedinosti oko svadbe, potisnuti su odnosi koji mladu stavljaju u potčinjen i
obespravljen položaj, nestala je bezuslovna pokornost mladoženji. Pesme su gubile svoj značaj,
prepuštale zaboravu. Najviše su se očuvale one koje opevaju životnu radost, ljubavnu sreću
mladih, blagodeti porodičnog života. Kao pravi pesnički biseri žive u sećanju starih generacija.
Motivi u njima su uopšteni, tipizirani. Vrlo je malo epske gradje, odnosno pričanje o
dogadjaju.Poštuje se ono samo što je ispravno, uobičajeno, poželjno u životu. Nema pesama koje
prate obred,dodiri si slučajni. Pesmom se ne remeti tipično,u njoj nema ničeg nepoželjnog.

lxxviii V. Ajdačić, Dejan, Žanrovi svadbenih pesama, Kodovi slovenske kulture, 3, 1998,
str. 218.

lxxix
V. nav. delo, str. 218.
lxxx V. Meletinski, E. M. Poetika mita, Beograd, 1984, 152.

lxxxi »Goste časti bjelom ribom morunom

i dariva vitorogim jelenom.
Vino služi zlatokosa devojka.« ER, 43
»Goste časti bjelom ribom morunom
i dariva vitorogim jelenom.
Vino služi pod prsten devojka.« (VZ 431)
Prva pesma je vezana za obredno-porodični krug. Domaćinu su iznenada došli gosti i on
šalje sluge da mu donesu ponude iz vode, gore, polja. Izgleda da je porodično slavlje, posvećeno
iznenadnoj poseti umrlih bez tragova hrišćanstva.Gosti se dočekuju u odredjene dane, njihova
imena se ne spominju, a jelen i riba predstavljaju žrtvenu gozbu. Zlatokosa devojka koja služi je
iz kruga mitoloških pesama. Ona je, ustvari, sunčeva sestra, simbol kulta plodnosti i obilja.
Druga pesma ima novi motiv «vino služi pod prsten devojka.« Vuk je ovu pesmu
najverovatnije greškom svrstao u ljubavne, ali granica izmedju ova dva žanra nije uvek vidljiva.
Celo lirsko zbivanje dobilo je nov smisao. Prstenovana devojka koja služi goste pripada obredu
svadbe. V. Krnjević, Lirski istočnici, Bigz, Beograd, 1986, str. 127.
lxxxii
V. Lakićević, Dragan, Narodne lirske pesme, Beograd, 1986, str. 13.

Kad mlada kreće, otac uzme bardak, čašu, i napije svatovima (dobra molitva), a oni
lxxxiii

mu odgovaraju:
55
 56

»Dobar čoeče,
Dobro ti reče,
Dobro ti reče,
U dobre čase
Svemu rodu.« (VZ 49)
lxxxiv
Pesme sa elementima gatanja prikazuju devojku koja sadi bosiljak i karanfil. Ako
cveće nikne s večeri, u zoru će se viti kite. Magijska svojstva bilja se iskazuju posredstvom reči
u bajanjima u kojima i samo ime biljaka sadrži njihova tajna svojstva. U obredima uz prolećno
branje biljaka pevaju se ljubavne pesme koje magijski vezuju dragu za dragog.

lxxxv
Vuk u Rječniku opisuje običaj dobre molitve i molitvene čaše koja se daje
devojci. Oprost, međutim, pored obredno-magijskih funkcija sadrži više slojeva psihološkog
prelamanja ambivalentnih osećanja. Njime se otklanja prekor, traži i dobija emocionalno
pročišćenje za protekli život i moli blagoslov za početak novog života.

lxxxvi
Zakletva i blagoslov pripadaju važnim činovima javnog i neporecivog
preuzimanja odgovornosti u kome je bilo kultno da se jezgrovito i direktno izrazi saglasnost sa
životnim promenama od sudbinske važnosti.
Zakletve kao govorni iskazi mogli su da prate zakletvene pesme. Ponekad su religiozni
fragmenti govora i zakletvene pesme. U pesmama prilikom upoznavanja budućih mladenaca
momku se skreće pažnja da pažljivo oceni da li će mu devojka odgovarati, dok se devojci redje
dozvoljava da izrazi svoje želje. U kontekstu veridbe pevane su pesme koje su nam danas malo
poznate. (Pesmu «Dragi i nedragi« Vuk je svrstao u veridbene.)

V. Milošević Đorđević, Nada, O nekim vidovima izražavanja oseđanja u našoj

lxxxvii

narodnoj lirici, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, XIII, 12’4, 1976, 178 185.

lxxxviiiIskićene svatove s devojkom pesnik prikazuje u veličanstvenom okviru širokih

polja, vedrog i veselog neba. Nasmejano sunce prati povorku, pojačava sjaj zlatnog ruha
mladenaca, a pre svega nevestinskog venca. Orao je u svoju senku okupio svatove i načinio im
hlada. U drugoj pesmi soko vraća devojci studen što je celu noć s gore skidao da bi svatovi bez
teškoća prošli. Svatovi su nešto uzvišeno, čisto, raskošno, oslobodjeno zemaljskih briga, nešto
što ima prizvuk herojskog. To je birana i nakićena skupina spremna da se nadmeće u junaštvu,
rečitom umovanju, a posebno u poznavanju reda i zakona. To je četa nagizdanih ratnika koja bi
se svakoj prepreci suprostavila, ne samo uspešno i hrabro, već i elegantno. Narodno shvatanje da
uloga svatova nije jednostavna, prosto se pritajila u pesmi. Ima svatovskih zgoda i nezgoda, ali
su mnogo šire i bogatije prikazane u epskim pesmama.Ovde nema prepreka, već samo ono što je
normalno i poželjno.

lxxxix
Pesma br. 69 u prvoj knjizi poseduje poetske odlike prvog reda u opisaima
lepote svatova, mladenaca; stalni simbolični par jelenak-košutica preuzet je iz Biblije. Dočaran
je paganski sklad čoveka i sveta (slično u VZ 66, 67)

xc Tada je bila kod oca i majke, medju braćom i sestrama, bezbrižna i slobodna koliko se
to moglo biti. Ipak, sve “prevladavaju” stihovi o nevestininoj lepoti. Ona je neobična, nekim
pojedinostima bliska stilu mitoloških pesama (nosi sunce u nedrima, mesečinu u rukavima).
Približavajući se nevestininom domu među svatovima se čuje humor (smeh). Hoće da se
pomešaju da tašta ne bi prepoznala zeta, hoće da dignu streju da mladoženja ne bi polomio perje.
Pred samim vratima opominju nevestu da beži.
xci
Ima, međutim, pesama sa jasnim aluzijama na bračno spajanje, među kojima je i:
“Na junaku su zlate ostroge
a na djevojci tanka košulja.
I zadješe se zlate ostroge
56
 57

za djevojčinu tanku košulju. ”

H. Krnjević u Lirskim istočnicima (35-37) tumači ove stihove, ali ih ne dovodi u vezu sa
svadbenim ritualom niti joj daje mogućnost da se tumači kao pesma o defloraciji.

xcii Takva deoba obuhvata čovekov unutrašnji život.

xciii
Dobrota, plemenitost, pravičnost, sreća, ljubav se vezuju za bića ili pojave koje
odlikuje toplina svetle boje života, brzo kretanje, boja sunca, plemenite ptice, životinje u letu.
Čovek i priroda su jedno nedeljivo biće, jedno u drugom se ogleda i očitava. Dakle, jedno
drugim se može izraziti. Kružna putanja je univerzalni oblik postojanja i obnavljanja. Svaka
analogija izgleda poetski utemeljena, prirodna i moguća. Otuda u svadbenim pesmama
prirodnog dijaloga izmedje čoveka i čoveka , čoveka i žene, čoveka iz celog sveta nebeskog i
zemaljskog i onoga što se sa zebnjom sluti nakon smrti. Ispovesti i razgovore izazivaju biljke,
životinje, gore, polja, vode, gromova, kiše, dani, noći, mesec, zvezde. Po Nediću, paganska
božanstva, duhovi i vile su spojeni sa hrišćanskim svetiteljima-dušama umrlih, smrću. Prirodne
pojave i njihova svojstva, metafore su ljudska stanja i sudbina u beskrajnom nizu dijaloga i
monologa u kojima svi govore ljudskim jezikom. U svadbenoj pesmi čovek deli sudbinu prirode,
ali on u punoj meri zavisi od nje i zato joj dodaje ljudska svojstva. V. o tome H. Krnjević,
Različne ženske pesme, Beograd, 1987, str. 225 – 226.

xciv Čas obnove, svitanje, vreme kad se nevesta oblači, kao i prioda u novo ruho,satkani su
u njemu. To je metafora mladosti, lepote, ljubavi, a glavni junaci su: momci, devojke, svatovi,
biljke, ptice, životinje u parovima. Ljubav je zasuta perunikom, smiljem, bosiljem, selenom,
ljubičicom, djulom. S druge strane su sokoli sokolice, jeleni, košutice. U pitanju su simboli
ženskog i muškog načela. Dan je obeležen cvetnim ornamentima, zelenim livadama, travom,
drvećem, gorom.
Čovek je tu najbliži prirodi. Sve što je u vidokrugu je u potpunom saglasju. Biljober,
pletenje venca je u obliku sunca. Ukrštaju se san i java (mitski simboli). Vile su biljarice,
igračice i neveste, a zvezde posestrime. Vezovi su od zlatnog i srebrnog konca, svadbena oprema
se svečano šije, a na darovima ima tajnih znakova. Emocionalna osnova je ljubav, čežnja za
srećom i slogom, želja za zdravljem i plodnošću. Dominantni simboli su mlado sunce, mesec,
zvezde, jutro, dnevna svetlost, nebo, zemlja, voda, rosa, venci, prstenovi.
Slaganje prolećnih kalendarskih i svadbenih pesama počiva na dubljem unutrašnjem
razlogu, na ideji braka. Svadba prerasta granice ljudske zajednice i postaje simbol sveopšteg
jedinstva. Pesme su prožete idejom ljubavi, ne osećanjima, već energijom koja stvara i obnavlja
život u svim vidovima. Veza sa kultom plodnosti i blagoslov bračne veze spajaju nebeski svet sa
zemaljskom svadbom. Ljubav nije dovoljna sama sebi, nije slobodno osećanje, već je u
neraskidivoj vezi sa institucijom braka, utemeljena u obredu, blagoslovena što produžuje život.
Sve pesme odvijaju se u monolozima, dijalozima, minijaturnim pripovednim formama,
ljupkim i prisnim opisima paralelnog podmladjivanja sredine i čoveka. Scene lirskih dogadjaja
uvek su u otvorenom prostoru. Poštuje se i neguje sve što je izvor zdravlja i berićeta. Motiv
proleća susreće se u mnogim pesmama, ali izdvojićemo samo neke (VZ, 6. 11. 16. 23. 25. 28.
39. 45. 70. 103. 106. 123. 124). Pesma koju je Vuk smestio u ljubavne, a ima svadbenih
elemenata «Zao svekar, a svekrva još gora« odgovara jesenjem ciklusu pesama. Zimskom
ciklusu, piše H. Krnjević, priliči mitološko-svadbena pesma »Ženidba mesečeva«.
xcv
Cveće svih boja i mirisa simbolizuje najtananija ljudska osećanja. Njime se
ponekad može zameniti materijalni dar, ako on iz bilo kog razlog svatu nedostane. Na velikoj je
ceni. Po njemu su svatovi dobili epitet kićeni. Kao da se hrani željama i slutnjama isprošene
devojke, kao da je postalo mera sreće i sudbine njenog sudjenog, pa prema tome i nje same.
Tako prisan odnos sa prirodom i cvećem retko srećemo u pesmama.

xcvi
Vijanje venaca u đurđevdanskim pesmama pripada sveri devojačkih snova i
magijskog prizivanja. U svadbenim pesmama venac ima simboliku predavanja, nudjenja dozrele
devojke. Obredno-kalendarske pesme o pletenju venaca sadrže ljubavne motive kao mogućnost
57
 58

ostvarenja, dok pletenje venaca kao svadbeni motiv ima puno ostvarenje. U pesmama koje se
izvode u proleće, kao i u svadbenim pesmama, obredno značenje imaju motivi cvetanja, branja,
vijanja venaca. Učestalije su radnje: sadjenje, čupanje, zalivanje, lomljenje; dakle, radnje kojima
se čovek upliće u ciklus bilja.
xcvii Istu pesmu susrećemo u Burovićevim rukopisima (Bogišićev arhiv u Cavtatu,
MSLJ, počašnice, muška). Bosiljak u potpunosti zadržava značenje obrednog predmeta
svatovskih pesama. Devojka sadi bosiljak da bi ga svatovi brali. Ali o bosiljku se peva i kad se
izvodi devojka. On je po tradiciji sveta biljka koja ima isto značenje i u pogrebnom obredu.
Prepevavanje bosiljku je redukovano ponavljanje u odnosu na stariji model, samo je Vukov
poslednji stih nov, što u odnosu na stariji model pokazuje veme u kome je zapisana. Predložno-
padežna konstrukcija »po bijelom korenu« uzeta je iz epske pesme - »po bijelom vratu«. Pesme
dele dva veka, a gotovo su istovetne. Doduše, prva je ispevana u šesnaestercu sa cezurom posle
5, 10, 16. sloga. Pripev «moj bosioče« umetnut je u sredinu.Vukova pesma je u četrnaester cu.
Postavlja se pitanje istovetnosti. Kontinuirano ponavljanje, kolektivna cezura doprieli su dugom
pamćenju, vekovnom trajanju pesme u svesti i životu. Nije u pitanju prepisivanje izvora jer je
Vuk zapisivao žive reči bogatih Peraštana. Obe pesme su zapisane u svom prirodnom
zavičajnom kontekstu, neokrnjene promenama sredine i jezika. Forma i sadržina su iste. U
pitanju je mesni karakter. Lirski geografski prostor je uži i otuda veća tematska izražajna
univerzalnost nego kod epskih pesama. V. Krnjević 1986.
xcviii Simboliku bilja i obrednih postupaka svođnja, čupanja, kao poeziju obreda,
narodni pevač sabira u sliku životnog bogatstva i lepotu reči (VZ 26). U crnogorskim pesmama
kao neprohodna gora spominje se gora božurova. U župskim pesmama srećemo peru niku.
xcix Srpska usmena lirika poznaje još jednu biljku, to je višnja.
Ciklus dozrevanja plodova i ciklus dozrevanja devojčice do neveste iskazuje se pesmom
o višnjičici. Ona se ne nalazi među svatovskim, već među ljubavnim i drugim različnim
pesmama. U pesmu uvodi plač devojke koja ide daleko od kuće. Vreme od prvog gledanja do
svadbe prikazano je kao vreme od cvetanja do zrelosti višnje.
»Kada su za me hodili,
zelene višnje sadili,
kad su se sa mnom vraćali,
zrele višnje trgali.« (VZ 415)
Poklapanje dva ciklusa, dozrevanje višnje i devojke treba da umiri devojku. Teši je žena
koja je i sama kao snašica prosipla višnje koje joj je darivao dever, a sada se ne kaje jer je
gospođa tri grada, tri sina oženila i tri kćeri udala. Iza sebe vidi decu i nihove porodice, kaže N.
Milošević Đorđević na strani 182. u članku O nekim vidovima izražavanja osećanja u našoj
narodnoj lirici.

c
Iako se zrnevlje, posebno pšenica, koristi u svadbenom obredu, u pesmama se
javlja samo izuzetno. Zrnasti plodovi su vezani za plodnost naročito u bajkama («Biberče«),
igrama erotskog značenja (tucanje bibera, sejanje maka), pesmama pevanim posle porođaja.
Proso kojim se kao biljkom u ljubavnim magijama prizivaju prosci ne javlja se u svadbenim
pesmama.
ci
V. Krnjević, Hatidža, Lirski istočnici, Beograd, 1986, str. 163.
cii
Otuda njegovo mesto u ratarskoj kulturi, a istovremeno i veza sa htonskim
kultom. Htonski karakter jelena sastavni je deo i keltskog nasleđa, gde on duše umrlih prevozi sa
ovog na onaj svet. Predstavnici mladoženjine porodice dolazeći iz druge kuće, iz druge realnosti,
oličavaju princip stranog, onostranog. Izraženo jezikom mita u obrednoj pesmi, povorka svatova
dobija i onostranog predvodnika životinju jelena koja najavljuje kraj i nov početak. Pesme sa
motivom jelena retko su praćene melodijom koja se na njih odnosi. Motiv jelena ima široki
areal, ali slični ili isti napevi pokazuju svojstva striktno obrednog pevanja, što odgovara
58
 59

kontekstu u kome su izvođene. Kod istočnih Slovena ženska simbolika kune javlja se u
svadbenim pesmama, piše Marković 2001. u Motivu jelena u svadbenim pesmama.
ciii
Narodne predstave o nebeskim telima u koje su utkani razni mitološki slojevi
odražavaju se u slojevitosti predstave sunca, sunčeve neveste, meseca, Danice i u svadbenim
pesmama. Motivi nebeskih prosaca iz pesama o ženidbi sunca prenose se u prave svadbene
pesme, uz drugačiju razradu i poentiranje, npr. vrlina mlade i mladoženje. Sunce je samo
obredna realija, objekat prema kome su usmerene određene radnje ili orijentir. U njihovom
izvođenju ima drugačija značenja nego u svadbenim pesmama. U njima se mlada povezuje sa
suncem. Ono je povezano sa licem devojke u baladama sa temom svadbe koje ne spadaju u
svadbeni reperoar. Vetar odnosi duvak i otkriva lice i pokazuje izazovnu, često kobnu devojačku
lepotu. Kad devojka ulazi u kuću, za nju se kaže »Sunce«.
Sjajna nebeska tela gornjeg dela sveta (sunce, mesec) vezuju se za kosu, nedra, rukave,
lica, kao i gornje delove tela. Nevesta kao sunce najčešće je opevana uz obred gledanja devojke.
Povezivanje nebeskih tela sa delovima ljudskog tela zasigurno ima indoevropsku starinu. Altan
dukat na mladinom čelu je znak sunca, solarnog mita i svadbenog obreda. Često su na košulji
mlade izvezeni sunce i mesec. Njime se najčešće proširuje slika porodične idile. Skriveno
asocira na junaka, ali se konkretizuje u slici zlatom savijenog venca. Kao osnovno načelo -
simbol oplodnje i muškosti - izvor života, vezuje se za mladoženju. Zato se predstavlja u
čitavom spektru konkretnih slika iz svere flore i faune, skupocenih minerala i metala što počiva
na raznorodnim i raznovrsnim slojevima, analogijama na kojima ovaj simbol vekovima opstaje u
svesti i pesmi. Kako se svatovi pozivaju na pokret ka mladoženjinom domu, sunce u svadbenim
tužbalicama dobija dodatna značenja.
civ
Najčešće se pevaju u maniru seoske tradicije kao bordun (heterofonija). Iako
bordunsko višeglasje podrazumeva izvesnu samostalnost pevačkih deonica, prikazane napeve
odlikuje čvrsta povezanost glasova, najčešće izgovaranjem teksta od strane oba glasa.
Ograničenost muzičkog prostora karakteristična za obredno muziciranje sažima i intervalski
odnos među glasovima. Preovlađuje postupni pokret koji formira specifičnu talasastu melodiju
na krajevima stihova, prekinutim falscetnim uzvicima »i..i ..i…ijuju…ijuju...« Metroritmična
struktura napeva uslovljena je cezurom. Napevi u svadbenim pesmama pokazuju specifičnosti
svojstvene i drugih obrednih pesama, koje se izvode u strogo obrednom kontekstu.
cv
Dve čaše idu niza sovru, jedan svat nazdravlja drugom i tako redom. Mlađima se
dosipa vino da bi porasli, a starijima ne.
cvi
Zabeležena je samo jedna molitvena pesma, koje nema u zbirci:
Bog se desi na nebesi,
nebesi se rastvoriše,
majka deva sina rodi,
svetitelja, krstitelja.
Svjati, Bože, mesto naše,
de mladenci noćas ležu,
da nikako zlo ne usnu.

cvii
U Župi se smatra da “jesen ne vene”, tj. da je jesen doba zrenja, zrelosti i vrhunca
snage. Sasvim suprotno nego u standardnom jeziku, “jesen života” u Župi znači “akme”. Možda
bi se detaljnijim lingvističkim istraživanjem moglo utvrditi gde, kako i koliko “stvarnost” utiče
na formiranje, značenje i upotrebu različitih vrsta frazeologizama.

cviii
Na ovom mestu treba pomenuti sledeće: socio-ekonomski odnosi unutar porodice
ili zadruge su uticali ne samo na svadbeni ritual i pesme koje ga prate, nego i na niz drugih i
epskih i lirskih vrsta srpske narodne poezije. Socio-ekonomska dimenzija, tj. “žal” za
izubljenom radnom snagom u devojačkom domu u župskim pesmama nije izražena, tačnije,
zadržala se samo kroz već poznate motive kućnih poslova (donošenje vode, čišćenje kuće i

59
 60

dvorišta, ...) jer su u župskim zadrugama mladi bračni parovi “radna snaga” i mladoženjine i
mladine porodice – mladi supružnici pomažu i jednim i drugim roditeljima naročito za vreme
berbe grožđa. Ako je nevesta, zbog većih obaveza unutar domaćinstva, više posvećena kućnim
poslovima, onda se zet sa još nekim mlađim članom iz zadruge pridružuje čeljadi iz tazbine i
pomaže.
cix
Poštovanje volje i izbora osobe koja bira budućeg supružnika za Župu je tipično, dok je
u ostalim krajevima Srpstva retko, ali ovo ne znači da su uloge provodadžije i učesnika u
svadbenim etapama marginalizovane - naprotiv, njima je i u životu i u ritualu (a svadbena
poezija je samo deo svadbenog rituala) dato isto ono mesto koje im se daje u drugim krajevima.
Naročito je važna uloga provodadžije jer je »društveno nepoželjno« hvaliti sebe i svoje. Tako u
pesmi br. 5 Trailović Jova kaže: »Imam ćerku za milos devojku« (ŽZ 5), a »nepoznati glas«
odgovara: »Ajd, ne val se, ... / belo sam joj lice poljubio.«

60