Knut Hamsun

SANjALO

naslov originala:
Svarmere
 1.

Na kuhinjskom prozoru parohijskog doma stoji sobarica Marija Los. Pogled je uprla u
mesto podaleko od doma. Ona poznaje ono dvoje kod ivice; ono nije niko drugi do telegrafista
Rolandzen, njen verenik, sa Olgom, crkvenjakovom kerkom. Ovo je drugi put ovoga prolea da
ih vidi zajedno; ta to moe znaiti? Da nije sobarica Los bila ovoga trenutka u velikom poslu,
ona bi odmah otila do njih i traila objanjenje.
Ali ima li za to vremena? Novi se svetenik oekuje svakog asa sa svojom porodicom, i
svuda u prostranoj kui marljivo se radilo. Na badi[1] je bio mali Ferdinand. Nareeno mu je da
pazi na zaliv i odmah javi dolazak, kako bi putnici zatekli toplu kafu. Moda e im trebati kakvog
okrepljenja; Rozengard, pristanite parobroda, udaljeno je jednu milju. Odatle e amcem doi
ovamo.
Jo ima neto snega i leda po poljima, ali je maj i lepo vreme, a sem toga je dan nad
Norvekom dug i svetao. Svrake i vrane sagradile su marljivo svoja gnezda, a na golim
breuljiima ve se zelenila trava. Ljiljan je u vrtu isterao kroz sneg.
Sad je glavno bilo znati kakav je ovek novi svetenik. Cela je parohija bila radoznala.
Istina, on e biti samo privremeno kapelan dok se ne imenuje stalan svetenik; ali ta privremenost
moe dosta dugo trajati. Ribarsko je stanovnitvo bilo siromano i odlazak svake etvrte nedelje u
podrunu crkvu bio je dosta tegoban. Ovo sveteniko mesto nije bilo takvo da bi se za njega
otimalo.
Govorilo se da je kapelan bogat ovek, koji ne tvrdii novcem. Sobarica i dve slukinje
ve su bile nabavljene; nije se tedelo ni sa drugim pomonim silama za kuu, ve su pogoena
dva momka. Sem toga je tu bio i mali Ferdinand, koji je kao okretan i iv deko trebao da bude
svakome na usluzi. Na optinu je ugodno delovalo to se mislilo da je svetenik bogat. On nee
cepidlaariti s privilegijama, nego e, naprotiv, siromahe poneto pomagati. Radoznalost je bila
vrlo velika. Dole kod pristanita za amce bila su ve oba svetenikova pomonika i jo nekoliko
ribara u svojim tekim izmama koji su razgovarali vaui duvan i pljuckajui.
Najzad stie i veliki Rolandzen idui polagano. Pustio je Olgu da ide. I sobarica Los
ostavi prozor. Ona e ve razgovarati s njime; nije to bio prvi put da je ona Rolandzena pozivala
na odgovornost. Poreklom je bila iz Holandije, govorila je kao to se govori u Bergenu, i bila je
vrlo okretna na jeziku. Zbog toga ju je Rolandzen nazivao jezikom. Uopte je Rolandzen bio
dosetljiv i drzak ovek.
Kuda je poao sada? Je li doista nameravao da doeka sveteniku porodicu? Nije danas
bio nimalo ozbiljniji no obino. U njegovoj petlji od kaputa bila je zadenuta ljiljanova granica sa
pupoljcima, a eir je nosio malo nakoso: takav e se pokazati! Svetenikovi pomonici najvie bi
voleli, svakako, da nije nikako ni dolazio u ovo doba, u ovako vaan as.
Zar je lepo izgledati onako kako je on izgledao? Njegov veliki nos bio je i odve
bezobrazan za neznatnu slubu, koju je vrio; sem toga se nije cele zime iao i glava mu je
izgledala kao glava umetnika. Njegova je verenica govorila, iz osvete, da izgleda kao slikar, koji
radi kao fotograf. Bio je mladi i neenja od trideset i etiri godine; svirao je na gitari i pevao
dubokim glasom razne pesme; na dirljivim mestima smejao se toliko da je plakao od smeha.
Takav je velianstven bio u tim stvarima! Bio je upravitelj telegrafske stanice i ve deset godina
na istom mestu. Rolandzen je bio velik i jake grae; nije imao obiaj da izbegava tunjavu, samo
ako je prilika povoljna.
Mali se Ferdinand trgnu. Sa bade ugleda on beli amac trgovca Maka, kako skree u
zaliv; za tren oka sleti niz basamake u tri smela skoka i uleti u kuhinju: Eto ih!
Eto ih!, zavikae slukinje prestraeno. Ali se sobarica ne zbuni; ona je sluila ve kod
prolog svetenika i razume svoj posao, temeljito i praktino. Dajte kafu, bilo je sve to je
rekla.
Mali Ferdinand odleti sa svojom novou k slugama. Oni bacie iz ruku ono to su toga
trenutka drali, pooe i pohitae pristanitu da pomognu. U svemu je bilo deset ljudi kod doeka
stranca.
Dobar dan, ree svetenik sa amca, osmehnu se i skide svoj meki eir. A svi ljudi na
kopnu skinue kape i sluge se duboko naklonie, da im duga kosa pade do oiju. Veliki
Rolandzen nije preterivao kao ostali, stajao je uspravno, ali je i on eir duboko spustio.
Svetenik je bio mlai ovek sa riim zaliscima i pegama. Njegove su nozdrve bile skoro
zatvorene svetlom dlakom od brade. Gospoa je leala bolesna od morske bolesti u sobici na
amcu.
Stigli smo, ree svetenik kroz vrata sobice i pomoe svojoj eni da se digne. Oboje je
bilo obueno u udnovato staro odelo, koje nije izgledalo naroito lepo. To su bile samo gornje
odee, koje su uzajmili za put, svoju lepu garderobu sloili su u sanduke. eir je gospoi spao
do potiljka, njeno bledo lice sa velikim oima privlailo je poglede. Pomonik Levion zagazi do
amca i iznese je na kopno, a svetenik sam izie.
Ja sam Rolandzen, telegrafista, ree veliki Rolandzen i istupi napred. Bio je podobro
pijan i oi su mu se staklile. Ali kako je bio okretan u ponaanju, njegovo je dranje bilo sigurno.
avolji Rolandzen nije inio nikakvih ispada, kad je trebalo da se kree meu velikim, umeo je
da se ponaa sa svima lepo i da se slui finim izrazima, koji su zgodni za taj as. Ako je
doputeno, nastavi on dalje okrenut sveteniku, ja u Vam predstaviti sve prisutne. Ova su
dvojica, mislim, pomonici svetenikovi. Ona su dvojica sluge, a ovo je Ferdinand.
Svetenik i popadija mahnue glavom ljudima. Dobar dan, dobar dan, oni e se ve brzo
upoznati. Da, da, sad je najpre trebalo prtljag izneti na kopno.
Pomonik je Levion pogledao u kuicu na barci i kao da se spremao da jo jednom gazi
do nje. Zar nema dece?, upita on.
Niko ne odgovara i svi gledaju u supruge.
Ima li dece u kuici?, pita uporno pomonik.
Nema, odgovara vozar sa amca.
Gospoino se lice zacrveni. Svetenik ree:
Samo nas dvoje Vi ete, ljudi, ve doi gore da naplatite!
Naravno, bio je bogat. On nije bio ovek koji zadrava sirotinji njenu nagradu: prijanji
svetenik nije nikada plaao zaradu, samo je govorio: hvala lepo, posle!
Peli su se i Rolandzen je predvodio. Iao je kroz sneg kraj puta da bi drugi imali mesta;
nosio je lepe lakovane cipele, ali ga to nije nimalo bunilo, i kaput mu je bio otvoren iako je duvao
hladan majski vetar.
To je crkva!, ree svetenik.
Izgleda da je stara. Ima li unutra pe?, upita gospoa.
Premnogo me pitate, odgovori Rolandzen; mislim da nema.
Svetenik se zbuni. Pred njim nije, dakle, bio crkvenjak, nego naprotiv neko ko nije
mnogo razlikovao sveani od radnog dana. I svetenik se poe hladnije ponaati prema strancu.
Sobarica je stajala na stepenicama, i Rolandzen opet poe predstavljati. Kad je to zavrio,
pozdravi i htede otii. Priekaj malo, Ove!, ree sobarica Los. Ali Rolandzen nije hteo ekati,
pozdravi se i sie natrake niza stepenice. Mora da je ovo udan svetac, pomisli u sebi svetenik.
Gospoa je ve bila u sobi. Poela se oporavljati od morske bolesti i razgledae prostorije.
Ona odabra najvidniju i najlepu sobu sveteniku za rad, a za se uze sobu u kojoj je do sada
stanovala sobarica Los.
 2.

Rolandzen nije hteo da eka: on je poznavao sobaricu Los i znao je ta ga eka. A on je

nerado radio to drugo, sem ono to je sam hteo.
Gore na putu srete jednog ribara iz optine, koji je zakasnio na doek svetenika. Bio je to
Enoh, okretan i dobroudan ovek, koji je uvek iao oborenih oiju i nosio oko glave al zbog
uhobolje.
Zakasnio si, ree mu Rolandzen.
Je li doao?
Jeste. Rukovao sam se s njime. I prolazei mimo ribara, dobaci mu: Zapamti to u ti
rei: Ja mu zavidim zbog njegove ene.
Njegove drske i lakomislene rei reene su upravo kome treba. Enoh e se ve pobrinuti
da to saznaju i drugi.
Rolandzen je iao sve dalje i dalje du ume i doe do reke. Tu je bila fabrika ribljeg
lepka trgovca Maka, u kojoj je radilo nekoliko devojaka, sa kojima je voleo Rolandzen da se ali
kad bi prolazio pokraj fabrike. On je doista bio drzak u tom pogledu; to je tvrdio svako. Sem toga
je danas bio dobre volje i vrlo raspoloen i zadrao se due no obino. Naravno, devojke su
videle da je dobro povukao.
Ronja, ta misli zato ja dolazim tako esto ovamo?, ree Rolandzen.
Odakle ja znam?, odgovori Ronja.
Ti sigurno misli da me tera stari Laban.
Devojke su se smejale:
On je govorio Laban, a mislio Adam.
Hou da te spasem, ree Rolandzen. Treba da se dobro uva ovdanjih ribarskih
momaka, to su nevaljali napasnici.
Vi ste sami najvei napasnik, ree jedna druga devojka. Vi imate i dvoje dece. Stidite
se!
Ih, Nikolina, zar ti to govori? Ti si, Nikolina, uvek bila ivija za moj sanduk, ti to dobro
zna. Ali u tebe, Ronja, da spasem, pa ti to htela ili ne.
Moete ii sobarici Los, ree Ronja.
Ali si ti strano glupa, nastavljae Rolandzen. Koliko sati treba, na primer, da pari
riblje glave, dok ne zavrne ventil?
Dva sata, odgovori Ronja.
I Rolandzen klimnu glavom. To je i on sam izraunao. avo Rolandzen znao je dobro,
zato je iz dana u dan iao do fabrike, okolo lunjao i devojke ispitivao.
Ne skidaj poklopca, Pernila, ree on. Jesi li poludela!
Pernila pocrvene. Fridrih je rekao da meam u tiganju, odgovori ona.
Kad god digne poklopac, izlazi toplota, ree Rolandzen.
Ali im odmah posle toga doe Fridrih Mak, sin trgovca Maka, poe Rolandzen opet svoj
obini ton skitnice:
Jesi li ti ona Pernila to je sluila kod upravnika godinu dana? Tada si bila tako pakosna i
zloesta da su samo pokrivai ostali itavi, jer ih nisi mogla razbiti.
Svi se prisutni nasmejae. Pernila je bila najmirnija dua na svetu. Imala je i manu i bila
sem toga ki orguljaa u crkvi zbog ega joj je pripadalo malo svetosti.
Kad je Rolandzen opet iziao na put, vide ponovo Olgu crkvenjakovu. Bila je u duanu.
Sad je urila, to je vie mogla, da izmakne, jer bi bila sramota kad bi Rolandzen pomislio da ga
je ona ekala.
 Ali Rolandzen nije tako mislio, on je znao: ako sluajno ne prolaze upravo jedno kraj
drugog, onda mlada devojka obino bei pred njim i nestaje. I Rolandzen je odobravao to
potpuno, kad nije mogao kod nje nita postii. Ona ga nije ni zanimala.
Rolandzen stie kui na stanicu. Uozbilji se, da bi se otresao pomonika, koji je voleo da s
njim razgovara; Rolandzen nije bio u ovo vreme prijatan drug. Zatvarao se u svoju zabitu sobicu,
u koju niko nije ulazio sem njega i jedne stare gospoe. Tu je on iveo i spavao.
Ta je soba bila Rolandzenov svet. Rolandzen se razumevao i u neto drugo, sem u
lakomislenosti i rakiju, on je bio veliki istraiva i izumitelj. Njegova je soba zaudarala od
kiselina, sokova i lekarija. Miris je prodirao na ulicu i svaki ga je stranac morao osetiti.
Rolandzen nije ni krio da sve ove medikamente dri u sobi jedino za to da ubije miris silne rakije,
u kojoj prosto pliva. Ali je to lagao Ove Rolandzen iz sasvim nerazumljivih razloga.
Naprotiv, on je trebao sve one sokove u bocama i vrevima za svoje eksperimente.
Pomou hemije on je izumeo novi nain za pravljenje ribljeg lepka. Taj je nain mogao da sasvim
utue metodu trgovca Maka. Mak je podigao svoju fabriku sa velikim trokovima, prevoz je bio
nezgodan, a nabavka sirovine bila je ograniena na vreme hvatanja ribe, sem toga je upravljao
fabrikom njegov sin Fridrih, koji nije bio strunjak. Rolandzen je znao da napravi riblji lepak i iz
drugih tvari sem iz ribljih glava, a sem toga je znao da napravi lepak i od mnogih otpadaka, koje
je Mak bacao. A iz poslednjeg otpatka znao je da napravi vrlo vanu materiju za boje.
Izum bi ve bio injenica da se telegrafista Rolandzen nije morao boriti sa svojom
velikom sirotinjom. Ali u ovom mestu moglo se do novca doi samo pomou trgovca Maka, i
Rolandzen je imao svojih jakih razloga to nije hteo da ide k njemu. Jednog se dana usudio, da
nagovesti, da je lepak iz fabrike na vodopadu preskup; ali je Mak samo odmahnuo rukom, kao
ovek od uticaja i gospodin, kakav je i bio, i rekao da je fabrika zlatni majdan. Rolandzen je
goreo od elje da otkrije rezultat svoga istraivanja. Svoju je robu poslao na ogled hemiarima u
zemlji, i u inostranstvu i dobio je uverenje da je poetak dobar. Ali dalje nije iao. Trebalo je jo
da napravi istu i bistru tenost i da dobije patente za sve zemlje.
Zar je Rolandzen bez uzroka i ni za ta doao kod pristanita, da doeka svetenika? Vrag
Rolandzen imao je svoje planove! Ako je doista svetenik bogat, onda moe lako izdati neto
novca za vaan izum. Ako nee niko, ja u uiniti!, sigurno e svetenik rei. Rolandzen se
nadao.
Ah, Rolandzen je lakomislen, i najmanji povod raspirivao je u njemu nadu. Ali i
razoaranja je podnosio on hrabro, muki i ponosno, i nije malaksavao. Ni za Makovu ker Elizu,
na primer, nije oajavao. Bila je visoka i lepa, crnomanjaste koe i crvenih usnica, i bile su joj
dvadeset i tri godine. Govorilo se da je kapetan Henriksen sa obalnog broda njen potajni verenik,
ali godine su dolazile i prolazile, a od svega toga nije bilo nita. Zato? Ve pre tri godine, dakle,
kad je Elizi bilo dvadeset godina, otkrio joj je Rolandzen svoje srce u svom ludom mladikom
zanosu. Ona je bila tako ljubazna da ga nije razumela. Rolandzen je zbog toga trebalo da prekine
stvar i da se povue, ali je on iao jo i dalje, i prole godine poeo joj je svata govoriti. Ona nije
mogla nita drugo da uradi sem da se ovom ludom i uobraenom telegrafisti nasmeje u lice, jo
pre no to mu je otvoreno pokazala kolika je razlika izmeu njih. Da, izmeu njega i nje, koja je
putala i samog kapetana Henriksena da godinama eka na njeno: da! To je bilo onda kad je
Rolandzen odmah otiao sobarici Los i s njome se verio. Time je hteo da kae da odbijanje na
najviem mestu ne znai njegovu smrt.
Ali je sada opet nastalo prolee, i nije mogao da izdri od navale ljubavi. Fantazija je
radila u punom naponu i zanosio se najneverovatnijim snovima.
 3.

Sa irokog je mora dolazila proljetnja haringa. Ribari su neprestano u svojim amcima i

ispituju ceo dan durbinom more. Gde ptice krue u jatima i sleu ovde i onde u talase, tu se
zadrava haringa; u dubokoj vodi moe se ve mreom loviti, ali je sada veliko pitanje da li e
haringa potraiti plia mesta i skrovita i fjordove, gde se mogu zatvoriti mreama cela jata. Tek
tada se skupljaju mree, tek tada nastaje ivot, i glasni uzvici odjekuju, i dolaze barke i silan
narod. A zarade ima kao peska na morskoj obali.
Ribolov je kockanje. Ribar razapne mreu i eka na uspeh, on baca mreu i preputa
sudbini rezultat. esto dolazi gubitak za gubitkom, orue mu odnese voda ili propadne i potone;
ali se on oprema ponovo i izlazi na puinu. esto puta plovi do mesta gde su drugi imali sreu,
mui se i vesla nedeljama po najgorim mestima i najposle stie kasno na mesto: igra je
izgubljena. Ali katkada je velika srea na sred puta, eka ga, zadrava i puni njegov amac
talirima. Niko ne zna kome e se srea nasmeiti, i svi se sa istim pravom nadaju
Ve je bio trgovac Mak na strai, ve je imao u amcu svoju mreu i svoju liku, i nije
skidao durbina sa oiju. Mak je imao u zalivu brod sa tri katarke (galeazu) i dve jahte. Upravo su
se povratili sa lova na bakalare kod Lofota i teret je bio iskrcan; sad je hteo da natovari haringe,
ako dou haringe, podrum mu je bio pun praznih baava. On je hteo da nakupuje i haringa koliko
god moe dobiti; zbog toga je nosio uza se gotov novac, da bi mogao isplatiti jo pre no to bi
cene skoile.
Oko sredine maja poe trgovcu za rukom da prvi zatvori mreom haringe. Nije ih bilo
osobito mnogo, samo pedeset buradi, ali se ipak o tome prialo okolo i posle nekoliko dana
stigoe na to mesto strani ribolovci. Tu je izgled bio dobar.
U to se vreme dogodi jedne noe provala u Makovoj pisarnici. To je bio odve smeo
zloin, jer su noi bile vidne od veeri do jutra, i sve se, to se dogaalo, moglo opaziti jo na
velikoj udaljenosti. Lopov je obio dvoja vrata i ukrao dve stotine talira.
To je bio neuveni dogaaj za parohiju, koji nije niko mogao razumeti.
I najstariji ljudi uli su tek sada prvi put u ivotu o krai kod Maka. U malom, mogli su
parohijani greiti prema svojim slabim silama, ali nije bilo krae sa provalom. Zbog toga se
odmah posumnjalo na strane ribolovce i poee ih ispitivati.
Ali su strani ribari imali dokaza da su te noi bili svi na lai na moru milju daleko od
fabrike gde su vrebali haringe.
To je trgovcu bilo vrlo ao. Morao je, dakle, zloin izvriti neko iz parohije.
Novca mu nije toliko bilo ao, ne, on je otvoreno govorio da je lopov bio glup kad nije
vie uzeo. Ali je njega, monog gospodina i zatitnika sviju, bolelo to ga je potkrao neko iz
parohije. Zar nije on izdacima za razliite poslove plaao polovinu budeta optinskog? I zar je
ikakav nevoljnik, kojega je trebalo pomoi, iziao iz njegovog kontoara bez pomoi?
Mak obea nagradu, da bi se naao lopov. Skoro su svaki dan dolazili na pijacu strani
ribari, i na te je tue ljude moralo udno uticati kad uju da je pokraden. Kao bogati kralj
trgovine uini i to ne treba, i odredi nagradu od etiri stotine talira. Trebalo je da ceo svet uvidi
da njemu nije stalo do novca.
Novi svetenik upotrebi ovu krau i na duhovsku nedelju, kad je trebalo drati propoved o
Nikodemu, koji je nou dolazio Isusu, poslui se prilikom da napadne lopova. Oni dolaze k
nama nou, ree on, provaljuju u nau kuu i plene nau imovinu. Nikodem nije radio nita zlo,
bio je bogobojaljiv ovek i odabrao je no za svoj put Isusu; ali on je iao zbog svoje due. A ta
rade oni danas? Ah, besramna elja ovladala je svetom, no se koristi za pljakanje i greh. Neka
kazna stigne krivca, prokaite ga!
 Novi se svetenik pokazao kao borac. To je bilo trei put, od kako propoveda, i ve je
prisilio mnoge u parohiji da se pokaju. Kad je stajao na predikaonici, bio je bled i udnovato je
izgledao. Sliio je ludaku. Bilo je parohijana, koji su samo prve nedelje doli u crkvu, i nisu se
vie usuivali da dou. Da, i sama se sobarica Los povue, ona, ista devica i sa svom svojom
strogou i istotom. Obe su devojke, mlae od nje, primetile tu promenu sa velikom radou.
U zalivu je bilo mnogo sveta. Zbog prilika, neki su se od ovih ljudi radovali to se to
dogodilo trgovcu. Oni su smatrali Maka odve monim sa svojom razgranatom trgovinom na
dvema pijacama, sa svojim lovom, sa svojom fabrikom i mnogim barkama; strani su ribari hvalili
svoje sopstvene trgovce, koji su bili druevni i prijazni i nisu nosili ni belih jaka ni rukavica od
jelenje koe, kao to je Mak nosio. Kad je toliko pohlepan za moi, pravo je to je pokraden.
Dobri Mak ne bi trebao da izdaje toliko stotina talira za te stvari, jer bi mogao trebati gotovine za
kupovanje haringe, ako lov bude dobar. Nee biti da je Mak tako bogat, da ima novaca kao nebo
zvezda.
Bog zna ko je lopov, moda i on sam ili njegov sin, samo da izgleda da on ima novaca
kao pleve, iako je uistinu u novanoj neprilici. Ogovaranju nije bilo kraja ni na kopnu ni na moru.
Mak je uvideo da treba pokazati kako stvari stoje. Ribara je bilo iz pet parohija i oni e
odneti svoje utiske kad se vrate kuama i priae ih porodicama i trgovcima. Saznae se nadaleko
kakav je ovek Mak iz Rozengarda.
Kad je prvi put iza toga trebalo da ide u fabriku, najmi Mak parobrod za svoj put. Fabrika
je bila udaljena od stanice oko jedne milje, i stalo ga je dosta novaca, ali za Maka nije znaio
novac nita. Kad je parobrod uplovio u zaliv sa Makom i njegovom kerkom, izazvao je veliku
senzaciju. On je bio, tako rei, gospodar broda kad je stajao na krovu sa svojom bundom i sa
svojom divnom crvenom tkanicom oko pasa, iako je bilo leto. Kad su otac i ki izali na kopno,
okrenu se brod odmah i otplovi natrag: svak je mogao videti zbog ega je doao u zaliv. I tada se
poklonie mnogi od stranih ribara pred moi Makovom.
Ali Mak uradi jo i vie. On nije mogao da zaboravi sramotu koja mu je nanesena. I pribi
novu objavu i obea i samom lopovu etiri stotine talira nagrade, ako se javi. Ni najistije
vitetvo nije nikada tako to uradilo. Zar nee sada svak uvideti da Maku nije bilo stalo do
triavih ukradenih feninga? Ali skoro svi govorahu: Ako je lopov onaj, koga ja mislim, nee se ni
sada javiti!
Silni Mak bio je u sasvim nesnosnom poloaju. Kao da se njegov ugled poeo
potkopavati. Dugih dvadeset godina bio je on silni Mak, i svi su mu se uklanjali sa
strahopotovanjem; sada je izgledalo kao da ga ljudi ne pozdravljaju sa onakim potovanjem kao
pre. Ali on je povrh toga bio vitez kraljevskog ordena. Kakav je samo on bio gospodar! Bio je
voa parohijana, ribari su ga oboavali, mali trgovii iz susednih mesta su ga oponaali. Maka je
boleo stomak, to je bila, po svoj prilici, posledica gospodskog, kneevskog naina ivota, i im bi
malo zastudilo, nosio je oko stomaka iroku crvenu tkanicu. Crvenu tkanicu oko stomaka poeli
su sada da nose i trgovci iz susednih mesta, ti sitni skorojevii, kojima je Mak milostivo dozvolio
da ive. I oni su hteli da ih ubrajaju u otmene osobe, koje su jele tako gospodski i raskono da im
je stomak oboleo. Dolazili su u crkvu u izmama koje kripe i prolazili kroz crkvu sa ponosnom
bukom; pa i noenju obue koja kripi, on ih je nauio. Mnogi je potapao svoju obuu u vodu i
suio ih do nedelje, da dobro kripe. Mak je bio veliki uzor u svim stvarima.
 4.

Rolandzen sedi u svojoj sobi i pravi opite. Sa svog prozora vidi da se jedna grana na
drvetu u umi mie gore dole. Mora da se neko trese na drvetu, ali je lie gusto i ne vidi se nita
vie. I Rolandzen eksperimentie i dalje.
Ali mu danas ne polazi posao za rukom. On pokuava da na gitari udesi aljive tualjke,
ali ni to ne moe da izvede. Prolee je dolo, Rolandzenova je krv nemirna.
Eliza Mak je dola, sino ju je sreo. Bio je ponosan i ohol i znao se ponaati; izgledalo je
kao da ga je htela malo obradovati sa neto prijatnosti, ali on je to odbio.
Donosim vam pozdrave od telegrafista u Rozengardu, rekla mu je.
Rolandzen nije ivio u prijateljstvu sa telegrafistima; on nije bio druevan. Ona je htela
ponovo da podvue odstojanje izmeu njih, oho, on e joj ve vratiti, on e joj se osvetiti.
Morate me jednom nauiti da sviram na gitari, ree ona. To bi nekome polaskalo i nije
bila stvar za odbijanje, ali Rolandzen odmah odbi. Naprotiv, ovom zgodnom prilikom hteo joj se
osvetiti. On ree:
Vrlo rado. U svako doba. Dobiete moju gitaru
Kako je samo postupao s njome! Kao da nije bila Eliza Mak, dama, koja je mogla nabaviti
deset hiljada gitara.
Neu, hvala, odgovori ona. Ali bi se mogli na njoj malo vebati.
Dobiete je.
Tad ona zabaci glavu i ree:
Ja je ne traim, izvinite.
Dobro mu je odgovorila na njegov bezobrazluk. On popusti i promrmlja:
Hteo sam vam dati ono jedino to imam.
Duboko se nakloni i ode.
Iao je crkvenjakovoj kui. Hteo je da se sastane sa njegovom kerkom Olgom. Sad je
nastalo prolee, i Rolandzen je morao da ima svoju dragu; nije bilo lako upravljati sa tako
velikim srcem. Sem toga je on imao svoju osobitu nameru kad se udvarao Olgi. Govorilo se da je
Fridrih Mak bacio oko na crkvenjakovu ker, i Rolandzen ga je hteo istisnuti, da, to je on hteo.
Fridrih je bio brat Elizin, tako e odbijanje pogoditi celu porodicu. Uostalom, Olga je bila i sama
za se vredna, da se za njom tri. Rolandzen ju je poznavao jo kad je bila sasvim mlada
devojica; kod kue su joj bili prihodi dosta skromni, svoju je haljinu morala uvek dugo da nosi
pre no to novu dobije, ali je bila svea i lepa, a stidljivost joj je lepo stajala.
Rolandzen se s njome sastao dva dana uzastopce. To je bilo samo tako mogue to je
doao direktno njoj u kuu da njenom ocu svaki dan pozajmi po jednu knjigu. Te je knjige morao
prosto naturiti crkvenjaku, jer ih starac nije ni traio ni razumevao. Rolandzen je morao sa
velikom vatrenou da preporuuje knjige. To su najkorisnije knjige na svetu, govorio je on, i
ja hou da ih rasprostranim to vie.
On upita crkvenjaka da li se razume u ianje. Ali se crkvenjak nije nikada u svom ivotu
bavio ianjem, Olga je to obavljala za celu kuu. I sad Rolandzen navali na Olgu silnim
molbama da ga oia. Ona pocrvene i sakri se govorei ja ne znam. Ali je Rolandzen opet nae
i obasu se tolikom bujicom slatkih i laskavih rei, da je najposle morala popustiti.
Kako hoete da Vas oiam?, upita ona.
Kako vi hoete, odgovori on.
I obrati se k crkvenjaku i prestrai ga finim i tekim pitanjima, koja starca zbunie i
oterae u kuhinju.
Rolandzen se poe praviti vanim i govoriti uene rei.
 Kad zimske noi uete u osvetljenu sobu iz pomrine spolja, onda struji svetlost u vae
oi sa sviju strana.
Olga ga nije razumela, ali ipak ree da.
Eto, ree Rolandzen, tako je i meni kad doem kod vas.
Treba li jo da ovde pokraujem?, upita Olga.
Treba, treba, samo iajte vi dalje. Kako je vama po volji, onako oiajte. Vidite, vi
mislite samo na to kako biste to otili i onda se sakrili; ali zar bi meni bilo to gore? Zar se moe
sjaj iskre izbrisati?
Sigurno je bio siao s uma.
Kad biste drali glavu mirno, onda bih bre radila, ree ona.
Zar vas ne smem gledati? Olga, vi ste vereni?
Za takav razgovor nije bila Olga spremna. Jo je bila mlada i neiskusna, i mnogo tota
moglo ju je zbuniti.
Ja? Nisam, bio je ceo njen odgovor Mislim, da je ovako dobro. Jo samo moram malo
poravnati. Htela je da ga odobrovolji jer je sumnjala da je pijan.
Ali Rolandzen nije bio pijan, nego trezan: u poslednje je vreme radio premnogo; svi su
strani ribari radili telegrafski vrlo mnogo.
Nemojte samo prestajati, molio je on; oiajte me jo jedan put okolo ili jo dva puta,
onda ete biti dobri.
Olga se smejala: Ne, to nema smisla.
Ah, vae su oi kao zvezde blizanci, ree on. A va me smeh krasno obasjava.
Ona skide zastira, oisti kosu to je popadala po podu. On kleknu takoe, da joj
pomogne, njihove se ruke sretoe. Ona je bila mlada ena, njen je dah strujio k njemu, i zagreja
ga. Uze je za ruku. On primeti da joj je haljina oko vrata samo obinom iodom zakopana. To je
odavalo njenu sirotinju.
Ostavite zato to radite?, promuca ona.
Nemam nikakva razloga. Doista, to jest, hteo sam da vam se zahvalim za va trud. Da
nisam vrsto i nerazreivo veren, zaljubio bih se u vas.
Ona se die sa kosom u ruci, on je jo kleao na zemlji.
Uprljaete svoje odelo, ree ona i izie na vrata.
Kad je crkvenjak uao, morao se Rolandzen opet praviti raspoloenim. Pokaza mu svoju
oianu kosu i navue eir do iznad uiju, da se vidi da mu je sada prevelik. Od jednom pogleda
u sat, ree da mora ii u kancelariju, i izie. Rolandzen ode u duan. Zatrai da mu se iznesu
broevi i igle za zakopavanje, i to najskuplje. Odabra imitirani dragi kamen i zamoli da mu se
upie u raun. Ali mu to ne htede trgovac da uini jer je i bez toga ve vrlo mnogo dugovao, vrlo
mnogo. Onda uze jeftiniju iglu od stakla, slinu ahatu i plati je sa svojih nekoliko ilinga. I
Rolandzen ode sa svojim blagom iz duana.
To je bilo jue uvee.
Sad sedi Rolandzen u svojoj sobi i ne moe da radi. Uze eir i izie pred kuu, da vidi ko
se trese u umi na drvetu. Iao je upravo lavu u eljusti: to je bila sobarica Los, koja mu je davala
znak i sada ga oekuje. Da je samo znao da uutka svoju radoznalost.
Dobar dan, ree ona. Kako si se doterao!
Ja imam obiaj da oiam kosu u prolee, odgovori on.
To sam ja radila prole godine. Ove godine nisam dobra za toga.
Neu s tobom da svaam, ree on.
Nee?
Neu. I nije trebalo da ovde stoji i da trese celom umom, da te ceo svet vidi.
 A ti ne treba uopte da si danas ovde i da se ali, ree ona.
Ti treba, naprotiv, da stoji dole na putu i da mi daje znak maslinovom granicom
mira, nastavljae Rolandzen.
Je si li se sm iao?
Olga me iala.
Da, ona, koja e moda biti ena Fridriha Maka, ona ga je oiala. On nije hteo da to
krije, naprotiv, hteo je da to razglasi.
Olga, ti kae?
Da! ta je? Njen otac nije umeo.
Ti ide i odve daleko, i jednog emo se dana razii, ree sobarica Los.
Jedan as stajao je i razmiljao. Moda je to i ponajbolje, odgovori on.
Tad viknu ona: ta kae?
ta kaem? Ti izgubi u prolee sasvim glavu, velim ja. Pogledaj mene, vidi li se na
meni i najmanji nemir u prolee?
Ti si za to ovek, odgovori ona kratko. Ali ja neu da se tuem s Olgom.
Je li istina da je svetenik bogat?, upita on. Sobarica Los obrisa oi i postade opet
praktina i drska kao to je bila i uvek.
Bogat? Ja mislim da je siromaan kao crkveni mi.
Rolandzen izgubi jednu nadu.
Treba da mu vidi garderobu, nastavi ona dalje. I onda treba da vidi gospoinu
garderobu. Ima nekoliko donjih haljina, koje
Ali on je nesravnjiv svetenik. Je si li ga sluao kad propoveda?
Nisam.
On propoveda kao najbolji propovednik koga sam ja sluala, ree sobarica Los
bergenskim narejem.
Jesi li sigurna da nije bogat?
Na svaki je nain bio gore u duanu i otvorio sebi kredit.
Tad potamni pred Rolandzenovim pogledom ceo svet za jedan trenutak, i htede da ode.
Hoe da ide?, upita ona.
Da, ta trai zapravo od mene?
Dakle je tako stajalo meu njima. Novi ju je svetenik donekle otreznio, i ona se bila
naoruala blagou, ali njena stara narav izbi popovo.
Jedno u ti rei, ree ona, pregoni odve.
Dakle je tako stajalo meu njima. Novi ju je svetenik donekle otreznio, i ona se bila
naoruala blagou, ali njena stara narav izbi popovo.
Dobro, ree Rolandzen.
Stranu mi nepravdu ini.
Dobro, ree opet Rolandzen.
Ja to ne mogu izdrati. Ja u raskrstiti s tobom.
Opet je razmiljao Rolandzen. On ree:
Nekad sam mislio da e veno biti. Inae ja nisam Bog, ja ne mogu pomoi. Radi ta
hoe.
I to je govor!, ree ona naprasito.
Prve veeri ovde u umi nisi bila tako ravnoduna. Ja sam te poljubio i nisam uo od tebe
nita drugo do mali sladak vrisak.
Nisam u opte vritala, protestovala je ona. I ja sam te voleo vie no ivot, i mislio
sam, da e biti moja naroita, otmena stvar. Hm, la, la, la!
 Nemoj se za me brinuti, ree ona ljutito; nego se brini ta e s tobom biti?
Sa mnom? Znam li ja to? To me ne zanima.
Ti ne sme sebi uobraavati da e Olga biti tvoja. Ona e se udati za Fridriha Maka.
Tako dakle, mislio je Rolandzen, ceo je svet to znao. Zabrinut poe, i sobarica Los je ila
za njim. Sili su na put i ili dalje.
Kratka ti kosa dobro stoji, ree ona. Ali je vrlo slabo oiana, nije ni poravnata.
Moe li mi pozajmiti tri stotine talira?, upita on.
Tri stotine talira?
Na est meseci.
Ja ti ih ne bih ni pozajmila. Meu nama je svreno.
On klimnu glavom i ree: I to je govor.
Ali kad su doli do ive ograde svetenikova stana, odakle se Rolandzen morao vratiti,
ree ona: Na alost, nemam tri stotine talira da ti dam; zbogom, do skorog vienja.
Poto je odmakla nekoliko koraka, okrenu se jo jednom i upita:
Ima li jo rublja, da ti ga zabeleim?
Nemam, odgovori on. Od onda nisam dobio nikakvog vie rublja.
Ona ode. Rolandzen je oseao kao olakanje i mislio je:
Da hoe samo ovo biti poslednji put!
Na stubu od ograde bee prilepljena objava, i Rolandzen je proita; to je bila objava
Makova: etiri stotine istih talira za otkrie krae. I sam e lopov dobiti nagradu, ako se prijavi.
etiri stotine istih talira, razmiljao je Rolandzen.
 5.

Novi svetenik nije bio bogat, bio je pre sve nego bogat.
Samo je mlada gospoa donela od kue besmislene bogatake navike i htela je da ima
veliku poslugu. Ona ni sama nije imala ta da radi, u kui nije bilo dece, a domaica nije nikad ni
bila i zbog toga je mala deija glava dolazila na svakakve smene budalatine. Ona je bila draga,
lepa kuna nevolja.
Veliki Boe, kako je neumorno dobri svetenik vodio kominu borbu sa svojom enom,
samo da je malo naui redu, da malo vie vodi rauna o kui. etiri je duge godine uzalud radio
na tome. Skupljao je konce i papire po podu, ostavljao svaku stvar na njeno mesto, zatvarao za
njom vrata, pregledao pei i zavrtao ventile. Kad bi gospoa otila od kue, obilazio je sve
prostorije, da vidi kakve ih je ostavila: ovde onde leale su ukosnice, eljevi su bili puni kose,
marame su se povlaile po svim uglovima, a po stolicama su leali razni komadi odela. Svetenik
je tugovao i ureivao. U svojim mladikim danima, kad je stanovao po kukavnim sobicama,
oseao se manje bez kue nego sada. S poetka je delovala njegova molba i ukor. ena uvide da
ima pravo i obea da e se popraviti. Ustajala je rano ujutro i poela da ureuje odozgo do dole;
ivotna zbilja dotakla se ovoga deteta i potresla ga; sad je trebalo da bude odraslo; a bila je dete
do preteranosti. Ali ubrzo posle toga popusti, i nekoliko dana kasnije bila je kua u istom stanju
kao i pre. Nije se ni najmanje udila to je opet bio svuda nered, naprotiv, udila se to je njen
mu poeo opet da joj prigovara.
Ja sam olju prevrnula i razbila, ne vredi mnogo, govorila je ona.
Ali komadi lee od jutros tu, odgovori on.
Jednoga dana doe gospoa i ree da treba otpustiti slukinju Olinu: slukinja se ljutila to
gospoa popadija iznosi sve mogue stvari iz kuhinje i ostavlja ih gde bilo.
Tada ogugla svetenik malo po malo i prestade da je svaki dan kori. utke i to je mogao s
manje rei raspremao je on i ureivao hiljadu stvari. A gospoa se nije bunila nita zbog toga,
bila se navikla da neko ide za njom i da ureuje. Mnogo je puta pomislio njen mu da je treba
saaljevati. Bila je krotka, mrava i loe obuena i nije nikad uzdisala zbog siromatine, iako se
bila nauila svakom dobru. Mogla je sedeti i prevrtati svoje ve nekoliko puta prevrnute haljine,
mogla je biti raspoloena i pevuckati kao mlada devojka. Tad bi odjednom oivelo u njoj opet
dete, i dobra bi gospoa ostavljala svoj posao, ostavljala sve da lei kako je lealo i odlazila od
kue. Stolovi i stolice mogle su leati jedan ili dva dana sa baenim haljinama preko njih. Gde je
ila? Od kue je donela osobitu naklonost za to da ide od duana do duana, radovala se kad
moe ta bilo kupiti. Uvek su joj trebali pekiri, podvezice, svakovrsni eljevi, mirisne vode,
prakovi za zube, metalne stvari, kao kutije za maine i cevi za duvanje. Bolje bi bilo da kupi
jedan jedini veliki predmet, mislio je svetenik, neka je i skuplji i neka se i zaduim. Pokuau da
napiem kratku istoriju crkve za narod, i time platiti dugove.
I tako su prolazile godine. esto je bilo trvenja, ali su se suprunici voleli, i kad se
svetenik nije odve meao u kune stvari, sve je bilo u najboljem redu. Ali je on imao dosadnu
osobinu da pazi na ovo ili ono, i iz daleka, makar i sa prozora u svojoj sobi za rad; jue je
primetio da su kisnuli krevetni pokrivai u dvoritu. On ugleda svoju enu gde dolazi, bila je
napolju i beala je od kie kui. Nee pokrivae dignuti! - pomisli svetenik. I gospoa ode u
svoju sobu. Svetenik viknu u kuhinju; ali u kuhinji nije bilo nikoga, a sobarica se ula kako vie
u mlekaru. Svetenik izie sam i unese pokrivae.
I trebalo je da se na tome zavri. Ali svetenik nije mogao da outi, gunalo. Uvee
zatrai gospoa pokrivae. I donesoe joj ih.
Mokri su, ree gospoa.
 Bili bi jo mokriji da ih ja nisam uneo, ree svetenik.
Tad gospoa udari u drugi ton:
Ti si ih uneo? Nisi to trebao raditi, ja bih ve slukinji naredila.
Svetenik se gorko nasmeja:
Onda bi pokrivai jo i sada visili napolju.
To uvredi gospou.
Za nekoliko kapi kie ne treba da guna. Ne moe se od tebe biti po ceo dan mirno,
svuda zavlai svoj nos!
Ja to ne bih ni radio, kad bi mi moglo biti, odgovori on. Zar ne vidi da ti sud za pranje
lei na krevetu?
Gospoa odgovori:
Ja sam ga tu ostavila, jer nema nigde mesta.
Kad bi dobila i sto za umivanje, i on bi bio nakrcan stvarima, ree on.
Gospoa izgubi strpljenje i ree:
Boe, kako si dosadan, ti si uopte bolestan. Ja to neu moi izdrati!
I sede i gunae.
Ali i izdra. as kasnije sve je zaboravila, njeno dobro srce opratalo je svaku nepravdu.
Bila je vrlo sretne prirode.
A svetenik je ostajao sve vie u svojoj sobi za rad, gde se nije primeivao kuni nered.
Bio je ilav i snaan, pravi radnik. Pomonika je ispitivao o moralnom ivotu u parohiji, i to je
saznao, nije bilo uteno. Zato je pisao svetenik pisma, u kojima je korio i opominjao sad ovog,
sad onog parohijana: ako to nije pomoglo, iao je sam da poseti grenika. Postade opasan ovek,
koga su se bojali. A nije nikoga tedeo. Sam je ispipao da je jedan od njegovih pomonika,
imenom Levion, imao sestru, koja je bila rasputena; i njoj posla pismo. On dozva njenog brata k
sebi, posla ga sa pismom i sa napomenom: Podaj joj ovo pismo. I reci joj da u budnim okom
pratiti njen ivot
Trgovac Mak doe u posetu, i svetenika pozvae u sobu.
Poseta je bila kratka, ali vrlo vana: Mak je nudio sveteniku svoju pomo, ako bi to
trebao za kakvu sirotu u parohiji. Svetenik se radosno zahvali. Da nije od pre znao, sad bi zacelo
uvideo da je Mak bio zatitnik svih u Rozengardu. Kako je samo bio otmen i moan, stari
gospodin; i gospoi, koja je roena u gradu, imponovao je: bio je fini gospodin, sigurno je bilo
pravo kamenje u igli, koju je nosio u koulji.
Lov na haringe napreduje, ree Mak; opet sam uspeo da ulovim jednu masu. Istina,
nije osobito mnogo, samo dvadeset buradi; ali je ipak neki mali dodatak prolom lovu. I pomislih,
da ne treba zaboraviti svoju dunost naprama drugih.
Tako i treba, ree svetenik. To je pravo! Zar je dvadeset buradi slab lov? Ja se
slabo razumem u tim stvarima.
Da, hiljadu je buradi vie.
Pomisli: hiljadu!, ree gospoa.
Ali to sam ne ulovim, kupujem od drugih, nastavi Mak. Nekim je stranim ribarima
jue polo za rukom da ulove dobar lov; odmah sam ga kupio. Hou da sve moje barke napunim
haringama.
Vi rukovodite razgranatim poslom, ree svetenik. Mak dodade da se posao tek poinje
granati. Istina, posao je stari, nasleen, ali ga je on razgranao i nove dodao. Sve to radi samo zbog
svoje dece.
Dragi Boe, koliko vi upravo imate radionica i fabrika i duana?, upita popadija zaneta.
Mak se nasmeja i odgovori:
 Ne znam ni ja sam, milostiva gospoo. Morao bih ih prebrojati.
I Mak zaboravi u razgovoru za jedan as svoje brige i nevolje; uopte mu je bilo ugodno
da razgovara o svojim poslovima.
Kad bismo samo bili blizu vae velike pekarnice u Rozengardu, ree gospoa i time
pokaza svoje zanimanje za domainstvo. Ovde se kod nas pee lo hlebac.
Kod upravnika stanuje pekar.
Da, ali ne pee hleb.
Svetenik ree: Naalost, pije preterano. Pisao sam mu pismo.
Mak je utao nekoliko minuta.
Onda u sagraditi pekarnicu i ovde kod filijale, ree on.
Bio je svemogu, radio je ta je hteo. Samo jedna njegova re, i pekarnica je tu.
Zamisli!, ote se gospoi, koja je gledala Maka zabezeknuto.
Vi ete dobiti hleb, milostiva gospoo. Ja u odmah telegrafisati po radnike. Trajae
samo kratko vreme, nekoliko nedelja.
Ali je svetenik utao. Koliko e se troiti hleba, kad stanu za se pei sve sobarice i sva
posluga? Sigurno e hleb poskupeti.
Moram da vam se zahvalim to ste mi predusretljivo otvorili kredit u vaoj bakalnici,
ree svetenik.
Da, ree takoe njegova gospoa i opet pokaza svoje interesovanje.
To je sasvim razumljivo, odgovori Mak. Sve to elite, stoji vam na raspoloenju.
To je vanredno, kako raspolaete sa svaim, ree gospoa.
Mak odgovori:
Ja ne mogu sve. Nisam, na primer, u stanju ni da pronaem lopove.
To je doista neverovatna stvar, ree svetenik. Vi ste obeali i samom lopovu najveu
nagradu, itavo imanje, pa opet se ne javlja.
Mak je vrteo glavom.
Vas pokrasti, to znai uiniti najcrnju neblagodarnost, ree gospoa.
Mak prihvati: Ni ja se nisam, milostiva gospoo, tome nadao, Ne, doista nisam. Ja nisam
znao, da su takvi moji ljudi.
Svetenik primeti:
To je zato to se krade kod onoga kod koga se ima to ukrasti. Lopov je znao gde treba
da ide.
Tako je svetenik sasvim naivno rekao pravu i zgodnu re. Trgovac se opet odobrovolji.
Ako se stvar shvati onako kako je shvatao svetenik, onda je sramota mnogo manja.
Ali ljudi idu okolo i rezonuju, ree on. To mi kodi i alosti me. Sad ovde ima mnogo
stranaca, oni me ne tede. I moja se ki Eliza jedi zbog toga. Ali neka, ree on i ustade,
ionako je to samo prolazno. Da, kao to sam rekao, ako naie gospodin svetenik gde bilo u
parohiji na nevolju i nudu, budite tako dobri i setite se mene.
Mak ode. Svetenik i popadija uinili su na njega vrlo dobar utisak, i on e ih
preporuivati, gde god doe. To im valjda nee koditi? I zato? Dokle se je dolo sa
ogovaranjem ljudi? Jue mu je sin Fridrih priao da mu je sa amca doviknuo neki pijani ribar: Je
si li se ve sam javio i nagradu dobio?
 6.

Nastupie topli dani, uhvaena haringa morala se drati u mreama, da se ne bi pokvarila,

i samo kad je kia ili kad su noi hladne, sklanjao se lov. Zatim prestade lov sasvim, godina je
bila ve dobro poizmakla, i ribari odoe jedan po jedan. Kod kua je trebalo raditi u polju, i nije
se moglo biti bez i jednog oveka.
I noi postae svetle i tople. Vreme je bilo podesno za skitanje i fantaziranje. Po cele je
noi bila mlade po putevima, pevala i upala se. I sa svih luka i ostrva uli su se ptiji glasovi:
eljuga, galebova i severnih gusaka. I morski pas izie na povrinu sa svojom mokrom glavom,
pogleda unaokolo i opet zaroni u svoj svet.
I ove je Rolandzen fantazirao na svoj nain. Nou se esto ulo pevanje i sviranje na gitari
u njegovoj sobi, a vie se nije moglo traiti od oveka u njegovim godinama. On nije pevao i
svirao od istog oduevljenja, ve naprotiv, da se razonodi i da olaka sebi u svom velikom
mudrovanju. Rolandzen je razmiljao i premiljao iz sve snage, on je bio u stranom kripcu, a
morao je da nae izlaz. Naravno, sobarica Los opet je dolazila, ona nije imala obiaja da kvari
ljubav; svom snagom drala se svoje veridbe. S druge strane nije Rolandzen bio Bog, nije znao
da obuzda svoje veliko srce, u prolee bi mu odletelo. Nije mu bilo lako kad je imao verenicu
koja nije razumevala ta znai jasan i otvoren prekid.
Rolandzen je opet iao do crkvenjakove kue, i Olga je sedela pred vratima. Ali je haringi
sada bila cena 24 ilinga na tonu, vremena su bila dobra, i u optinu je doao silan novac. Zbog
toga je Olga sebi mnogo uobraavala. I ta joj je sunulo u glavu? Zar je Rolandzen bio takav da
se moe lako prei preko njega? Ona ga pogleda samo letimino i nastavi plesti.
Rolandzen ree:
Kako samo pogledujete! Vai su pogledi hici, koji me ranjavaju.
Ja vas ne razumem, ree Olga.
Tako! Ali mislite li da ja sam sebe bolje razumem? Ja sam izgubio pamet. Sad stojim
ovde pred vama i olakavam bol, da mi jo vie zavrtite glavu.
Onda bi bolje bilo da i ne stojite ovde, ree Olga.
Sino sam oslukivao rei u svojoj unutranjosti. To su bile neverovatne rei. Ukratko, ja
sam se reio da donesem veliku odluku, ako elite, moete mi dati savet.
Ja? ta ja imam s time?
Tako, tako!, ree Rolandzen. Vi ste danas jetki, vi sedite samo i uvate svoju kou.
Uostalom, jo malo pa neete vie imati kose na glavi, tako vam krasno raste!
Olga je utala.
Jeste li uli da orgulja Bere ima ki, koju mogu dobiti?
Olga se nasmeja i pogleda ga.
Ne, nemojte se smejati. To me jo vie zaluuje
Vi ste lud ovek!, ree Olga tiho, i zacrveni se.
Katkada mislim: moda mi se ona smeje u lice samo da me jo vie zaludi. Zar se ne
ubijaju guske i patke tako da se najpre malo ubodu u glavu, zbog toga oteku i postaju dva puta
ukusnije!
Olga odgovori uvreeno: Ja nisam takva. To ne trebate verovati. I ona ustade, spremala
se da ue u kuu.
Ako uete u kuu, ja u ui za vama i pitau vaeg oca da li je proitao knjige, ree
Rolandzen.
Otac nije kod kue.
Tako. Ja i neu da ga vidim. Ali vi, Olga; kako ste samo danas opori i svirepi! Ne mogu
da iz vas iupam prijatnu re. Ja sam za vas nula, vi me odbijate.
Olga se opet nasmeja.
Bere ima ki, ree Rolandzen. Devojka se zove Pernila. Ja sam se raspitivao. Njezin
otac duva u crkvi u orgulje.
Zar morate imati na svakom prstu po jednu dragu?, upita Olga otvoreno.
Moja se verenica zvala Marija Los, odgovori on; ali smo se mi sporazumeli da se
rastavimo. Moete je pitati. Ona e sigurno skoro otputovati.
Da, mati, doi u odmah, viknu Olga kroz prozor.
Majka vas nije zvala, ona vas je samo pogledala.
Da, ali ja znam ta hoe.
Tako dakle! Dobro, ja u odmah otii. ujte, Olga, vi dobro znate ta ja hou, ali vi ne
govorite nita. Sad moete ii.
Ona otvori vrata. Sada je imala sigurno utisak da on nije jai od nje, i on je to morao opet
popraviti. Zar se smelo dozvoliti da se pretrpe grube tete? Zbog toga poe govoriti o smrti i
ponaati se smeno: za njega sada nema drugog izlaza, do umreti, a nee mu ba teko biti umreti.
Ali eli da mu sprovod bude po njegovoj zamisli. On e sam napraviti zvono za zvonjenje, a
klatno e biti butna kost volovska tako je lud bio Rolandzen. Svetenik e drati najkrai
govor na svetu i samo e nogom stati na grob i rei: proglaavam te umrlim i propalim za sve
vekove!
Olgi je bilo doista dosadno i nije vie bila stidljiva. Iznad ogrlice oko vrata imala je danas
svilenu traku. Izgledala je kao dama i vie nije imala iodu.
Rolandzen je mislio da treba jo bolje da se rehabilituje. On ree:
Mislio sam da e neto biti izmeu nas. Moja stara verenica u parohijskom domu navezla
je vrlo mnogo poetnih slova na mojim stvarima, i sada je sve to imam obeleeno sa Olga
Rolandzen. To mi je izgledalo kao nebesko znamenje. Ali sad u otii i zahvaliti se za dananji
dan!
I Rolandzen skide eir, pozdravi i ode. Tako se rastao s njome u uverenju da se pokazao
jaim. Moralo bi se udo dogoditi kad ona ne bi sada barem malo razmiljala o onome to je on
govorio.
ta se, u stvari, dogodilo? I crkvenjakova ga je ki odbila. Pa dobro! Zar nije mnogo to
ta upuivalo na to, da je sve bila obmana? Zato je sedela pred vratima ako nije njega ekala? I
zato je stavila pantljiku od crvene svile kao fina dama?
Ali se prevario. Nekoliko veeri posle toga ugleda Rolandzen sa svoga prozora Olgu kako
ide u Makov duan. U duanu je ostala do kasno u no, i kad se kui vraala, pratili su je Fridrih i
Eliza. Sad je trebao ponosni Rolandzen da bude miran, da pevucka samo sitnim glasom ili da
ravnoduno izvodi mar prstima i da neprestano misli na svoje stanje. Umesto toga uze eir i
otra u umu, zaobie na daleko i izie pred njih na put. Tu stade i odahnu. Onda poe prema
njima.
Ali je njima trebalo neobino mnogo vremena; Rolandzen ih nije mogao ni videti ni uti.
Zvidao je i pevuckao, kao da oni sede gde bilo u umi i posmatraju ga Najposle ih spazi gde
dolaze, ili su sasvim i odve polako za ovo kasno doba noi, i niko se od njih nije urio da stigne
to pre kui. Sa dugom slamkom u ustima i vrbovim cvetom u petlji iao je on njima u susret; oba
se gospodina pozdravie, a dame klimnue glavom.
Kako ste se zagrejali, ree Fridrih; gde ste bili?
Rolandzen mu odgovori preko ramena:
To je prolee; ja pozdravljam prolee u lutanju.
To nije bilo nikakvo brbljanje, nego prava, ista istina! Oho, kako je lagano i ravnoduno
i hladno proao pored njih; imao je, ta vie, snage, da posmatra Elizu Mak sa visine. Ali im je
poodmakao od njih, uvue se u umu i nije se vie razmetao, nego se oseao ganutim i
potitenim. Olga nije vie nita znaila za njega, i im je to osetio, izvue iz depa iglu, slomi je i
baci. Ali sada je poeo misliti na Olgu Makovu, koja je bila velika i opaljena suncem, a kad se
smejala, videli su se njeni beli zubi. Nju mu je Bog poslao na put. Nije rekla ni rei, a moda
sutra putuje kui. I nestade svake nade.
To je bilo dobro.
Ali kod kue na stanici stajala je sobarica Los i ekala ga. Ve joj je jednom ponovio da je
sve bilo pa prolo i neka otputuje. I sobarica je odgovorila da je nee trebati za to dva puta moliti;
i zato: zbogom. Ali je sada opet dola i ekala njega.
Evo ti duvankesa, koju sam ti obeala, ree ona. Nee valjda prezreti ovaj dar.
On je ne uze, nego odgovori: Duvankesa? Ne trebam je.
Tako dakle, ree ona i povue svoju ruku natrag.
I on se silio da je ublai:
Moda je neko drugi, kome ste duvankesu obeali. Setite se, moda je svetenik. Moda
kakav oenjen ovek!
Ona nije pojmila koliko ga je muke kotala ova mala ala, i zbog toga se nije mogla da
uzdri a da ne rekne: Videla sam na putu dame, ti si sigurno iao za njima?
to se to vas tie?
Ove!
Zato ne putujete? Vi, valjda, uviate, da ovako vie ne ide.
Bilo bi dobro da ti nisi dragi kamen meu ljudima i da ne tri za svakom suknjom.
Hoete, valjda, da me rasrdite?, viknu on. Laku no. Sobarica Los ree za njim:
Da, da, i ti si mi krasan! Ja ujem za tebe najgore stvari!
Zar je ova tesnogrudnost imala smisla? I zar je trebalo povrh toga zavideti siromanoj
dui, koja se muila pravom ljubavnom nevoljom? Rolandzen ode u biro, sede za aparat i zamoli
kolegu na stanici Rozengard da mu prvom prilikom poalje pola vedra konjaka. Veito lutanje
tamo i amo, bilo je bez smisla!
 7.

Ovoga je puta ostala Eliza Mak due vremena u poseti fabrici. Ostavila je veliki
Rozengard i dola ovamo samo da uini svome ocu bavljenje ovde prijatnijim; on nije hteo da ide
na selo dokle je god mogao izbei.
Eliza se Mak razvijala sve lepe i lepe iz godine u godinu, haljine su joj bile crvene, bele
i ute, i ve su je poeli zvati gospoicom, iako joj otac nije bio ni svetenik ni doktor. Ona je
bila sunce i sazvee, visoko iznad svih.
Sa nekoliko telegrama doe na stanicu i Rolandzen je poslui. Progovorio je s njome
samo nekoliko rei, koje su najnunije bile, i nije pogreio da joj klimne glavom i da je upita
kako je. Ni u emu nije pogreio.
Ovde stoji dva puta jedna za drugom re nojevo pero. Ne znam da li je to namerno tako
napisano?
Dvaputa?, upita ona. Molim vas da vidim. Dragi Boe, vi imate pravo. Molim vas,
pozajmite mi pero.
Dok je skidala rukavicu i pisala, govorila je: Telegram je za jednog trgovca u gradu, koji
bi mi se sigurno smejao. Je li sad dobro?
Sad je dobro.
I vi ste jo uvek ovde, ree ona i osta sedei na stolici. Iz godine u godinu viam vas
ovde.
Rolandzen je dobro znao ta radi kad nije hteo da se udalji od ove stanice i da trai drugu.
Moralo je neto biti to ga je ovde zadravalo godinama.
Mora da ima nekakav uzrok, odgovori on.
Vi biste mogli dobiti Rozengard. To je valjda bolja stanica?
Preko njenog lica prosu se slaba crven; moda je volela da to nije uopte ni rekla.
Ja ne mogu dobiti tako veliku stanicu.
Ne, vi ste jo premladi.
On se bedno osmehnu. To je od vas ljubazno, to mislite da je to uzrok.
Kad biste doli k nama, mi smo malo bolji ljudi tamo. Lekari, koji uz nas stoje, i
knjigovoa i svi pomonici iz duana. I sem toga dolaze uvek k nama svakakvi udni mornari i
drugi ljudi.
Kapetan Henriksen sa parobroda? - pomisli Rolandzen.
ta je htela sa ovim izlivom milosti? Zar se Rolandzen od jue odjednom promenio? On
je znao da je njegovo ludovanje bez nade, tome se valjda nema ta vie primetiti. Kad je pola,
prui mu ruku, i nije najpre navukla rukavicu. Kad je silazila niz stepenice, utala je svila.
Rolandzen sede za sto, napaen i potiten kao to je uvek bio, i posla telegrame. Hiljade
divnih oseaja strujalo je kroz njegove grudi, toplota njene ruke meke kao kadifa prela je u
njega. Kad se zrelo promisli, ne stoji on tako bedno, izum bi mu mogao mnogo novca doneti,
samo kad bi imao tri stotine talira. On je bio propali milioner. Ali bi se moglo dogoditi da jednog
dana nae izlaz.
Popadija doe, htela je da telegrafie svome ocu. Poseta Elizina uteila ga je, nije se vie
oseao nitavilom, nego velikim gospodinom, govorio je sa gospoom popadijom i izmenjao s
njom nekoliko obinih fraza. I gospoa je ostala due nego je upravo trebalo, molila ga je da
doe njenoj kui.
Uvee srete opet popadiju na putu nie stanice, i ona zastade i razgovor se rasprede.
Vi svirate na gitari, ree ona.
Da. Priekajte malo, videete ta znam.
 I Rolandzen ode da uzme gitaru. Ona je pristajala na to, jer ga je ekala.
Rolandzen joj je pevao o svojoj dragoj i o prijatelju vernom kao zlato. Pesme nisu bile
nita naroito, ali mu je glas bio snaan i lep. Rolandzen je namerno zadravao gospou; mogao
bi neko ipak naii i videti ga s njom. Da se gospoi urilo, ljutila bi se zbog toga, ali oni poee
opet da razgovaraju, i proe dosta vremena. On je govorio drukije no njen mu svetenik;
izgledalo je kao da glas dolazi iz sasvim drugog kraja, i kad je on svoje kitnjaste fraze nizao,
zaobljavale su se njene oi kao oi devojke koja prislukuje.
Neka vam je Bog na pomoi!, ree ona kad je pola.
On mi i pomae, odgovori on.
On ima za to razloga. Istina, on je Bog nad svim stvorenjima; ali to ne znai mnogo, biti
Bog nad ivotinjama i brdima. Tek ga mi ljudi pravimo onim, to je. Zato nas, dakle, ne bi
pomagao?
I poto je ovaj krasni govor izgovorio, oseao se Rolandzen sasvim zadovoljnim. Popadija
je razmiljala o njemu vraajui se kui.
Meutim, stie konjak. Rolandzen je sam izneo vedro sa pristanita; nije krio svoj teret,
nego ga je nosio pod miicom u po dana. Toliko se osokolio. I sad je dolo vreme da se
Rolandzen naplati za svu svoju nedau. Bilo je noi kad se vladao kao jedini silni gospodar; tada
je smetao stranim ribarima da prolaze, ribarima, koji su se na pristojan nain udvarali devojkama.
Jedne nedelje dooe u crkvu neki strani ribari svi pijani. Posle slube boije vukli su se
tamo amo po putu i nisu hteli da se vrate na lau. Imali su uza se rakije, pili su sve vie i
dosaivali su prolaznicima. Svetenik je govorio s njima, ali nije mogao nita da isposluje:
kasnije doe upravnik sa zlatnim iritom oko kape. Tada odoe neki ribari na lau, ali tri oveka,
meu njima veliki Ulrih, nisu hteli da odu. Treba da se zna kad su mornari na kopnu, vikali su,
devojke su nae. Meu njima je bio Ulrih, a Ulrih je bio poznat od Lofota i Finmarka sve do
ovamo. Ko sme nek pristupi!
Skupilo se bilo mnogo stanovnika, stajali su na pristojnom odstojanju na putu ili su bili
posedali izmeu drvea u umi, prema sranosti pojedinca, i gledali radoznalo velikog Ulriha,
kako se razmee.
Ja vas molim da idete na lau, ree upravnik. Inae u morati drukije s vama
govoriti.
Gledajte da se udaljite zajedno sa vaom kapom, ree Ulrih.
Upravnik je premiljao da li da uzme nekoliko ljudi i da pijanicu svee.
uvaj se protivljenja kad imam kapu na glavi, ree upravnik.
Ulrih i njegovi drugovi smejali su se grohotom i drali se za trbuh od silnog smeha.
Neki ribarski deko proe. Izlemae ga dobro, i Ulrih ree:
Ko je sada na redu?
Dajte kai!, viknu upravnik, kad je video krv. Skoknite koji i donesite kai. Moramo
ga svezati.
Koliko vas je?, upita nepobedivi Ulrih. I opet se strani ribari grohotom nasmejae.
Odozgo s puta pomoli se veliki Rolandzen. Iao je lagano, i oi su mu se staklile.
Pozdravi upravnika.
To je Rolandzen!, ree Ulrih. Hoete li, drugovi, da vidite Rolandzena?
Upravnik ree: On je poludeo. Sad je upravo istukao jednoga deka. Ali emo ga sada
svezati.
Svezati?
Upravnik klimnu glavom: Neu vie ovo da gledam.
To je glupo, ree Rolandzen, ta vam koristi kai? Pustite me da ja s njim
porazgovaram.
Ulrih se primaknu, podmuklo ga pozdravi i udari rukom. Oseti da se dotakao neto tvrdo i
masivno, zato se povue natrag i prodera se: Dobar dan, telegrafijo Rolandzenu! Tituliem te
punim imenom, da zna ko si!
Rolandzen je hteo da ne dopusti ovu priliku za tunjavu, zbog toga se jedio to je oklevao
i to nije odmah vratio prvi udarac. Zato je morao da strancu odgovara, da bi stvar drao u toku.
Preklapali su i govorili kao to govore pijani ljudi i oba su se hvalili. Kad bi jedan rekao: Samo
doi, namestiu ti lea, da, drugi bi odgovorio: Ako doe, doi e u pravo vreme; poslau
te natrag mekanog kao pamuk. Svet, koji je bio okolo, odobravao je ovakav razgovor. Kad je
upravnik video da se telegrafista sve vie srdi i dolazi u vatru, i on se poe smejati.
Ulrih zvrcnu Rolandzenu pod nosom. To ga zanese, isprui ruku i uhvati stranca za jaku.
Ali je to bila omaka, jer se jaka nije drala, a drati samo golu jaku u ruci, ne znai nita. Zato
poskoi nekoliko koraka za Ulrihom i iskezi zube od zadovoljstva. To izazva protivnikov napad.
Kad je Ulrih pokuao udarac glavom, ve je Rolandzen znao za specijalitet svoga
protivnika. Ali je Rolandzen bio majstor u neem drugom: u dugom i snanom udarcu (preko
ruke) u vilicu. Udarac je morao da zahvati bradu. Posledica je ovoga udarca straan potres glave i
vrtoglavica. Ne lomi se ni jedna kost i nema krvi, samo malo na ustima i nosu, a mora se sruiti
na zemlju.
Odjednom udari zgodno Ulriha, i on se otkotrlja preko puta. Noge mu se spletoe,
obamree i dobi vrtoglavicu. Rolandzen je dobro razumevao govor kavgadija i on ree: Ko je
sad na redu? Bio je zadovoljan, i nije znao da mu je koulja na vratu pocepana.
Drugovi su Ulrihovi bili mirni i zapanjeni. Vie se nisu drali za trbuh od smeha.
Vi ste deca, govorio im je Rolandzen. Samo bih vas smrvio.
Upravnik nagovori dvojicu stranaca da uzmu svoga druga i da ga odvedu na lau, na
neutralno tlo. Rolandzen ree: Ja vam se moram zahvaliti.
Ali kad je Rolandzen video trojicu stranaca kako odlaze, nije mu bilo milo i zato im je do
poslednjeg asa dovikivao:
Doite sutra uvee opet. Istaknite znak na lai, ja u ga razumeti.
Kao i obino ponosio se silno svojim delom, nije prestajao da se hvali i da preuveliava.
Ali se gledaoci razioe. Tad odjednom pristupi Rolandzenu jedna dama, gledala ga je zaarenim
oima i pruila mu ruku. To je bila popadija. I ona je prisustvovala tunjavi.
Bilo je doista divno, ree ona. On e to dobro pamtiti.
Ona vide da mu je koulja razdrljena. Sunce mu je oko vrata napravilo crni krug, a ispod
njega je bila koa bela.
On zakopa koulju i pozdravi. Nije mu bilo mrsko to se popadija s njime zabavljala
pred oima svih. Pobednik se u tunjavi kooperio. Sirota popadija; cipele u kojima je ila nisu
bile osobite i kanda se nisu dopadale nikome.
Nemojte zloupotrebljavati vae oi i gledati me, ree on.
Ona pocrvene.
On upita: eznete li za gradom?
Ne, odgovori ona, i ovde je dobro. Moete li sada ii sa mnom i danas biti kod nas?
Zahvali se da ne moe. Biro je otvoren i nedeljom kao i ponedeljkom.
Ali vam zahvaljujem, ree on. Ima jedna stvar na kojoj sveteniku zavidim, a to ste
vi.
ta?
Utivo, ali iskreno reeno, ja mu moram zavideti.
Vi ste aljivina, ree ona kad se malo pribrala.
 Na povratku kui doao je Rolandzen razmiljajui do zakljuka da je danas imao u
svemu srean dan. U svome zanosu i pobednikom raspoloenju, poe matati o tome kako se
mlada popadija esto s njime zabavlja; postade lukav i podmukao; ona je mogla otpustiti sobaricu
Los i osloboditi ga nemilih okova. Ne treba da direktno to trai; ne, ne, ali ima i drugih naina.
Ko zna, moda e mu ona ovu uslugu uiniti, kad su se ve sprijateljili.
 8.

Nono pevanje probudi svetenika i njegovu gospou. To nisu do sada nikada doivili,
pesma je dolazila odozdo iz dvorita, sunce je poinjalo obasjavati svet, galeb je bio budan, bila
su tri asa posle ponoi.
ini mi se da neko peva, ree svetenik svojoj eni.
Ovde pod mojim prozorom, odgovori ona.
Ona je prislukivala. Raspozna glas besnog Rolandzena i u njegovu gitaru; bio je vrlo
drzak, pevao je o svojoj ponosnoj dragoj. Gospoa je gorela od uzbuenja.
Svetenik se primae prozoru i pogleda napolje. To je telegrafist Rolandzen, ree on,
namrgodivi se. Nedavno je dobio pola vedra konjaka. Taj se ovek sramoti.
Ali gospoa nije smatrala ovaj mali dogaaj odve traginim, ovaj se krasni telegrafista
ume tui kao nosa i pevati kao bogom nadareni mladi, on je unosio mnogo promene u skroman
i miran ivot.
To je serenada, ree ona i nasmeja se.
Koju ti ne odobrava, odgovori svetenik. Ili ta ti o tome misli?
On se morao uvek zbog neega ljutiti!
Ona odgovori:
Stvar nije toliko opasna. To je njegova prijatna ala, inae nita vie.
Ali je u sebi mislila dobra gospoa da se nee nikada vie diviti Rolandzenu i da ga nee
vie navoditi na to da pravi budalatine.
On peva novu pesmu, ree svetenik. I primae se sasvim prozoru, onakav kakav je bio
obuen, i poe kucati na staklo.
Rolandzen pogleda gore. Ugleda svetenika, glavom njega. Pesma umuknu, Rolandzen se
zbuni, postaja jedan asak zbunjen i onda izie iz dvorita.
Svetenik ree: Sad smo mirni! Bio je zadovoljan, to je samom svojom pojavom
uspeo. A sutra e dobiti od mene pismo, ree on; odavno ga drim na oku zbog njegovog
neprilinog ponaanja.
Da li bi bolje bilo da mu reknemo da mi ne elimo njegovo nono pevanje?
Svetenik nastavi, i ne obzirui se na predlog svoje ene:
A posle toga, otii u k njemu i s njime govoriti! To je svetenik naglasio. Kao da e se
Bog zna ta dogoditi ako ode do Rolandzena.
Vratio se u svoju sobu i razmiljao leei. On nee ni najmanje tediti ovog ludog i
lakomislenog mladia, koji se razmee i kvari celu parohiju svojim slobodnim manirima.
Svetenik nije pravio nikakve razlike, nego je slao svoja pisma svakom i odravao svoj autoritet.
Ovu pokvarenu optinu treba proistiti. Jo nije zaboravio sestre pomonika Leviona. Leviona je
pratila nesrea, ena mu je umrla; ali gaje svetenik ulovio jo za vreme pogreba. Pred sahranu
svoje ene, obeao je pomonik Fridrihu Maku telei trup. Kako je put do groblja podugaak, a
dani prilino topli, da se ne bi meso pokvarilo, poneo ga je sa sobom. Enoh javi stvar sveteniku,
koji odmah dozva Leviona k sebi.
Vie ne moe biti moj pomonik, ree svetenik. Tvoja sestra sedi i grei u tvojoj
kui, ti je ne dri u zaptu, lei i spava nou, kad kogod dolazi u tvoju kuu.
Na alost, odgovori pomonik, to se dogaa katkada.
Jo jedna stvar: ti sahranjuje svoju enu i donosi zaklano tele na sprovod. Ima li za to
ikakva opravdanja?
Pomonik-seljak posmatrao je svetenika ne razumevajui ga, i smatrajui da mu se ini
nepravda. Njegova je pokojna ena bila vredna dua, ona bi prva bila koja bi ga opomenula da
tele uzme sa sobom, da je mogla. Put je dugaak, rekla bi dobra pokojnica.
Ako gospodin svetenik bude uzimao stvari tako strogo, onda nee nai nikakvog
pomonika, ree Levion.
To je moja stvar, odgovori svetenik. Ti si otputen.
Levion je oseao svoje propadanje. Bez sumnje je to sramota to mu se dogodilo, njegovi
e se susedi naslaivati njegovom propau.
Svetenik je bio uzbuen.
Zaboga, zar ne moe tvoju sestru skloniti, da se uda za tog oveka?, ree on.
Verujte, gospodine svetenie, da sam pokuavao!, odgovori Levion. Ali ona nije
sigurna kakav je on.
Svetenik se zaudi:
ta nije sigurna?
I kad je na kraju razumeo, pljusnu se rukama od uda. Zatim ree hladno:
Kao to sam rekao, ja u uzeti drugog pomonika.
Koga?
Ne moram da ti kaem. Ali e biti Enoh.
Seljak je dugo premiljao. On ga je poznavao, imao je s njime nekoliko puta posla.
Enoh e biti!, ne ree nita vie i ode.
I Enoh doe umesto njega.
Bio je niskog stasa, nije nikad iao uspravljeno, nego uvek pognute glave i sve je stvari
ozbiljno uzimao. Prialo se da kao drug na moru nije bio poten; pre nekoliko godina uhvatili su
ga tobo na delu, kako izvlai tuu mreu. Ali to je bila samo zavist i kletva. Po spoljanosti nije
bio ni grof ni baron, al koji je nosio oko uiju unakazivao ga je. Sem toga je imao obiaj da kad
bi koga sreo na putu, uvlai prste sad u jednu sad u drugu nozdrvu i da se useknjuje. Ali Bog nije
gledao na spoljni izgled, i njegov sluga Enoh imao je pohvalnu nameru da se malo dotera pre
susreta sa ljudima. Kad bi dolazio, govorio je: Mir vam!, a kad bi odlazio: Mir bio s vama!
Sve to je radio, temeljito je promiljao. I sam no, koji nosi obeen oko pasa, nosio je sa takvim
dranjem, kao da je hteo rei: ima ih, naalost, dosta koji nemaju ni noa za rezanje. Poslednjeg
zavetnog dana pobudio je njegov veliki prilog pozornost, spustio je banknotu na oltar. Zar je u
poslednje doba zaradio dosta novca? Moglo je i to biti da je neka via sila pridodala svoj novac
njegovim ilinzima. U Makovom duanu nije bio nita duan, ribarski mu je alat bio nov, a
porodica lepo obuena. A kod kue je bio kod Enoha najstroi red. Imao je sina, pravi uzor
dobrog i mirnog ponaanja. Mladi je bio kod Lofota na ribolovu. Time je bio stekao pravo da se
moe kui vratiti sa plavim sidrom na ruci, ali on to nije uinio. Otac ga je od rana nauio
strahopotovanju i skromnosti. Enoh je mislio da blagoslov prati onoga ko krotko i pognuto ide.
Dok je svetenik leao i razmiljao, svanulo je. Ovaj nesreni Rolandzen pokvario mu je
noni odmor, oko est sati ustade. Tad saznade da se njegova ena sasvim neuveno obukla i ve
izala.
Kasnije pre podne ode gospoa do Rolandzena i ree mu:
Ne smete vie pevati nam nou pod prozorima.
I ja sam uviam da se nisam dobro ponaao, ree on. Mislio sam da u videti sobaricu
Los. Ali je ona negde skitala.
Vi ste, dakle, pevali sobarici?
Da. To je bilo neuspelo jutarnje pevanje.
Ja sam spavala u toj sobi, ree gospoa.
Pre je u njoj spavala sobarica, za vreme prolog svetenika.
Gospoa nije vie skoro nita govorila; oi su joj bile bez sjaja i glupe.
 Da, da, ja vam zahvaljujem, ree ona kad je pola, bilo je prilino, ali vie ne smete to
raditi.
Ja vam obeajem. Da sam samo mogao i slutiti ne bih se, naravno, usudio
Rolandzen kao da je hteo da u zemlju propadne.
Kad je gospoa dola kui, ree:
Ja sam danas vrlo dremovna.
Zato se tome udi?, odgovori svetenik. Sigurno nisi ni oka sklopila zbog noanjeg
deranja.
Najbolje e biti da otpustimo sobaricu, ree gospoa.
Sobaricu?
On je s njome veren, zna li. Neemo nou imati nikakva mira.
Danas u mu poslati pismo.
Najjednostavnije bi bilo da sobarica ide. Svetenik je razmiljao o tome i naao da to
nije najbolje, jer bi promena poveala njegove izdatke. Sem toga je sobarica bila vrlo vredna; bez
nje nee biti nikakva reda u kui. On se seti kako je bilo u poetku, kad je njegova ena na svoju
ruku vodila domainstvo; to nije nikad zaboravljao.
Koga e uzeti umesto nje?, upita on.
Gospoa odgovori:
Ja u sama preuzeti njen posao.
Svetenik se nasmeja gorko i ree:
Da, onda e sve biti u redu!
Gospoa uvreena ree:
Ja i inae ne radim nita drugo ve pomaem u kui. Ono to sobarica uradi, nije Bog
zna ta.
Svetenik je utao. Nije imalo nikakva smisla vie govoriti o tome.
Sobaricu ne mogu otpustiti, ree on.
Gospoa je sedela sa svojim poderanim cipelama, koje je alost bila pogledati. I pre no
to je iziao, ree on:
Moramo da nabavimo cipele to pre.
Ah, leto je, odgovori ona.
 9.

I poslednje barke razapele su jedra, spremne da svaki as otputuju. Lov je bio pri kraju.
Trgovac Mak kupio je svu haringu koju je mogao dobiti, i niko nije uo da nekome nije odmah
isplatio; samo je poslednjeg zapovednika barke molio da prieka, dok depeira po novac. I ljudi
su, im su to saznali, odmah poeli govoriti: Aha, on je naseo.
Ali je trgovac Mak bio moan i sada kao i pre. Usred drugih svojih poslova obeao je
popadiji da e napraviti pekarnicu i gradnja pekarnice je napredovala, radnici su bili doli i
temelji udareni. Gospoa se silno radovala i naroito je volela da ide da gleda kako napreduje
gradnja. Sad je trebalo samu zgradu napraviti, i za to su trebali veti radnici; pozvani su depeom,
govorio je Mak.
Ali sad ode pekar upravniku. to nije moglo da isposluje svetenikovo pismo, uradili su
Makovi temelji.
Bie hleba, ako ljudi hoe, ree pekar.
Ali su ljudi dobro znali da se siroti pekar uzalud koprca, jer e ga Mak prstom utui.
Rolandzen sedi u svojoj sobi i gleda u udnovatu objavu sa vlastorunim potpisom.
Proitao je vie puta, i na kraju naao da je sve u redu. Onda je savi i metnu u dep, uze eir i
izie. Poe prema Makovoj fabrici.
Rolandzen je ekao i ekao, da otputuje sobarica Los; ali ona ne putuje nikako, popadija
joj nije otkazala. Rolandzen je pogreno raunao kad je mislio da e mu gospoa uiniti uslugu,
on poe opet zrelo misliti: draemo se realnosti, nismo, dakle, nikome mozak zavrteli.
Naprotiv, Rolandzen je dobio od popa pismo ozbiljno i puno prekora. Rolandzen nije krio
ta mu se dogodilo, nego je svakome priao. Pismo sam zasluio, govorio je on, i ono mu je
pomoglo; nijedan svetenik, od kad se krstio, nije se zauzimao za njega. Rolandzen je dotle iao
da je mislio da je svetenik poslao mnogo takvih pisama za utehu i pouku svakoga.
Ali se na Rolandzenu nije moglo opaziti da se u poslednje doba uteio i pouio, naprotiv,
on je matao vie no pre i izgledalo je da se nosi nekom osobitom milju. ulo se kako apue:
Da li da uradim, ili da ne uradim? Kad ga je njegova prijanja verenica sobarica Los jutros rano
uvrebala i ivot mu zagorala zbog glupe serenade pred svetenikovom kuom, on se rastao s
njom sa vrstom odlukom: uiniu.
Rolandzen ue u Makovu pisarnicu i pozdravi. Bio je potpuno trezan. Otac i sin stajali su
svaki za svojim pultom i pisali. Stari mu Mak ponudi stolicu, da sedne, ali Rolandzen odbi i ree:
Doao sam samo zato da kaem: ja sam vas pokrao i orobio.
Otac i sin pogledae ga ukoenim oima.
Ja sam doao da se prijavim, ree Rolandzen. Nije pravo da i dalje utim; ionako sam
vrlo ravo uradio.
Ostavi nas same, ree stari Mak.
Fridrih izie iz sobe.
Mak upita: Jeste li danas pri svojoj pameti?
Ja sam to uradio, zavika Rolandzen snanim glasom.
Proe neko vreme. Mak zamiri i razmiljae.
Vi kaete da ste me orobili?
Da.
Mak razmiljae i dalje. Njegov je snani mozak reio dosta zadataka u toku ivota, bio se
navikao da stvar brzo pregleda i prosudi.
Hoete li i sutra ostati pri dananjoj rei?
Hou. Od sada ne mislim vie da krijem svoje delo. Dobio sam pismo od svetenika,
zato sam postao drugi ovek.
Je li Mak poverovao Rolandzenu? Ili je samo radi formalnosti i dalje s njime razgovarao?
Kad ste pokrali?, upita on.
Rolandzen ree koje noi.
Kako ste izveli delo?
Rolandzen opisa do sitnica, kako je izveo krau.
U ormanu je bilo nekoliko menica i papira zajedno sa banknotama, jeste li ih videli?
Jesam. Bilo je nekoliko papira i menica.
Jedan ste papir uzeli; gde vam je?
Papir? Nemam ga?
To je bilo moje ivotno osiguranje.
Polisa osiguranja, pravo, sad se seam. Moram priznati da sam je spalio.
Tako. To niste dobro uradili, kotalo me je mnogo truda dok sam drugu dobio.
Rolandzen ree: Bio sam izgubio glavu, nisam mogao hladno misliti. Molim Vas da mi
sve oprostite.
Bio je jo jedan mali orman i u njemu vie hiljada talira, zato niste to uzeli.
Nisam znao za to.
Mak je zavrio svoje ispitivanje. Uinio Rolandzen krau ili ne, za Maka je on bio
najzgodniji lopov koga je uopte mogao zamisliti. Stvar nee svakako preutati, nego, naprotiv,
svakom kazati koga sretne; ribari, koji su jo bili u zalivu, ponee sa sobom novost i ispriati
trgovcima du obale. Mak je spasen.
Ja do sada nisam nikada uo da se druite sa ljudima da ste tako to radili, ree on.
Rolandzen odgovori da se ne drui sa ribarima. On ne krade po umezima nego po samim
bankama. To je Mak i oekivao! On ree vanim glasom: Ali zato ste mene pokrali?
Rolandzen odgovori:
Reio sam se na to. Naalost, uinio sam stvar u pijanom stanju.
Vie se nije moglo sumnjati u istinitost priznanja. Ovaj ludi telegrafista provodio je buan
ivot i nije imao nikakvih vanrednih prihoda; konjak dobavljen iz Rozengarda kotao je novaca.
I, naalost, imam jo da vam priznam, ree Rolandzen, da od novca nemam nita vie
da vam vratim.
Mak napravi ravnoduno lice.
To ne znai nita, ree on. Mene samo alosti sve ono nisko ogovaranje, koje je zbog
vas nastalo i sve one uvrede moje linosti i moje familije.
Ja sam spreman da neto uinim za tu stvar.
ta?
Ja u va plakat skinuti sa ograde svetenikove kue i prilepiti drugi koji u ja potpisati.
To je odgovaralo drskom Rolandzenu.
Ne, to ne traim, ree on. Ionako ete dosta patiti zbog toga, vi, nesretnie. Ali umesto
toga napiite mi ovde izjavu!
I Mak ode do Fridrihovog mesta.
Dok je Rolandzen pisao, sedeo je Mak i razmiljao. Ova vrlo ozbiljna stvar okrenula se na
dobro. Istina, kotae novaca, ali e se taj novac dobro upotrebiti, njegovo e se ime potovati u
celoj zemlji.
Mak proita izjavu i ree: Dobro je. Naravno, ja je ne mislim upotrebiti.
To vam stoji na volju, odgovori Rolandzen.
Ja nemam obiaj da ita odajem o novanim prilikama. To ostaje meu nama.
Onda moram ja sam govoriti, ree Rolandzen. U svetenikovu pismu stoji izriito da
se mora javno priznati.
Mak otvori svoju kasu i izvadi gomilu banknota. Sad je bila prilika da pokae ko je on. I
niko nije znao da je dole u zalivu ekao zapovednik strane barke, da mu se upravo ovaj novac
isplati, jer bez njega nije mogao da otputuje.
Mak odbroji etiri stotine talira i ree: Ja vas neu da vream, ali sam ja navikao da
odrim svoju re. Obeao sam etiri stotine talira, i evo vam ih.
Rolandzen poe vratima. Ja zasluujem vae preziranje, ree on.
Moje preziranje!, viknu Mak. Ja u vam neto rei
Vaa me plemenitost dira. Ne traite moju kaznu, nego me jo i nagraujete.
Time, to mu je lopov ukrao dve stotine talira, time nije mogao Mak paradirati. Ali kad
nagrauje lopova dvostrukom sumom, onda cela stvar dobija osobito znaenje. On ree:
Rolandzene, vi ete sada propasti. Izgubiete svoje mesto. Ja tim novcem ne gubim nita,
ali vama moe naroito vredeti u prvo vreme. O tome dobro razmislite.
ta u!, ree Rolandzen.
Mak uze banknote i metnu ih Rolandzenu u dep od kaputa.
Neka ovo bude zajam od vas, molio je Rolandzen.
I viteki kralj trgovine pristade na to i ree:
Dobro, neka bude zajam! Ali je dobro znao da novac nee nikada vie videti.
Rolandzen je stajao shrvan, kao da nosi danas najtee breme svoga ivota. Momenat je
bio tuan.
Nastojte da se popravite!, ree Mak hrabrei ga. Ova se pogreka moe opet
popraviti.
Rolandzen se zahvali najponiznije za svu velikodunost i ode.
Ja sam lopov!, ree on odmah devojkama pred fabrikom, kad je pored njih prolazio. I
priznade sve.
Ode do ograde svetenikove kue, skide objavu i prilepi svoju sopstvenu. Na njoj je
stajalo da je on lopov, a ne neko drugi. Sutra je bila nedelja; videe je mnogi prolaznici kad budu
ili u crkvu.
 10.

Rolandzen se ponaao kao pokajnik. Poto je cela optina proitala njegovu objavu,
izbegavao je da se s bilo kim sretne. To je delovalo pomirljivo; greni Rolandzen nije, dakle, bio
okoreli grenik, ve se poeo osveivati. U stvari je uzrok takvom njegovom ponaanju bio taj
to sada nije imao vremena da se vucara po putevima, nou je neumorno radio u svojoj sobi.
Mnogo velikih i malih boca od lekova sa probama spremio je u sanduke i poslao potom na istok
i na zapad. Depeama se sluio od jutra do mraka. urio je da bude gotov pre no to ga izbace sa
stanice.
Za Rolandzenovu aferu saznali su i u svetenikovoj kui. Sobaricu Los, koja je imala
takvog verenika, svi su saaljevali. Svetenik je pozva u svoju sobu za rad i dugo je s njome
neno razgovarao.
Trebalo je da sada izbije iz glave svaku pomisao na Rolandzena, trebalo je da ode k njemu
i da s njim prekine.
Ona zatee Rolandzena u potitenom raspoloenju, ali to nije na nju delovalo.
Lepo se govori o tebi, ree ona.
Nadao sam se da ete doi; hteo sam vas moliti da budete milostivi prema meni,
odgovori on.
Milostiva? Nikada! Zbog tebe mi se sasvim zbrkala glava. I ja neu trpeti vie da se
uopte poznaje sa mnom. Ja nemam nikakva posla sa propalicama i lopovima, ja idem svojim
pravim, potenim putem. I zar te nisam opominjala u najboljoj nameri, i ti nisi hteo nita da
uje? Zar se tako ponaa veren ovek, da tri za tuim devojkama, i da se nudi kao dragi kamen?
I povrh toga, Ove, ti krade ljudima njihov novac i mora da objavljuje pokajanje na javnom
mestu. Ja sa stidim, ja ne znam ta u da radim. Samo uti, ja te dobro poznajem, ti ne zna nita
da kae, nego samo zna da se uzjoguni i da se dere: hura. S moje strane bila je ljubav iskrena,
ali si ti, Ove, upravo bio moja guba i ukaljao si mi ivot kraom. Ne koristi nita to e se sada
pravdati. Hvala Bogu, svi ljudi kau da si me prevario i zloupotrebljavao. Svetenik kae da
trebam odmah s tobom da prekinem, iako mu je to neugodno. Nemoj sada da se krije, jer si
grenik i pred Bogom i pred ljudima i doista si pravi izmet i mranjak. I ako te jo zovem
imenom, to nemoj sebi uobraavati da e se opet sve popraviti izmeu nas. Ja mislim da se mi
odsada vie ne poznajemo, i isto tako neu ti vie govoriti: ti. Jer niko nije za te vie uradio od
mene, to znam sigurno; ali ti tvoja lakomislenost nije dala mira i ti si me zloupotrebljavao jo od
poetka. Na alost, nisam ni ja ista od pogreaka jer sam ti celo vreme gledala kroz prste i nisam
umela da otvorim oi.
Bedni se Rolandzen nije mogao opravdati. Od nje nije do danas uo tako zbunjen govor,
toliko ju je potresao njegov neuveni zloin. Kad je zavrila, bila je sasvim izmorena.
Ja u se popraviti, ree on.
Ti e se popraviti?, odgovori ona i nasmeje se gorko. Ali ni tada ti ne bi bilo pomoi.
Jer ti ne moe uiniti delo kao da nije uinjeno. Iako sam od siromane familije, ipak neu
dozvoliti da me kalja. Ja govorim onako kako je. Prekosutra putujem kui; ali neu dozvoliti da
bude na pristanitu i da se sa mnom oprosti, to kae i svetenik. Ja ti ovde kaem zauvek
zbogom. I zahvaljujem ti na lepim asovima koje smo zajedno proiveli; na zle neu ni da
mislim.
Okrenu se nabusito i poe. U polasku ree: Ali moe biti gore u umi prema pristanitu
i mahati, ako hoe. Ali to se mene nita ne tie.
Daj mi ruku, ree on.
Ne, to ne dam. Ti najbolje zna ta su uradio tvojom desnom rukom.
 Rolandzen se pokloni do zemlje.
Hoemo li se dopisivati?, upita on. Barem nekoliko rei.
Ja neu pisati. Nikad dok sam iva. Koliko si puta u ali govorio da bi se trebali rastati, a
sad sam ti dobra. Ali sad neu ja! Budi zdravo, to je moja elja. Moja je adresa Bergen, kod mog
oca, ako sluajno htedne pisati; ali te ja ne molim za to.
Kad se Rolandzen peo uz stepenice u svoju sobu, oseao je jasno da vie nije veren.
Taj je dan bio za njega teak dan. Trebalo je da spremi poslednje probe koje e ii
preksutra potanskim brodom, a sem toga je trebalo da skupi svoju siromatinu i spremi se za
preseljenje. Svemoni inspektor telegrafa tek to nije doao.
Naravno, Rolandzen e biti brzo i glatko otputen. U slubi je bio ispravan i svemoni
Mak sigurno bi mu pomogao da ostane: ali pravda se morala zadovoljiti.
Po livadama je bila ve velika trava i uma je ozelenela, nastale su blage noi. Zaliv je bio
prazan, otili su svi ribari, i Makove barke otplovile su na jug sa haringama. Nastalo je prolee.
Divno vreme izmamilo je gomilu nedeljnjih posetilaca crkve, i vodom i kopnom vrveo je
svet k crkvi, a meu njima ribari iz Bergena i Haugezunda, koji su se usidrili sa svojim jahtama
du grebena i suili svoju ribu. Godinama su dolazili ovamo i ve su se bili ovde odomaili. U
crkvu su dolazili u punom sjaju, sa arenim kouljama od finog pamunog platna i velikim satnim
lancima preko grudi; neki su nosili i zlatne minue u uima. Toplo je vreme bilo uzrok to se
ulo da su ume na nekim mestima poele da gore; letnja ega nije uvek dobra.
Enoh je stupio kod svetenika u slubu kao pomonik sa svojim alom oko uiju. Mlai je
svet uivao gledajui ga, ali stariji su se ljutili to se obesveuje crkva takvim majmunom od
oveka i ili su sveteniku sa molbom da stvar uredi kako treba. Zar ne bi mogao Enoh da zaepi
svoje ui pamukom? Ali Enoh odgovori sveteniku da ne moe iveti bez ala zbog kostobolje u
lobanji. Otputeni pomonik Levion smejao se pakosno svome zameniku Enohu, govorei, mora
da mu je i odve toplo kad nosi sad na ovakoj vruini al.
Spadalo Levion nije prestajao od kad je otputen da svoga naslednika ne progoni zbog
svoje pakosti i zavisti. Kad god je lovio lignje, iao je na Enohovu obalu i tu lovio.
Ve se saznalo da je sobarica Los prekinula sa svojim verenikom i da je zbog velike
sramote odmah otila od svetenika. Trgovac je Mak saaljevao izgubljenog telegrafistu i odluio
da pokua izmiriti Rolandzena i Losu. On je sam skinuo sa ograde Rolandzenovu objavu i izjavio
da je protiv njegove volje prilepljena. Posle toga otiao je do svetenikove kue. Mak je hteo da
bude dobrostiv, ve je uo za osobiti utisak to je proizvelo njegovo ponaanje sa lopovom, sad
su ga svi pozdravljali kao i prethodnih godina, ak su ga jo vie potovali nego pre. Samo je
jedan Mak na celoj obali!
Ali njegov put do svetenikove kue bio je bez uspeha. Sobarica je plakala od uzbuenja
to je sam Mak glavom doao, ali niko ne moe vie udesiti da ona opet sve zaboravi i oprosti
Rolandzenu. Mak je stekao utisak da svetenik stoji iza ove odlune Losine izjave.
Kad je sobarica odlazila, pratili su je svetenik i njegova ena do pristanita. Oboje su joj
zaeleli srean put.
Boe, sad sam sigurna da je on gore u umi i da se kaje zbog svega, ree sobarica i
izvadi svoju depnu maramu.
Brod otplovi.
Vidim ga, viknu sobarica i ustade. Izgledalo je kao da hoe da ispliva na kopno. Tad
poe iz sve snage davati znak ka umi. A brod zamicae iza rta.
Rolandzen je iao kui kroz umu, kao to je obiavao u zadnje vreme; ali vie ograde
svetenikove kue sie na put i poe putem. Sve probe za lepak su poslate, nije imao vie ta da
radi do da eka rezultat. Ali nee ni to dugo trajati. U dobrom raspoloenju pucketao je prstima.
 Nekoliko koraka pred njim sedela je Olga crkvenjakova na jednom kamenu. ta je tu
traila? Rolandzen je premiljao: dolazi iz duana i sada eka nekoga. Ubrzo doe Eliza Mak. Zar
su obe ve postale nerazdruive? I ona sede. Izgledalo je kao da i ona nekog eka. Rolandzen nije
hteo da ih uznemirava. Zato pohita u umu natrag. Ali pod nogama mu je utilo suvo lie,
njegovi su se koraci mogli uti. To je bio promaen beg, i on ga napusti. Moda je najbolje da
opet iziem na put, mislio je on, neu valjda odve preplaiti dame. I on izie na put.
Ali je ipak bio smeo korak sastati se s Elizom Mak oi u oi. Srce mu je kucalo snanim
kucajima, topli ga znoj probi, i on stade. Ni pre nije mogao nita uspeti, a kamoli e sada posle
velikog zloina. Idui natrake, uputi se opet u umu. Da samo proe sreno ovo utanje, onda
e mesto suvog lia po krevini gaziti po vresku. Preleti u nekolika skokova preko suvog lia, i
spase se. Zato upravo skakue ovuda? Zar on nije Ove Rolandzen? Prkosno se vrati natrag i
poe gacati po suvom liu to je vie mogao. Kad je siao na put, vide da dame sede jo na istom
mestu. Razgovarale su i Eliza je buila zemlju kiobranom. Opet stade Rolandzen. Nema
opreznijih ljudi od smelih. Ja sam lopov, mislio je; kako se onda smem pokazivati? Zar da
pozdravim i da traim od dama naklon glavom? I jo se jednom vrati u umu. On je bio veliki
ludak to je jo imao oseaja; zar nije imao na ta drugo da misli? Za nekoliko meseci ili neto
pre bie bogat ovek. Do avola sa ljubakanjem i aikovanjem! I on poe kui.
Valjda nisu vie na onom mestu? On se vrati i proviri. Fridrih je bio doao i sve troje je
sada ilo prema njemu. Samo da ga nisu videli! Oni stadoe, Fridrihov se glas uo:
Pst! ini mi se kao da ima neko u umi.
Nee biti, odgovori Eliza.
A moda je tako govorila to ga je opazila! pomisli Rolandzen. Naravno, jo nije bio
nita; ali emo razgovarati posle dva meseca! Pa ta je ona, najposle? Devojka Marija iz
Ajzenbleha, ki poznatog luterana iz Rozengarda. Ni brige te!
Na krovu stanice stajao je vetrenjak[2] na gvozdenoj ipki. Kad je Rolandzen doao kui,
pope se na krov i prodrma ipku; petao se iskrivi i izgledao je kao da kukurie. Tako neka stoji!
Tako treba!
 11.

Sad je doba kad ljudi nemaju posla; samo love nou po neto ribe za kune potrebe.
Kupine i krompiri rastu, a trava po livadama je sazrela, svaka kua ima i odve haringe, krave i
koze daju na akov mleka i prolivaju.
Mak i njegova ki Eliza otili su kui, Fridrih opet upravlja sam fabrikom i duanom. A
Fridrih ne upravlja ba najbolje, on ezne za morem i provodi dane na silu na kopnu. Kapetan mu
je Henriksen ve upola obeao da e mu nai mesto krmanoa na brodu; ali izgleda da od toga
nee biti nita. Sad je pitanje da li e stari Mak hteti da kupi svome sinu parobrod. On se pravi
kao da hoe i govori esto u tom smislu, ali je Fridrih nasluivao da od toga nee biti nita.
Fridrih zna da se ravna prema prilikama. Od prirode je slabo bio odreen za mornara, on je tip
mladia oprezna i pouzdana, koji u svakidanjem ivotu radi upravo onoliko koliko je potrebno.
Svoje naklonosti zahvaljuje majci i nije ni izdaleka kao otac. eleo je da paradira u svetu, ali da
nikada ne radi suvie, nego naprotiv, da i premalo radi, a da se rauna dosta. Kako je proao
Rolandzen, drsko razmetalo, sa svojim preterivanjem? Postao je lopov, i najposle izgubio svoje
mesto. Sad mu je savest nemirna, odelo sve tanje i pocepanije, i ni kod koga drugog nije mogao
nai sobicu za stanovanje do kod orguljaa Bera. Kod njega se preselio Rolandzen. Bere je moda
bio estit, ali je bio najsiromaniji od svih jer je imao najmanje haringa. Poto je sem toga
njegova ki Pernila bila izvikano stvorenje, to je uivao Bere malo potovanja. Nijedan pristojan
ovek ne bi hteo da kod njega stanuje.
Govorilo se da je Rolandzen mogao ostati u slubi daje skruenije govorio sa
inspektorom. Ali je Rolandzen bio tvrdo ubeen da e biti otputen i inspektor nije imao prilike
da ga pomiluje. A stari Mak, posrednik, bio je otputovao.
Ni svetenik nije bio sasvim nezadovoljan Rolandzenom.
uo sam da sada manje pije, govorio je on, i ja mislim da e se on popraviti. Sam je
priznao da ga je moje pismo postaklo da prizna krau. Na taj se nain osea zadovoljstvo za svoj
rad.
Jovan-dan se primicao. Na ovim uzvienijim mestima zapaljene su uoi praznika lomae,
mlade se skupljala oko vatre, a zvuci harmonike i violine odjekivali su po celoj optini. Nije se
smela videti vatra, ali je trebalo da lomaa silno dimi, to se smatralo najsolidnijim. Zbog toga se
bacala u vatru mokra mahovina i smreka. Tako se dobijao gust dim.
Rolandzen se nije ni sada stideo, kao ni pre, da prisustvuje ovoj narodnoj zabavi; sedeo je
na jednom visokom breuljku i udarao u svoju gitaru i pevao, da je u dolini sve odjekivalo. Kad
je siao do lomae, videlo se da je pijan kao top i da se razmee frazama, punim efekta. Bio je
ostao stari Rolandzen.
Crkvenjakova je Olga dolazila putem. Nije nikako nameravala da gleda i stoji, samo je
ila putem tuda. Ah, mogla je lako udariti drugim putem, ali je Olga bila mlada, i zvuci su je
harmonike privlaili. Nozdrve su joj se irile, cela reka sree strujala je kroz nju, bila je
zaljubljena. Jutros je bila u duanu i Fridrih Mak joj je toliko rekao da ga je morala razumeti,
iako je govorio dosta oprezno. Zar se ne bi moglo dogoditi da se i on malo ovuda proeta
veeras?! Ona srete popadiju. Obe se zaustavie i poee govoriti o Maku i to o Fridrihu Maku.
On je bio gospodar optine, i srce popadijino bilo mu je naklonjeno; bio je dobar i oprezan ovek
i uvek realan. Gospoa popadija primeti da Olga sa najveim stidom o njemu govori, i upita je:
Dete, ti si inae vrlo mirna, da nisi ipak zaljubljena u mladog Maka?
Jesam, proaputa Olga i poe plakati.
Gospoa se zapanji.
Olga, Olga, da li on to prima k srcu?
 Mislim da prima.
Oi gospoine postadoe glupe, nepomine i gledahu bez izraza u vazduh.
Da, da, ree ona smejui se. Nek ti je Bog u pomoi. Videe, sve e biti dobro! I ona
udvostrui svoje prijateljstvo naspram Olge.
Kad su dame stigle do svetenikove kue, bio se svetenik ustumarao tamo i amo.
Gori uma, ree on, video sam odozgo sa prozora!
I poe skupljati sekire, motike i ljude. I nakrca svoj amac ljudima.
Gorela je Enohova uma.
Ali jo pre svetenika i njegovih ljudi doao je otputeni pomonik Levion. Levion je
lovio ribu i kao uvek stao je pred Enohovom umom i kuvao ribu. Kad je polazio kui, spazi
svetao plamen u umi, koji se irio sve vie. Samo je klimnuo glavom, kao da je znao ta znai
tako malen plamen. Ali kad je video kako su se ljudi ustumarali dole kod svetenikova
pristanita, razumeo je da se spremaju u pomo. On odjednom okrenu amac i zaplovi natrag, da
bi prvi bio na mestu. To je bio lep in Levionov, to je zaboravio svu mrnju i pohitao svome
neprijatelju u pomo.
Izie iz amca i poe u umu. uo je kako vatra pucketa. Levion se nije urio i okretao se
na sve strane svakog asa. Ubrzo vide Enoha kako tri vatri. Velika radoznalost spopade Leviona,
on se sakri za jednu stenu i posmatrae. Enoh se primicao sve blie, uporno je iao jednom cilju,
ne gledajui ni desno, ni levo. Da li je ugledao svoga protivnika i hteo ga sada potraiti? Kad se
sasvim primakao, zovnu ga imenom Levion. Enoh se izmae i stade. I u svojoj zabuni nasmeja se
i ree:
Ovde gori. Nesrea je tu.
Levion se okurai i odgovori:
To je prst boiji.
Enoh se poe mrgoditi.
to stoji tu?, upita on.
Sva mrnja Levionova izbi iz njega i ree:
Oho, ovde e biti prevrue sa alom oko uiju
Idi odatle, ree Enoh. Ti si zapalio umu. Ali je Levion utao. Izgledalo je kao da
Enoh hoe da doe do mesta iza stena, gde je Levion stajao.
Pazi se!, viknu Levion. Ja sam ti otkinuo jedno uvo, otkinuu ti i drugo.
Idi odatle, odgovori Enoh i poe put njega. Levion je kipeo od ljutine.
Sea li se onoga dana u zalivu. Izvlaio si moju mreu. Tada sam ti otkinuo uvo.
Sad se saznalo zato je Enoh nosio al oko uiju, imao je samo jedno uvo. Oba su se
suseda tukla i imala su oba razloga da stvar ne priaju nikome. Ti si kao i ubica, ree Enoh.
S jedne se strane uo svetenikov amac kako se umei primie obali, a sa druge strane
poar kako se buno sve vie pribliava. Enoh je hteo da otera Leviona i zato izvue no koji je
nosio za seenje.
Kako se usuuje da mi pokazuje no, ree Levion, kad su ljudi ve stigli? Eto ih!
Enoh uvue opet no.
Zato upravo stoji tu? Idi odatle!, ree on.
Kakva posla ima upravo ovde?
To se tebe ne tie. Ja imam posla upravo tu, neto sam sakrio. A vatra se primie.
Ali Levion nije hteo iz prkosa da se ukloni ni za jedan pedalj. Doe i svetenik, koji je jo
iz daleka uo svau; ali ta se ticao jo svetenik Leviona.
Iskrcae se ljudi na kopno, poletee sa sekirama i lopatama, svetenik pozdravi u trku i
ree: Enohe, ove vatre uoi Jovan-dana opasni su obiaji; iskre lete na sve strane. Gde emo
poeti?
Enoh izgubi glavu. Svetenik ga prodrma i povue sa sobom i nije se mogao vie da svaa
sa Levionom.
S koje strane duva vetar?, upita svetenik.
Hajde s nama i pokai nam gde emo napraviti jarak.
Ali je Enoh stajao kao na iglama, morao je Leviona drati na oku i zato je zbunjeno
odgovarao sveteniku.
Nemoj biti tako potiten zbog nesree, ree svetenik. Budi ovek. Vatra se mora
ugasiti!, i uze Enoha ispod ruke.
Neki ljudi odoe sami prema vatri i poee na svoju ruku kopati jarak. Levion je jo uvek
stajao na istom mestu i odisao; nogom je doticao plou, koja je leala pred stenom. Nije ovde
nita sakrio, mislio je on, to su samo njegove bajke i zaviri pod plou. I kad je malo zaeprkao
zemlju, to je bila pod ploom, pojavi se platno. Platno je bilo Enohovo. Njime je negda
omotavao ui, Levion ga die. U platnu je bio jedan paket. U paketu je bilo novaca, mnogo
novaca banknote. Izmeu banknota bio je veliki beli dokumenat.
Levion se vrlo zainteresova i pomisli: ovo je sigurno ukraden novac. Razvi papir i sricae
slova.
Enoh ga spazi i kriknu; otrgnu se od svetenika i poleti k Levionu sa noem u ruci.
Enoh, Enoh!, derao se svetenik i pokuavao da ga zadri.
Ovo je lopov!, povika Levion.
Svetenik je mislio: Enoha je poar tako zbunio, da je izvan sebe.
Ostavi no!, ree mu.
Levion nastavi:
On je Maka pokrao.
ta kae?, upita svetenik, ne razumevajui ga. Enoh polete na Leviona i nastojae na
svaki nain da se dokopa paketa.
Ja u ga predati sveteniku!, ree Levion. Vidite, gospodine svetenie, kakav vam je
pomonik.
Enoh klonu na drvo. Bio je sav zelen u licu.
Svetenik nije mogao da se snae meu papirima i banknotama.
Onde sam sve to naao, ree Levion drhtei celim telom. U ovom papiru stoji Makovo
ime.
Svetenik je itao. Nije znao gde mu je glava, pogleda u Enoha i ree:
To je ivotno osiguranje, koje je Mak izgubio.
Tu je i novac, to ga je izgubio, ree Levion.
Enoh se pribra.
Onda si ti to sve podmetnuo, ree on.
Zujanje zapaljene ume primicalo se, bilo je sve toplije oko njih, ali su ta tri oveka mirno
stajala.
Ja ne znam nita o tome, ree Enoh. Sigurno je to Levion onde zakopao.
Levion ree: Ovde ima dve stotine talira. Zar sam ja ikada imao dve stotine talira? I zar
platno nije tvoje? Zar ga nisi nosio oko uiju?
Tako je!, ree i svetenik.
Enoh je utao.
Svetenik je brojao banknote.
Nema ni dve stotine talira, ree on.
Valjda ja neto potroio, ree Levion.
 Enoh je stajao i teko disao. Jo je uvek govorio: Ja nita ne znam. Ali Levione, upamti,
da ti to neu zaboraviti.
Sveteniku se vrtelo ispred oiju. Ako je Enoh lopov, onda je Rolandzen samo terao
komediju sa pismom koje je od njega dobio. Inae zato je govorio da je on ukrao?
Vruina je bila vrlo velika, oni se povukoe k moru, a vatra je ila za njima. Zbog toga su
morali da uu u amac, ta vie, morali su se odmaknuti od kopna.
Ovo je na svaki nain Makova polisa osiguranja, ree svetenik.
Stvar treba prijaviti. Veslaj kui, Levione.
Enoh je bio izvan sebe, samo je sedeo i pognuto gledao preda se.
Da, treba da prijavimo, ree on, to je i moje miljenje, ree svetenik zaueno.
Tako? I on nesvesno zatvori oi od uasa, to se ovake stvari dogaaju.
Pohlepni Enoh bio je odve prost. Vrlo paljivo uvio Je policu osiguranja, koju nije
razumeo. Na njoj je bilo mnogo peata, i glasila je na veliku sumu. Moda e posle nekog
vremena moi otputovati i unoviti je; da je baci, nije hteo.
Svetenik sa okrenu i pogleda u poar. U umi su ljudi radili, drvee je obarano, video se
irok, taman jarak.
Vatra e se ugasiti sama od sebe, ree Levion.
Misli?
Kad doe do brezove ume, ugasie se.
I amac sa tri oveka veslao je prema zalivu kod kue upravnikove.
 12.

Kad je svetenik kui doao, plakao je. Velika sa gomila alosnog greha gomilala oko
njega. Bio je utuen i bolno ganut, sad nee njegova ena dobiti nikako cipela, koje su joj bile
vrlo potrebne.
Enohov veliki prilog morao se vratiti jer je to bio ukradeni novac.
Odmah ode svojoj eni u sobu. Jo na vratima strese se od oajanja i zlovolje. Popadija je
ila. Oko nje po podu leali su komadi odela, viljuka i otira iz kuhinje leali su na krevetu
zajedno sa novinama i satarom za meso. Jedna joj je papua bila na stolu. Na kanabetu bila je
brezova grana sa liem i veliki kamen mea.
Svetenik po staroj navici poe ureivati i uklanjati stvari.
To nije tvoj posao, ree ona. Ja sam sama htela da uklonim papuu, im budem gotova
sa ivenjem.
Kako moe u ovome neredu sedeti i iti?
Gospou to uvredi i ne htede nita da odgovori.
ta e kamen ovde?, upita on.
Sluajno je tu. Nala sam ga dole na obali, dopao mi se.
On uze rukovet uvenule trave, to je bila vie ogledala, i uvije je u novinu.
Moda i ovo ima nekog razloga to ovde stoji?, upita on i oekivae odgovor.
Nema, prestara je. To je kiselica, htela sam od nje da napravim salatu.
Ima nedelja dana kako je ovde vie ogledala, ree on, uprljala je policu.
Eto vidi! Politirani nametaj ne treba niko da kupi, ne vredi nita.
Svetenik se zlobno nasmeja. Gospoa odbaci av i ustade.
On joj ne da nikako mira, ve joj zagorava ivot svojom nerazumnou. I opet nastade
jedna od onih ludih i nepotrebnih svaa, koje su se ima vie godina ponavljale u izvesnim
vremenskim razmacima. Svetenik je doao da ponizno zamoli enu da odgodi kupovanje cipela,
ali sada nije mogao da izvri svoju nameru, bio je prepun ljutnje. Zar nije polo u kui sve
naopako od kada je sobarica Los otila i gospoa preduzela domainstvo?
Sem toga: bi li najposle sa malo vie ekonomije vodili kuu?, upita je on.
Ekonomije? Ja mislim da vodim kuu ekonomski. Zar je sada gore nego pre?
Jue sam video ubrovnik pun jela.
Ti ne mora svoj nos svuda zabadati, tada e biti bolje.
Nedavno sam video kau kako se povlai kojekuda.
Devojke su je upropastile, i vie se nije mogla upotrebiti.
Video sam i mnogo pilava, to je ostalo od ruka.
Mleko se pokvarilo. Tome ja nisam kriva.
Dan pre video sam u ubrovniku skuvano i oguljeno jaje.
Gospoa je utala. A znala se i u tome opravdati.
Nae prilike nisu tako sjajne, ree svetenik, a ti zna da kupujemo jaja. Nedavno je
maka dobila kolaa od jaja.
To je bio ostatak od ruka. Ali ti nisi zdrav, kaem ti, trebao bi da ide doktoru, da te
lei.
Video sam te sa makom na ramenu, kako joj daje mleko. I to su gledale slukinje. One
te u sebi ismejavaju.
One se ne smeju nipoto. Ali ti, ti si lud.
Najposle sie svetenik u svoju sobu i gospou ostavi na miru.
Kod doruka sutradan nije mogao na gospoi niko primetiti da je bila tuna i da je patila.
Kao da je nestalo svake tuge, izgledalo je kao da je zaboravila celu svau. Njena nestalnost
pomagala joj je da preko svega prelazi i da ivot mirno podnosi. To je svetenika diralo. Zar nije
mogao utati i ne prebacivati joj neurednost? Nova sobarica, koju su poruili, ve je bila na putu.
Na alost, ti nee ni sada dobiti cipela, ree on.
Dobro, dobro, odgovori ona.
Prilog, koji sam dobio od Enoha, moram vratiti, on je novac ukrao.
ta govori?!
Da, zamisli, on je pokrao Maka. Jue je priznao upravniku. I svetenik joj sve ispria.
Onda ga Rolandzen nije pokrao, ree gospoa.
On je skitalica, lola! Ali sa cipelama mora i dalje ekati.
Ne smeta nita.
Takva je bila uvek: dobra i portvovana, dete! I svetenik je nikad nije uo da se tui na
siromatvo.
Doista, kad bi samo mogla da obue moje cipele, ree on i raznei se.
Gospoa se nasmeja od srca:
Da ja obuem tvoje, a ti moje, ha, ha!
I udari u tanjir, koji pade na zemlju i razbi se; na njemu je bio hladni kotlet.
Priekaj, doneu ti drugi tanjir, ree gospoa i otra u kuhinju.
Ni da se imalo potui na tetu! - mislio je svetenik, ni traga o tome! A tanjir staje novaca!
Nee valjda taj kotlet jesti?, ree gospoa vreajui se.
Nego ta e s njime uraditi?
To emo dati maki.
Ja nisam u tako dobrim prilikama kao ti, ree on, namrgodivi se opet. I opet bi nastala
svaa da nije gospoa uutala. Ali je kod oboje bilo svakako pokvareno raspoloenje
Sutradan se prou novi veliki dogaaj: nestalo je Rolandzena. Kad je uo za nalazak u
umi i za Enohovo priznanje, rekao je sav besan: To je ludost! Barem mesec dana kasnije! To
je uo orgulja Bere. Uvee toga dana nije bilo Rolandzena nigde. Ali je amca orguljaeva
nestalo zajedno sa veslima, oruem za ribolov i sa svim to je u njemu bilo.
Mak je u Rozengardu saznao ko je pravi lopov, ali, zaudo, nije pohitao da doe i da se
uplete u stvar. Znao je, valjda, stari Mak ta treba da radi. Rolandzen mu je izmamio nagradu,
koju je sada trebalo da ponovo isplati drugome; a to mu je doista bilo neugodno. On je takav bio
da se nije mogao pokazati prljavim u ovoj stvari asti; ali je ovoga momenta bio u novanoj
neprilici. Poslovi, kojima se Mak bavio, trebali su velike sume novaca, a gotovine nije bilo vie
kao kie. Njegova velika zaliha haringe leala je u Bergenu kod agenata; cene su bile preniske a
on nije hteo da je proda. eljno je Mak oekivao dane velike vruine; tada e se zavriti sasvim
ribolov i cene e tada poeti da se penju. Sem toga Rusi su ratovali, poljoprivreda e se u zemlji
zanemariti i narod e trebati haringe.
Vie nedelja izbegavao je Mak da ode u fabriku. Zar nije takoe obeao popadiji pekaru?
ta e joj sada rei? Temelji su udareni, plan je zgrade gotov, ali se zgrada ne pravi. Ve se
poelo govorkati da Mak ne moe da pravi pekaru zbog novanih neprilika. To se toliko rairilo
da je pekar, koji je kasnije stanovao u upravnikovoj kui, poeo opet da pije. Oseao se sigurnim,
pekara se ne moe za jednu nedelju napraviti, ima dakle vremena da besposlii. Sveteniku je to
javljeno, i on lino ode do pekara, ali izgleda da nije mogao uspeti, toliko se sigurnim oseao
pekar.
Doista je svetenik, ovaj sluga boiji, imao mnogo da radi; iako se nije ni malo tedeo,
ipak se posao gomilao sve vie. Sad je nestalo i jednog pomonika, najvrednijeg od svih njih,
Enoha. Nekoliko dana, posle poara, doao je Levion sveteniku vrlo voljan da opet zauzme stari
poloaj.
Sad valjda uvia gospodin svetenik da nije niko bolji pomonik od mene.
Sumnja se da si ti zapalio umu.
To izmiljaju lole i propalice, ree Levion.
Dobro. Ali ti nee biti pomonik.
Nego ko e biti?
Niko. Ja u izlaziti na kraj i bez pomonika. Takav je bio svetenik: odluan, postojan i
pravedan u svemu. I upravo sada imao je razloga, da kazni samog sebe. Veite kune neprilike i
mnoge protivnosti u slubi mogle su ga demoralisati i navesti na krivi put; od vremena do
vremena pomiljao je on vrlo kanjive stvari. ta e, na primer, raditi, da li e se pomiriti sa
Levionom? Nadalje: Mak mu je ponudio svoju pomo za siromahe, kojima je doista trebalo
pomoi; dobro, on je najvea sirotinja u celoj optini; da li bi se, dakle, sada obratio Maku da daje
pomo porodici koja trpi oskudicu, i uzeti onda sebi njegov prilog? Tada bi gospoa dobila
cipele. I on sam treba poneto: nekoliko knjiga, neto filozofije, usahnuo je skoro u svojim
jednim te istim brigama i poslovima, i ne razvija se. Pa onda, Rolandzen, taj junak na rei, uvrteo
je popadiji u glavu da su ljudi napravili Boga onim to je. Zgodnom prilikom treba da se u to
umea i da mu zapui usta.
Najzad doe Mak. Doao je kao i obino: otmeno i dostojanstveno; s njime je dola i ki
mu Eliza. Iz utivosti posetio je odmah svetenika. Naravno da mu nije ni na kraj pameti bilo da
se izvue od svoga obeanja. Gospoa ga upita za pekaru. Mak je saaljevao to nije mogao
posao da ide bre, bilo je za to jakih razloga; pekara ne moe ove godine biti gotova, prosto zbog
vode, koja je probila u temelje. Gospoa uzdahnu, a svetenik se potajno radovao.
To su mi rekli strunjaci, ree Mak, i ja ih moram sluati. Idueg prolea pomaknue
se zidovi za nekoliko cola.
Uostalom, Mak nije bio neraspoloen. Vrui su dani proli, lov na haringe sasvim je
prestao, i njegov agenat izvestio ga je depeom da cene rapidno skau. Mak se nije mogao
uzdrati a da to ne ispria sveteniku i gospoi.
Svetenik sa svoje opet strane ispria mu gde se nalazi Rolandzen; na jednom ostrvu, to
lei daleko u moru, tu se smestio i ivi kao divlji ovek. Jedan ovek i ena doli su i to priali
sveteniku. Mak odmah posla amac da dovede Rolandzena.
 13.

Stvar se ovako dogodila. Enohovo priznanje zateklo je Rolandzena nespremnim: sad je

bio slobodan, ali nije imao Makovih etiri stotine talira. Zbog toga je uzeo amac orguljaev
zajedno sa mreama i ostalim oruem i isplovio na more. Vozio se milju i po, jedan deo i po
otvorenom moru, veslao celu no i traio sutradan zgodno ostrvo. Kad ga je naao, izaao je na
kopno.
Rolandzen je bio gladan, i prva mu je bila briga da sakupi za ruak podosta galebovih
jaja. Ali se ispostavi da su se iz jaja mladi izlegli. Onda ue u amac i poe loviti ribu. Tu je imao
vie sree. Od sada je iveo iz dana u dan od ribolova, pevao, dosaivao se i vladao ostrvom. Kad
je bilo kino vreme, sakrio bi se pod jednu vrlo zgodnu stenu. Nou je spavao na travi.
Prooe dve, tri nedelje. Slaba hrana i bedan nain ivota oslabie ga sasvim, ali mu je
pogled bio sve odluniji, i nije hteo da kapitulira. Samo se bojao da neko ne doe i da ga ne
poremeti. Pre nekoliko dana doplovio je jedan amac do ostrva, i u njemu mu i ena, koji su
skupljali paperje. Hteli su da iziu na ostrvo, ali Rolandzen nije hteo da to dozvoli ni po koju
cenu. Opazio ih je dok su jo bili podaleko i imao je dosta vremena da se razljuti. Onda je uzeo
sidro i s njime izvodio gimnastiku tako veto da su se mu i ena prepali i odmah otplovili.
Rolandzen se u sebi slatko smejao. Izgledao je straan kao avo sa svojim mravim licem.
Jednog su jutra agorile ptice jae no obino, i to probudi Rolandzena. Bilo je vrlo rano,
skoro jo no. On ugleda amac koji je ve bio sasvim blizu. Tragika Rolandzenova je bila u
tome to je bio spor u mislima. amac se primicao i bio je ve sasvim do obale; ali dok se on
snaao, ve je amac bio pristao, inae bi Rolandzen navalio na ljude kamenjem.
Dva oveka, otac i sin, koje je poslao Mak, izioe na kopno i starac nazva Boga
Rolandzenu.
Ja nisam nikako zadovoljan s tobom, i ja u ti neto uiniti, odgovori Rolandzen.
ta to on govori?, ree ovek i pogleda ispitujuim pogledom u sina.
Sasvim obino, ja u te udaviti. Kako ti se to dopada?
Mi smo doli po zapovedi Makovoj.
Naravno; ja znam ta on hoe.
Sad se umea i sin u razgovor i napomenu da orgulja trai svoj amac i mree.
Rolandzen viknu ogoreno:
On? Je li on lud? I ta trai od mene? Ja stanujem na pustom ostrvu, ja moram imati
amac, ako hou da se meam s ljudima, a mree moram imati da lovim ribu. Pozdravite mi ga.
A onda nam je rekao novi telegrafista da vam kaemo da su za vas stigli vani
telegrami.
Rolandzen poskoi. ta? Zar ve? Raspitivao se jo poneto i kad je dobio povoljan
odgovor, nije se vie protivio da ide s njima. Mladi je veslao u orguljaevu amcu, a Rolandzen
je sedeo u starevu.
Na prednjem delu amca bila je korpa za jelo; u Rolandzenu se probudi nada da u njoj
ima jela. Hteo je da upita starca: Ima li jela u njoj? Ali se savlada i nastavi razgovor.
Kako je Mak saznao da sam ovde?
Proulo se. Videli su vas mu i ena jedne noi, silno su se prepali.
Da, ta su traili na ostrvu! Zamisli, pronaao sam novo mesto za lov u blizini ostrva. I
sada ga ostavljam!
Dokle ste mislili ostati na ostrvu?
ta te se to tie?, odgovori Rolandzen. Posmatrao je korpu za jelo, ali se opet uzdra i
ree: Ova je korpa neobino gadna. U nju se ne bi smelo nita lepo ostaviti. ta je u njoj?
 Kad bih samo imao toliko mesa, slanine i maslaca i sira, koliko je u njoj bilo, imao bih
jela za dosta godina, odgovori starac. Rolandzen hraknu i pljunu u more.
Kad su depee dole?, upita.
Ah, ve odavno.
Kad su bili na pola puta, sastavie amce, otac i sin hteli su da ruaju. Rolandzen se vrteo
na sve strane. Stari ree:
Ako izvolite, mi imamo neto jela!
I stavi pred Rolandzena celu korpu.
On odbi rukom i ree:
Jeo sam pre pola asa i najeo sam se dovoljno. Uostalom, ti i ne zna, kako izgleda ovaj
beli hleb dobro peen. Neu, hvala lepo, samo u ga pogledati, samo primirisati!
Rolandzen je i dalje govorio i bacao pogled na sve strane.
Da, da, mi ivimo dobro ovde na severu. Ja sam uveren da je svaki obesio kod kue
seku za meso. Pa onda ona silna slanina. Ali takav ivot ima u sebi dosta ivotinjskog. I uuta
neko vreme. Zatim se okrenu i ree:
Pita me, dokle sam hteo ostati? Naravno, ostao bih do etve i promatrao bih letee
zvezde. Ja sam veliki prijatelj prirodnih dogaaja, ja se naslaujem kad gledam kako se neko
nebesko telo raspada u komade.
To je ono to ja ne razumem, ree starac.
Nebesko telo. Kad jedna zvezda sasvim izbaci drugu sa njenog puta i sa neba.
Ali su otac i sin dugo jeli, i Rolandzen ree:
Vi ste prave svinje u jelu. Kako samo moete sve to pojesti!
Ve smo gotovi, ree starac blago.
amci se rastavie jedan od drugoga, i oni opet poee veslati. Rolandzen lee u amac da
spava.
Poslepodne stigoe i Rolandzen ode odmah na stanicu za depee. To su bile vesele vesti o
izumu, velika ponuda za patenat iz Hamburga i jo vea od neke druge kue preko biroa. I
Rolandzen je bio toliko budala da je otrao u umu i dugo ostao sam, dok nije pomislio i na to da
treba potraiti da togod pojede. Uzbuenje je napravilo od njega mladia, dete sa sklopljenim
rukama.
 14.

Iao je u Makovu pisarnicu i to kao rehabilitovan ovek, bolje rei, kao lav. Moda e biti
drago Makovoj porodici kad ga ugleda, a Eliza e mu moda i estitati.
Varao se. Zatekao je Elizu pred fabrikom u razgovoru s bratom. Na njega se nije htela
skoro ni okrenuti, jedva mu je odgovorila na pozdrav. I oboje su i dalje mirno razgovarali.
Rolandzen nije hteo da im smeta i da pita za starog Maka, ve se pope gore do pisarnice i zakuca
na vrata. Bila su zatvorena. On sie dole i ree:
Va je otac poslao po mene, gde ga mogu nai? Ni jedno ni drugo nije hitalo sa
odgovorom. Kad su zavrili svoj razgovor, ree Fridrih:
Otac je gore kod ustave.
To su mi mogli odmah rei, kad sam doao, pomisli u sebi Rolandzen. Oboje je bilo i
previe ravnoduno prema njemu, pustili su ga da ide do pisarnice, ne elei da mu kau gde je
stari Mak.
Moete li nekoga poslati po njega?, upita Rolandzen.
Fridrih odgovori razvlaei:
Kad je otac kod ustave, onda je on tamo, jer ima posla.
Rolandzen se zaudi i pogleda i u jedno i u drugo.
Moraete opet doi, ree Fridrih.
Rolandzen slegnu ramenima i ree:
Dobro, i ode.
Rolandzen je stisnuo usne i razmiljao. Odjednom se vrati i ree:
Ako sam dolazio ovamo, to je bilo samo zato da naem vaeg oca, razumete li?
Doite kasnije, ree Fridrih.
I to sam sada doao po drugi put, to je zato da kaem da neu doi trei put.
Fridrih slegnu ramenima.
U to stie stari Mak. Bio je namrgoen i neraspoloen i poe pred Rolandzenom u
kontoar. Primio ga je vrlo hladno. On ree:
Proli sam vam put ponudio stolicu, ovoga puta neu.
Ne treba, naravno, ne treba, ree Rolandzen. Ali jo nije razumevao sadanju njegovu
ljutnju.
Starom Maku nije bila strogost draga. Ovaj ovek, koji ga je uvredio, bio je u njegovoj
ruci. Trebao bi da bude suvie nemilosrdan i da to iskoristi. On ree:
Vi, naravno, i ne znate ta se dogodilo?
Rolandzen odgovori:
Ja nisam bio ovde, moglo se mnogo tota dogoditi, to vi znate, a ja ne znam.
Ja u vam kazati, ree Mak. Bio je kao mali Bog ovoga asa i drao je sudbinu jednog
oveka u svojoj ruci.
Jeste li mi rekli da ste spalili moju polisu ivotnog osiguranja?
To je istina, poe Rolandzen, da sam, kad ste me hteli ispitivati
Evo je, ree Mak i pokaza dokumenat. I novac se naao. Sve je bilo u platnu, koje nije
vaa svojina.
Rolandzen se nije branio.
Mak nastavi: Platno je Enohovo.
Rolandzen je morao da se nasmeje ovoj neobinoj sveanosti i ree u ali:
Vi vidite, dakle, da je Enoh lopov.
Ali se Maku nije dopadala njegova ala, jer takve ale nisu bile naroito zgodne.
 Vi ste se igrali sa mnom, ree on, i prevarili me za etiri stotine talira.
Rolandzen, koji je imao vrlo dragocene depee u depu, nije hteo da se okani svojih ala.
Hoemo li malo promisliti, ree on.
Mak ree otrim tonom:
Proli sam vam put oprostio, ovoga puta neu.
Ja vam mogu novac povratiti.
Mak planu:
Od sada ne igra u ovoj stvari za me novac nikakvu ulogu. Vi ste varalica!
Dozvolite da vam objasnim stvar! Ne dozvoljavate? To nije ni malo pametno. ta traite
vi od mene?
Hou da vas zatvorim, ree Mak.
Fridrih ue i ode za svoj pult. uo je poslednje rei. Oca nije video odavno uzbuenog.
Rolandzen uvue ruku u dep, gde su bile depee i ree:
Zar neete uzeti novac?
Neu, odgovori stari Mak. Moete ga predati sudu.
Rolandzen se utapi. Sad nije bio vie lav; kad se stvar hladno razmisli, pogreio je i
mogu ga zatvoriti. Pa dobro!
Kad ga je Mak zauen posmatrao, kao da se udi, to Rolandzen jo tu stoji, odgovori
on:
ekam da me zatvore.
Mak ree zauen:
Ovde? Ne, vi moete ii kui i spremiti se.
Hvala lepo. Trebam jo nekolika telegrama da otpremim.
Ove rei ublaie Maka; on nije valjda bio ljudoder.
Imate, naravno, i danas i sutra na raspolaganju da se spremite, ree on.
Rolandzen se nakloni i ode.
Napolju je stajala jo uvek Eliza, i on proe pokraj nje i bez pozdrava. Izgubljen je te
izgubljen, tu se ne moe pomoi. Ona ga tiho zovnu. Iznenaen i zauen stade i pogleda je.
Htela sam vam samo rei, da nije to ba tako opasno.
Nije razumeo ni jedne rei, a jo manje je shvatao zato se ona zanima za njega.
Ja mogu da odem kui. Treba da poaljem jo nekoliko depea, ree on.
Ona mu se primaknu, prsa su joj se odizala i sputala, osvrtala se i izgledala je kao da se
ne osea sigurnom. Ona ree:
Otac je valjda bio strog. Ali e ga to ve proi.
Rolandzen se poe ljutiti.
Va otac moe raditi ta hoe, odgovori on. Zar je tako? Ali je ona disala jo uvek
teko, i ree:
to me tako gledate? Zar me vie ne poznajete?
To je bila molba za milost i nita vie. On odgovori:
Poznaje se i ne poznaje, ve prema tome, kako se hoe.
Tiina. Eliza ree na kraju:
Ipak morate priznati da je ono, to ste ui Ta Vi ste sami od toga najvie patili.
Dobro, neka sam ja najvie od toga patio. Ja ne trpim sve te napada svih moguih osoba.
Neka me va otac samo zatvori.
Ona ga ostavi bez i jedne rei
Rolandzen je ekao dva, ekao tri dana, ali niko ne doe da ga zatvori. iveo je u najveoj
napetosti. Napisao je depee i hteo ih je poslati onoga momenta kad bude zatvoren; nameravao je
da primi najveu ponudu za izum i da proda patent. Za to vreme nije bio besposlen, pregovarao je
sa inostranim kuama o ovom i onom, o kupovini vodopada naspram Makove fabrike, o
osiguranju prevoza. O svim je tim stvarima mislio i radio.
Ali Mak nije bio takav da blinjeg progoni. Naprotiv, posao mu je opet napredovao, a u
takim prilikama voleo je vie da bude rasipan u milosru i dobrohotnosti. Depea od agenta iz
Bergena javljala mu je da je haringa prodata u Rusiju. Novca je, dakle, imao opet u izobilju.
Kad je prola nedelja dana, i nita se ne promeni u poloaju, ode Rolandzen opet Maku u
kontoar. Hteo je da bude naisto, jer ga je napetost i neizvesnost ubijala.
ekao sam celu nedelju dana spreman, da me zatvorite, ree on.
Mladiu, ja sam se predomislio u toj stvari, odgovori Mak blago.
Stare, treba da je odmah reite!, ree Rolandzen ljutito. Vi mislite da moete veno
oklevati i mene pustiti da ekam; ali ja u ve sam znati ta trebam da uradim. Ja u se sam
prijaviti.
Danas sam se nadao da ete drukije govoriti.
Ja u vam pokazati kakav ste trebali govor da oekujete, ree Rolandzen i suvie oholo
podnese svoje telegrame Maku pod oi. Sad je izgledao nosatiji nego pre, jer mu je lice bilo
smralo.
Mak pogleda u telegrame.
Vi ste postali izumitelj!, ree on. Ali to je dalje itao, sve se vie i vie previjao i
tanije itao. Riblji lepak?, ree on na kraju. I onda poe depee iz poetka da ita. To izgleda
neto osobito?, ree on i pogleda Rolandzena.
Je li istina da vam se nudi tolika suma za izum ribljeg lepka?
Jeste.
Onda vam estitam. Ali onda morate velikoduan biti i ne biti neutiv naspram jednog
starca.
To imate pravo. Ali me napetost prilino ubila. Rekli ste da ete me zatvoriti, i sada
nema nita od toga.
Ja u vam rei kako stoji stvar: umeali su se u stvar. Ja sam vas doista hteo zatvoriti.
Ko se umeao?
Vi znate ene. Ja imam ker. Eliza je rekla ne.
To je vrlo udnovato, ree Rolandzen.
Mak opet pogleda u depee. To je osobito. Hoete li mi malo objasniti va izum?
I Rolandzen mu u nekoliko objasni.
Onda smo mi u neku ruku konkurenti, ree stari Mak.
Ne samo u neku ruku. Od asa kad poaljem odgovor, mi smo, u stvari, konkurenti.
Tako?, ree Mak, udei se. ta hoete time da kaete?
Da neete otvoriti fabriku!
Hou. Naspram vae fabrike ima drugi vodopad, mnogo vei. Ustava nije potrebna.
To je Levionov vodopad.
Ja sam ga kupio.
Mak se namrgodio i razmiljao.
Pa budimo, dakle, konkurenti!, ree on. Rolandzen odgovori:
Pri tome vi gubite.
Ovakav govor uzbudi silno Maka, on nije bio naviknut na to i nije trpeo takav govor.
udnovato, vi zaboravljate, da ste u mojoj ruci, ree on.
Samo me prijavite. Kasnije e doi red na mene.
Ah, ta ete uraditi?
 Rolandzen odgovori: Upropastiti Vas.
Fridrih ue. Odmah je zapazio da je pregonjenje reima po sredi, i ljutio se to ne zavri
otac kako treba sa dugonosim otputenim telegrafistom.
Rolandzen ree glasno:
Ja vam nudim: da iskoristimo zajedno izum. Preurediemo fabriku, i ja u njome
upravljati. Posle dvadeset i etiri asa ne vredi vie moja ponuda! I Rolandzen ode iz sobe
ostavivi telegrame.
 15.

Nastala je jesen. Vetar je duvao, more poutelo i zahladnelo. Ali Rolandzen nije imao vie
vremena da posmatra letee zvezde iako je jo uvek voleo prirodne pojave. Na Makovoj su
fabrici u poslednje doba radili mnogi zidari; ovde su ruili, a tamo zidali, onako kako im je
zapovedao Rolandzen, koji je upravljao celom stvari. Prebrodio je sve potekoe i dospeo do
visokih asti.
Ja sam ga, zapravo, uvek cenio, ree stari Mak.
Ja nisam, odgovori Eliza ponosno. Kakav je samo bio ugursuz. Izgleda, kao da nas je
spasio.
Nee valjda tako biti.
On pozdravlja, ali ne eka odgovora. Prolazi.
Ima posla.
On se uvukao u nau porodicu, ree Eliza sva bleda. Gde god smo mi, i on je tu. Ali
ako uobraava sebi za me, ljuto se vara.
Eliza otputova u grad.
I ipak je sve ilo svojim tokom, izgledalo je da se moe biti i bez nje. Rolandzen se, od
asa kad je poeo rad zajedno s Makom, zakleo da e biti vredan i da nee sanjati o drugim
stvarima. Mata se lepi, a kasnije se prestaje. Ali mnogi sanjaju celog veka i ne mogu se
popraviti Sobarica Los bila je u Bergenu. Rolandzen je dobio od nje pismo, da ga ona ne ceni
ni malo manje no samu sebe, jer se nije uprljao kraom, nego samo terao komediju. Sem toga
pisala mu je da povlai svoj prekid s njime.
U oktobru doe Eliza Mak kui. Govorilo se da je verena, i da je njen verenik, kapetan
Henrik Herniksen, u poseti kod Maka. U velikoj sali opremao se bal; najmljena je za sviranje u
rog i flautu jedna nemaka muzika trupa, koja je bila u Finskoj i sada se vraala kui. Na bal je
pozvana cela optina, Rolandzen i ostali, a bie i crkvenjakova Olga i s njome e se postupati kao
sa buduom Fridrihovom enom. Ali se kod svetenika u to vreme neto dogodi. Imenovan je
novi svetenik i oekivao se svaki dan; dobri je kapelan dobio drugo mesto na severu, gde je neka
druga optina bila bez pastira. On se nije protivio da ide u novi kraj i da tamo ore i anje, ovde
mu posao nije uvek bio srean. On je ipak mogao da se osvrne na uspeno delo: uspeo je da se
sestra Levinova prikloni jednom jedinom muu, koji se s njom i venao. To je bio zidar optinski,
ujedno vlasnik kue sa prilino dosta ilinga u kasi. Kad su stajali pred oltarom i kad ih je
svetenik venao, oseao je neko zadovoljstvo. Neumornim radom popravljali su se obiaji ovde i
onde.
Ah! Ve e ii po malo, hvala Bogu! - mislio je svetenik. U njegovom domainstvu bio
je sada neki red, nova je sobarica dola. Bila je starija, ali solidna; hteo je da je povede sa sobom i
da je zadri i u novom mestu. Sve se uredilo. Svetenik je bio strog ovek, ali se zbog toga nisu
na njega ljutili. Kad se ukrcao dole na pristanitu, ispratilo ga je mnogo sveta. to se tie
Rolandzena, nije hteo da propusti ovu priliku utivosti. Makov amac sa tri laara ve ga je
ekao. Ali on nije htio da otputuje dok ne isprati svetenika. Za ovu utivost morao mu se
svetenik, pored svega to se dogodilo, da zahvali. I kao to je pre bilo preputeno pomoniku
Levionu da gospou popadiju iznese na kopno, to mu se i sada prepustilo, da je opet odnese na
brod. Levionu se budunost osmehivala jer je svetenik obeao da e sa svoje strane preporuiti
novom sveteniku da mu dade mesto pomonika.
Sve se sreno zavrilo.
Kad ne biste vi morali sada na sever a ja na jug, mogli bismo zajedno putovati, ree
Rolandzen.
 Da, odgovori svetenik. Ali pomislimo, dragi Rolandzene, na to da, istina, sada jedan
ide na sever, a drugi na jug, ali da emo se jednom sastati na jednom istom mestu.
Gospoa je sedela na prednjem delu lae sa svojim bednim cipelama; bile su okrpljene i
vrlo rune. Ali gospoa popadija nije bila zbog toga alosna, ta vie, oi su joj se sjale i radovala
se to e ii u novi kraj, da vide ta ima tamo. Neto setno mislila je na veliki kamen mea, koga
nije dao svetenik da ponese iako je bio lep.
Kad su poli, mahalo im se eirom i maramama. I sa kopna i sa broda odjekivali su
oprotajni poklici.
Rolandzen tek sad ode na svoj brod. Dananje vee morao je provesti u Rozengardu, gde
se trebalo svetkovati dvostruko verenje. Ni ovu priliku nije hteo da propusti iz utivosti.
Uvee stie u Rozengard. Odmah se videlo da velika trgovaka kua praznuje sveanost:
prozori su na oba sprata bili osvetljeni, a na pristanitu su se videle samo zastave. Rolandzen ree
mornarima:
Idite sad na kopno i poaljite drugu trojicu ovamo; oko ponoi opet u se vratiti u
fabriku.
Fridrih primi Rolandzena. On je bio dobre volje. Sad je imao najvie izgleda da postane
krmano. Onda e se venati i sam neto uraditi. I stari je Mak bio zadovoljan; nosio je orden koji
mu je dao kralj kad je putovao po Finskoj. Eliza i kapetan Henriksen nisu se viali. Sigurno su se
zabavljali za se negde na nekom skrovitom mestu.
Rolandzen popi nekoliko aa. Sa starim je Makom razgovarao o poslu: izumeo je
materiju za boju. Materija je izgledala sitnica pa ipak je to trebalo da bude glavni proizvod.
Rolandzen je trebao maine i aparate za destilaciju. Eliza doe. Ona pogleda otvoreno u
Rolandzena, nazva mu glasno Boga i klimnu glavom.
On se podie i pozdravi, ali ona proe.
Danas je u velikom poslu, ree Mak.
Do lova kod Lofeta bie sve gotovo, ree Rolandzen i opet sede.
Ja mislim da bi trebali da najmimo mali parobrod kojim bi upravljao Fridrih.
Moda e Fridrih sada dobiti drugo mesto.
Ali emo o tom kasnije govoriti; ima vremena do sutra.
Oko ponoi idem natrag.
ta govorite?, viknu Mak.
Rolandzen ustade i ree kratko: Oko ponoi! Tako je bio odluan i nesalomljiv.
Ja sam doista mislio da ete ovde prenoiti, naroito ako ima za to razloga, a ja mislim
da ga ima.
Poli su unaokolo, pomeali se meu druge i razgovarali sad ovde, sad onde. Kad se
Rolandzen sastao sa kapetanom Henriksenom, pili su zajedno kao dobri poznanici iako se nikada
pre nisu videli. Kapetan je bio dobar ovek, neto podebeo.
Poe i muzika da svira. U tri sobe sedoe za sto, i Rolandzen je veto udesio da sedne na
mesto gde nije bilo nikoga od otmenijih. Kad je obilazio okolo, stari Mak nae ga i ree mu:
ta, zar vi ovde sedite? Kako hoete! Ja bih inae
Rolandzen odgovori:
Velika hvala, mi moemo i odavde uti va govor.
Mak je vrteo glavom.
Ne, ja neu drati nikakva govora! Silno zamiljen ode. Izgledalo je kao da nije neto u
redu.
Jelo proe, poe se piti vino, i buka je bila sve vea. Za vreme kafe napisa Rolandzen
jednu depeu. To je bilo za sobaricu Los u Bergenu: Vae vreme nije jo proteklo. Doi im
moe. Tvoj Ove.
I to je bilo lepo, sve je bilo dobro i asno! On sam odnese depeu na stanicu. ekao je dok
nije poslata. Onda se vrati natrag. Za stolovima je sada bilo ivahnije, poela su se menjati i
mesta. Eliza doe k njemu i prui mu ruku. Izvinjavala se to je pre prola mimo njega.
Kad biste samo znali kako ste noas lepi, ree on vrlo utivo.
Mislite?
To sam, uostalom, uvek mislio. Ja sam bio oduvek va potovalac. Moda to znate.
Seate li se prole godine, kad sam vam ponudu stavio?
Ona ode; moda joj se ton nije dopao. Ali ubrzo posle toga doe opet. Fridrih je otvorio
bal sa svojom verenicom. Igralo se uveliko i niko se nije obazirao na njih dvoje.
Eliza ree: Zbilja, imate pozdrav od dobre vae poznanice, od sobarice Los.
Tako?
ula je da se ja udajem i eli da bude kod mene sobarica. Ona mora da je vrlo vredna. Vi
je ve poznajete bolje nego ja.
Ona moe biti vrlo vredna, to da. Ali ne moe biti vaa sobarica.
Zato?
Jer sam joj ja upravo sad depeirao i ponudio drugo mesto. Ona je moja verenica.
Eliza ga je zaueno gledala.
Ja sam mislila da je svreno izmeu vas, ree ona.
Vi ete znati, stara ljubav Istina, jednom smo bili raskrstili, ali
Tako!, ree ona.
Ja vam moram rei da niste nikad bili tako lepi kao veeras!, ree on sa neobinom
utivou. I onda ta haljina, ta zatvoreno crvena svila!
I sa ovim reima bio je on zadovoljan, ko bi mogao nasluivati da se iza njih krije kakav
nemir.
Ona vas nije mrzela, ree ona.
On primeti da su joj oi vlane, njen ga uvijen govor zbuni, i njegovo lice dobi drugi
izgled.
Gde je va uveni mir?, ree ona i osmehnu se.
On promuca: Vi ste mi ga uzeli.
Ona ga pogladi po ruci i ode. Protra kroz sobu, nije htela nikoga da vidi ni da uje, samo
je trala i trala.
U tremu je stajao njen brat, koji joj se javi. Ona mu okrenu svoje nasmejano lice, a sa
njenih trepavica kapale su suze. Onda otra, uz stepenice. Otila je u svoju sobu.
etvrt sata kasnije ue u njenu sobu otac. Ona mu se obesi oko vrata i ree:
Ne, ja neu.
Tako. Onda nee ni biti. Ali mora opet dole sii i igrati; pitaju za tebe. A ta si rekla
Rolandzenu? On se promenio. Jesi li opet bila neutiva prema njemu?
Nisam, nisam. Bila sam utiva.
Jer bi inae trebala da odmah popravi. Oko ponoi putuje on natrag.
Oko ponoi. Eliza se odmah spremi i ree:
Ja u odmah doi.
Ona sie dole i ree kapetanu Henriksenu:
Ja neu.
On ne odgovori nita.
Moda greim, ali mi je nemogue.
Moda, dobro.
 Dobro, dobro, bilo je sve to je rekao.
Ona nije htela da se vie objanjava. I kako je kapetan utao, stvar je bila svrena.
Eliza ode na stanicu i depeira sobarici Los u Bergen da ne treba da prihvati Rolandzenov
poziv jer ne misli ozbiljno. Pismo sledi. Eliza Mak.
Kad se vratila, igrala je.
Je li istina da se oko ponoi vraate?, upita ona Rolandzena.
Istina je.
Ja u putovati s vama do fabrike. Imam posla.
I opet ga pomilova po ruci.
Knut Hamsun

(1859-1952)

Norveki pisac. U knjievnim poecima pisao je romantiarskim stilom. Dobitnik

Nobelove nagrade za knjievnost 1920. godine.
Tridesetih godina 20. veka aktivno se bavio politikom.
Dela: Pan, Misterije, Blagoslov zemlje, Avgust, Skitnice, Rua, Po zaraslim
stazama, Plodovi zemlje, Nitkov iz skitnikog ivota, Krug se zatvara, Glas ivota,
ene na studencu, Viktorija, Urednik Lunge, Zavodnik i druge prie.
Napomene
[1]
Otvor na krovu ili zidu kue za dim, za svetlost, za prolaz.
[2]
Petao na krovu.