Ранко Јаковљевић

СВЕТЕ ВОДЕ И ЖАР ПРЕДАКА

''Ко додирне свете воде Дунава, загрлио је цели свет''

Међу мноштвом обредних радњи својствених кључкој регији, од оних који су се

до данас задржале у употреби, својом сложеношћу и симболиком издваја се
пуштање воде за мртве. На Велики Четвртак спреми се 3, 6, 7 корена жутог
кукуруза, колачићи од пшеничног брашна, воштаница колико у породици има
гробова, букова дашчица направљена на Светог Јована и буков жар у кадионици.
Све се стави у котарицу исплетену током једног дана и односе на Дунав или поток.
У последње време Кладовљани углавном жртвене дарове односе на поток у
близини Лолићеве чесме, иза Црквеног рита. Након што се прекрсти, жена
проналази у води белутке- 5, 7 или 13. Сваки камен прекрсти, пољуби и ставља
десно од себе. Потом у воду потопи комад платна и по њој поређа белутке, од већег
ка мањем. Следи чишћење дна потока испод простирке, ''да би вода брже и
правилније текла''. Онда распиреним жаром пали свећице и лепи их за букову
даску. Свеће, врг, колачићи, корење кукуруза, вода, окаде се трипут димом
тамјана, босиљка и чубре. Онда се пушта вода за душу мртвима- напуни се врг а
вода сипа преко корпе и белутака изговарајућуи у себи ''Да се види на оном свету
моме...'' Свакоме покојнику намењује се три врга. На крају, жена се прекрсти и
пушта воду сунцу, месецу и осталим небеским телима ''да би Бог подарио здравље
онима који су у животу'' (Чајкановић, 1994, 285-286).

''У Источној Србији и Банату ватре у част мртвих палиле су се на Велики четвртак
и о покладама. Оба су празника хтонска. Сматрало се да је други свет отворен од
Великог четвртка до Спасовдана и да је тада могућа комуникацијиа између овог и
оног света. За паљење обредне ватре коришћена је искључиво слама од бурјана, и
то само оне стабљике које се нису повијале нити су додиривале земљу.
Припремљени бурјан није смео бити стављен на земљу нити је уношен у кућу.
Свежњеви су вешани под кућну стреху, где је доношен на Велику Среду,
искључиво на леђима. На тај дан бурјан је стављан девојкама испод јастука, да
ноћењем уз њега на узглављу буду заштићене од злих чини. У другим крајевима, у
исте сврхе, он је стављан за појас, у маловрбичком атару то су били остругани
делови корена. На Велики Четвртак ватра се зором пали пред кућом у дворишту и
може се наменити појединачним покојницима, односно за свакога од њих по једна
ватра. У Бруснику и Штубику ватре су се ложиле крај воде а у Рајцу на гробљу,
чело главе покојника. Јабуковачки крај познаје обичај паљења три ватре: за Бога,
Сунце и покојнике. У Свињици на Ђердапу ове ватре зову се ПРОСЕТ. У једном
црквеном документу из 1675.г. владика Сава Бранковић помиње ватре у част
мртвих о Великом Четвртку и веровање да они долазе до њих и комуницирају са
овоземаљским светом '' (Зечевић 1978, 109-111). Ватре су морале бити без дима.

Године 1951 комисија народноослободилачког одбора испитивала је животни

стандард, начин живота, обичаје... на подручју среза Кључког (Комисија СНО 1951,
1). Везано за трудноћу утврђено је да се ''пред порођаје врше разна бајања''-
трудници се кроз недра пушта јаје, верујући да ће се због тога лакшепородити, ''као
што пада јаје на земљу''. Пупчана врпца сечена је маказама, ножем или српом, па
везивана са длаком с главе и свиленим концем, тако да ће дете, јер је длака скинута
са чела, увек бити ''прво међу првима''. Три дана од рођења мешена су три колача-
''литургије'' и полагана уз узглавље дететовог и то на послужавнику или на очевој
кошуљи. Ако мајка сања добре снове, детету ће живот бити леп (Комисија СНО 9).
Истражитељи су нашли да само у једном селу- Кладушници постоји 15 баба и 10
мушкараца који стоку лече бајањем, поштањем крви и бодењем. У селима крај
Дунава, да се покојник не би повампирио трећег дана од смрти три жене одлазе на
његов гроб, узму земљу у руке и ћутећи одлазе до реке, где земљу баце, ''да га вода
однесе''; други начин састојао се у закивању мртваца за дно сандука гвозедним
клином, кроз стомак (Комисија СНО, 10, 20) Најсложенија процедура спречавања
вампирења подразумевала је врачање након чега се мртвац ископа, распара уздуж и
попреко, тако да се тиме начини крст, након чега се поново укопа (Комисија СНО
20-21)..
Како би супружнике умилостивиле, учиниле толерантнијим, жене су прибегавале,
део његове одеће бацити неприметно у ковчег с покојником говорећи ''Ако овај
проговори, то и ти да приговориш на оно што ја радим'' (Комисија СНО, 10). Када
се удовац или удова имају проблем са полним моћима или остварењем жеље да
поново склопе брак, прибегавају откопавању недавно сахрањене особе, не би ли у
сандуку пронашли део њихове одеће, чијим ''сахрањивањем'' су ''везани'' (Комисија
СНО, 10). Раније су у Корбову на подушја позивани сви мештани и то посредством
сеоског бирова- добошара. Корбовљанин Јован Јовановић примећује да ''имамо
једну болну појаву која у својој оригиналности надмашује све крајеве у нашој
земљи, па и у целом свету. Нигде се више не празнује него у кључком срезу'' (1938,
53). Ради се о мноштву локалних празника везаних за одређене обредне радње,
попут зеленог четвртка, затвореног уторка, медвеђег дана, дана за црепуље, за
богиње, огњеног дана, дана градобитине...

Љубавне чини биле су веома популарне. Обред се често састојао од одласка на

поток што тече у правцу исток- запад, и то пре зоре, са теглицом меда и струком
босиљка у руци. Пошто се поток опкорачи и поглед упре ка истоку, босиљком се
прелази по води уз изговарање речи:... ''Света Марија ставила ме у сребрно
корито/ и прала ме, и прала/ Ни такву ме није оставила./ Стављала ми на главу
месец сјајни,/ на прса бљештаво сунце,/ на рамена две звезде Данице,/ на леђа
ружу прекрасну,/ по наручју и бедрима ситне звезде,/ да цео свет гледа у њих,/ а
са још већим жаром он...'' (Гацовић, 1986, 90).

Код православних верника посебан значај има обред кађења, како у породичним
домаћинствима, од којих свако има сопствени прибор за ову процесију, тако и у
богослужбеним храмовима. Пре служења, кадионица се благосиља да би се потом
држећи је у десној руци једном махнуло испред себе, од доле горе, други пут
пореко, слева на десно- назначење крста. Кађењу у цркви подлежу престо,
жртвеник, горње место, олтар, иконе, појци и верници. Цео храм кади се на
вечерњу, у почетку свеноћног бденија, на јутрењу, у почетку јутрења, на литургији-
после отпуста проскомидије пред почетак литургије. Часни крст кади се на јутрењу
на Крстовдан и у Крстопоклону Недељу. Плаштаница се кади на Велики Петак, на
вечерњу унакрст, и на Велику Суботу на јутрењу. Свето еванђеље подлеже овом
обреду на 3. и 6.часу на царским часовима уочи Божића, Богојављења, на Велики
Петак; на 6. часу на Велики Понедељак, Уторак и Велику Среду. Приликом
крштења свештеник кади унаоколо, а при малом и великом водоосвећењу,
обручењу, јелеосвећењу унакрст. На опелу каде се и тело умрлог и сви присутни
(Николајевић, 1982,7-11). Овим чином изражава се жеља да се молитве услише
узносећи се ка престолу Божијем као дим тамјана, што је симбол благодети
Господње, према небу.
 ЛИТЕРАТУРА

- Гацовић Славољуб, Обичаји у врачању Влаха Источне Србије, ''Развитак'' бр.3,

Зајечар 1986.г.

- Зечевић Слободан, Грејање покојника, Етнолошке свеске 1 /1978

- Јовановић Јован, Особености Кладова и околине, ауторско издање, Београд

1938.г.

- Николајевић Василије, Велики типик, Завод за умножавање при Светом

архијерејском синоду СПЦ, Београд 1984.г.

- Чајкановић Веселин, О врховном Богу у старој српској религији, ''СКЗ'', ''БИГЗ'',

''Партенон'' Београд 1994.г.