Поклоничко путовање у Русију и Украјину од 07. До 21.05.2015.

Прво одмориште – Манастир Светог Ђорђа – у њему је мати Ефросинија,

великосхимница. У манастиру се налази Чудотворна икона Пресвете Богородице
Бездинске. Целивали смо делић моштију Светог Ђорђа, часне вериге и присуствовали
Молебану за пут. Отац Максим из Гргетега нам је рекао да је аутобус пре поласка
шкропљен светом водицом споља и изнутра. У манастиру се обавља јелеосвећење
једанпут месечно, том приликом долази јако пуно света. Ђурђевдан им је слава. Кнез
Радул (1450-1480) је позвао себи митрополита Максима (Бранковића) да га измири са
братом – Богданом, што је свети Бранковић и учинио. Основала га је мати Ангелина са
синовима Ђорђем (потоњи владика Максим) и Јованом. Манастир се налази у близини
Темишвара у месту Манастир.

Румуни и Срби никад нису ратовали. По плану Николе Пашића, Србија је требало да буде
иза Темишвара. Румуни и данас територију до овог града зову Зона. Румуни су нашу
делегацију, која је преговарала о границама напали алкохолом и лаким женама. Такосу
добили територије.

Иако игуманија Ефросинија тешко хода, што је последица прелома скочног зглоба десне
ноге, управо се вратила из бање и има дијагнозу остеопорозе,ипак нас је лично испратила,
уз помоћ штаке до аутобуса. Сестре су нас дочекале колачима, кафом и чајем, другог дана
манастирске славе.

Јаши – Мошти Свете Петке – Пут до Јашија траје 24 сата. Постоји та чињеница да су
мошти Свете Петке топле. Ми смо први ушли у храм, чим је отворен. Целивали смо мошти
више пута (5) и сваки пут су имале телесну температуру изнад 36 степени.Присуствовали
смо јутрењу и литургији која је трајала бар 3 сата, дуже него код нас. Цео град живи са
Светом Петком. Деца која иду у школу, долазе светитељки пре и после школе, запослени
пре радног времена, студенти, богослови... Храм где су мошти се реновира. Сливају се
реке верника. Литургија је одељена од средњег дела цркве где су мошти и икона Пресвете
Богородице с леве стране. У олтару, на солеји испред иконостаса, за десном певницом је
део где се врши служба Божија и сви свештенослужитељи, чтеци, ђакони и богослови су
одељени црвеном траком, почев од прве налоњске иконе. Све време је код тих
граничника, и пре светог причешћа, изнета посуда са нафором. Румуни су непосредни, не
обазиру се да ли се чита из Дела апостолских или Јеванђеља, улазе, целивају две
налоњске иконе на солеји и иконе са иконостаса. Са великих, упаљених свећа на налоњу,
две покрај заједничке иконе Светог Ђорђа и Свете Петке, верни пале своје свећице. Кад
заврше целивање, излазе напоље и опет затварају пролаз за собом. Веома мало Румуна се
причешћује с нама, иако се дневно врше две-три литургије, што значи да они нису
поборници честог причешћивања.

На граници смо са Украјином. Нема страха. Ми идемо североисточно а сукоби су на

југозападу (Доњецк, Одеса...).

Манастир Банчина, Украјина – Његов оснивач је отац Михаило, рођен у Румунији, 8

км. од Украјине. У Букурешту је млад доживео инфаркт, оперисао се, молио се Богу да још
мало живи. Након хируршке интервенције дошао је у Украјину, у део познат као Буковина
у коме му се 1995. јавила Пресвета Богородица и рекла му где да подигне манастир, прву
цркву са седам олтара. Саздао је и метох за болесну децу (прихватилиште). Деца болесна
највише од ејдса сабрана су из свих делова некадашњег Совјетског савеза. О њима се
брину милосрдне сестре (беле мараме на глави), а у храму се даноноћно чита псалтир.
Деца изгледају здраво, задовољно и срећно. Као да су у рају. Види се да се о болесној
деци брине првенствено Мајка Божија. Цела Украјина обожава оснивача манастира, иако
је Румун. Након јављања Пресвете Богородице, замонашио се и постао отац Михаило.
Прво дете које је умрло од сиде 1999. је дечак Сергеј, за њим игуманија Серафима и
монахиња Херувима. Они су сахрањени на манастирском гробљу, а тело преминулог
дечака је извађено из земље нетрулежно. На манастирском гробљу су погребени и
родитељи оца Михаила. У конаку манастира Банчина собе су вишекреветне (6 или 8
кревета). Имали смо два бесплатна оброка: вечеру и доручак. Незаобилазно јело је каша
од хељде а пију се чај или сок од компота.

У манастиру Банчина постоји камен на коме се молио Свети Серафим Саровски. Лично
видео Стојан, вођа нашег пута, да је митрополит Лонгин, на Васкрс, шкропећи верне, док
му његов помоћник придржава капу, лебдео у ваздуху.

У манастиру постоји црква посвећена икони Пресвете Богородице званој Благодатно небо.
У капели посвећеној Светом Серафиму Саровском је камен где се свети молио. Скит у коме
су схимници. Има преко 200 радника које плаћају.

Кијев – Покровска-Голосијевска пустиња. Ту смо преноћили и били на светој

литургији. Овде је била монахиња Алипија, рођена као Агапија Аведејева (између 1905. и
1910-1988). Када се прислони ухо на плочу њеног гроба, мермерног саркофага, чују се
откуцаји њеног срца. Са Шумског гробља у поседу Вазнесењско Флоровског манастира су
њени земни остаци 2006. године пренети у новоизграђени Покровски манастир. Матушка
Алипија се подвизавала управо на развалинама Голосијевског манастира, срушеног 1926.
Тврдила је да ће боравити онде „Увек, али не одмах“, што се и десило пошто је манастир
за чије се обнављање молила, обновљен крајем 20.века. До затварања Кијевско-печерске
лавре 1961.године она се молила 7 година у шупљини стабла огромне липе, као
затворник, унутар манастирских зидина. Народ јој се обраћа, пише јој писма. И она
услишава његове молбе. Још увек није проглашена за светитељку, али је народ слави и
поштује као да јесте. Поштована као Света Матрона Московска. Она је била прозорљива,
Христа ради јуродива, предвидела је чернобилску катастрофу и пешке, месец дана пре
„великих пожара“ како је наговестила, обишла цео Кијев потпомажући се штапом, да би
се на лицу места молила за његово спасење. Родитељи су јој стрељани 1918. када је без
велике кукњаве, самоиницијативно прочитала Псалтир за умрле. Претпоставља се да је
тада била осмогодишња девојчица. Десет година је провела у затвору, гулагу, чудесно се
избавивши уз помоћ Светог апостола Петра. Од раних шездесетих година прошлог века до
смрти провела је у Кијеву, а своју смрт је предвидела, јер је питала у који дан пада
30.октобар, и наговестила је још да ће током њеног погреба падати снег, што се и
остварило. Увек има много поклоника, а највише у дан њеног представљења.

Китајевска пустиња, смештена на полуострву Китајево на Дњепру. Овде се као

мушкарац подвизавала Доситеја, која је као отац Доситеј Светом Серафиму Саровском
рекла да се врати у Саров и да ће се тамо прославити, тако што ће прво себе спасити и да
ће спасити многе. Мошти оца Доситеја, тј. Доситеје не желе да буду откривене. Због пола.
Кад год су хтели да је изваде из гроба, она је бежала два метра дубље у земљу. Тако да су
на крају њени поштоваоци то прихватили и направили јој споменик од мермера.
Преподобна Доситеја је рођена 1721. г. у Рјазању у племићкој породици. Основно
образовање је стекла у Москви од своје баке Порфирије која је била монахиња
Вазнесенског манастира. Она је девојчици усадила љубав према подвижничком животу и
светим врлинама.
Кад је Порфирија примила постриг у велику схиму унука се вратила у родитељски дом.
Међутим, и овде је наставила да живи као у манастиру, јер је у световном животу ништа
није привлачило. Родитељи су били забринути због њеног понашања и желели су да је
што пре удају. Међутим, светица је то избегла. С петнаест година је обукла мушку одећу и
отишла у Тројице-Сергијеву лавру где се представила као сељачки син Доситеј. Примљена
је за искушеника и постављена је за црквењака.
Три године касније светица је тајно побегла из лавре како је родитељи не би нашли.
Упутила се у Кијево-Печерску обитељ, али тамо није примљена, јер није имала личну
карту. Пошто није имала другог излаза од тада је почела да живи као отшелница у пећини
у близини Китајеве пустиње.
Доситеја се хранила хлебом и водом које је на улазу у њену пећину остављао један монах.
За време Великог поста се затварала и јела је само дивљу траву која је расла у близини.
Потпуно устремљена ка Богу у подвигу и непрестаној молитви у изобиљу је удостојена
дарова пророштва и прозорљивости, захваљујући којима је ускоро постала позната у
околини Кијева. Многи хришћани су долазили код „затворника Доситеја“ како би са
свештеним страхом саслушали његове савете и речи утехе кроз мали прозор кроз који се
није видело чак ни његово лице. Царица Јелисавета Петровна (1741-1761) је 1744. г.
посетила отшелника и заступила се да добије монашки чин.
Извесно време пре тога преподобну Доситеју је посетио млади Прохор Машњин – потоњи
преподобни Серафим Саровски. Предвидевши судбину коју му је Господ припремио,
светица га је благословила и упутила у Саровски манастир давши му поуку да непрестано
чува на устима и у срцу Исусову молитву како би Дух Свети пребивао у њему. Једном је
рођена сестра преподобне Доситеје дошла код „старца“ и упитала шта се десило с њеном
сестром. Не откривши јој ко је светица је одговорила да Доситеју не треба више тражити,
јер се крије како би служила Господу.
Кад је вршена конфискација манастирске земље по царском декрету Доситеја се сакрила
у Даљим пећинама Кијево-Печерске лавре. Међутим, тамо није могла да стекне мир због
превеликог броја људи који су долазили код ње с различитим молбама. Четири године
касније настанила се у удаљеној келији Китајеве пустиње.
У току последњих година живота келејник и ученик преподобне Доситеје био је монах
Теофан којег је послала у Молдавију код Пајсија Величковског – великог подвижника, који
је обновио исихазам и унутрашњу молитву. По повратку у Русију Теофан је био уз
преподобну Доситеју све до саме њене смрти. Затим је испунивши вољу светице, отишао
да води отшелнички живот у Соловјецком манастиру, где је много учинио за обнављање
традиције умног делања, која је у Русији била полузаборављена.
У педесет петој години преподобна Доситеја је осетила да је куцнуо час да напусти овај
живот и отишла је да се опрости од братије обитељи. Кад се вратила у келију провела је
ноћ у читању псалама. Ујутру, 26. септембра 1776. г. затекли су је на коленима испред
иконе. У њеним рукама је била цедуљица: „Моје тело је спремно за погреб. Молим вас да
га не дирате и да га сахраните по обичају.“ Тек после смрти преподобног отшелника
Доситеја открило се да је то била жена.
Кијевско-печерска лавра основао је монах Антоније и Теодосије у 11 веку (1051) у
пећини. Угледао света за време благоверног и светог великог кнеза Владимира
Свјатославича самодршца Руске земље.Преподобни Антоније из Љубеча, града где је
рођен, отишао је на Атос да се замонаши, а онде добио благослов Пресвете Богородице
да иде у Кијев. Тамо је он ископао пештеру.

Лавра има у Горњој и доњој пештери 140 нетрулежних моштију. Свето-Успенска Кијевско-
печерска лавра. Затворена 1961. Део Унескове светске баштине. Једно од 7 чуда Украјине.

Новопострижени инок Антоније у свему угађаше Богу, подвизавајући се у врлинама. Но

особито напредоваше у покорности и послушању, чему се сви радоваху. Пошто проведе у
Светој Гори не мало времена, игуману би откривење од Бога да преподобног Антонија
отпусти у Русију. Дозвавши га к себи, игуман му рече: Антоније, иди натраг у Русију, да и
тамо будеш на напредак и утврђење хришћанске вере; и нека с тобом буде благослов
Свете Горе!

Примивши овај благослов као из Божјих уста, преподобни Антоније отпутова у Русију.
Допутовавши у Кијево он размишљаше где би се настанио. И стаде обилазити манастире
које беху почели оснивати монаси Грци, који беху дошли са митрополитом Михаилом
ради крштавања Русије. Но ти манастири не држаху савршени поредак и устав општежића.
По промислу Божјем, ниједан се од тих манастира не допаде преподобном Антонију да
живи у њему. Стога он стаде ходити у околини Кијева по дубравама и горама, све до
Берестова. Ту он нађе пећину, и сатворивши молитву настани се у њој. И провођаше живот
у великом уздржању.

По престављењу благоверног књаза Владимира власт захвати безбожни Свјатополк и седе

на великокњажевски престо у Кијеву. Желећи да истреби са лица земље своју браћу, он
уби свете мученике Бориса и Гљеба. Видећи такво крвопролиће, преподобни Антоније
поново отиде у Свету Гору.
Но благоверни књаз Јарослав, победивши Свјатополка, ступи на престо у Кијеву. Јарослав
је волео Берестово са његовом црквом у име светих Апостола; при њој бејаше презвитер
по имену Иларион, човек благочестив, велики испосник и зналац Светога Писма. (Након
много година књаз Јарослав, по вољи Божјој и уз сагласност сабраних епископа, изабра
Илариона за митрополита Кијевског) Овај презвитер Иларион одлажаше с времена на
време из Берестова на Дњепар, на брежуљак, где се сада налазе Даљне или Теодосијеве
пештере манастира, а тада беше велика шума. На том брежуљку Иларион ископа себи
малу пештеру, у којој се тајно мољаше Богу, појући псалме и правећи поклоне.

У то време преподобни Антоније се налажаше у Светој Гори, у манастиру свога пострига. И

опет игуману би откривење од Бога: „Пошљи, рече Господ, Антонија поново у Русију, јер
ми је тамо потребан.“ Игуман позва преподобнога и рече му: „Антоније! Бог тако хоће, иди
опет у Русију, и нека је с тобом благослов Свете Горе!“ – И усто игуман прорече
преподобноме, да ће он у земљи Руској бити духовни отац многим монасима. Затим га
благослови и отпусти, рекавши му: „Иди с миром!“

Са таквим благословом преподобни Антоније допутова опет у Кијево. Изишавши на

брежуљак где Иларион беше ископао споменуту малу пештеру, преподобни Антоније
заволе то место. И помоливши се Богу са сузама, рече: „Господе! нека на овом месту буде
благослов Свете горе Атонске и молитва мога оца који ме постриже! Утврди, Господе, моје
настањење овде!“

Рекавши то, преподобни се настани на том месту. И живљаше ту молећи се непрестано

Богу, једући сув хлеб и пијући воду под меру, и то сваки други дан, а некада тек сваки
трећи дан;понекад пак није окушао ништа по читаву недељу дана, проводећи дан и ноћ у
молитвеном бдењу, и својим рукама копајући усрдно велику пештеру.
Сазнавши о настањењу преподобног у пештери, неки христољупци долажаху к њему
доносећи му намирнице и просећи благослов од њега; а неки жељаху и да живе са њим,
међу којима беше и блажени Никон. У то време дође к преподобном Антонију и
преподобни Теодосије, коме тада беше двадесет три године. Преподобни Антоније
нареди блаженом Никону, јереју и искусном црнорисцу, да постриже Теодосија.
После много година, када се престави благоверни књаз Јарослав, власт прими његов
најстарији син Изјаслав, севши на великокњажевски престо у Кијеву. Преподобни пак
Антоније у то време беше чувен по свој земљи Руској због својих многобројних врлина,
као у старини Антоније Велики у Египту. Дознавши за подвижнички живот преподобног
Антонија, христољубиви књаз Јарослав дође к њему са својом дружином, просећи од њега
благослов и молитве. Од тада преподобни постаде још чувенији, и поштован од свију. И
почеше к њему долазити христољупци, желећи да се пострижу; и он их примаше и
постригаваше.

У то време дође к преподобном Антонију блажени Варлаам, син великог бојарина

кијевског Јована, затим Јефрем, књажев евнух. На њихову жељу преподобни нареди
блаженом Никону да их постриже, због чега је преподобни са братијом имао много
непријатности. Јер не само разгневљени велики бојарин Јован дође са много момчади у
пештеру, растера богоизабрано стадо преподобног оца нашег Антонија, извуче из пештере
сина свог блаженог Варлаама, скиде му монашку одећу, обуче му блиставе бојарске
хаљине, и силом га одвуче у свој двор, – него и сам велики књаз Изјаслав, дознавши за
пострижење бојарскога сина и свог љубљеног евнуха, такође се силно разгневи на
Христово стадо преподобног Антонија и нареди да ухвате блаженог Никона који их
постриже, због чега беше нарочито љут на њега, и усто заповеди блаженом Никону да
саветује Варлааму и Јефрему да поново живе у свету, претећи заточењем њему, његовом
наставнику Антонију и свима у пештери, изјављујући да ће им и саму пештеру раскопати.

Тако велики гнев књаза, устројен „кнезом таме“, принуди преподобног Антонија те он са
преосталом братијом остави пештеру и оде у други крај. Међутим књегиња, сазнавши о
томе, усрдно мољаше кнеза да својим гневом не протерује слуге Божје из своје области,
да не би навукао онакав гнев Божји какав постиже њено отачаство, Пољску, по изгнању
црноризаца. (Кнегиња ова беше Пољкиња, кћи пољскога краља Болеслава Храброг; она
подсећаше кнеза на случај из живота њенога оца: због пострижења Мојсеја Угрина
Болеслав протера из Пољске црнорисце: гнев Божји не одоцни: краљ Болеслав умре
напрасно, а у насталој међусобној борби би убијено много епископа и бојара). Једва
умољен, кнез најзад дође себи и, побојавши се Бога, посла старцу молбу да се врати на
своје, место. Пронашавши с муком после три дана преподобног Антонија, умолише га да
се врати.

Вративши се у своју пештеру, преподобни отац наш Антоније непрестано мољаше Бога да
му подари снаге да јуначки подноси напасти, приређиване од врага, мрзитеља добра, и да
не преда зверима душе које Га исповедају, и да не заборави убоге Своје насвагда. Господ
услиши молитву преподобнога: не само распуђене овце вратише се с миром к своме
пастиру, него к њему у пештеру долажаше мноштво других, жељних спасења, молећи га
да их избави од клизавог пута таме и упути к светлости спасоносног пута. Све њих
преподобни Антоније примаше с љубављу. И пошто би их научио како се иде за Христом,
он наређиваше блаженом Никону да их постригава. И сабра се око преподобног братије,
њих дванаест на броју. Они заједнички ископаше велику пештеру; у њој устројише цркву и
келије, које постоје и данас.

Сабраној око њега братији, и руковођеној њиме, преподобни отац наш Антоније рече
једном: Ето браћо, Бог вас окупи, а ја вас постригох по благослову Свете Горе, којим и мене
постриже игуман Свете Горе; нека буде на вама најпре благослов од Бога и Пресвете
Богородице, па онда и благослов од Свете Горе. – Затим преподобни отац саопшти
братији: Живите сами, ја ћу вам поставити игумана; а ја хоћу да живим сам, као што сам
израније навикао.

И постави им за игумана блаженог Варлаама. Сам пак, избегавајући метеж и вреву,

затвори се у једној келији у тој истој пештери. Потом се пресели на други брежуљак и
стаде копати другу пештеру, која се налази под садашњим великим манастиром
Печерским.

Блажени игуман Варлаам и братија, добивши благослов преподобног Антонија, остадоше

и живљаху у првој пештери.

А када се братија умножи, те се не могаху сви сместити у пештери за време саборног

богослужења, они намислише да ван пештере подигну малу цркву. Поводом тога игуман и
братија одоше к преподобном Антонију у нову пештеру његову и рекоше му: Оче, братија
се умножава, и ми већ не можемо сви да станемо у пештери за време саборне молитве.
Стога по наређењу Господњем и Пресвете Богородице, и твојом светом молитвом,
благослови да подигнемо ван пештере малу цркву. – Преподобни им даде свој благослов.
А они, поклонивши му се до земље, одоше и стадоше зидати над пештером малу цркву у
име Успења Пресвете Богородице.

По завршетку мале надпештерне цркве, књаз Изјаслав, у светом крштењу Димитрије,

сазида цркву од камена у име светог великомученика Димитрија и устроји манастир при
њој. За игумана у том манастиру књаз Изјаслав узе блаженог Варлаама, игумана братије
живеће у пештери, јер, уздајући се у богатство, он је хтео да свој манастир уздигне над
манастиром Печерским. Али, иако постоје многи манастири, настали богатством царева и
бојара, ипак се они не могу упоредити са манастирима који настају молитвама светих,
сузама, пошћењем и бдењем. Тако и преподобни Антоније не имађаше ни злата ни
сребра, али сузама подиже манастир, неупоредљив са другима. Уосталом, блажени
Варлаам би узет у манастир светог великомученика Димитрија у време када се Печерски
манастир изграђивао.

Оставши без игумана, братија из пештере се договорише, па одоше к преподобном

Антонију и рекоше: Оче, постави нам игумана. – А кога хоћете? упита преподобни. – Онога
кога хоће Бог и Пресвета Богородица и ти, чесни оче! одговорише они. – На то им
преподобни рече: Нека вам буде игуман онај између вас, који се одликује послушношћу,
кротошћу и смиреношћу. – Тада братија молише преподобног Антонија да им игуман буде
преподобни Теодосије, јер има његову нарав и искусан је у сваком добру. И благослови га
преподобни Антоније на игуманство. Онда сва братија, њих двадесет на броју, поклонише
се преподобном Антонију до лица земље, радосни што добише таквог наставника.

Поставши игуман у пештери, преподобни Теодосије се стаде усрдно бринути о обитељи са

великим пошћењем и сузним молитвама, при чему му много помагаху благослов и
молитва његовог старешине, преподобног оца нашег Антонија који насамо молитвено
тиховаше. И Господ стаде умножавати црнорисце, те се убрзо под руководством
преподобног игумана Теодосија обрете сто људи. Видећи такво умножење братије,
преподобни Теодосије се договори са братијом да саграде манастир. Стога опет одоше к
преподобном Антонију и рекоше му: Оче, број братије све више и више расте, и ми
хоћемо да градимо манастир. – Преподобни Антоније се силно обрадова и рече:
Благословен Бог за све! Молитва Пресвете Богородице и светогорских отаца нека је с вама
и нека вам помаже!

Рекавши то, он посла једнога од братије књазу Изјаславу са поруком: „Христољубиви

књаже! Бог умножава братију, а место које имамо тескобно је; молимо те, благоволи дати
нам ону гору што је над пештером“. – Чувши то, књаз се веома обрадова и посла свог
бојарина да иноцима преда у својину гору над пештером. На тој гори игуман преподобни
Теодосије и братија положише темеље великој дрвеној цркви, саградише је и иконама
украсише; подигоше и многе келије, а сам манастир оградише кулама, па се преселише
тамо из пештере. Од тога времена тај манастир, подигнут благословом Свете Горе, стаде се
звати Печерски, јер црнорисци живљаху раније у пештери.

После тога преподобни игуман Теодосије реши да свој манастир осигура и духовном
оградом, тојест уставом који уређује живот монаха не у усамљеништву него у манастиру. И
он стаде тражити подесан манастирски устав. И у овој ствари њему помагаху благослов и
молитва преподобног оца нашег Антонија: јер по његовом благослову и молитви Господ
устроји, те се баш у то време нађе чесни инок Студитског манастира Михаил, који беше
допутовао из Грчке са митрополитом Георгијем. Овај инок имађаше при себи Студитски
устав. Преписавши тај устав у преводу са грчког, преподобни Теодосије га заведе у свом
манастиру, и устроји по њему сав поредак: како вршити богослужење, појање и читање;
како правити поклоне; како стајати у цркви; како се држати у трапези, и шта јести у које
дане. Од Печерског манастира сви други манастири руски примише овај Студитски устав.
Због тога Печерски манастир ужива преимућство првенства и части међу руским
манастирима.

У дане игумановања преподобног Теодосија који помоћу новог устава и благословом и

молитвама преподобног оца нашег Антонија вођаше живот Печерске обитељи путем
врлине, дође у ову обитељ као седамнаестогодишњи младић преподобни отац наш
Нестор, летописац руски, списатељ житија преподобног Теодосија и других. Преподобни
Теодосије, који с љубављу примаше оне који долажаху к њему, усрдно прими и Нестора по
савету и благослову преподобног Антонија. Истражујући због чега се манастир назива
Печерским, преподобни Нестор у летопису свом саопштава укратко о подвизима
првоначалника овог манастира, преподобног оца нашег Антонија.

Но да кажемо нешто о чудесима, иако не о свима, и о чесној кончини светог Антонија,

позајмљујући обавештења од блаженог епископа Симеона и блиског му инока печерског
Поликарпа, изоставивши сведочанства летописца о самим подвизима и напастима које
преподобни претрпе.

Преподобни отац наш Антоније, осамљен у другој пештери, видећи умножење и узорно
живљење Богом изабраног стада свог, прослављаше Бога веома у телу свом и у души
својој, напредујући у свима врлинама и идући из силе у силу. Зато и Бог прослави њега, те
он засија у земљи Руској разним чудесима, нарочито даром исцељења и пророштва. И
показа се преподобни отац наш и као лекар чудесни и као пророк руски.

Дар чудотворног исцељивања обелодани се код преподобног Антонија на следећи начин.

Преподобни старац сам служаше болнима, и исцељиваше их својом молитвом. Но
прикривајући смирењем дар исцељивања по својој молитви, он с благословом даваше
болесницима као лек зеље којим се хранио; и болесници, окусивши од тога зеља, одмах
оздрављаху, макар каква болест да беше на њима. Као подражаваоца оваквог
чудотворног лечења свети старац остави блаженог Агапита, који лечаше болеснике на исти
начин.

О пророчком дару светог Антонија, поред других примера. сведочи и ово што следи. Три
књаза Јарославича: Изјаслав књаз кијевски, Свјатослав черњиговски, Всеволод
перејаславски, полазећи у рат са Половцима, дођоше к преподобном Антонију по
благослов. А он, провидевши Духом гнев Божји који ће их постићи, заплака се и прорече
им говорећи: Због грехова ваших ви ћете бити побеђени од варвара и натерани у бекство,
при чему ће се многи ваши војници подавити у реци, други ће бити у ропство одведени, а
остали мачем побијени.

То се и зби на реци Алти, када књажеви једва живи побегоше: Изјаслав и Всеволод у
Кијево, Свјатослав у Черњигов; а Половци се размилеше по југоисточним крајевима Руске
земље, пљачкајући и убијајући.

Уједно с овим пророчанством књажевима преподобни Антоније предсказа Шимону, сину

кнеза варјажскога Африкана, да ће Шимон благодаћу Божјом у поменутој бици не само
избећи смрт налазиће се усред лешева, него да ће након много година први бити
сахрањен у каменој цркви печерској, о којој преподобни такође прорече да ће на чудесан
начин бити подигнута.

Све се то заиста и зби. Јер сам Шимон, враћајући се из те битке, исприча преподобном
Антонију ово: Рањен, ја лежах међу поубијанима, али ме нека божанска сила извуче
испред њих и исцели ме од рана; све пак моје блиске и војнике ја нађох читаве. Исто тако
ја двапут видех у ваздуху слику цркве која се има саградити и ја у њој погребен бити: сада,
лежећи међу побијенима на реци Алти; и раније на мору, када бежах у Руску земљу ка
књазу Јарославу, прогнан из кнежевине варјажке од мог стрица Јакуна.

Тада Шимон преподобном Антонију предаде појас и златан венац са речима: Ово скидох
са иконе распећа Христова када напуштах отаџбину своју. Ти ми предсказа да ћу бити
погребен овде; а мени би глас од Господа који ми нареди, да се овим појасом измери
темељ цркве у којој ћу бити сахрањен и чију слику видех у ваздуху; овај пак венац, по
истом наређењу Господњем, треба да буде обешен над жртвеником.

Тако се јасно обелодани, да се пророчанство преподобног Антонија потпуно поклапало са

вољом Божјом. Касније то потврди и сама стварност: након много година после овога
Шимон заиста би први сахрањен у богозданој каменој цркви печерској.

Сада опет да се вратимо к летопису и кажемо коју реч о немалој напасти коју претрпе
преподобни Антоније. Јер мрзитељ светлости добрих дела, кнез таме – ђаво, поново
покуша да преко књаза Изјаслава лиши престони град Кијев великог светилника,
преподобног оца нашег Антонија, који у мрачној пештери, као под судом, сијаше
врлинама и чудесима. Стога он устроји овакву пометњу.

После победе над Половцима народ тераше свога књаза Изјаслава да поново крене с
њима противу непријатеља који се беху размилели по Русији. Но пошто књаз не
пристајаше на то, они дигоше буну, ослободише тамнице полоцкога кнеза Всеслава који се
као заробљеник налазио у Кијеву, и прогласише га за свога кијевског кнеза, а кнез
Изјаслав побеже у Пољску. Након седам месеци Изјаслав крену са Болеславом Храбрим
противу Всеслава. Всеслав им изиђе с војском у сусрет, но кришом побеже к Полоцку. Тада
Изјаслав уђе у Кијев. Нахушкан од ђавола, Изјаслав се стаде силно гневити на
преподобнога Антонија, јер неко оклевета код њега преподобнога, како тобож он
љубљаше Всеслава, даваше му савете, и стога тобож он беше виновник све те буне у
Кијеву. Преподобни пак Антоније у то време служаше у пештери болесноме Исакију
затворнику, кога ђаво беше преластио јавивши му се у облику Исуса Христа, и једва га
оставио жива заморивши га играњем. Овом светитељевом служењу болесноме Исакију
преластитељ ђаво завиђаше много, бојећи се да тим служењем прелашћени Исакије не
буде убрзо исцељен телом и душом. И због тога ђаво на све могуђе начине распириваше
гнев у кнезу Изјаславу, да би он протерао преподобног Антонија из кијевског краја. И враг
успе у томе на неко време. Кнез черњиговски Свјатослав извештен о томе да је његов брат
Изјаслав веома љут на преподобног Антонија, посла по светитеља ноћу и тајно га узе к
себи у Черњигов. Преподобном Антонију се допаде једно месту близу Черњигова на гори
Болдини: ту он ископа пештеру и живљаше у њој. Касније на том месту би подигнут
манастир. Но ненавидник добра није дуго ликовао, јер ускоро књаз Изјаслав испита ствар
добро и непристрасно, увери се у невиност светог Антонија и познаде сплетку кушачеву.
Он посла покајнички своје изасланике у крајеве черњиговске к преподобном Антонију,
молећи га да се врати у кијевску област. Преподобни Антоније се одазва молби и врати к
својој братији.
Настанивши се поново у пештери, преподобни Антоније стаде опет пројављивати дар
чудотворства у већој мери него раније. Он се поче са великим усрђем старати око
подизања камене цркве печерске, чије зидање он предсказа, и о чему доби сведочанство
благоволења Божјег преко Шимона. Преподобни Антоније се поводом тога саветоваше са
преподобним игуманом Теодосијем, у исто време усрдно се молећи Господу.

Када се свети Антоније подвизаваше у таквој молитви, догоди се предивно чудо: не

удаљујући се никуда од Печерског манастира, као некада преславни чудотворац Николај
од Мира, он се заједно са својим једнодушним пријатељем преподобним Теодосијем
појави у Цариграду, представши Царици Небеској, Пресветој Богородици; и добивши од
Ње злата са преподобним Теодосијем, он га даде мајсторима – зидарима, да они, по
наређењу Царице Небеске, иду у Русију ради зидања цркве печерске.

Мајстори – зидари допутоваше из Грчке и испричаше то велико чудо. Преподобни пак отац
наш Антоније сегну се за другим предивним чудесима, својственим древним пророцима,
Гедеону и Илији. Јер када мајстори упиташе преподобног Антонија, на ком месту жели да
се зида црква Пресвете Богородице, он се три дана мољаше да сам Господ, тројичан у
Лицима, знаком с неба укаже место достојно за обиталиште Царице Небеске. И тада,
покренут Богом, кнез Свјатослав дође к људима који се беху сабрали ради избора таквога
места, и поклони за цркву своје имање које се граничило с пештером. А преподобном
Антонију, када он прве ноћи стајаше на поменутој молитви, јави се сам Цар Славе, Господ
Христос, и рече му: „Антоније! нашао си благодат преда мном.“ Чувши то, преподобни
Антоније измоли у Господа, да по свој земљи изјутра буде роса, а да место на коме се
има подићи црква буде суво. И би тако. А друге ноћи преподобни измоли у Господа, те
само на месту, угодном Њему за цркву, би роса, а сва остала земља беше сува. У трећи
пак дан преподобни отац благослови указано место и нареди да се оно размери
златним појасом са иконе Спаситељеве, добијеним од Шимона, и то: тридесет појаса у
дужину и двадесет у ширину, као што би Шимону наређено одозго. Затим преподобни
Антоније молитвом својом низведе огањ с неба, који не само спали све растиње на том
месту него и земљу ископа, те тако потпуно припреми то место, где би подигнута света
чудотворна црква печерска, „слична небу“, како се то вели у повести о њој.

Појавила се на том месту Пресвета Богородица, икона њена, из чијих уста излази голуб.
Таквим чудесима преподобни отац наш Антоније уготови место за цркву свете обитељи
Печерске и благослови почетак њенога зидања. После тога он стаде себе сама спремати за
одлазак ка Цркви вечној, нерукотвореној, у обитељима небеским, о којој свети Јован пише
у Откривењу: Господ Бог Сведржитељ црква је њему (Откр. 21, 22). Тако предсказа и
Царица Небеска када се у Влахерни јави градитељима цркве и рече: „Овај Антоније ће вас
само благословити на дело, јер он сам одлази у вечни покој: а Теодосије друге године иде
за њим.“

Видећи да је већ дошло време одласка и разлучења од тела, преподобни Антоније обећа
да ни по одласку свом неће оставити ово свето место на коме се подвизавао, него ће га
стално надгледати и посећивати, старајући се о њему и помажући оне што живе у њему и
оне што му са вером прибегавају. Пошто проведе у другој пештери шеснаест година,
преподобни Антоније заврши у њој свој временски живот и отиде у бесконачни, десетога
јула 1073 године, у деведесетој години старости. Његове свете мошти су биле удаљене од
очију људских попут Мојсија, законодавца Израиља. Тело упокојеног законодавца
израиљског Мојсија би сакривено од гледања (5 Мојс. 34, 6); тако исто сакривено је и тело
преподобног оца нашег Антонија, законодавца руског. Они који се дрзнуше раскопати
место где је положено земно тело преподобног оца Антонија, били су опржени суктањем
огња, и силне болове осећаху од тих опекотина све док се нису покајали за дрскост. Но
иако су мошти преподобног удаљене од нашег вида, ипак обилно творе чудеса, помажући
свима који са вером прибегавају к њему. Часне мошти преподобног Антонија избављају и
од различитих недуга који војују не само на тело него и на душу. То је нарочито искусио
свети Јован Многострадални: борећи се три године са нечистим страстима, и много
пропативши, мучен блудном пожудом, он дође на гроб преподобног Антонија, и ту
проведе дан и ноћ у молитви. И гле, он чу глас преподобнога упућен њему: „Јоване,
Јоване! Ти треба да се затвориш у овој пештери, да би, уз помоћ Господњу, престала
борба, окончана усамљеношћу и ћутањем“. – Јован то учини. И благодаћу Божјом, на
молитве преподобног оца нашег Антонија, би спасен: нечисте страсти телесне, иако скоро
тридесет година нападаху на њега заједно са нечистим дусима, ипак га, како видимо из
његовог житија, не победише.

Преподобни отац наш Антоније, као што обећа, не остави ни своје свето место. Бринући се
о њему, он се, по престављењу свом (као и раније за живота), јави заједно са
преподобним Теодосијем у Цариграду, и ту уговори са грчким иконописцима о изради
чеоних икона за печерску цркву; притом даде им довољно злата, као и раније зидарима са
истим преподобним Теодосијем; и посла их у град Кијев у Печерски манастир к
блаженоме Никону, тадашњем игуману, као што о томе казује повест о украшењу свете
цркве печерске.

Преподобни отац наш Антоније показа се веродостојан и у обећању свом, да ће по

одласку свом помагати онима који га љубе, да живот свој, проведен на његовом светом
месту, окончавају у покајању и удостојавају се помиловања од Господа. Ово обећање
чудотворно се зби самим делом на блаженом Еразму, црнорисцу печерском. Оплакујући
злато утрошено на украшавање цркве печерске, он паде у љути недуг; седам дана лежаше
он без свести, и већ беше на концу, али се никако не могаше без покајања преставити, и
на том светом месту погребен бити. И гле, у осми дан њему се јави преподобни Антоније
са преподобним Теодосијем и рече му: „Молисмо се Богу за тебе, и Он ти дарова време за
покајање“. – Еразмо одмах оздрави, и тако се савршено покаја, и би помилован од Бога,
да у трећи дан премину. Он се удостоји те би прибројан к лику светих, као што пише у
његовом житију.

У 14.веку манастир је преузет од стране пољско-литванске заједнице уз насиље унијаћења

и затирања православља. Краткотрајни покушај обнове у 15. веку, у руске руке се враћа
тек у 17. Значајна улога Петра Могиле у обнови лавре и оживљавању монаштва. У 19. веку
митрополит кијевски Филарет у пустињи посејао шуму. Чудесна молитва учинила цео град
зеленом баштом. Лавра гледа на Дњепар, а у њеној близини су била три језера у којима су
монаси ловили рибу. Једног дана пред митрополита Филарета је изашао старац, на коњу,
уплакан, јер није имао ни рубље да сахрани своју жену. Свети јој је обавио опело.
Јуродиви Филофил прорекао да ће Свети Алексије, рођен нем, из царске породице, да
буде свештеник. Сви су мислили да је то немогуће, док га једног дана Свети Филарет није
поздравио речима „Христос васкрсе“, а дечак му разговетно узврати „Ваистину васкрсе“.
Свети Јона Кијевски, на чији је дан слава града Кијева, кад је имао 6 месеци, мајка га
ставила на поњаву у двориште испред куће и обављала своје послове. Господ га узнео на
небеса и рекао му шта ће бити. У храму Живоносни источник на једној сасвим црној икони
се указали ликови Исуса Христа, Пресвете Богородице, Архангела Михаила и Светог Ђорђа.
Типик студитски. Први игуман Теодосије, други Никон.

Свети Андреј Првозвани је основао Кијев. Њему је посвећен Трг славе. Унијати данас хоће
да преузму Лавру. Јуче нове власти нису дозволиле улазак народа у лавру. Црква
Теодосија постала је расколнички манастир.

Кијевски старац Јона је дошао по благослову Светог Серафима Саровског у Кијев да оснује
манастир. Али, Синод није дозволио. Тада се Мајка Божија јавила у пратњи светитеља
Старог и Новог завета Јони и питала га: „Ко је тај што мене не слуша?“ Свети Јона је
написао молбу цару Александру II да одобри и помогне зидање манастира. Цар је био у
невољи јер није желео да се замера Светом Синоду, али је желео да изађе у сусрет
молитељу. Потом се десило да су цара желели да убију, да изврше атентат на њега али је
царски војник спречио пуцањ. (Филм „Сибирски берберин“) Цар основао манастир.
Пресвета Богородица се девет пута јавила преподобном Јони. У част Тројицког манастира
слави се Икона Пресвете Богородице Тројеручице. Говорило се „Ако желите да видите
упокојене светитеље, идите у Лавру, ако желите да видите живе, идите у Тројицки
манастир. Он је затворен после смрти светог Јоне. 1998. Јонини ученици Полихроније и
Дамјан прешли у Лавру и пренели мошти светог старца.

Лавра 1961.претворена у музеј. Те године су у порти Лавре деца шутирала лобање светих.
Отац Игор имао рак. Он је своју гробницу на Зверињаку уступио старцу Јони (мошти без
главе) и добио здравље. То је било прво чудо Светог Јоне. 1993.извађене његове мошти и
похрањене у његовом манастиру. Глава Светог Јоне нашла се код неког уметника. Он је
цртао по њој. Директор Музеја рекао да свако ко хоће може да узме мошти. Отац Игор се
пријавио да узме обезглављене мошти за своје рођаке. Оздравио.

Низбрдо, испред лавре „пут поклоника“, дрворед белих и лила јоргована. Прво смо
посетили Доњу лавру, у којој има много више кивота и моштију него у Горњој пештери.
Али, Горња је лавиринт и људи понекад не могу да се врате, иако постоје маркери правца
и свако носи свећицу. За сваку пештеру пали се по једна (укупно две), након обиласка оне
се угасе и понесу кући да се упале кад настане неки проблем, духовни или телесни.

Манастир Ваведења – Икона Призив на смирење – Матушка Матрона Иворова

основала манастир. Милосрдна сестра. После смрти свог мужа, пуковника у Кримском
рату купила неколико кућа у једној улици и основала манастир, примивши монашко име
Димитра у част Светог Димитрија Солунског. За време Октобарске револуције њене мошти
изнете на Зверињак. „Што са презиром однесосте, са чашћу ћете вратити“. За време СССР
манастир претворен у Болницу за трансфузију крви. 1938.кад је отворена лавра почела да
враћа људе. У лаври живео отац Дамјан, непрекидно служио литургију и свеноћно бдење.
Када је монаштво поново задобило манастир чији је отац Дамјан постао старешина,
изузев пећина није било ништа. Али за 5 месеци је обновљен, док су маловерни тврдили
да се не може брже изградити од 5 година. Било је како је рекао отац Дамјан. На празник
Светог Серафима Саровског икона на стаклу је променила боју и показали су се обриси
(као цртеж) Пресвете Богородице Призив на смирење. Отац Дамјан се дуго молио над
иконом, али се ипак појавили новинари који су га оптужили да је у питању превара. Он је
образ Пресвете Богородице мирно дао на анализу. Обе иконе стоје једна поред друге
испред иконостаса и обе су чудотворне. Друго изображење представља само обрисе
Пресвете Богородице на стаклу, али има исто дејство као првобитна икона, огромних
димензија, рађена на дрвету, јајчаним пигментом.
Русија – Оптина пустиња По предању је основао разбојник Опта, пошто се покајао за
своја дела. Пајсије Величковски основао је институт старчества. Одговарајући на питање
чиме се старац разликује од осталих рекао је: „ Остали суде по разуму и искуству, а старац
по Духу Светом“.

По једној причи игуманија Шамординског манастира близу Оптине, Софија, хтела да

побегне у манастир када су родитељи хтели да је удају. Дошла код старца. Али, старац
Амвросије јој одрече „Не у манастир“. Знао је да је њеном мужу кратак животни век.
Примила савет без роптања. Кад се муж упокојио, добила благослов од свог старца и
постала прва настојатељица оближњег манастира.

У Оптину се сливали књижевници, богаташи, философи, људи свих класа, зато што су
знали да ће добити одговор који траже. Долазио Гогољ. После написао „Толковање на
литургији“, „Преписка са пријатељима“. Достојевски у роману „Браћа Карамазови, показао
старца Амвросија као оца Зосиму. Гогољу није дат благослов да остане у манастиру и
замонаши се, зато што је својим делом помагао људима.

Кад је умро старац Зосима, очекивали су мирис мира, али се раширио мирис смрти. И
старац Амвросије. Старци Мојсеј, Анатолиј, Анатолиј II, Иларион и Никон, последњи
старац Оптине.

Старци практиковали духовне савете и обновили умну молитву.

Лав Толстој долазио. Касније писао да не верује у Свету Тројицу. Основао своју религију.
Имао близу сто година. Душа страдала и тражила Господа пре смрти. Он није могао да
прође кроз света врата зато што је одлучен од цркве. Старац је осетио да је Толстој код
скита и послао је свог келејника по њега, али жена и кћерка нису биле верујуће. Њега су
ђаволи одвраћали и није могао да нађе пут, а када је видео келејника, окренуо се и
побегао. Писац његове биографије је Шјортков (у преводу значи бес) рођак. Када је
умирао тражио је да дођу старац и владика, али жена није дозволила владици да уђе. Зато
се самртник није покајао и причестио. У женском манастиру близу Оптине се подвизавала
Толстојева сестра, духовно чедо о. Амвросија.
Главни храм је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице. Из иконе Свете Тројице истиче
мирисно миро. Ово је чудотворна икона, као и икона Пресвете Богородице звана
Створитељица хлебова. Ту је и икона Калушка (област Калуха) Пресвете Богородице.

После Октобарске револуције, комунисти разрушили све храмове. Остао као последњи
старац Никон, који је оставио за собом дневник у коме је описао страдања монаштва.

Преподобни Амвросије Оптински увек говорио у стиху, или у шалама.

Од Оптине направили затвор. Крајем 20.века почела обнова. Старац Амвросије Оптински
1988, кад и Блажена Ксенија Петроградска постао преподобни. Прво обновљен храм
Ваведења, потом Казањски, Владимирски... 23.10.је дан сећања на Преподобног
Амвросија Оптинског, тад су му откопане мошти, похрањене у храм Ваведења, следећег
дана – 24.10.помињу се остали старци оптински чије мошти су изложене у Казањском
храму. Старац Илија, о. Зосима и Мелхиседек, отац Бенедикт. Отац Роман, ђакон, дивно
певао уз гитару, измолио кишу приликом пожара који се догодио током заседања сабора у
Калузи, када су сви побегли, само је он остао. Подвизавао се на обалама реке Жистре.
Основао скит Светог Јована Претече. За њега је Свети Филарет Московски написао устав.
Из шуме Раслов позвао старце. Заједно су читали устав. Женама забрањено да долазе.
Вода Источник преподобног Пафнутија Боровита је газирана, дарује исцељење
погружавањем. Има и извор Светог Серафима Саровског.

Велика и страшна чуда се догађају над Оптином. Она је поприште духовне борбе целе
Русије, новог доба.

У новије време забележен је случај писца Нила који је певао за певницом. За време
вечерње службе, на „Честњејшеју херувим“ скинуо се го, раширио руке и пошао ка олтару.

Река Жиздра се излива. Дечаци пошли на реку. Барка им се преврнула. Утопили се у реци
на Васкрс.

Случај убиства тројице из братије – јеромонаха Василија (Поелакова), Трофима

(Татарникова) и Терапонта (Пушкарева), такође на Васкрс 1993. Сатаниста у кога је ушао
бес, напао их је у близини звоника, када су они пошли да звоне. Целу литургију је био
присутан. Монах Василије био у скиту и дошао на крају литургије да се причести.
Опседнути све време наглас говорио „Убиј, убиј...“ На његовом ножу угравиран број 666.
Чекао је да се монаси причесте. Убијени, изгледали су као анђели. Власти хтеле да раде
обдукцију, али то није била добра идеја зато што су били управо причешћени. Шест сати
су били изложени. Јеромонах Василије, који је писао прекрасне стихове и каноне, а био је
и физички јак, ватерполиста, се усрдно молио за венац мучеништва. И добио га је. Они се
налазе у цркви Марије Магдалене.

У Оптини се треба молити за послушност. Град Козељск је из периода старе Русије. Када су
Монголи напали, многи од бранитеља су се замонашили.

У основи, руско старчество је засновано на аскетизму и мистичним традицијама Источне

цркве, чији су главни носиоци били Исихасти (од грчког исихиа – мир, ћутање).
Први трагови старчества у Русији налазе се у делима Св. Кирила Туровског (XII) и Св.
Аврамија Смоленског (XIII век). Међутим, тек с појавом светог Нила Сороског (1433-1508.
године) може се говорити о старчеству као систему васпитања младих калуђера, чија је
школа руском монаштву дала три поколења стараца. Посебно су били познати Заволошки
старци, који су живели у мањим манастирима и скитовима северно од горњег тока Волге.
Нил Сорски је отишао на Атон једно столеће после победе Исихаста и тамо открио њихово
учење. Вративши се у Русију, увео је своја правила монаштва, која, у ствари, повезују стару
аскетску традицију Источне цркве и руско старчество. Сорски скит се састојао од више
келија распоређених на довољном растојању једне од друге да калуђер не може чути
брата до себе и да не може видети даље од суседне келије како не би губио сабраност
током молитве. У келији је могао живети само монах с једним до два ученика.
Опште трпезе није било и сваки калуђер је својим радом морао да обезбеди одећу и
обућу за себе. Браћа су се сакупљала два пута седмично на свеноћном бдењу у цркви. Нил
је сматрао да манастири не треба да владају земљом и селима и да постојеће поседе
треба дати држави. Због тога су његове присталице и он добиле назив „Нестјажатељи“
(они који не стичу имања). По историјским изворима, архијереји и манастири су у то
време поседовали више од трећине обрадиве земље у Русији и многи нису желели да се
одрекну тог богаства. Под притиском богатог, земљопоседничког и све више
посветовњаченог монаштва, аскетизам се, а тиме и старчество као унутрашњи и мистички
процес, повлачи. Старчество је у Русији у XVII и делом у XVIII столећу готово ишчезло.
Петар Велики је почетком XVIII века секуларизовао црквену власт и укунуо институцију
патријарха, а Свети синод је потчинио државним властима. Тај процес је наставила
Јекатерина II у другој половини истог столећа, извршивши реформе у цркви и одузевши
архијерејима и манастирима више од девет милиона хектара обрадиве земље (више од
територије данашње Србије).
Осиромашћење манастира, с једне, и појава старца светог Пајсија Величковског, с друге
стране, утицали су на обнављање руског старчевства крајем XVIII века. Пајсије је рођен у
Полтави (данашња Украјина) 1722. године, и још као младић посветио се монаштву. У
почетку је био у руским, затим у молдавским манастирима, а 1746 године отишао је на
Свету гору атонску. Тамо је више од петнаест година изучавао и практиковао аскетско-
мистичке методе Исихаста. Касније се посветио и старчеству. Са групом својих ученика
вратио се у Молдавију, где је постао архимандрит. Многи руски монаси, жељни аскетског
живота и духовног уздизања, отишли су у Молдавију да уче код старца Пајсија. После су
они пренели старчество у Русију. Међу њима су најпознатији Клеопа, Теодор, Теодосије,
Атанасије Филарет и Василије.
Крајем XVIII и почетком XIX столећа настало је неколико центара руског старчества:
Рослављске шуме, Кирило-Новојезерски манастир; Плошћанска, Санаксарска, Саровска и
Оптинска пустиња .
Саровски манастир се налази недалеко од града Темникова и знаменит је, пре свега, по
старцу Серафиму, једном од најуваженијих светих људи Руске цркве. Живео је дуже од
педесет година као калуђер, од тога двадесетак крајње аскетски удаљен од осталих
монаха, уз вишегодишње потпуно ћутање. Његов аскетски подвиг је и хиљадудневна
стална молитва, клечећи на великом камену. Тек после свега тога себе је сматрао
достојним да подучава друге.
У духовно-религиозном зивоту Русије XIX века посебно место заузима Оптино-Ваведенски
манастир, у коме је Леонид, некадашњи ученик поменутих стараца Василија и Клеопе,
увео старчество. После Леонида, старчество је у том манастиру преузео на себе Макарије,
затим Иларион и Амвросије. Традицију су наставили Амвросијеви ученици Нектарије,
Јосиф и Анатолиј. Последњи оптински старац био је јеромонах Никон, упокојио се 1931.
године. Било је монаха који су учили код оптинских стараца, а после тога су сами
преузимали обавезу старчества по другим манастирима.
Приближно једно столеће постојала је школа старчества у Оптини, све док бољшевичке
власти нису затвориле манастир, после декрета из 1918. године.
Оптински старци су извршили значајан утица на знамените личности из круга руске
интелигенције у XIX и почетком XX века: писце – Алексеја и Лава Толстоја, Николаја Гогоља,
Фјодора Достојевског; филозофе – Владимира Столавјова, Павла Флоренског, Константина
Леонтјева; вође словенофила – Александра Хомјакова и Ивана Кирејвског; историчара
Михаила Пагодина. Под њиховим утицајем група руских религиозних филозофа: Берђајев,
Булгаков, Струве и Франк су 1909. године објавили зборник радова у часопису „Вехи“
(Путокази). Наступили су против атеистичког материјализма и револуционарно-
социјалистичких убеђења великог дела тадашње руске интелигенције.

У Оптини кратко боравио Свети Пајсије Величковски, који је обновио институт старчевства,
у тренутку када је он потпуно замро.

Велика Лавра – Сергијев Посат – Лавра Светог Сергеја Радоњешког –

Сергијево-Тројицка Лавра Налази се на брду Маковец у Сергијевом Посату, граду
удаљеном 70 км од Москве, који има нешто мало изнад 100.000 становника. Основао ју је
Свети Сергеј Радоњешки, саградивши у 14.веку дрвену цркву посвећену Светој Тројици.
Његов наследник и обновитељ монашке традиције је Преподобни Никон Радоњешки.
Владика Филарет Московски се молио Светом Сергеју Радоњешком за дар разумевања
наученог и учења других. Статус Лавре стечен 1744. Велика Лавра је уписана у светску
културну баштину Унеска 1993. Свети Сергије Радоњешки је заједно са својим ученицима
подигао око 40 манастира који заједно чине Лавру. По предању васкрсао је дечака који је
умро на рукама свог оца. Током свог богоугодног и подвижничког живота народ га је
походио и он је чинио многа чуда исцељења и духовне помоћи, а многи су долазили само
да га виде. Осим Звоника, Тројицког сабора, Духовског, Успењског, Трапезног, постоји
Царска палата са храмом Покрова Пресвете Богородице, Смоленски храм, црква Светог
Зосиме и Саватија Соловјецког, Богословија, манастирска болница, келије, продавнице
итд.

Црвени трг – Москва Московљана има око 16 милиона, фактички око 30 милиона. Три
прстена око Москве. Московљани поред плате, због скупоће, примају и додатак за живот у
метрополи. Град има 480 цркава. Москву је основао кијевски кнез Јуриј Дугоруки, док је
град Владимир основао његов син Јерослав Долгоруки Богољупски. Икона Пресвете
Богородице Владимирске се из храма у Кијеву подигла у ваздух са олтара, кнез
Богољупски ставио икону у кола и зауставила се код Богољубова где је књаз основао нови
град. У време кнеза Данила Московског Москва званично постаје главни град. Казањска
црква, црква Светог Василија Блаженог, Светог Николе Мирликијског, који је овде
представљен као свети ратник – с мачем. У унутрашњости Кремља су остали храмови а
парк Александров сад се наставља на зидине дворца.

Дивијево Свети Серафим Саровски и погружавање у Сарову Сестринство броји

око 800 монахиња. Осим моштију и кивота Светог Серафима Саровског у Дивијеву које се
налазе у велелепној цркви посвећене Свето-Тројицком сабору, у храму посвећеном
Рођењу Пресвете Богородице се налазе мошти оснивача манастира, мати Александре из
Кијева, великосхимнице Марте и Јелене Мантурове, духовних кћери Светог Серафима, као
и мошти Свете блажене Пеладије, Свете матроне Дивијевске, Свете Параскеве јуродиве
Христа ради,. У комплексу манастира налазе се још храмови: Преображенски сабор, Црква
Марије Магдалене и Светог Александра Невског, која је много година уназад била
позориште и дискотека. Баћушкине мошти обилно мироточе, а мене је уочи опраштања с
њима обузело удивљење, радосна туга што се морам од светог одвојити.

Једна сестра, Пеладија, јуродива Христа ради предала је писмо Светог Серафима
Саровском цару Николају о пропасти Романових. Монахиња Дуња у неком селу дуго
година била болесна, непокретна, да би је испоставило да је подвиг у питању. Ова Божија
угодница је друге корила, али била још строжа према себи. Када се представила,
дивијевске монахиње нису знале како изгледа, а хтеле су после извесног времена да је
иконопишу. Тада се она јавила једној монахињи у сну и рекла јој да једна дивијевска
сестра веома личи на њу. Тако је изображена.

На празник Светог Серафима Саровског само званице улазе у храм, народ је напољу. Пун
је манастир. Најпоштованији светитељ у Русији.

Свети Серафим рекао за Дивијево: „Ко живи овде, не треба му Кијев, Јордан, Москва,
Јерусалим, Синај, Атос. Овде има све.“

Канавка, пут, канал око манастира који је показала и којим је прошла Пресвета
Богородица давши лично Светом Серафиму правило за живот дивјејевских сестара су
обнављале 2003. Саме монахиње копајући, неретко виђајући и свог упокојеног баћушку
који им несебично помаже копајићи ноћу док оне спавају, по старим нацртима. Ко
пролазећи Канавком, која је прокопана одмах иза Преображењског сабора, у ширини од
око 2 метра, 800 метара у дужину, чији је циљ био да попут облака или острва одели
сестринство које је засновао Свети Серафим, и изговори 150 пута „Богородице Дево“,
ставља се под непосредну заштиту Мајке Божије и њеног покрова. Монахиње Канавку
имају за дневно правило, неке и више пута дневно, обично након вечерње.

Када је Свети поверио свом пријатељу Мотовилову да ће његове мошти бити једног дана
и Дивијеву, дао му је свећу, Мотоволов му је рекао да не верује да ће га његови саровци
дати. Али било је како је пророковао баћушка. Саров је био разрушен јер је онде отворена
фабрика каћуша, а потом је 50-тих година прошлог века град и манастир Саров због тајних
нуклеарних експеримената избрисан са свих мапа, географских карата и лица земље.
Имао је и своје тајно име и све до 2003. више се није поменуо под старим називом.
Храмови, монашко гробље, источници, затрпани су и асфалтирани. 60-тих је стража
нуклеарног полигона често имала посла са непознатим старцем у белој кошуљи који је
лупањем свог штапа о земљу будио студенце најбистрије воде и нестајао у шуми. Када је
један војник код своје баке видео икону Светог Серафима Саровског, сазнао од ње да је у
питању баћушка који више није са нама, он ју је утешио речима да тог старца виђа у шуми
свакодневно.

1903.су просијале мошти Светог Серафима, те је он након Октобарске револуције,

завршио у Музеју атеизма у Санкт Петербургу, а када је кивот 1991.враћен Московској
патријаршији, баћушка се обрео у свом Дивијеву. До монахиње Магдалене стигла је
свећица која је припадала Мотовилову. Она је старца познавала за живота, а и 1991.
дочекала његове мошти у манастиру. Људи покрај којих је пронето земно тело Светог
Серафима видели су предивну светлост и осетили умиљеније.

Погружавање у Источнику Светог Серафима Саровског, у Сарову, као у Јордану, обавља

се по могућности у стихару, белој ланеној хаљини, три пута, вода је веома хладна, 4
степена, и када сам први пут заронила изашавши на површину од изненађења које ми је
приредила ледена вода, налик на анестезију, њакала сам као магарац 5 минута, борећи се
за ваздух. Потом сам завршивши без проблема остатак погружавања осушила свој стихар,
који је након овог чина освећен, никако се не пере и у њему се поклоник сахрањује, без
обзира ког је пола. Тако да моја деца немају шта да се брину кад умрем око мог облачења,
будући да су супротног пола. Када сам скинула са себе влажни стихар, пошто погружавање
исцељује, кратко ме је заболела глава, али нисам стигла ни да изговорим а бол је престао
и ја сам се осећала као да сам поново рођена. Блажено. Лако.

Покровски манастир, предграђе Москве – Балашиков, Блажена Матрона

Московска. Рођена слепа, капци јој били залепљени, али добила је духовне очи. Зову је
VII стуб Русије. Њен живот је бедан, доживела прогоне. У покровском храму се налази
икона Пресвете Богородице пред којом се Блажена Матрона Московска молила. Мајка
хтела да је због сиромаштва остави у сиротиште, али када је видела да је слепа, решила је
да се не одваја од ње. За живота, давала је духовне поуке људима, чекали су у редовима,
свештеници долазили да траже савет.Поклоне које је добијала, прослеђивала другима.
Предсказала затварање цркава, раскол, али и обнову речима „Руски народ ће опстати зато
што је верујући“. На гробу Матронином стално горело кандило. Брачни пар који 10 година
није могао да добије децу услишен, захваљујући помоћи Блажене Матроне. Добили су
сина који учи за свештеника. Највише помаже болеснима од рака, од очију и
неверујућима. Један познати свештеник, који је у то време био мирјанин чуо је Матронин
глас да ће постати свештеник. Али није веровао светој, пошто је живот посветио свом сину.
Али, син му се разболео, тешко. Матрона је помогла пошто се он заветовао да ће ако му
помогне да исцели сина, он постати свештеник. Други пут лопови украли скуп ауто човеку.
Полиција рекла да нема помоћи. Он отишао у Покровски манастир. Лопов убрзо донео
кључеве и рекао „Узми брзо те кључеве, да ми више та баба не долази“. Девојка изашла из
куће, нестала. Породица бринула да ће посрнути. Након молитве Матрони сама се
вратила. Блажена није волела вештачко цвеће. Латице руже које дају поконицима треба
осушити и стављати помало у чај. Поклоници остали без новца на путу до преподобне.
Пронашао их човек, дао им паре, тачно колико им је било потребно да се врате. Девојка
учила архитектуру, молила се Матрони да положи један тежак испит и положила га без
проблема. Студенти Матрони остављају записке на гробу за факултете који се тешко
уписују. Дечак, чија је кожа била болна и болесна сањао Матрону и требало да иду на њен
гроб. Будући сиромашни дуго су чекали да скупе паре и дођу у Москву. Али, исплатило се.
Болесни дечак се 3 пута поклонио пред Матроном и оздравио. Други дечак се будио ноћу
и кукурикао. Мајка узела воду коју су донели Матронини поклоници. И ноћно кукурикање
сасвим уминуло. Горд безверан пуковник се укочио и савио до земље. Није могао да се
исправи. Од уља из кандила Свете Матроне се исправио. И крстио. Дечак имао рак. Лечио
га доктор, добар, али Јеврејин. Родитељи се молили да и лекар промени веру. Да постане
православан. Десило се чудо. Повукле се метастазе његовом пацијенту. Он се крстио.

Код Матроне је ред увек, без обзира на доба године и временске услове. Киша и снег нису
никаква препрека. Има у Мајамију у Америци – мали храм-капела Блажене Матроне.
Један баћушка је 15 година тамо служио без храма. Имао честице честице моштију
блажене. Неки Руси залутали, сатима тражили храм уз помоћ навигације. Приложили
200.000 долара, али то је било мало пара за то место. Свештеник се помолио Блаженој
Матрони, прочитао акатист, убрзо се јавили протестанти који су скупо продавали то место,
али су пристали на нижу цену зато што им је било важно да купци буду у вери.

Црква Христа Спаса – Москва На овом месту у време комунизма био градски базен.
Киворје, параклис у мермеру, слика неба на земљи. Духовни сабор патријарха руског,
ламе јапанског (будисте) и муфтије. Лама је пре рата и Октобарске револуције изабрао да
га штити руски цар, а не јапански, зато што је руски егзарх гарантовао слободу
вероисповести. Кад је био погром Јевреја, Руси правили литију да се заштите Мојсијевци.
Мошти Светог пророка Јована Крститеља, Светог Андреја Првозваног, Василија Великог,
Јована Златоустог, Петра, митрополита московског, Јоне, митрополита московског,
Равноапостолног кнеза Владимира, Светог Благоверног кнеза Александра Невског и
Михаила Тверског, Преподобне Марије Египћанке, Благоверне кнегиње Ефросине
Московске, Светог Филарета, митрополита московског. Фреска Светог Сергеја Радоњешког
који благосиља схимонахе да бране отаџбину, Чудотворне иконе Пресвете Богородице –
Јерусалимска и Неувели цвет...

Валам, Северна Света Гора, Ладошко језеро У стара времена на Ладошком језеру
је постојао вулкан. Изнад њега стврднута лава имала изглед чаше. Земља тврда као
асфалт. Данас онде монаси имају јагоде, мак, лешник, бујно растиње... Флора тундре тј.
севера је сиромашна, јелен има мало хране. Право је чудо што Валам има овакву издашну
флору, чак 22 км. унутар острва до најближе обале. 480 врста растиња. Полазна тачка
брода нам је Приозерск. Монаси се труде око биља: посадили су виноград, узгајају сочне
брескве. Валам на финском језику значи висока горња земља. Древни пророк. На острво
долазили руски цареви – Александар I и II. Природа Валама одушевљавала уметнике
(Шишкин, Куинџи...), многе писце. Манастир основан 1329, оснивачи Сергеј и Герман
Валамски. Неповерљиви према белим људима, највише су Швеђани били непријатни и
агресивни. Преподобни свештеномонаси дошли из Грчке, са Медитерана, а овде су зиме
сурове, обично 40 или 50 испод нуле, а кад је блага зима минус 15. Ладога се зими ледила
и ходали су по леду. Најопасније време за Валам је зима и када се лед топи. Кратко је
житије Светог Сергеја и Германа, летописи нестајали у пожару и пљачкама. Много пута
страдао манастир. Дан прославе оснивача је 11.07. Њихове мошти се налазе испод зидина
манастира. Јединствени извор у Башто-василевском манастиру написан на Валаму и он
говори ко су били први становници валамски, ко су игумани. Крај земног живота
преподобних оснивача је истовремено крај епохе мисионарства велике Византије. Древни
летопис говори да су мошти биле обретене у 11 веку, у Новогорду, приликом напада
Швеђана. Тада извршена канонизација светих. Оснивачи Валама се помињу у службама
свих светитеља новогордских. Представљени на древним иконама (16. и 17. век) Помињу
се у Валамском патернику: почетком 17.века Шведи разорили манастир и покушали да
дођу до светих моштију. Али Господ није допустио. Послао је болест на њих.

1685. игуман Јефрем обновио Саборни храм на острву Валам у част Светих Сергија и
Германа Валамских. У 18.веку путописци га описивали као град на узвишењу, а црква је
била од дрвета. Саборна црква посвећена Преображењу Господњем. У 19.веку у пероду
синода, нема патријарха, донето решење да се оснивачи Валама помињу 11.07.и 24.09.
Мошти чудотворне. Братија благословила поклоницима да узму мало валамске земље.
Изрека: „Ако си суров идеш у Саров, ако си упоран, иди на Валам“. Доста скитова.
Никољски, Црвени празнични скит... Има делова острва и скитова где жене не могу да
дођу. На Валаму се подвизавао Александар Свирски (видео Свету Тројицу, први после
Аврама) и Преподобни Герман Аљаски, први мисионар у Америци. Имао благослов
валамског манастира да поведе десет монаха на Аљаску. Ишли копном и морем,
путовање тешко. Дошли код Инуита. На иконама валамски монаси представљени
окружени природом севера: лед, санке, китови... Први епископ Америке био на Аљасци.
Кад су се враћали на Валам преживела четири монаха, шесторица страдала у бури и
бродолому. Тражили да Рускиње пођу на Аљаску, да се удају онде на невиђено, због
благослова Германа Аљаског, првог свештеника Америке. На Валаму Крст Германа
Аљаског. Долазили му обични људи. Али и интелектуалци. Давао уразумљење. Нарочито у
случају заваде људи где је свако имао своју причу, односно верзију догађаја. Предсказао
свој крај. „Кад ја будем умро, дуго времена биће невреме и неће моћи дуго да ме
сахране“. Мошти су му већ биле нетрулежне.

Домаћин нам је био отац Методије, он је сунце Валама. Македонац. Игуман.

За време СССР населили обичне људе на оствро и направили Дом инвалида. Они почели
да разарају манастир. У монашке келије населили интернат младих морнара. Оштетили
иконе. У рату сви су погинули, само један преживео, кога су из пакла смрти извикли Свети
Сергеј и Герман, а његово лице било изгребано, као иконе које су младићи оштетили.
Први доживљај на северу, око поларног круга – лепота вегетације. Од 15.05.-15.06. трају
беле ноћи.

Цела светска штампа писала о свемирском броду који се покварио, у коме су била и
четири Руса. Један од њих имао је Икону Пресвете Богородице Валамске формата А4. Зато
је тај још 268 пута облетео земљу са том иконом. Светска штампа узаврела поводом квара
летелице. Американци тврдили да ће брод да експлодира, али није. Онај побожни Рус,
власник иконе са свитом астронаута који су се због спасоносног догађаја утврдили у вери,
поред велике иконе Пресвете Богородице Валамске, сместили икону из свемирског брода.
И она је сад на Валаму.

Валамска традиција осликавања икона слика само светитеља без позадине и украса.

На северозападу Ладошког језера се налази архипелаг од 50 острва. Острво на којем је

манастир има 36.000 км.2. Игуманско гробље чији је главни устроитељ игуман Дамаскин.

1858.руски цар основао летњиковац на Валаму. Монаси морали да у Финској користе

грегоријански календар. Крајем 18.века игуман Назарија који је почео да гради од
ћерпича, мали храм истрајао цео век и окупио велики број братије.

Главни храм има две цркве – Вишу посвећену Преображењу и Доњу – Светом Сергеју и
Герману Валамском.

Архитектура и нових храмова, и поменутих, неовизантијски стил. Једино је звоник висок

75 метара у руском стилу. 3,5 милиона ћерпича употребљено за стари храм.
Валамска икона Пресвете Богородице у посебној цркви. На Валаму је предање да са
Христове стране иду сви праведници у рај, а са леве стране сви покајани грешници.

Иконостас има IV нивоа: Исус Христ са 12 апостола и Светим Павлом (13). Четворица
јеванђелиста. На стубовима иконе руских светитеља који су стубови цркве. 1896.освећен
храм. Данашњи монаси морали да све фреске и иконе осликавају изнова, као што је
некада било.

Матер Божија изабрала Валам за своје место и на пролеће овде расте плаво цвеће, цела
земља постане плава, као небеса.

Монах нам испичао причу о две вишње, једна рекла баштовану: „Ради шта је нужно“,
друга му досађивала упутствима и наредбама: „Обрежи. Поливај.“ Таква није дала никакав
плод. Прва изобиље. Кад је друга вишња заплакала, баштован јој казао: „Ако желиш
велике плодове, чекај док не постигнеш смирење (то је послушање).“

Александар Дима рекао да није видео ништа лепше од Валама.

Слава игумана Методија била је баш у дану кад смо ми послетили Валам – 15.05. Он је дао
благослов да храмове сликамо споља и изнутра. Ручак у 15 часова у дивној манастирској
трпезарији. Јели сирову рибу: лососа и неку белу рибу, пили шпанско вино, наздравили
одличном шљивовицом. Рибља чорба са црним и зеленим маслинама, младим луком и
ароматичним биљем.

Петроград – Новодевичански манастир. Храм Христа Спаса на крви, Лавра

Светог Александра Невског. Тихвинско гробље (Достојевски, Чајковски,
Глинка, Шишкин...), Света Блажена Ксенија Петроградска на Смоленском
гробљу, Свети Јован Кронштатски. Казањска црква у којој је Икона Казањска
Пресвете Богородице. (16.05) Почеле беле ноћи. Доживели их.
Света Блажена Ксенија Петроградска на Смоленском гробљу Светој Ксенији се доносе
имена живих и мртвих на гроб и писма јој се онде остављају. Кад је почела да јој се зида
црква, она ноћу дизала цигле да би се храм брже зидао, пошто је подвизавајући се у
сиромаштву живела на гробљу и није могла да даје прилоге. Али, када су је видели да
зида и да зато расте црква као квас, више се никада није појавила. Поклоницима, као и
код Преподобне Матроне Московске, дају цвеће (да га осуше и ставе у чај).

Блажена Ксенија је рођена између 1719. и 1730. године и свој спасоносни подвиг носила је
у Петрограду (садашњи Санкт-Петербург). Ксенијин муж, Андреј Фјодорович Петров, био
је појац дворског хора. Ништа није познато о детињству и младости Блажене Ксеније, а
народно сећање је сачувало само то што је везано за сам почетак њеног јуродивог подвига
– изненадна смрт мужа који је умро без хришћанског покајања.

Потресена тим страшним догађајем, двадесетшестогодишња удовица је одлучила да

отпочне најтежи хришћански подвиг – да се прави безумна, како би, приневши оно
најдрагоценије у човеку – разум, умолила Створитеља за помиловање изненадно
преминулог супруга. Ксенија се одрекла свих световних блага – свог звања и богатства, и
више од тога – саме себе. Оставила је своје име, и узевши име свог супруга, прошла са
њим цео свој крсни пут, приносећи на олтар Божији дарове спасоносне љубави према
ближњем.

Када је на дан погреба свог мужа Ксенија обукла његову одећу: прслук, кафтан, панталоне
и качкет, и тако одевена кренула у погребну поворку, родбина и њени пријатељи бејаху
помислили да јој је смрт Андреја Фјодоровича помрачила разум. Сви су се били веома
сажалили на њу. А Ксенија их је, као она која је изгубила разум, тешила говорећи: „Андреј
Фјодорович није умро, већ се оваплотио у мене, Ксенију, која је давно умрла“ Тако је
започело њено лутање улицама Петрограда.

Кућу, коју је наследила након смрти мужа, одлучила је да поклони Параскеви Антоновој,
која је изнајмљивала код ње собицу, сав свој иметак да раздели сиротињи, а новац да
однесе у цркву за покој душе „слушкиње Божије Ксеније“.
Дознавши за такву њену одлуку, рођаци њеног мужа замолише управу, да не дозволи
Ксенији да у безумљу раздели сву своју имовину. Међутим, након одговарајућег
испитивања беше изведен закључак да је она потпуно здрава и да има право да
располаже својом имовином како сама жели.

Након тога, Блажена Ксенија је разделила све што је имала и изашла само у једном
мужевљевом оделу на улицу, упутивши се у подвижничко странствовање. Изложена
свакојаким оптужбама и подсмесима, по читаве дане – зими и лети, по жези и мразу,
лутала је Петроградом. Њена чудна одећа и неразумљив говор, њена кротост и
незлобивост изазивали су подсмех злих људи, посебно несташних дечака који јој се ругаху.
Али је Блажена Ксенија, непрестано се молећи, беспоговорно носила свој спасоносни
подвиг.

То време везано је за почетак градње нове камене цркве на Смоленском гробљу.

Подигнута грађевина је била већ веома висока, па су зидари морали најпре да подигну
цигле на скелу, па тек онда да граде. Блажена Ксенија је одлучила да тајно помаже
градитељима. Ноћима, без обзира на временске прилике, подизала је циглу и слагала је
на скелу. Радници би се изјутра веома чудили ономе што се дешавало. Најзад су одлучили
да сазнају ко је тај невидљиви помоћник, и дошавши на градилиште током ноћи,
установили су да је то читавом Петрограду добро позната „безумна“ Ксенија.

Мало по мало, најосетљивији хришћани су почели да примећују да Ксенија није само

глупа просјакиња, већ да носи у себи нешто посебно. Милостињу коју су јој давали, она
није узимала од свакога, већ само од добрих и срдачних људи. Увек узимајући само
копејку, она је одмах давала сиромасима сличним њој.

Када се мужевљево одело на њој с временом већ било искрзало, она је почела да се
облачи и зими и лети у бедне рите, а на босим, и од мраза натеченим ногама, носила је
исцепане ципеле. Многи су јој нудили топлу одећу и обућу, али Блажена није хтела ништа
да узме, и наизменично је облачила или црвену блузу и зелену сукњу, или зелену блузу и
црвену сукњу.
Дању је Ксенија, као безумна лутала по граду, а ноћу је, склањајући се од људских очију,
одлазила ван града, у поље, где је проводила време у молитви, наизменично метанишући
на све четири стране света. У пољу је, према њеним речима, присуство Божије било
„видљивије“.

Убрзо је окружење почелао да обраћа пажњу на то, да се у њеним речима и делима често
крије дубоки смисао. Примећивали су да, ако је Ксенија од неког нешто тражила, то беше
знак да му помаже и спасава га од невоље и беде која ће га задесити, и обратно, ако је
некоме нешто давала, тога је у скорије време очекивала велика радост.

Касније, када је Блажена почела важити за прозорљиву, појављивала се на улицама и

пијацама града, како би јој сви који су је знали нудили своје услуге. Упадајући у реч један
другом, молили су „Андреја Фјодоровича“ да узме нешто или макар да окуси од
понуђених производа, јер беше тад у народу веровање – узме ли Ксенија нешто од
домаћина, његова трговина ће постати веома успешна.

Угледавши је, мајке са децом журиле су јој у сусрет да их благослови или само да
помилује дете по глави, уверене, да ће га само један додир Блажене одмах исцелити.

Својом великом смиреношћу, подвигом духовног и физичког сиромаштва, љубављу и

молитвама за ближње, Ксенија је стекла благодатни дар прозорљивости. Тим је својим
даром она многима помагала у уређивању живота и спасењу душа.

Познат је случај када се Блажена Ксенија побринула за добробит и спасење, тада још
нерођеног детета. Као дугогодишња познаница, дошла је код Параскеве Антонове, којој је
била поклонила своју кућу, и рекла јој: „Ето, ти ту седиш и ушиваш чарапе, а не знаш да ти
је Бог сина послао! Иди што пре на Смоленско гробље“. Иако силно збуњена том
бесмислицом, Параскева је ипак послушала Блажену и отишла. На гробљу је видела
гомилу света, а када је мало ближе пришла, сазнала је и то да је неки кочијаш оборио
трудну жену. Ту пак, на земљи жена је родила дечака и испустила душу. Сви су се питали
ко је она и има ли родбине, али нису успели да сазнају. Видевши у том догађају Божију
промисао, Параскева је дечака узела к себи, усвојила га и однеговала у свој строгости
хришћанског живота. Син је мајку веома поштовао и пазио до дубоке старости, а
Параскева је захваљивала Богу и слушкињи Божјој Ксенији за њену заповест да дечака
узме за сина.

Блажена Ксенија је живела скоро четрдесет и пет година у јуродивом подвигу, па се може
закључити да је предала своју душу Господу почетком деветнаестог века.

Света угодница Божија сахрањена је на Смоленском гробљу у Петрограду, где је

својевремено помагала градњу цркве, подигнуту у име иконе Смоленске Мајке Божије.

Од дана упокојења Блажене прошло је око два века, али чуда учињена молитвама
угоднице не бледе, нити народно сећање на њу ишчезава.

Године 1902 над гробницом Блажене Ксеније сазидана је нова капела са мраморним
иконостасом и надгробним спомеником. Она је увек била отворена за служење помена,
који се нигде толико често нису служили као на гробу Блажене Ксеније.

Данас је капела рестаурирана и поново отворена за приступ и молитве.

Свети Јован Кронштатски прво отишао на острво Кронштат, где су били прогнани
пијанице, лопови, преваранти, курве, најгори слојеви друштва, јер му је та парохија била
додељена. Кронштат препорођен. Потом је отишао у Петроград. То је сада женски
манастир. Свети Јован Кронштатски по јачини је једнак Светом Николи. Био духовник
највећих отпадника, са најтежим греховима. Ту сатанину војску он је преобратио. Од
вукова створио овчице.

Храм Христа Спаса на крви На месту цркве Христа спаса на крви убијен је 1881.цар
Александар I од терориста. Место убиства налази се у храму и зове се Сенка. 1883 његов
син Александар III почео је да гради храм у спомен овог догађаја и градио га 24 године.
Под је рађен 12 година са венецијанским мозаиком а зидни мозаици, од око 7.000 м2
начињени су од искључиво руских материјала. Звоник је био висок 62 метра јер је цар у
часу атентата имао 62 године.
Манастир Светог Александра Свирског Први новозаветни човек, након
старозаветног Аврама, удостојен да види Свету Тројицу. Замонашио се и повизавао на
Валаму, а потом, призван да буде на месту своје будуће визије на обалама реке Свир и
након удостојења остао онде. Манастир је нарочито пострадао од лењиниста и троцкиста
након Октобарске револуције. Мошти светог су склоњене, да би се опет овде чудотворно
обреле Место где је видео Свету Тројицу је чим се уђе у манастирску порту, десно од сата.
Чудотворан песак са тог места (у време нашег боравка било затворено због реновирања)
може се купити и у манастирској продавници. Боја коже његових моштију није тамно брао
боје, већ нешто мало тамнија од наше, иако је он преминуо пре готово 500 година
(1533.г.канонизован већ 1547.г), свеже, природне боје, светла. Он је топао. На сари
стопала има кругић (1цм) своје крви, расту му нокти, руком благослиља, а она је као и
наша. Из моштију тече у изобиљу мирисно миро.

Псков-Печерска лавра (18.05) једина која није затварана у Русији за време комунизма.
Игуман био Гаврило, сви га се плашили. На граници Русије, Украјине и Естоније. Манастир
основан 1493.

Цар Иван Грозни је Светом Корнелију одрубио главу зато што му се он није хтео поклонити
већ је хитао у цркву на литургију. Глава се на низбрдици откотрљала до Успенске цркве.
Обезглављено тело је устало, кренуло ка својојој глави, што је приказано на манастирским
фрескама. Тек кад је Свети Корнилије узео своју главу и припојио је телу, упокојио се.
Пештере су пешчане, не виде се кивоти, неки су зазидани. Хладно је у пештерама, треба
понети јакне: Свети Јован Кросјанткин, Свети Сава игуман српски („Изнад неба и земље“),
рука Свете великомученице Татјане.

Светониколајевски храм и Махаиловски из 18.века. Цар Иван Грозни у знак покајања, када
је видео да Свети Корнилије подиже главу дао паре за храм и даривао звона. Преподобни
Марко се молио на 700 година старом дрвету. Преподобном Андронику, творцу
Благовештенске баште, који се тешко кретао и имао отворене ране, на Благовештење
потекла крв из ногу и он се упокојио на јутарњој молитви. Његова келија била на кули,
високо у тој башти. Степеници стрми па су га подвезали конопцима: „Са Крста не носе, са
Крста скидају“. Старци га обукли и однели у Благовештењски храм. Игуман Марко се
молио за брата Владимира који је био болестан од рака. Кад је било Андрониково опело,
упокојио се отац Владимир. Њему, оцу Андронику, моле се они који треба да оставе
пушење, и њихови ближњи за њих. Зелено здање – лазарет, болница. На крају баште
купатила, билница, ковачнице, штале, кухиња – економски део. Филм о манастиру из
1968. Отац Сава благословио пут око манастира, 3 пута Псалтир, једном Богородице Дево
као Канавка. На путу око манастира смо срели келејницу оца Агапија, код кога је она
дошла по исцељење, будући да је оболела од срца. Међутим, отац јој рекао да му донесе
нешто тешко, она узвратила да не може, али га ипак послушала и оздравила. Одлучила да
остане у манастиру, бринући о свом исцелитељу до његовог упокојења. И вероватно и
свог. Има слика наших монахиња с њом. Кријући од оца Саве девојке из села су отишле на
море. Он се мирно помолио за њих. Следећег дана дошао да види да ли су се вратиле.
Пошто нису, опет се помолио. Трећи дан се девојке покуњене вратиле. Дошле су до
Москве. Тамо су их оџепарили. Нису могле даље. Вратиле се...

Монах нам благословио да узмемо слободно песак из пештера, са било ког места, пошто
су целе освештане. У пештерама, прво место где смо провлачили руку – Свети Јован
Крестјанкин, друго – Андроник. За живота Свети Симеон говорио ученицима, да неће дуго
остати на том месту у пештерама, и заиста, убрзо на његово место ставише Светог Јована
Крестјанкина.

Манастир има око 50 монаха, 70 људи укупно, заједно са радницима.

Манастирске двери за које је патрихарх Пимен рекао да би волео да буде та врата.

Почајево. Благословена почајевска земља Украјина. Кад су Монголи и Татари
разорили Кијев, монаси се једно време сабирали на месту разорене лавре. Потом кренули
у три правца, на север (Псков-Печерска лавра), исток (Светогорска) и запад (Почајев).
Назив „почајев“ датира од тренутка кад се појавила Божија Мајка – реч поча на
украјинском значи почетна, почетак рада, постојања (манастира) ПочаДјева, када су овде
била само два монаха: У почетку био је овде монах Методије са Атоске Горе и његов
помоћник Јован. Једне јесени, доста хладне на гори заложили ватру. Јован видео како у
ватри коју су наложили стоји јелен, са великим роговима који се окренуо према њима.
Није се плашио људи. Они му пришли, он кренуо узбрдо, појавила се дуга која је стала и у
ноћној тами. Следеће године монаси дођоше у шуму на исти дан. Од ватре се одвојио
један део и направио се крст, пошао према гори. Кад су се пробудили затекоше два
ватрена крста која су остала и видеше да се трећи пламени крст враћа с виса и слива с
осталима. Методије се насмејао, узео кору дрвета, на њој се изобразила Пресвета
Богородица Почајевска. Методије отишао на Свету Гору, Јован се вратио кући, онда га,
охрабрен јасновиђењима нађе Јован на Атосу и вратише се заједно на место где им се
јавила Богородица. Методије поживео 137 година. Одмах биле свете мошти. Татари који
су дошли у пештеру, разболели се и нису могли да уђу унутра. Нико не зна где је
Методијев гроб.

Икона Матодија и Јована између њих је црква, они су основали манастир, после њих
долазе кијевско-печерски монаси.

Стопа Пресвете Богородице Јован био пастир, чувао овце и видео Пресвету Богородицу
како стоји пред њим. Када се она попела у вис на земљи остао траг њене стопе и извор
који исцељује слепе, убоге, глуве, хроме и бесне. Слепој девојчици у сну се јавила
Пресвета Богородица и рекла јој да иде у Почајев. Исцелила се.

16.в. – Ана Гојскаја, жена судије, муж јој умро, њен духовник био Преподобни Јов. Туда
јахао патријарх Неофит. Ана га познала да сврати у њен дом. Када је наставио пут, на
растанку јој је поклонио Икону Матере Божије. Она направила малу капелицу и почела да
се моли пред том иконом. Угледала необично светло. Довела свог млађег брата Филипа,
да се моли заједно са њом, и гле чуда, он слеп од рођења је прогледао! Када се догодило
то дивно чудо, Ана је одлучила да икону однесе монасима. За њу су везана чудесна
исцељења, нарочито деце и монаха. Чак и мртве васкрсава. Монах који је имао ову
иконицу ушивену у ризу, када је упао у бунар дубок 70 метара, заштићен ризом која је
функционисала као падобран. Када су Татари једном монаху одсекли главу, он ишао
пољима обезглављен, све док није дошао пред икону. Тек тад починуо. Католици се такође
обраћају овој икони, она им помаже, а они листом прелазе у православље. Монах који се
молио да буде у Почајеву. Дошао Анђео, подигао га и одвео га тамо, али ноге и руке му
биле у оковима. Ова икона се чува у Почајеву.

Преподобни Јов Почајевски, његова пећина. Верни се пошто целивају мошти увлаче у
уски канал пећине као у материцу. Метар и по тесног канала иде се с испруженим рукама
изнад главе пузећи, потом се наилази на стрми канал надоле, који је нераван и личи на
амбис.

Прво такво искушење је одлазак у Храм Светог Јова, игумана и чудотворца почајевског и
улазак у пећину у којој се преподобни Јов подвизавао цео свој монашки живот.

Предање каже да у пећину могу ући само они који су исповедили и окајали све своје
велике грехове. Они који имају „нешто на души“ се заглаве у уском пролазу пешчере и
могу изаћи тек након исповести и молитве свештеника. Кажу у прошлој групи се нека наша
жена заглавила, чак раније и неки монаси.

У пештеру преподобног може доћи само онај ко није много грешан. Многи се свештеници
заглавили, монахиње, поклоници, канал се тако стисне око верног да не може даље док се
не исповеди. Некад је у питању ситна телесна грађа, некад крупан човек. Телесни склоп је
ирелевантан. Тамо увек дежура свештеник који исповеда заглављене. Заглавила се једна
бака, богомољка, узорна верница, која није имала никаквих греха и чији се ум затворио
јер је за време рата и велике глади у Москви, преживела са браћом и сестрама,
захваљујући језивој чињеници да су преживели само зато што су јели мртву мајку. Бог је
волео ову бакицу зато што јој је у пећини Преподобног Јова отворио ум, исповедио је и
опростио јој. Који су мање грешни буду само опоменути, ударањем потиљком и теменом
на прелазу из хоризонталног у стрми канал о зид пећине, или повреде колена, зараде
неке крастице спуштајући се пред олтар испосника. Неки повраћају. И они су грешни. Има
и клаустрофобични. Када се спусти унутра, пред олтар (може да стане 5,6 људи) осети се
одмах велики духовни мир. А уз помоћ канапа се пење назад, овог пута као алпиниста, до
почетног хоризонталног канала. Излази човек као препорођен одатле.

Повижник Јов Почајевски је из Галиције у Средњој Европи (делови Украјине и Пољске) са

Карпата. Дошао у Угорњецки манастир на Карпатима као дечак, побегавши од куће са 10
година постао искушеник, са 12 примио постриг. Пуно се молио на коленима, месо му
отпадало од костију. Бежао од људи. Мало јео. Узор му је био Свети Јован Дамаскин. О
Јововом подвижништву сазнао кнез из Дубња, и он пошао за њим у манастир Дубањ где га
је братија изабрала за игумана. Купио онде типографију. Издао је и написао око 50 књига.
Кад је Јов дошао у Почајево, манастир је био дотле само у пештери. И овде га братија
изабрала за игумана. Копао је земљу за језеро, гајио нојеве. Усред ноћи видео је лопова
како краде пшеницу из манастира. Помогао му је да напуни врећу.

Преподобни Јов се упокојио као стогодишњак. Знао је кад ће се упокојити. Изабрао је

игумана. После 7 година се јавио митрополиту Дионисију који је био изразито неповерљив
човек, тако да је преподобни морао да му се јави три пута. Док је био жив месо му
отпадало од костију, а упокојеном миомирисно и нетљено.

Девојчица Ана веровала Преподобном Јову, код кога је дошла по благослов пре него што
је отишла у манастир. Старац јој натопио мараму миром и дао јој. У манастиру дуго чекала
да је приме, пошто је игуман био болестан. Кад ју је коначно примио, обрисао је чело
њеном марамом. Не само да се одмах подигао са одра, већ је и литургију одмах служио.
Ово је прво чудо – следе многа.

Строг побожни живот Јова убрзо постаде познат по свој Западној Русији. Поборник
православља Константин Константинович, кнез Острожски, желећи да њиме подигнути
Крестовоздвиженски Дубенски манастир заштити од лукавстава језуита и заведе у њему
строг монашки живот, позва преподобног Јова за настојатеља, сматрајући га "обрасцем
трудољубивог и богоугодног живота". Као настојатељ овога манастира преподобни Јов
проведе двадесет две године. Но горећи од жеље да се подвизава као прост монах, он
тајно отпутова у Почајевску лавру, у Волинској епархији. Но монаси Почајевске обитељи
одмах сагледаше у њему великог подвижника Божјег, и умолише га да им буде настојатељ.
Пред крај свога живота преподобни Јов прими велику схиму, и подвизаваше се као строги
затвореник. Упокоји се 1651. године. Након осам година, 1659. год., његове чесне мошти
бише откривене као нетљене, и од тада почивају у Почајевској лаври.

До 1831. Почајево се враћа православнима, цар Александар дошао у Острог код

митрополита који је тражио од њега да врати манастир, а вратио га православнима његов
син. 1834.обитељ добила статус лавре. Опет припада унијатима једно време пошто је до
револуције у саставу Пољске. Тада Руси склонили из Почајева мошти преподобног Јова.
1961.г. Почајевску лавру затворили комунисти као Кијевско-Печерску лавру. Старца
Амфилохија протерали у дом за умоболне. Спасила га Стаљинова кћерка, хтела да га
одведе у Грузију или Америку, али старац одбио. Остао у Русији и служио у гробљанској
цркви.

Преподобни Амфилохије Почајевски Рођак Ане Гојске био протестант, који се много
љутио што је Ана оставила све манастиру. Понео је икону из манастира. Једну жену је
обукао у свештеничке одоре, с намером да се наругају икони и исмеју њене моћи. Том
приликом у 18-годишњакињу је ушао бес. Дошао је код Преподобног Амфилохија који ју је
исцелио молитвом. Маловерни кнез Константин, не само да је вратио икону већ је и над
њом подигао велебну цркву. Главно чудо је било кад су манастир напали Татари. Братија
се молила пред иконом. Одједном се све одапете стреле вратише на Татаре и они
покорени од себе самих, напустише опсаду манастира. Отад он исцељује ђавоимане. Ми
смо лично видели у манастиру како у храму спавају такви да би оздравили. Морају да
преноће у цркви. Кад се ујутру уђе, осети се мирис урина, фекалија, гасова. Али, не излазе,
да би се исцелили. Можда им ближњи стављају пелене за одрасле? Кад их уведу да
целивају мошти, демони у њима се опиру, ритају, коче, вриште, морају их приближити
силом. Онда кад целивају, мошти или икону Пресвете Богородице Почајевске, која се
после свете литургије скида са иконостаса и даје вернима на целивање, ђавоимани се
смире постајући праве овчице Господње.
Силвана Хаџи-Ђокић, 3.07.2015.