Милош М.

Дамјановић,
Универзитет у Приштини
Филозофски факултет – Косовска Митровица
milos_damjanovic@yahoo.com

СИНАГОГЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА КАО

ЦЕНТРИ ВЕРСКОГ, СОЦИЈАЛНОГ И КУЛТУРНОГ ЖИВОТА МЕСНИХ
ЈЕВРЕЈА

Сажетак: Иако малобројне, јеврејске заједнице у унутрашњости Балкана развиле су

неопходан институционалан живот који је подразумевао и регулисање религиозних
потреба кроз успостављање и рад синагога. Одсечене од главних колосека економског и
друштвеног развоја, јеврејске заједнице у Приштини и Косовској Митровици још чвршће
су се ослониле на сопствени микросвет у коме је примарно место јавног живота имао
молитвени дом. У храмовима су се одвијале све битне активности по јединке и заједницу,
почевши од целокупног животног циклуса обојеног верским садржајем до редовних и
базичних просветних, уметничких, забавних, политичких и националних програма.
Десетковањем заједница у холокаусту уништено је и њихово културно наслеђе. Синагоге
и драгоцености које су баштиниле девастиране су током Другог светског рата, а оба
мултиконфесионална града остала без визуелног елемента јеврејске архитектуре у
градском пејсажу.
Кључне речи: Јевреји, Сефарди, Ашкенази, синагоге, ционизам, рабини

У демографски значајнијем погледу јеврејске заједнице на Космету датирају из

периода друге половине XIX столећа. Порекло јеврејског староседелачког становништва у
овим крајевима је искључиво сефардско, придошло из других делова Балканског
полуострва и пространог Османског царства. Временско раздобље између два светска рата
било је најплодоносније и најповољније по њихов колективни живот и општи напредак, те
не чуди што се оно, означавајући генералне прилике у Краљевини Југославији, означава
као ,,златно доба југословенског јеврејства“. 1 У овим хронолошким оквирима јеврејско
1
H. Pass Freidenreich, The Jews of Yugoslavia. A Quest for Community, Philadelphia 1979, p. 210.

1
становништво оплемењено је минорним, али драгоценим присуством и делатношћу
ашкенаских сународника. Сефарди су имали организован, монолитан заједнички живот,
дубоко оријентисан ка вери праотаца, док су придошлице са севера земље биле анахроне,
међусобно неповезане и индиферентне према религијском ритуалу.2

Институционални религиозни живот на Космету искључиво су практиковали у

својим скромним храмовима староседелачки Сефарди. Ашкенаски дошљаци махом су
били удаљени од религиозног живота и јеврејске духовне традиције, препуштајући се
пуном световном животу у свим његовим манифестацијама. Изузеци су били ретки
ашкенаски религиозни људи, попут пуковника Андрија Деака на војној дужности у
Косовској Митровици, који мора да је редовно присуствовао верској служби у локалној
богомољи, имајући у виду посредно сведочење Павла Шосбергера (1920-2012) у вези са
тим, o Деаковој новосадској животној деоници: ,,На велике празнике (Рош Хашана, Јом
Кипур, Сукот Шавуот) ишли смо редовно у Синагогу (звали смо храм, Темпл). Тата је
имао стално седиште Бр. 3 у десним олтарским седиштима, ја сам седео поред њега,
касније је седео поред нас пуковник др. Андрија Деак, а осталих суседа се некако не
сећам“.3 За одржавање службе у храму био је потребан мињан – кворум од најмање
десеторице верски пунолетних мушкараца, без којих се не би могла одржати заједничка
молитва. Мињан су чинили искључиво мушкарци, жене су и по овом питању литургијског
и верског живота биле у сенци јачег пола.4

СИНАГОГА У ПРИШТИНИ

2
M. M. Damjanović, Relations among Jews and Gentiles in Kosovo and Metohija between the Two World Wars:
Froma Autocentrism to Assimilation, Colloquia Humanistica, Serphardim, Ashkenazim and Non-Jewish Peoples:
Encounters Across Europe, 9 (2020), pp. 121-138.
3
P. Šosberger, Život kako sam ga ja video, Novi Sad 2005, 16-7.
4
P. Petričević, Jedan Bog – jedan rod: odnos monoteističkih vjerskih zajednica prema ženskim ljudskim pravima, u:
A. Zaharijević (pr.), Neko je rekao feminizam? Kako je feminizam uticao na žene XXI veka, Beograd 2008, 120-
138.

2
 Према народном предању, најранији молитвени дом за приштинске Јевреје налазио
се у склопу српске православне цркве Св. Николе у Приштини, где је на спољној страни
једног зида био постављен гвоздени постамент са приказима угравираних менора и
вегетабилним орнаментом. Османске власти су, према овом предању, Јеврејима дозволиле
1830. године да се колективно молитвено окупљају на том месту. Како су крајем XIX
столећа приштински Јевреји изградили засебну синагогу, која је у активној употреби била
током читавог међуратног периода, остаје нам непознато у каквом и коликом значају и
примени је остао овај сакрални споменик за међуратне генерације.

Синагога коју су користили међуратни Приштевци и јеврејски гости у овом граду,

налазила се у центру града, у делу који је био познат под називом ,,Покривена“
или ,,Јеврејска чаршија“, у чијој су близини биле настањене скоро све јеврејске породице.
Није се могла похвалити пространошћу, нити је архитектонски била импозантна, али је
била довољно велика да испуни своју сврху и пружи смештај свим верницима у
литургијском животу. Синагога је била део једног објекта, двоспратне куће, која је пред
Други светски рат изгорела, а у којој су се, поред храма, налазиле и друге општинске
просторије. У великом дворишту (јевр.-шпан. куртижо) синагоге, ограђеним зидом,
налазила се и стамбена кућа у којој је живела рабинова породица. У истом дворишту
налазио се и објекат у којем су биле просторије Јеврејске вероисповедне општине. У
дворишту се налазио и део који је служио рабину за ритуално клање живине, а иза
рабинове куће било је место где је ,,Хевра Кадиша“ – погребно друштво, држало потребну
опрему и материјал за погребе преминулих чланова. На првом спрату куће била је
смештена учионица, а на другом се налазила сала која је служила за састанке и прославе
заједнице. Насупрот синагоге налазила се јеврејска школа коју су називали ,,Ел Мелдар“.
Синагога је подигнута 1897. године, а називала се ,,Бет Израел“ (Дом Израиљев).5 Храм је
био опремљен потребним намештајем, клупама, разним реликвијама и орманима. У њему

5
Ž. Lebl, Do ,,konačnog rešenja“. Jevreji u Srbiji, Beograd 2002, 221, 223, 234; Р. Тодић-Вулићевић,
Приштина, Приштевци и време, Нови Сад – Приштина 1999, 105-6; М. Дармановић, Јевреји у Приштини,
Гласник Баштина, 1 (1991), 204-209; M. Damjanović, Rabini na Kosovu i Metohiji i duhovni život Židova Kosova
i Metohije, ESSEHIST – časopis studenata povijesti i drugih društveno-humanističkih znanosti, 5 (2013), 60-74; Б.
Вранићи, Једини остаци материјалне културе Јевреја у Приштини – сепулкрални, Гласник друштва
конзерватора Србије, 18 (1994), 189-191; https://www.centropa.org/biography/nisim-navon (Приступљено сајту
6. 3. 2020); http://elmundosefarad.wikidot.com/jevreji-pristine (Приступљено сајту 6. 3. 2020). С друге стране,
према садржају једног писма упућеног Савезу јеврејских вероисповедних општина Југославије 12. августа
1952. године, стоји да је на објекту синагоге била означена 1882. година као година изградње.

3
су биле похрањене Торе, молитвеници и друге разне књиге верског и литургијског
садржаја. У Другом светском рату је у потпуности демолиран, инвентар опљачкан и
спаљен, а просторије храма употребљаване за радионицу шамија.6

Према другим изворима, синагога се налазила на првом спрату објекта, док су се у

приземљу налазили дућани и занатске радионице које је заједница издавала у закуп ради
измирења текућих трошкова, од чега је имала годишњи приход од 2.000 динара.
Акрибична и марљива хроничарка југословенског јеврејства Жени Лебл (1927-2009)
наводи да су се на доњем, првом спрату налазиле учионице где су се окупљали верници на
службу за дневну (Минха) и вечерњу молитву (Арвит), док се главни храм налазио на
горњем, другом спрату. Објекат синагоге је био дугачак око 15 метара. Имала је и посебан
део, галерију за малу децу где је најчешће седео шамаш (послужитељ), који их је надзирао
и спречавао да праве буку током службе. У предњем делу храма биле су смештене столице
намењене старијим и изнемоглим лицима, којима се тако указивало и поштовање. Један
део богомоље био је намењен ожалошћеним посетиоцима, и он је био опремљен посебним
уљаницама за покој душе. На поду, застртом ћилимима седела су старија деца. Део храма
одређен за учешће жена на служби, био је мало издигнут иза главног дела намењеног
мушкарцима. Одељци намењени мушкарцима и женама били су раздељени мехицом –
конструкцијом сачињеном од дрвених ромбоидних решетака од летава, која је женама
омогућавала да виде мушкарце, али не и обратно. Дуж целог зида био је балкон ограђен
решеткама, женско одељење храма звано Знога или на хебрејском Езрат нашим. За
одржавање хигијенe молитвеног дома биле су задужене жене, које су се смењивале у
добровољном прању пода синагоге. Није познато да ли је приштинска синагога имала
микве – ритуално купатило. Унутар храма била је смештена и каса за узајамну помоћ, у
коју се уплаћивало за част да се носи свитак Торе током богослужења или поводом
одређених породичних светковина. По потреби, новац сакупљен у овој каси, узиман је и
коришћен за обезбеђивање мираза сиромашнијих девојака приспелих за удају.

Верска служба се обављала углавном на хебрејском језику, на коме су биле

штампане верске књиге и молитвеници у активној употреби при служби, осим молитви
које су изворно биле изговаране на ђудео-еспањолу. Хахам је преводио и објашњавао

6
Ž. Lebl, Jevreji u Srbiji..., 323.

4
молитве и проповеди са хебрејског језика на матерњи ладино језик, верницима који нису
разумели древни језик литургије. У богослужењу су могли суделовати сви, по верским
прописима пунолетни мушкарци и сви су били подучени како то треба чинити. Дневни
мињан (кворум за молитву) редовно је обезбеђиван, услед велике улоге религије у животу
приштинске заједнице. Отац Естер Навон редовно је одлазио на службу, баш као и многи
његови старији суграђани. Одрасли, запослени мушкарци, одлазили су у синагогу, на
вечерњу службу предвече, по затварању својих радњи. Одлазак у синагогу сваког петка
увече и суботом преподне био је обавезан за јеврејску децу школског узраста, која су
похађала наставу веронауке код рабина Захарија Левија. Он је обазриво проверавао ко је
присутан а ко одсутан на богослужењу од ученика, што је повлачило казну за одсутне, на
сутрашњој настави у школи. Ученици су у храму читали текстове на хебрејском језику,
који нису разумели, па им је на матерњем јудеоеспањолу објашњавао локални хахам. На
тај начин су се приштински Јевреји од најранијих година живота навикавали на посете
храму, присуству богослужењу и везаности за религију својих предака. Мушки верници
су, како то верска правила налажу, током боравка у просторијама синагоге на главу
стављали и носили одређену врсту капе. 7 У синагогу су на службу поред локалних Јевреја,
долазили и они који су се као војници налазили на одслужењу рока у Приштини или пак
они Јевреји који су привремено боравили у граду.8

Приштевац Исак Барух(овић) је био веома побожан човек, који је свако јутро
одлазио у храм, а кад су му дозвољавале прилике и био слободан од других обавеза,
одлазио је и у подне и предвече. 9 Синагога је била централно збориште приштинских
Јевреја, нарочито суботом и осталим јеврејским празницима. Њене многобројне одаје и
велико двориште које је поседовало бунар, пружале су довољан комфор и могућност за
извођење различитих садржаја. Верници су се окупљали сат времена пре почетка службе
проводећи време у заједничком дружењу, које се настављало и по завршетку синагогалних
церемонијала. Косовскомитровачки рабин настањен у Приштини Моис Адижес сваког
Шабата водио је унука Мошу у синагогу.10

7
M. Damjanović, Rabini...; Ž. Lebl, Jevreji u Srbiji..., 221, 229, 234, 244; Б. Вранићи, н. д.
8
Интервју аутора са Аврамом Ашером из Кидрона, Израел.
9
A. Gaon (ur.), Mi smo preživeli...Jevreji o Holokaustu, Beograd 2001, 242.
10
Интервју аутора са Моше Саламоном из Кидрона, Израел.

5
 О приштинској синагоги записе су оставили поједини савременици, описујући град
и његове знаменитости. Путописац Панта Ј. Радосављевић (1876-1941), бивши четник и
војни дужносник, пишући о богомољама у граду, наводи да ,,у Приштини има једна црква,
14. џамија, 1 синагога и 1 текија за дервише“. О истом храму, који му није био претерано
атрактиван, путописац бележи још локацију на којој се налази, не пропуштајући да
нагласи његову неугледност и брзо пређе на излагање о другим, њему занимљивијим
молитвеним домовима: ,,Синагога налази се у средини чаршије, а пошто њих има по
целом свету бољих и лепших то ће свакога посетиоца, без сумње интересовати да види
текију у којој седервиши Богу моле“.11

Приштинска синагога је осим примарне духовне сврхе вршила и друге, секундарне

функције од значаја за целокупан живот и развој заједнице. У процесу националног
освешћивања и рада на политичкој и националној еманципацији кроз проклијали
ционистички покрет учешће су узимали и рабини и чланови њихових породица. 12 Осим
тога, темпл је умео бити домаћин локалним ционистичким удружењима, која су
канцеларије имале под његовим кровом. У склопу својих редовних агитационих и
програмских активности исте организације служиле су се синагогалним објектом ради
реализације планираних радњи. У ,,Техелет Левану“, чије су се просторије налазиле у
згради синагоге, деловали су Давид Ашер из Приштине и његова сестра. Они су у овој
организацији учили иврит (хебрејски језик) и јеврејске песме, међу којима и химну
Хатикву (Нада), коју је већина приштевачких Јевреја учила још у детињству. У великој
сали синагоге приређивали су маскенбале пригодом празника Пурим, које су најчешће

11
П. Ј. Радосављевић, Кроз славно Косово, Нови Сад 1923, 16, 30.
12
Ž. Lebl, Jevreji u Srbiji..., 231-232; М. М. Дамјановић, Почеци, развој и активности ционистичког покрета
на Косову и Метохији 1918-1941, Српске студије, 9 (2018), 281-316. Почеци ционистичког деловања на
простору Космета могу се датирати у најраније године треће деценије XX столећа, непосредно по окончању
Првог светског рата и наступању мирнодопског периода, када добијају прву организациону форму у
јеврејским центрима овог региона. У то време пада формирање месних ционистичких организација (МЦО) у
Косовској Митровици и Приштини, да би од почетка четврте деценије у Приштини биле основане и друге
организације исте мисије, циља и профила зване ,,Хашомер Хацаир“ (,,Млади стражар“) и ,,Техелет Леван“
(,,Плаво-бело“). На челу МЦО Приштине између 1925. и 1928. године био је Манох Леви, син хахама
Захарија, који је са Исаком Барухом предводио сакупљање чланарине и организовао предавања на
ционистичке теме. Његов наследник на кормилу приштинског ционистичког покрета био је Бехор Исака
Коен, задржавши ту позицију до 1930. године. Председавајући кена (гнездо) ,,Хашомер Хацаира“ у
Приштини, које је окупљало око 25 омладинаца, од оснивања па до одласка на студије медицине био је
Алберт Самуиловић, а секретар Сара Мандиловић. Организацијом ,,Техелет Левана“ у Приштини руководио
је најмлађи син рабина Захарија, Јосиф Леви, будући настављач очеве функције.

6
сами правили. Маскирали би се у невесту, певачицу, ратника, Циганина... Чланови су
плаћали чланарину неопходну за одржавање организације у животу.13

Месна ционистичка организација Приштине је 4. јула 1931. године у локалној

синагоги одржала свечани помен Теодору Херцлу (1860-1904), поводом 27-огодишњице
смрти оснивача ционизма. Приштински рабин је одржао богослужење и прочитао кадиш
(молитва за упокојене), а по завршетку верског дела програма и пригодно слово о
неумрлом вођи и творцу ционистичке идеје, позвавши омладину ,,да се угледа на свог
вођу у вршењу светих дужности наспрам земље отаца, јер се једино на тај начин могу
премостити тешкоће око изградње народне домаје“.14 У склопу ционистичких активности
приштинских Јевреја, спадала је и комеморација Херцлу, одржана 15. јула у тамошњем
темплу (храму) поводом годишњице његове смрти. Службу за упокојене одржао је рабин
Захарије Леви, а након прочитаних псалама, присутни су упалили нерот - свеће за покој
душе преминулим ционистичким горостасима, попут Херцла, Арлосорова (1899-1933),
Максима Нордауа (1849-1923), Трумпелдора (1880-1920) и других, којима је рабин
изрекао хашкавот – спомен молитву. Потом је хавер (друг) Алберт Самуиловић одржао
говор о Херцлу и његовом значају за ционистички покрет, по чијем су завршетку,
награђеног аплаузом и овацијама, омладинци отпевали јеврејску народну химну
Хатикву.15 Исте године оба косметска града обишао је Исак Флорентин, члан грчке
ционистичке федерације у Солуну16, коме је на пропутовању по Јужној Србији друштво
правио Леон Камхи, ционистички првак из Битоља. Приликом посете Скопљу, дочекао их
је тамошњи ционистички вођа Јосеф Бехар, пореклом из Приштине, одакле су 8. јуна
кренули за Приштину, где су увече истог дана одржали конференцију у синагоги, којој су
се масовно одазвали локални Јевреји. Конференцију је отворио делегат ,,Народног фонда“
Исак Б. Самуел, после кога су беседили делегати Камхи и Флорентин, који су у емотивном
набоју и експлозивно говорили о ционизму, његовим тежњама, циљевима, смислу, идејама
и активностима.17

13
Интервју аутора са Аврамом Ашером из Кидрона, Израел; Интервју аутора са Моше Саламоном из
Кидрона, Израел.
14
Židov, Zagreb, br. 28, 10. jula 1931, str. 10; М. М. Дамјановић, Почеци...
15
Židov, Zagreb, br. 30, 28. jula 1933, str. 6; М. М. Дамјановић, Почеци...
16
Židov, Zagreb, br. 23, 5. juna 1931, str. 6; М. М. Дамјановић, Почеци...
17
Židov, Zagreb, br. 25, 19. juna 1931, str. 6-7; М. М. Дамјановић, Почеци...

7
 Ционистичко деловање на Космету, поред финансијских и пропагандних садржаја
културног, уметничког и едукативног типа, испољавано је и у комеморацијама
одржаваним поводом смрти истакнутих ционистичких корифеја. Тако је у приштинској
синагоги ,,Бет Израел“ одржана 20. јула 1935. године комеморација Теодору Херцлу и Х.
Н. Бјалику (1873-1934), приликом које је рабин Јосиф Леви надахнуто беседио о
животопису двојице носиоца јеврејске политичке и књижевне ренесансе. 18 Косовску
Митровицу, Приштину и друге јеврејске заједнице на југу земље, у периоду од 24. априла
до 9. маја 1937. године, посетили су представници јеврејског сефардског академског
друштва ,,Есперанса“ из Сарајева. Петнаестак припадника овог друштва на железничкој
станици у граду на Ибру, дочекали су тамошњи ционистички активисти, који су исто вече
приредили састанак у синагоги на који су дошли бројни митровачки Јевреји. Госте је овом
приликом поздравио председник ЈВО Косовске Митровице, а у име ,,Есперансе“ захвалио
се на дочеку и пријему Мордо Алкалај, да би потом одржао говор Алберт Леви,
осврнувши се на актуелне прилике јеврејства у свету и једином спасоносном решењу које
пружа само јеврејска држава у Палестини. Услед идејних антагонизама међу
косовскомитровачким општинарима, развила се жива дискусија, након које је гостима
приређена вечера, на којој су измењене многе здравице. И у Приштини су
чланове ,,Есперансе“ дочекали тамошњи Јевреји на станици и одвели их у синагогу где им
је упутио поздрав и обратио се председник ЈВО Приштине Хајим Б. Давид. Окупљенима
су се одабраним речима обратили најпре Алкалај, а потом Леви, који је на ђудезму
говорио ,,О значају ционизма“. Њихови говори испраћени су бурним аплаузом, након чега
је одржан састанак омладине у просторијама општине, који је отворио Шабатај Коен, на
којем су одржали предавање гости из ,,Есперансе“ - Мико Алтарац ,,О доживљајима у
Ерец Јизраелу“ и Мордо Алкалај ,,О положају наше браће у Ерец Јисраелу“. Сутрадан је
поново одржан састанак којом приликом је изабран привремени одбор за организовање
омладине у који су ушли Исак Б. Самуел, Ашер Шеломо, Естера Мандил, Елијау Јосеф,
Ђоја Ашер и Шеломо Лазар.19

18
Židov, Zagreb, br. 31, 2. augusta 1935, str. 6; М. М. Дамјановић, Почеци...
19
Židov, Zagreb, br. 20, 14. maja 1937, str. 5; М. М. Дамјановић, Почеци...; Lj. Dobrovshak, The Zionist magazine
,,Židov“ (The Jew) and Macedonian Jews during the interwar period, in: B. Romano Nikolikj (ed.), Jews in
Macedonia: history, tradition, culture, language and religion. On the occasion of the 70th anniversary of the renewal
of the work of the Jewish community in Macedonia after the Second World War (1944-2014), Skopje 2015, pp. 153-
168.

8
 У приштинској јеврејској богомољи одржаване су и разноврсне световне
манифестације поводом секуларних, државних и грађанских потреба на којима су учешћа
узимали и гојим, суграђани других конфесија и етничке припадности. Прославе
националних празника попут Дана уједињења 1. децембра или Видовдана 28. јуна,
светковање рођендана чланова владарске династије Карађорђевић или комеморације
знаменитим покојницима из блиске и даље прошлости југословенске отаџбине уобичајено
су биле приређиване и у молитвеним домовима југословенских Јевреја. Националне
трагедије, попут убиства краља Александра I Карађорђевића (1888-1934) такође су биле
повод прикладних окупљања и активности унутар синагога. Тим поводом, туробна
атмосфера запажала се и код приштинске јеврејске заједнице. Завладала је велика жалост.
У синагоги су се окупили верници на молитви за упокојење владара, која је трајала ,,у
недоглед“.20 Нејеврејски пријатељи позивани су и на приватна свечана окупљања
обележена верским церемонијалом. Тако је неки Србин Микан Петровић из Ајвалије са
својом породицом био позван на венчање Мозе (кћи Флоре и трговца Саламона Ашера из
Приштине) и Нисима – Нина (сина Естере и покојног трговца Самуила Бахара из
Приштине), планирано да се обави 16. октобра 1938. године у 15 h у приштинској
синагоги ,,Бет Израел“.21

КОСОВСКОМИТРОВАЧКА СИНАГОГА

До Другог светског рата бројна јеврејска заједница у Косовској Митровици имала

је своју синагогу.22 Наиме, од 1912. године косовскомитровачки Јевреји добиће своју

20
Интервју аутора са Моше Саламоном из Кидрона, Израел.
21
Архива аутора, Фонд Јеврејске архивалије, Позивница за венчање Мозе Ашер и Нисима Бахара. У
позивници између осталог пише: ,,Особито ће нам бити мило да и Ви са Вашом поштованом породицом
присуствујете овом нашем родитељском весељу. Скуп сватова у кући г. Нисима Бахара у улици Краља
Милутина 11. Честитања у синагози. – После венчања младенци ће отпутовати“.
22
Д. Фртунић, Повести и слике. Косовска Митровица 1944-1955, Београд 2011, 36.

9
синагогу, изнајмљујући један мали, примитивни објекат за те потребе. 23 Прва синагога у
Косовској Митровици налазила се у кући духовника Јоханана Рубена до 1915. године, у
којој је од једне просторије преуређене за потребе верске службе начињен импровизован
молитвени дом, опремљен са свим потребним ритуалним реквизитима. Тридесетих година
прошлог века, све до расписивања конкурса и ангажовања школованог рабина, Јоханан
Рубен, иако обневидео и најстарији члан заједнице, као цењена особа био је духовни вођа
заједнице. Рабин у Косовској Митровици био је Јосиф Јакова Рубен, рођен у Приштини 4.
марта 1883. године, односно 1895. године како наводи Леблова, а настрадао у холокаусту
1942. године, који је свештеничку и шахтерску функцију обављао од 1916. године.
Завршио је турску средњу школу и јеврејску шахтерску, говорио српски, шпански, турски,
арнаутски, француски и немачки језик. Током рабиновања реорганизовао је општину и
уредио синагогу. У недостатку свештеника, бесплатно је обављао верску службу све до
1937. године, када је ЈВО Косовска Митровица почела да плаћа једног свог члана, који је
вршио дужност шохета. Члан општинске управе, Јосеф Ј. Рубен је водио и матичне
књиге.24 Косовскомитровачки рабин током 1920. године примао је плату у износу од 600
динара. Током 1924. године као јеврејски свештеник у Косовској Митровици помиње се и
Аврам М. Адижес, који је примао 50 динара месечне, односно 600 динара годишње
плате.25

Савременик постојања храма Миленко Милосављевић сведочи да је синагога била

испод ординације најцењенијег градског физикуса Нехемија Шенфајна, на тргу испод

23
М. М. Дамјановић, Јевреји на Косову и Метохији током Балканских и Првог светског рата, у: Б.
Димитријевић (ур.), Државност, демократизација и култура мира. Тематски зборник радова, Ниш 2015, 109-
129; M. Damjanović, Rabini...
24
Архив Југославије (у даљем тексту АЈ), Фонд Министарство вера Краљевине Југославије (у даљем тексту
ФМВКЈ), 69-56-90, Списак јеврејских духовних органа у границама Краљевине Србије после балканских
ратова за кондуитну листу; Р. Јовановић (пр.), Бело светло на митровачке црвене записе, Косовска
Митровица 2009, 242; Ž. Lebl, Jevreji u Srbiji..., 26-7, 29; АЈ, ФМВКЈ, 69-56-89, Списак јеврејских
свештеника; М. М. Дамјановић, Б. Ђокић, Рабини Краљевине Србије током Првог светског рата, у: М.
Јаћимовић, В. Иванишевић, И. Петровић (ур.), Зборник радова са међународног саветовања – Елите у
Великом рату, Нови Сад 2017, 482-500; М. Дамјановић, С. Бишевац, Духовни идентитет Јевреја на Косову
и Метохији, у: M. Arnaut (ur.), 5. međunarodni naučno-stručni skup Kulturni identitet u digitalnom dobu. Zbornik
radova, Zenica 2014, 977-984; Ž. Lebl, O Jevrejima na Kosovu i u Sandžaku, u: S. Kabiljo-Šutić (ur.), Jevrejski
almanah 1971-1996, Beograd 2000, 209-224.
25
АЈ, ФМВКЈ, 69-56-89, Списак, КВБр. 4205, 4. марта 1924. год. Београд; АЈ, ФМВКЈ, 69-60-94,
Министарство вера – Србија – Израиљска верска управа, К. Р. Бр. 1825, 7. јула 1920. год. Београд.

10
касарне.26 Јеврејска општина је за потребе синагоге, од 1912. све до 1934. године,
изнајмљивала један објекат, примитивну кућицу, која се налазила у једној од
најзапуштенијих махала вароши. Објекат није био у њеном власништву, пошто ова мала и
сиромашна заједница није била у материјалној могућности да приушти изградњу храма
или куповину изнајмљеног објекта. Општина није плаћала кирију за изнајмљени објекат
од 1928. до 1934. године, услед чега је кућевласник запретио давањем отказа. Да би
избегли такав епилог, споразумели су се са власником око откупа објекта, до кога је
дошло захваљујући помоћи добијеној од сународника из Скопља. Уз обилну финансијску
помоћ скопске јеврејске заједнице, ЈВО Косовска Митровица је откупила кућицу по цени
од 15.000 тадашњих динара, по којој се суми могло видети колико је скромна била ова
некретнина. Објекат који је служио као синагога био је величине само 16 m2, што је било
недовољно за њене намене и потребе целокупног броја верника. Са околним плацем,
површина купљене грађевине износила је око 50 m2.

За одржавање чистоће у храму и овде су, баш као и у приштинској заједници, биле
задужене жене, које су се смењивале у том послу. Шабатња служба у храму, петком увече,
отпочињала је по затварању пословних објеката, некада и после 20 часова. Осим локалних
Јевреја богослужењу у храму је знао присуствовати и немали број југословенских Јевреја
на одслужењу војног рока у граду на Ибру, стационираних у великом војном гарнизону,
као и многи јеврејски путујући трговци из других крајева земље који би ноћили или се
задржавали у граду више дана. Услед такве скучености, дешавало се да током државних
празника, током богослужења службени представници седе тесно збијени у храму, док би
верници били принуђени да стоје пред улазом у синагогу, у дворишту. Због таквих
немилих појава, ЈВО Косовска Митровица је 1937. године образовала Одбор за подизање
нове синагоге. Намеравали су купити још неколико квадратних метара суседног плаца
како би подигли нову, скромну синагогу. У том циљу обратили су се СЈВОЈ-у за добијање
дозволе за сабирну акцију, на чије се решење требало дуго чекати, како се испоставило.

Косовскомитровачка хавра је умела бити и место на коме је долазило до

испољавања неспоразума између супротстављених верника, изливања беса, изражавања

26
Интервју аутора са Миленком Милосављевићем из Бањске, Србија. Више о јеврејском лекару Шенфајну
погледати: М. М. Дамјановић, Др Нехемије Шенфајн – Биографија жртве Холокауста, Топола – часопис ЈУ
Спомен-подручја Доња Градина, 4 (2018), 32-50.

11
љутње, па и озбиљнијих инцидената, о чему нам сведочи случај сукоба између старог
Јосефа Б. Коена, оца тадашњег председника ЈВО и Исака Лазаревића, општинског
секретара, што је резултирало стварањем фракционаштва унутар чланства, сходно томе
коју су опцију од закрвљених страна подржавали, па ниједна од њих није хтела да преузме
одговорност за рад Општине. Сукоб се из синагоге проширио на целокупан приватно-
јавни простор јеврејске заједнице, па је тек настојањем изасланика Савеза Давида Левија
сукоб изглађен, тиме што су завађени на седници Управе, којој је председавао тадашњи
председник Адижес, један другог умолили за извињење ,,за добро Општине и заједнице“.
Исход помирења је био одржавање општинских избора наредне седмице, након којих су у
Управу ушли подржаваоци обеју, дојучерашњих супротстављених група, а за председника
био изабран један од синова једног од прометеја сукоба, Коена. Синагога је по окупацији
1941. године била опљачкана, а затим и демолирана од стране локалних Арнаута
предвођених руководиоцем Комесарске управе за јеврејску имовину, трговцем Османом
Ибрахимијем Солидом.27

Митровчанима је, као и њиховим сународницима из Приштине, синагога такође

служила као поприште збивања осталих, нерелигијских манифестација. Месна национална
удружења Јевреја културног, уметничког и националног карактера организовала су своје
активности неретко у објекту синагоге. Митровчани су, за разлику од Приштеваца који су
такве активности спроводили годинама раније, могуће по први пут одржали 8. јула 1939.
године помен Теодору Херцлу и Хајиму Н. Бјалику у испуњеној синагоги где је стари
рабин Јосеф Јаков Рубен прочитао молитву за покој душе преминулих ционистичких
првака. Говор је одржао и испричао Херцлову биографију окупљеном народу и Исак М.
Лазаревић, истакавши ,,да сви треба да идемо његовим стопама да бисмо стигли до циља

27
M. Damjanović, Rabini...; Н. Антонијевић, Косово и Метохија 1941-1945. година. Ратни злочини, Београд
2017, 463; L. Fischer (ur.), Jevrejski almanah za godinu 5690 1929-1930, Vršac 1929, 228-9; Н. Антонијевић,
Холокауст на Косову и Метохији и његов контекст, у: Ј. Мирковић (ур.), Израелско-српска научна размена
у проучавању Холокауста. Зборник радова са научног скупа, Јерусалим – Јад Вашем, 15-20. јун 2006.,
Београд 2008, 395-408; М. Дамјановић, Холокауст на Космету – студија случаја: Косовска Митровица;
Топола – часопис ЈУ Спомен-подручја Доња Градина, 2 (2016), 112-139; Ž. Lebl, O Jevrejima...; L. Fischer
(ur.), Jevrejski almanah za godinu 5688 1927-1928, Vršac 1927, 202-3; Ž. Lebl, Jevreji u Srbiji..., 26-8, 31-2; J.
Romano, Jevreji Jugoslavije 1941-1945. Žrtve genocida i učesnici NOR, Beograd 1980, 152; L. Fischer, М. Margel
(ur.), Jevrejski almanah za godinu 5686 1925-1926, Vršac 1925, 288-9; L. Fischer (ur.), Jevrejski almanah za
godinu 5687 1926-1927, Vršac 1926, 190-1; L. Fischer (ur.), Jevrejski almanah za godinu 5689 1928-1929, Vršac
1928, 240-1; М. Дамјановић, С. Бишевац, Духовни... Од Јосифа Рубена, који је водио администрацију
Општине, Ибрахими је тражио спискове јеврејских породица са свим члановима, на шта му је Рубен, који је
претходно уништио такве списе, изрекао да никад није ни водио такве спискове.

12
за којим жудимо“, а у програму су учествовали још и Моис Елазар који је издекламовао
песму о Херцлу и добојски рабин Финци, чије је ванредно говорничко умеће побудило
огромну позорност окупљеног света.28

Годинама раније храм је такође био позорница на којој су иступали локални

ционистички активисти и њихови гости имплементирајући усвојене планове. Крајем 1931.
године у посету Јужној Србији, односно Приштини, планирала је доћи и већа група
челника Савезног и Радног одбора Савеза жидовских омладинских удружења.29
Председник СЖОУ Цви Ротмилер посетио је Приштину 11. јануара 1932. године,
поздрављен од председника ,,Есперансе“ Манојла Левија и одржао једночасовно
предавање за грађанство на тему ,,Криза и жидовство“, а затим се придружио састанку у
клупском дому са омладинцима, након чијег излагања им се обратио његов сапутник
Алфред Домањи, говорећи о раду по систему квуце и о ,,Хашомер Хацаиру“. Сутрадан су
посетили Косовску Митровицу, где су у тамошњој синагоги одржали састанак са
домаћинима, уједно извршивши пропаганду за гласила и започевши јубиларну акцију
Керен Кајемет Лејисраел.30

Почетком децембра 1935. године Приштину и Косовску Митровицу посетила су

двојица истакнутих југословенских ционистичких активиста: Давид Албала,
потпредседник СЈВОЈ и Карло Фридман, главни секретар ,,Керен хаЈесода“. У
косовскомитровачкој синагоги, где су се окупили сви тамошњи Јевреји, 3. децембра
уважене госте дочекао је и поздравио у име домаћина Л. Габриел Коен, након чега су
званице одржале говоре, по чијем се окончању приступило акцији за КХ, која је дала
одличне резултате. Сутрадан увече, Албала и Фридман дошли су у Приштину, у којој су
се увелико обављале озбиљне припреме за њихов дочек, у које су били укључени
градоначелник, срески начелник и управа ЈВО Приштине. И овде је с великим успехом
одржана акција за КХ. Угледне званице начиниле су две официјелне посете
градоначелнику и среском начелнику, срдачно примљени од државних службеника. Поред
изречених активности, одржали су једну ужу конференцију са управом ЈВО Приштине, а
нешто касније и збор који је отворио председник ЈВО Приштине Бухор Коен, на ком су

28
Židov, Zagreb, br. 29, 21. jula 1939, str. 6; М. М. Дамјановић, Почеци...
29
Židov, Zagreb, br. 50, 11. decembra 1931, str. 7; М. М. Дамјановић, Почеци...
30
Židov, Zagreb, br. 3, 22. januara 1932, str. 4; Ž. Lebl, Jevreji u Srbiji..., 232-3; М. М. Дамјановић, Почеци...

13
обојица одржали ватрене говоре у духу ционизма, пропраћене френетичним аплаузима
аудиторијума. Након тога, одржан је једночасовни састанак са омладинцима којом
приликом је основан кен и обновљено друштво ,,Есперанса“, а затим и састанак са
представницама женске ционистичке организације ВИЗО.31

Јеврејске општине на Космету редовно су, у свим приликама исказивале

поштовање државних закона и испуњавале од њих очекиване друштвене обавезе. Стога је
учешће представника јеврејских општина на прославама и обележавањима државних
празника био подразумевајући гест. То је чињено сваке године, баш као што су исто
упражњавали и верски службеници других признатих главних вероисповести у земљи.
Посебно свечано светковање Дана државности у Косовској Митровици било је 1933.
године, када је локални новински репортер, пренео исечак богатог курикулума: ,,У Кос
Митровици је Први Децембар прослављен на свечан начин. Ова је свечаност настала још
од ранога јутра када су пуцњеви топова објавили почетак свечаности. По улицама се
одмах осетила живост и кретање грађана у празничним оделима, обријани и свечаног
изгледа. Православни и католици журили су својим црквама, муслимани џамијама а
мојсијевци синагози“. Са прославе нису изостали ни јеврејски грађани, који су готово сви,
похитали ка своме храму где су одржали молитве за дуг и срећан живот југословенског
краља, краљевског дома и државе. Служби у синагоги присуствовали су поред Израиљаца
и нејеврејски представници војних и цивилних власти.32

На дан краљеве сахране, 18. октобра 1934. године, попут својих суграђана других
вероисповести и они су се окупили у својој богомољи на помен покојнику, на којем је
месне власти представљао архивски чиновник Петар Томашевић: ,,За време док су
грађани православна вероисповести присуствовали богослужењу у својој цркви, дотле су
у Јеврејској Синагози искупили скоро сви Јевреји из Кос. Митровице да присуствују
молепствију, које је одржано за покој душе Блеженопочившег Краља Александра. После
одржаног богослужења, које је трајало више од једног сата, Г. Габриел Коен одржао је
прасутнима говор, у коме је истакао велику жалост коју осећају сви Митровачки Јевреји за
погинулим Краљем. -Сви јевреји, рекао је Г. Коен, са болом у души оплакују смрт
Блаженопочившег Краља Александра, јер су у Њему изгубили свог Великог Заштитника и
31
Židov, Zagreb, br. 52, 20. decembar 1935, str. 10; М. М. Дамјановић, Почеци...
32
Глас са Звечана – недељни лист, Кос. Митровица, бр. 3, 9. децембра 1933, стр. 1-2.

14
симпатизера ционизма. Затим је позвао Јевреје да љубав и верност коју су гајили према
Блаженопочившем Краљу пренесу и на Његовог Првенца Њ. В. Краља Петра II. За време
говора г. Коена многи присутни плакали су“.33

НЕОБЈАВЉЕНИ ИЗВОРИ

Архив Југославије, Београд, Република Србија

-Фонд Министарство вера Краљевине Југославије (1918-1933)

Архива аутора
-Фонд Јеврејске архивалије

ИНТЕРВЈУИ – ОРАЛНА ИСТОРИЈА

Интервју аутора са Аврамом Ашером из Кидрона, Израел.

Интервју аутора са Миленком Милосављевићем из Бањске, Србија.

Интервју аутора са Моше Саламоном из Кидрона, Израел.

ШТАМПА

Židov, Zagreb (1931, 1932, 1933, 1935, 1937, 1939)

Глас са Звечана – недељни лист, Кос. Митровица (1933)

Глас са Звечана – недељне новине, Кос. Митровица (1934)

33
Глас са Звечана – недељне новине, Кос. Митровица, бр. 31, 20. октобра 1934, стр. 2.

15
 АУТОБИОГРАФИЈЕ, МЕМОАРИ, ПУТОПИСИ

Gaon Aleksandar (ur.), Mi smo preživeli...Jevreji o Holokaustu, Jevrejski istorijski muzej Saveza
jevrejskih opština Jugoslavije, Beograd 2001.

Јовановић Радојко (пр.), Бело светло на митровачке црвене записе, Градска

библиотека ,,Вук Караџић“ / ДК ,,Свети Сава“ Исток – Хвосно, Косовска Митровица 2009.

Радосављевић Ј. Панта, Кроз славно Косово, s. n, Нови Сад 1923.

Šosberger Pavle, Život kako sam ga ja video, Autorsko izdanje, Novi Sad 2005.

СТРУЧНИ ЧАСОПИСИ

Вранићи Биљана, Једини остаци материјалне културе Јевреја у Приштини – сепулкрални,

Гласник друштва конзерватора Србије, 18 (1994), 189-191.

Дамјановић М. Милош, Др Нехемије Шенфајн – Биографија жртве Холокауста, Топола –

часопис ЈУ Спомен-подручја Доња Градина, 4 (2018), 32-50.

Дамјановић М. Милош, Почеци, развој и активности ционистичког покрета на Косову и

Метохији 1918-1941, Српске студије, 9 (2018), 281-316.

Damjanović Miloš, Rabini na Kosovu i Metohiji i duhovni život Židova Kosova i Metohije,
ESSEHIST – časopis studenata povijesti i drugih društveno-humanističkih znanosti, 5 (2013),
60-74.

Damjanović M. Miloš, Relations among Jews and Gentiles in Kosovo and Metohija between the
Two World Wars: Froma Autocentrism to Assimilation, Colloquia Humanistica, Serphardim,
Ashkenazim and Non-Jewish Peoples: Encounters Across Europe, 9 (2020), pp. 121-138.

Дамјановић М. Милош, Холокауст на Космету – студија случаја: Косовска Митровица,

Топола – часопис ЈУ Спомен-подручја Доња Градина, 2 (2016), 112-139.

16
Дармановић Мина, Јевреји у Приштини, Гласник Баштина, 1 (1991), 204-209.

ЗБОРНИЦИ РАДОВА

Антонијевић Ненад, Холокауст на Косову и Метохији и његов контекст, у: Јован

Мирковић (ур.), Израелско-српска научна размена у проучавању Холокауста. Зборник
радова са научног скупа, Јерусалим – Јад Вашем, 15-20. јун 2006., Музеј жртава геноцида,
Београд 2008, 395-408.

Дамјановић Милош, Бишевац Славиша, Духовни идентитет Јевреја на Косову и

Метохији, у: Muhamed Arnaut (ur.), 5. međunarodni naučno-stručni skup Kulturni identitet u
digitalnom dobu. Zbornik radova, Filozofski fakultet Univerziteta u Zenici, Zenica 2014, 977-
984.

Дамјановић М. Милош, Ђокић Бојан, Рабини Краљевине Србије током Првог светског
рата, у: Мирослав Јаћимовић, Владимир Иванишевић, Ивана Петровић (ур), Зборник
радова са међународног саветовања – Елите у Великом рату, Архив Војводине, Нови Сад
2017, 482-500.

Дамјановић M. Милош, Јевреји на Косову и Метохији током Балканских и Првог

светског рата, у: Бојана Димитријевић (ур.), Државност, демократизација и култура мира.
Тематски зборник радова, Филозофски факултет Универзитета у Нишу, Ниш 2015, 109-
129.

Dobrovshak Ljiljana, The Zionist magazine ,,Židov“ (The Jew) and Macedonian Jews during the
interwar period, in: Berta Romano Nikolikj (ed.), Jews in Macedonia: history, tradition, culture,
language and religion – on the occasion of the 70th anniversary of the renewal of the work of the
Jewisg community in Macedonia after the Second World War (1944-2014), Jewish community
in the Republic of Macedonia, Skopje 2015, pp. 153-168.

Lebl Ženi, O Jevrejima na Kosovu i u Sandžaku, u: Simha Kabiljo-Šutić (ur.), Jevrejski almanah
1971-1996, Savez jevrejskih opština Jugoslavije, Beograd 2000, 209-224.

17
Petričević Paula, Jedan Bog – jedan rod: odnos monoteističkih vjerskih zajednica prema ženskim
ljudskim pravima, u: Adriana Zaharijević (pr.), Neko je rekao feminizam? Kako je feminizam
uticao na žene XXI veka, Heinrich Boll Stiftung Regionalna kancelarija za Jugoistočnu Evropu,
Beograd 2008, 120-138.

ЛИТЕРАТУРА

Антонијевић Ненад, Косово и Метохија 1941-1945. година. Ратни злочини, Музеј жртава
геноцида, Београд 2017.

Вулићевић-Тодић Радмила, Приштина, Приштевци и време, Матица српска / Градска

библиотека, Нови Сад – Приштина 1999.

Lebl Ženi, Do ,,konačnog rešenja“. Jevreji u Srbiji, Čigoja štampa, Beograd 2002.

Romano Jaša, Jevreji Jugoslavije 1941-1945. Žrtve genocida i učesnici NOR, Jevrejski istorijski
muzej Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, Beograd 1980.

Fischer Leopold, Margel Mojsije (ur.), Jevrejski almanah za godinu 5686 1925-1926, Savez
rabina Kraljevine S. H. S., Vršac 1925.

Fischer Leopold (ur.), Jevrejski almanah za godinu 5687 1926-1927, Savez rabina Kraljevine S.
H. S., Vršac 1926.

Fischer Leopold (ur.), Jevrejski almanah za godinu 5688 1927-1928, Naklada Saveza rabina
Kraljevine S. H. S., Vršac 1927.

Fischer Leopold (ur.), Jevrejski almanah za godinu 5689 1928-1929, Savez rabina Kraljevine S.
H. S., Vršac 1928.

Fischer Leopold (ur.), Jevrejski almanah za godinu 5690 1929-1930, Naklada Saveza rabina
Kraljevine S. H. S., Vršac 1929.

Freidenreich Pass Harriet, The Jews of Yugoslavia. A Quest for Community, The Jewish
Publication Society of America, Philadelphia 1979.

18
Фртунић Драган, Повести и слике. Косовска Митровица 1944-1955, ПРЕС ЕКСПРЕС
Предузеће за издавачку делатност, пропаганду и маркетинг, Београд 2011.

ИНТЕРНЕТ АДРЕСЕ

http://elmundosefarad.wikidot.com/jevreji-pristine

https://www.centropa.org/biography/nisim-navon

Miloš M. Damjanović
University of Priština
Philosophy faculty – Kosovska Mitrovica

SYNAGOGUES IN KOSOVO AND METOHIJA AMID TWO WORLD WARS:

THE BREEDING GROUND OF RELIGIOUS, SOCIAL,
AND CULTURAL EXISTENCE OF LOCAL JEWS

Abstract: Although few in number, the Jewish communities in the Balkans’ interior had
developed a necessary institutional framework that included regulating religious requirements
through establishing and functionalizing synagogues. Cut off from the main tracks of economic
and social growth, the Jewish communities in Priština and Kosovska Mitrovica had developed a
stronger reliance on their own microworld, with the primary meeting place of everyday life
being the house of prayer. The holy temples invited all activities vital to the life of the individual
and the community, starting from the entire life cycle infused by religious substance and
essential educational, artistic, entertaining, political, and national programs. The decimation of
the communities during the Holocaust resulted in the annihilation of their cultural heritage. The
synagogues and valuables they inherited were devastated during World War II, leaving both
multi-confessional cities without a visual trace of Jewish architecture in the cityscape.

19
Key words: Jews, Sephardim, Ashkenazim, synagogues, Zionism, rabbis

20