Ранко Јаковљевић

ОПИЈУМ ЗА ХИТЛЕРА
ИЛИ

''чист домаћи капитал и радна снага''

1.Сведок времена

ИЛИЈА ПАНИЋ-''СРПСКИ ШИНДЛЕР''-ПРВА ПОШТА НЕГОТИН

Индустријалац Илија Панић, потомак Карађорђевог војводе Јанка

Ђурђевића, рођен је 20.7.1884.г. у Неготину. Завршивши војну
академију посветио се официрском позиву. У Првом светском рату
провео је као заробљеник четири године. 1918.г. био је војни
командант Трбовља, Загорја и Храстника. Убрзо је основао
циглоцрепану, постао заступник немачке аутомобилске индустрије,
трговао некретнинама. Сматра се да је током немачке окупације у
Другом светском рату, захваљујући његовом ауторитету и везама,
спашено мноштво грађана од репресалија окупаторских власти. После
рата осуђен је због колаборације са Немцима.

Војни суд за град Београд пресудом бр.4-47 од 23.маја 1946.г. осудио је

Илију Панића ''индустријалца из Београда са станом у Књегиње
Љубице 9'' поред сталих казни и на конфискацију имовине, укључујући
куће и винограде у Неготину.

Илија Панић након затворске казне обратио се писмом председнику

ФНР Југославије Јосипу Брозу Титу молбом да се дозволи обнова
кривичног поступка, обзиром на доказео његовој невиности. Указао је
да је својим везама код водећих људи Недићеве администрације, пре
свих Драгог Јовановића, успео да спаси репресалија 148 поименице
побројаних лица. Како Миодраг Илић писац фељтона о ''српском
Шиндлеру'' публикованог у београдским ''Новостима'' 2009.г.
примећује, тек се неколицина ''прозваних'' одазвала пристајући да
сведочи о Панићевој помоћи.Умро је 1956.године. Његови наследници
издејствовали су судску одлуку о рехабилитацији.
 2. ''Чист домаћи капитал...''

Суочене са кризом сировина, две водеће фабрике за прераду опијума –

Творница кемијских производа у Храстнику д. д. Цеље и Југословенска
фабрика алкалоида С & Ф Огњановић биле су принуђене да 2. јануара
1939. потпишу у Београду картелни уговор о заједничком наступу на
иностраном тржишту у продаји алкалоида и препарата опијума. Обе
фирме су могле пословати на простору читаве Југославије уз обавезу да
једна другу месечно извештавају о купцу, количини, цени и начину
паковања робе. Поред тога што су једна другој омогућиле увид у своје
књиге и фактуре, ове две фабрике су након сваког тромесечја биле
изложене супервизији Министарства трговине и индустрије. У случају
кршења уговора, једна другој би плаћале пенале у вредности
нефактурисане продаје. Оба предузећа је заступао Илија К. Панић, у
чијој су београдској канцеларији на Обилићевом венцу одржаване
седнице картела, а у присуству изасланика Министарства трговине и
тадашњег експерта за картелне режиме у индустрији Стевана Куколече.
Главне активности на седницама картела биле су усмерене на
периодично увећање цене алкалоида, што је нека мања хемијска
предузећа из Загреба приморало да затраже помоћ од надлежних
органа Бановине Хрватске. Имуне на апеле мањих прерађивача,
фабрике у Храстнику и Скопљу су крајем новембра 1940. затражиле
ново повећање цене алкалоида за 50%, при том фалсификујући
одобрење Савезу веледрогерија да поново подигне цене алкалоида. На
најављено поскупљење сировог опијума за долар по килограму
реаговао је и Стјуарт Фулер, овога пута у својству америчког директора
контроле за увоз опијума, који је запретио југословенском посланику у
Вашингтону да ће САД поново затворити своје тржиште за
југословенски опијум и окренути се Ирану.45 Упоредо са вођењем
домаћег картела произвођача опијума Огњановићи су наставили са
кријумчарењем па је 1940. дрога из њихове фабрике заплењена на
бродовима који су пристали у једну мексичку луку.

У свом извештају с краја августа 1938. Брамер је записао како

је тих дана у Париз допутовао шеф београдске полиције Радомир
Петровић, који је лично ислеђивао Огњановића у Београду. Он је
америчким агентима открио да је Огњановићево хапшење омогућио
Михаил Стамбуровски, руски емигрант и шверцер опијума кога је у
међувремену заврбовала југословенска полиција али и амерички сервис
у Паризу („my informer Stamburovsky“, наводи Брамер у из-
вештају). Током саслушања, Софроније Огњановић је претио
Петровићу позивајући се на своје наводне везе са Миланом
Стојадиновићем и највишим државним функционерима.
*Владан ЈОВАНОВИЋ СКОПСКА ФАБРИКА АЛКАЛОИДА БРАЋЕ ОГЊАНОВИЋ
1936-1945. 70 ТОКОВИ ИСТОРИЈЕ 2/2018 file:///C:/Users/www/Downloads/63036185.pdf

3-НДХ ''Балкан експрес''

На сличан начин можемо претпоставити како је скопска фабрика
све до 1943. снабдевала сировим опијумом апотеке и фабрике са
простора Независне Државе Хрватске. Наиме, почетком септембра
1942. загребачко предузеће Remedia је као заступник фабрике
алкалоида у Храстнику (која је током окупације преименована у Fabrik
Chemischer Produkte in Hrastnigg A. G. Eichtel-Untersteiermark)
затражило увоз 1.000 кг сировог опијума из „Бугарске“ (Скопља?) који
би му прерадила словеначка фабрика и потом јој проследила добијене
алкалоиде – морфин и кодеин. Крајем новембра исте године
Министарству народног господарства НДХ стигао је захтев за
обезбеђење годишњих потреба од 1.500 кг сировог опијума и 300 кг
његових алкалоида. Пошто је изражена сумња у могућност увоза из
Немачке и Италије, а нарочито Швајцарске која је према одредбама
конвенције о ограничењу досегла максимум годишњег извоза у НДХ,
предложено је да се као „једина могућност“ сирови опијум увезе из
Бугарске а потом преради у Државном заводу за производњу лекова
Плива, односно код фирме IFa у Загребу.
*Владан ЈОВАНОВИЋ СКОПСКА ФАБРИКА АЛКАЛОИДА БРАЋЕ ОГЊАНОВИЋ
1936-1945. 70 ТОКОВИ ИСТОРИЈЕ 2/2018 file:///C:/Users/www/Downloads/63036185.pdf
 4-''Овде нећеш проћи''
O stavovima i saznanjima Stuarta Fullera iznetim u Savetodavnoj
opijumskoj komisiji Društva naroda, zapise je ostavio jugoslovenski delegat
u carigradskom Centralnom birou Dragoslav Mihajlović. Fuller je naročito
bio detaljan povodom rada skopske fabrike alkaloida S & F Ognjanović koja
je nedugo nakon svog osnivanja počela da se bavi utajom prerađenog
opijuma i švercom heroina. Američki delegat je raspolagao originalnim
izveštajima finansijske direkcije s kraja 1937. prema kojima su vlasnici
fabrike, braća Sofronije i Filip Ognjanović, preradili 6,8 tona sirovog
opijuma i čak 1.013 kg heroina više od prijavljenog. Dakle, čitava tona
heroina iz Skoplja otišla je u ilegalni promet od čega je dobar deo zaplenjen
u atlantskim pristaništima SAD-a. Reagujući hitro na Fullerove optužbe,
vlasti u Beogradu su fabrici Ognjanovića izričito zabranile dalju slobodnu
kupovinu opijuma na pijacama. Umesto toga, fabrika alkaloida u Skoplju je
morala nabavljati sirovi opijum isključivo preko PRIZAD-a (shodno
postojećoj uredbi koju su očito kršili), dok je pri proizvodnom pogonu
imenovan stalni komesar kako bi se pojačala državna kontrola. Krajem
1938. Sofronije Ognjanović je uhapšen u svom stanu u Beogradu sa 10 kg
heroina i kažnjen sa 50.000 dinara i mesec dana zatvora, što je bila
maksimalna kazna po tadašnjem opijumskom zakonu. Pored ilegalnog
prometa diacetilmorfina (heroina), skopska fabrika je izvozila i jeftini
morfin što je pretilo da obori cenu u Americi i dovede do tursko-iranske
saradnje protiv jugoslovenskog opijuma. Uz konstantne američke pretnje,
ovo je bio dodatni razlog da PRIZAD zatraži definitivno zatvaranje fabrike
Ognjanovića „jer preti državnim interesima“. Ipak, do njenog zatvaranja nije
došlo. Štaviše, fabrika je radila i tokom bugarske okupacije da bi je nove
vlasti 1945. nacionalizovale i potom preimenovale u Alkaloid-Skopje.
Reagirajući hitro na Fullerove optužbe, vlasti u Beogradu izričito su tvor-
nici Ognjanovića zabranile daljnju slobodnu kupovinu opijuma na
tržnicama.Umjesto toga, tvornica alkaloida u Skoplju morala je
nabavljati sirovi opijum isključivo preko PRIZAD-a (shodno postojećoj
uredbi, koju su očito kršili), a pri proizvodnom pogonu imenovan je
stalni komesar da bi se pojačala državna kontrola.Krajem
1938.Sofronije Ognjanović uhićen je u svojem stanu u Beogradu s 10
kilograma heroina i kažnjen s 50.000 dinara i mjesec dana
zatvora, što je bila maksimalna kazna po tadašnjem opijumskom
zakonu.
* Stuart J. Fuller bio je nekadašnji šef za narkotike u odjelu State Departmenta za
dalekoi-stočne poslove i beskompromisni zagovornik američkoga “rata protiv droge”.
Fragmenti teksta „Jugoslavensko-američka opijumska suradnja 1929.–1941. godine“, izvorno objavljenog
u Časopisu za suvremenu povijest, br.1, 35-65, Zagreb, 2018http://www.elektrobeton.net/mikser/lomljenje-
opijumskog-kolaca/

BETON BR.203 Sreda 16. januar 2019 Vladan Jovanović LOMLJENJE OPIJUMSKOG KOLAČA

''Време'' Уторак, 19 децембар 1939 ,страна 7:

КРВАВА ТРАГЕДИЈА У БРАНКОВОЈ УЛИЦИ БРОЈ 13

Да би се одбранио од револверског напада један полицијски агент
јуче изјутра убио је генералног дирентора Призада Еда Марковића

Орган власти Марко Марковић рањен је теже у руку и сада се

налази у болничком затвору

Јуче нзјутра око шест часова у Бранковој улици 13 један цнвилни

орган властн смртно је ранио Еда Марковића, днректора
''Призада". Марковић је после тога умро. Мислећи од полициског
агента Марка Марковкћа, којн је дошао да нзврши претрес у стану
његове ћерке- студенткиње, да је крадљивац или разбојннк,
генералнн директор „Призада" Едо Марковнћ потегао је револвер
и испалио на њега два метка. Агент, не знајућн такође о чему је
реч, и сам теже рањен, бранећи се, извадио је свој револвер и
одвратио ватром. До несреће не би дошло да се преплашена
куварица Ката Гајсникар није препала од изненадне посете
полицискнх органа, који су дошли да изврше претрес у стану ћерке
пок. Еде Марковића, студенткиње филозофије Ранке Марковић, у
вези са последњим студентским демонстрацијама. Куварица је уз
врисак обавестила директора „Призада" да су неки људи са
револверима у руци, упали у стан његових кћери. Едо Марковић је
искочио кроз прозор на улицу, попуодевен, гологлав и бос, држећи
у руци револвер. Кроз главна врата ушао је у своје двориште и ту
погинуо. Истрагу води нстражнн судија Окружног суда за град
Београд г. Драгољуб Аврамовнћ.
Edo Marković, agronom rodom iz Đakova, bio je generalni direktor
PRIZAD-a od 1934. do 1939. i guverner 77. distrikta Rotary kluba.Ubijen je
u dvorištu svoje kuće u Beogradu u prosincu 1939. kada je u njega pucao po-
licijski agent tijekom pretresa suterena, u koji je policija navodno ušla zbog
sudjelovanja nje-gove starije kćeri u studentskim demonstracijama.Pored
“žitne politike”, Markovićeva mlađa kći Vida spominje i poslove s
opijumom kao potencijalni motiv njegove likvidacije: “U vezi s
izvozom opijuma, došao je u sukob s nevidljivim silama koje su se krile iza
nekih viđenih lica u redovima političara i apotekara.” Više o samom
ubojstvu i mogućim motivima: Politika(Beograd), br.11335, 20.12.1939., 8;
Vreme(Beograd), 19.12.1939., 7; MARKOVIĆ, “Jedno zagonetno ubistvo”,
br.776, 10-11 i br.777, 12-13; KOLAR-DIMITRIJEVIĆ, “Strani kapital”-
*према Fragmenti teksta „Jugoslavensko-američka opijumska suradnja 1929.–1941. godine“, izvorno
objavljenog u Časopisu za suvremenu povijest, br.1, 35-65, Zagreb, 2018

***

https://www.hitler-archive.com/index.php?t=Milan%20Stojadinovi%C4%87
Југословенски ротар, 14.12.1938.

Већ крајем октобра 1938. из ПРИЗАД-а су поново упозорили министра

трговине и индустрије како их скопска фабрика непрекидно уцењује
захтевајући да јој се омогући куповина сировог опијума по повлашћеној
цени. Како би демонстрирали озбиљност својих претњи, браћа
Огњановић су „форсираним радом“ и са свесно укалкулисаним
губицима извозили алкалоиде испод цена које су важиле у европском
картелу прерађивача сировог опијума.
Генерални директор ПРИЗАД-а Едо Марковић је ту
аутодеструктивну политику скопске фабрике објашњавао
„нелегалним извозом опијата“ помоћу кога су Огњановићи
покривали губитке у легалном извозу коме су тежили („својим
форсираним радом, и уз губитак, Југословенска фабрика алкалоида
С&Ф Огњановић жели доказати да може постојати и на бази
легалног извоза“). Из тих разлога Марковић и његов помоћник др
Ћирило Немец су у име ПРИЗАД-а затражили од Министарства
трговине и индустрије „да се што хитније доне-
су потребне одлуке ради обустављања рада ове установе која штети
земаљске интересе“.
Иако свесни механизама функциони-сања скопске фабрике,
државни органи нису успели да сузбију њене илегалне активности.
Доступни извори не пружају јасан одговор на питање изузетне
отпорности скопске фабрике нити указују на евентуални политички
извор протежирања овог контроверзног предузећа. Изузетак
представљају посредне информације о „приватном интересу“
министра трговине Врбанића да се скопска фабрика одржи и
хвалисању самог Софронија Огњановића о „блиским везама“ са
Миланом Стојадиновићем. Било како било, скопска фабрика је
наставила да несметано послује са неколико бечких фабрика
(Teerag, Tejessy&Glass) као и са београдском трговачком кућом
Мишковић и Комп. Дрогерија на велико
Да је фабрика радила и почетком рата, потврдили су чиновници
Одељења за спољну трговину Комесарске владе Милана Аћимовића
који су јуна 1941. приликом усељења у зграду у Кнеза Милоша 14 у
Београду пронашли неколико пакета дроге који су били заплењени
након доношења Закона о опојним дрогама (децембар 1938) и потом
ускладиштени у просторијама Министарства трговине и индустрије.
АЈ, 65–1792–2931, Руководство Призада министру трговине и индустрије Николи Кабалину, 31.
10. 1938.
*Владан ЈОВАНОВИЋ СКОПСКА ФАБРИКА АЛКАЛОИДА БРАЋЕ ОГЊАНОВИЋ
1936-1945. 70 ТОКОВИ ИСТОРИЈЕ 2/2018 file:///C:/Users/www/Downloads/63036185.pdf
 5-''...И чиста домаћа радна снага''- Милан
Стојадиновић
Do 1928. opijum proizveden u Kraljevini SHS izvožen je pretežno u
Nemačku (55%), Švajcarsku (25%) i Francusku (10%), a samo 1928.
izvezeno je 145 tona makedonskog opijuma. Od te godine izvoz je gotovo
isključivo usmeren na SAD. S obzirom da je unutrašnja trgovina opijumom
u Jugoslaviji bila potpuno slobodna sve do kraja 1931

O kakvim se razmerama krijumčarenja u Jugoslaviji radilo? Prema

zvaničnim podacima Ministarstva poljoprivrede, Jugoslavija je u periodu
1927-1939. izvezla ukupno 668 tona sirovog opijuma u vrednosti 386
miliona dinara ili u proseku oko 42 tone godišnje. Prosečni sezonski obrt od
29 miliona dinara po osnovu eksporta makedonskog opijuma u SAD
odgovarao je proseku godišnjih budžetskih prihoda Vardarske banovine.
Gotovo četvrtina te količine droge bila je u ilegalnom prometu imajući u
vidu procene da je u Jugoslaviji godišnje švercovano 8-10 tona sirovog
opijuma

iz telegrama Milana Stojadinovića koji je uputio poslaniku u Was-

hingtonu:

“Od pre nekoliko dana američke vlasti odbijaju bez naročite motivacije
uvozne dozvole za opijum iz naše zemlje.Privatno smo obavešteni da to
čine iz razloga što su nezadovoljni držanjem Subotića na konferenciji
opijumskoj u Ženevi juna ove godine. Molim izgladiti ovaj incident i
učinite korak kako bi nam se uvozne dozvole za opijum odobrile. Molim
izvestite me o učinjenom.''
*SR-AJ-371-11-14, l.159, telegram Milana Stojadinovića poslaniku Kraljevine
Jugoslavije u Vašingtonu, pov. br. 25127, 17.10.1936.; l.160, pov. br.700,
26.10.1936.Nakon devet dana jugoslavenski poslanik odgovorio je da su mu u
američkom Ministarstvu vanjskih poslova obećali da će uskoro ponovo izdavati
dozvole za uvoz jugoslavenskoga opijuma
Према: Fragmenti teksta „Jugoslavensko-američka opijumska suradnja 1929.–1941. godine“, izvorno
objavljenog u Časopisu za suvremenu povijest, br.1, 35-65, Zagreb, 2018

A svetsko tržište je baš tražilo takvu robu. Nakon Druge međunarodne

konferencije o opijumu koja je održana u Hagu 1911. godine i zaključaka
koji su doneli tzv. etičko liderstvo SAD na polju kontrole i suzbijanja
opiomanije, kao i američkog zakona iz 1914 godine, odnosno Harisonovog
zakona o narkoticima, opijum i heroin su postali predmet organizovanog
krijumčarenja na tlo SAD. S druge strane, nije izostala institucionalna borba
pa je tako u Ženevi 1925. godine doneta konvencija o opijumu. Zatim je
1931. godine doneta konvencija o uređenju proizvodnje i podele opojnih
droga, kao i konvencija o suzbijanju trgovine opojnim drogama. A
Kraljevina Jugoslavija se vrlo zanimljivo odnosila prema svim ovim
inicijativama. Samo jedan primer, uoči konferencije za izradu nove
konvencije o suzbijanju nedozvoljene trgovine opojnim drogama 1936.
godine, jugoslovenski delegat pri Društvu naroda Ivan Subotić primio je od
predsednika vlade Milana Stojadinovića telegram sledeće sadržine:

“Nemojte se angažovati u diskusiji na konferenciji za izradu nove

konvencije o opijumu. Tako isto ne primati ni uz rezervu naknadnog
odobrenja nikakve nove obaveze niti ma šta potpisivati”. Jugoslavija nije
potpisala nijednu konvenciju o opijumu sve do 1939. godine.

Čak i kada ovako na prvi pogled sagledamo trgovinu

narkoticima iz tog vremena, uočavamo neke zakonitosti.
Svaka sličnost sa današnjicom je nenamerna, ali očita.
Samo što je tada u igri bio heroin, a danas je kokain.

Uz još jednu malu razliku, bilo da se radi o legalnom ili

crnom tržištu. I tom proizvodnjom i preradom se bavila
vrlo organizovano.Danas se na ovim prostorima
ne proizvodi i ne prerađuju narkotici, ali i
dalje naši ljudi i kriminalci sa ovog podneblja
predstavljaju vrlo moćan i respektabilan
faktor u međunarodnoj trgovini narkoticima.
je u to vreme bila proizvođač najčistijeg i najkvalitetnijeg
*Антоније Ковачевић, ''Жива историја'' KRALJEVINA OPIJUMA: Jugoslavija bila najveći

izvoznik heroina između dva rata, Amerika nam uvela sankcije zbog ilegalne trgovine!
https://preokret.info/index.php/2019/12/12/kraljevina-opijuma-jugoslavija-bila-najveci-izvoznik-
heroina-izmedu-dva-rata-amerika-nam-uvela-sankcije-zbog-ilegalne-trgovine/

Fotografija Ilije Panica na naslovnoj strani: ‘’Vecernje novosti’’

https://www.novosti.rs/c/drustvo/vesti/1201843/vracena-kuca-srpskog-sindlera-treca-redu-titova-
vila-nekadasnje-vlasnistvo-ilije-panica-predata-naslednicima