1

SF edicija ZNAK SAGITE

THE SIMULACRA 1964

Beograd, 2010

2
 1

Kompanijsko obaveštenje u Elektronskom muzičkom preduzeću prepalo je Neta Fligera, mada nije
znao zašto. Ticalo se, uostalom, odlične prilike: slavni sovjetski pijanista Ričard Kongrozijan,
psihokinetičar koji je svirao Bramsa i Šumana ne dodirujući rukama dirke, lociran je u svom
letnjikovcu u Dženeru, u Kaliforniji. I, ako bude sreće, Kongrozijan će biti na raspolaganju za niz
snimanja za EMP. A opet...
Možda su, razmišljao je Fliger, mračne, vlažne šume na krajnjem severu obale Kalifornije bile te
koje su ga odbijale; voleo je sušni jug blizu Tihuane, ovde gde je centrala EMP-a. Ali Kongrozijan,
sudeći po obaveštenju, neće da izlazi iz svog letnjikovca; otišao je u polupenziju, verovatno usled
neke nepoznate porodične situacije, pretpostavlja se tragedije vezane ili za njegovu ženu ili za dete.
To se dogodilo pre više godina, nagoveštavalo je obaveštenje.
Bilo je devet ujutru. Net Fliger je refleksno sipao vodu u čašu i nahranio živu protoplazmu
ugrađenu u Ampek F-a2 sistem za snimanje koji je držao u kancelariji; ganimedanski oblik života
nije osećao bol i još se nije pobunio što je bio pretvoren u deo elektronskog sistema... neurološki je
bio primitivan, ali kao prijemnik zvuka bio je neprevaziđen.
Voda je tekla kroz membrane Ampeka F-a2, koji ju je apsorbovao sa zahvalnošću; kanalići živog
sistema su pulsirali. Mogao bih da te ponesem, odluči Fliger. F-a2 je prenosiv i on je više voleo
njegovu zaobljenost od novije, sofisticiranije opreme. Fliger zapali delicado, ode do prozora
kancelarije da podesi zastor na otvoreno; toplo meksičko sunce ga obli i on trepnu. F-a2 zatim uđe u
stanje izražene aktivnosti, zbog sunca i vode, koji su mu stimulisali metaboličke procese. Fliger ga je
iz navike posmatrao kako radi, ali um mu je još uvek bio usredsređen na obaveštenje.
Još jednom podiže obaveštenje, stisnu ga i ono smesta zacvile: „... ova prilika je veliki izazov za
EMP, Nete. Kongrozijan odbija da nastupa u javnosti, ali imamo ugovor preko naše berlinske
filijale, Art-Kora, i zakonski možemo da primoramo Kongrozijana da snima za nas... pod uslovom
da ga nateramo da dovoljno dugo stoji mirno. Ej, Nete?”
„Da”, reče Net Fliger, klimnuvši odsutno, odgovarajući glasu Lea Dondolda.
Zašto je slavni sovjetski pijanista uzeo letnjikovac u severnoj Kaliforniji? To je samo po sebi bilo
radikalno, gledano s neodobravanjem od strane centralne vlade u Varšavi. A ako je Kongrozijan
počeo da prkosi ukazima vrhovne komunističke vlasti, teško da se moglo očekivati da će se suzdržati
od sukoba s EMP-om; Kongrozijan, sada u svojim šezdesetim, bio je stručnjak u ignorisanju
zakonskih posledica u savremenom društvenom životu, bilo u komunističkim zemljama ili u
SEAD-u. Poput mnogih umetnika, Kongrozijan je išao svojim putem, negde između dve nadmoćne
društvene stvarnosti.
U ovako bitnu situaciju morao bi da se unese određen nivo reklame. Javnost ima kratko sećanje,
kao što je opštepoznato; trebalo bi je silom podsetiti na Kongrozijanovo postojanje i njegove
muzičke plus psioničke talente. Ali EMP-ovo odeljenje za odnose s javnošću bi to moglo lepo da reši;
uostalom, uspeli su da prodaju mnoge anonimuse, a Kongrozijan, uprkos trenutnom skrivanju,
teško da je to bio. Ali, pitam se samo koliko je Kongrozijan dobar danas, razmišljao je Net Fliger.
Obaveštenje je pokušavalo i to da mu pojasni. „... svi znaju da je Kongrozijan sve do nedavno
svirao na privatnim skupovima”, izjavi obaveštenje sa žarom. „Za zverke u Poljskoj i Kubi i pred
portorikanskom elitom u Njujorku. Pre godinu dana, u Birmingemu, nastupio je u dobrotvorne
svrhe pred pedeset crnaca milionera; prikupljena sredstva su iskorišćena kao pomoć za
afromuslimansku lunarnu kolonizaciju. Pričao sam s nekoliko modernih kompozitora koji su tamo
bili prisutni; kunu se da Kongrozijan nije izgubio ništa od svog žara. Da vidimo... To je bilo 2040.
godine. Imao je pedeset dve tada. I naravno da je stalno bio u Beloj kući, gde je svirao za Nikol i ono
ne-biće, der Altea.”
Bolje da odnesemo F-a2 tamo do Dženera i snimimo ga na oksitraku, zaključio je Net Fliger.
Zato što nam je to možda poslednja šansa; umetničke psionike poput Kongrozijana prati reputacija
da rano umiru.
Odgovoiio je obaveštenju. „Postaraću se za to, gospodine Dondoldo. Odleteću do Dženera i lično
probati s njim da pregovaram.” Tako je odlučio.
„Jee”, odgovori obaveštenje ushićeno. Net Fliger je saosećao s njim.

Zujeća, superokretna, neprijatno uporna novinarska mašina reče: „Da li je istina, doktore Egone
Superbe, da ćete probati da uđete u svoju ordinaciju danas?”
Trebalo bi da postoji neki način da se novinarske mašine drže podalje od kuće, pomisli doktor
Superb. Međutim, nije ga bilo. Reče: „Da. Čim završim ovaj doručak koji upravo jedem ući ću u moje

3
vozilo, odvesti se do centra San Franciska, parkirati se na parkingu, ušetati pravo u moju ordinaciju
u ulici Post, gde ću kao i obično pružiti usluge psihoterapije mom prvom pacijentu danas. Uprkos
zakonu, takozvanom Makfirsonovom zakonu.” Srknuo je kafu.
„A imate podršku...”
„MAPP u potpunosti podržava moj postupak”, reče doktor Superb. U stvari, pričao je s izvršnim
odborom Međunarodne asocijacije psihoanalitičara u praksi pre svega deset minuta. „Ne znam
zašto ste mene odabrali za intervju. Svaki član MAPP-a će ovog jutra biti u svojoj ordinaciji.” A
postojalo je preko deset hiljada članova, raštrkanih širom SEAD- a, kako u Severnoj Americi tako i u
Evropi.
Novinarska mašina zaprede prisno: „Ko je po Vašem mišljenju odgovoran za donošenje
Makfirsonovog zakona i spremnost der Altea da potpiše njegovu primenu?”
„Znate vi ko”, reče doktor Superb, „a znam i ja. Nije vojska, nije Nikol, a nije čak ni NP. U pitanju
je velika etička farmaceutska kuća, kartel A. G. Hemi, u Berlinu.” Svi su to znali; teško da je to bila
vest. Moćni nemački kartel ubedio je svet u ideju lečenja mentalnih oboljenja lekovima; tu je ležalo
bogatstvo koje se moglo zaraditi. A kao posledica toga, psihoanalitičari su bili šarlatani, na nivou
orgonske kutije i iscelitelja zdravom hranom. Ne više kao u davna vremena, u prošlom veku, kada su
psihoanalitičari imali ugled. Doktor Superb uzdahnu.
„Da li patite”, reče novinarska mašina prodorno, „zato što napuštate svoju struku pod spoljnim
pritiskom? Hmm?”
„Kažite svojoj publici”, reče polako doktor Superb, „da nameravamo da nastavimo, bilo zakona
ili ne. Možemo da pomognemo, kao što i hemijska terapija može da pomogne. Naročito kod
poremećaja ličnosti - gde je upleten ceo život pacijenta.” Primetio je da novinarska mašina
predstavlja jednu od glavnih TV mreža; oko pedeset miliona gledalaca gledalo je ovaj razgovor.
Doktor Superb iznenada oseti da mu se jezik vezao u čvor.
Nakon doručka, kada je odšetao napolje do svog vozila, primetio je drugu novinarsku mašinu
kako ga vreba.
„Dame i gospodo, ovo je poslednji primerak Bečke škole analitičara. Možda će nam nekada
istaknuti psihoanalitičar doktor Superb reći koju reč. Doktore?” Mašina se zakotrlja ka njemu,
blokirajući mu put. „Kako se osećate, gospodine?”
Doktor Superb reče: „Osećam se loše. Molim Vas sklonite mi se s puta.”
„Dok poslednji put ide u svoju ordinaciju”, objavi mašina dok je prolazio pored nje, „doktor
Superb odaje utisak osuđenog čoveka, a opet potajno ponosnog zbog saznanja da je po sopstvenom
uverenju radio svoj posao. Ali vreme je pregazilo sve doktore Superbe... i samo će budućnost
pokazati da li je ovo dobra stvar. Poput puštanja krvi, psihoanaliza je cvetala i uvela i sada je nova
terapija došla na njeno mesto. “
Kada se ukrcao u vozilo, doktor Superb je krenuo putem ka autoputu i sada se kotrljao
autobanom prema SanFrancisku, još uvek se osećajući loše, užasnut onim što je znao da je
neizbežno: sukobom s vlastima koji je upravo sledio.
Nije više bio mladić. Imao je suviše mesa oko struka; fizički, bio je previše zdepast, gotovo
sredovečan čovek, da bi učestvovao u ovim događajima. A počeo je i da ćelavi, što mu je ogledalo u
kupatilu teškom mukom pokazivalo svakog jutra. Pre pet godina razveo se od treće žene, Livije, i
nije se ponovo ženio; karijera mu je bila ceo život, porodica. I šta sada? Nesumnjivo, kao što
novinarska mašina reče, danas je poslednji put išao u svoju ordinaciju. Pedeset miliona ljudi u
Severnoj Americi i Evropi će gledati, ali da li će mu to dati novi poziv, novi transcendentni cilj koji će
zameniti stari? Ne, neće.
Da bi se oraspoložio, podiže slušalicu telefona u vozilu i okrenu broj za molitvu.
Kad se parkirao i odšetao do svoje ordinacije u ulici Post zatekao je grupicu ljudi, još nekoliko
novinarskih mašina i nekoliko plavaca u uniformi policije San Franeiska kako ga čekaju.
„Dobro jutro”, reče im doktor Superb nezgrapno dok se penjao stepeništem zgrade, s ključem u
ruci. Gomila se razdvoji da prođe. On otključa vrata i gurnu ih da se otvore, puštajući da se svetlost
sunca raspe po dugom hodniku sa slikama Paula Klea i Kandinskog, koje su on i doktor Baklman
okačili pre sedam godina kada su zajedno sređivali ovu prilično staru zgradu.
Jedna od novinarskih mašina izjavi: „Test će početi, dragi gledaoci, kada stigne današnji prvi
pacijent doktora Superba.”
Policija je, na mestu voljno, čekala u tišini.
Zastavši pred vratima pre nego što je ušao u ordinaciju, doktor Superb se osvrnu ka ljudima i
reče: „Lep dan. Bar za oktobar.” Probao je da smisli da kaže još nešto, neku herojsku frazu koja bi
prenela uzvišenost njegovih osećanja i položaja. Ali ništa mu ne pade na pamet. Možda se to desilo,
zaključio je, jer u tome prosto nije bilo nikakve uzvišenosti; prosto je radio ono što je već godinama
neprekidno radio pet dana u nedelji i nije se tražila nikakva posebna odvažnost da se rutina odradi

4
još jednom. Naravno, platiće za svoju magareću upornost hapšenjem; intelektualno je bio svestan
toga, ali njegovo telo, njegov simpatetički nervni sistem, nije. Fizički, on nastavi da hoda.
Neko u gomili, neka žena, povika: „S Vama smo, doktore. Srećno.” Nekoliko njih mu se naceri i
začu se slabašni uzvik bodrenja, nakratko. Policija je izgledala smoreno. Doktor Superb zatvori vrata
i krenu dalje.
U prvoj prostoriji, za stolom, njegova recepcionerka Amanda Koners podiže glavu i reče: „Dobro
jutro, doktore.” Njena jarkocrvena kosa, vezana trakom, presijavala se, a iz džempera od mohera s
dubokim izrezom grudi su joj božanstveno štrčale.
„Broj’tro”, reče doktor Superb, kojem je bilo drago da je vidi ovde danas, a pri tome još tako
sređenu. Pružio joj je kaput, koji je ona okačila u ormar. „Hm, ko je prvi pacijent?“ Pripalio je blagu
cigaru marke Florida.
Pogledavši u knjigu, Amanda reče: „Gospodin Ruge, doktore. U devet. Imaćete vremena za
šoljicu kafe. Ja ću je skuvati.“ Krenula je brzo ka aparatu za kafu u ćošku.
„Znate šta će se ovde desiti ubrzo”, upita Superb. „Zar ne?”
„O, da. Ali MAPP će dati garanciju, zar ne?” Donela mu je malu kartonsku čašu, koju je
pridržavala drhtavim prstima.
„Plašim se da ovo znači kraj Vašem poslu.”
„Da.” Mendi klimnu, ne smešeći se više; njene velike oči postadoše tamne. „Ne razumem zašto
der Alte nije stavio veto na predlog tog zakona; Nikol je bila protiv njega i bila sam ubeđena da će
biti i on, sve do poslednjeg trenutka. Bože, vlada ima tu opremu za putovanje kroz vreme; sigurno
mogu da odu napred i vide štetu koju će to uzrokovati - koliko će nam to osiromašiti društvo.”
„Možda i jesu pogledali napred.” I neće ga osiromašiti, pomislio je.
Vrata ordinacije se otvoriše. Na njima je stajao prvi pacijent za taj dan, gospodin Gordon Ruge,
bled od nervoze.
„Ah, došli ste”, reče doktor Superb. U stvari, Ruge je poranio.
„Kopilad”, reče Ruge. Bio je to visok, pognut muškarac, u srednjim tridesetim, dobro obučen; po
struci je bio broker u ulici Montgomeri.
Iza Rugea se pojaviše dva pripadnika gradske policije u civilu. Fiksirali su pogledom doktora
Superba i čekali.
Novinarske mašine ispružiše svoje prijemnike nalik crevima, usisavajući brzo podatke. Par
trenutaka niko se nije pomerio, niti progovorio.
„Uđimo u moju ordinaciju”, doktor Superb reče gospodinu Rugeu. „Da nastavimo gde smo stali
prošlog petka.”
„Uhapšeni ste”, reče smesta jedan od policajaca u civilu. Pilšao je i uručio doktoru Superbu
presavijeni sudski nalog. „Pođite s nama.” Uhvativši Superba pod ruku povede ga ka vratima; drugi
čovek u civilu priđe mu s druge strane tako da je Superb sada hodao između njih. Sve je bilo
urađeno mirno, bez halabuke.
Doktor Superb reče gospodinu Rugeu: „Žao mi je, Gordone. Očigledno ne mogu ništa da učinim
povodom nastavka Vaše terapije.”
„Pacovi hoće da uzimam lekove”, reče Ruge ogorčeno. „A znaju da mi je od pilula loše; deluju
toksično na moj sistem.”
„Interesantno je”, mrmljala je jedna od novinarskih mašina, obraćajući se svojoj televizijskoj
publici, „primetiti lojalnost analitičarevog pacijenta. A opet, što da ne? Ovaj čovek je možda
godinama polagao nade u psihoanalizu.”
„Šest godina”, reče joj Ruge. „I išao bih još šest, ako treba.”
Amanda Koners poče tiho da plače u svoju maramicu.
Dok je doktor Superb, praćen dvojicom ljudi u civilu i uniformisanim pripadnicima policije San
Franciska, odvođen ka patrolnim kolima koja su ih čekala, gomila ispusti još jedan slabašan uzvik
ohrabrenja. Ali, primetio je doktor Superb, to su većinom bili stariji ljudi. Ostaci ranijih vremena
kada je psihoanaliza bila cenjena; poput njega, deo jedne potpuno druge epohe. Poželeo je da može
da vidi po kojeg mlađeg čoveka, ali nije ih bilo.

U policijskoj stanici, čovek uskog lica u teškom kaputu, pušeći ručno motane filipinske cigarete Bela
King, baci pogled kroz prozor tupim, hladnim očima, pogleda na svoj sat, zatim poče nemirno da
hoda.
Upravo je gasio cigaru i spremao se da zapali sledeću kada ugleda policijski auto. Smesta pohita
napolje na platformu za ukrcavanje gde se policija pripremala da obradi dovedenog pojedinca.
„Doktore”, reče. „Ja sam Vilder Pembrouk. Želeo bih da popričamo nakratko.” Klimu policajcima i
oni se povukoše, oslobađajući doktora Superba. „Uđite; privremeno koristim prostoriju na drugom

5
spratu. Nećemo dugo.”
„Niste pripadnik Gradske policije”, reče doktor Superb gledajući ga prodorno. „Ili ste možda iz
NP- a.” Sada je izgledao zabrinuto. „Da, mora da je to u pitanju.”
Dok ga je vodio ka liftu, Pembrouk reče: „Smatrajte me samo zainteresovanom stranom.” Poče
da govori tiše dok je grupa policijskih zvaničnika prolazila pored njih. „Zainteresovanom da se
vratite u ordinaciju, da lečite svoje pacijente.”
„Imate ovlašcenje da to uradite?”, upita Superb.
„Mislim da imam.” Lift stiže i njih dvojica uđoše. „Međutim, trebaće oko sat vremena da Vas
vratimo tamo. Molim Vas pokušajte da budete strpljivi.” Pembrouk zapali novu cigaretu. Nije
ponudio Superba.
„Mogu li da pitam - za koju agenciju radite?”
„Rekao sam Vam.” Pembrouk je izgledao razdražljivo. „Jednostavno me smatrajte
zainteresovanom stranom; zar ne razumete?” Gledao je u Superba i nijedan od njih nije opet
progovorio dok nisu stigli na drugi sprat. „Izvinite na grubosti”, reče Pembrouk dok su išli
hodnikom, „ali veoma sam zabrinut zbog Vašeg hapšenja. Veoma uznemiren.” Pridržao je vrata i
Superb oprezno uđe u sobu 209. „Naravno, ja se prilično lako uznemirim. To mi je posao,
manje-više. Kao što je Vaš posao da ne dozvolite sebi da se emotivno uplićete.” Nasmešio se, ali
doktor Superb mu nije uzvratio osmeh. Previše je napet za to, primeti Pembrouk. Superbova
reakcija odgovarala je profilu koji se nalazio u dosjeu.
Sedoše oprezno, jedan naspram drugog.
Pembrouk reče: „Doći će jedan čovek da se posavetuje s Vama. Ubrzo, biće Vaš pacijent.
Razumete? Zato želimo da budete tamo; želimo da Vam ordinacija bude otvorena da možete da ga
primite i lečite.”
Klimnuvši, ukočenog lica, doktor Superb reče: „Ja - shvatam.”
„Ostali - drugi koje lečite - oni nas ne zanimaju. Da li im je gore, bolje, da li izvrdavaju plaćanje
računa - ništa. Samo ovaj pojedinac.”
„A nakon tretmana”, reče Superb, „onda ćete me zatvoriti? Kao i sve druge psihoanalitičare?”
„O tome ćemo pričati tada. Ne sada.”
„Ko je taj čovek?”
Pembrouk reče: „Neću Vam reći.”
„Pretpostavljam”, doktor Superb reče nakon pauze, „da ste koristili fon Lesingerovu aparaturu
za putovanje kroz vreme da predvidite moje rezultate s ovim čovekom.”
„Da”, reče Pembrouk.
„Onda ne sumnjate da ću moći da ga izlečim.”
„Naprotiv”, reče Pembrouk. „Nećete moći da mu pomognete; upravo zato želimo da budete
tamo. Ako dobije hemijsku terapiju povratiće mentalnu uravnoteženost. A izuzetno nam je važno da
ostane bolestan. Kao što vidite, doktore, potrebno nam je stalno profesionalno prisustvo šarlatana,
psihoanalitičara koji radi.” Pažljivo, Pembrouk opet upali cigaretu, koja se ugasila. „Znači osnovna
uputstva su sledeća: ne odbijajte nove pacijente. Razumete? Ma koliko da su ludi - ili očigledno
duševno zdravi.” Nasmešio se; zabavljala ga je nelagodnost koju je doktor osećao.

U velikoj komunalnoj stambenoj zgradi Abraham Linkoln svetla su gorela do kasno, pošto je ovo
bila Noć svih duša: stanari, svih šest stotina, prema ugovoru o stanovanju, morali su da budu
prisutni, dole u podzemnoj zajedničkoj sali. Ulazili su u redu, muškarci, žene i deca; na vratima Vins
Strajkrok, poslovan i hladan, dobar, solidan birokratski činovnik, rukovao je novim
identifikacionim čitačem, proveravao svakog ponaosob kako bi se uverio da ne uđe bilo ko spolja, iz
druge komunalne zgrade. Stanari su dobroćudno slušali i sve je išlo veoma brzo.
„Hej, Vinse, kol’ko će nas to usporiti?”, upita stari Džo Purd, najstariji stanar zgrade; uselio se sa
suprugom na dan kada je zgrada bila sagrađena, u maju 1992. godine. Žena mu je umrla, a deca su
odrasla, poženila se, poudavala i odselila, ali Džo je ostao.
„Prilično”, reče Vins tiho, „ali radi bez greške. Prosto nije subjektivan.” Do sada, u okviru svog
stalnog posla kao čuvara reda, puštao je ljude isključivo prema sposobnosti da ih prepozna. Na taj
način, pustio je nekoliko siledžija iz zgrade Robin Hil koji su ometali ceo skup pitanjima i
komentarima. To se neće desiti ponovo: Vins Strajkrok se zakleo, sebi i svojim susedima. I zaista je
to mislio.
Deleći kopije dnevnog reda, gospođa Vels se smešila ukočeno i pevušila: „Tačka 3A, izdvojena

6
sredstva za popravku krova, prebačena je na 4A. Molim vas da obratite pažnju na to.” Stanari su
uzimali dnevni red, a zatim se delili u dva reda koja su išla suprotnim stranama sale; liberalna
frakcija u zgradi sedela je s desne strane, a konzervativna s leve, pri čemu je svaka upadljivo
ignorisala postojanje one druge. Nekoliko neopredeljenih - novi stanari ili ekscentrici - sedeli su
nazad, obuzeti sobom i tihi dok je prostor brujao od brojnih pojedinačnih razgovora. Ton, i
raspoloženje u prostoriji, bili su tolerantni, ali su stanari znali da će večeras doći do sukoba. Po svoj
prilici, obe stane su bile pripremljene. Tu i tamo dokumenti, molbe i novinski isečci šuškali su
tokom čitanja i razmenjivanja, dodavani tamo-amo.
Na platformi, sedeći za stolom s četiri poverenika zgrade, predsedavajuci Donald Tišman osećao
je mučninu u stomaku. Budući da je bio miran čovek, zazirao je od ovakvih žestokih čarki. Njemu je
bilo previše čak i kada bi sedeo u publici, a ove večeri je morao i aktivno da učestvuje; rotacijom je
došao red na njega da predsedava, kao što je dolazio red i na sve druge stanare, i naravno da će to
biti veče kada je problem škole dostigao svoj vrhunac.
Prostorija se gotovo napunila i Patrik Dojl, sadašnji kapelan zgrade, koji uopšte nije izgledao
srećno u svojoj dugoj beloj odori, podiže ruku da zatraži tišinu. „Uvodna molitva”, reče hrapavo,
pročisti grlo i izvadi karticu. „Molim da svi zatvore oči i pognu glavu.” Bacio je pogled ka Tišmanu i
poverenicima i Tišman mu klimnu da nastavi. „Oče na nebesima”, čitao je Doji, „mi stanovnici
komunalne zgrade Abraham Linkoln molimo te da blagosloviš naš večerašnji skup. Hm, molimo te
da nam u milosti svojoj omogućiš da prikupimo sredstva za opravku krova, koja se čini važnom.
Molimo da nam bolesni ozdrave i da pri obradi prijava onih koji žele da žive među nama pokažemo
mudrost u tome koga primamo i koga odbijamo. Uz to, molimo da oni koji nam ne pripadaju ne uđu
i ne ometaju naše živote, koji su uređeni i u skladu sa zakonima, a za kraj naročito molimo da,
ukoliko je to tvoja volja, Nikol Tibadou bude oslobođena glavobolja od sinusa zbog kojih se nije
pojavljivala na televiziji u poslednje vreme, kao i da te glavobolje nemaju ništa s onim događajem od
pre dve godine, kojeg se sećamo, kada je onaj radnik iza kamere dozvolio da joj teg padne na glavu,
zbog čega je završila nekoliko dana u bolnici. U svakom slučaju, amen.”
Publika se saglasi: „Amen.”
Ustajući sa stolice, Tišman reče: „Sada, pre glavne teme sastanka, posvetićemo nekoliko vrednih
minuta predstavljanju naših talenata na naše zadovoljstvo. Prvo, tri devojčice Fetersmelerovih iz
stana broj 205. Stepovaće u mekoj obući uz pesmu ’Napraviću stepenište do zvezda’.” Seo je ponovo
na mesto, a na scenu izađoše tri mala plavokosa deteta, poznata publici iz ranijih programa s
talentima.
Dok su devojčice Fetersmelerovih, u prugastim pantalonama i svetlucavim srebrnim jaknama,
nasmejano poskakivale plešući, otvoriše se vrata ka spoljašnjem hodniku i pojavi se zakasneli
posetilac, Edgar Stoun.
Kasnio je večeras jer je ocenjivao testove komšije iz susednog stana, gospodina Ijana Dankana, i
dok je stajao na ulazu misli su mu još uvek bile usredsređene na test i jadan rezultat koji je Dankan -
koga je jedva poznavao - ostvario. Činilo mu se, iako još uvek nije završio ocenjivanje, da je Dankan
pao.
Na bini, devojčice Fetersmelerovih su pevale škripavim glasovima, a Stoun se zapita zašto je
došao. Verovatno je jedini razlog bio da izbegne kaznu, jer je noćas prisustvo stanara ovde bilo
obavezno. Ovi amaterski programi za talente, organizovani tako često, nisu mu ništa značili; setio se
davnih dana kada je televizijski aparat bio nosilac zabave, a dobru zabavu organizovali
profesionalci. Sada su, naravno, svi profesionalci koji su išta valjali radili po ugovoru za Belu kuću, a
televizija je služila za obrazovanje, a ne za zabavu. Gospodin Stoun pomisli na veličanstveno zlatno
doba, koje je davno prošlo, na odlične stare filmske komičare kakvi su bili Džek Lemon i Širli
Meklejn, a zatim još jednom baci pogled na sestre Fetersmeler i zastenja.
Čuvši to, Vins Strajkrok, uvek na dužnosti, oštro ga pogleda.
Bar je propustio molitvu. Pokazao je identifikaciju Vinsovoj novoj skupoj mašini i ona ga pusti
da prođe - kakva sreća! - niz prolaz ka praznom mestu. Da li je Nikol gledala ovo večeras? Da li je
lovac na talente bio negde u publici? Nije video nepoznata lica. Devojčice Fetersmeler ovih su gubile
vreme. Kada je seo, sklopio je oči i slušao, ne mogavši da podnese da ih gleda. Nikada neće uspeti,
pomisli. Moraće da prihvate, kao i njihovi ambiciozni roditelji, da su netalentovane, poput svih
nas... Abraham Linkoln je malo doprineo riznici kulture SEAD-a, uprkos svojoj upornosti punoj
znoja i truda, i vi nećete biti u stanju da to promenite.
Beznadežnost položaja u kojem su se nalazile devojčice Fetersmelerovih još jednom ga je
podsetila na listove testa koje mu je Ijan Dankan, uzdrhtao i voštanog lica, gurnuo u ruke rano
jutros. Ako Dankan ne položi proći će još gore od Fetersmelerovih devojčica, jer neće čak ni živeti u
Abrahamu Linkolnu; nestaće iz vidokruga - iz njihovog vidokruga, u svakom slučaju - i vratiće se na
prezreni i stari status: opet će se, po svoj prilici, osim ukoliko nema neki poseban dar, naći u

7
kolektivnom smeštaju, gde će raditi neki fizički posao kakav su svi radili u tinejdžerskim danima.
I naravno da bi mu bio refundiran novac koji je platio za stan, veliki iznos koji je tom čoveku
bio jedina velika investicija u životu. S jedne strane, Stoun mu je zavideo. Šta bih ja radio, zapitao se,
sedeći zatvorenih očiju, kada bi mi sad odmah bio vraćen uplaćeni deo, odjednom? Možda bih,
pomislio je, emigrirao. Kupio bih jednu od onih jeftinih, nelegalnih šklopocija koje prodaju na onim
placevima što...
Trgnu ga tapšanje. Devojčice su završile i on se, takođe, pridruži aplauzu. Na platformi, Tišman
je mahao moleći za tišinu. „Dobro, narode, znam da ste uživali u ovome, ali ima toga još, večeras. A
onda sledi poslovni deo sastanka; ne smemo to da zaboravimo.” Nacerio im se.
Da, pomisli Stoun. „Poos’o”. I oseti napetost, jer je bio jedan od radikala u Abrahamu Linkolnu
koji je želeo da ukine gimnaziju u zgradi i pošalje njihovu decu u državnu gimnaziju gde bi u
potpunosti bila izložena deci iz drugih zgrada.
Bila je to ideja kojoj su se mnogi protivili. Pa ipak, poslednjih nedelja, dobila je veću podršku.
Možda su ulazili u neko čudno i neobično vreme. U svakom slučaju, to iskustvo bi im proširilo
vidike; deca bi otkrila da ljudi iz drugih zgrada nisu drugačiji od njih. Barijere među ljudima iz svih
stanova bile bi srušene i došlo bi do novog razumevanja.
Bar se Stounu tako činilo, ali konzervativci nisu na to tako gledali. Prerano je, govorili su, za
takvo mešanje. Došlo bi do tuča jer bi se deca raspravljala oko toga čija zgrada je bolja. To će se
vremenom desiti... ali ne sada, ne tako brzo.

Rizikujući da ga ozbiljno kazne, niski, bledi, nervozni gospodin Ijan Dankan propustio je skup i te
večeri ostao u svom stanu da proučava zvanične vladine tekstove o političkoj istoriji Sjedinjenih
Evropskih i Američkih Država. U tome je bio slab, znao je to; jedva je shvatao i ekonomske faktore, a
kamoli sve ideologije relpola koje su došle i prošle tokom dvadesetog veka, i direktno doprinele
sadašnjoj situaciji. Na primer, uspon Demokratsko-republikanske partije. Nekada su postojale dve
partije (ili ih beše tri?) koje su se upuštale u uzaludne rasprave, u borbu za vlast, upravo onako kako
su se zgrade sada sukobljavale. Dve - ili tri - partije su se spojile, oko 1985. godine, baš pre nego što
je Nemačka ušla u SEAD. Sada je postojala samo jedna partija, koja je vladala stabilnim i mirnim
društvom, i svi su joj, po zakonu, pripadali. Svi su plaćali članarine, prisustvovali sastancima i
glasali, svake četiri godine, za novog der Altea - čoveka za kojeg su mislili da ce se najviše dopasti
Nikol.
Bilo je lepo znati da su oni, narod, imali moć da odlučuju ko će da postane Nikolin muž, svake
četiri godine; u neku ruku to je glasačima davalo vrhunsku vlast, čak iznad same Nikol. Na primer,
ovaj poslednji, Rudolf Kalbflajš. Odnosi između ovog der Altea i prve dame su bili prilično hladni,
što je značilo da joj se nije mnogo dopao ovaj poslednji izbor. Ali, naravno, pošto je bila dama
nikada ne bi to pokazala.
Kada je položaj prve dame počeo da dobija veći značaj od predsednika? Tekst je postavljao
pitanje. Drugim rečima, kada je naše društvo postalo matrijarhat, zapitao se Ijan Dankan. Negde
oko 1990. godine; znam odgovor na to. Postojali su nagoveštaji pre toga - promena se desila
postepeno. Svake godine der Alte je postajao sve nebitniji, prva dama je postajala sve poznatija,
voljenija u javnosti koja ju je dotle i dovela. Da li je to bila potreba za majkom, suprugom,
ljubavnicom, ili možda za sve tri? U svakom slučaju, dobili su šta su hteli; dobili su Nikol, a ona
svakako objedinjuje sve tri i više od toga.
U uglu dnevne sobe televizor izusti taaaaanggg, čime je naznačio da će da se uključi. Uz uzdah,
Dankan zatvori zvanični udžbenik iz relpola i usmeri pažnju ka ekranu. Specijalna emisija o
aktivnostima u Beloj kući, nagađao je. Možda još jedan obilazak, ili temeljan pregled (neverovatno
detaljan) Nikolinog novog hobija ili pasije. Da li je počela da skuplja šoljice od koštanog porcelana?
Ako jeste, moraćemo da vidimo svaku prokletu šoljicu.
Očekivano, okrugle, teške, mlohave crte lica Maksvela V. Džejmsona, sekretara Bele kuće za
vesti, pojaviše se na ekranu. „Dobro veče, narode ove zemlje naše”, izjavio je svečano. „Da li ste se
ikada zapitali kako bi bilo spustiti se na dno Tihog okeana? Nikol jeste i da bi došla do odgovora na
to pitanje okupila je ovde u sobi s lalama u Beloj kući tri najistaknutija svetska okeanografa. Večeras
će ih zamoliti da joj ispričaju svoje priče, a čućete ih i vi, pošto su snimani uživo, pre samo nekoliko
trenutaka, opremom Biroa za odnose s javnošću Jedinstvene trijadske mreže.”
A sada idemo u Belu kuću, reče Dankan u sebi. Bar posredno. Mi koji ne možemo da uđemo
tamo, mi bez talenata koji bi zainteresovali prvu damu makar na jedno veče: svejedno možemo da je
vidimo, kroz pažljivo podešeni prozor našeg televizijskog aparata.
Večeras baš i nije želeo da gleda, ali mu se činilo celishodnim da to uradi; možda u okviru
programa bude kviz iznenađenja, na kraju. A dobra ocena na kvizu iznenađenja može značajno da

8
kompenzuje lošu ocenu koju je sigurno dobio na nedavno urađenom relpol testu, koji sada ispravlja
njegov sused, gospodin Edgar Stoun.
Na ekranu se zatim pojaviše ljupke, smirene crte lica, bleda koža i tamne, inteligentne oči,
mudro, a ipak drsko lice žene koja im je potpuno zaokupila pažnju, kojom je celokupna nacija,
gotovo čitava planeta, bila opsednuta. Kada ju je video, Ijanu Dankanu se slošilo od straha.
Izneverio ju je; njegovi užasni rezultati testa su joj nekako bili poznati i mada neće ništa reći, njeno
razočaranje se videlo.
„Dobro veče”, reče Nikol tihim, pomalo hrapavim glasom.
„Ovako stoje stvari“, Dankan uhvati sebe kako mumla. „Nemam ja glavu za apstraktno; hoću da
kažem, sve ovo religiozno-političko filozofiranje - meni to nema smisla. Zar ne mogu prosto da se
usredsredim na konkretnu stvarnost? Trebalo bi da pečem cigle ili pravim cipele.” Trebalo bi da sam
na Marsu, pomisli, na granici. Propadam ovde; u trideset petoj sam istrošen, a ona to zna. Pusti me
da idem, Nikol, pomislio je u očaju. Nemoj da mi daješ još testova, jer nema šanse da ih položim.
Čak i ovaj program o dnu okeana; do kraja ću zaboraviti sve podatke. Beskoristan sam
Demokratsko-republikanskoj partiji.
Pomislio je zatim na Ala, starog drugara. Al bi mogao da mi pomogne. Al je radio za Luckastog
Luka na jednom od Placeva za šklopocije, gde je prodavao male limene i kartonske brodove koje su
čak i poraženi Narodi mogli da priušte sebi, brodove kojima su mogli, ako ih posluži sreća, uspešno
da pređu put u jednom pravcu do Marsa. Al bi mogao, pade mu na pamet, da mi nabavi jednu
šklopociju po veleprodajnoj ceni.
Na TV ekranu, Nikol je govorila: „I zaista, to je svet s puno čarolija, sa svetlucavim entitetima
koji raznolikošću i čistom divnom čudesnošću daleko prevazilaze bilo šta otkriveno na drugim
planetarna. Naučnici smatraju da postoji više oblika života u okeanu...”
Lice joj izblede, a namesto njega se pojavi kadar koji je prikazivao neprirodne, groteskne ribe.
Ovo je deo smišljene propagande, uvide Dankan. S namerom da nam skrene pažnju s Marsa i s ideje
bežanja od Partije - i od nje. Na ekranu je riba buljavih očiju zevala u njegovom pravcu,
zaokupljajući mu pažnju, protiv njegove volje. Isuse, pomisli, tamo dole je baš čudan svet. Nikol,
pomisli, uhvatila si me u klopku. Da smo barem Al i ja uspeli; mogli smo upravo sada da izvodimo
nešto za tebe, i bili bismo srećni. Dok ti intervjuišeš uvažene svetske okeanografe, Al i ja bismo
diskretno svirali u pozadini, možda jednu od Bahovih „Dvoglasnih invencija”.
Stigavši do ormara u svom stanu, Ijan Dankan se sagnu, pažljivo podiže predmet umotan u
platno i iznese ga na svetlo. Imali smo toliko mladalačke vere u ovo, sećao se. Pažljivo odmota flašu;
zatim, udahnuvši duboko, odsvira nekoliko šupljih tonova na njoj. Dankan & Miler i njihov Dvočlani
bend s flašama, koji su činili on i Miler, izvode Baha, Mocarta i Stravinskog u sopstvenom
aranžmanu za dve flaše. Ali lovac na talente iz Bele kuće - smrdljivac. Nije im čak ni dao priliku za
poštenu audiciju. To već postoji, rekao im je. Džesi Pig, izvanredan umetnik na flaši iz Alabame, prvi
je stigao do Bele kuće, gde je zabavio i oduševio tuce i još jednog člana okupljene porodice Tibadou
svojom verzijom „Derbi rema”, „Džona Henrija” i slično.
„Ali”, pobunio se Ijan Dankan, „ovo je klasika na flaši. Mi sviramo Betovenove sonate.”
„Pozvaćemo vas”, odsečno je rekao lovac na talente. „Ukoliko se Niki zainteresuje bilo kad u
budućnosti.”
Niki! Prebledeo je. Zamisli da si intiman s Prvom porodicom. On i Al, mrmljajući uzalud, rastali
su se od scene i svojih flaša, i ustupili mesto sledećim izvođačima, grupi pasa obučenih u
elizabetanske kostime koji predstavljaju likove iz Hamleta. Ni psi nisu uspeli, ali to im je bila slaba
uteha.
„Rekli su mi”, govorila je Nikol, „da ima tako malo svetlosti u dubinama okeana da, pa,
pogledajte ovog čudnog momka.” Jedna riba, prateći sjajnu svetiljku pred sobom, prepliva preko TV
ekrana.
Prenuvši ga, začu se kucanje na vratima stana.
Oprezno, Ijan Dankan ih otvori. Pred njima je stajao sused, gospodin Stoun, koji je izgledao
nervozno.
„Niste bili na Sastanku svih duša?”, reče Edgar Stoun. „Zar neće proveriti i primetiti?” U rukama
je držao Dankanov pregledan test.
Dankan reče: „Recite mi kako sam ga uradio.” Pripremio se.
Kada je ušao u stan, Stoun je zatvorio vrata za sobom. Bacio je pogled na televizor, video Nikol s
okeanografima, poslušao je kratko, a zatim iznenada rekao promuklim glasom: „Dobro ste prošli.”
Pružio mu je test.
„Položio sam?” Dankan nije mogao da veruje. Prihvatio je papire, pregledajući ih s nevericom. A
potom je shvatio šta se desilo.
Stoun je namestio da položi. Falsifikovao je rezultat, verovatno iz dobrotvornih motiva. Dankan

9
podiže glavu i pogledaše se, nijedan ne reče ni reč. Ovo je strašno, pomisli Dankan. Šta ću sad da
radim? Reakcija ga je iznenadila, ali bila je takva.
Hteo sam da padnem, shvatio je. Zašto? Da bih mogao da odem odavde, da bih imao izgovor da
dignem ruke od svega ovoga, od stana i posla, da kažem da se nose i odem. Da emigriram samo s
košuljom na ramenima, u šklopociji koja se raspadne u komade istog trenutka kada se zaustavi u
marsovskoj divljini.
„Hvala”, reče natmureno.
Stoun brzo dodade: „I v-vi nekad možete da mi uzvratite istom merom.”
„O, da. Biće mi drago”, reče Dankan.
Povukavši se iz stana, Stoun ga je ostavio samog s televizorom, flašom i nameštenim rezultatom
testa, i zamišljenog.

Morali biste se vratiti u 1994. godinu, kada je Zapadna Nemačka ušla u Uniju kao pedeset treća od
Sjedinjenih Država, da biste shvatili zašto je Vins Strajkrok, američki građanin i stanovnik zgrade
Abraham Linkoln, narednog jutra, slušao der Altea na televiziji dok se brijao. Bilo je nečeg u ovom
der Alteu, predsedniku Rudiju Kalbflajšu, što ga je uvek nerviralo, i biće sjajno kada Kalbflajš, kroz
dve godine, dođe do kraja mandata i kada bude morao, po zakonu, da se penzioniše. Uvek je sjajna
stvar, odličan dan, kada zakon istera nekog od njih iz kancelarije; Vins je uvek smatrao da to da je
povoda za slavlje.
Uprkos tome, smatrao je Vins, najbolje je uraditi sve što je moguće sa starcem dok je još u
kancelariji, pa je spustio brijač i otišao u dnevnu sobu da pročačka dugmad televizora. Podešavao je
dugmad n, b i r, nadajući se da će promeniti beznađežnu monotoniju govora... međutim, ništa se
nije promenilo. Previše drugih gledalaca je imalo svoju predstavu o tome šta bi starac trebalo da
kaže, uvide Vins. Štaviše, verovatno je bilo dovoljno ljudi samo u ovoj stambenoj zgradi da
kompenzuje bilo kakav uticaj koji bi mogao da proba da nametne starcu preko svog televizora. Ali,
svejedno, to je bila demokratija. Vins uzdahnu. To je bilo ono što su hteli: vlada prijemčiva za ono
što ljudi imaju da kažu. Vratio se u kupatilo i nastavio da se brije.
„Hej, Džuli!”, pozva svoju ženu. „Je l’ doručak spreman?” Nije čuo kako se vrti po kuhinji u
stanu. Kad malo bolje razmisli, nije je primetio ni u krevetu pored sebe kad je jutros ustao sav
pospan.
Odjednom se setio svega. Sinoć nakon Svih duša on i Džuli su se, nakon naročito oštre svađe,
razveli, otišli do komesara zgrade za V & R i popunili papire za R. Džuli je tada spakovala svoje
stvari; bio je sam u stanu - niko mu nije spremao doručak i ukoliko se ne baci na posao propustiće
ga potpuno.
To je bio šok, jer je ovaj brak opstao čitavih šest meseci i skroz se navikao da je viđa ujutru.
Znala je da spremi jaja baš onako kako on voli (kuvana s malom količinom blagog Munster sira).
Prokleta da je nova regulativa za razvod koju je taj matori predsednik Kalbflajš uveo! Proklet da je
Kalbflajš uopšte; što se starac nije izvrnuo i umro jednog popodneva tokom svoje čuvene dremke u
dva? Ali onda bi, naravno, drugi der Alte prosto zauzeo njegovo mesto. A čak ni starčeva smrt ne bi
vratila Džuli; to je bilo van domašaja birokratije SEAD-a, ma kolika ona bila.
Besan, otišao je do televizora i pritisnuo dugme z; kada bi ga dovoljno građana pritisnulo, starac
bi se u potpunosti zaustavio - dugme za zaustavljanje značilo je potpun prekid mrmljanja. Vins je
sačekao, ali govor se nastavio.
A onda mu se učinilo čudnim što je govor tako rano ujutru; uostalom, bilo je tek osam sati.
Možda je cela kolonija na mesecu otišla u vazduh u ogromnoj eksploziji skladišta goriva. Matori bi
im rekao da je potrebno dodatno stezanje kaiša, kako bi se obnovio svemirski program; da su ove i
druge čudne nesreće bile očekivane. Ili su napokon iskopani iz zemlje autentični ostaci neke svesne
rase - ili se kaže iskopani iz marsa? - na četvrtoj planeti, nadajmo se ne u francuskom području,
nego, kako je to der Alte voleo da kaže, u „lično našem”. Vi pruska kopilad, pomisli Vins. Nikad vas
nismo trebali primiti u ono što ja volim da zovem „našim šatorom”, u našu federalnu uniju, koju je
trebalo ograničiti na Zapadnu hemisferu. Ali svet se smanjio. Kada osnivate koloniju milionima
kilometara daleko na drugom mesecu ili planeti, šest hiljada kilometara između Njujorka i Berlina
više se ne čine značajnim. A sam bog zna da su Nemci u Berlinu bili voljni.
Podigavši slušalicu, Vins pozva upravnika stambene zgrade. „Moja žena Džuli - hoću da kažem,
moja bivša žena - da li je sinoć uzela drugi stan?” Ako bi uspeo da je locira možda bi mogao da
doručkuje s njom i to bi ga oraspoložilo. Slušao je s nadom.

10
 „Ne, gospodine Strajkrok.” Pauza. „Ne prema našoj evidenciji.”
E do vraga, pomisli Vins i spusti slušalicu.
Šta je uopšte brak? Dogovor o deljenju, kao, na primer, mogućnost da se baš sada priča o tome
šta znači to što der Alte drži govor u osam ujutru ili traženje od nekog drugog - svoje žene - da
napravi doručak dok se on sprema da ide na posao u filijalu Karp u. zonen verkea u Detroitu. Da,
brak je bio dogovor u kojem jedna osoba može da traži od druge da radi određene stvari koje prva ne
voli da radi, kao što je kuvanje obroka; mrzeo je da jede hranu koju je morao sam da priprema. Kao
samac, ješće u kantini zgrade; predviđao je to, na osnovu prethodnog iskustva. Meri, Džin, Lora,
sada Džuli; četiri braka i poslednji od njih najkraći. Išao je nizbrdo. Možda je, bože sačuvaj, bio
latentni peško.
Na televiziji, der Alte je govorio, „... a paravojna aktivnost podseća na Dane varvarstva i stoga je
treba dvostruko osuditi.”
Dani varvarstva - to je lepim rečima opisan nacistički period sredinom prošlog veka, sada gotovo
vek udaljen, ali još uvek jasno, mada iskrivljeno, prisutan u sećanju. Znači der Alte je posegnuo za
televizijom da osudi Sinove Jovove, najnoviju luđačku organizaciju kvazireligijske prirode koja
tumara ulicama, najavljujući pročišćenje nacionalnog etničkog života, itd., ili šta god da su već
najavljivali. Drugim rečima, rigidne propise da se prognaju iz javnog života svi koji su bili čudni -
naročito oni rođeni kao posebni, zbog dugogodišnjih radioaktivnih padavina od testiranja bombi, a
posebno od žestokih napada Narodne Kine.
To znači Džuli, pretpostavljao je Vins, jer je sterilna. Pošto ne može da rodi dete ne bi joj bilo
dozvoljeno da glasa... prilično neurotična veza, logično moguća samo u umovima naroda iz
centralne Evrope kakvi su Nemci. Rep koji maše psetom, pomisli dok je brisao lice. Mi u Nord
Americi smo pseto; Rajh je rep. Kakav život. Možda bi trebalo da emigriram u kolonijalnu stvarnost,
da živim pod slabim, nepostojanim, bledožutim suncem gde čak i stvorovi s osam nogu i žaokom
mogu da glasaju... tamo nema Sinova Jovovih. Nije da su svi posebni ljudi bili tako posebni, ali
mnogi od njih su smatrali svrsishodnim - i to s razlogom - da emigiiraju. Kao i značajan broj prilično
neposebnih ljudi kojima je prosto dojadila prenaseljenost, život kontrolisan birokratijom na Teri
ovih dana, bilo da je u pitanju SEAD, Francuska Imperija, ili Narodna Azija, ili Slobodna - to jest
crna - Afrika.
Spremao je slaninu s jajima u kuhinji. I, dok se slanina krčkala, nahranio je jedinog ljubimca
koji mu je bio dozvoljen u stambenoj zgradi: Džordža III, malu zelenu kornjaču. Džordž III je jeo
sušene muve (dvadeset pet procenata proteini, hranljivije od ljudske hrane), hamburger i mravlja
jaja, doručak koji je nagnao Vinsa Strajkroka da razmisli o aksiomu de gustibus non disputandum
est - o ukusima se ne raspravlja, naročito ne u osam ujutru.
Donedavno, do pre samo pet godina, mogao je da poseduje pticu u Abrahamu Linkolnu, ali to je
sada bilo zabranjeno. Previše bučna, mislim stvarno. Pravilo zgrade s205; nema zviždanja, pevanja,
cvrkutanja ili cvrčanja. Kornjača je nema - kao i žirafa, ali su i žirafe bile zabranjene, uz nekadašnje
čovekove prijatelje, psa i mačku, pratioce koji su nestali u vreme der Altea Frederiha Hempela,
kojeg se Vins jedva sećao. Znači nije bila u pitanju samo nemost kao osobina, pa mu je jedino
preostalo, kao i mnogo puta pre toga, da nagađa o rasuđivanju partijske birokratije. Nije mogao
istinski da razume njene motive, i u neku ruku mu je bilo drago zbog toga. To je pokazivalo da
duhovno nije bio deo toga.
Uvelo, izduženo, gotovo senilno lice nestalo je s televizora i muzički trenutak, čisto zvučni
događaj, zauzeo je njegovo mesto. Persi Grejndžer, pesma pod nazivom „Hendl na plaži”, ne može
biti banalnija... baš zgodan postskriptum onome što je prethodilo, razmišljao je Vins. Lupnu brzo
petama; stajao je mirno, parodirajući nemačku vojnu rigidnost, podignute brade, ukočenih ruku,
dok je melodija odzvanjala iz zvučnika televizora. Vins Strajkrok u stavu mirno uz ovu dečju muziku
koju su vlasti, takozvani Geovi, smatrali prigodnom za emitovanje. Hajl, reče Vins u sebi, i podiže
ruku u stari nacistički pozdrav.
Muzika nastavi da odzvanja.
Vins okrenu drugi kanal.
A tamo, na ekranu, u gomili za koju se činilo da ga bodri, prođe čovek kao da ga gone; čovek, s
čije obe strane su išli neki koji su očigledno bili policajci, nestade iz vidokruga ušavši u parkirano
vozilo. Istovremeno, spiker je objašnjavao: „... i, kao i u stotinama drugih gradova širom SEAD-a,
doktor Džek Dauling, istaknuti psihijatar Bečke škole ovde u Bonu, odveden je u pritvor zbog
kršenja novousvojene regulative, Makfirsonovog zakona.”
Vozilo, označeno kao policijski auto, odjuri s ekrana.
Vraška poruka, pomisli Vins tmurno. Znak vremena; represivnije, strašnije zakonodavstvo
sistema. Ko će da mi pomogne ako zbog Džulinog odlaska doživim nervni slom? To bi i moglo da se
desi. Nikada do sada nisam išao kod analitičara - nikada mi u životu nije bio potreban. Ali ovo...

11
ništa poput ovog, baš ovako loše, nikada mi se ranije nije desilo. Džuli, pomislio je, gde si?
Na televizijskom ekranu se, zatim, promenila scena, ali je u neku ruku ostala ista. Vins Strajkrok
vide novu gomilu, druge policajce, drugog psihoanalitičara kojeg su odvodili; još jedna duša
odvedena u pritvor zbog neslaganja.
„Interesantno je”, mrmljao je televizor, „primetiti lojalnost analitičarevog pacijenta. A opet, što
da ne? Ovaj čovek je možda godinama polagao nade u psihoanalizu.”
I, zapita se Vins, dokle ga je to dovelo?
Džuli, reče u sebi, ako si s nekim, nekim drugim čovekom sada, biće nevolje. Ili ću ja crći - ili će
me to ubiti na mestu - ili ću pokazati i tebi i tom pojedincu, ko god da je. Čak i da jeste, naročito ako
jeste, jedan od mojih prijatelja.
Vratiću te, odlučio je. Moja veza s tobom je jedinstvena, nije kao s Meri, Džin i Lorom. Volim te;
to je to. Bože, pomislio je, zaljubljen sam! I to u ovim godinama. Neverovatno. Da joj kažem, da zna,
umrla bi od smeha. Takva je Džuli.
Trebalo bi da idem kod analitičara, uvide, jer sam u ovakvom stanju, jer sam potpuno psihološki
zavisan od hladnog, sebičnog stvorenja kakva je Džuli da bih uopšte postojao. Do vraga, to je
neprirodno. I - suludo.
Da li bi doktor Džek Dauling, istaknuti psihijatar Bečke škole u Bonu, u Nemačkoj, mogao da me
izleči? Da me oslobodi? Ili ovaj drugi čovek kojeg pokazuju, ovaj - slušao je reportera, koji je brujao
dok je policijsko vozilo odlazilo - Egon Superb. Izgledao je kao inteligentna, saosećajna osoba,
obdarena melemom empatijskog razumevanja. Čuj, Egone Superbe, pomislio je Vins, u velikoj sam
nevolji; moj majušni svet se srušio jutros kada sam se probudio. Treba mi žena koju verovatno više
nikada neću videti. Lekovi A. G. Hemija mi tu ne mogu pomoći... osim, možda, smrtnom dozom. A
to nije pomoć kakvu tražim.
Možda bi trebalo da nagovorim mog brata Čika, pa da se obojica pridružimo Sinovima Jovovim,
pade mu neočekivano na pamet. Čik i ja se zaklinjemo na vernost Bertoldu Golcu. I drugi su to
radili, drugi nezadovoljnici, drugi koji su žalosno omanuli, bilo u privatnom životu - poput mene - ili
poslovno, ili u društvenom usponu od Be do Ge.
Čik i ja Sinovi Jovovi, naježio se Vins Strajkrok od pomisli. U bizarnim uniformama, paradiramo
ulicom. Dok nam se ljudi podsmevaju. A opet verujemo - u šta? Krajnju pobedu? U Golca, koji
izgleda kao filmski Rattenfänger, lovac na pacove? Zgrčio se; pomisao na to ga je plašila.
A opet, ideja mu se i dalje vrzmala mislima.

U svom stanu na vrhu zgrade Abraham Linkoln, mršavi, proćelavi Čik Strajkrok, Vinsov stariji brat,
probudio se i čkiljio kratkovido u sat da vidi da li može da ostane još malo u krevetu. Ali izgovor nije
bio valjan; sat je pokazivao osam i petnaest. Vreme za ustajanje... na sreću, probudila ga je mašina
za vesti, bučno nudeći svoju robu ispred zgrade. I tada Čik otkri na svoje zaprepašćenje da nije bio
sam u krevetu; širom je otvorio oči i ukočeno gledao prekrivene obrise neke devojke - što je,
zahvaljujući pramenu braon kose, odmah primetio - i to neke njemu poznate (zbog čega je trebalo
da odahne - ili ne?). Džuli! Njegova snajka, žena njegovog brata. Gospode. Čik se uspravio.
Da vidimo, razmišljao je ubrzano. Sinoć - šta se uopšte ovde desilo nakon Svih duša? Pojavila se
Džuli, zar ne, uzrujana, s jednim koferom i dva kaputa i ispričala nepovezanu priču koja se,
napokon, svela na jednu činjenicu; raskinula je zakonski s Vinsom; više nije imala nikakvu zvaničnu
vezu s njim i bila je slobodna da ide kuda joj volja. I sad je bila tu. Zašto? Tog dela priče nije mogao
da se seti; uvek mu se dopadala Džuli, ali - to nije bilo objašnjenje za ovo; to što je uradila ticalo se
njene lične tajne, unutrašnjeg sveta vrednosti i stavova, a ne njegovog, ne bilo čega što je objektivno,
realno.
U svakom slučaju, Džuli je, još uvek čvrsto usnula, fizički bila ovde, ali povučena u sebe,
sklupčana, uvučena u kućicu poput mekušca, što je i bilo ispravno, jer je njemu sve to nalikovalo
incestu, iako su zakoni bili jasni po tom pitanju. Ona mu je bila poput rođake. Nikada nije pogledao
u njenom pravcu. Ali sinoć, nakon par pića - to je to; nije smeo više da pije. Ili, smeo je, ali kada bi
pio brzo bi se promenio, kako se u tom trenutku činilo, nabolje; postao bi društven, preduzimljiv,
otvoren, umesto da bude zlovoljan i ćutljiv. I eto posledice. Vidi u šta se sada uvalio.
A opet, negde u dubini, na ličnom nivou nije se toliko bunio. To mu je bio kompliment, to što se
pojavila ovde.
Ali izgledalo bi čudno, sledeći put kad bi naleteo na Vinsa dok proverava svima identifikacije na
ulaznim vratima. Zato što bi Vins želeo da razgovara o tome na dubok, smislen, tmuran način, s
puno intelektualne prazne priče protraćene na analizu osnovnih motiva. Koji je stvarni razlog što ga
je Džuli ostavila i uselila se ovde? Zašto? Ontološka pitanja, kakva bi cenio Aristotel, teleološka
pitanja koja se tiču onog što se nekada zvalo „krajnjom svrhom”. Vins je bio u raskoraku s

12
vremenom; sve to je postalo ništavno.
Biće bolje da nazovem šefa, odluči Čik, i da mu kažem - da ga pitam - da li mogu da zakasnim
danas. Treba da rešim ovo s Džuli; šta se dešava, i tako to. Koliko ostaje i da li namerava da
učestvuje u plaćanju troškova. Osnovna nefilozofska pitanja praktične prirode.
Skuvao je kafu u kuhinji, seo srknuvši je, u pidžami. Uključivši telefon, okrenuo je šefov broj,
Morija Frauencimera; ekran postade svetlosiv, potom beo, onda zamagljen kako se pojavljivao
neizoštren deo Morijeve anatomije. Mori se brijao. „Da, Čik?”
„Hej”, reče Čik, i ću kako zvuči ponosno. „Imam neku devojku ovde, Mori, pa ću kasniti.”
Bile su to muške stvari. Nije bilo bitno ko je devojka; nije bilo potrebno da se ide u detalje. Mori
se nije potrudio ni da pita; na licu mu se pojavilo nevoljo, istinsko divljenje, a onda neodobravanje.
Ali - prvo se pojavilo divljenje! Čik se osmehnu; neodobravanje ga nije brinulo.
„Proklet bio”, reče Mori, „bolje bi ti bilo da stigneš u kancelariju najkasnije do devet.” Ton
njegovog glasa je govorio: Voleo bih da sam na tvom mestu. Zavidim ti, proklet da si.
„E”, reče Čik, „stižem, čim pre.” Bacio je pogled ka spavaćoj sobi i Džuli. Sedela je. Možda ju je
Mori video. Možda nije. Kako god, bilo je vreme da se završi razgovor. „Vidimo se Mori, matori”,
reče Čik. I prekide vezu.
„Ko je to bio?”, upita Džuli pospano. „Je l’ to bio Vins?”
„Ne. Moj šef.” Čik pristavi vodu za njenu kafu.
„Zdravo”, reče, na putu ka spavaćoj sobi i sede na krevet pored nje. „Kako si?”
„Zaboravila sam češalj”, reče Džuli, pragmatično.
„Kupiću ti jedan iz aparata u hodniku.”
„Taj maleni plastikaner.”
„Pa”, reče, osećajući naklonost prema njoj, gajeći osećanja. Situacija, ona u krevetu, on sedi
pored nje u pidžami - bila je to gorko-slatka situacija, koja ga je podsetila na njegov poslednji brak
od pre četiri meseca. „Zdravo”, reče, potapšavši je po preponi.
„Oh, bože”, reče Džuli. „Bar da sam umrla.” Nije to rekla s osudom, kao da je krivica njegova, čak
ni kao da to žarko želi; rekla je to kao da nastavlja razgovor od sinoć. „U čemu je smisao svega,
Čik?”, reče mu. „Dopada mi se Vins, ali tako je blentav; nikada neće odrasti i zaista se posvetiti
životu. Uvek igra te svoje igrice da je otelotvorenje moderno organizovanog društvenog života,
čovek sistema, čist i jednostavan, a u stvari nije. Ali mlad je.” Uzdahnula je. Bio je to znak zbog kojeg
se Čik naježio jer je to bio hladan, okrutan znak potpunog kraja. Otpisala je drugo ljudsko biće,
razdvojivši sebe od Vinsa s toliko malo osećanja kao da je vraćala knjigu pozajmljenu u biblioteci
zgrade.
Blagi bože, pomisli Čik, taj čovek ti je bio muž. Bila si zaljubljena u njega. Spavala si s njim, znala
sve o njemu - u stvari, znala si ga bolje od mene, a on mi je brat duže nego što si ti živa. Žene su,
pomislio je, čvrste u dubini. Strašno čvrste.
„Ja, ovaj, treba da idem na posao”, reče Čik, nervozno.
„Je l’ ta kafa koju si pristavio za mene, tamo?”
„O, da. Naravno!”
„Donesi je onda ovamo, hoćeš li, Čik?”
Otišao je po kafu dok se oblačila.
„Je l’ matori Kalbflajš održao govor jutros?”, upita Džuli.
„Ne’am pojma.” Nije mu palo na pamet da uključi televizor, mada je pročitao u novinama sinoć
da treba da bude održan govor. Bolelo ga je uvo šta matori ima da kaže, o bilo čemu.
„Zar zaista moraš da trčiš do tog tvog malog preduzeća i da radiš?” Pogledala ga je prodorno i
video je, možda po prvi put u životu, da ima divnu prirodnu boju očiju, teksturu uglačane ploče
glatkog i sjajnog kamena kojoj je trebalo dnevno svetio da bi se pojavila. Ima, takođe, naglašenu,
četvrtastu vilicu i pomalo prevelika usta s tendencijom krivljenja nadole, poput tužne maske, a usne
su joj bile neprirodno crvene i sočne, zbog čega su odvlačile pažnju s prilično jednolično ofarbane
smeđe kose. Imala je lep stas, obao, prijatan, i oblačila se lepo; to jest, odlično je izgledala ma šta da
obuče. Odeća joj je pristajala, čak i serijski proizvedene pamučne haljine s kojima bi druge žene
imale problema. Sada je stajala u istoj maslinastoj haljini s okruglim crnim dugmadima koju je
nosila prethodne noći, u jeftinoj haljini, u stvari, a ipak je izgledala elegantno; drugačije ne bi moglo
da se opiše. Imala je aristokratsko držanje i građu. Isticala joj je vilicu, nos, odlične zube. Nije bila
Nemica, ali je bila Skandinavka, možda Šveđanka ili Dankinja. Dok je pogledom prelazio preko nje,
on pomisli kako lepo izgleda. Činilo mu se izvesnim da će se dobro držati godinama, da neće
oronuti; izgledala je nesalomivo. Nije mogao da zamisli da postane traljava, debela ili dosadna.
„Gladna sam”, reče Džuli.
„Hoćeš da kažeš da želiš da ti spremim doručak.” To je shvatio, bez sumnje.
„Spremila sam sve doručke koje nameravam da spremim za bilo kog muškarca, tebe ili tvog

13
tupavog mlađeg brata”, reče Džuli.
Opet je iskusio strah. Bila je pregruba, prerano; poznavao ju je, znao je da je takva - ali zar ne
može to malo mekše, bar na neko vreme? Namerava li da na njega prenese koje god da joj je bilo
poslednje raspoloženje prema Vinsu? Zar neće biti medenog meseca?
Čini mi se da sam u nevolji, pomislio je. Previše sam se uvalio ovde; nisam dorastao tome. Bože,
možda će se odseliti; nadam se da hoće. Bila je to detinjasta nada, veoma regresivna, nije bila zrela,
muška. Nijedan pravi muškarac se nikada nije ovako osećao, uvideo je.
„Spremiću doručak“, reče i ode u kuhinju da to i uradi. Džuli je stajala pred ogledalom u
spavaćoj sobi i češljala kosu.

Otresito, svojim uobičajeno odsečnim tonom, Gart Makrej reče: „Isključuj.”

Kalbflajšov simulakrum se zaustavi. Ispružene ruke mu ostadoše ukočene u poslednjem gestu,
usahlo lice bezizražajno. Simulakrum nije govorio, pa su se i TV kamere automatski isključile, jedna
po jedna; za njih više nije bilo ničega da prenose, a tehničari iza njih, svi Geovi, znali su to. Pogledali
su u Garta Makreja.
„Preneli smo poruku”, Makrej je obavestio Antona Karpa.
„Dobro”, reče Karp. „Ovaj Bertold Golc, taj iz Sinova Jovovih, čini me nervoznim; mislim da će
govor od jutros da rastera malo tog mog, opravdanog, straha.” Pogledao je stidljivo u Makreja
tražeći potvrdu, kao i ostali u kontrolnoj prostoriji, inženjeri za simulakrume iz kompanije Karp
verke.
„Ovo je tek početak“, reče zatim Makrej.
„Istina”, složi se Karp, klimnuvši potvrdno. „Ali dobar početak.” Otišao je do Kalbflajšovog
simulakruma i dodirnuo ga oprezno po ramenu, kao da je očekivao da će, podstaknut dodirom, da
nastavi svoju aktivnost. Nije.
Makrej se nasmeja.
“Voleo bih”, reče Anton Karp, „da je pomenuo Adolfa Hitlera; znaš, malo direktnije poređenje
Sinova Jovovih s nacistima, poređenje Golca s Hitlerom.”
„Ali”, reče Makrej, „to ne bi bilo od pomoći. Ma koliko da je istinito. U suštini, nisi politički vešta
osoba, Karpe; šta te navodi na pomisao da je ideja ’istine’ najbolja priča koje se treba držati? Ako
želimo da zaustavimo Bertolda Golca nećemo da ga identifikujemo kao još jednog Hitlera iz prostog
razloga što bi duboko u svojim srcima pedeset jedan procenat lokalnog stanovništva voleo da vidi
još jednog Hitlera.” Osmehnuo se Karpu, koji je izgledao zabrinuto, koji je izgledao, zapravo,
preplašeno i nervozno.
„Ono što ja želim da znam”, reče Karp, „jeste sledeće: da li će Kalbflajš biti u stanju da izađe na
kraj sa Sinovima Jovovim? Imate fon Lesingerovu opremu; kažite mi.”
„Ne”, odgovori Makrej. „Neće biti u stanju.”
Karp je blenuo u njega.
„Ali”, reče Makrej, „Kalbflajš će da ode. Uskoro. Tokom sledećeg meseca.” Nije rekao ono što je
Karp odmah želeo da čuje, ono što su se Anton i Feliks Karp i čitav Karp verke instinktivno pitali ne
razmišljajući, prvo pitanje od primarnog značaja. Da li ćemo mi da napravimo sledeći
simulakrum? Karp bi pitao, da se usudio, ali plašio se da progovori. Karp je bio, što je Makrej znao,
kukavica. Njegov integritet je još davno bio kastriran kako bi bio kadar da adekvatno funkcioniše u
nemačkoj poslovnoj zajednici; duhovna - moralna - kastracija bila je danas preduslov za
emancipaciju u Ge klasi, u vladajucim krugovima.
Mogao bih da mu kažem, pomisli Makrej. Da mu olakšam muku. Ali zašto? Nije mu se dopadao
Karp, koji je napravio i sada održavao simulakrum, vodio računa da funkcioniše onako kako treba
da funkcioniše - bez i trunke oklevanja. Svaki neuspeh bi Beovima odao tajnu, Geheimnis, koja
izdvaja elitu, establišment Sjedinjenih Evropskih i Američkih Država; posedovanjem jedne ili više
tajni postajali biste Geheimnisträger, nosioci tajne, umesto Befehalträger, prosti izvršioci
naređenja.
Ali sve ovo je Makreju bio nemački misticizam; više je voleo da razmišlja o tome na jednostavan,
praktičan način. U Karp u. zonen verkeu su bili sposobni da naprave simulakrume, kao primer su
napravili Kalbflajša i uradili su tu dobar posao, kao i dobar posao održavanja ovog der Altea tokom
njegove vladavine. Međutim, druga firma bi napravila sledećeg der Altea podjednako dobro, a
kidanjem ekonomskih veza s Karpom, vlada bi velikom kartelu uskratila ekonomske privilegije koje
je sada uživao... na vladinu štetu.
Sledeća firma koja napravi simulakrum za vladu SEAD-a biće mala firma, neka koju vlasti mogu
da kontrolišu.
Ime koje Makreju pade na pamet bilo je Frauencimer i saradnici, izuzetno mala, marginalna

14
firma koja je jedva preživljavala u polju sim-kona: simulakruma konstruisanih za kolonizaciju
planeta.
Nije to rekao Antonu Karpu, ali nameravao je da otpočne poslovne razgovore s Morisom
Frauencimerom, rukovodiocem firme, ovih dana. A i Frauencimer će se iznenaditi, ni on nije znao
za to.
Karp reče obazrivo, odmeravajući Makreja: „Šta mislite da će Nikol da kaže?”
Smešeći se, Makrej reče: „Mislim da će joj biti drago. Nikad joj se zaista nije dopadao matori
Rudi.”
„Mislio sam da jeste.” Karp je izgledao ozlojeđeno.
„Prva dama”, reče Makrej kiselo, „nikada do sada nije volela nijednog der Altea. Zašto bi?
Uostalom... njoj je dvadeset tri, a Kalbflajš je imao, prema našim obaveštajnim podacima,
sedamdeset osam.”
Karp je blenuo: „Ali šta ona ima s njim. Ništa. Samo se ponekad pojavi na prijemu, tek
ponegde.”
„Mislim da Nikol generalno prezire matore, istrošene, beskorisne”, reče Makrej, ne štedeći
Antona Karpa; video je kako se sredovečni biznismen trgnuo. „To je dobar stenografski opis tvog
glavnog proizvoda”, dodade.
„Ali specifikacije...”
„Mogli ste da ga napravite malko...” Makrej je tražio pravu reč, „fascinantnijim.”
„Dosta”, reče Kapr, zajapuren, znajući da ga Makrej sada prosto muči, da je svrha svega ovoga
samo da naglasi činjenicu da ma kako da je velika i moćna firma, Karp u. zonen verke je ipak samo
sluga, samo radnik vlade; nije zaista imala nikakav uticaj, a čak i Makrej, koji je bio samo saradnik
državnog sekretara, mogao je da se tako ponaša nekažnjeno.
„Kada biste ponovo vodili priču”, razvlačeći reče Makrej zamišljeno, „kako biste promenili
stvari? Vratili biste se na zapošljavanje žrtava koncentracionog logora, kao što je Krup radio tokom
dvadesetog veka? Možda biste mogli da dobijete i upotrebite fon Lesingerovu opremu za to... da im
omogućite da umru još brže, kao vaši zaposleni, nego što su umrli u Bergen-Belzenu...”
Karp se okrenu i ode dugim korakom. Tresao se.
Cereći se, Makrej zapali cigaru. Američke, a ne nemačko-holandske proizvodnje.

Najbolji tehničar za snimanje u EMP-u posmatrao je u čudu kako Net Fliger unosi Ampek F-a2 u
’kop- ter. „Uhvatićete ga na tome?”, zastenja Džim Plank. „Bože, F-a2 je zastareo prošle godine! “
„Ako ne umeš da rukuješ njime...“ reče Net.
„Umem”, progunđa Plank. „Koristio sam crviće i ranije; samo mislim da...” Pokazao je
zaprepašćeno. „Pretpostavljam da uz njega koristiš stari karbonski mikrofon.”
„Ne baš”, reče Net. Dobronamerno, potapšao je Planka po leđima; znao ga je godinama i navikao
se na njega. „Ne brini. Dobro ćemo se snaći.”
„Čuj”, reče Plank tiho, osvrćući se oko sebe. „Je l’ stvarno istina da Leova ćerka ide s nama na
ovaj put?”
„Stvarno je istina.”
„Ta Moli Dondoldo je uvek stvarala probleme - znaš na šta mislim? Ne, ne znaš. Nete, nemam
pojma u kakvim si odnosima s Moli ovih dana, ali...”
„Brini o snimanju Ričarda Kongrozijana”, reče Net odsečno.
„Naravno,naravno”, Plank slegnu ramenima. „Tvoj život i posao i tvoj projekat, Nete; ja samo
robujem za nadnicu, radim šta mi kažeš.” Prošao je nervoznom, drhtavom rukom kroz retku crnu
kosu koja se blago presijavala. „Jesmo li spremni da krenemo?”
Moli je već ušla u ’kopter; sedela je i čitala knjigu, ignorišući njih dvojicu. Nosila je pamučnu
bluzu i šorc jarkih boja i Net pomisli kako joj je ta garderoba neadekvatna za kišom natopljene šume
u koje su išli. Tako radikalno drugačija klima; pitao se da li je Moli ikada išla severno. Područje
Oregona-Severne Kalifornije izgubilo je veći deo stanovništva tokom okršaja 1980. godine; bilo je
žestoko pogođeno dirigovanim projektilima Crvene Kine, a naravno da se oblaci radioaktivnih
padavina još uvek nisu potpuno raspršili. Ali tehničari Nase su objavili da je nivo radijacije u
okvirima bezbednih granica.
Bujno rastinje, upletene podvrste stvorene radioaktivnim padavinama... Net je znao da je šuma
sada izgledala gotovo tropski. A kiša praktično nikada nije prestajala; bila je česta i obilna i pre
1990. godine, a sada je bila poput bujice.

15
 „Spreman”, Net reče Džimu Planku.
S neupaljenom cigarom Alta Camina u zubima, Plank reče: „Onda krećemo, mi i vaš crv
ljubimac. Da snimimo najvećeg pijanistu bez ruku u ovom veku. Hej, evo jednog vica, Nete. Jednog
dana Ričard Kongrozijan se zatekao u nesreći u javnom prevozu; sav je ugruvan u olupini, i kada su
mu skinuli zavoje - izrasle mu ruke.” Plank se zakikota. „Tako da nikad više neće moći da svira
klavir.”
Spuštajući knjigu, Moli reče hladno: „Be zabava, je l’ to ono što me čeka na ovom letu?”
Plank je promenio boju, sagnuo se i preturao po opremi za snimanje, proveravajući je
automatski. „Žao mi je, gospođice Dondoldo”, reče, ali nije zvučao kao da mu je žao; zvučao je
prigušeno kivno.
„Samo upali ’kopter”, reče Moli. I vratila se čitanju knjige. Bio je to, primetio je Net, zabranjeni
tekst sociologa iz dvadesetog veka Čarlsa Rajta Milsa. Moli Dondoldo, razmišljao je, koja nije bila Ge
više od njega ili Džima Planka, nije se plašila da čita u javnosti tekst koji je zabranjen za njihovu
klasu. Neverovatna žena na puno načina, pomislio je s divljenjem.
Obratio joj se: „Ne budi tako oštra, Moli.”
Ne podigavši pogled, Moli reče: „Mrzim Be humor.”
’Kopter je upalio; upravljajući stručno, Džim Plank ih je brzo podigao u vazduh. Išli su na sever,
preko autoputa uz obalu i Carske doline sa izukrštanim beskrajnim kilometrima kanala, koji su se
protezali dokle oko seže.
„Biće ovo prijatan let”, Net reče Moli. „Već vidim.”
Moli promumla: „Zar ne treba da isprskaš tog tvog crva ili tako nešto? Iskreno, radije bih da me
ostavite na miru, ako nemaš ništa protiv.”
„Šta znaš o ličnoj tragediji koja je zadesila Kongrozijana?”, upita Net.
Ćutala je trenutak, a onda reče: „Ima neke veze s radioaktivnim padavinama iz kasnih
devedesetih. Mislim da je u pitanju sin. Ali niko ne zna zasigurno; nemam informacije od njemu
bliskih ljudi, Nete. Mada, kažu da mu je sin čudovište.”
Net još jednom oseti trnce straha koje je osetio i kada mu je pala na pamet ideja da poseti
Kongrozijanov dom.
„Ne dozvoli da te to obeshrabri”, reče Moli. „Uostalom, bilo je toliko posebnih rođenja nakon
padavina iz devedesetih. Zar ih ne vidiš kako tumaraju unaokolo sve vreme? Ja ih vidim. Mada,
možda više voliš da ne vidiš.” Zatvorila je knjigu, označivši mesto savijenim ćoškom. „To je cena
koju plaćamo za naše inače neokaljane živote. Bože, Nete, možeš da se privikneš na tu stvar, taj
Ampek snimač, a to je ono od čega se ježim, tako je pihtijasta i živa. Možda je detetov deformitet
uzrokovan faktorima povezanim s očevim psioničkim sposobnostima; možda Kongrozijan krivi
sebe, a ne padavine. Pitaj ga kad stigneš tamo.”
„Da ga pitam!“ ponovi Net, zblanut.
„Naravno. Što da ne?”
„To je vraški dobra ideja”, reče Net. I, kao što je to često bilo u prošlosti u njegovom odnosu s
Moli, ona mu se činila kao izuzetno gruba i agresivna, gotovo muževna žena; postojala je neka
neotesanost u njoj koja mu nije baš prijala. A povrh svega toga Moli je bila previše usmerena na
racio; nedostajao joj je očev lični, emotivni pečat.
„Zašto si htela da ideš na ovaj put?”, upitao ju je. Sigurno ne da bi čula Kongrozijana kako svira;
to je očigledno. Možda ima neke veze sa sinom, posebnim detetom; Moli bi to privuklo. Osetio je
gađenje, ali ga nije pokazao; uspeo je da joj uzvrati osmeh.
„Uživam u Kongrozijanu”, reče Moli smireno. „Bilo bi zaista lepo upoznati ga lično i čuti ga kako
svira.”
Net reče: „Ali čuo sam kad si rekla da sada nema tržišta za psioničke verzije Bramsa i Šumana.”
„Zar nisi u stanju, Nete, da razdvojiš lični život od poslovanja kompanije? Moj lični ukus naginje
ka Kongrozijanovom stilu, ali to ne znači da mislim da će se prodavati. Znaš, Nete, prolazimo
prilično dobro sa svim podvrstama narodne muzike poslednjih par godina. Sklona sam da kažem da
su izvođači poput Kongrozijana, ma koliko bili popularni u Beloj kući, anahronizmi i moramo dobro
da obratimo pažnju da s njima ne zakoračimo u ekonomsku propast.” Nasmešila mu se, lenjo ga
gledajući da vidi njegovu reakciju. „Reći ću ti još jedan razlog zašto sam htela da pođem. Ti i ja
možemo da provedemo dobar deo vremena zajedno, mučeći jedno drugo. Samo ti i ja, na putu...
možemo da odsednemo u motelu u Dženeru. Da li ti je to palo na pamet?”
Net udahnu duboko, isprekidano.
Osmeh joj se raširio. Izgledalo je kao da mu se, u stvari, podsmeva, pomislio je. Moli je umela s
njim, da ga natera da radi šta ona hoće; oboje su to znali i to ju je zabavljalo.
„Hoćeš li da me oženiš?11, upita ga Moli. „Da li su ti namere časne, u starinskom smislu, kao u
dvadesetom veku?“

16
 Net odgovori: „A tvoje?“
Slegnula je ramenima. „Možda mi se dopadaju čudovišta. Ti mi se dopadaš, Nete, ti i F-a2, ta
tvoja crvolika mašina za snimanje koju hraniš i tetošiš, kao ženu ili ljubimca ili oboje.“
„Uradio bih isto i za tebe“, reče Net. Odjednom je osetio kako ga Džim Plank posmatra, pa se
usredsredio na zemlju ispod njih. Očigledno se Džim posramio zbog ovog razgovora. Plank je bio
inženjer, čovek koji je radio telom - običan Be, kako ga je Moli nazvala, ali dobar čovek. Razgovori
ove vrste su teško padali Džimu.
A, pomisli Net, i meni su teški. Jedina osoba ovde koja stvarno uživa u njima jeste Moli. I zaista
je tako; nije to izveštačenost.

Autoban je zamorio Čika Strajkroka, sa svojim centralno-kontrolisanim automobilima i vozilima

koja su se vrteći dizala uz nevidljive tunele u ogromnim povorkama. U svom ličnom autu osećao se
kao da učestvuje u crnomagijskom ritualu - kao da su on i drugi putnici stavili svoje živote u ruke
sile o kojoj je bolje ne pričati. U stvari, bio je to prost homeostatički zrak koji je usklađivao svoj
položaj neprekidnim računanjem položaja u odnosu na druga vozila i zidove samog puta, ali nije mu
bilo zabavno. Sedeo je u autu i čitao jutarnje izdanje Njujork tajmsa. Usredsredio je pažnju na
novine umesto na škripavu okolinu koja se neprekidno kretala oko njega, razmišljajući o članku koji
je govorio o novim otkrićima jednoćelijskih fosila na Ganimedu.
Prastara civilizacija, razmišljao je Čik. Jedan nivo niže, tik na ivici da je otkriju automatske
lopate koje su radile u bezvazdušnoj, gotovo bestežinskoj praznini međuprostora, oko meseca velike
planete.
Pljačkaju nas, zaključio je. Jedan nivo niže biće stripovi, kontraceptivna sredstva, prazne flaše
kole. Ali oni - vlasti - neće nam to reći. Ko želi da otkrije da je ceo solarni sistem bio izložen
koka-koli tokom perioda od dva miliona godina? Bilo mu je nemoguće da zamisli civilizaciju - bilo
kakav oblik života - koja nije izumela koka-kolu. U suprotnom, kako bi se onda mogla automatski
zvati „civilizacijom”? Ali onda je pomislio, dozvoljavam da me obuzme ogorčenost. Moriju se to neće
dopasti; bolje da je obuzdam pre nego što stignem. Loše je za posao. A moramo da radimo kao i
obično. To je slogan dana - ako ne i celog veka. Uostalom, to je sve u čemu se razlikujem od mog
mlađeg brata: moja sposobnost da se suočim sa suštinom i da se ne izgubim u lavirintu spoljnih
rituala. Da Vins to može, onda bi on bio ja.
I možda bi onda dobio svoju ženu nazad.
A Vins bi onda bio deo plana Morija Frauencimera, koji bi Mori lično predložio Sepu fon
Lesingeru na konferenciji inženjera za surogate u Njujorku 2023. godine, da iskoristi fon
Lesingerove eksperimente s putovanjem kroz vreme kako bi poslao psihijatra natrag u 1925. da se
Führer Hitler izleči od paranoje. U stvari, fon Lesinger je pokušao tako nešto, navodno, ali su Geovi
zadržali rezultate za sebe - naravno. Prepustite Geovima da štite svoj privilegovan status, pomislio
je Čik. A fon Lesinger je sada mrtav.
Nešto zacvrča zdesna. Reklama, koju je napravio Teodorus Nic, najgora kuća od svih, prikačila
mu se za auto.
„Silazi“, upozorio ju je. Ali reklama, dobro pričvršćena, poče da puzi, šibana vetrom, prema
vratima i pukotini oko ulaza. Uskoro će se uvući unutra i počeće da mu drži govor na čandiijiv,
đubretarski način kako to čine Nicove reklame.
Mogao bi, dok se provlači kroz prorez, da je ubije. Bila je živa, veoma smrtna; reklamne agencije,
kao i prirodu, arčile su ih na gomile.
Reklama, veličine muve, poče da zuji svoju poruku čim se probila unutra. „Kažite! Zar niste
nekada pomislili, kladim se da me drugi ljudi u restoranu vide! I pitali se šta da učinite povodom
ovog ozbiljnog, zbunjujućeg problema uočljivosti, naročito...”
Smrvio ju je stopalom.

Kartica je govorila Nikol Tibadou da je premijer Izraela stigao u Belu kuću i da je čekao u sobi s
kamelijama. Emil Stark, vitak, visok, uvek zna najnovije jevrejske viceve („Jednog dana Bog upozna
Isusa, a Isus je nosio...”, ili kako je već išlo; nije mogla da se seti - bila je previše pospana). Svejedno,
danas je ona imala vic za njega. Vulfova komisija je predala svoj izveštaj.
Kasnije, u ogrtaču i papučama, popila je kafu, pročitala jutarnji Tajms, zatim je odgurnula
novine i podigla dokument koji joj je Vulfova komisija dostavila. Koga su izabrali? Hermana
Geringa; prelistala je papire i poželela da može da otpusti generala Vulfa. Vojni oficiri su izabrali
čoveka iz Doba varvarstva da rade s njim; znala je to, ali vlasti u Vašingtonu su se složile da prihvate
preporuke generala Vulfa, ne shvatajući tada kakav je tipičan vojni bandoglavac bio. Ovih dana,

17
time se demonstrira moć generalštaba u čisto političkom području.
Pozvala je Leonoru, svoju sekretaricu: „Kaži Emilu Starku da uđe.” Nema svrhe odugovlačiti;
Starku će svejedno verovatno biti drago. Kao i mnogi drugi, izraelski premijer je nesumnjivo
zamišljao Geringa kao običnog klovna. Nikol se kratko nasmeja. Nisu dobro proučili dokumentaciju
Tribunala za ratne zločine u Drugom svetskom ratu, ako misle da je tako.
„Gospođo Tibadou”, reče Stark kad se pojavio, smešeći se.
„Gering”, reče Nikol.
„Naravno.” Stark nastavi da se smeši.
„Prokleta budalo”, reče ona. „On je prepametan za sve nas - zar ne znate to? Ako probamo da
obavimo posao s njim...”
„Ali pred kraj rata Gering je pao u nemilost”, reče Stark učtivo, dok je sedao za sto naspram nje.
„Učestvovao je u gubitničkoj vojnoj kampanji, dok je uticaj ljudi iz Gestapoa i onih bliskih Hitleru
jačao, Bormana i Himlera i Ajhmana, crnokošuljaša. Gering bi razumeo - razumeo je - šta znači
gubitak vojnog dela partijske kampanje.”
Nikol je ćutala. Osećala se razdražljivo.
„Da li Vas to muči?”, upita Stark uglađeno. „Znam da meni teško pada. Ali imamo dovoljno
jednostavan predlog koji treba da čuje Reichsmarschall, zar ne? Može se formulisati jednom
rečenicom, a on će je razumeti.”
„O, da”, složila se. „Gering će razumeti. Takođe će razumeti da ćemo pristati na manje ako
budemo odbijeni, onda na još manje od toga, na kraju... “ Zaćuta. „Da, to me muči. Mislim da je fon
Lesinger bio u pravu u svom finalnom zaključku: niko ne treba da se približava Trećem rajhu. Kad
imaš posla s psihotičnima budeš uvučen u to; postaneš i sam mentalno bolestan.”
Stark reče tiho: „Ima šest miliona jevrejskih života koje treba spasiti, gospođo Tibadou.”
Uzdahnuvši, Nikol reče: „U redu!” Odmerila ga je oštro i besno, ali izraelski premijer joj je
uzvratio pogled; nije je se plašio. Nije mu bio običaj da uzmiče pred bilo kim; prešao je dug put do
tog položaja, a nikada ne bi uspeo da je bio imalo drugačiji nego što je bio. Njegova pozicija nije bila
za kukavice; Izrael je - uvek je bio - mala nacija, koja postoji među velikim blokovima koji su mogli,
u bilo kom trenutku, da je zbrišu. Stark je čak uzvratio blagim osmehom; ili je to umislila? Još više
se razbesnela. Osećala se nemoćnom.
„Moramo ovo pitanje smesta da rešimo”, reče potom Stark. „Uveren sam da imate drugih stvari
na umu, gospođo Tibadou. Planiranje večernje zabave u Beloj kući, možda. Dobio sam pozivnicu”,
Stark potapša džep na kaputu, „čega ste svesni, uveren sam. Obećana nam je lepa parada talenata,
zar nije? Ali uvek bude tako.” Glas mu je rumorio, nežan i umirujuć. „Mogu li da zapalim?” Iz džepa
je izvukao malu zlatnu kutiju iz koje je izvadio cigaru. „Prvi put probam ove. Filipinske cigare,
napravljene od listova Izabele. Ručno motane, zapravo.”
„Slobodno”, odgovori Nikol mrzovoljno.
„Da li Her Kalbflajš puši?”, upita Stark.
„Ne”, reče Nikol.
„Ne uživa ni u Vašim muzičkim večerima, zar ne? To je loš znak. Setite se Šekspira, Julija
Cezara. Nešto kao ’Ne verujem mu jer nemaše muzike’. Sećate se? ’Nemaše muzike’. Da li ovo
opisuje sadašnjeg der Altea? Nikada ga nisam upoznao, nažalost. U svakom slučaju, zadovoljstvo je
raditi s Vama, gospođo Tibadou; verujte mi.” Oči Emila Starka bile su sive, izuzetno sjajne.
„Hvala”, zastenja Nikol, poželevši da on ode. Osetila je kako on dominira tokom razgovora i zbog
toga se osećala iscrpljeno i nemirno.
„Znate”, nastavi Stark, „veoma nam je teško - nama Izraelcima - da radimo s Nemcima;
nesumnjivo bih imao problema s Her Kalbflajšom.” Izduvao je dim cigare; od mirisa je namrštila
nos u znak gađenja. „Ovaj nalikuje prvom der Alteu, Her Adenaueru, ili sam tako zaključio na
osnovu istorijskih traka koje su mi kao dečaku puštali u školi. Interesantno je primetiti da je vladao
mnogo duže nego što je trajalo celo doba Trećeg rajha... koje su želeli da traje hiljadu godina.”
„Da”, reče ona prigušeno.
„I, možda, ukoliko pripomognemo putem fon Lesingerovog sistema, možda ćemo mu omogućiti
da toliko traje.” Oči su mu sada bile prorezi.
„Mislite? A opet ste voljni da...”
„Mislim”, reče Emil Stark, „da će Treći rajh ukoliko dobije oružje koje mu je potrebno preživeti
pobedu možda pet godina - a vrlo moguće ni toliko. Osuđen je na propast samom svojom prirodom;
apsolutno nema nijednog mehanizma u nacističkoj partiji koji omogućava da der Führer dobije
naslednika. Nemačka će se raspasti, postaće skupina malih, gnusnih, zavađenih država kakva je bila
pre Bizmarka. Moja vlada je uverena u to, gospođo Tibadou. Sećate li se kako je Hes predstavio
Hitlera na jednom od velikih skupova Partije. ’Hitler ist Deutschland.’ ’Hitler je Nemačka.’ Bio je u
pravu. Stoga, šta sledi posle Hitlera? Potop. A Hitler je to znao. U stvari, postoji mogućnost da je

18
Hitler namerno odveo svoj narod u poraz. Ali to je prilično složena psihoanalitička teorija. Ja je
lično smatram previše baroknom da bi bila pouzdana.”
Nikol reče zamišljeno: „Ako Herman Gering bude doveden iz svog doba, ovde kod nas, želite li
da se suočite s njim i učestvujete u razgovorima?”
„Da”, reče Stark. „Štaviše, insistiram na tome.”
„Vi...” Zurila je u njega. „Insistirate?”
Stark klimnu.
„Pretpostavljam”, reče Nikol, „da je to zato što ste duhovno otelotvorenje Svih Jevreja sveta ili
nekog mističnog tela tog tipa.”
„Zato što sam zvaničnik”, odgovori Stark, „države Izrael, njen najviši zvaničnik, u stvari.” Potom
je ućutao.
„Da li je istina”, upita Nikol, „da vaš narod namerava da lansira sondu na Mars?”
„Nije sonda”, reče Stark. „Transportno sredstvo. Osnovaćemo naš prvi kibuc tamo, ovih dana.
Mars je, takoreći, jedan veliki Negev. Jednog dana gajićemo stabla narandže.”
„Srećni mali narod”, reče Nikol, sebi u bradu.
„Molim?” Stark načulji uho; nije čuo.
„Blago vama. Imate težnje. Ono što mi imamo u SEAD-u jesu...” Zamislila se. „Norme.
Standardi. Veoma zemaljski, i nije mi bila namera da pravim igru reči koja ima veze s putovanjem u
svemir. Prokleti da ste, Stark - potresli ste me. Ne znam zašto.”
„Treba da posetite Izrael”, reče Stark. „Zanimalo bi Vas. Na primer...”
„Na primer, mogla bih da se preobratim”, reče Nikol. „Da promenim ime u Rebeka. Slušajte,
Stark; dovoljno sam pričala s Vama. Ne dopada mi se ova stvar s Vulfovim izveštajem - mislim da je
previše rizično, ta ideja petljanja po prošlosti u tolikom obimu, čak i ako to može da znači spas za
šest, osam ili čak deset miliona nedužnih ljudskih života. Pogledajte šta se desilo kada smo probali
da pošaljemo ubicu da ubije Adolfa Hitlera na početku njegove karijere; neko ili nešto nas je sprečilo
svaki put, a probali smo sedam puta! Znam - uverena sam - da su to agensi iz budućnosti, iz našeg
vremena ili mimo našeg vremena. Ako može jedan da se igra fon Lesingerovim sistemom, mogu i
dvoje. Bomba u pivnici, bomba u propelerskom avionu...”
„Ali ovaj pokušaj reče Stark, „oduševiće neonacističke elemente. Obezbedićete njihovu
saradnju.”
Nikol reče kiselo: „ A to treba da mi odagna brige? Vi biste, od svih ljudi, trebalo da vidite kakav
je to zlokoban predznak.”
Stark je zaćutao na trenutak; pušio je svoju ručno smotanu filipinsku cigaru i gledao je
natmureno. Zatim je slegnuo ramenima. „Povući ću se. Mislim, u ovom trenutku, gospođo Tibadou.
Možda ste u pravu. Želeo bih da razmislim o ovome, kao i da se konsultujem s drugim članovima
mog tima. Videćemo se onda uveče na muzičkoj večeri, ovde u Beloj kući. Da li će biti išta od Baha ili
Hendla? Volim oba kompozitora.”
„Imaćemo izraelsko veče, samo za Vas”, reče Nikol. „Mendelson, Maler, Bloh, Kopland, u redu?”
Nasmešila se i Emil Stark joj uzvrati osmeh.
„Postoji li kopija izveštaja generala Vulfa koju bih mogao da uzmem?”, upita Stark.
„Ne.” Odmahnula je glavom. „To je Geheimnis - strogo poverljivo.”
Stark podiže obrvu. I prestade da se smeši.
„Čak ga ni Kalbflajš neće videti”, reče Nikol.
Nije nameravala da promeni svoje mišljenje i Emil Stark je to bez sumnje mogao da primeti.
Uostalom, čovek je bio profesionalno pronicljiv. Otišla je do svog stola i sela. Čekajući da ode,
očekujući to od njega, sedela je i proučavala fasciklu izvoda koje joj je ostavila sekretarica, Leonora.
Bili su dosadni - ili, jesu li? Još jednom je pročitala izvod na vrhu, pažljivo.
Obaveštavao ju je da lovac na talente iz Bele kuće ipak nije bio u mogućnosti da ugovori velikog
morbidno-neurotičnog koncertnog pijanistu Ričarda Kongrozijana za večeras, jer je Kongrozijan
iznenada napustio svoj letnjikovac u Dženeru i dobrovoljno otišao u sanatorium na terapiju
elektrošokovima. A to niko nije trebalo da zna.
Do vraga, pomisli Nikol ogorčeno. Pa, to stavlja tačku na ovo veče; mogu lepo da odem u krevet
nakon večere. Jer Kongrozijan ne samo da je bio najistaknutiji izvođač Bramsa i Šopena, već je uz to
imao i upadljivo ekscentričan, veličanstven um.
Emil Stark pućnu dim cigare, posmatrajuci je radoznalo.
„Da li Vam ime ’Ričard Kongrozijan’ išta znači?”, upitala je, podigavši pogled.
„Svakako. Za određene romantičarske kompozitore... “
„Opet je bolestan. Mentalno. Po stoti put. Zar niste znali za to? Zar niste čuli glasine?” Besno je
zavitlala izvod; skliznuo je na pod. „Ponekad poželim da se konačno ubije ili umre od perforacije
debelog creva ili šta god da je to što ima. Ove nedelje.”

19
 „Kongrozijan je izuzetan umetnik”, Stark klimnu potvrdno. „Razumem Vašu zabrinutost. A u
ovim haotičnim vremenima, s takvim elementima kao što su Sinovi Jovovi koji paradiraju ulicama,
uz sve vulgarnosti i mediokritete koji su spremni da se izdignu i ponovo zauzmu...”
„Ti stvorovi”, reče tiho Nikol, „neće dugo potrajati. Stoga brinite o nečem drugom.”
„Dakle, verujete da razumete situaciju. I da je čvrsto držite pod kontrolom.” Stark je dozvolio
sebi kratku, hladnu grimasu.
„Bertold Golc je Be koliko je to moguće biti. Out, un i Be; on je sve troje. On je smešan. Klovn.”
„Kao Gering, možda?”
Nikol ne reče ništa. Ali oči joj se zacakliše; Stark je to video, iznenadnu, privremenu sumnju.
Opet je napravio grimasu, ovog puta nevoljno. Grimasu zabrinutosti. Nikol se stresla.

U zgradici u zadnjem delu Placa za šklopocije broj tri, Al Miler je sedeo s nogama podignutim na
sto, pušio cigaru marke Upman i posmatrao prolaznike, trotoar, ljude i prodavnice u centru Rinoa, u
Nevadi. Iza odsjaja novih šklopocija, parkiranih sa zastavicama koje su se vijorile i trakama koje su
padale u slapovima preko njih, video je obličje kako čeka, skriveno iza ogromnog znaka na kojem je
pisalo LUCKASTI LUK.
I nije bio jedini koji je video to obličje; trotoarom su išli muškarac i žena s malim dečakom koji
je trčkao pred njima i dečko, uz uzvik, poče da skače i gestikulira uzbuđeno. „Hej, tata, vidi! Znaš šta
je to? Vidi, to je papula.”
„Sto mu muka”, reče čovek uz osmeh, „stvarno jeste. Vidi, Marion, eno jednog od onih
marsovskih stvorova sakrivenog tamo iza znaka. Šta kažeš da odemo i popričamo s njim?” Krenuo je
u tom pravcu, zajedno s dečakom. Žena, međutim, nastavi niz trotoar.
„Hajde, mama! “, nagovarao ju je dečak.
U kancelariji, Al Miler blago dodirnu kontrole mehanizma pod košuljom. Papula izađe ispod
znaka LUCKASTI LUK, i Al je usmeri da se odgega na svojih šest stubastih nogu prema trotoaru,
njen okrugli, šašavi šešir skliznu preko jedne antene, oči joj se ukrstiše i vratiše kada ugleda ženu.
Utvrdivši pravac, papula zatabana za njom, na oduševljenje dečaka i njegovog oca.
„Vidi, tata, prati mamu! Hej, mama! Hej, mama, okreni se da vidiš! “
Žena se osvrnu, vide organizam nalik tanjiru s velikim narandžastim bubolikim telom, i nasmeja
se. Svi vole papule, pomisli Al. Vidi onu smešnu marsovsku papulu. Pričaj, papulo; kaži zdravo finoj
dami koja ti se smeje.
Papuline misli, usmerene ka ženi, dođoše do Ala. Pozdravljala ju je, govorila joj kako joj je drago
što su se srele, umiljavala se i nagovarala je, dok se žena nije vratila niz trotoar do nje, da se pridruži
dečaku i suprugu tako da su sada sve troje stajali zajedno, primali mentalne impulse emitovane iz
marsovskog stvorenja, koje je došlo ovde na Zemlju bez neprijateljskih planova, bez namere da
uzrokuje probleme. I papula je volela njih, baš kao što su i oni voleli nju; upravo im je to govorila -
prenela im je nežnost, toplo gostoprimstvo na koje je navikla na svojoj planeti.
Kakvo divno mesto mora da je Mars, zasigurno su mislili čovek i žena, dok su iz papule dopirala
njena sećanja, njeni stavovi. Bože, nije hladno i šizoidno, kao zemaljsko društvo; niko nikog ne
špijunira, ne ocenjuje beskrajne relpol testove, ne izveštava o njima Bezbednosne odbore zgrada, iz
nedelje u nedelju. Razmislite o tome, govorila im je papula dok su stajali ukopani na trotoaru,
nemoćni da nastave dalje. Tamo ste sami sebi gazda, slobodni da obrađujete svoju zemlju, verujete
u svoju veru, da postanete svoji. Pogledajte se, plašite se čak i da stojite ovde i slušate. Plašite se...
Nervoznim glasom, čovek reče ženi: „Bolje da... krenemo. “
„O, ne”, reče dečak molećivo. „Mislim, ej, koliko često imate priliku da pričate s papulom? Mora
da pripada onom placu za šklopocije tamo.” Dečak pokaza prstom i Al se zateče pod čovekovim
oštrim, pomnim pogledom.
Čovek reče: „Naravno. Doveli su je ovde da prodaje šklopocije. Sad radi na nama, pokušava da
nas smekša.“ Očaranost vidljivo iščeznu s njegovog lica. „Eno tipa koji sedi tamo i upravlja njom.”
Ali, pomisli papula, ono što vam govorim je ipak istina. Iako je u pitanju promocija prodaje.
Mogli biste i vi da odete tamo, na Mars.
Vi i vaša porodica možete da vidite svojim očima - ako imate smelosti da se oslobodite. Možete li
to? Da li ste pravi muškarac? Kupite šklopociju od Luckastog Luka; kupite je dok još imate šanse, jer
znate da će jednoga dana, možda u ne tako dalekoj budućnosti, NP to zaustaviti. A onda neće više
biti placeva sa šklopocijama. Neće više biti pukotina u zidovima autoritarnog društva kroz koje
nekolicina - nekolicina srećkovića - može da pobegne.

20
 Petljajući po kontrolama na stomaku, Al pojača signal. Snaga papuline psihe se pojača,
obuzimajući čoveka, preuzimajući kontrolu nad njim. Morate da kupite šklopociju, insistirala je
papula. Jednostavan plan otplate, garancija za servis, mnogo modela na raspolaganju. Sada je pravo
vreme da potpišete ugovor; ne oklevajte. Čovek načini korak prema placu. Požurite, reče mu papula.
Svakog časa vlasti mogu da zatvore plac i vaša prilika će zauvek nestati.
„Ovako - ih koriste”, reče čovek s poteškoćom. „Životinja hvata čoveka u zamku. Hipnoza.
Moramo da idemo.” Ali nije otišao; bilo je prekasno: kupiće šklopociju, a Al, u kancelariji za
kontrolnom kutijom, povlačio je udicu.
Opušteno, Al ustade. Vreme je da se izađe i ugovori posao. Isključio je papulu, otvorio vrata
kancelarije i zakoračio na parking...
I video odranije poznat obris kako se kreće među šklopocijama, ka njemu. Bio je to njegov bivši
drugar, Ijan Dankan kojeg nije video godinama. Blagi bože, pomisli Al. Šta hoće? I to u ovo doba!
„Ale”, doviknu mu Ijan Dankan, mašući. „Možemo li da popričamo nakratko? Nisi prezauzet, zar
ne?” Oznojan i bled, prišao je bliže, osvrćući se uplašeno. Propao je otkad ga je Al poslednji put
video.
„Čuj “, reče Al, besno. Ali već je bilo prekasno; par s dečakom se oslobodio i već su brzo odlazili
niz trotoar.
„Nisam, hm, hteo da te gnjavim“, promumla Ijan.
„Ne gnjaviš me”, reče Al dok je natmureno posmatrao kako tri potencijalna kupca odlaze. „Pa, u
čemu je problem, Ijane? Baš ne izgledaš dobro. Jesi bolestan? Uđi u kancelariju.” Poveo ga je unutra
i zatvorio vrata.
Ijan reče: „Nabasao sam na flašu. Sećaš se kad smo pokušavali da dođemo do Bele kuće? Al,
moramo da probamo još jednom. Da budem iskren, ne mogu više ovako. Ne mogu da podnesem da
nisam uspeo u onome za šta smo se složili da nam je najvažnija stvar u životu.” Zadihan,
maramicom je obrisao znoj s čela, ruke su mu podrhtavale.
„Ja čak više i nemam flašu”, odgovori Al brzo.
„Mora da je imaš. Pa, možemo da snimimo svoje delove zasebno na mojoj flaši i onda da ih
spojimo na jednoj traci, a zatim to predstavimo Beloj kući. Ovaj osećaj zatočenosti, ne znam da li
mogu da nastavim da živim s njim. Moram da se vratim sviranju. Ako počnemo smesta da vežbamo
’Goldbergove varijacije’ za dva meseca...”
Al ga prekide: „Još uvek živiš na onom mestu? U onoj velikoj zgradi Abraham Linkoln?”
Ijan klimnu potvrdno.
„I još uvek radiš za onaj bavarski kartel? Još uvek si inspektor za brzine?” Nije shvatao zašto je
Ijan Dankan bio tako uznemiren. „Do vraga, ako dođe do najgoreg, možeš da emigriraš. Sviranje u
flašu ne dolazi u obzir. Nisam svirao godinama, u stvari, otkad sam te poslednji put video. Samo
trenutak.” Izvrteo je ručke mehanizma kojim je kontrolisao papulu; blizu trotoara stvor je
odreagovao i počeo polako da se vraća na svoje mesto ispod znaka.
Videvši je, Ijan reče: „Mislio sam da su sve pocrkale.”
„Jesu”, reče Al.
„Ali ona tamo se kreće i...”
„Lažna je”, reče Al, „simulakrum, poput onih stvari koje koriste za kolonizaciju. Ja upravljam
njom.” Pokazao je svom nekadašnjem drugaru kontrolnu kutiju. „Privlači ljude s trotoara. U stvari,
Luk bi trebalo da ima pravu na osnovu koje su ove napravljene. Niko ne zna sa sigurnošću, a Luk je
nedodirljiv za zakon. NP ne može da ga natera da izvadi na sunce pravu, ako je uopšte i ima.” Al sede
i zapali lulu. „Padni na relopol testu”, reče Ijanu. „Ostani bez stana i uzmi nazad svoj depozit. Donesi
mi pare i ja ću se postarati da dobiješ prokleto dobru šklopociju koja će te odvesti na Mars. Šta
misliš o tome?”
„Probao sam da padnem na testu”, reče Ijan, „ali mi ne daju. Ispravili su rezultate. Neće da me
puste da pobegnem. Ne daju mi da odem.”
„Ko su ’oni’?”
„Čovek u susednom stanu u Abrahamu Linkolnu. Zove se Edgar Stoun - čini mi se. Namerno je
to uradio. Video sam mu izraz na licu. Možda je umislio da mi čini uslugu... Ne znam.” Osvrnuo se.
„Fina ti je ova kancelarijica. Ovde spavaš, zar ne? A kada se preseli, seliš se i ti s njom.”
„Da”, reče Al, „uvek smo spremni da poletimo.” NP ga je zamalo uhvatio nekoliko puta, iako plac
može da dostigne orbitalnu brzinu za šest minuta. Papula je detektovala da se približavaju, ali
nedovoljno brzo za opušten beg; uopšte, sve se desilo u žurbi i neorganizovano, tako da je deo
šklopocija ostao za njim.
„Jedva da si korak ispred njih”, reče Ijan zamišljeno. „A, opet, to te ne brine. Pretpostavljam da
je sve to stvar stava.”
„Ako me uhvate”, reče Al, „Luk će da me izvadi.” Što bi onda morao da brine? Poslodavac mu je

21
bio moćan čovek; klan Tibadou je napade na njega sveo na dubokoumne članke u popularnim
časopisima zvrndajući stalno o njegovoj vulgarnosti i otrcanosti njegovih šklopocija.
„Zavidim ti”, reče Ijan. „ Na pribranosti. Na smirenosti.”
„Zar vaša zgrada nema kapelana? Pričaj s njim.”
Ijan ogorčeno reče: „Nema svrhe. Sada je to Patrik Dojl, a njemu je loše koliko i meni. A Don
Tišman, naš predsedavajući, u još je gorem stanju; on je hrpa živaca. U stvari, ćela zgrada je prožeta
nervozom. Možda to ima veze s Nikolinim glavoboljama zbog sinusa.”
Pogledavši ga, Al je video da je ozbiljno mislio. Bela kuća i sve za šta se ona zalagala toliko su mu
značili; još uvek je dominirala njegovim životom, kao i pre toliko godina kad su bili drugari u službi.
„Za tvoje dobro”, reče mu Al tiho, „izvadiću flašu da vežbam. Probaćemo još jednom.”
Ostavši bez reči, Ijan Dankan ga je gledao otvorenih usta.
„Ozbiljan sam”, dodade Al, klimnuvši potvrdno.
Ijan prošaputa zahvalno: „Bog te blagoslovio, Ale.”
Natmuren, Al Miler povuče dim iz lule.

Pred Čikom Strajkrokom mala fabrika u kojoj je radio narasla je do svojih pravih, mada oskudnih,
proporcija; ovo je najviše što će ikada biti - ta struktura nalik kutiji za šešire - odskora svetlozelena,
dovoljno moderna ako nemate previsoke standarde. Frauencimer i saradnici. Uskoro će biti u
kancelariji, na poslu, zamajavaće se sa zastorima na prozoru u pokušaju da ograniči svetlost
jutarnjeg sunca. Zamajavaće se i s gospođicom Gretom Trupe, starijom damom, sekretaricom koja
je radila i za njega i za Morija.
Divan život, pomisli Čik. Ali možda je, od juče, firma otišla u stečaj; ne bi se iznenadio - a to ga
verovatno ne bi mnogo ni rastužilo. Mada, naravno, bilo bi šteta zbog Morija, a sviđao mu se Mori,
uprkos njihovim neprekidnim sukobima. Uostalom, mala firma je poput male porodice. Svi rade na
blizak, lični način i na mnogo psiholoških nivoa. To je bila mnogo suptilnija vrsta bliskosti od
depersonalizovanih međuljudskih odnosa među zaposlenima i poslodavcima u kartelima.
Iskreno, više mu se dopadalo tako. Više je voleo bliskost. Njemu se činilo da ima nečeg strašnog
u izdvojenim i veoma konkretnim birokratskim međuljudskim aktivnostima u dvoranama moćnih,
u okviru moćnih geheimlich korporacija. Činjenica da je Mori minorni operater mu se u stvari
dopadala. Bio je to delić starog sveta, još uvek preživelog dvadesetog veka.
Parkirao se, ručno, pored Morijevog postarijeg vozila, izašao i krenuo, s rukama u džepovima, ka
dobro poznatom glavnom ulazu.
Mala načičkana kancelarija - s gomilama neotvorene i neodgovorene pošte, šoljica za kafu,
radnih priručnika i zgužvanih faktura, okačenih ženskastih kalendara - mirisala je na prašinu, kao
da prozori nikada nisu bili otvarani da puste svež vazduh i svetlost dana. I, u najudaljenijem delu,
zauzimajući najveći deo slobodnog prostora, video je četiri simulakruma kako sede u tišini, grupu:
jedan u obliku odraslog muškarca, njegov ženski par i dvoje dece. Ovo je glavni proizvod u katalogu
firme; ovo je porodiskom.
Odrasli muški simulakrum ustade i pozdravi ga učtivo. „Dobro jutro, gospodine Strajkrok.”
„Je l’ Mori već stigao?” Prešao je pogledom po prostoriji.
„U ograničenom smislu, jeste”, odgovori odrasli muški simulakrum. „Otišao je dole niz ulicu po
svoju jutarnju kafu i krofnu.”
„Dražesno”, reče Čik i skinu kaput. „Pa, jeste li vi društvo spremni da idete na Mars?”, upita
simulakrume. Okačio je kaput.
„Da, gospodine Strajkrok”, reče odrasli ženski simulakrum, klimnuvši potvrdno. „I svi smo u
vedrom raspoloženju. Budite uvereni u to.” Predusretljivo mu se nasmešila na komšijski način.
„Biće olakšanje napustiti Zemlju i njeno represivno zakonodavstvo. Slušali smo na radiju vesti o
Makfirsonovom zakonu.”
„Mislimo da je užasan”, reče odrasli muškarac.
„Moram da se složim s vama”, reče Čik. „Ali, šta da se radi?” Pogledao je unaokolo tražeći poštu;
kao i obično bila je zaturena negde u gomili koječega.
„Može da se emigrira”, naglasi odrasli muški simulakrum.
„Hm”, reče Čik odsutno. Našao je neočekivano veliku gomilu, kako se činilo, novijih računa od
dobavljača delova; s turobnim osećajem, čak užasom, poče da ih razvrstava. Da li ih je Mori video?
Verovatno. Video i onda ih odmah odgurnuo, van vidokruga. Firma Frauencimer i saradnici bolje
funkcioniše kada je niko ne podseća na takve činjenice iz života. Poput neurotika kojem se pogoršalo
stanje, morala je da skriva nekoliko aspekata stvarnosti od svog sistema opažanja da bi uopšte
funkcionisala. To je bilo daleko od idealnog, ali šta je zaista bila alternativa tome? Biti realan značilo
bi odustati, umreti. Iluzija infantilne prirode bila je od suštinskog značaja za opstanak majušne

22
firme, ili se bar njemu i Moriju tako činilo. U svakom slučaju, obojica su usvojila taj stav. Njihovi
simulakrumi - odrasli - nisu se slagali s tim; hladna, logička procena stvarnosti simulakruma
predstavljala je krajnju suprotnost njihovoj, a Čik se uvek osećao pomalo nago, pomalo postiđeno
pred simulakrumima; znao je da bi trebalo da im služi kao primer boljeg.
„Ako kupite šklopociju i emigrirate na Mars”, reče odrasli muškarac, „mogli bismo da Vam
budemo porodiskom. “
„Ne bi mi trebala nikakva porodica u komšiluku”, reče Čik, „da emigriram na Mars. Otišao bih
da pobegnem od ljudi.”
„Bili bismo Vam dobra porodica iz komšiluka”, reče ženski simulakrum.
„Slušajte”, reče Čik, „ne morate da mi držite predavanje o svojim vrlinama. Znam ih bolje od vas
samih.” I to iz dobrog razloga. Njihova drskost, njihova iskrenost, bila mu je zabavna, ali ga je i
nervirala. Kao prve komšije ova grupa simova bi bila prilično dosadna, pomislio je. Ipak, to je bilo
ono što emigranti žele, što im zapravo treba, tamo u retko naseljenim kolonijalnim područjima.
Umeo je to da ceni; uostalom, posao firme Frauencimer i suradnici bio je da to razume.
Čovek je, kada emigrira, mogao da kupi susede, da kupi simulirano prisustvo života, zvuk i
pokret ljudske aktivnosti - ili bar njoj sličnu mehaničku zamenu - da podigne sebi moral u okruženju
s novim nepoznatim čulnim opažajima, a možda i, sačuvaj bože, bez ikakvih opažaja. A uz tu
primarnu psihološku prednost, postojala je i praktična sekundarna prednost. Grupa porodiskoma
obrađivala je komad zemlje, orala ga i sejala, navodnjavala, đubrila, činila ga visokoplodnim. A
prinosi bi išli ljudskom naseljeniku jer je grupa porodiskoma, pravno govoreći, zauzimala periferne
delove njegove zemlje. Porodiskomi, u stvari, uopšte nisu bili u komšiluku; bili su deo vlasnikove
pratnje. Komunikacija s njima je bila u suštini kružni dijalog sa samim sobom; porodiskom, ako je
funkcionisala kako treba, primala je skrivene nade i snove naseljenika i vraćala ih u artikulisanom
obliku. Terapeutski gledano, to je bilo od koristi, iako je to s kulturne tačke gledišta bilo pomalo
sterilno.
Odrasli muškarac reče s puno poštovanja: „Evo, stiže gospodin Frauencimer.”
Podigavši pogled, Čik vide kako se otvaraju vrata kancelarije; pažljivo noseći šolju kafe i krofnu,
pojavi se Mori.
„Slušaj, druže”, reče Mori promuklim glasom. Mori je bio nizak, debeljuškast, znojav čovek,
nalik odrazu u lošem ogledalu. Noge su mu izgledale inferiorno, kao da su jedva uspevale da ga drže;
zaneo se kad je krenuo napred. „Izvini”, reče, „ali čini mi se da moram da te otpustim.”
Čik je zurio u njega.
„Ne mogu da izdržim više”, reče Mori. Stiskajući dršku šoljice za kafu svojim zatupastim
prstima, zamrljanim od rada, tražio je mesto da spusti i nju i krofnu, među papirima i uputstvima
rasutim po površini stola.
„Nek sam proklet”, reče Čik. U njegovim ušima glas mu je zazvučao slabašno.
„Znao si da će to da se desi.” Morijev glas je prešao u sumorno kreketanje. „Obojica smo znali.
Šta drugo da radim? Nismo primili veću narudžbinu već nedeljama. Ne krivim tebe. Shvati to.
Pogledaj ovu grupu porodiskoma koja visi ovde - samo vise. Trebalo je još odavno da budu
istovareni.” Vadeći svoju ogromnu platnenu irsku maramicu, Mori obrisa čelo. „Žao mi je, Čik.”
Zabrinuto je odmerio svog zaposlenog.
Odrasli muški simulakrum reče: „Ovo je zaista uznemirujuć razgovor.”
„I ja tako mislim”, dodade njegova partnerka.
Zureći u njih, Mori profrflja: „Težak, hoću da kažem, gledajte svoja posla. Ko je tražio vaše
veštačko, neprirodno mišljenje?”
Čik promrmlja: „Ostavi ih na miru.” Bio je zapanjen vestima; emotivno, bio je potpuno
iznenađen, iako je razumom to već predvideo.
„Ukoliko gospodin Strajkrok ode”, reče odrasli muški simulakrum, „mi idemo s njim.”
Ogorčen, Mori zabrunda na simulakrume: „O, ma kog vraga, vi ste samo gomila artefakata.
Ućutite dok ne raščistimo ovo. Imamo dovoljno problema i bez vašeg mešanja.” Sedajući za sto
otvorio je jutarnju Hroniku. „Ceo svet se bliži kraju. Ne samo mi, Čik, ne samo Frauencimer i
saradnici. Slušaj ovo u današnjim novinama: ’Telo Orli Šorta, radnika na održavanju, otkriveno je
danas na dnu kace od dva metra s čokoladom koja se stezala u fabrici slatkiša Sveti Luis.’” Podigao
je pogled. „Shvataš šta je ’čokolada koja se steže’ - to je to. Tako mi živimo. Čitam dalje. ’Šort, 53
godine, juče se nije pojavio kući nakon posla, a...’”
„Dobro”, prekinu ga Čik. „Shvatam šta pokušavaš da kažeš. Ovo je jedan od onih perioda.”
„Upravo tako. Uslovi su van kontrole bilo kog pojedinca. To je ono kada moraš da budeš
fatalista, znaš; kao pomiren. Pomirio sam se s činjenicom da se Frauencimer i saradnici zatvaraju
zauvek. Iskreno, to je sledeće.” Odmerio je zlovoljno grupu porodiskoma. „Ne znam zašto smo vas
konstruisali narode. Trebali smo da sastavimo bandu uličara i uličarki, s tek toliko finoće da

23
zainteresuju buržoaziju. Slušaj, Čik, evo kako se ova užasna vest u Hronici završava. Vi,
simulakrumi, i vi slušajte. Steći ćete predstavu o tome u kakvom ste svetu rođeni. ’Zet Antonio Kosta
odvezao se u fabriku slatkiša i pronašao ga na metar dubine u čokoladi, izjavili su u policiji Sent
Luisa. Mori besno zatvori novine. „Mislim, kako ćete da ubacite događaj kao što je ovaj u svoj
Weltanschauung? Jednostavno je preužasno. Izbaci vas iz ravnoteže. A najgore je što je to toliko
strašno da je gotovo smešno.”
Nastupila je tišina, a onda odrasli muški sirnulakrum, bez sumnje reagujući na neki aspekat
Morijeve podsvesti, reče: „Ovo svakako nije trenutak da takav predlog zakona kakav je Makfirsonov
zakon stupi na snagu. Neophodna nam je psihijatrijska pomoć ma gde da možemo da je dobijemo.”
„’Psihijatrijska pomoć’”, ismevao ga je Mori. „Aha, vi ste to zaključili, gospodine Džons ili Smit
ili kako god da smo te već nazvali. Gospodine Prvi komšija, ma ko da si. To bi spasilo Frauencimer i
saradnike - jel? Malo psihoanalize za dvesta dolara na sat u periodu od deset godina... zar obično ne
traje toliko? Iiiisuse.” Okrenuo je leđa simulakrumu, zgađen, i pojeo svoju krafnu.
Čik zatim reče: „Hoćeš li mi dati pismo preporuke?”
„Naravno”, reče Mori.
Možda ću morati da potražim posao u Karp und zonenu, pomisli Čik. Njegov brat Vins, koji radi
tamo kao Ge, mogao bi da ga progura; to je bilo bolje nego ništa, bolje nego da se pridruži
besposlenim jadnicima, najnižem sloju ogromno Be klase, nomadima koji lutaju Zemljom, sada
presiromašnim čak i da emigriraju. Ili bi možda trebalo da emigrira. Možda je napokon došlo vreme
za to; treba da se direktno suoči s tim. Da već jednom digne ruke od infantilnih ambicija u koje se
tako dugo uzdao.
Ali Džuli. Šta s njom? Žena njegovog brata je beznadežno iskomplikovala stvari; na primer, da li
je on sada bio finansijski odgovoran za nju? Moraće to da reši s Vinsom, da se nađe s njim lice u lice.
U svakom slučaju. Bez obzira da li će da traži mesto u Karp u. zonen verkeu ili ne.
Bilo bi, najblaže rečeno, čudno da se pod ovakvim okolnostima obrati Vinsu; to s Džuli se desilo
u lošem trenutku.
„Čuj, Mori”, reče Čik. „Ne možeš sad da me otpustiš. Imam problema; kao što sam ti rekao preko
telefona, sad imam devojku koja...”
„Dobro. “
„M-molim?”
Mori Frauencimer uzdahnu. „Rekao sam dobro; zadržaću te još malo. To će, dakle, ubrzati
bankrotstvo Frauencimera i saradnika. Pa šta.” Slegnuo je snažno ramenima. „So geht das Lebens:
takav je život.”
Jedno od dvoje dece simulakruma reče odraslom muškom simulakrumu: „Zar taj čovek nije
dobar, tata?”
„Da, Tomi”, odgovorio je odrasli muški simulakrum, klimajući potvrdno. „Zaista jeste.”
Potapšao je dečaka po ramenu. Cela porodica je sijala od sreće.
„Zadržaću te do sledeće srede”, odlučio je Mori. „To je najviše što mogu, ali možda će ti bar malo
pomoći. Posle toga - jednostavno ne znam. Ne mogu ništa da predvidim. Iako imam male
prekognitivne sposobnosti, kao što sam uvek govorio. Hoću da kažem, imao sam neke uopštene
ispravne nagoveštaje budućnosti. Međutim, ne i u ovom slučaju, ni jedan prokleti tračak. Sve ovo je
jedna ogromna zbrka, ako mene pitaš.”
Čik reče: „Hvala, Mori.”
Gunđajući, Mori Frauencimer je nastavio da čita jutarnje novine.
„Možda će se do sledeće srede dogoditi nešto dobro”, reče Čik. „Nešto što ne očekujemo.”
Možda, kao direktor prodaje, uspem da sredim veliku narudžbinu, pomislio je.
„Da, možda i hoće”, reče Mori. Nije zvučao baš ubeđeno.
„Zaista ću se potruditi”, reče Čik.
„Svakako”, saglasio se Mori. „Probaj, Čik, učini to.” Glas mu je bio tih, prigušen pomirenošću sa
sudbinom.

Za Ričarda Kongrozijana Makfirsonov zakon je bio katastrofa, jer mu je odjednom zbrisao značajnu
podršku u životu, doktora Egona Superba. Ostavljen je na milost i nemilost svojoj doživotnoj bolesti
- procesu, koji je, upravo u tom trenutku, stekao ogromnu moć nad njim. Iz tog razloga je napustio
Džener i dobrovoljno se prijavio u Neuropsihijatrijsku bolnicu Frenklin Ejms u San Francisku koja
mu je bila dobro poznata; tokom protekle decenije, prijavljivao se tamo mnogo puta.

24
 Međutim, ovaj put verovatno neće biti u stanju da ode iz nje. Ovaj put je njegova bolest previše
napredovala.
Bio je, znao je to, opsesivno-kompulzivan, osoba čija se stvarnost skvrčila na dimenziju prinude;
sve što je radio bilo mu je nametnuto - ništa dobrovoljno, spontano ili slobodno nije postojalo za
njega. A da stvari budu još gore, upetljao se s Nicovom reklamom. U stvari, reklama je još uvek bila
uz njega; nosio ju je unaokolo u džepu.
Vadeći je, Kongrozijan uključi reklamu Teodorusa Nica, slušajući još jednom njene zle poruke.
Reklama zacvile: „Ubilo kom trenutku osoba može da zasmeta drugima, u bilo koje doba dana! “ I u
njegovom umu pojavi se u punom koloru slika sledeće scene; zgodan crnokosi čovek naginje se ka
plavokosoj, prsatoj devojci u kupaćem kostimu da bi je poljubio. Na devojčinom licu izraz
zanesenosti i pristanka smesta nestade i zameni ga izraz gađenja. A reklama zapišta ’Nije bio
potpuno bezbedan od neprijatnog mirisa tela! Vidite?“
To sam ja, reče Kongrozijan sebi. Smrdim. Zbog reklame je razvio fobiju od mirisa tela; bio je
kontaminiran preko reklame, a nije bilo načina da se reši smrada; već nedeljama je isprobavao
hiljade rituala ispiranja i pranja, ali bezuspešno.
U tome je bio problem s fobičnim mirisima; kada ih jednom stekneš ostaju, čak dobijaju na
svojoj užasnoj jačini. Trenutno se nije usuđivao da se približi bilo kom drugom ljudskom biću;
morao je da ostane na razdaljini od tri metra kako ne bi postali svesni smrada. Nema plavokosih
prsatih devojaka za njega.
Istovremeno, znao je da je smrad varka, da nije zaista postojao; to je bila samo opsesivna ideja.
Međutim, to saznanje nije mu pomoglo. Još uvek nije mogao da podnese da se približi na manje od
tri metra bilo kom drugom ljudskom biću - bilo koje vrste. Prsate ili ne.
Na primer, upravo u tom trenutku, tražila ga je Dženet Rajmer, glavni lovac na talente iz Bele
kuće. Ako ga nađe, čak i ovde u privatnoj sobi u Frenklin Ejmsu, insistiraće da ga vidi, probiće se na
silu do njega - a onda, njegov svet će se srušiti. Sviđala mu se Dženet, koja je bila u srednjim
godinama, imala vragolast smisao za humor i bila vedra. Kako bi mogao da podnese da Dženet oseti
užasni smrad tela koji je reklama prenela na njega? Bila je to nezamisliva situacija i Kongrozijan je
sedeo zguren za stolom u uglu sobe, stiskajući i opuštajući pesnice, pokušavajući da smisli šta da
uradi.
Možda bi mogao da je pozove telefonom. Ali smrad se, verovao je, mogao preneti telefonskim
žicama; svakako bi ga osetila. Tako da to nije bilo rešenje. Možda telegram? Ne, smrad bi s njega
prešao i na to, a s toga na Dženet.
U stvari, njegov fobični smrad tela mogao bi da kontaminira ceo svet. Bar je to u teoriji bilo
moguće.
Ali morao je da održi neki kontakt s ljudima; na primer, uskoro će hteti da pozove svog sina
Plotusa Kongrozijana u Dženeru. Ma kako se čovek trudio, nije mogao u potpunosti da prekine
međuljudske odnose, koliko god to poželjno bilo.
Možda bi A. G. Hemi mogao da mi pomogne, nagađao je. Možda imaju novi ultramoćni
sintetički deterdžent koji će mi zbrisati fobični smrad tela, bar na neko vreme. Koga tamo znam
koga bih mogao da kontaktiram? Pokušavao je da se seti. U Hjustonu u Teksasu, u Upravnom
odboru Simfonijskog orkestra, bio je...
Telefon u sobi zazvoni.
Oprezno, Kongrozijan prekri ekran peškirom za ruke. „Do vraga”, reče, stojeći prilično udaljen
od telefona, nadajući se da ga tako neće kontaminirati. Naravno, ta nada je bila uzaludna, ali morao
je da pokuša, još uvek se trudio.
„Bela kuća u Vašingtonu”, najavio je glas iz telefona. „Poziv od Dženet Rajmer. Izvolite,
gospođice Rajmer. Dobila sam sobu gospodina Kongrozijana.”
„Halo, Ričarde”, reče Dženet Rajmer. „Šta si to stavio preko ekrana telefona.”
Stisnut uz najudaljeniji zid, na što je većem mogućem rastojanju od telefona, Kongrozijan reče:
„Nije trebalo da pokušavaš da me dobiješ, Dženet. Znaš kako sam bolestan. U uznapredovalom sam
opsesivno-kompulzivnom stanju, najgorem koje sam do sada iskusio. Iskreno sumnjam da ću ikada
više nastupati javno. Rizik je jednostavno prevelik. Eto, pretpostavljam da si videla članak u
današnjim novinama o radniku u fabrici čokolade koji je upao u kacu sa zgusnutom čokoladom. Ja
sam to uradio.”
„Ti? Kako?”
“Psionički. Potpuno nevoljno, naravno. Trenutno, odgovoran sam za sve psihomotorne nesreće
koje se dešavaju u svetu - zato sam se prijavio ovde u bolnicu na terapiju elektrokonvulzivnim
šokovima. Verujem u nju, uprkos činjenici da je zastarela. Meni lično lekovi ne pomažu. Kada čovek
smrdi tako jako kao ja, Dženet, nikakvi lekovi ne mogu...”
Dženet Rajmer ga prekide: „Ne verujem da zaista smrdiš toliko koliko si umislio, Ričarde.

25
Poznajem te toliko godina i ne mogu da zamislim da zaista smrdiš loše, bar ne toliko da to uzrokuje
prekid tvoje briljantne karijere.”
„Hvala ti na odanosti”, reče Kongrozijan turobno, „ali ti prosto ne razumeš. Nije ovo običan
fizički smrad. Ovo je idejna vrsta smrada. Jednom ću ti poslati tekst o tome, možda od Binsvangera
ili od nekog drugog egzistencijalnog psihologa. Oni zaista razumeju i mene i moj problem, iako su
živeli pre sto godina. Očigledno su bili prekognitivci. Tragično je to što, iako su me Minkovski, Kun i
Binsvanger razumeli, ne mogu ništa da urade da mi pomognu.”
Dženet reče: „Prva dama se nada tvom brzom i srećnom oporavku.”
Ništavnost njene opaske ga je razbesnela. „Blagi bože - zar ne razumeš, Dženet,? U ovom
trenutku potpuno patim od priviđenja. Ne mogu biti mentalno bolesniji. Neverovatno je da uopšte
mogu da komuniciram s tobom. Pohvalno je za snagu mog ega što u ovakvom času nisam potpuno
autističan. Svako drugi u mojoj situaciji bi to bio.” Osetio je trenutni, opravdani ponos.
„Interesantna je situacija u kojoj se nalazim, taj fobični smrad tela. Očigledno, u pitanju je reakcija
na mnogo ozbiljniji poremećaj, koji će potpuno dezintegrisati to kako ja razumem Umwelt, Mitwelt i
Eigenwelt. Ono što sam ja uspeo da uradim jeste...”
„Ričarde”, prekinu ga Dženet Rajmer. „Baš mi te je žao. Volela bih da mogu da ti pomognem.”
Zvučala je, sada, kao da će da zaplače; glas joj je zadrhtao.
„E, pa”, reče Kongrozijan, „kome trebaju Umwelt, Mitwelt i Eigenwelt? Polako, Dženet. Nemoj
toliko emotivno da se uplićeš. Izaći ću odavde, kakav sam bio i pre ovoga.” Ali nije u to zaista
verovao. Ovaj put je bilo drugačije. A Dženet je to očigledno osetila. „Međutim”, nastavio je, „mislim
da ćeš morati da potražiš talenat za Belu kuću na drugom mestu. Moraćeš da me zaboraviš i da se
upustiš u potpuno nova područja. Čemu inače služi lovac na talente, ako ne da radi upravo to?”
„Pretpostavljam da je tako”, reče Dženet.
Moj sin, pomisli Kongrozijan. Možda bi on mogao da se pojavi umesto mene. Kakva je to
uvrnuta, morbidna pomisao bila; stresao se od nje, užasnut što joj je dopustio da mu padne na
pamet. Zaista, to pokazuje koliko je bio bolestan. Kao da bi iko mogao da se zainteresuje, da ozbiljno
shvati, nesrećnu kvazimuzičku buku koju je Plotus pravio... mada bi, verovatno, u širem,
najopštijem smislu, mogla da se smatra etničkom.
„Tvoj je trenutni nestanak iz sveta”, reče Dženet Rajmer, „tragedija. Kao što kažeš, moj posao je
da nađem nekog ili nešto da popuni prazninu - mada znam da je to nemoguće. Pokušaću. Hvala ti,
Ričarde. Lepo od tebe što si pričao sa mnom, imajući u vidu tvoje stanje. Prekinuću sada i ostaviti te
da se odmaraš.”
Kongrozijan reče: „Samo se nadam da te nisam kontaminirao mojim fobičnim smradom.” Zatim
je prekinuo vezu.
Moja poslednja veza sa svetom međuljudskih odnosa, shvatio je. Možda više nikada neću pričati
telefonom; osećam kako se moj svet još više smanjuje. Bože, gde će se to završiti? Ali
elektrokonvulzivna terapija će pomoći; proces smanjivanja će se preokrenuti ili bar zaustaviti.
Pitam se da li bi trebalo da probam da dođem do Egona Superba, pomislio je. Uprkos
Makfirsonovom zakonu. Beznadežno je; Superb više ne postoji - zakon ga je izbrisao, bar što se tiče
pacijenata. Egon Superb možda još uvek postoji kao pojedinac, u suštini, ali kategorija
„psihoanalitičara” je iskorenjena kao da nikada nije ni postojala. A kako mi je potreban! Kad bih
samo još jednom mogao da se posavetujem s njim - prokleti A. G. Hemi i njihov veliki lobi, njihov
ogromni uticaj. Možda bih mogao svoj fobični smrad da prenesem na njih.
Da, nazvaću ih, odlučio je. Pitaću da li postoji super deterdžent i istovremeno ću da ih
kontaminiram; zaslužili su.
Potražio je u imeniku broj filijale A. G. Hernija u Zalivu, pronašao ga i pozvao broj služeći se
psihokinezom.
Zažaliće što su izdejstvovali donošenje tog zakona, reče Kongrozijan u sebi dok je slušao kako se
uspostavlja veza.
„Želim da razgovaram s vašim psihohemičarem”, reče, kada se javila centrala A. G. Hernija.
Istog trena se javio muški glas koji je zvučao zauzeto, zbog peškira prebačenog preko ekrana
telefona bilo je nemoguće da Kongrozijan vidi čoveka, ali zvučao je mlado, stručno i potpuno
profesionalno. „Ovo je B stanica. Meril Džud na telefonu. Ko je to i zašto Vam je video jedinica
blokirana?“ Psihohemičar je zvučao razdraženo.
Kongrozijan reče: „Ne poznajete me, gospodine Džud.” A zatim je pomislio, Sada je trenutak da
ih kontaminiram. Prišavši telefonu strgnuo je peškir s ekrana.
„Ričard Kongrozijan”, reče psihohemičar, odmerivši ga. „Da, znam ko ste, ili bar poznajem vašu
umetnost.” Bio je mlad, imao je stručan izraz lica koji je govorio da ne trpi gluposti, potpuno
nezainteresovana shizoidna osoba, u stvari. „Čast je upoznati Vas, gospodine. Šta mogu da uradim
za Vas?”

26
 „Treba mi neutralizator”, reče Kongrozijan, „za odvratnu reklamu Teodora Nica za neprijatan
miris tela. Znate onu koja počinje ovako: ’U trenucima potpune intimnosti s onima koje volimo,
naročito onda opasnost od neprijatnosti postaje akutna’, i tako dalje.” Mrzeo je čak i da razmišlja o
njoj; smrad njegovog tela mu se tada činio još jačim, ako je to uopšte bilo moguće. U takvim
trenucima, žudeo je za pravim ljudskim kontaktom; postajao bi izrazito svestan svoje izolovanosti.
„Da li Vas plašim?”, upitao je.
Posmatrajući ga s mudrom, stručnom usredsređenošću, službenik A. G. Hernija mu reče:
„Nisam zabrinut. Naravno, čuo sam priče o Vašem endogenom psihosomatskom poremećaju,
gospodine Kongrozijane.”
„Pa”, reče Kongrozijan nepokolebljivo, „dozvolite da Vam objasnim da je egzogen; započela ga je
Nicova reklama.” Snuždilo ga je saznanje da su nepoznati ljudi, da je ceo svet bio svestan - da je
pričao - o njegovom psihološkom stanju.
„Mora da su postojale predispozicije”, reče Džud, „da bi Nicova reklama toliko uticala na Vas.”
„Naprotiv”, reče Kongrozijan. „U stvari, tužiću Agenciju Nic, tužiću ih za milione - potpuno sam
spreman da započnem parnicu. Ali to sada nije bitno. Šta možete da uradite, Džude? Namirisali ste
ga do sada, zar ne? Priznajte da jeste, a onda možemo da razmotrimo mogućnosti za terapiju. Išao
sam kod psihoanalitičara, doktora Egona Superba, ali zahvaljujući vašem kartelu s tim je svršeno
sada.”
„Hmm”, izusti Džud.
„Je l’ to najviše što možete da uradite? Čujte, za mene je nemoguće da napustim ovu bolničku
sobu. Inicijativa mora da dođe s Vaše strane. Apelujem na Vas. U očajnom sam stanju. Ako se
pogorša...”
„Intrigantan zahtev”, reče Džud. „Moraću da razmislim malo. Ne mogu da Vam odgovorim
odmah, gospodine Kongrozijan. Pre koliko vremena se desila ta kontaminacija Nicovom
reklamom?”
„Pre oko mesec dana.”
„A pre toga?”
„Blage fobije. Anksioznost. Depresija, uglavnom. Imao sam i ideje odnosa, ali sam do sada
uspevao da ih suzbijem. Očigledno, borim se s podmuklim šizofrenim procesom koji postepeno
uništava moje sposobnosti, tupi im oštrinu.” Osećao se mrzovoljno.
„Verovatno ću skoknuti do bolnice.”
„Aha”, reče Kongrozijan zadovoljno. Tako ću biti siguran da sam te kontaminirao, reče u sebi. A
ti ćeš, zauzvrat, preneti kontaminaciju u svoju kompaniju, celom malignom kartelu koji je
odgovoran za kraj Superbove struke. „Molim Vas da svratite”, reče naglas. „Veoma bih voleo da se
konsultujemo tête-à-tête. Što pre, to bolje. Ali upozoravam Vas - ne snosim odgovornost za ishod.
Sami preuzimate rizik.”
„Rizik? Rizikovaću. Može danas popodne? Imam slobodan sat. Kažite mi u kojoj ste
psihijatrijskoj bolnici, pa ako je neka lokalna...” Džud je potražio olovku i papir.

Brzo su stigli do Dženera. Kasnije po podne sleteli su na heliodrom na obodu grada; imali su
dovoljno vremena da se odvezu putem do Kongrozijanovog doma u obližnjim brdima.
„Hoćeš da kažeš11, reče Moli, „da ne možemo da sletimo kod njega? Moramo...”
„Uzetćemo taksi“, reče Net Fliger. „Znaš.“
„Znam“, odgovori Moli. „Čitala sam o njima. I to uvek bude neki lokalni provincijalac koji te
upozna s lokalnim tračevima, do najsitnijih detalja.“ Zatvorila je knjigu i ustala. „Pa, Nete, možda
možeš da saznaš od taksiste to što te interesuje. O Kongrozijanovom tajnom podrumu strave.“
Džim Plank reče promuklo: „Gospođice Dondoldo. Napravio je grimasu. „Često mislim o Leu, ali
da budem iskren... “
„Ne podnosite me?”, upitala je, podigavši obrve. „Zašto, pitam se zašto, gospodine Plank.”
„Prekini“, reče Net dok je istovarivao opremu iz ’koptera i spuštao je na vlažno tlo. Vazduh je
mirisao na kišu; bio je težak i lepljiv i on instinktivno oseti odbojnost prema njemu, prema
nezdravosti koju je nosio u sebi. „Ovo mora da je sjajno za astmatičare“, reče, osvrnuvši se.
Kongrozijan ih, naravno, neće dočekati; njihov je posao bio da pronađu gde živi - i njega. Imaće
sreće, u stvari, ako ih uopšte primi; Net je bio svestan toga.
Iskoračivši oprezno iz ’koptera (nosila je sandale), Moli reče: „Miriše čudno.“ Udahnula je
duboko, njena svetla pamučna bluza se nadu. „Uh. Kao trula vegetacija.“
„Upravo to“, reče Net dok je pomagao Džimu Planku oko opreme.
„Hvala“, promumla Plank. „Mislim da sad mogu sam, Nete. Koliko ostajemo ovde?” Izgledao je
kao da želi da se vrati u ’kopter i odmah krene natrag; Net je na njegovom licu video očiglednu

27
paniku. „Ovo područje”, reče Plank, „uvek me podseti na - kao u dečjoj knjizi o tri divokoze. Znate.”
Glas mu zaškripa. „Trolove.”
Moli je zurila u njega, a onda se kratko nasmejala.
Pored njih se zaustavio taksi da ih dočeka, ali nije ga vozio lokalni provincijalac; bio je to
dvadeset godina star autonomni auto, s nemim autonavigacionim sistemom. Odmah su utovarili
svoju opremu i lične stvari i auto-taksi je pojurio s piste, ka domu Ričarda Kongrozijana, adresa u
taksijevom useku za uputstva delovala je poput tropizma.
„Pitam se”, reče Moli, gledajući staromodne kuće i radnje grada kojim su prolazili, „kako li se
zabavljaju ovcle?”
Net reče: „Možda odu do piste za ’koptere i gledaju nepoznate koji povremeno zalutaju ovde.”
Poput nas, razmišljao je, dok je posmatrao kako im pokoji čovek na trotoaru upućuje radoznao
pogled.
Mi smo zabava, zaključio je. Svakako se nije činilo da postoji bilo šta drugo; grad je izgledao
onako kakav mora da je bio i pre nereda 1980. godine; radnje su imale zatamnjena stakla i plastične
ulaze, sada iskrzane i zapuštene - da ne poveruješ. A pored ogromnog, napuštenog, praznog
supermarketa video je prazan parking; prostor za površinska vozila koja više nisu postojala.
Da talentovan čovek živi ovde, zaključio je Net, to mora da je poput neke vrste samoubistva.
Jedino je suptilno samouništenje moglo da nagna Kongrozijana da napusti ogromni urbani
kompleks Varšave, jedan od najblistavijih centara ljudske aktivnosti i komunikacije u svetu, i da
dođe u ovaj otužni, raspadnuti grad natopljen kišom. Ili - neka vrsta kajanja. Da li je moguće da je to
u pitanju? Da se kažnjava za samo bog zna šta, možda zbog nečega što ima veze s njegovim sinom,
koji je poseban od rođenja... ako je Molina pretpostavka tačna.
Pomislio je na vic Džima Planka, onaj o psihokinetičaru Ričardu Kongrozijanu koji doživi
nezgodu u javnom prevozu i izrastu mu ruke. Ali Kongrozijan je imao ruke; samo nije morao da ih
koristi za svoju muziku. Bez njih je dobijao dodatne nijanse u tonalitetu, precizniji ritam i izraz.
Čitava somatska komponenta je bila preskočena; um umetnika je bio direktno povezan s dirkama.
Da li ovi ljudi na ovim raspadnutim ulicama znaju ko živi među njima? - pitao se Net. Verovatno
ne. Verovatno se Kongrozijan drži podalje, živi sa svojom porodicom i ignoriše zajednicu. Pustinjak,
a ko i ne bi bio takav ovde? A i da znaju za Kongrozijana, bio bi im sumnjiv, jer je umetnik i jer je
psionik; to je dvostruki teret. Bez sumnje je u kontaktu s ovim ljudima - dok bi pazario u lokalnoj
bakalnici - eliminisao svoje psihokinetičke sposobnosti i koristio ručne ekstremitete kao i svi drugi.
Osim ukoliko je Kongrozijan imao više smelosti nego što je Net pretpostavljao...
„Kad ja postanem svetski poznat umetnik”, reče Džim Plank, „prva stvar koju ću da uradim jeste
da se preselim u zabit poput ove.” Glas mu je vrcao od sarkazma. „To će mi biti nagrada.”
„Da”, reče Net, „mora da je lepo kad čovek može da unovči svoj talenat.” Govorio je odsutno;
ispred sebe je video grupu ljudi i pažnja mu je bila usmerena ka njima. Zastave i učesnici povorke u
uniformama... video je, zaključio je, demonstracije političkih ekstremista, takozvanih Sinova
Jovovih, neonacista, koji su se izgleda svuda pojavili u poslednje vreme, čak i ovde u ovom
kalifornijskom gradu na koji je i bog zaboravio.
A opet, nije li ovo bilo najpogodnije mesto da se Sinovi Jovovi pojave? Ova dekadentna regija je
smrdela od poraza; ovde su živeli oni koji nisu uspeli, Beovi koji nisu imali pravu ulogu u sistemu.
Sinovi Jovovi, kao nacisti u prošlosti, hranili su se razočaranjem, razbaštinjenima. A ovi zabiti
gradovi koje je vreme zaobišlo bili su autentično hranilište za taj pokret... onda, ne bi trebalo da je
iznenađen što vidi ovo.
Ali ovo nisu bili Nemci; ovo su bili Amerikanci.
Ta pomisao je delovala otrežnjujuće. Pošto nije mogao da otpiše Sinove Jovove kao simptom
neprekidne, nepromenjive poremećenosti nemačkog mentaliteta, jer to bi bilo previše zgodno,
previše jednostavno. Ljudi koji su ovde danas marširali bili su njegov narod, njegovi zemljaci.
Mogao bi i on da bude među njima; ako izgubi posao u EMP-u ili doživi neko porazno, ponižavajuće
društveno iskustvo...
„Pogledaj ih”, reče Moli.
„Gledam ih”, odgovori Net.
„I razmišljaš, ’Tu sam mogao biti i ja.’ Je l’ tako? Iskreno, sumnjam da bi imao petlju da marširaš
u javnosti kako bi iskazao svoja uverenja; u stvari, sumnjam da imaš bilo kakva uverenja. Vidi. Eno
ga Golc.”
Bila je u pravu. Bertold Golc, Vođa, bio je prisutan. Kako se na čudan način pojavljivao i
nestajao; nikada nije bilo moguće predvideti gde i kada bi mogao da iskrsne.
Možda je Golc koristio fon Lesingerov princip. Putovanje kroz vreme.
To bi Golcu, razmišljao je Net, dalo određenu prednost u odnosu na sve druge harizmatične
vođe iz prošlosti, jer bi ga to manje-više učinilo besmrtnim. Ne bi mogao da bude ubijen na

28
uobičajen način. Time bi se objasnilo zašto vlada nije zgazila taj pokret; pitao se, zašto ga je Nikol
trpela. Trpela ga je, jer je morala.
Tehnički gledano, Golc je mogao da bude ubijen, ali bi ranija verzija Golca jednostavno otišla u
budućnost i zamenila ga; Golc bi nastavio da živi, ne bi stario i menjao se, a pokret bi na kraju imao
koristi jer bi imali vođu na kojeg se moglo računati da neće završiti kao Adolf Hitler - vođu koji ne bi
oboleo od pareze, niti od bilo koje druge degenerativne bolesti.
Džim Plank, opčinjen prizorom, promrmlja: „Zgodan kučkin sin, je l' da?” I on je izgleda bio
impresioniran. Čovek bi mogao da ima karijeru na filmu ili televiziji, pomislio je Net. Da bude takva
vrsta zabavljača, pre nego ona kakva je sada. Golc je imao stila. Visok, obavijen nekom vrstom
mračne napetosti... a opet, primetio je, ipak malko pretežak. Golc je izgleda bio u srednjim
četrdesetim, vitkost i mišićavost iz mladosti su ga napustili. Znojio se dok je marširao. Kakvu fizičku
pojavu je taj čovek imao; nije bilo ničeg sablasnog ili eteričnog oko njega, nije bilo duhovnosti da
kompenzuje tvrdoglavost govečeta.
Povorka se okrenula, krenula pravo ka njihovom auto-taksiju.
Taksi se zaustavio.
Moli reče zajedljivo: „Čak naređuje i mašinama da ga slušaju. Bar ovim lokalnim.” Kratko se
nasmejala, nelagodno.
„Bolje da im se sklonimo s puta”, reče Džim Plank, „ili će nas prekriti kao kolonija marsovskih
mrava.” Petljao je oko komandi auto-taksija. „Prokleta izlizana skalamerija - skroz je crkla.”
„Ubilo je strahopoštovanje”, reče Moli.
U prvom redu povorke nalazio se Golc, koji je koračao u sredini, noseći ustalasanu, višebojnu
platnenu zastavu. Videvši ih, Golc uzviknu nešto. Net nije razumeo šta.
„Govori nam da se sklonimo s puta”, reče Moli. „Možda bi nam bilo bolje da zaboravimo na
snimanje Kongrozijana, već da izađemo i pridružimo mu se. Prijavimo se za pokret. Šta kažeš, Nete?
Evo ti šanse. S pravom možeš da kažeš da si bio prisiljen.” Otvorila je vrata taksija i lagano iskočila
na trotoar. „Ne odustajem od života zbog pokvarenog strujnog kola u auto-taksiju koji je zastareo
pre dvadeset godina.”
„Hajl, modni vođo”, reče Džim Plank odsečno i iskoči da se pridruži Moli na trotoaru, sklonivši
se s puta učesnicima parade, koji su sada, grupno, besno uzvikivali i gestikulirali.
Net reče: „Ostajem ovde.” Ostao je na mestu, okružen opremom za snimanje, ruku nesvesno
oslonjenih na dragoceni Ampek F-a2; nije imao nameru da ga ostavi, čak ni zbog Bertolda Golca.
Koračajući brzo niz ulicu, Golc se iznenada isceri. Bio je to saosećajan osmeh, kao da je Golc,
uprkos ozbiljnosti svojih političkih namera, imao prostora u srcu za zrnce empatije.
„I vi imate problema?”, Golc doviknu Netu. Sada je prvi red povorke - uključujući Vođu - stigao
do starog, zaustavljenog auto-taksija; red se razdvojio i polako prošao pored njega, raštrkano, s obe
strane. Golc je, međutim, zastao. Izvadio je izgužvanu crvenu maramicu i obrisao sjajno, upareno
meso na vratu i čelu.
„Žao mi je što sam Vam se našao na putu”, reče Net.
„Do đavola”, reče Golc, „očekivao sam vas.” Podigao je pogled, njegove tamne, inteligentne,
sjajne oči behu na oprezu. „Net Fliger, rukovodilac odeljenja za umetnike i repertoar u
Elektronskom muzičkom preduzeću iz Tihuane. Ovde je na severu, u ovoj zemlji paprati i žaba da bi
snimio Ričarda Kongrozijana... jer ne zna da Kongrozijan nije kod kuće. Nalazi se u
Neuropsihijatrijskoj bolnici Frenklin Ejms u San Francisku.”
„Hriste”, reče Net, zatečen.
„Što ne snimite mene umesto njega?”, reče Golc. Ljubazno.
„Dok radite, šta?”
„O, mogu da viknem ili izdeklamujem koji slogan za vas. Pola sata ili tako nešto... dovoljno da
ispunite omanju ploču. Možda se neće dobro prodavati danas ili sutra, ali ovih dana...” Golc
namignu Netu.
„Ne hvala”, reče Net.
“Je li Vaš ganimedanski stvor prečist za ono što imam da kažem?” Osmeh mu je sada bio lišen
topline; ukočeno zaleđen u mestu.
Net reče: „Ja sam Jevrej, gospodine Golc. Tako da mi je teško da gledam neonacizam s puno
entuzijazma.”
Nakon pauze, Golc reče: „I ja sam Jevrej, gospodine Fliger. Ili, tačnije, Izraelac. Proverite.
Zabeleženo je u evidenciji. Svaka novinska ili medijska arhiva će Vam to potvrditi.”
Net je zurio u njega.
„Naš neprijatelj, Vaš i moj”, reče Golc, „jeste sistem der Altea. Oni su pravi naslednici nacističke
prošlosti. Razmislite o tome. Oni, i karteli - A. G. Hemi, Karp und zonen verke... zar to niste znali?
Gde ste bili, Fligeru? Zar niste slušali?”

29
 Nakon krade stanke Net reče: „Slušao sam. Ali nisam baš bio ubeđen.”
„Onda ću Vam reći nešto”, reče Golc. „Nikol i ljudi oko nje, naša Mutter, namerava da upotrebi
fon Lesingerov princip putovanja i da uspostavi kontakt s Trećim rajhom, tačnije, s Hermanom
Geringom. Uskoro će to da urade. Da li Vas to iznenađuje?”
„Ja - čuo sam glasine”, Net sleže ramenima.
„Niste Ge”, reče Golc. „Poput mene ste, Fligeru, mene i mojih ljudi. Večito mimo svega. Ne bi
trebalo čak ni glasine da smo čuli. Ne bi trebalo da je procurila informacija. Ali mi Beovi nećemo
pričati - slažete li se! Dovođenje Debelog Hermana iz prošlosti je jednostavno previše, zar se ne biste
složili?” Posmatrao je Netovo lice, čekajući njegovu reakciju.
Net brzo reče: „Ako je to istina...”
„Istina je, Fligeru”, klimnu Golc.
„Onda to baca drugačije svetio na Vaš pokret.”
„Dođite i posetite me”, reče Golc. „Kad vest bude objavljena. Kad se uverite da je istina. U redu?”
Net ništa ne reče. Pogled mu se nije susreo s Golcovim mračnim, prodornim pogledom.
„Vidimo se, Fligeru”, reče Golc. I podigavši zastavu, koja je bila oslonjena na auto-taksi, otišao je
niz ulicu da se pridruži svojim pristalicama u povorci.

Sedeći zajedno u kancelariji zgrade Abraham Linkoln, Don Tišman i Patrik Dojl su gledali prijavu
koju im je gospodin Ijan Dankan iz broja 304 upravo predao. Ijan Dankan je želeo da nastupa u
programu zgrade za talente koji je bio organizovan dva puta nedeljno, i to u vreme kada će lovac na
talente iz Bele kuće biti prisutan.
Zahtev je, utvrdio je Tišman, bio rutinski. Osim što je Ijan Dankan predlagao da se u svom
nastupu pojavi zajedno s još jednim pojedincem koji nije živeo u Abrahamu Linkolnu.
Zamišljeno, Dojl reče: „To mu je stari drugar iz vojske. Pričao mi je jednom; njih dvojica su imali
taj nastup pre mnogo godina. Barokna muzika na dve flaše. Nešto novo.”
„U kojoj stambenoj zgradi mu živi partner?”, upita Tišman. Odobrenje zahteva zavisilo je od
toga kakvi su odnosi bili između Abrahama Linkolna i te druge zgrade.
„Nijednoj. Prodaje šklopocije za onog - Luckastog Luka - znaš. Ona jeftina mala vozila koja jedva
uspeju da te odbace do Marsa. Živi na placu, kako sam razumeo. Placevi se premeštaju unaokolo; to
je nomadska egzistencija. Siguran sam da si čuo.”
„Jesam”, saglasi se Tišman, „i apsolutno ne dolazi u obzir. Ne možemo da dozvolimo taj nastup
na našoj sceni, ne kada to uključuje takvog čoveka. Nema razloga da Ijan ne svira svoju flašu; ne bih
se iznenadio kad bi to bio solidan nastup. Ali nije u našoj tradiciji da neko spolja učestvuje; naša
scena je isključivo za naše ljude, uvek je bila, i uvek će i biti. Tako da nema potrebe čak ni da
pričamo o ovome.” Kritički je odmerio kapelana.
„Istina”, reče Dojl, „ali legalno je da neko od nas pozove rođaka da gleda nastup talenata... zašto
onda ne bi mogao i druga iz vojske? Što mu ne bismo dozvolili da učestvuje? To mnogo znači Ijanu:
mislim da si primetio da je u poslednje vrerne podbacio. Nije baš inteligentna osoba. U stvari,
trebalo bi da se bavi nekim fizičkim radom, pretpostavljam. Ali ako ima umetničke sposobnosti, na
primer koncept ovog posla...”
Proučavajući dokumente, Tišman vide da će najviše rangiran lovac na talente iz Bele kuće
prisustvovati priredbi u Abrahamu Linkolnu, gospođica Dženet Rajmer. Naravno, te večeri će
nastupati najveći talenti iz zgrade... tako da će Dankan & Miler i njihov barokni bend s flašama
morati da se nadmeće da bi ostvario tu privilegiju - a bilo je dosta nastupa koji su - po Tišmanovom
mišljenju - verovatno bili superiorniji. Uostalom, flaše... čak nisu ni elektronske flaše.
„Dobro”, reče glasno. „Slažem se.”
„Pokazuješ svoju ljudsku stranu”, reče Dojl, s izrazom sentimentalnosti od kojeg se Tišmanu
zgadilo. „Mislim da ćemo svi uživati u Bahu i Vivaldiju u izvođenju Dankana & Milera na njihovim
neponovljivim flašama.”
Tišman, trgnuvši se, klimnu potvrdno.

Džo Purd, najstariji stanovnik zgrade, bio je taj koji je obavestio Vinsa Strajkroka da mu žena -
tačnije, bivša žena - Džuli, živi gore na poslednjem spratu s Čikom. Sve vreme.
Moj rođeni brat, reče Vins u sebi, u neverici.
Bilo je kasno uveče, gotovo jedanaest sati, još malo do povečerja. Ipak, Vins je odmah krenuo ka

30
liftu i trenutak kasnije penjao se na poslednji sprat Abrahama Linkolna.
Ubitću ga, odlučio je. U stvari, ubiću oboje.
I verovatno ću se izvući, nagađao je, pred porotom sačinjenom od nasumično izabranih stanara
zgrade, jer ja sam, uostalom, zvanični čitač identifikacija; svi me znaju i poštuju. Imaju poverenja u
mene. A na kojoj poziciji je Čik ovde? Osim toga, radim za zaista ogroman kartel, Karp u. zonen, dok
Čik radi za majušnu firmu na ivici propasti. I svi to ovde znaju. Takve činjenice su značajne. Morate
da ih odmerite, da ih uzmete u obzir. Bilo da odobravate ili ne.
Uz to, prosta činjenica da je Vins Strajkrok bio Ge, a Čik nije, sama po sebi bila bi dovoljna za
oslobađanje.
Zastao je pred vratima Čikovog stana, nije pokucao već je samo stajao tu u hodniku, nesiguran.
Ovo je grozno, pomislio je. U stvari mu je bio veoma drag njegov stariji brat, koji je pomogao u
njegovom odgoju. Zar mu nije Čik bio važniji od Džuli? Ne. Ništa i niko mu nije bio važniji od Džuli.
Podiže ruku i pokuca.
Vrata se otvoriše. Na vratima je stajao Čik, u plavom ogrtaču, s časopisom u jednoj ruci. Izgledao
je malo starije, umornije, ćelavije i depresivnije nego inače.
„Sad shvatam što nisi svraćao i probao da me oraspoložiš”, reče Vins, „tokom ovih poslednjih
par dana. Kako bi i mogao, kad Džuli živi ovde gore?”
Čik reče: „Uđi.” Držao je vrata širom otvorena. Oprezno, uveo je brata u malu dnevnu sobu.
„Pretpostavljam da ćeš da mi popuješ”, reče mu preko ramena. „Kao da mi već nije dosta. Moja
prokleta firma će da se zatvori...”
„Koga briga”, reče Vins, zadihan. „To si i zaslužio.” Osvrnuo se tražeći Džuli, ali nigde nije video
ni nju niti bilo šta od njenih stvari. Da nije matori Džo Purd pogrešio? Nemoguće. Purd je znao sve
šta se dešava u zgradi; trač mu je bio smisao života. Bio je stručnjak.
„Čuo sam nešto interesantno na vestima večeras”, reče Čik dok je sedao na kauč naspram svog
mlađeg brata. „Vlada je odlučila da dozvoli izuzetak u primeni Makfirsonovog zakona.
Psihoanalitičar po imenu Egon...”
„Čuj”, prekide ga Vins. „Gde je?”
„Imam dovoljno problema i bez tebe na grbači.” Čik odmeri svog mlađeg brata. „Okrenuću je za
tebe.”
Vins Strajkrok se zagrcnu od besa.
„Šala”, promrmlja Čik ukrućeno. „Izvini što sam to rekao; ne znam zašto sam to rekao. Kupuje
garderobu negde napolju. Skupa je za održavanje, je l' da? Trebalo je da me upozoriš. Da staviš
obaveštenje na oglasnu tablu zgrade. Ali reći ću ti ozbiljno šta predlažem. Hoću da me ubaciš u Karp
und zonen verke. Otkad se Džuli pojavila razmišljam o tome. Smatraj to pogodbom.”
„Nema pogodbe.”
„Onda nema ni Džuli.”
Vins reče: „Kakav posao hoćeš kod Karpa?”
„Bilo šta. Tačnije, bilo šta u odnosima s javnošću, prodaji ili marketingu; ali ne u inženjerskom
ili proizvodnom delu. Istu vrstu posla koju sam obavljao za Morija Frauencimera. Posao bez prljanja
ruku.”
Drhtavog glasa, Vins reče: „Ubaciću te kao asistenta službenika za otpremu.”
Čik se oštro nasmeja. „Ta ti je dobra. A ja ću ti vratiti Džulino levo stopalo.”
„Isuse.” Vins je zurio u njega, ne mogavši da poveruje u to što čuje. „Ti si poremećen ili šta već.”
„Nimalo. Nalazim se u veoma lošem položaju, što se tiče karijere. Sve što mogu da stavim na
kocku jeste tvoja bivša žena. Šta da radim? Da dobrovoljno potonem u zaborav? Do vraga s tim;
borim se da postojim.” Čik je izgledao smireno, potpuno racionalno.
„Da li je voliš?”, upita Vins.
Sada, po prvi put, činilo mu se da je njegovog brata napustila pribranost. „Šta? O, svakako,
poludeo sam od ljubavi za njom - zar ne možeš to da osetiš? Kako možeš to da pitaš?” Ton mu je bio
žestok i ogorčen. „Zato ću da ti je vratim za posao u Karpu. Slušaj, Vinse, ona je hladan, opasan
zalogaj - brine samo za sebe i ni za koga drugog. Koliko sam ja mogao da zaključim, došla je samo da
bi tebe povredila. Razmisli o tome. Reći ću ti nešto. Imamo problem ovde, ti i ja, s Džuli; to nam
uništava živote. Slažeš li se? Mislim da bi trebalo da se obratimo stručnjaku. Iskreno, ovo je previše
za mene. Ne mogu to da rešim.”
„Kakvom stručnjaku?”
„Bilo kakvom. Na primer, savetniku za bračna pitanja u zgradi. Ili da slučaj iznesemo
poslednjem preostalom psihoanalitičaru u SEAD-u, tom doktoru Egonu Superbu o kojem su pričali
na televiziji. ’Ajmo kod njega pre nego što i njega zatvore. Šta kažeš? Znaš da sam u pravu; ti i ja
nikad nećemo uspeti ovo da rešimo.” Zatim dodade: „I ostanemo živi, bar ne obojica.”
„Idi ti.”

31
 „Dobro”, klimnu Čik potvrdno. „Idem ja. Ali slažeš se da ćeš se povinovati njegovoj odluci? U
redu?”
„Vraga”, reče Vins. „Onda idem i ja. Misliš da ću dozvoliti da zavisim od tvog usmenog izveštaja
o tome šta on kaže?”
Vrata stana se otvoriše. Vins se okrenu. Na vratima je stajala Džuli, s paketom pod miškom.
„Vrati se kasnije“, reče joj Čik. „Molim te.“ Ustao je i krenuo ka njoj.
„Idemo kod psihijatra zbog tebe“, Vins reče Džuli. „Rešenoje.“ Svom bratu reče: „Ti i ja delimo
troškove. Neću da se zaglavim s celim iznosom.“
„Dogovoreno“, reče Čik, klimnuvši potvrdno. Nezgrapno - ili bar se tako učinilo Vinsu - poljubio
je Džuli u obraz, pomilovao joj rame. Vinsu reče: „I još uvek hoću posao u Karp und zonen verkeu,
ma kako da ovo ispadne, bez obzira koji od nas je dobije. Razumeš?“
Vins reče: „Videću šta mogu da učinim.“ Govorio je kivnim glasom, uz veliku ozlojeđenost.
Činilo mu se da traži previše. Ali, uostalom, Čik mu je bio brat. Postoji nešto što se zove porodica.
Podižući telefon, Čik reče; „Odmah ću pozvati doktora Superba.“
„U ovo doba noći?“, upita Džuli.
„Onda sutra. Rano.“ Oklevajući, Čik spusti telefon. „Jedva čekam da počnemo; cela ova situacija
mi teško pada, a imam drugih problema koji su važniji.“ Bacio je pogled na Džuli. „Bez uvrede.“
Uštogljeno, Džuli reče: „Nisam se saglasila da idem kod psihijatra niti da poštujem bilo šta što
on kaže. Ako hoću da ostanem s tobom...“
„Uradićemo kako kaže doktor Superb”, reče joj Čik. „I ako kaže da treba da se vratiš dole, a ti to
ne uradiš, onda ću pribaviti sudski nalog da ti zabranim pristup mom stanu. Ozbiljan sam!“
Vins nikada nije čuo svog brata da priča tako odlučno; iznenadio ga je. To verovatno duguje
propasti Frauencimera i saradnika. Uostalom, Čiku je posao bio najvažniji u životu.
„Piće“, reče Čik. I ode do ormarića s alkoholom u kuhinji.

Svom lovcu na talente, Dženet Rajmer, Nikol reče: „Gde si to uspela da iskopaš?” Mahnula je rukom
ka pevačima narodne muzike koji su zvrndali na svojim električnim gitarama i nazalno pevali u
mikrofon u središtu sobe s kamelijama u Beloj kući. „Stvarno su užasni.” Osećala se veoma
nesrećno.
Poslovno i odsutno, Dženet kratko odgovori: „Iz zgrade Hrastova farma u Klivlendu, u Ohaju.”
„Pa, pošalji ih nazad”, reče Nikol i dade znak Maksvelu Džejmsonu koji je sedeo, debeo i inertan,
u najudaljenijem delu velike sobe. Džejmson je odmah skočio na noge, proteglio se i krenuo ka
narodnim pevačima i njihovom mikrofonu. Bacili su pogled ka njemu. Na licima im se pojavio izraz
razumevanja i njihova uspavljujuća pesma poče da se stišava.
„Ne želim da vam povredim osećanja”, reče im Nikol, „ali mislim da mi je dosta etno muzike za
večeras. Izvinite.” Uputila im je jedan od svojih širokih osmeha; uzvratili su joj slabašnim osmehom.
Završili su. I znali su to.
Natrag u Hrastovu farmu, pomisli Nikol. Gde vam je i mesto.
Uniformisani paž iz Bele kuće priđe njenoj stolici.
„Gospođo Tibadou”, prošapta paž. „Pomoćnik državnog sekretara Gart Makrej čeka u istočnoj
niši s ljiljanima. Kaže da ga očekujete.”
„O, da”, reče Nikol. „Hvala. Poslužite ga kafom ili pićem i kažite mu da brzo stižem.”
Paž se udalji.
„Dženet”, reče Nikol, „hoću da opet pustiš onu traku na koju si snimila telefonski razgovor s
Kongrozijanom. Hoću lično da vidim koliko je bolestan; s hipohondrima čovek nikad nije načisto.”
„Svesna si da nema video signala”, reče Dženet. „Kongrozijan je stavio peškir...”
„Da, razumem.” Nikol je bila iznervirana. „Ali dovol jno dobro ga poznajem da mogu da odredim
po njegovom glasu. Postane onako povučen, introvertan kada je zaista u nevolji. Ako samo sažaljeva
sebe, postane pričljiv.” Ustala je i gosti smesta ustadoše za njom, sa svojih mesta raštrkanih širom
sobe s kamelijama. Nije ih bilo mnogo večeras; bilo je kasno, skoro ponoć, a trenutni program
umetničkih talenata je bio slab. Ovo definitivno nije bila jedna od boljih večeri.
„Znaš šta”, reče Dženet Rajmer snishodljivo. „Ako ne mogu bolje od ovoga, bolje od Mesečevih
sviraca...” Zamahnula je ka izvođačima narodnih pesama, koji su sada smrknuto pakovali svoje
instrumente. „Organizovaću program isključivo od najboljih reklama Teda Nica.” Nasmešila se,
pokazujući svoje zube od nerđajućeg čelika. Nikol se trgnu. Dženet je ponekad bila prosto previše
duhovita poslovna žena. Prosto previše zabavna i staložena, i potpuno poistovećena s ovom
moćnom pozicijom; Dženet je bila samouverena u svakom trenutku i to je mučilo Nikol. Nije bilo
načina da se doskoči Dženet Rajmer. Nije ni čudo što je za Dženet svaki aspekt života postao neka
vrsta igre.

32
 Na izdignutom podijumu, nova grupa je došla na mesto bivših pevača narodne muzike. Nikol je
pogledala u program. Ovo je bio Moderni gudački kvartet iz Las Vegasa; kroz koji trenutak će svirati
neko delo od Hajdna, uprkos svom uzvišenom nazivu. Možda odem sad da vidim Garta, odluči
Nikol. Hajdn joj se, uz sve probleme s kojima je trebalo da se uhvati u koštac, činio pomalo previše
finim. Previše kitnjastim, nedovoljno stvarnim.
Kad dovedemo Geringa ovamo, razmišljala je, možemo da dovedemo limeni orkestar, ulične
svirače, da sviraju bavarske vojne marševe. Moram se setiti da to kažem Dženet, pomislila je. Ili
nešto od Vagnera. Zar nacisti nisu obožavali Vagnera? Da, bila je uverena da jesu. Proučavala je
knjige iz istorije o periodu Trećeg rajha; doktor Gebels, u svojim dnevnicima, pomenuo je
poštovanje koje su nacistički zvaničnici osećali pri izvođenju Prstena. Ili je to bio Majstori pevači.
Mogli bismo da organizujemo da limeni orkestar izvodi teme iz Parsifala, pade joj na pamet, s
malim grčem zadovoljstva. U ritmu marša, naravno. Neka vrsta proktološke verzije, baš adekvatna
za Ubermenschen Trećeg rajha.
U roku od dvadeset četiri časa fon Lesingerovi tehničari će završiti podešavanje kanala na 1944.
godinu. Čudno, ali možda će sutra u ovo vreme Herman Gering biti ovde u ovom dobu, istrgnut iz
svog vremena od strane najprepredenijeg pregovarača iz Bele kuće, mršavog, niskog, postarijeg
majora Takera Beransa. On je, praktično, i bio der Alte, osim što je vojni major Berans bio živ, pravi
čovek, od krvi i mesa, a ne običan simulakrum. Bar koliko je njoj bilo poznato. Iako joj se ponekad
činilo da se nalazi u središtu miljea sačinjenog od veštačkih stvorenja kartelskog sistema, naročito
A. G. Hemija u zaveri s Karp u. zonen verkeom. Njihova posvećenost veštačkoj stvarnosti... iskreno,
njoj je to bilo previše. Tokom godina provedenih u dodiru s njom, u njoj se stvorio osećaj čistog
užasa.
„Imam sastanak”, Nikol reče Dženet. „Izvinjavam se.” Ustala je, izašla iz sobe s kamelijama; dva
čoveka iz NP-a išla su za njom dok je koračala niz hodnik ka istočnoj niši s ljiljanima gde je Gart
Makrej čekao.
Gart je sedeo u niši s još jednim čovekom za kojeg je zaključila - po uniformi - da je najviši
zvaničnik više policija. Nije ga poznavala. Očigledno je došao s Gartom; njih dvojica su se
konsultovali tiho, nesvesni njenog prisustva.
„Da li ste obavestili Karp und zonen?”, Nikol upita Garta.
Obojica smesta skočiše na noge, s poštovanjem i u stavu mirno. „O, da, gospođo Tibadou”,
odgovori Gart. „Tačnije”, dodade brzo, „obavestio sam Antona Karpa da će onaj simulakrum Rudija
Kalbflajša uskoro biti ukinut. Ja - nisam ih obavestio da će sledeći simulakrum biti nabavljen
drugim kanalima.”
„Zašto niste?”, upita Nikol.
Bacivši pogled na čoveka pored sebe, Gart reče: „Gospođo Tibadou, ovaj čovek je Vilder
Pembrouk, novi komesar NP-a. Upozorio me je da su u Karp und zonenu održali zatvorenu, tajnu
sednicu najviših izvršnih zvaničnika na kojoj su razmatrali mogućnost da će ugovor za sledećeg der
Altea biti dat nekom drugom.” Gart pojasni: „NP naravno ima nekoliko ljudi koji rade u Karpu - što
nema potrebe naglašavati.”
Nikol se obrati policijskom zvaničniku: „Šta će Karp da uradi?”
„Verke će objaviti da su der Altei konstrukti, da je poslednji živi der Alte bio na funkciji pre
pedeset godina.” Pembrouk bučno pročisti grlo - izgledalo je kao da se oseća veoma nelagodno. „To
je evidentno kršenje osnovnog zakona, naravno. Takvo saznanje predstavlja državnu tajnu i ne
može se objavljivati Beovima. Anton Karp i njegov otac Feliks Karp su savršeno svesni toga;
razmatrali su ove pravne aspekte na sastanku. Znaju da će i oni - kao i svi u Verkeu koji donose
odluke - smesta moći da budu krivično gonjeni.”
„ A ipak će da urade to”, reče Nikol i pomisli u sebi. Znači mi smo u pravu; ljudi iz Karpa su već
postali prejaki. Već imaju previše autonomije. I neće se povući iz ovog bez bitke.
„Pojedinci na visokim položajima u kartelu su naročito tvrdoglavi”, reče Pembrouk. „Verovatno
poslednji pravi Prusi. Državni tužilac je zamolio da ga kontaktirate pre nego što pokrene ovo
pitanje; biće mu zadovoljstvo da predstavi pravac kojim državna tužba treba da ide protiv Verkea i
nestrpljiv je da razmotri nekoliko osetljivih pitanja s vama. Iako je, po svemu sudeći, državni tužilac
spreman da deluje u svakom trenutku. Čim primi obaveštenje. Međutim...” Pembrouk je pogleda
iskosa. „Pitam se. Prema svim podacima koje sam dobio, kartel, kao sistem u celini, jednostavno je
prevelik, prečvrsto sazdan i kompleksan da bi bio srušen. Treba, umesto direktne akcije protiv
njega, postići neku vrstu statusa quid pro quo. Meni se čini da je to poželjnije rešenje. I izvodljivije.”
Nikol reče: „Ali o tome ja odlučujem.”
Gart Makrej i Pembrouk istovremeno klimnuše potvrdno.
„Razgovaraću o ovome s Maksvelom Džejmsonom”, reče konačno. „Maks će imati relativno
jasnu predstavu o tome kako će tu informaciju o der Alteu da prime Beovi, jednolična javnost.

33
Nemam pojma kako bi reagovali. Da li bi organizovali proteste? Da li bi im to bilo zabavno? Meni
lično je to zabavno. Uverena sam da bih to tako primila da sam, recimo, prilično beznačajni radnik u
nekom kartelu ili državnoj agenciji. Slažete li se?”
Nijedan od njih se nije nasmejao; oba čoveka su ostala napeta i smrknuta.
„Po mom mišljenju, ako smem da kažem”, reče Pembrouk, „objava te informacije će urušiti celu
strukturu našeg društva.”
„Ali jeste zabavno”, insistirala je Nikol. „Zar nije? Rudi je lutka, surogat koji je napravio kartel, a
ipak je najviši izabrani zvaničnik u SEAD-u. Ti ljudi su glasali za njega i za der Altea pre njega i tako
već pedeset godina - žao mi je, ali to je smešno; na to ne može da se gleda drugačije.” Smejala se;
pomisao da se ne zna ova Geheimnis, ova državna tajna i da se iznenada otkrije, bila je previše za
nju. „Mislim da ćemo to uraditi“, reče ona Gartu. „Da, odlučila sam; kontaktirajte Karp verke sutra
ujutru. Razgovarajte direktno s Antonom i Feliksom. Kažite im, između ostalog, da ćemo ih smesta
uhapsiti ukoliko pokušaju da nas odaju Beovima. Kažite im da je NP spremna da dejstvuje protiv
njih.”
„Da, gospođo Tibadou”, reče Gart smrknuto.
„I nemojte to tako da primate”, reče Nikol. „Ako Karp nastavi sa svojim planom i otkrije
Geheimnis, preživećemo. Mislim da grešite - to uopšte neće biti kraj za naš status quo.”
Gart reče: „Gospođo Tibadou, ukoliko Karpovi objave ovu informaciju, bez obzira kako Beovi
reaguju, više nikada neće biti novog der Altea. A pravno govoreći, Vi držite poziciju samo zato što
ste mu supruga. Teško je to imati u vidu, naročito zato što...” Gart je oklevao.
„Kažite”, reče Nikol.
„Zato što je svima jasno, i Beovima i Geovima podjednako, da ste Vi vrhovna vlast u sistemu. I
od suštinskog je značaja da se održi mit, bar indirektno, da Vas je tu nekako postavio narod, velikim
brojem glasova.”
Nastupila je tišina.
Pembrouk konačno reče: „Možda bi NP trebalo da krene na Karpove pre nego što objave vest.
Tako bismo ih odsekli od sredstava za komunikaciju.”
„Čak i u pritvoru”, reče Nikol, „Karpovi bi uspeli da se dokopaju bar jednog medija. Bolje imajte
to u vidu.”
„Ali njihov ugled, ako budu uhapšeni...”
„Jedino rešenje”, reče Nikol ozbiljno, više sebi u bradu, „bilo bi da pobijemo te zvaničnike
Verkea koji su prisustvovali toj sednici. Drugim rečima, sve Geove u kartelu, ma koliko da ih ima.
Čak i ako ih ima više stotina.” Drugim recima, pomislila je, čistka. Onakva kakva se mogla videti
samo u vreme revolucije.
Stresla se od te pomisli.
„Nacht und Nebel”, promrmlja Pembrouk.
“Šta?”, upita Nikol.
“Nacistički izraz za nevidljive agente vlade koji su imali zadatak da ubijaju.” Smireno je gledao u
Nikol. „Noć i magla. Oni su bili Einsatzgruppen. Monstrumi. Naravno, naša NP nije ni nalik njima.
Žao mi je; moraćete da idete preko vojske. Ne preko nas.”
„Šalila sam se”, reče Nikol.
Obojica su je posmatrala.
„Nema više čistki“, reče Nikol. „Nije ih bilo od Trećeg svetskog rata. Znate to i sami. Mi smo
previše savremeni, previše civilizovani, da bismo sada organizovali pokolje.“
Mršteći se, nervozno grčeći usne, Pembrouk reče: „Gospođo Tibadou, kada tehničari iz fon
Lesingerovog instituta dovedu Gebelsa u naše doba, možda možete da organizujete da se dovede i
jedna Einsatzgruppe. Mogla bi da preuzme odgovornost u vezi s Karpovima i onda se vrati u Doba
varvarstva.“
Zurila je u njega otvorenih usta.
„Ozbiljan sam“, reče Pembrouk, zamuckujući. „To bi svakako bilo bolje - bar za nas - nego da
dozvolimo Karpovima da objave informacije koje poseduju. To je najgora alternativa.“
„Slažem se”, reče Gart Makrej.
„To je suludo“, reče Nikol.
Gart Makrej reče: „Da li je? Putem fon Lesingerovog principa imamo pristup obučenim
ubicama, a, kako ste naglasili, u našem dobu takvi profesionalci ne postoje. Sumnjam da bi to
podrazumevalo uništenje više stotina pojedinaca. Pretpostavljam da bi se to moglo ograničiti na
upravni odbor, izvršne potpredsednike Verkea. Možda osam ljudi sve skupa.”
„A”, naglasi Pembrouk spremno, „tih osam ljudi, na najvišim pozicijama u Verkeu, de fakto su
kriminalci; svesno su se sastali i organizovali zaveru protiv zakonite vlade. Ravni su Sinovima
Jovovim. Tom Bertoldu Golcu. Iako nose crne leptir mašne svako veče, piju dobro vino i ne prepiru

34
se po kanalima i ulicama.”
„Ako smem da kažem”, reče Nikol suvo, „svi mi smo de fakto kriminalci. Jer ova vlada - kako ste
naglasili, zasniva se na prevari. I to najvećoj mogućoj.”
„Ali ovo je zakonita vlada”, reče Gart. „Bila u pitanju prevara ili ne. A takozvana ’prevara’ je u
najboljem interesu naroda. Ne radimo to da bismo nekoga izrabljivali - kako to kartel čini. Nismo tu
da se halavimo na tuđ račun.”
To bar, pomisli Nikol, sami sebi govorimo.
Pembrouk reče s puno poštovanja: „Pošto sam upravo razgovarao s državnim tužiocem znam šta
on misli o jačanju moći kartela. Epštajn misli da se moraju saseći. Da je to od suštinske važnosti! “
„Možda”, reče Nikol, „imate za trunku previše poštovanja prema kartelima. Ja nemam. I -
možda bi trebalo da sačekamo dan-dva dok ne dovedemo Hermana Geringa i pitamo ga za njegovo
mišljenje.”
Sada su obojica zurila u nju otvorenih usta.
„Šalim se”, reče. Da li se šalila? Ni sama nije znala. „Uostalom”, reče, „Gering je osnovao
Gestapo.”
„S tim se nikada ne bih saglasio”, reče Pembrouk arogantno.
„Ali Vi ne donosite odluke”, reče mu Nikol. „Tehnički gledano, donosi ih Rudi. To jest, ja. Mogu
da Vas primoram da radite u moje ime po ovom pitanju. I Vi biste to uradili... osim, naravno, ako
više volite da se pridružite Sinovima Jovovim i marširate gore-dole po ulici, bacate kamenje i
pevate.”
I Gart Makrej i Pembrouk su izgledali kao da im je nelagodno. I kao da su veoma nesrećni.
„Ne plašite se”, reče Nikol. „Znate li šta je pravi temelj političke moči? Nije oružje i trupe, već
sposobnost da se drugi navedu da rade ono što želite. Kojim god sredstvima. Znam da mogu da
nateram NP da uradi ono što ja želim - uprkos tome šta vi lično mislite. Mogu da nateram Hermana
Geringa da uradi ono što ja hoću. Neće Gering doneti odluku; odluka će biti moja.”
„Nadam se”, reče Pembrouk brzo, „da ste u pravu, da ćete biti u stanju da izađete s Geringom na
kraj. Priznajem da se na isključivo subjektivnom nivou plašim, plašim se celog ovog eksperimenta s
prošlošću. Možda otvorite Pandorinu kutiju. Gering nije klovn.”
„Veoma sam svesna toga”, reče Nikol. „I nemojte da mi dajete savete, gospodine Pembrouk. Nije
primereno.”
Pembrouk se zacrvene, zaćuta na trenutak, a onda tiho reče: „Izvinite. A sada, ukoliko se slažete,
gospođo Tibadou, želeo bih da pokrenem još jedno pitanje. Ima veze s poslednjim preostalim
psihoanalitičarem u SEAD-u. Doktorom Egonom Superbom. Da bih objasnio razloge zašto mu je
NP dozvolila...”
„Neću da slušam o tome”, reče Nikol. „Želim samo da radite svoj posao. Kao što znate, nikada
nisam podržavala Makfirsonov zakon. Stoga teško da ću se protiviti ako se ne primenjuje u
potpunosti.”
„Pacijent koji je u pitanju...”
„Molim Vas”, reče mu oštro.
Pembrouk, ravnodušnog i nepromenjenog izraza lica, poslušno slegnu ramenima.

Kada su kročili u salu na prvom spratu Abrahama Linkolna, Ijan Dankan vide pljosnat, skakutavi
oblik marsovskog stvorenja, papulu, kako trčka za Alom Milerom. Zastao je iznenađen. „Vodiš i to?”
Al reče: „Ne razumeš. Zar ne treba da pobedimo?”
Nakon krade pauze, Ijan reče: „Ne na taj način.” Shvatio je, papula bi obrlatila publiku onako
kako je to radila s prolaznicima. Izvršila bi svoj ekstrasenzorni uticaj na njih, navodeći ih da donesu
poželjnu odluku. Toliko o etici prodavca šklopocija, uvide Ijan. Alu je to bilo savršeno normalno;
ako ne mogu da pobede sviranjem flaša, pobedice zahvaljujući papuli.
„Oh”, izusti Al, odmahnuvši, „nemoj da si nam najgori neprijatelj. Sve što koristimo ovde jeste
malo subliminalne prodajne tehnike; kakva se koristi već čitav vek - to je stari, uvaženi način da
javno mišljenje prevagne na tvoju stranu. Hoću da kažem, budimo iskreni; godinama nismo
profesionalno svirali u flaše.” Dodirnuo je kontrole na stomaku i papula pojmi da ih sustigne. Al
ponovo dodirnu kontrole...
I Ijanu se u umu pojavi ubedljiva misao. Što da ne? Svi to rade.
Ijan reče s naporom: „Skidaj je s mene, Ale.”
Al slegnu ramenima. A misao, koja je spolja došla u Ijanov um, polako se povuče. Ali, ipak, jedan

35
delić ostade. Više nije bio siguran u svoj stav.
„To nije ništa u poređenju s mašinerijom koju ima Nikol”, naglasi Al, videvši izraz na njegovom
licu. „Jedna papula tu i tamo, a taj planetarni instrument ubeđivanja koji je Nikol napravila od
televizije - tu leži prava opasnost, Ijane. Papula je sirova; znaš da te obrađuje. Što nije slučaj kad
slušaš Nikol. Pritisak je tako suptilan i tako potpun...”
„Ne znam za to”, reče Ijan. „Znam samo da ako ne budemo bili dobro, ako ne uspemo da
nastupimo u Beloj kući, što se mene tiče, više se ne isplati živeti. I niko mi tu ideju nije stavio u
glavu. Ja se prosto tako osećam; to je moja ideja, do vraga.” Pridržao je vrata i Al uđe u salu, držeći
flašu za ručku, Ijan uđe za njim i trenutak kasnije njih dvojica se nađoše na bini, licem u lice s
polupopunjenom salom.
„Jesi li je ikada video?”, upita Al.
„Stalno je viđam.”
„Mislim u stvarnosti. Lično. Da se tako izrazim, u telesnom obliku.”
„Naravno da ne”, reče ljan. To je suština njihovog uspeha, da dođu do Bele kuće. Viđeće je uživo,
a ne samo kao sliku na televiziji; više neće biti fantazija - postaće stvarnost.
„Ja sam je video jednom”, reče Al. „Tek što sam se spustio, s Placem za šklopocije broj tri, na
glavnu poslovnu aveniju u Šrevportu u Lujzijani. Bilo je rano ujutru, oko osam sati. Video sam
službena vozila kako prilaze; naravno, mislio sam da je nacionalna policija - krenuo sam da uzletim.
Ali nisu bili oni. Bila je to povorka vozila, s Nikol, koja je išla da otvori novu stambenu zgradu,
najveću do tada.”
„Da”, reče Ijan. „Pol Banjan.” Fudbalski tim iz Abrahama Linkolna je svake godine igrao protiv
njih i uvek bi izgubio. Pol Banjan ima preko deset hiljada stanovnika i svi su poreklom iz
administrativne klase; to je ekskluzivna stambena zgrada za muškarce i žene koji su svi bili na ivici
da postanu Ge, i tamo su bila neverovatno visoka mesečna plaćanja za svakog stanara.
„Trebao si da je vidiš”, reče Al ozbiljno dok je sedao okrenut publici, s flašom u krilu. „Znaš kako
uvek pomisliš da u stvarnom životu nisu - mislim, da ona nije - toliko privlačna kako izgleda na
televiziji. Hoću da kažem, mogu skroz da kontrolišu izgled. Veštački je iz tako puno prokletih
razloga. Ali - Ijane, bila je mnogo privlačnija. Televizija ne može da uhvati njenu vitalnost, sjaj,
delikatne nijanse njene kože. Sjaj njene kose.” Odmahnuo je glavom, dodirnuvši papulu stopalom;
zauzela je mesto pod njegovom stolicom, van vidokruga.
„Znaš šta mi je to uradilo, to što sam je zaista video? Učinilo me je nezadovoljnim. Živeo sam
prilično dobro; Luk mi da je dobru platu. I voleo sam da radim s ljudima. I volim da upravljam ovim
stvorom; to je posao koji traži izvesne umetničke veštine, da se tako izrazim. Ali nakon što sam
video Nikol Tibadou, više nikada nisam zaista prihvatio sebe i moj život.” Odmerio je Ijana.
„Pretpostavljam da se ti tako osećaš dok je gledaš na televiziji.”
Ijan klimnu potvrdno. Počeo je da oseća nervozu; za par minuta će ih najaviti. Ispit je konačno
počeo.
„Zato sam”, nastavi Al, „pristao na ovo; da opet uzmem flašu i probam još jednom.” Videvši kako
Ijan grčevito stiska svoju flašu, Al upita: „Da upotrebim papulu ili ne? Na tebi je.” Podigao je obrvu
upitno, ali na licu mu se videlo razumevanje.
Ijan reče: „Upotrebi je.”
„U redu”, reče Al i posegnu za ručicom u svom kaputu. Opušteno je dodirnuo kontrole. I papula
se iskotrljala ispod stolice; antene su joj živahno podrhtavale, oči se ukrštale i vraćale u normalan
položaj.
Odmah je privukla pažnju publike; ljudi se nagnuše da je bolje vide, neki se zakikotaše od
oduševljenja.
„Vidi”, reče čovek uzbuđeno. „To je papula!”
Jedna žena ustade da vidi bolje, a Ijan pomisli - svi vole papulu. Pobedićemo bilo da umemo da
sviramo u flaše ili ne. I šta onda? Hoće li nas susret s Nikol učiniti još nesrećnijima nego što smo
sada? Da li je to ono što ćemo dobiti iz ovoga: beznadežno, ogromno nezadovoljstvo? Bol, čežnju
koja nikad u ovom svetu ne može biti zadovoljena?
Sada je bilo prekasno da se povuku. Vrata sale se otvoriše i Don Tišman ustade sa svoje stolice,
lupajući za mir. „Dobro, narode”, reče u mikrofon na reveru. „Sada ćemo videti neke talente, na
zadovoljstvo sviju nas. Kao što vidite u vašim programima, prvo nastupa jedna fina grupa, Dankan
& Miler i njihove Klasične flaše koji izvode mešavinu kompozicija Baha i Hendla koje bi trebalo da
vas nateraju da cupkate u ritmu.” Usta mu se iskriviše u osmeh upućen Ijanu i Alu, kao da im je
govorio: „Kako vam se dopada ovakav uvod?”
Al nije obratio pažnju; upravljao je kontrolama i pažljivo posmatrao publiku, zatim je uzeo svoju
flašu, uputio pogled Ijanu i počeo da tapka nogom. „Mala fuga u G-molu” otvorila je muzički miks, i
Al poče da duva u flašu, iz koje se začu živahna melodija. „Bum, bum, bum. Bum-bum-bum-bum

36
bum bum de-bum. DE bum, DE bum, de de-de bum...” Obrazi su mu se zacrveneli od duvanja.
Papula se šetala binom, zatim se spustila, praveći niz nezgrapnih, smešnih pokreta, u prvi red
publike. Počela je da radi svoj posao.
Al namignu Ijanu.

„Izvesni gospodin Strajkrok želi da Vas vidi, doktore, gospodin Čarls Strajk-rok.” Amanda Koners je
virila u kancelariju doktora Superba, svesna tereta koji se nagomilao tokom prethodnih nekoliko
dana, a opet, istovremeno, radeći svoj posao. Superb je bio svestan toga. Poput sprovoditelja duša,
Amanda je posredovala između bogova i ljudi; ili, u ovom slučaju, između psihoanalitičara i ljudskih
bića. Koja su, uz to, bila bolesna.
„Dobro.” Superb ustade da dočeka novog pacijenta, razmišljajući - da li je to on? Da li sam ovde
isključivo da bih lečio - ili, tačnije, da ne bih izlečio - baš tog čoveka?
To se iznova pitao za svakog novog pacijenta.
To ga je umorilo, ta neprekidna potreba da nagađa. Razmišljanje mu je, još od donošenja
Makfirsonovog zakona, postalo opsesivno; vrteo se u krug, što nije vodilo nigde.
Visok, zabrinutog izgleda, proćelav čovek s naočarima polako je ušao u kancelariju, pružene
ruke. „Želim da Vam se zahvalim što ste me primili tako brzo, doktore.” Rukovali su se. „Mora da
imate užasan raspored, ovih dana.” Čik Strajk-rok sede naspram njega, okrenut ka stolu.
„Donekle“, promrmlja Superb. Ali, kao što Pembrouk reče, nije mogao da odbije nijednog novog
pacijenta; to je bio uslov da nastavi da radi. „Izgledate onako kako se ja osećam”, Superb reče Čiku
Strajkroku. „Potpuno zatočeni, preko svake granice. Pretpostavljam da očekujemo poteškoće u
životu, ali trebalo bi da postoji neka granica.“
„Da budem iskren“, reče Čik Strajkrok, „gotovo da sam spreman da se otarasim svega, posla, i -
ljubavnice...“ Zastade, usne mu se iskriviše. „I priključim se prokletim Sinovima Jovovim.“
Prostrelio je doktora Superba mučnim pogledom. „To je to.“
„U redu“, reče Superb, klimajući potvrdno. „Ali, da li se osećate prinuđenim da to učinite? Da li
je to zaista stvar izbora?“
„Ne, moram to da uradim - priteran sam uza zid.”
Čik Strajkrok spoji drhtave dlanove, preplićući duge, tanke prste. „Moj život u društvu kao
čoveka od karijere...“
Telefon na Superbovom stolu zasvetle, upaljeno-ugašeno, upaljeno-ugašeno. Hitan poziv koji je
Amanda želela da doktor prihvati.
„Izvinite me na trenutak, gospodine Strajkrok.” Doktor Superb podiže slušalicu. I, na ekranu,
pojavi se groteskno iskrivljeno minijaturno lice Ričarda Kongrozijana, otvorenih usta kao da se
čovek davio. „Da li ste još uvek u Frenklin Ejmsu?“, upita Superb smesta.
„Da”, Kongrozijanov glas mu dopre do ušiju iz audio prijemnika kratkog dometa. Pacijent,
Strajkrok, nije mogao da ga čuje; poigravao se šibicom, pognut, očigledno kivan zbog prekida.
„Upravo sam čuo na televiziji da još uvek postojite. Doktore, nešto užasno mi se dešava. Postajem
nevidljiv. Niko ne može da me vidi. Mogu samo da me namirišu; od mene će ostati samo odvratan
smrad.“
Isuse Hriste, pomisli doktor Superb.
„Vidite li me?”, upita Kongrozijan plašljivo. “Na Vašem ekranu?”
„Vidim”, reče Superb.
„Neverovatno.” Činilo se da je Kongrozijanu donekle laknulo. „Onda bar elektronski monitori i
skeneri mogu da me registruju. Možda bih mogao tako da se provučem. Šta vi mislite? Da li ste imali
ovakve slučajeve u prošlosti? Da li je nauka psihopatologije nekada naletela na ovako nešto? Ima li
to naziv?”
„Ima naziv“, pomisli Superb. Ekstremna kriza osećaja identiteta. Ovo je manifestacija očigledne
psihoze; opsesivno-kompulzivna struktura se raspada. „Doći ću do Frenklin Ejmsa danas popodne”,
reče Kongrozijanu.
„Ne, ne”, usprotivi se Kongrozijan, izbečivši se izbezumljeno. „Ne mogu to da dozvolim. U stvari,
ne bi trebalo ni da pričam s vama telefonom; previše je opasno. Napisaću Vam pismo. Doviđenja.”
„Čekajte”, reče Superb odsečno.
Lik ostade na ekranu. Bar privremeno. Ali, znao je, Kongrozijan neće ostati zadugo. Sila koja ga
je vukla bila je prejaka.
„Imam pacijenta”, reče Superb. „Tako da ne mogu sad mnogo toga da učinim. Šta ako...”
„Mrzite me”, prekide ga Kongrozijan. „Svi me mrze. Pobogu, moram da budem nevidljiv! Jedino
tako mogu da zaštitim svoj život! “
„Čini mi se da bi nevidljivost trebalo da ima neke prednosti”, reče Superb, ignorišući

37
Kongrozijanove reči. „Naročito ako ste zainteresovani da postanete pohotna uhoda ili prestupnik...”
„Kakva vrsta prestupnika?” Kongrozijanova pažnja bi uhvaćena u zamku.
Superb reče: „Razgovaraćemo o tome kad se vidimo. Mislim da treba ovo da držimo na Ge nivou
što je ljudskije moguće. Prosto je previše značajna situacija. Slažete li se?”
„Ja - nisam o tome razmišljao tako.”
„Razmišljajte”, reče Superb.
„Zavidite mi, je l' da, doktore?”
„Prilično”, reče Superb. „Kao analitičar očigledno sam i sâm prilično pohotna radoznala uhoda.”
„Interesantno.” Činilo se da je Kongrozijan sada bio dosta smireniji. „Na primer, sada mi pada
na pamet da mogu da izađem iz ove proklete bolnice kod god poželim. Mogu da lutam zemljom, u
stvari. Osim smrada. Ne, zaboravljate smrad, doktore. On će me odati. Cenim to što pokušavate da
uradite, ali ne uzimate sve činjenice u obzir.” Kongrozijan se potrudi da razvuče usta u kratki,
drhtavi osmeh. „Mislim da bi najbolje za mene bilo da odem u pritvor kod državnog tužioca, Baka
Epštajna, ili, ako ne to, onda da se vratim u Sovjetski Savez. Možda Pavlovljev institut može da mi
pomogne. Da, trebalo bi da probam opet; već sam probao jednom ranije, znate.” Zatim mu nova
pomisao pade na um. „Ali ne mogu da me leče ako ne mogu da me vide. Kakva je ovo zbrka,
Superbe. Do vraga.”
Možda bi za tebe najbolja stvar bila, pomisli Superb, da uradiš ono što gospodin Strajkrok
razmišlja da učini. Da se pridružiš Bertoldu Golcu i zloglasnim Sinovima Jovovim.
„Znate, doktore”, nastavi Kongrozijan, „ponekad mislim da je stvarni koren mog psihijatrijskog
problema činjenica da sam podsvesno zaljubljen u Nikol. Šta kažete na to? Upravo sam to shvatio;
prosto mi je došlo, i potpuno je jasno! Tabu incesta ili barijera ili kako se već zove pravac kojim je
krenuo moj libido, jer je Nikol, naravno, majčinska figura. Da li sam u pravu?”
Doktor Superb uzdahnu.
Naspram njega, Čik Strajkrok se neveselo poigravao svojom šibicom i videlo se da se oseća sve
nelagodnije. Morao je da prekine telefonski razgovor. I to smesta.
Ali, ma koliko se trudio, Superb nikako nije mogao da smisli kako to da uradi.
Da li je to mesto gde ću da padnem? Zapitao se u sebi. Da li je ovo to što je predvideo Pembrouk,
čovek iz NP-a, koji koristi fon Lesingerov princip? Ovaj čovek, gospodin Čarls Strajkrok; kradem mu
od terapije - pljačka ga telefonski razgovor, upravo sada preda mnom. A ja ništa ne mogu da uradim.
„Nikol”, govorio je Kongrozijan brzo, „poslednja je prava žena u našem društvu. Znam je,
doktore; sreli smo se bezbroj puta, zahvaljujući mojoj čuvenoj karijeri. Znam o kome pričam, zar se
ne slažete? A...”
Doktor Superb zalupi slušalicu.
„Prekinuli ste mu vezu”, reče Čik Strajkrok, s punom pažnjom. Prestao je da se poigrava
šibicom. „Da li je to bio ispravan postupak?“ Potom slegnu ramenima. „Pretpostavljam da je to Vaša
stvar, a ne moja.“ Bacio je šibicu.
„Taj čovek“, reče Superb, „pati od zablude koja ga je potpuno obuzela. Doživljava Nikol Tibadou
kao stvarnu. A ona je najveštačkiji predmet u našoj sredini.“
Šokiran, Čik Strajkrok trepnu. „Š-šta želite da kažete?“ Zamuckujući, ustao je, a zatim se opet,
obuzet slabošću, sručio nazad u stolicu. „Ispipavate me. Pokušavate da mi uđete u um za ovo kratko
vreme koje nam je na raspolaganju. U svakom slučaju, ja imam konkretan problem, a ne iluziju
poput njega, ko god da je to bio. Živim s bratovom ženom i koristim je da ga ucenjujem; teram ga da
mi nađe posao u Karp u. zonenu. Bar je na površini to problem. Ali ispod toga ima još nešto, nešto
dublje. Plašim se Džuli, bratove žene ili bivše žene, šta god da je. A znam i zašto. To ima veze s
Nikol. Možda sam kao taj čovek na telefonu; samo što nisam zaljubljen u nju, u Nikol - prestravljen
sam i zato me i Džuli plaši, pretpostavljam, u stvari, da se plašim svih žena. Ima li ovo ikakvog
smisla, doktore?“
„Slika“, reče Superb, „loše majke. Nadmoćna i kosmička.“
„Zbog slabih ljudi kakav sam ja Nikol može da vlada“, reče Čik. „Zbog mene živimo u
matrijarhatu - ja sam poput šestogodišnjeg deteta.”
„Niste jedini. Shvatite to. U stvari, to je nacionalna neuroza. Psihološka mana našeg vremena.”
Čik Strajkrok reče polako, promišljeno: „Ako se pridružim Bertoldu Golcu i Sinovima Jovovim,
mogao bih da postanem pravi čovek.”
„Ima još nešto što možete da uradite, ukoliko želite da se oslobodite majke, Nikol. Emigrirajte.
Na Mars. Kupite jednu od onih krntija, onih šklopocija Luckastog Luka, kad sledeći put jedan od
njegovih peripatetičkih placeva sleti negde dovoljno blizu da se ukrcate.”
Zastavši, s čudnim izrazom na licu, Čik Strajkrok reče: „Bože. Nikad nisam ozbiljno razmišljao o
tome. To mi se uvek činilo prosto - sumanuto. Nerazumno. Neurotično, učinjeno u očaju.”
„U svakom slučaju, to bi bilo bolje nego pridružiti se Golcu.”

38
 „A Džuli?”
Superb slegnu ramenima. „Povedite i nju; što da ne? Je l’ dobra u krevetu?”
„Molim Vas.”
„Izvinite.”
Čik Strajkrok reče: „Pitam se kakav je Luckasti Luk.”
„Pravi kučkin sin, kako sam čuo.”
„Možda je to dobro; možda je to ono što želim. Što mi treba.”
Doktor Superb reče: „Isteklo je vreme za danas. Nadam se da sam bio od pomoći, bar malo.
Sledeći put...”
„Pomogli ste mi; dali ste mi zaista dobru ideju. Ili, pre, potvrdili ste veoma dobru ideju u meni.
Možda ću emigrirati na Mars; do vraga, što da čekam da me Mori Frauenchnor otpusti? Daću
odmah otkaz i naći plac Luckastog Luka. A Džuli ako želi da pođe, u redu; ako neće, i to je u redu.
Dobra je u krevetu, doktore, ali nije neponovljiva. Nije da joj je nemoguće naći zamenu. Stoga...” Čik
Strajkrok ustade. „Možda se nećemo videti ponovo, doktore.” Ispružio je ruku i oni se rakovaše.
„Pošaljite mi razglednicu kad stignete na Mars”, reče doktor Superb.
Klimnuvši, Strajkrok reče: „Hoću. Mislite li da ćete još uvek raditi na ovoj adresi?“
„Ne znam”, reče doktor Superb. Možda si mi, pomislio je, poslednji pacijent. Što više razmišljam
o tome sve sam sigurniji da si ti onaj kojeg sam čekao. Ali vreme će pokazati.
Otišli su zajedno do vrata kancelarije.
„U svakom slučaju”, reče Čik Strajkrok, „nisam u tako lošem stanju kao onaj tip s kojim ste
pričali telefonom. Ko je to bio? Čini mi se da sam ga već video negde, ili bar na slici. Možda na TV-u;
da, tako je. On je neki izvođač. Znate, dok ste pričali s njim osetio sam prema njemu neku naklonost.
Kao da obojica zajedno vodimo bitku, kao da smo obojica u velikom, ozbiljnom problemu i
pokušavamo da se izvučemo nekako, bilo kako.”
„Hmmm”, reče doktor Superb dok je otvarao vrata.
„Nećete mi reći ko je on; nije Vam dozvoljeno. Pa, nek mu je sa srećom, ko god da je.”
„Trebaće mu”, reče Superb. „Ko god da je. U ovom trenutku.”

Moli Dondoldo reče zajedljivo: „Kakav je osećaj, Nete, pričati sa samim velikanom? Jer, naravno, svi
se slažemo; Bertold Golc jeste velikan našeg vremena.”
Net Fliger slegnu ramenima. Auto-taksi je napustio grad Džener i uspinjao se pod kosim uglom,
sve sporije i sporije, krećući se ka unutrašnjosti, ka nečemu poput područja prašume, ka ogromnoj
vlažnoj visoravni koja je izgledala kao nešto zaostalo iz doba Jure. Močvara s dinosaurusima, Net
pomisli. Nije za ljude.
„Mislim da je Golc našao preobraćenika”, reče Džim Plank, namignuvši Moli. Iskezio se Netu.
Kiša, fina i lagana, poče tiho da pada; brisači auto-taksija se uključiše, pulsirajući u glasnom
ritmu, koji je istovremeno bio nepravilan i dosadan. Auto-taksi skrenu s glavnog puta - koji je bar
bio popločan - na sporedni put od crvenog tucanika; auto krenu preko džombi, truckajući i
poskakujući; unutar njegovog mehanizma brzine su se menjale kako se auto škripavo prilagođavao
novim uslovima. Netu se nije činilo da je auto-taksi dovoljno dobro obavljao posao. Imao je utisak
da će svakog časa da stane, da će dati otkaz i stati.
„Znaš šta očekujem da vidim ovde?”, reče Moli, gledajući u guste krošnje s obe strane uskog puta
koji je išao uzbrdo. „Očekujem da iza sledeće krivine vidim plac Luckastog Luka, koji nas, parkiran,
čeka da dođemo.”
„Samo nas?”, upita Džim Plank. „Što samo nas?”
„Jer smo”, reče Moli, „potpuno istrošeni.”
Iza sledeće krivine na putu ukaza se struktura; Net je zurio u nju, pitajući se šta ona predstavlja.
Izgledala je staro, otrcano, napušteno... shvatio je iznenada da gleda u benzinsku pumpu. Ostatak iz
doba motora s unutrašnjim sagorevanjem. Bio je zapanjen.
„Antika”, reče Moli. „Relikvija! Baš bizarno. Možda bi trebalo da stanemo i pogledamo je. To je
istorijsko mesto, poput stare tvrđave ili mesta gde se pravila opeka; molim te, Nete, zaustavi
prokleti taksi.”
Net udari dugmad na tabli i auto-taksi, zavijajući u mučnom trenju i praveći nerazumljive zvuke,
zaustavi se pred benzinskom pumpom.
Oprezno, Džim Plank otvori vrata i izađe napolje. Nosio je svoj japanski fotoaparat i otvorio mu
objektiv, čkiljeći pod slabim svetlom obavijenim maglom. Od sitne kiše lice mu se sijalo; kapi vode
slivale su mu se niz naočare i on ih skinu i gurnu u džep kaputa. „Napraviću par snimaka“, reče Netu
i Moli.
Moli tiho reče Netu: „Ima nekog tamo. Ne pomerajte se i ne govorite. Gleda nas.”

39
 Izašavši iz taksija, Net pređe preko puta od crvenog kamena do benzinske stanice. Video je kad
je čovek, koji je bio unutra, ustao i pošao ka njima; vrata zgrade se širom otvoriše. Pogrbljen čovek s
ogromnom deformisanom vilicom i zubima ih je posmatrao; čovek mahnu i poče da priča.
„Šta kaže?”, Džim upita Neta, gledajući ga uplašeno.
Stariji čovek promumla: „Hig, hig, hig.” Ili je bar Netu tako zvučalo. Čovek je pokušavao da mu
kaže nešto, a nije mogao. Nastavio je da pokušava. A Net, napokon, pomisli da je razaznao prave
reči; napeo se da razume, načuljivši uho i čekajući dok je čovek s ogromnom vilicom mumlao,
nervozno, još uvek mašući rukama.
„Pita”, Moli reče Netu, „da li smo mu doneli poštu. “
Džim reče: „Mora da je običaj ovde da vozila koja idu ovim putem ponesu poštu iz grada.” Džim
reče čoveku u godinama, s masivnom vilicom: „Izvinite, nismo znali. Nemamo Vašu poštu.”
Klimnuvši potvrdno, čovek prestade da ispušta zvuke; izgledao je kao da se pomirio sa
sudbinom. Jasno je razumeo.
„Tražimo Ričarda Kongrozijana”, Net reče starcu. „Da li smo na pravom putu?”
Čovek ga pogleda iskosa, prefrigano. „Imate nekog povrća?”
„Povrća!“, reče Net.
„Mogu prilično lepo da jedem povrće.” Starac mu namignu i ispruži ruku, čekajući, nadajući se.
„Žao mi je”, reče Net, uznemiren. Okrenuo se ka Džimu i Moli. „Povrće”, reče. „Da li ste ga i vi
razumeli? To je rekao, zar ne?”
Starac promumla: „Ne mogu da jedem meso. Čekajte.” Zavuče ruku u džep kaputa i izvadi
štampanu karticu koju pruži Netu. Natpis na kartici, prljavoj i otrcanoj, bio je jedva čitljiv; Net je
podiže ka svetlu, čkiljeći u pokušaju da pročita odštampana slova.

NAHRANITE ME I REĆI ĆU VAM

SVE ŠTO ŽELITE DA ČUJETE.
UDRUŽENJE NAZADNJAKA NA USLUZI.

„Ja sam nazadnjak”, reče starac, uze nazad karticu i vrati je u džep kaputa.
„Hajdemo odavde”, Moli reče Netu, tiho.
Rasa koju je izrodila radijacija, pomisli Net. Nazadnjaci iz Severne Kalifornije. Ovde im je
enklava. Pitao se koliko ih ima. Deset? Hiljadu? I to je mesto na kojem je Ričard Kongrozijan
odlučio da živi.
Ali, možda je Kongrozijan bio u pravu. Ovo su ljudi, uprkos deformitetima. Primali su poštu,
verovatno imali posliće i obaveze, možda su živeli od državne pomoći, ako nisu mogli da rade. Nisu
gnjavili nikoga i sigurno su bili bezopasni. Obeshrabrila ga je sopstvena reakcija - prvobitna,
instinktivna averzija.
Net reče starom nazadnjaku: „Hoćete li novčić?” Izvadio je pet dolara od platine.
Klimajući potvrdno, nazadnjak prihvati novčić. „Fala.”
„Da li Kongrozijan živi na ovom putu?”, upita Net još jednom.
Nazadnjak pokaza prstom.
„Okej”, reče Džim Plank. „Hajdemo. Na dobrom smo putu.” Pogledom je pokazao Netu i Moli da
krenu. „Hajde.”
Njih troje uđoše opet u auto-taksi; Net upali motor i prođoše pored benzinske pumpe i starog
nazadnjaka, koji je stajao praznog pogleda i posmatrao ih kao da je opet postao nepokretan,
isključen poput simulakruma, obične mašine.
„Ju”, reče Moli i izdahnu hrapavo. „Šta je, do vraga, to bilo?”
„Očekuj još toga”, reče Net kratko.
„Blagi bože na nebesima1', reče Moli. „Kongrozijan mora da je lud koliko se priča, čim živi ovde.
Nizašta ne bih živela ovde, u ovoj močvari. Bar da nisam krenula. Hajde da ga snimimo u studiju,
važi? Meni se ide nazad.”
Auto-taksi je puzao, prolazio ispod razapetih puzavica, a onda su se iznenada našli pred
ostacima grada.
Truli niz drvenih zgrada s natpisima i polomljenim prozorima, a opet nastanjen. Tu i tamo, po
trotoaru zaraslom u korov, Net je video ljude; ili tačnije, pomislio je, nazadnjake. Njih petoro ili
šestoro su išli hramajući, svojim putem, koji god da im je bio cilj; sam bog zna šta su radili ovde. Bez
telefona, bez pošte -
Možda je, razmišljao je, Kongrozijan ovde našao mir. Nije bilo nikakvih zvukova, osim šuma
kišice nalik izmaglici. Možda, kad se čovek jednom navike - ali nije mislio da bi se ikada mogao
vražje dovoljno navići. Faktor raspada je ovde bio prejak. Odsustvo bilo čega novog, bilo kakvog
cvetanja ili rasta. Mogu da budu nazadnjaci ako to žele ili ako to moraju da budu, pomislio je, ali

40
trebalo bi više da se potrude, da probaju da održavaju svoju naseobinu. Ovo je užasno.
Poput Moli, sada je poželeo da nije došao ovde.
„Dobro bih razmislio“, reče glasno, „pre nego što bih došao da živim u ovom području. Ali ako to
možeš - onda si prihvatio jedan od najtežih aspekata života.“
„A to je?”, upita Džim.
„Nadmoć prošlosti“, reče Net. U ovom području prošlost je prožimala sve, vladala potpuno.
Njihova zajednička prošlost: rat koji je prethodio njihovom dobu, njegove posledice. Ekološke
promene u svačijem životu. Ovo je bio muzej, ali živ. Kretanje, kružne prirode... zatvorio je oči.
Pitam se, pomisli, da li se rađaju novi nazadnjaci. Mora da se genetski prenosi; znam da je tako. Ili
se ja zapravo, plašim da je tako. Ovo je poremećaj koji nestaje, a opet - nastavlja da postoji.
Preživeli su. A to je dobro za pravu životnu sredinu, za proces evolucije. To se dešava, od
trilobita naovamo. Osetio je mučninu.
A onda je pomislio - video sam već ove deformitete. Na slikama. Na rekonstrukcijama.
Rekonstrukcije, pretpostavke, bile su prilično dobre, očigledno. Možda su bile ispravljane putem fon
Lesingerove opreme. Pogurena tela, velike vilice, nesposobnost da se jede meso zbog nedostatka
sekutića, izražene teškoće u govoru. „Moli“, reče naglas, „znaš šta su ovi, ovi nazadnjaci?“
Klimnula je potvrdno.
Džim Plank reče: „Neandertalci. Nisu oni nakaze nastale radijacijom; u njima su se vratile
osobine predaka.“
Auto-taksi je nastavio da mili, kroz grad nazadnjaka. Tražeći na svoj slepi, mehanički način
obližnji dom svetski poznatog pijaniste Ričarda Kongrozijana.

Reklama Teodorasa Nica zacvile: „U prisustvu nepoznatih, da li se osećate kao da baš i ne postojite?
Da li vam se čini da vas ne primećuju, kao da ste nevidljivi? U autobusu ili svemirskom brodu, da li
se ponekad osvrnete i shvatite da vas niko, apsolutno niko, ne prepoznaje niti ga je briga za vas i vrlo
verovatno čak...”
Vazdušnom puškom na ugljen dioksid, Mori Frauencimer pažljivo pogodi Nicovu reklamu koja
je visila zakačena na najudaljenijem zidu pretrpane kancelarije. Uvukla se tokom noći, pozdravila ga
ujutru svojim metalnim govorom.
Pogođena, reklama pade na pod. Mori je smrvi svojom solidnom, kompaktnom težinom, a zatim
vrati vazdušnu pušku u ležište.
„Pošta“, reče Čik Strajkrok. „Gde je današnja pošta?” Tražio ju je svuda po kancelariji otkad je
stigao.
Mori bučno srknu kafu iz šolje i reče: „Pogledaj na dokumentima. Ispod krpe kojom čistimo
tipke pisaće mašine.” Zagrizao je krofnu, posutu šećerom, koju je doneo za doručak. Primetio je da
se Čik ponaša čudno i zapitao se šta bi to moglo da znači.
Čik iznenada reče: „Mori, imam nešto što sam napisao za tebe.” Bacio mu je presavijeni komad
papira na sto.
Ne pogledavši ga, Mori je znao o čemu se radi.
„Dajem otkaz“, reče Čik. Bio je bled.
„Molim te, nemoj“, reče Mori. „Nešto će se već desiti. Mogu da održavam firmu u poslu.” Nije
otvorio pismo; ostavio ga je da leži tamo gde ga je Čik bacio. „Šta bi radio da odeš odavde?“, upita
Mori.
„Emigrirao na Mars.”
Interfon na stolu zazuja i njihova sekretarica, Greta Trupe, reče: „Gospodine Frauencimer,
izvesni gospodin Gart Makrej je došao da Vas vidi s još nekoliko gospodina, svi su zajedno.”
Pitam se ko su, pomisli Mori. „Ne šalji ih još ovamo”, reče Greti. „Razgovaram s gospodinom
Strajkrokom.”
„Samo napred, radi svoj posao”, reče Čik. „Idem ja. Ostaviću ti ostavku na stolu. Poželi mi
sreću.”
„Želim ti sreću.” Mori se osečao depresivno i bolesno. Zurio je u sto dok se vrata nisu otvorila i
zatvorila, a Čik otišao. Kakav užasan početak dana, pomisli Mori. Podigavši pismo, otvorio ga je,
prešao pogledom preko njega, presavio ga ponovo. Pritisnuo je dugme na interfonu i rekao:
„Gospođice Trupe, neka uđe - ime koje ste rekli, Makrej ili kako se već zove. I njegova pratnja.”
„Da, gospodine Frauencimer.”
Ulazna vrata kancelarije se otvoriše, Mori se uspravi i nađe se licem u lice s ljudima za koje je

41
odmah video da su državni službenici; dvojica su nosila siva odela nacionalne policije, a vođa grupe,
očigledno gospodin Makrej, imao je stav visokog zvaničnika izvršnog ogranka; drugim rečima,
visokopozicionirani Ge. Ustavši nespretno, Mori ispruži ruku i reče: „Gospodo, šta mogu da učinim
za vas?”
Dok se rukovao s njim, Makrej reče: „Vi ste Frauencimer?”
„Tačno”, odgovori Mori. Srce mu je lupalo i osećao je poteškoće u disanju. Hoće li ga zatvoriti?
Kao što su učinili s Bečkom školom psihijatara? „Šta sam uradio?”, upita, a glas mu zadrhta od
strepnje. Jedna nevolja za drugom.
Makrej se nasmeši. „Ništa, za sada. Ovde smo da otpočnemo razgovore o narudžbini od vaše
firme. Međutim, to zahteva znanje Ge nivoa. Mogu li da iščupam interfon.”
„M-molim?”, reče Mori, iznenađen.
Klimnuvši ljudima iz NP-a, Makrej se skloni ustranu; policajci se pokrenuše i brzo onesposobiše
interfon. Zatim proveriše zidove, nameštaj; pažljivo ispitaše svaki pedalj sobe i opreme u njoj, a
onda klimnuše Makreju da nastavi.
Makrej reče: „Dobro. Frauencimeru, imamo specifikacije za sim koji bismo želeli da napravimo.
Evo.” Pružio je zapečaćen koverat. „Pogledajte ovo. Sačekaćemo.”
Otvorivši koverat, Mori prouči njegov sadržaj.
„Možete li to da izvedete?”, upita zatim Makrej.
Podigavši pogled, Mori reče: „Ovo su specifikacije za der Altea.”
„Tako je”, klimnu Makrej potvrdno.
To je onda to, shvati Mori. To je deo Ge znanja; sada sam Ge. Desilo se u trenutku. Upao sam.
Šteta što je Čik otišao; siroti prokleti Čik, kakav loš trenutak, loša sreća, po njega. Da je ostao pet
minuta duže...
„Tako je već pedeset godina”, reče Makrej.
Uvlačili su ga. Činili su ga sada delom svega toga koliko je to bilo moguće.
„Blagi bože”, reče Mori. „Nikad ne bih pret postavio, gledajući ga na TV-u, kako drži govore. A i
ja ovde pravim te proklete stvari.” Bio je zapanjen.
„Karp je dobro odradio posao”, reče Makrej. „Naročito na ovom sadašnjem, Rudiju Kalbflajšu.
Pitali smo se da li ste naslućivali.”
„Nikada”, reče Mori. „Ni u jednom trenutku.” Ni za milion godina.
„Možete li to da uradite? Da ga napravite?”
„Svakako.” Mori klimnu.
„Kada čete početi?”
„Smesta.”
„Dobro. Shvatate, naravno, da će u početku ljudi iz NP-a morati da budu ovde, da vode računa o
bezbednosti.”
„Dobro”, promrmlja Mori. „Ako morate, onda morate. Čujte, izvinite me na trenutak.” Prošao je
pored njih do vrata i prošao kroz njih u spoljni deo kancelarije; iznenađen što su mu dozvolili da
ode. „Gospođice Trupe, da li ste videli kojim putem je otišao gospodin Strajkrok?”, upita.
„Upravo se odvezao, gospodine Frauencimer. Prema autobanu, pretpostavljam da je otišao kući
u Abraham Linkoln gde živi.”
Jadničak, pomisli Mori. Odmahnuo je glavom. Čikova sreća; još je na delu. Osetio se uzvišeno.
Ovo sve menja, uvide. Vraćam se u posao; pružam usluge kralju - ili, tačnije, snabdevam Belu kuću.
Ista stvar. Da, to je jedno te isto!
Vratio se u kancelariju, gde su ga čekali Makrej i ostali; pogledali su ga prilično smrknuto.
„Izvinite”, reče. „Tražio sam šefa prodaje. Hteo sam da ga zaustavim zbog ovoga. Ne bismo želeli da
prihvatamo nove porudžbine izvesno vreme, kako bismo mogli da se usredsredimo na ovo.” Zastao
je. „Što se tiče cene.”
„Potpisaćemo ugovor”, reče Gart Makrej. „Garantujemo Vam troškove plus četrdeset procenata.
Rudija Kalbflajša smo dobili za ukupan neto iznos od milijardu evroameričkih dolara, plus,
naravno, troškovi redovnog održavanja i popravke nakon preuzimanja.”
„Oh, da”, saglasi se Mori. „Ne biste želeli da prestane da radi usred govora.“ Pokušao je da se
nasmeši, ali uvideo je da ne može.
„Kako vam to zvuči, okvirno? Recimo, između jedne i jedne i po milijarde.”
Mori reče nejasno: „Hm, dobro.” Osećao se kao da će glava da mu se otkotrlja s ramena i zvekne
na pod.
Odmerivši ga, Makrej reče: „Vi ste mala firma, Frauencimeru. Obojica smo svesni toga. Nemojte
biti previše optimistični. Ovo neće od vas napraviti veliku firmu, kakva je Karp und zonen verke.
Međutim, garantovaće vam trajno postojanje; očigledno, spremni smo da vas ekonomski
podržavamo dokle god bude potrebno. Detaljno smo vam proverili knjige - da li Vas to plaši? - i

42
znamo da ste sad već mesecima u crvenom.”
„Istina”, reče Mori.
„Ali radite dobro”, nastavi Gart Makrej. „Detaljno smo proučili primere vašeg rada, kako ovde,
tako i tamo gde u stvari rade, na Luni i Marsu. Pokazujete jedinstvenu umešnost, čak veću, čini mi
se, od Karp verkea. To je, naravno, razlog što smo danas ovde umesto kod Antona i starog Feliksa.”
„Pitao sam se”, reče Mori. Znači zato je vlada odlučila da ugovor ovaj put da njemu, a ne Karpu.
Zapitao se, da li je Karp napravio sve simulakrume der Altea do sada? Dobro pitanje. Ako jeste -
kakav je onda radikalan zaokret ovo bio u vladinoj politici nabavke! Ali, bolje da ne pitam.
„Uzmite cigaru”, reče Makrej, pruživši mu Optimo admiral. „Ekstra blaga. Čist list s Floride.”
„Hvala.” Mori zahvalno - i nespretno - prihvati veliku zelenkastu cigaru. I on i Makrej zapališe,
gledajući jedan u drugog u trenutku koji se pretvori u mirnu, sigurnu tišinu.

Vest postavljena na zajedničku oglasnu tablu u Abrahamu Linkolnu da je lovac na talente odabrao
Dankana & Milera da nastupe u Beloj kući, iznenadila je Edgara Stouna; čitao je obaveštenje iznova
i iznova, tražeći u njemu naznaku šale i pitajući se kako je taj mali, nervozni puzavac od čoveka
uspeo to da postigne.
Varali su, pomisli Stoun. Kao što sam ga ja pustio na relpol testu... tako ima nekog ko mu je
lažirao rezultate o njegovom talentu. I sam je čuo flaše; bio je prisutan tokom programa, a Dankan &
Miler, Klasične flaše, jednostavno nisu bili toliko dobri. Bili su dobri, mora se priznati... ali
intuitivno je osećao da tu postoji još nešto.
Duboko u sebi osećao je bes, ozlojeđenost što je uopšte lažirao Dankanov rezultat na testu. Izveo
sam ga na stazu uspeha, uvide Stoun; spasao sam ga. A sada je na putu za Belu kuću, na putu da se u
potpunosti izvuče odavde.
Nije ni čudo što je Ijan Dankan tako loše uradio relpol test. Bio je zauzet vežbanjem na flaši,
očigledno; Dankan nije imao vremena za banalne stvari s kojima je ostatak ljudskog roda morao da
se izbori. Mora da je strava kad si umetnik, razmišljao je Stoun ogorčeno. Izuzet od svih pravila i
odgovornosti; možeš da radiš šta ti se sviđa.
Baš je napravio budalu od mene, pomisli Stoun.
Koračajući brzo niz hodnik na drugom spratu, Stoun stiže do kancelarije kapelana zgrade;
pozvonio je i vrata se otvoriše, pokazujući mu kapelana kako sedi za svojim stolom, zadubljen u
posao, lica naboranog od umora. „Uh, oče”, reče Stoun, „želeo bih da se ispovedim. Imate li par
minuta? Veoma mi je bitno, moji gresi, hoću reći.”
Trljajući čelo, Patrik Dojl klimnu potvrdno. „Isuse”, promrmlja. „Kad krene ne staje; danas sam
imao deset predsednika do sada koji su koristili ispovedaonik. Samo napred.” Pokazao je umorno ka
niši u koju se ulazilo iz njegove kancelarije. „Sedite i priključite se. Slušaću dok popunjavam ove
formulare 4-10 iz Berlina.”
Opravdano ogorčen, drhtavih ruku, Edgar Stoun priključio je elektrode ispovedaonika na
odgovarajuća mesta na glavi, a zatim je, podigavši mikrofon, počeo da se ispoveda. Koturi trake na
mašini okretali su se polako dok je pričao. „Potaknut pogrešnom vrstom sažaljenja”, reče, „prekršio
sam pravilo ove zgrade. Ali sada nisam toliko zabrinut zbog samog tog postupka koliko zbog motiva
kojim sam se rukovodio; postupak je samo rezultat pogrešnog stava prema jednom sustanaru. Ovaj
pojedinac, moj sused, gospodin Ijan Dankan, nedavno je loše uradio relpol test i video sam da će biti
izbačen iz Abrahama Linkolna. Saosećao sam s njim jer se podsvesno osećam kao gubitnik, i kao
stanar ove zgrade i kao čovek, pa sam lažirao njegov rezultat kako bi prošao na testu. Očigledno,
gospodinu Ijanu Dankanu će morati da se da novi relpol test, a onaj koji sam ja ocenio moraće da se
označi kao nevažeći.” Pogledao je kapelana, ali nije bilo uočljive reakcije.
To će srediti Dankana i njegove Klasične flaše, pomisli Stoun.
Ispovedaonik je izanalizirao njegovu ispovest; izbacio je karticu i Dojl ustade da je uzme. Nakon
dužeg, pažljivog proučavanja, oštro podiže pogled. „Gospodine Stoun”, reče, „stav izražen ovde glasi
da Vaša ispovest nije ispovest. Šta zaista imate na umu? Vratite se i počnite ispočetka, niste otišli
dovoljno duboko i izneli pravi materijal. I savetujem da počnete ispovešću da ste se svesno i
namerno pogrešno ispovedili.”
„Nemam šta”, reče Stoun, ili bar pokuša da kaže; glas ga je izdao, otupeo od zaprepašćenja.
„M-možda bih o tome mogao neformalno da popričam s Vama, gospodine. Ja jesam lažirao rezultat
testa koji je radio Ijan Dankan; to je činjenica. Sad, možda su moji motivi da to uradim...”
Doji ga prekide. „Zar niste ljubomorni sada na Dankana? Zbog njegovog uspeha s flašom,
odlaska u Belu kuću?”
Nastupila je tišina.
„To - je moguće”, Stoun napokon priznade škripavim glasom. „Ali to ne menja činjenicu da po

43
svim pravilima Ijan Dankan ne bi trebalo da živi ovde; trebalo bi da bude izbačen, bez obzhra na
moje motive. Proverite u Kodeksu komunalne stambene zgrade. Znam da ima deo koji se odnosi na
situacije kao što je ova.”
„Ali”, insistirao je kapelan, „ne možete izaći odavde bez ispovesti; morate da zadovoljite mašinu.
Pokušavate da iznudite izbacivanje suseda kako biste zadovoljili svoje emotivne, psihološke potrebe.
Priznajte to i tek onda možda možemo da razgovaramo o pravilima Kodeksa koja se tiču Dankana.”
Stoun zastenja i još jednom prikopča delikatni sistem elektroda na glavu. „U redu”, zaškrguta.
„Mrzim Ijana Dankana jer je umetnički nadaren, a ja nisam. Voljan sam da me ispita
dvanaestočlana porota stanara da vidim koja je kazna za moj greh; ali insistiram da se Dankanu da
novi relpol test! Neću odustati od toga - nema pravo da živi ovde među nama. To je moralno i
pravno pogrešno.”
„Sada ste iskreni, napokon”, reče Dojl.
„U stvari”, reče Stoun, „uživam u sviranju na flaši; dopao mi se njihov nastupčić, pre neko veče.
Ali moram da se ponašam onako kako verujem da je u javnom interesu.”
Ispovedaonik, kako mu se učinilo, frknu podrugljivo dok je izbacivao drugu karticu. Ali
verovatno mu se samo učinilo.
„Samo se sve dublje i dublje uvaljujete”, reče Doji čitajući karticu. „Pogledajte ovo.” Smrknut,
dodade karticu Stounu. „Vaš um je zbrka konfuznih, ambivalentnih motiva. Kada ste se poslednji
put ispovedili?“
Zacrvenevši se, Stoun promrmlja: „Čini mi se - prošlog avgusta. Pape Džouns je tada bio
kapelan. Da, mora da je bio avgust.” U stvari, bio je početak jula.
„S Vama će morati da puno da se radi”, reče Doji, zavalivši se u stolici, paleći cigarilo.

Numera koja će otvoriti nastup u Beloj kući, a koju su odabrali nakon duge prepirke i žestokog
raspravljanja, biće Bahova „Čakona u d-molu”. Al ju je oduvek voleo, uprkos poteškoćama u
izvođenju, kao što je sviranje dva tona istovremeno i tome slično. Ijana Dankana je i samo
razmišljanje o Čakoni činilo nervoznim. Poželeo je, sada kada je napokon bilo odlučeno, da je
insistirao na mnogo jednostavnijoj „Sviti za čelo”. Ali sada je već bilo kasno. Al je poslao podatak
gospodinu Haroldu Slezaku, sekretaru Bele kuće za umetnost i repertoar.
Al reče: „Zaboga, nemoj da brineš; ti si ovde flaša broj dva. Da li ti smeta što si mi prateća flaša?”
„Ne”, reče Ijan. U stvari, laknulo mu je; Al je imao mnogo teži deo.
Papula se kretala van područja Placa za šklopcije broj tri, prelazeći trotoar u svojoj klizećoj, tihoj
potrazi za šansom da se nešto proda. Bilo je tek deset ujutru i još uvek nije naišao niko vredan
hvatanja. Danas je plac bio postavljen u brdovitom predelu Oklanda, u Kaliforniji, među krivudavim
ulicama s puno drveća, u jednoj od boljih stambenih četvrti. Preko puta placa, Ijan je video Džoa
Luisa, čudno oblikovanu, ali upečatljivu zgradu s hiljadu stambenih jedinica, u kojima su uglavnom
živeli dobrostojeći crnci. Zgrada je, na jutarnjem suncu, izgledala naročito uredno i održavano.
Čuvar, sa značkom i pištoljem, čuvao je ulaz, zaustavljajući svakoga ko je želeo da uđe, a nije živeo
tamo.
„Slezak mora da odobri program”, podsetio ga je Al. „Možda Nikol neće želeti da čuje Čakonu;
ima veoma poseban ukus, koji se stalno menja.”
U mislima, Ijan vide Nikol prostrtu na svom ogromnom krevetu, u ružičastoj odori s naborima, s
doručkom na poslužavniku pored nje dok pregleda plan programa koji joj je dat na odobrenje. Već
je čula za nas, pomislio je. Zna da postojimo. U tom slučaju, zaista postojimo. Poput deteta koga
mama mora da nadgleda, postali smo stvarni, potvrđeni poimanjem, Nikolinim pogledom.
A kada skloni pogled s nas, zapitao se, šta onda? Šta se s nama onda dešava? Da li se
dezintegrišemo, potonemo nazad u zaborav? Nazad, u nasumične, jednolične atome. Odakle smo
došli, u svet nepostojanja. U svet u kojem smo bili čitavog života, sve do sada.
„I”, reče Al, „možda će nam tražiti bis. Možda čak zatraži i svoju omiljenu kompoziciju.
Istraživao sam i izgleda da ponekad traži Šumanovog ’Veselog seljaka’. Imaš to u vidu? Bolje da
provežbamo ’Veselog seljaka’, za svaki slučaj.” Pažljivo, dunuo je par tonova u flašu.
„Ne mogu”, reče Ijan naglo. „Ne mogu da nastavim. Ovo mi previše znači. Nešto će krenuti
naopako; nećemo je zadovoljiti i išutiraće nas napolje. I nikada to nećemo moći da zaboravimo.”
„Vidi”, reče Al. „Imamo papulu. A to nam daje...” Zastade. Visok, stariji čovek pogurenih ramena
u skupom oclelu od prirodnih vlakana išao je trotoarom. „Bože, to je Luk lično”, reče Al. Izgledao je
uplašeno. „Do sada sam ga video samo dva puta u životu. Mora da nešto nije u redu.”
„Bolje vrati papulu”, reče Ijan. Papula poče da se kreće ka Luckastom Luku.
Sa zbunjenim izrazom na licu, Al reče: „Ne mogu.” Beznadežno je petljao po kontrolama na
struku. „Ne reaguje.”

44
 Papula dođe do Luka i on se sagnu, podiže je i nastavi prema placu, s papulom pod rukom.
„Preuzeo je kontrolu”, reče Al. Ukočeno je pogledao u Ijana.
Vrata kancelarije se otvoriše i u nju uđe Luckasti Luk. „Obavešteni smo da ovo koristiš u svoje
slobodno vreme”, reče Alu, prigušenim i ozbiljnim glasom. „Rečeno ti je da to ne radiš; papula
pripada placu, ne operateru.”
Al reče: „Ma daj, Luk...”
„Trebalo bi da budeš otpušten”, reče Luk, „ali dobar si prodavac pa ću te zadržati. U
međuvremenu, moraćeš da ostvariš zadatu kvotu bez pomoći.” Stiskajući čvršće papulu, krenuo je
napolje. „Moje vreme košta; moram da idem.” Video je Alovu flašu. „To nije muzički instrument; to
je nešto u šta se sipa viski.”
Al reče: „Čuj, Luk, ovo je reklama. Nastup za Nikol znači da će mreža placeva sa šklopocijama
postati prestižna. Kontaš?”
„Neću prestiž”, reče Luk, zastavši na vratima. „Ja ne pružam usluge Nikol Tibadou; nek upravlja
društvom kako želi, a ja ću da upravljam placevima kako ja hoću. Ona mene ne d i r a i ja nju ne
diram i meni je to u redu. Nemoj to da pokvariš. Kaži Slezaku da ne možeš da se pojaviš i zaboravi
na to; uostalom, nijedan odrastao čovek zdravog razuma ne bi duvao u praznu vlašu.”
„Tu grešiš”, reče Al. „Umetnost je moguće pronađi na najobičnijim stazama života, kao, na
primer, u ovim flašama.”
Luk, čačkajući zube srebrnom čačkalicom, reče: „Sad nemaš papulu da smekšaš prvu porodicu.
Bolje razmisli o tome. Da li zaista očekuješ da uspeš bez papule?” Nakezio mu se s prezirom.
Nakon kraće pauze Al reče Ijanu: „U pravu je. Papula je radila umesto nas. Ali - do vraga,
svejedno idemo.”
„Imaš petlju”, reče Luk. „Ali ne i razuma. Ipak, ne mogu, a da ti se ne divim. Vidim zašto si
najbolji prodavac u organizaciji; ne odustaješ. Uzmi papulu to veče kad budeš nastupao u Beloj kući
i vrati mi je narednog jutra.” Bacio je okruglo, buboliko stvorenje Alu; zgrabivši ga, Al ga stisnu na
grudima poput velikog jastuka. „Možda će biti dobra reklama za placeve”, reče Luk zamišljeno. „Ali,
znam ja. Nikol nas ne voli. Previše ljudi joj je pobeglo zbog nas; mi smo pukotina u maminoj
strukturi i mama to zna.” Opet se iscerio, pokazujući zlatne zube.
Al reče: „Hvala, Luk.”
„Ali ja ću upravljati papulom”, reče Luk. „Daljinski. Malo sam veštiji od tebe; uostalom, ja sam ih
napravio. “
„Svakako”, reče Al. „Ruke će mi ionako biti potpuno zauzete sviranjem.”
„Da”, reče Luk, „trebaće ti obe ruke za tu flašu.”
Ijan Dankan se zbog nečega u tonu Lukovog glasa osećao nelagodno. Šta smera? - pitao se. Ali,
kako god, on i njegov pajtaš Al Miler nisu imali izbora; morali su da imaju papulu na svojoj strani. I,
bez sumnje, Luk je upravljajući njome mogao dobro da odradi posao; upravo je pokazao svoju
nadmoć nad Alom, a kao što Luk reče, Al će biti zauzet sviranjem na flaši. Ali, ipak...
„Luckasti”, reče Ijan, „da li si ikada upoznao Nikol?” Ta misao mu je iznenada pala na um,
intuitivno.
„Naravno“, reče Luk smireno. „Pre mnogo godina. Imao sam neke marionete; otac i ja smo
putovali zajedno i izvodili lutkarske predstave. Na kraju smo nastupili u Beloj kući.“
„Šta se desilo tamo?“, upita Ijan.
Luk, nakon stanke, reče: „Nije je bilo briga za nas. Rekla je nešto, kao lutke su nam nepristojne.“
I ti je mrziš, shvati Ijan. Nikada joj nisi oprostio.
„Jesu li bile?“, on upita Luka.
„Ne”, odgovori Luk. „Istina, jedan deo nastupa je bio striptiz; imali smo lutke u obliku igračica.
Ali niko se pre toga nije bunio. Mom ocu je to teško palo, ali mene nije dotaklo.“ Lice mu je bilo
bezizražajno.
Al upita: „Da li je Nikol i tada bila prva dama?“
„O, da“, reče Luk. „Na položaju je sedamdeset tri godine; zar to niste znali?“
„To je nemoguće“, rekoše i Al i Ijan, gotovo istovremeno.
„Naravno da je moguće“, reče Luk. „Sada je ona veoma stara žena. Mora da jeste. Baka. Ali još
uvek izgleda dobro, pretpostavljam. Znaćete kad je vidite.“
Zapanjen, Ijan reče: „Na televiziji...“
„Ah, da“, reče Luk potvrdno. „Na televiziji izgleda kao da ima oko dvadeset. Ali pogledajte u
knjigama iz istorije... mada su, naravno, zabranjene za sve osim za Geove. Mislim na prave tekstove
iz istorije; ne na one koje vam daju da učite za relpol testove. Kada ih jednom pregledate moći ćete i
sami da shvatite. Činjenice su tamo. Zakopane negde.“
Činjenice, shvati Ijan, ne znače ništa kada možeš sopstvenim očima da vidiš da je mlada kao i
uvek. Vidimo to svaki dan.

45
 Lažeš, Luk, pomislio je. Znamo; svi to znamo.
Moj drugar Al ju je video; Al bi rekao, da zaista izgleda tako. Mrziš je; to je tvoj motiv. Potresen,
okrenuo je leđa Luku; nije želeo da ima ništa s tim čovekom. Sedamdeset tri godine na položaju - to
bi značilo da Nikol sada ima skoro devedeset. Stresao se od te pomisli; potisnuo ju je iz misli. Ili je
bar pokušao.
„Sređno, momci”, reče Luk, žvaćući svoju čačkalicu.

Baš šteta, pomisli Al Miler, što je vlada ukinula one psihoanalitičare. Bacio je pogled preko
kancelarije na svog drugara Ijana Dankana. Jer si u lošem stanju, zaključio je Al. U stvari, ostao je
još jedan; čuo je na TV-u. Doktor Superb ili tako nešto.
„Ijane”, reče. „Treba ti pomoć. Nećeš biti u stanju da duvaš u flašu za Nikol, ne ako si u takvom
stanju.”
„Biću okej”, reče Ijan kratko.
Al reče: „Jesi ikada bio kod psihijatra?”
„Par puta. Davno.”
„Misliš da su bolji od hemijske terapije?”
„Sve je bolje od hemijske terapije.”
Ako je on jedini preostali psihoanalitičar koji još radi u ćelom SEAD-u, razmišljao je Al, sigurno
je pretrpan. Nema šanse da bi mogao da prima nove pacijente.
Međutim, više reda radi, potražio je broj, uzeo telefon i okrenuo ga.
„Koga zoveš?”, upita Ijan sumnjičavo.
„Doktora Superba. Poslednjeg...”
„Znam. Za koga? Sebe? Mene?”
„Možda za obojicu”, reče Al.
„Ali prvenstveno zbog mene.”
Al nije odgovorio. Lik devojke - imala je dražesne, uvećane, visoko podignute grudi - oblikovao
se na ekranu i njen glas mu reče u uho: „Ordinacija doktora Superba.”
„Da li doktor sada prima nove pacijente?”, upita Al, proučavajući njen lik usredsređeno.
„Da, prima”, reče devojka živahnim, čvrstim tonom.
„Sjajno!”, reče Al, zadovoljan i iznenađen. „Ja i moj partner bismo želeli da dođemo, kad bude
moguće; što pre to bolje.” Dao joj je svoje i Ijanovo ime.
„Da li odgovara petak u devet i trideset u jutru?”, upita devojka.
„Dogovoreno”, reče Al. „Hvala puno, gospođice. Gospođo.” Zalupio je snažno slušalicu. „Dobili
smo ga”, reče Ijanu. „Sad možemo da istresemo brige nekome ko je kvalifikovan da pruži
profesionalnu pomoć. Znaš, kad već pričamo o liku majke - jesi video tu devojku? Jer...”
„Možeš da ideš”, reče Ijan. „Ja ne idem.”
Al reče tiho: „Ako ne odeš, ja ne sviram flašu u Beloj kući. Zato bolje da ideš.”
Ijan je zurio u njega.
„Ozbiljan sam”, reče Al.
Nastupila je duga, neprijatna tišina.
„Ići ću”, reče Ijan napokon. „Ali samo jednom. I nijednom više nakon ovog petka.”
„To je na doktoru da kaže.”
„Slušaj”, reče Ijan. „Ako Nikol Tibadou ima devedeset godina, nema te psihoterapije koja će da
mi pomogne.”
„Toliko si emotivno vezan za nju? Za ženu koju nikada nisi video? To je šizoidno. Jer činjenica je
da si vezan za...” Al mahnu rukom. „Iluziju. Nešto sintetičko, nestvarno.”
„Šta je stvarno, a šta nije? Meni je ona stvarnija od bilo čega drugog; čak i od tebe. Čak i od
mene, ona mi je sve u životu.”
„Bokca mu”, reče Al. Bio je zapanjen. „Pa, bar imaš za šta da živiš.”
„Tako je”, reče Ijan i klimnu potvrdno.
„Videćemo šta če Superb da kaže u petak”, reče Al. „Pitaćemo ga koliko je to - ukoliko uopšte
jeste - šizoidno.” Slegnuo je ramenima. „Možda grešim; možda nije.” Možda smo Luk i ja ti koji smo
ludi, razmišljao je. Njemu je, Luk na primer, bio mnogo stvarniji, mnogo uticajniji faktor, od Nikol
Tibadou. Ali, opet, on je video Nikol uživo, a Ijan nije. To je predstavljalo značajnu razliku, mada
nije bio sasvim siguran zašto.
Podigao je svoju flašu i počeo opet da vežba. Trenutak kasnije, Ijan Dankan učini isto,
pridruživši mu se. Zajedno, duvali su u flaše.

46
 10

Vojni major, mršav, nizak i uspravan, reče: „Frau Tibadou, ovo je Reichsmarschall, Her Herman
Gering.”
Čovek čvrste građe, noseći - što je bilo neverovatno - belu odoru nalik togi i držeći na kožnom
povocu nešto što je izgleda bilo mladunče lava, zakorači napred i reče na nemačkom: „Zadovoljstvo
mi je da Vas upoznam, gospođo Tibadou.”
„Reichsmarschall”, reče Nikol, „znate li gde se u ovom trenutku nalazite?”
„Da”, klimnu Gering potvrdno. Mladunčetu lava reče oštro: „Sei ruhig, Marsi.” Petljao je s
mladunčetom, smirujući ga.
Sve ovo je posmatrao Bertold Golc. Otišao je malo ispred svog vremena, koristeći sopstvenu fon
Lesingerovu opremu; postao je nestrpljiv dok je čekao da Nikol organizuje Geringov prenos. Evo ga
sada ovde; ili, tačnije, biće ovde za sedam sati.
Bilo je lako, fon Lesingerovom opremom, prodreti u Belu kuću uprkos čuvarima iz NP-a; Golc je
jednostavno otišao daleko u prošlost, pre nego što je Bela kuća postojala; a zatim se vratio u ovu
blisku budućnost. Uradio je to već nekoliko puta i uradiće to opet; znao je to jer je naleteo na sebe u
budućnosti, uhvaćenog na delu. Bio mu je zabavan taj susret; ne samo da je mogao slobodno da
posmatra Nikol, već je mogao da gleda i prošlog i budućeg sebe - budućeg, bar u smislu mogućnosti.
U smislu verovatnoće, pre nego stvarnosti. Ukazao mu se prizor u kojem je mogao da ispita
verovatnoće.
Sklopiće dogovor, uvide Golc. Nikol i Gering; Reichsmarschall, uzet prvo iz 1941. a potom iz
1944. godine, videće ruine Nemačke iz 1945. godine, pokazaće mu kraj nacista - videće sebe na
optuženičkoj klupi u Nirnbergu i, na kraju, videće sopstveno samoubistvo otrovom koji je nosio u
rektalnoj kapsuli. To će imati priličan uticaj na njega, najblaže rečeno. Neće biti teško isposlovati
sporazum; nacisti su, i inače, bili stručnjaci za dogovore.
Nekoliko komada čudnovatog oružja iz budućnosti, koje će se pojaviti na kraju Drugog svetskog
rata, i Doba varvarstva će trajati - ne trinaest - nego, kako se Hitler zakleo, hiljadu godina. Zrak
smrti, laserski zraci, hidrogenske bombe jačine 100 megatona... značajno će pomoći oružanim
snagama Trećeg rajha. Uz to, naravno, A-l i A-2; ili, kako su ih Saveznici zvali, V-l i V-2. Sada će
nacisti imati A-3, A-4, i tako dalje, bez ograničenja, ukoliko bude potrebno.
Golc se namrštio. Jer su se, uz ovu, paralelno prostirale druge mogućnosti, mutne i neprozirne,
okružene gotovo okultnom tamom. Od čega su se sastojale ove manje verovatne budućnosti?
Opasna, a opet izvesno bolja od one jasne mogućnosti, staza krcata čudesnim oružjem...
„Ti, tamo”, povika čovek iz NP Bele kuće, iznenada uočivši Golca, dok je stajao delimično skriven
u uglu sobe s močvarnim orhidejama. Čuvar smesta izvadi pištolj i uperi ga u njega.
Razgovor između Tibadouove, Geringa i četiri vojna savetnika bi iznenada prekinut. Svi se
okrenuše prema Golcu i čovolcu iz NP-a.
„Frau”, reče Golc, parodirajući Geringovpozdrav. Istupio je, samouvereno; uostalom, predvideo
je ovo fon Lesingerovom opremom. „Znate ko sam. Duh na gozbi.” Zacerekao se.
Ali, naravno, i Bela kuća je posedovala fon Lesingerovu opremu; predvideli su ovo, baš kao i on.
Ovo otkriće je sadržalo element fatalnosti. Nije se moglo izbeći; odavde se nisu granale alternativne
staze... niti ih je Golc želeo. Odavno je saznao da za njega na kraju neće biti budućnosti u
anonimnosti.
„Neki drugi put, Golce”, reče Nikol smrknuto.
„Sada”, reče Golc, zakoračivši ka njoj.
Čovek iz NP-a ju je pogledao očekujući uputstvo; izgledao je veoma zbunjeno.
Nikol mu odmahnu nervozno.
„Ko je ovo?”, upita Reichsmarsehall odmeravajući Golca.
Golc reče: „Samo siroti Jevrej. Ne poput Emila Starka, koji, primećujem, nije ovde, uprkos
Vašem obećanju. Ima mnogo sirotih Jevreja, gospodine Reichsmarschall. I u Vašem i u našem
vremenu. Nemam ništa od kulturne ili ekonomske vrednosti što biste mogli da konfiskujete; nemam
umetničkih dela, nemam Geld. Izvinjavam se.” Seo je za konferencijski sto i sipao čašu ledene vode
iz bokala koji mu je bio pri ruci.
„Da li je vaša ljubimica, Marsi, divlja? Ja oder nein?”
„Ne”, reče Gering, iskusno pomazivši mladunče. Seo je, stavivši mladunče na sto ispred sebe;
ono se poslušno sklupčalo, polusklopijenih očiju.
„Moje prisustvo”, reče Golc, „moje jevrejsko prisustvo, nije poželjno. Pitam se zašto Emil Stark
nije ovde. Zašto nije, Nikol?” Odmerio ju je. „Da li ste se plašili da će Reichsmarsehall da se uvredi?
Čudno... uostalom, Himler se pobrinuo za Jevreje u Mađarskoj,preko A jhmana. A postoji i jedan

47
jevrejski general kojeg Reichsmarschall ima u Luftwaffe-u, izvesni general Milh. Je l’ tako, Her
Reichmarschall?” Okrenuo se ka Geringu.
Izgledajući razdraženo, Gering reče: „Ne bih znao za Milha; on je dobar čovek - toliko mogu da
kažem.”
„Vidite”, Bertold Golc reče Nikol, „Her Gering je navikao da ima posla s Juden. Je l’ tako, Her
Gering? Ne morate odgovarati; lično sam video.”
Gering ga je gledao smrknuto.
„E, sad, ovaj dogovor...”, zausti Golc.
„Bertolde”, prekinu ga Nikol divljački, „izlazi odavde! Dozvolila sam da tvoji ulični borci idu
kuda žele - pohapsiću ih ako se umešaš u ovo. Znaš šta je ovde moj cilj. Od svih ljudi ti bi najpre
trebalo to da odobravaš.”
„Ali ne odobravam”, reče Golc.
Jedan od vojnih savetnika se brecnu: „Zašto ne?”
„Zato što”, reče Golc, „kad nacisti pobede u Drugom svetskom ratu uz vašu pomoć, svejedno će
masakrirati Jevreje. I to ne samo one u Evropi i Beloj Rusiji, već i u Engleskoj i Sjedinjenim
Državama i Južnoj Americi.” Govorio je smireno. Uostalom, video je, proučio, putem fon
Lesingerove opreme, nekoliko takvih užasnih alternativnih budućnosti. „Upamtite, nacistima je
ratni cilj bio da istrebe Jevreje širom sveta; to nije bio samo nusproizvod.”
Nastupila je tišina.
Nikol reče čoveku iz NP-a: „Sad ga sredi.”
Čovek iz NP-a, uperivši pištolj, opali ka Golcu.
Golc, savršeno izračunavši vreme, u istom trenutku kada je pištolj opalio ka njemu načini
kontakt s fon Lesingerovim efektom koji ga je okruživao. Scena, i njeni učesnici, zamagliše se i
nestadoše. Ostao je u istoj prostoriji, s močvarnim orhidejama, ali ljudi su nestali. Bio je sam, ali
ipak među neuhvatljivim duhovima budućnosti, koje je prizvala naprava.
Video je, u sumanutom nizu, psihokinetičara Ričarda Kongrozijana u uvrnutim situacijama,
prvo tokom njegovih rituala čišćenja, a zatim s Vilderom Pembroukom; komesar NP-a je nešto
uradio, ali Golc nije mogao da razazna šta. Zatim je video sebe, prvo kako ima veliku vlast, a onda,
iznenada, iz neobjašnjivog razloga, mrtvog. Nikol mu, takođe, prođe kroz viziju, izmenjenu na
različite nove načine koje nije mogao da razume. Izgleda da je smrt postojala svuda u budućnosti,
mogućnost koja, činilo se, čeka svakoga. Šta je to značilo? Halucinozu?
Kolaps izvesnosti je izgleda vodio direktno do Ričarda Kongrozijana. To je bio rezultat
psihokinetičke moći, krivljenje tkanja budućnosti izazvano psihokinetičkim talentom jednog
čoveka.
Kad bi Kongrozijan samo znao, razmišljao je Golc. Snaga takve vrste - misterija čak i za onog ko
je poseduje. Kongrozijan, upetljan u klupko svoje mentalne bolesti, bukvalno nesposoban da
funkcioniše, a opet impozantan, još uvek značajno nadvijen nad pejzažom sutrašnjice, nad danima
koji slede. Kad bih samo mogao u to da prodrem, pomisli Golc. Ovaj čovek koji je - koji će postati -
ključna enigma za sve nas... onda bih znao. Budućnost se više ne bi sastojala od nesavršenih senki,
izmešanih u konfiguracijama koje običan razum - moj, barem - nikada neće moći da raspetlja.

U sobi u Neuropsihijatrijskoj bolnici Frenklin Ejms, Ričard Kongrozijan glasno reče: „Sada sam
potpuno nevidljiv.” Podigao je šaku i ruku, nije video ništa. „Desilo se”, dodade. Više nije čuo svoj
glas; izgubio je i to čulo. „Šta sad da radim?”, upita četiri zida svoje sobe.
Odgovora nije bilo. Kongrozijan je bio potpuno sam; više nije imao nikakvog kontakta s drugim
životom.
Moram da odem odavde, zaključio je. Da potražim pomoć - ovde ne dobijam nikakvu pomoć;
nisu bili u stanju da zaustave tok bolesti.
Vratiću se u Džener. Videti sina.
Nije bilo svrhe tražiti doktora Superba ili bilo kog drugog lekara, hemijski orijentisanog ili ne.
Vreme traženja terapije je bilo završeno. A sada - novi period. Iz čega se sastojao? Još uvek to nije
znao. Međutim, vremenom će saznati. Pod uslovom da preživi. A kako je to mogao da uradi kada je,
u svakom pogledu, već bio mrtav?
„To je to”, reče u sebi. Umro sam. A ipak, još uvek sam živ.
Bila je to misterija. Nije mogao da je razume.
Možda je onda, pomisli, ponovno rođenje ono što treba da tražim.
Bez napora - uostalom, niko nije ni mogao da ga vidi - izašao je iz sobe i krenuo niz hodnik do
stepeništa, sišao niz stepenice i izašao kroz bočni izlaz bolnice Frenklin Ejms. Ubrzo je koračao
trotoarom nepoznate ulice, negde u brdovitom delu San Franciska, okružen ogromnim stambenim

48
zgradama, od kojih su mnoge bile izgrađene pre Trećeg svetskog rata.
Izbegavajući da stane na bilo koju pukotinu u betonskom trotoaru eliminisao je, privremeno,
trag odvratnog smrada koji bi inače ostavio za sobom.
Mora da se oporavljam, zaključio je. Otkrio sam makar privremen ritual čišćenja da uravnotežim
svoj fobični smrad tela. Osim činjenice da je još uvek bio nevidljiv -
Kako ću ovakav da sviram klavir? - zapitao se. Ovo, očigledno, znači kraj moje karijere.
A onda se iznenada setio Merila Džuda, hemičara u A. G. Hemiju. Džud je trebalo da mi
pomogne, setio se; potpuno sam zaboravio na to, uzbuđen što sam postao nevidljiv.
Mogu auto-taksijem da odem do A. G. Hemija.
Pozvao je auto-taksi u prolazu, ali ovaj ga nije video. Razočaran, posmatrao je kako prolazi
pored njega. Mislio sam da sam još uvek vidljiv isključivo elektronskim skenerima, pomislio je.
Međutim, očigledno nisam.
Mogu li da odem peške do filijale A. G. Hemija? - zapitao se.
Pretpostavljam da ću morati. Jer, naravno, ne mogu da uđem u normalan javni prevoz; ne bi
bilo fer prema ostalima.
Imam popriličan zadatak za Džuda, zaključio je. Čovek ne samo da mora da mi otkloni fobični
smrad tela, već mora i da me učini ponovo vidljivim. Malodušnost ispuni Kongrozijanov um. Oni to
ne mogu da urade, shvatio je. To je previše; beznadežno je. Jednostavno ću morati da pokušam da
se ponovo rodim. Kada vidim Džuda pitaću ga za to; da vidim šta A. G. Hemi može da uradi za mene
u tom smislu. Uostalom, pored Karpa, oni su najmoćniji ekonomski simbol celog SEAD-a. Moraću
da se vratim u SSSR da pronađem veće privredno telo.
A. G. Hemi je tako ponosan na svoju hemijsku terapiju; hajde da vidimo da li imaju lek koji
podstiče ponovno rođenje.
Dok je hodao, razmišljajući o tome i izbegavajući da stane na pukotine u trotoaru, iznenada
primeti da mu se nešto nalazi na putu. Životinja, tanjirastog oblika, narandžasta s crnim tufnama, s
antenama koje su se kretale tamo-amo. I, istog trena, u glavi mu se stvori misao.
„Ponovno rođenje... da, novi život. Početi ponovo, u drugom svetu.”
Mars!
Kongrozijan stade i reče: „U pravu si.” Bila je to papula, tu na trotoaru pred njim. Osvrnuo se i
video, naravno, plac sa šklopocijama parkiran nedaleko, sjajne šklopocije koje su blistale na suncu.
Tu, u središtu placa, u maloj poslovnoj zgradi, sedeo je upravnik placa i Kongrozijan krenu ka njemu
korak po korak. Papula takođe krenu i dok je išla za njim nastavi da komunicira.
„Zaboravite A. G. Hemi... ne mogu oni ništa da urade za Vas.”
Tačno, pomisli Kongrozijan. Već je prekasno za to. Da je Džud imao nešto odmah da mu ponudi
sve bi bilo drugačije. Ovako...
A zatim je shvatio nešto. Papula može da ga vidi. Ili je bar mogla da ga oseti nekim organom ili
čulom, u ovoj ili nekoj drugoj dimenziji. I - nije joj smetao njegov smrad.
„Ni najmanje”, govorila mu je papula. „Meni mirišete savršeno lepo. Nemam primedbi,
apsolutno nikakvih.”
Zastavši, Kongrozijan reče: „Hoće li biti tako na Marsu? Modi de da me vide - ili bar osete moje
prisustvo - i neću im smetati?”
„Na Marsu nema reklama Teodora Nica”, začu papulinu misao, koja se formirala u njegovom
žudnom umu. „Tamo ćete se postepeno rešiti svoje kontaminacije. U tom čistom, devičanskom
okruženju. Uđite u kancelariju, gospodine Kongrozijane, i popričajte s gospodinom Milerom, našim
prodavcem. On jedva čeka da Vas usluži. On postoji da bi Vas uslužio.”
„Da”, reče Kongrozijan i otvori vrata kancelarije. U njoj, ispred njega, čekao je još jedan kupac;
prodavac je ispunjavao ugovor. Mršav, visok, proćelav kupac koji je izgledao nesigurno i
uznemireno; pogledao je Kongrozijana, a onda se udaljio jedan korak.
Smetao mu je smrad.
„Oprostite”, promrmlja Kongrozijan izvinjavajući se.
„Sada, gospodine Strajkrok”, objašnjavao je prodavac prethodnoj mušteriji, „molim Vas da
potpišete ovde...” Okrenuo je formular i pružio mu penkalo.
Kupac, u grču mišićne aktivnosti, potpisa, zatim koraknu unazad, vidno se tresući od napetosti.
„Značajan je to trenutak”, čovek reče Kongrozijanu. „Kada odlučite to da uradite. Sam nikada
nisam mogao da skupim hrabrosti, ali mi je psihijatar predložio. Rekao je da mi je to najbolja
alternativa.”
„Ko Vam je psihijatar?”, upita Kongrozijan znatiželjno.
„Postoji samo jedan. Ovih dana. Doktor Egon Superb.”
„On je i moj psihijatar”, uzviknu Kongrozijan. „Prokleto dobar čovek; upravo sam razgovarao s
njim.”

49
 Kupac je sad znatiželjno proučavao Kongrozijanovo lice. Zatim reče polako i s velikim naporom:
„Vi ste čovek koji je bio na telefonu. Vi ste zvali doktora Superba; ja sam bio u ordinaciji.”
Prodavac šklopocija progovori: „Gospodine Strajkrok, ukoliko biste želeli da pođete napolje sa
mnom preći ćemo uputstvo za rukovanje, čisto da budemo sigurni. I možete da izaberete koju god
šklopociju želite.” Zatim reče Kongrozijanu; „Uslužiću Vas za koji trenutak. Molim Vas za
strpljenje.”
Kongrozijan zamuca: ,,M-možete da me vidite?”
„Mogu svakoga da vidim”, reče prodavac. „Ako ima dovoljno vremena.” Zatim izađe iz
kancelarije s gospodinom Strajkrokom.
„Smirite se”, oglasi se papula u Kongrozijanovom umu; ostala je u kancelariji, očigledno da mu
pravi društvo. „Sve je u redu. Gospodin Miler će se lepo pobrinuti za Vas i to veoma, veoooooooma
brzo.” Pevušila mu je, smirivala ga. „Sveee je u reeeeduuuu”, otpeva.
Iznenada, kupac, gospodin Strajkrok, uđe ponovo u kancelariju i reče Kongrozijanu: „Sad sam se
setio ko ste! Vi ste poznati koncertni pijanista koji je uvek svirao za Nikol u Beloj kući; Vi ste Ričard
Kongrozijan.”
„Da”, priznade Kongrozijan, osetivši zadovoljstvo što je bio prepoznat. Međutim, za svaki slučaj,
ustuknuo je pažljivo od Strajkroka, kako mu ne bi zasmetao smrad. „Zapanjen sam”, reče, „što
možete da me vidite; odnedavno sam nevidljiv... u stvari, o tome sam telefonom razgovarao s
Egonom Superbom. Trenutno tragam za ponovnim rođenjem. Zato nameravam da emigriram;
očigledno, ovde na Zemlji za mene nema nade.”
„Znam kako se osećate”, reče Strajkrok, klimnuvši potvrdno. „Nedavno sam dao otkaz; više me
ništa ne vezuje ni za koga ovde, ni za brata ni...” Zastao je, smrknutog lica. „Ni za koga. Odlazim
sam, potpuno sam.”
„Čujte”, reče Kongrozijan impulsivno: „Što ne bismo emigrirali zajedno? Ili - da li Vam moj
fobični smrad tela previše smeta?”
Izgledalo je da Strajkrok ne zna o čemu priča. „Da emigriramo zajedno? Mislite da partnerski
uložimo u zemljište?”
„Imam dosta novca”, reče Kongrozijan. „Od koncertnih nastupa; mogu lako da nas finansiram
obojicu.” Novac mu je svakako bio najmanji problem. A možda bi mogao da pomogne ovom
gospodinu Strajkroku, koji je, uostalom, upravo dao otkaz.
„Možda bismo mogli da smislimo nešto zajedno11, reče Strajkrok zamišljeno, polako klimnuvši
potvrdno. „Biće prokleto samotno na Marsu; nećemo imati nikakve komšije, osim možda
simulakruma. A njih mi je dosta do kraja života.“
Prodavac, gospodin Miler, vratio se u kancelariju, izgledajući pomalo uznemireno.
„Treba nam samo jedna šklopocija za obojicu“, reče mu Strajkrok. „Kongrozijan i ja emigriramo
zajedno, kao partneri.“
Slegnuvši filozofski ramenima, gospodin Miler reče: „Pokazaću vam onda malo veći model.
Porodični model.“ Pridržao je vrata kancelarije i Kongrozijan i Čik Strajkrok izađoše na plac. „Vas
dvojica ste se već upoznali?“, upita.
„Ne do sada“, reče Strajkrok. „Ali obojica imamo isti problem - nevidljivi smo, ovde na Zemlji.
Takoreći.“
„Tako je“, uskoči Kongrozijan. „Ja sam postao potpuno nevidljiv ljudskom oku; očigledno je
vreme da emigriram.“
„Da, i ja bih rekao, ako je tako“, složio se gospodin Miler kiselo.

Čovek na telefonu reče: „Zovem se Meril Džud, iz A. G. Hemija. Izvinjavam se ako Vas
uznemiravam...“
„Izvolite“, reče Dženet Rajmer, sedajući za svoj uredan, mali, idiosinkratički uređen sto.
Klimnula je sekretarici, koja smesta zalupi vrata kancelarije, prekinuvši time buku koja je dopirala
iz hodnika Bele kuće. „Kažete da ovo ima veze s Ričardom Kongrozijanom.“
„Tako je.” Na ekranu, minijaturno lice Merila Džuda klimnu potvrdno. „I zato mi je palo na
pamet da Vas kontaktiram, zbog bliskih Kongrozijanovih veza s Belom kućom. Činilo mi se da biste
želeli da znate. Pokušao sam, pre oko sat vremena, da posetim Kongrozijana u Neuropsihijatrijskoj
bolnici Frenklin Ejms u San Francisku. Nestao je. Osoblje nije moglo da ga pronađe.”
„Shvatam”, reče Dženet Rajmer.
„Očigledno je prilično bolestan. Sudeći po onome što mi je rekao...”
„Da”, reče Dženet, „prilično je bolestan. Imate li još neke informacije za nas? Ukoliko nemate,
želela bih odmah da se posvetim ovome.”
Psihohemičar iz A. G. Hernija nije imao nikakve druge informacije. Prekinuo je vezu i Dženet,

50
okrećući lokalni broj, pokuša da dobije nekoliko odeljenja Bele kuće dok napokon nije uspela da
dobije svog nadređenog, Harolda Slezaka.
„Kongrozijan je napustio bolnicu i nestao. Sam bog zna gde je otišao, možda natrag u Džener -
trebalo bi to da proverimo, naravno. Iskreno, mislim da bi trebalo uključiti NP; Kongrozijan je od
vitalnog značaja.”
„’Vitalnog’”, ponovi Slezak, mršteći se. „Pa, pre bih rekao da nam se dopada. Voleli bismo da ne
moramo da se snalazimo bez njega. Tražiću dozvolu od Nikol da uključimo policiju; mislim da je
tvoja procena situacije ispravna.” Slezak, bez ikakve ljubaznosti, prekinu zatim vezu. Dženet spusti
slušalicu.
Uradila je sve što je mogla; sada je sve bilo van njene nadležnosti.
Odmah zatim, čovek iz NP-a uđe u njenu kancelariju sa sveskom u ruci. Vilder Pombrouk -
naletela je na njega mnogo puta dok je bio na nižim pozicijama - sede naspram nje i poče da hvata
beleške. „Već sam proverio u Frenklin Ejmsu.“ Komesar ju je posmatrao pažljivo. „Čini se da je
Kongrozijan telefonirao doktoru Egonu Superbu - znate ko je on; jedini preostali psihoanalitičar.
Otišao je ubrzo nakon toga. Prema Vašim saznanjima, da li je Kongrozijan išao kod Superba?”
„Da, naravno“, reče Dženet. „Već neko vreme.”
„Gde mislite da bi mogao da ode?”
„Osim Dženera...”
„Nije tamo. Imamo nekog u tom području, sada.”
„Onda ne znam. Pitajte Superba.”
„Upravo to radimo“, reče Pembrouk.
Nasmejala se. „Možda se pridružio Bertoldu Golcu.“
Komesar, kojem ovo nije bilo smešno i čije pljosnato lice ostade nepomično, reče: „Naravno da
ćemo to da proverimo. A uvek postoji i mogućnost da je natrčao na jedno od onih mesta Luckastog
Luka, one tajne placeve. Čini se da se uvek pojave na pravom mestu u pravo vreme. Bog će ga znati
kako im to uspeva, ali uspeva im, nekako. Od svih mogućnosti...” Pembrouk je pričao više za sebe;
izgledao je prilično uznemireno. „Što se mene tiče, ta je najgora.“
„Kongrozijan nikada ne bi otišao na Mars“, reče Dženet. „Tamo nema tržišta za njegove talente;
njima ne trebaju koncertni pijanisti. A ispod te ekscentrične, umetničke spoljašnjosti, Ričard je
proračunat. Bio bi svestan toga.“
„Možda je odustao od sviranja“, reče Pembrouk. „Zbog nečeg boljeg.“
„Pitam se kakav bi poljoprivrednik mogao da bude psihokinetičar.“
Pembrouk reče: „Možda se baš to i Kongrozijan pita upravo sada.“
„Ja - mislim da bi želeo da povede ženu i sina.“
„Možda i ne bi. Možda je u tome cela poenta. Jeste li videli dečaka? Potomka? Znate li za
područje Dženera i šta se desilo tamo?”
„Da”, reče ona odlučno.
„Onda shvatate.“ Oboje su ućutali.

Ijan Dankan je upravo sedao u udobnu kožnu stolicu naspram doktora Egona Superba kada odred
ljudi iz NP-a upade u ordinaciju.
„Moraćete da odložite vaše lečenje za malo kasnije”, reče mladi, šiljobradi vođa odreda NP-a,
dok je brzo pokazivao svoja ovlaščenja doktoru Superbu. „Ričard Kongrozijan je nestao iz Frenklin
Ejmsa i pokušavamo da ga lociramo. Da li Vas je kontaktirao?“
„Ne otkad je otišao iz bolnice“, reče doktor Superb. „Zvao me je ranije, dok je još...“
„Znamo za to.“ Čovek iz NP-a odmeri Superba. „Kolika je po Vašem mišljenju verovatnoća da se
Kongrozijan pridruži Sinovima Jovovim?“
Superb reče smesta: „Nikakva.“
„Dobro.“ Čovek iz NP-a je zabeležio to. „Po vašem mišljenju, da li je ikako moguće da je
kontaktirao ljude Luckastog Luka? Da je emigrirao, ili pokušao da emigrira, u šklopociji?“
Nakon duže pauze, doktor Superb reče: „Mislim da su šanse velike. Potrebno mu je - stalno traži
- izolaciju.“
Vođa NP-a zatvori beležnicu, okrenu se ka svom odredu i reče: „Onda je to sve. Placevi će morati
da budu zatvoreni.“ Zatim reče u svoj portabl mikrofon: „Doktor Superb se slaže s idejom o
placevima, ali ne i s onom o Sinovima Jovovim. Mislim da bi trebalo da se držimo njegovog
mišljenja; doktor se čini uverenim. Proverite smesta u području San Franciska, vidite da li se neki
plac pojavio tamo. Hvala.” Prekinu vezu, a zatim reče doktoru Superbu: „Zahvaljujemo se na
pomoći. Ukoliko vas kontaktira, obavestite nas.” Spustio je vizit-karticu na Superbov sto.
„Nemojte - da budete grubi s njim”, reče doktor Superb. „Ukoliko ga pronađete. On je veoma,

51
veoma bolestan.”
Čovek iz NP-a ga pogleda, blago se osmehnu, a zatim s odredom izađe iz kancelarije; vrata se
zatvoriše za njima. Ijan Dankan i doktor Superb ostadoše opet sami.
Čudnim, promuklim glasom, Ijan Dankan reče: „Moraću da se posavetujem s Vama neki drugi
put.” Ustade nesigurno. „Do viđenja.”
„Šta nije u redu?”, upita doktor Superb, ustajući za njim.
„Moram da idem.” Ijan Dankan povuče vrata, otvori ih, nestade; vrata se zalupiše za njim.
Čudno, pomisli doktor Superb. Čovek - je l’ beše Dankan? - čak nije imao priliku ni da počne da
priča o svom problemu. Zašto ga je dolazak NP-ovaca toliko uznemirio?
Razmišljajući, ali ne nalazeći odgovor, doktor Superb opet sede i reče preko interfona Amandi
Koners da pošalje sledećeg pacijenta; napolju ga je čekala puna čekaonica, ljudi su (među njima i
mnogo žena) ispod oka gledali Amandu i svaki pokret koji bi napravila.
„Da, doktore”, začu se Amandin sladunjavi glas, prilično oraspoloživši doktora Superba.
Čim je izašao iz doktorove ordinacije, Ijan Dankan poče mahnito da traži auto-taksi. Al je bio
ovde u San Francisku; znao je to. Al mu je dao raspored pojavljivanja Placa broj tri. Uhvatiće Ala. To
bi bio kraj Dankana & Milera, Klasičnih flaša.
Uglancani, moderni auto-taksi ga pozva: „Mogu l’ ti pomoć’, druže?”
„Da”, reče Ijan zadisano i zakorači na kolovoz ka njemu.
Ovo mi pruža šansu, pomisli dok je auto-taksi jurio ka odredištu koje mu je dao. Ali oni će stići
tamo pre njega. Ili neće? Policija bi morala da pročešlja bukvalno ceo grad, i to kvart po kvart; a on
je znao i išao tačno ka mestu gde se nalazio Plac broj tri. Stoga, možda je ipak imao šanse - mada
male.
Ako te uhvate, Ale, pomisli, to je i moj kraj. Ne mogu da idem sam. Pridružiću se Golcu ili ću
umreti, ili nešto strašno poput toga. Nije važno šta.
Auto-taksi je jurio kroz grad, na putu ka Lukovom Placu za polovnjake broj tri.

11

Net Fliger se, dokon, pitao da li nazadnjaci imaju ikakvu narodnu muziku. EMP je, na svoj
nepristrasan način, uvek bila zainteresovana. Ali, ipak, ovde im to nije bio zadatak; pred njima se
nalazila kuća Ričarda Kongrozijana, bledozelena drvena građevina, na tri sprata, sa - što je izgledalo
neverovatno - starim, braon, neorezanim, čupavim palminim stablom, koje je raslo u dvorištu pred
kućom.
Ali Golc je rekao...
„Stigli smo”, promumla Moli.
Prastari auto-taksi je usporio, ispustio škriputav, nedefinisan zvuk, a zatim se potpuno ugasio.
Polako se zaustavio, a zatim je nastupila tišina. Net je osluškivao udaljeni vetar kako huji kroz
drveće i slabi, dobujući ritam kiše nalik izmaglici koja je padala svuda unaokolo, po taksiju i Ušću,
zapuštenoj staroj drvenoj kući s verandom oblcpljenom tar papirom, s puno malih, četvrtastih
prozora, od kojih je par bilo polupano.
Džim Plank zapali Korina koronu i reče: „Nema znakova života.”
Istina. Golc je tako očigledno bio u pravu.
„Mislim“, Moli zatim reče, „da smo krenuli na uzaludan put.” Otvorila je vrata auto-taksija i
oprezno iskoračila. Tlo, pod njenim nogama, utonulo je uz gnjecav zvuk. Napravila je grimasu.
„Nazadnjaci”, reče Net. „Uvek možemo da snimimo muziku nazadnjaka. Ukoliko je imaju.” I on
je izašao; stao je uz Moli i oboje su posmatrali veliku staru kuću, bez reči.
Scena je bila melanholična; u to nije bilo sumnje. S rukama u džepovima, Net je koračao ka kući.
Krenuo je stazom od šljunka, koja je vodila između starih grmova fuksije i kamelija. Moli je ubrzo
krenula za njim. Džim Plank je ostao u kolima.
„Hajde da završimo s tim i da se gubimo odavde“, reče Moli, drhteći, bilo joj je stravično hladno
u njenoj svetloj pamučnoj bluzi i šorcu.
Net je obgrlio rukom.
„Čemu to?”, upitala je.
„Bez posebnog razloga. Prosto si mi draga, iznenada. Sada bi mi bilo drago sve što nije vlažno i
gnjecavo.” Zagrlio ju je brzo. „Zar ti ne pomažem da se osećaš malo bolje?“
„Ne”, reče Moli. „Ili možda da; ne znam.“ Zvučala je iznervirano. „Hajde popni se na verandu,
boga ti, i pokucaj.“ Odvojivši se od njega, gurnula ga je napred.
Net se popeo utegnutim drvenim stepenicama na verandu, i pozvonio.

52
 „Muka mi je”, reče Moli. „Zašto?“
„Vlažnost.“ Net je osetio kako ga poklapa, pritiska; jedva je disao. Pitao se šta ce vreme da uradi
ganimeđanskom obliku života koji je činio njegovu opremu za snimanje; voleo je vlagu pa će možda
bujati ovde. Možda bi Ampek F-a2 mogao čak i da živi ovde samostalno, da opstane zauvek u
prašumi. Ova sredina, uvideo je, više nam je strana nego što bi bila ona na Marsu. Bila je to
otrežnjujuća misao, Mars i Tihuana... sličniji od Dženera i Tihuane. Ekološki gledano.
Vrata se otvoriše. Pred njim se pojavila žena odevena u bledožutu tuniku, stajala je na ulazu i
gledala ih nemo svojim braon očima, smirenim, ali čudno opreznim.
„Gospođa Kongrozijan?”, upita Net. Bet Kongrozijan nije loše izgledala. Njena kosa, vezana
nazad trakom, bila je svetlobraon boje, dugačka; bila je u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim
godinama. U svakom slučaju, bila je vitka i dobro se držala. Zatekao se kako je posmatra s
poštovanjem i zanimanjem.
„Vi ste iz studija za snimanje?” Njen glas, tih, imao je čudan bezbojan kvalitet, upečatljiv
nedostatak uzbuđenja. „Gospodin Dondoldo je zvao i rekao da dolazite. Šteta. Uđite, ako želite, ali
Ričard nije ovde.” Zatim je širom otvorila vrata. „Ričard je u bolnici, dole u San Francisku.”
Isuse, pomislio je. Kakve smo jadne, bedne sreće. Okrenuo se ka Moli i oni nemo razmeniše
poglede.
„Molim vas uđite”, reče Bet Kongrozijan. „Dozvolite da vam skuvam kafu, ili večeru, ili nešto pre
nego što se okrenete i krenete nazad; baš je dug put.”
Net reče Moli: „Idi kaži Džimu. Želeo bih da prihvatim ponudu gospođe Kongrozijan; prijala bi
mi šoljica kafe.”
Okrenuvši se, Moli krenu niz stepenice.
„Izgledate umorno”, reče Bet Kongrozijan. „Vi ste gospodin Fliger? Zapisala sam ime; gospodin
Dondoldo mi ga je dao. Znam da bi Ričardu bilo drago da snima za Vas, da je ovde; zato je baš
šteta.” Uvela ga je u dnevnu sobu. Bila je mračna i prohladna, prepuna nameštaja od pruda, ali bar
je bila suva. „Piće”, reče. „Može džin-tonik? A imam i viski. Šta kažete za škotski viski s ledom?”
„Samo kafu”, reče Net. „Hvala.” Zagledao se u fotografiju na zidu; prikazivala je scenu u kojoj je
čovek ljuljao malu bebu na visokoj metalnoj ljuljašci. „Da li je ovo vaš sin?” Međutim, žena već beše
otišla.
Zagledao se bliže. Beba na fotografiji je imala nazadnjačku vilicu.
Iza njega, pojaviše se Moli i Džim Plank. Mahnuo im je da priđu i oboje se zagledaše u sliku.
„Muzika”, reče Net. „Pitam se imaju li ikakvu muziku.”
„Ne umeju da pevaju”, reče Moli. „Kako da pevaju ako ne mogu da pričaju?” Udaljila se od slike i
stala prekrštenih ruku, zagledana kroz prozor dnevne sobe u stablo palme. „Kakvo ružno drvo.”
Okrenula se ka Netu. „Zar ne misliš?”
„Mislim”, reče Net, „da na svetu ima mesta za život svake vrste.”
Džim Plank reče tiho: „Slažem se.”
Vrativši se u dnevnu sobu, Bet Kongrozijan reče Džimu Planku i Moli: „Šta biste vas dvoje želeli?
Kafu? Neko piće? Nešto za pojesti?”
Njih dvoje razmeniše par reči.

U svojoj kancelariji u Administrativnoj zgradi Karp u. zonen verkea, u filijali u Detroitu, Vins
Strajkrok je primio telefonski poziv od svoje žene - tačnije, od svoje bivše žene - Džuli. Sada ponovo
Džuli Eplkist, kako se zvala pre nego što su se venčali.
Izgledala je lepo, ali zabrinuto i veoma uzrujano. Džuli reče: „Vinse, onaj tvoj prokleti brat –
nestao je.” Razrogačenih očiju, gledala ga je molećivo. „Ne znam šta da radim.”
On odgovori razboritim, smirenim glasom: „Gde je otišao, Džuli?”
„Mislim...” Reči su joj zastajale. „Vinse, ostavio me je da bi emigrirao; pričali smo o emigraciji i
ja nisam htela i znam da je otišao sam. Odlučio je; sada vidim. Prosto to nisam dovoljno ozbiljno
shvatala.” Oči joj se ispuniše suzama.
Iza Vinsa, pojavio se njegov nadređeni. „Her Anton Karp želi da te vidi u Apartmanu četiri. Što je
pre moguće.” Zurio je u ekran, videvši da je u pitanju lični poziv.
„Džuli”, Vins reče nespretno, „moram da prekinem vezu.”
„Okej”, reče ona, klimnuvši. „Ali učini mi nešto. Nađi Čika. Molim te. Hoćeš li? Više ti nikada
ništa neću tražiti. Obećavam. Jednostavno moram da ga vratim nazad.”
Znao sam da to između vas neće uspeti, pomisli Vins. Osetio je sablasno olakšanje. Šteta, draga,
pomislio je. Bedak! Pogrešila si; znam Čika i znam da ga žene kao ti užasavaju. Uplašila si ga pa je
pobegao, i nikada neće stati i osvrnuti se, sada kada je krenuo. Jer to je put u jednom smeru.
Naglas reče: „Uradiću šta mogu.”

53
 „Hvala, Vinse”, uzdahnu ona kroz suze. „Iako te više ne volim aktivno, još uvek...”
„Zdravo”, reče on i prekide vezu.
Par trenutaka kasnije penjao se liftom u Apartman četiri.
Čim ga je Anton Karp ugledao, reče: „Her Strajkrok, obavešten sam da Vaš brat radi za mizernu
majušnu firmu koja se zove Frauencimer i saradnici. Da li je to tačno?” Karpovo mesnato, ozbiljno
lice bilo je iskrivljeno od napetosti.
„Jeste”, reče Vinspolako, izuzetno oprezno. „Ali…“ Zastao je. Očigledno, ako je Čik emigrirao
onda je ostavio posao; teško da bi ga mogao poneti sa sobom. Šta je Karp hteo? Bolje da igram na
sigurno i ne kažem ništa nepotrebno. „Ali, hm...”
Karp reče: „Može li da Vas ubaci tamo?”
Trepćući, Vins reče: „M-mislite u prostorije? Kao posetioca? Ili mislite...” Osetio je kako strepnja
raste u njemu pred prodornim pogledom hladnih plavih očiju sredovečnog Nemca, proizvođača
surogata. „Ne razumem najbolje, Her Karp”, promumlao je.
„Danas je”, reče Karp oštrim, hrapavim stakatom, „vlada prepustila ugovor o simulakrumima
Her Frauencimeru. Razmotrili smo situaciju i našu reakciju diktiraju same okolnosti. Zbog ove
narudžbine, Frauencimer će se proširiti; zaposliće nove radnike. Želim da, preko brata, odete da
radite za njih, čim uspete to da sredite. Ako je moguće danas.”
Vins je zurio u njega.
„Šta je bilo?”, upita Karp.
„Ja - iznenađen sam”, uspeo je da prozbori Vins.
„Čim Vas Frauencimer zaposli, direktno ćete me obaveštavati; nećete pričati ni sa kim do sa
mnom.” Karp je koračao velikom prostorijom prekrivenom tepihom, snažno češući nos. „Reći ćemo
Vam šta ćete dalje da radite. To je sve za sada, Her Strajkrok.”
„Da li je bitno šta ću da radim tamo?”, upita Vins slabašno. „Mislim, da li je važno koje će mi biti
radno mesto?”
„Ne”, reče Karp.
Vins je izašao iz apartmana; vrata su se klizeći zatvorila za njim. Stajao je sam u hodniku,
pokušavajući da sabere svoje razbacane, dezorganizovane misli. Bože, razmišljao je. Hoće da
sabotiram Frauencimerove proizvodne linije; uveren sam u to. Sabotaža ili špijuniranje, jedno ili
drugo; u svakom slučaju, nešto nezakonito, nešto što će mi navući NP na vrat - meni, ne Karpovima.
Uz to, firma mog rođenog brata, pomislio je.
Osećao se potpuno bespomoćno. Mogli su da ga primoraju da uradi šta god su hteli; sve što je
trebalo da Karpovi urade jeste da podignu mali prst.
I ja ću da popustim, shvatio je.
Vratio se u kancelariju, tresući se seo iza zatvorenih vrata; sam, sedeo je za stolom u tišini, pušio
cigaru od surogat-duvana i razmišljao. Ruke su mu, shvatio je, utrnule.
Moram da pobegnem odavde, razmišljao je. Neću da budem beznačajni, majušni sluga, broj u
Karp verkeu - to će me ubiti. Zgnječio je cigaru bez duvana. Gde da idem? Pitao se. Gde? Treba mi
pomoć. Od koga je mogu dobiti?
Postoji onaj doktor. Onaj kod kojeg su on i Čik išli.
Podigavši telefon dao je signal Karpovoj telefonistkinji. „Dajte mi doktora Egona Superba”, reče
joj, „onog jedinog analitičara koji je preostao.”
Zatim je sedeo očajan za stolom, s telefonom na uhu. Čekajući.

Nikol Tibadou pomisli, imam previše toga da uradim. Pokušavam da vodim osetljive, nezgodne
pregovore s Hermanom Geringom, dala sam nalog Gartu Makreju da se potpiše ugovor za novog der
Altea s malom firmom umesto s Karpovima, moram da odlučim šta da radim ako Ričard
Kongrozijan ikada bude pronađen, tu je i Makfirsonov zakon i taj poslednji analitičar, doktor Egon
Superb, a sad i ovo. Sada i ta brzopleta odluka NP-a - doneta čak i bez pokušaja da me pitaju ili
obaveste unapred da krajnje ozbiljno krenu na placeve Luckastog Luka.
Potištena, proučavala je policijski nalog izdat svim jedinicama NP-a širom SEAD-a. Ovo nije u
našem interesu, zaključila je. Ne mogu da priuštim sebi napad na Luka zato što prosto ne mogu da
mu priđem. Samo ćemo ispasti smešni.
Uz to - izgledaćemo kao totalitarno društvo. Koje održavaju samo naši ogromni vojni i policijski
sistemi.
Podigavši brzo pogled ka Vikleru Pembrouku, Nikol reče: „Da li ste uopšte već pronašli plac? Taj
u San Francisku gde zamišljate - samo zamišljate - da se nalazi Ričard?”
„Ne. Još ga nismo našli.” Pembrouk nervozno obrisa čelo; očigledno je bio pod velikim
pritiskom. „Naravno da bih Vas konsultovao da je bilo vremena. Ali kad jednom poleti ka Marsu...”

54
 „Bolje da ga izgubimo nego da prerano krenemo na Luka! “ Prilično je poštovala Luka;
poznavala ga je, njega i njegov rad, već dugo vremena. Videla je kako s lakoćom izmiče gradskoj
policiji.
„Imam interesantan izveštaj iz Karp verkea.” Očigledno, Pembrouk je sada očajno pokušavao da
promeni temu razgovora. „Odlučili su da prodru u Frauencimeovu organizaciju kako bi...”
„Kasnije”, mrko ga pogleda Nikol. „Sada znate da ste pogrešili. Zaista, negde duboko u sebi,
uživam u tim placevima sa šklopocijama; zabavni su. Vi to prosto ne shvatate; imate um pandura.
Zovite jedinicu u San Francisku i kažite im da ostave plac ukoliko su ga našli. A ukoliko ga nisu
našli, kažite im da odustanu. Vratite ih, zaboravite na to; ju ću vam reći kad dođe vreme da se krene
na Luka.”’
„Harold Slezak se saglasio...”
„Slezak ne donosi odluke. Iznenađena sam što za ovo nije traženo odobrenje Rudija Kalbflajša.
To bi još više ličilo na vas iz NP-a. Stvarno vas ne volim - mislim da ste neprijatni.” Zurila je u njega
dok nije ustuknuo. „Pa?”, reče. „Recite nešto.“
Dostojanstveno, Pembrouk reče: „Nisu pronašli plac, tako da nije naneta šteta.” Uključio je
komunikacioni sistem. „Odustanite od placeva”, reče u njega. U tom trenutku nije izgledao baš
zadivljujuće; još uvek se obilno znojio. „Zaboravite celu prokletu stvar. Da, tako je.” Isključio je
sistem i podigao glavu da se suoči s Nikol.
„Trebalo bi Vas šutnuti”, reče Nikol.
„Još nešto, gospođo Tibadou?” Pembroukov glas je zvučao ukočeno.
„Ne. Odlazite.”
Pembrouk se udaljio odmerenim, ukočenim koracima.
Kada je pogledala na svoj ručni sat, Nikol vide da je bilo osam uveče. A šta je bilo planirano za
večeras? Uskoro će se pojaviti na televiziji u još jednoj Poseti Beloj kući, sedamdeset petoj ove
godine. Da li je Dženet spremila nešto i, ukoliko jeste, da li je Slezak uspeo da sredi odgovarajući
raspored?
Verovatno nije.
Odšetala se kroz Belu kuću do uredne kancelarije Dženet Rajmer. „Imaš li išta spektakularno u
najavi?”, upitala je.
Prevrćući po beleškama, Dženet se namršti i reče: „Jedan nastup bih nazvala zaista
zapanjujućim - s flašama. Klasika. Dankan & Miler; gledala sam ih u Abrahamu Linkolnu i sjajni
su.” Osmehnula se puna nade.
Nikol zastenja.
„Zaista su prilično dobri.” Dženet je sada zvučala uporno. Naredbodavno. „Opuštajući - volela
bih da im daš šansu. To je večeras ili sutra. Nisam sigurna za kad ih je Slezak zakazao,”
„Sviranje u flašu”, reče Nikol. „Pali smo s Ričarda Kongrozijana na to. Počinjem da mislim da bi
trebalo da pustimo Bertolda Golca da preuzme vlast. Kad samo pomislim da su u Doba varvarstva
imali Kirsten Flagštad da ih zabavlja.”
„Možda će se stvari srediti kada sledeći der Alte preuzme dužnost”, reče Dženet.
Pogledavši je oštro, Nikol reče: „Otkud ti znaš za to?”
„Svi u Beloj kući pričaju o tome. Uostalom”, Dženet Rajmer se brecnu, „ja sam Ge.”
„Baš prekrasno”, reče Nikol sarkastično. „Onda mora da imaš zaista predivan život.”
„Smem li da pitam kakav će biti sledeći der Alte?”
„Mator”, reče Nikol. Mator i umoran, pomisli u sebi. Istrošena boranija, kruta i formalna, puna
govora s moralnim poukama; pravi vođa koji može da utera poslušnost u mase Beova. Koji može da
održi sistem još neko vreme. A, po fon Lesingerovim tehničarima, on će biti poslednji der Alte. Bar
je tako najverovatnije. A nisu skroz sigurni zašto. Izgleda da imamo šansu, ali je jako mala. Vreme, i
dijalektičke sile istorije su na strani - najgoreg mogućeg stvora. Tog vulgarnog nametljivca Bertolda
Golca.
Međutim, budućnost nije zacrtana i uvek ima prostora za neočekivano, za neverovatno; svako ko
je koristio fon Lesingerovu opremu uvideo je da je... putovanje kroz vreme još uvek bila samo
veština, a ne prava nauka.
„Zvaće se”, reče Nikol, „Diter Hogben.”
Dženet se zakikota. „O, ne, ne zaista ’Diter Hogben”, ili je ’Hogbejn’? Šta do vraga pokušavate da
postignete?”
„Biće veoma dostojanstven”, Nikol reče kruto.
Iza nje se iznenada začu zvuk; okrenula se i ugledala Vildera Pembrouka, čoveka iz NP-a.
Pembrouk je izgledao uznemireno, ali zadovoljno. „Gospođo Tibadou, uhvatili smo Ričarda
Kongrozijana. Kao što je doktor Superb predvideo, bio je na placu sa šklopocijama i spremao se da
krene ka Marsu. Da ga dovedemo u Belu kuću? Odred iz San Franciska čeka instrukcije; još uvek su

55
na placu.”
„Otići ću ja tamo”, reče Nikol, impulsivno. I zamoliti ga, pomisli, da odustane od ideje da
emigrira. Dobrovoljno. Znam da mogu da ga ubedim - nećemo morati da posežemo za pukom silom.
„Kaže da je nevidljiv”, reče Pembrouk, dok su on i Nikol jurili niz hodnik Bele kuće koji je vodio
prema krovu i platou za sletanje. „Međutim, odred kaže da je savršeno vidljiv, bar njima.”
„Još jedna od njegovih umišljotina”, reče Nikol. „Trebalo bi da budemo u stanju da to
raščistimo; ja ću mu reći da je vidljiv i to će biti dovoljno.”
„A njegov smrad...”
„O, do vraga s tim”, reče Nikol. „Umorna sam od njegovih bolesti. Umorna sam što se razmazio
svojim hipohondričkim opsesijama. Sručiću svu moć i veličanstvenost i autoritet države na njega,
reći mu otvoreno da mora da odustane od svojih umišljenih bolesti.”
„Pitam se kako će to delovati na njega”, razmišljao je Pembrouk.
„Povinovaće se, naravno”, reče Nikol. „Neće imati izbora; u tome je cela suština - neću ga moliti,
reći ću mu.”
Pembrouk joj uputi pogled, a onda slegnu ramenima.
„Predugo se zezamo s ovim”, reče Nikol. „Smrdljiv ili ne, nevidljiv ili ne, Kongrozijan je
službenik Bele kuće; mora da se pojavi po rasporedu i nastupa, inače... Ne može da se iskrade na
Mars, u Frenklin Ejms ili Džener ili b i l o gde drugde.”
„Da, gospođo”, Perabrouk reče šuplje, zaokupljen sopstvenim uskovitlanim mislima.

Kada je Ijan Dankan došao do Placa sa šklopocijama broj tri u centru San Franciska uvideo je da je
stigao prekasno da upozori Ala. Zato što je NP več stigla; video je parkirane policijske automobile i
plac je vrveo od ljudi iz NP-a odevenih u sivo.
„Pusti me da izađem ovde”, naredio je auto-taksiju. Nalazio se jedan blok dalje od placa; to je
bilo dovoljno blizu.
Platio je taksi, a onda krenuo, oprezno, peške. Okupila se grupica radoznalih prolaznika koji
nisu imali šta drugo da rade, i Ijan Dankan im se pridružio, zagledan u ljude iz NP-a, pretvarajući se
da se pita zašto su tu.
„Šta bi?”, upita čovek pored Ijana. „Mislio sam da još neće krenuti na te placeve sa šklopocijama.
Mislio sam...”
„Mora da je došlo do promene u vladpolu”, reče žena levo od Ijana.
„’Vladpol’”, ponovi čovek, zbunjeno.
„ Ge izraz”, reče žena nadmeno. „Vladina politika.”
„A”, reče čovek. Klimnu blago.
Ijan mu reče: „Sad znaš jedan Ge izraz.”
„Tako je.” Čovek diže glavu. „Znam ga.”
„Jednom sam znao Ge izraz”, reče Ijan. Ugledao je Ala, u kancelariji, kako sedi naspram dvojice
NP- ovaca. Još jedan čovek je bio uz Ala; u stvari, dvojica. Jedan je, zaključi Ijan, bio Ričard
Kongrozijan. Drugi - prepoznao ga je; bio je to još jedan stanovnik iz Abrahama Linkolna, gospodin
Čik Strajkrok s poslednjeg sprata. Ijan je naleteo više puta na njega tokom sastanaka i u kantini.
Njegov brat Vins je trenutno radio na proveri identifikacija. „Izraz koji sam znao”, promumla, „bio
je svegubljeno.”
„Šta ‘svegubljeno’ znači?”, upita čovek pored njega.
„Sve je izgubljeno”, reče Ijan.
Izraz je mogao sada da se primeni. Očigledno, Al je uhapšen; kao i Strajkrok i Kongrozijan, ali
Ijana nije bilo briga za njih - razmišljao je o Dankanu & Mileru, Klasičnim flašama; o budućnosti
koja im se ukazala kada je Al odlučio da opet zasvira; o budućnosti koja im se sada tako odlučno
zatvorila pred nosom. Trebalo je da očekujem to, pomislio je Ijan. Da će baš pre nego što stignemo u
Belu kuću NP doći i uhapsiti Ala, staviti tačku na sve. To je sreća koja me prati ceo život. Nema
razloga da sada ustukne.
Ako su uhvatili Ala, zaključio je, onda mogu i mene.
Probivši se kroz gomilu posmatrača, Ijan zakorači na plac i priđe najbližem NP-ovcu.
„Miči se”, reče NP-ovac obučen u sivo, odmahnuvši.
„Vodite me”, reče Ijan. „I ja sam umešan.”
NP-ovac je zurio u njega. „Rekao sam da se skloniš.”
Ijan Dankan šutnu NP-ovca u međunožje.
Uz psovku, NP-ovac posegnu u kaput, izvuče pištolj. „Proklet bio, uhapšen si! “ Pozeleneo je u
licu.
„Šta se ovde dešava?”, upita drugi NP-ovac, viši po rangu, prilazeći im.

56
 „Ovaj kreten me upravo šutnuo u prepone”, reče prvi NP-ovac, držeći pištolj uperen u Ijana
Dankana i trudeći se da mu ne pozli.
„Uhapšen si”, NP-ovac viši po rangu saopšti Ijanu.
„Znam”, reče Ijan klimnuvši. „To i hoću. Ali na kraju će ova tiranija pasti “
„Koja tiranija, kretenu?”, reče NP-ovac viši po rangu. „Očigledno si se zbunio. O’ladićeš se u
zatvoru.”
Al se pojavio iz kancelarije u središtu placa; prišao im je smrknut. „Šta ti radiš ovde?”, upita
Ijana. Nije izgledalo da mu je drago što ga vidi.
Ijan reče: „Idem s tobom i gospodinom Kongrozijanom i Čikom Strajkrokom. Neću da ostanem
sam. Ovde sada više nema ničeg za mene.”
Otvorivši usta, Al zausti da kaže nešto. Ali u tom trenu se vladin brod, sjajno srebrnožuto vozilo,
pojavi iznad njih i poče, uz niz stravično jakih zvukova, pažljivo da sleće. NP-ovci smesta rasteraše
ljude; Ijan bi odguran s Alom u ugao placa, još uvek pod smrknutim pogledom prvog NP-ovca, onog
kojeg je šutnuo u prepone, onog koji se sad navrzao na njega.
Transportni brod je sleteo i iz njega izađe mlada žena. Bila je to Nikol Tibadou. I bila je prelepa -
vitka i prelepa. Luk je pogrešio, ili je lagao. Ijan je zurio u nju, a pored njega, Al zarokta iznenađeno i
reče tiho: „Kako? Nek sam proklet; šta će ona ovde?”
U pratnji ljudi iz NP-a, koji su očigledno bili na izuzetno visokim pozicijama, Nikol pohita preko
placa do kancelarije; ubrzala je korak, ušla i prišla Ričardu Kongrozijanu.
„On je taj kojeg želi”, Al dobaci Ijanu Dankanu. „Pijanistu. U tome je stvar.” Izvukao je lulu od
alžirske ruže i vrećicu Seji duvana. „Mogu da zapalim?”, upita čuvara iz NP-a.
„Ne”, odgovori mu NP-ovac.
Dok je sklanjao lulu i duvan, Al se zapita: „Zamisli da ona dođe ovde na Plac sa šklopocijama
broj tri. Nikad ne bih pomislio.” Iznenada zgrabi Ijana za rame i stisnu ga jako. „Idem tamo da se
predstavim.” Pre nego što je NP-ovac koji ih je čuvao stigao išta da kaže, Al potrča; jurnuo je među
parkirane polovnjake i nestao u trenu. NP-ovac opsova nemoćno i gurnu Ijana vrhom oružja.
Trenutak kasnije Al se ponovo pojavio, pred ulazom u malu kancelariju u kojoj je Nikol stajala i
pričala s Kongrozijanom. Al otvori vrata i ulete unutra.

Ričard Kongrozijan je govorio dok je Al otvarao vrata: „Ali ne mogu da sviram za tebe; užasno
smrdim. Preblizu si mi - molim te, Nikol, draga, odalji se, za boga miloga! “ Kongrozijan ustuknu od
Nikol, podiže pogled, vide Ala i reče molećivo: „Zašto si toliko dugo pokazivao tu šklopociju? Zašto
prosto nismo mogli odmah da poletimo?“
„Izvin’te”, reče Al. Obratio se Nikol: „Ja sam Al Miler. Ja upravljam ovim placem.” Pružio joj je
ruku. Zanemarila je ruku, ali gledala je u njegovom pravcu. „Gospođo Tibadou”, reče Al, „pustite
tipa da ide. Ne zaustavljajte ga. Ima pravo da emigrira ako želi. Ne pretvarajte ljude u robove.” To je
bilo sve što je mogao da smisli; izletelo je iz njega i on zaćuta. Srce mu je lupalo. Kako je Luk
pogrešio. Bila je onoliko lepa koliko je uopšte mogao da zamisli; ovo je potvrdilo sve što je ranije
video tokom jednog kratkog pogleda iz daljine.
Nikol mu reče: „Ovo se tebe ne tiče.”
„Tiče me se”, reče Al. „Bukvalno. Taj čovek je moj kupac.”
Zatim se i Čiku Strajkroku vratio glas. „Gospođo Tibadou, neverovatna čast, da...” Glas mu
zadrhta; progutao je vazduh, tresao se. I nije mogao da nastavi. Ustuknuo je, zaledio se u tišini, kao
da ga je neko isključio. Al oseti gađenje.
„Ja sam bolestan čovek”, promumla Kongrozijan.
„Povedite Ričarda”, reče Nikol visokom zvaničniku NP-a koji je stajao uz nju. „Vraćamo se u
Belu kuću.” A onda reče Alu: „Tvoj mali plac može da ostane otvoren; ne zanimaš nas uopšte. Neki
drugi put, možda… Pogledala ga je, bez pakosti, i, kao što reče, potpuno nezainteresovano.
„Pomerite se”, reče Alu visoki zvaničnik NP-a u sivoj uniformi. „Izlazimo.” Progurao se pored
Ala, držeći Kongrozijana pod ruku, poslovno i čvrsto. Nikol krenu za njima trenutak kasnije, s
rukama u džepovima svog dugog kaputa od leopardove kože. Sada je izgledala zamišljeno, i ućutala
se. Povučena u svoje ćudljive misli.
„Ja sam bolestan čovek”, promumla Kongrozijan još jednom.
Al se obrati Nikol: „Mogu li da dobijem Vaš autogram?” Postupak je bio impulsivan, trzaj
nesvesnog. Besmislen i uzaludan.
„Šta?” Pogledala ga je zapanjeno. A zatim pokaza svoje pravilne bele zube smejući se. „Bože”,
reče, a zatim izađe iz kancelarije za visokim zvaničnikom NP-a i Ričardom Kongrozijanom. Al je
ostao s Čikom Strajkrokom, koji je još uvek pokušavao da dođe do reči kojima bi se izrazio.
„Pretpostavljam da neću dobiti autogram“, Al reče Strajkroku.

57
 „K-kako Vam se čini?”, zamuca Strajkrok.
„Dražesna je”, reče Al.
„Da”, reče Strajkrok. „Neverovatno; nikad nisam očekivao da ću je zaista videti, znate, uživo, u
stvari. Ovo je poput čuda, zar ne mislite?” Prišao je prozoru i zurio za Nikol koja je s Kongrozijanom
i glavešinom iz NP-a išla ka parkiranom transportnom brodu.
„Bilo bi prokleto lako”, reče Al, „zaljubiti se u tu ženu.” I on je posmatrao kako odlazi. Kao i svi
ostali, uključujući odred NP-ovaca. Prelako, pomislio je. Ali - videće je opet, uskoro će on - i Ijan -
svirati na flašama pred njom. Da li se tu nešto promenilo? Nije. Nikol je eksplicitno rekla da niko
nije uhapšen; poništila je naređenje NP-a. Mogao je da ostavi plac otvorenim. NP svakako ide.
Al zapali lulu.
Ijan Dankan stade uz njega i reče: „Pa, Ale, koštala te je prodaje jedne šklopocije.” Po Nikolinom
naređenju, NP ga je pustio; i on je bio slobodan.
Al reče: „Gospodin Strajkrok će je ipak uzeti. Zar ne, gospodine Strajkrok?”
Nakon kraće stanke Čik Strajkrok reče: „Neću. Predomislio sam se.”
„Moć”, reče Al, „te žene...” Opsovao je, glasno i eksplicitno. I vulgarno.
Čik Strajkrok reče: „Hvala, u svakom slučaju. Možda se vidimo nekom drugom prilikom. Tim
povodom.”
„Ludi ste”, reče mu Al, „što dopuštate toj ženi da Vas uplaši da ne emigrirate.”
„Možda”, složi se Čik, klimnuvši.
Očigledno je bilo besmisleno ubeđivati ga. Alu je to bilo jasno; kao i Ijanu. Nikol je preobratila
još jednog, a čak nije ni bila tu da uživa u tome; čak je to nije ni zanimalo. „Natrag na posao, je l’?”,
reče Al.
„Tako je”, klimnu Strajkrok. „Natrag u dosadnu rutinu.”
„Više nikada nećete uspeti da dođete do ovog placa”, reče Al. „Ovo je nedvosmisleno poslednja
šansa koju ćete ikada u svom životu imati da pobegnete.”
„Možda”, reče Čik Strajkrok, klimnuvši mrzovoljno. Ali nije se pomerio.
„Srećno”, reče Al zajedljivo, i rukova se s njim.
„Hvala”, odgovori Čik Strajkrok, bez tračka osmeha.
„Zašto?”, upita ga Al. „Možete li da mi objasnite zašto je tako uticala na Vas?”
„Ne, ne mogu”, reče Strajkrok. „Prosto to osećam. Ne razmišljam. Situacija nije logična.”
Ijan Dankan reče Alu: “I ti to osećaš. Video sam ti izraz lica.”
„Okej!”,reče Al iziritirano. „Pa šta!” udaljio se od njih i stao sam, pušeći lulu i zureći kroz prozor
kancelarije u šklopocije parkirane napolju.

Pitam se, razmišljao je Čik Strajkrok, da li će me Mori primiti nazad. Možda je prekasno; možda sam
prejako zalupio vrata za sobom. Iz javne govornice je nazvao Morija Frauencimera na posao.
Udahnuvši duboko, isprekidano, stajao je stiskajuči slušalicu na uho, čekajući.
„Čik! “, uzviknu Mori Frauencimer kad se pojavio njegov lik. Sijao je, ushićen i mladolik, ozaren
pobedničkim zadovoljstvom koje Čik nikada ranije nije video. „Čoveče, ala mi je drago što si
napokon nazvao! Vraćaj se ovamo, za boga miloga, i...”
„Šta se desilo?”, upita Čik. „Šta je bilo, Mori?”
„Ne mogu da ti kažem. Imamo veliku narudžbinu; to je sve što mogu da kažem preko telefona.
Zapošljavam ljude sa svih strana. Trebaš mi ovde; svi mi trebaju! To je to, Čik, to što smo čekali svih
ovih prokletih godina! “ Mori je izgledao kao da će da zaplače. „Koliko brzo možeš da stigneš
ovamo?”
Zbunjen, Čik odgovori: „Veoma brzo. Pretpostavljam.”
„Takođe”, reče Mori, „zvao je tvoj brat Vins. Probao je da te nađe. Hoće posao. Karp ga je
otpustio ili nešto tako - kako god, traži te na sve strane. Hoće da uskoči ovde, na lice mesta, zajedno
s tobom. A ja sam mu rekao da ako ga ti preporučiš...”
„O, svakako”, reče Čik odsutno. „Vins je prvoklasni tehničar za surogate. Čuj, Mori. Kakva je to
narudžbina koju si dobio?”
Polako, na Morijevom licu se pojavi tajnovit izraz. „Reci ću ti kad dođeš ovamo; zar ne shvataš?
Zato požuri! “
Čik reče: „Nameravao sam da emigriram.”
„Emigriraš, šmemigriraš. S ovim to više ne moraš. Namireni smo do kraja života; dajem ti reč -
ti, ja, tvoj brat, svi! Vidimo se.” Mori naglo prekide vezu; ekran se ugasi.
Mora da je ugovor s vladom, pomisli Čik. Šta god da je, Karp ga je izgubio. Zato je Vins ostao bez
posla. I zato Vins hoće da radi za Morija; on zna.
Sada smo Ge firma, reče Čik u sebi ushićeno. Napokon smo, posle toliko vremena, upali.

58
 Bogu hvala, pomisli, da nisam emigrirao. Vratio sam se baš s ivice, baš u poslednjem trenutku.
Napokon je sreća uz mene, zaključio je.
Ovo je apsolutno najbolji - i najpresudniji - dan u mom životu. U stvari, to je dan koji nikada
neće zaboraviti dok je živ. Kao i njegov šef Mori Frauencimer, odjednom je bio savršeno, potpuno
srećan.
Kasnije, setiće se ovog dana...
Ali on to sada nije znao.
Uostalom, nije imao pristup fon Lesingerovoj opremi.

12

Čik Strajkrok se zavalio u stolicu i rekao ushićeno: „Pa ne znam, Vinse. Možda mogu da ti nađem
posao kod Morija, možda ne.” Potpuno je uživao u situaciji.
Išli su zajedno autom, on i Vins, autobanom, ka Frauencimeru i saradnicima. Njihovo je
centralno kontrolisano, ali privatno vozilo, jurilo, stručno vođeno; u tom pogledu nisu imali o čemu
da brinu i to im je davalo slobodu da se bave važnijim stvarima.
„Ali zapošljavate svakakve ljude”, naglasi Vins.
„Ipak, nisam ja šef”, reče Čik.
„Uradi šta možeš”, reče Vins. „Okej? Zaista bih ti bio zahvalan. Uostalom, Karp će sada biti
planski uništen. Očigledno je.” Imao je čudan, očajan, pokunjen izraz lica koji Čik nikada ranije nije
video. „Naravno, meni je u redu sve što kažeš”, promumlao je. „Neću da te uvaljujem u probleme.”
Razmišljajući o svemu, Čik reče: „Mislim da bi trebalo da resimo i taj problem oko Džuli. Sad
nije ništa nezgodniji trenutak nego inače.”
Njegov brat trznu glavom; Vins je zurio u njega, iskrivljenog lica. „Šta hoćeš da kažeš?”
„Nazovi to delom dogovora”, reče Čik.
Nakon duže pauze Vins reče ukočeno: „Shvatam.”
„Ali”, Vins zadrhta, „Mislim, sam si rekao...”
„Najviše što sam ikada rekao jeste to da me čini nervoznim. Ali sada se psihološki osećam
mnogo sigurnije. Uostalom, trebalo je da dobijem otkaz. Sve se promenilo; sada sam deo kompanije
koja raste, širi se. I obojica to znamo. Unutra sam i to mnogo znači. Mislim da sada mogu da izađem
na kraj s Džuli. U stvari, trebalo bi da imam ženu. To pomaže da se utvrdi status.”
„Hoćeš da kažeš da nameravaš formalno da je oženiš?”
Čik klimnu potvrdno.
„Dobro”, reče Vins napokon. „Zadrži je. Iskreno, boli me uvo za to. Tvoja stvar. Sve dok možeš
da me ubaciš kod Morija Frauencimera; samo to me zanima.”
Čudno, pomisli Čik. Nikada do sada nije video da mu je brat toliko zabrinut za svoju karijeru,
toliko da ne priča ni o čemu drugom. Zabeležio je to u umu; možda to nešto znači.
„Mogu puno da ponudim Frauencimeru”, reče Vins. „Na primer, sticajem okolnosti, znam ime
novog der Altea. Pokupio sam neke glasine kod Karpa, pre nego što sam otišao. Želiš da čuješ?”
Čik reče: „Šta? Novog šta?”
„Novog der Altea. Ili ne razumeš o čemu je taj novi ugovor koji je tvoj šef preuzeo od Karpa?”
Slegnuvši ramenima, Čik reče: „Svakako. Znam. Samo sam se iznenadio.” U ušima mu je zvonilo
od šoka. „Čuj”, uspeo je da izgovori, „briga me da li će se zvati Adolf Hitler van Betoven.” Der Alte;
znači on je sim. Osećao se jako dobro, sada kada je to saznao. Ovaj svet, Zemlja, lepo je mesto za
život, najzad, a on je nameravao da ga iskoristi koliko može. Sada kada je zaista bio Ge.
„Zvaće se Diter Hogben”, reče Vins.
„Uveren sam da Mori zna kako će se zvati”, reče Čik nonšalantno, ali u sebi je još uvek bio
zbunjen. Potpuno.
Sagnuvši se, njegov brat uključi radio u autu. „Već ima nekih vesti o tome.”
„Sumnjam da će ih biti tako brzo”, reče Čik.
„Tiše! “ Njegov brat pojača zvuk. Išla je vest. Znači, sada će ih svako, širom SEAD-a, čuti. Čik se
osećao pomalo razočarano.
„... blagi srčani udar koji su otkrili doktori desio se oko tri ujutru i on je izazvao opravdan strah
da Her Kalbflajš možda neće ostati ceo mandat na položaju. Stanje der Alteovog srca i
kardiovaskularnog sistema je predmet nagađanja, a ovaj neočekivani srčani udar desio se u
trenutku kada...” Glas na radiju je nastavio da priča. Vins i Čik razmeniše poglede i zatim obojica
prasnuše u smeh. Svesno i prisno.
„Neće dugo trebati”, reče Čik. Stari je u odlasku; upravo je objavljeno prvo u nizu saopštenja za

59
javnost. Proces je išao ustaljenim tokom, prilično predvidljivo. Prvo, blagi, inicijalni srčani udar,
koji se desi iznenada, za koji se prvo misli da je samo problem s varenjem - to kod ljudi izazove šok,
ali ih istovremeno sve i pripremi, da se naviknu na pomisao. Beovima se moralo pristupiti na
ovakav način; bila je to tradicija, a funkcionisala je bez problema, efikasno. Kao i svaki prethodni
put.
Sve je sređeno, pomisli Čik. Eliminisanje der Altea, ko dobija Džuli, u kojoj firmi brat i ja
radimo... ništa nije ostalo nedovršeno, problematično i nepotpuno.
A opet...
Recimo da je emigrirao. Gde bi sada bio? Od čega bi mu se sastojao život? On i Ričard
Kongrozijan... kolonisti u dalekoj zemlji. Ali nije bilo svrhe razmišljati o tome, jer je odbacio tu
ideju; nije emigrirao i trenutak izbora je sada prošao. Odagnao je tu pomisao i usredsredio se na ono
što mu je bilo nadohvat ruke.
„Videćeš da je mnogo drugačije, raditi za malu firmu”, on reče Vinsu, „umesto za Kartel.
Anonimnost, bezlična birokratija...”
„Ćuti! “, prekinu ga Vins. „Evo još jedne vesti.” Opet je pojačao radio u kolima. „.. .zbog njegove
bolesti, dužnosti je preuzeo potpredsednik i podrazumeva se da će ubrzo biti raspisani posebni
izbori. Stanje doktora Rudija Kalbflajša u međuvremenu ostaje...”
„Neće nam dati puno vremena”, reče Vins, mršteći se nervozno i grizući donju usnu.
„Možemo mi to”, reče Čik. Nije bio zabrinut. Mori će naći način; njegov šef će uspeti, sada kad
mu je data šansa.
Neuspeh, sada kada se desio preokret, prosto nije bio moguć. Za bilo koga od njih.
Ne daj bože da počne o tome da brine!

Smešten u veliku plavu fotelju, Reichsmarschall je razmišljao o Nikolinom predlogu. Nikol je,
srknuvši ledeni čaj, čekala u tišini, u svojoj autentičnoj direktorskoj stolici na drugom kraju sobe s
lotosima u Beloj kući.
„To što tražite”, reče Gering konačno, „nije ništa drugo do odbacivanje zakletve Adolfu Hitleru.
Zar ne razumete Führer Prinzip, princip vođe? Možda bih mogao da vam ga objasnim. Na primer,
zamislite brod u kojem...”
„Ne želim predavanje”, brecnu se Nikol. „Želim odluku. Ili ne možete da se odlučite? Da li ste
izgubili tu sposobnost?”
„Ali, ako uradimo ovo”, reče Gering, „nismo ništa bolji od organizatora Julske zavere. Štaviše,
morali bismo da postavimo bombu upravo onako kako su oni to uradili ili će uraditi, kako god da se
izrazimo.” Umorno je protrljao čelo. „To mi je naročito teško. Čemu takva žurba?”
„Jer želim da se to reši”, reče Nikol.
Gering uzdahnu. „Znate, naša najveća greška u nacističkoj Nemačkoj jeste naš neuspeh da na
odgovarajući način ukrotimo sposobnosti žena. Potisnuli smo ih u kuhinju i spavaću sobu. Nisu
istinski bile iskorišćene u ratne svrhe, u administraciji, ili proizvodnji, ili u okviru aparata Partije.
Kad pogledam Vas mogu da vidim kakvu smo strašnu grešku načinili.”
„Ukoliko ne donesete odluku tokom narednih šest sati”, reče Nikol, „naložiću da Vas fon
Lesingerovi tehničari vrate u Doba varvarstva i svaki dogovor koji smo mogli...”
Načinila je oštar pokret kojim je pokazala sečenje koje je Gering pogledao sa strepnjom. „Sve je
gotovo. “
„Prosto nemam ovlašćenja”, zausti Gering.
„Čujte”, ona se nagnu ka njemu, „bolje bi bilo da imate. Šta ste mislili, šta Vam je prošlo kroz um
kada ste videli svoju veliku naduvanu lešinu kako leži u zatvorskoj deliji u Nirnbergu? Imate izbor;
to, ili preuzimanje ovlašćenja da pregovarate sa mnom.” Zatim se zavalila i srknula još malo ledenog
čaja.
Gering reče promuklo: „Ja - razmisliću još o tome. Tokom narednih par sati. Hvala za
produženje roka. Lično, nemam ništa protiv Jevreja. Bio bih prilično voljan da...”
„Onda učinite tako.” Nikol ustade. Reichsmarschall je sedeo mlitavo, duboko zamišljen,
očigledno nesvesan da je ustala. Izašla je iz sobe i ostavila ga za sobom. Kakav sumoran čovek,
prezira vredan, pomisli ona. Ustrojen ustrojstvom moći u Trećem rajhu; nesposoban da bilo šta
samostalno uradi kao jedinstvena osoba - nije ni čudo što su izgubili rat. A kad čovek pomisli da je u
Prvom svetskom ratu bio galantni hrabri avijatičar, pripadnik Rihtofenovog Letećeg cirkusa, koji je
vozio one majušne, krhke avione od žice i drveta. Da ne poveruješ da je to isti čovek...
Kroz prozor Bele kuće videla je gomilu pred kapijama. Radoznalci, koji su tu bili zbog Rudijeve
„bolesti” . Nikol se istog trena nasmešila. Čuvari na kapiji... čuvaju stražu. Od sada će biti tamo, dan
i noć, kao da čekaju u redu da dođu do karata za mesta za sedenje na Svetskom prvenstvu, dok

60
Kalbflajš ne „umre”. A zatim će tiho da nestanu.
Sam bog zna zašto su došli. Zar nisu imali nešto drugo da rade? Pitala se u vezi s njima mnogo
puta do sada, u prethodnim prilikama. Da li su to uvek bili isti ljudi? Interesantna pomisao.
Skrenula je iza ćoška - i našla se licem u lice s Bertoldom Golcom.
„Požurio sam ovamo čim sam čuo”, reče Golc, polako. „Znači, matori se kočoperio tokom svog
kratkog veka i sada će da bude otperjan. Nije dugo trajao, ovaj put. A zameniće ga Her Hogben,
izvesni mitski, nepostojeći konstrukt prigodnog naziva. Svraćao sam u Frauencimer verke; tamo
pucaju na veliko.”
„Šta tražiš ovde?”, upita Nikol.
Golc slegnu ramenima. „Razgovor, valjda. Beskrajno uživam u čavrljanju s tobom. Ali, ipak,
došao sam iz određenog razloga; da te upozorim. Karp und zonen već ima agenta u Frauencimer
verkeu.”
„Svesna sam toga”, reče Nikol. „I ne govori da je firma Frauencimer ’verke’. Premali su da bi bili
kartel.”
„Kartel može da bude mali. Bitno je da drže monopol; nema konkurencije - Frauencimer je
dobio sve. A sad, Nikol, bolje me poslušaj; bolje kaži svojim tehničarima za fon Lesingera da
pogledaju unapred događaje vezane za Frauencimerove ljude. Najmanje naredna dva meseca.
Mislim da ćeš se iznenaditi. Karp neće tako lako odustati; trebalo bi da imaš to na umu.”
„Držimo situaciju pod...”
„Ne, ne držite”, reče Golc. „Ništa ne držite pod kontrolom. Pogledaj unapred i videćeš. Postajete
sami sebi dovoljni, poput velike debele mačke.” Primetio je kada je dodirnula alarmno dugme na
vratu i usta mu se raširiše u osmeh. „Alarm, Niki? Zbog mene? Pa, čini mi se da ću da krenem. Usput
- čestitam što si zaustavila Kongrozijana pre nego što je emigrirao. To ti je bio istinski genijalan
potez. Međutim - još uvek ne znaš, ali tvoja klopka za Kongrozijana je u stvarnosti prouzrokovala
malo više nego što ste predvideli. Molim te upotrebi fon Lesingerovu opremu; zaista je od
neprocenjive vrednosti u ovakvim situacijama.”
Dva NP-ovca obučena u sivo pojaviše se na kraju hodnika. Nikol im hitro dade znak i oni
posegnuše za pištoljima.
Zevajući, Golc nestade.
„Otišao je”, reče Nikol ljudima iz NP-a, optužujućim tonom. Naravno da je Golc nestao;
očekivala je to. Ali bar je razgovor bio prekinut; bilo joj je dosta njegovog prisustva.
Trebalo bi da se vratimo, pomisli Nikol, u Golcovo detinjstvo i onda ga uništimo. Ali Golc je to
predvideo. Još odavno je tamo, od vremena svog rođenja do kasnog detinjstva. Čuva sebe, obučava
se, pevucka svojoj dečjoj verziji; koristeći fon Lesingerov princip Golc je, u stvari, postao sam sebi
roditelj. Bio je svoj lični stalni pratilac, sopstveni Aristotel, tokom prvih petnaest godina svog života,
i iz tog razloga je mladog Golca bilo nemoguće iznenaditi.
Iznenađenje. To je element koji je fon Lesinger gotovo ukinuo u politici. Sada je sve bilo čist
uzrok i posledica. Bar se nadala da je tako.
„Gospođo Tibadou”, reče jedan od ljudi iz NP-a, tonom izrazitog poštovanja, „Čovek iz A. G.
Hemija želi da Vas vidi. Izvesni gospodin Meril Džud. Doveli smo ga.”
„O, da”, reče Nikol, klimnuvši potvrdno. Imala je zakazan sastanak s njim; Džud je imao neke
sveže ideje za lečenje Ričarda Kongrozijana. Psihohemičar je kontaktirao Belu kuću čim je saznao da
su pronašli Kongrozijana. „Hvala”, reče i krenu ka sobi s kalifornijskim bulkama, gde je trebalo da
se sastane s Džudom.
Nek su prokleti ti Karpovi, Anton i Feliks, pomislila je dok je žurila niz hodnik zastrt tepihom, s
dvojicom NP-ovaca koji su išli za njom. Recimo da pokušaju da sabotiraju Projekat Diter Hogben -
možda je Golc u pravu: možda treba da krenemo na njih! Ali tako su jaki. I tako sposobni. Karpovi,
otac i sin, stari su profesionalci u tom poslu, čak duže od nje.
Pitam se šta je Golc u stvari imao na umu, razmišljala je. Kada je rekao da smo u stvarnosti
prouzrokovali mnogo više nego što smo predvideli kada smo povratili vlasništvo nad Ričardom
Kongrozijanom. Nešto što ima veze s Luckastim Lukom? Još jedan, loš koliko i Karpovi i Golc; još
jedan pirat i nihilista, koji radi za sebe na račun države. Kako je sve postalo komplikovano, a tu je još
bio i nezavršeni, gnjavatorski dogovor s Geringom koji se isticao iznad svih ostalih. Reichsmarschall
prosto nije mogao da odluči i nije, nikada neće odlučiti, a njegova odluka je zaustavljala točkice,
držeći joj pažnju na tome, i to po prevelikoj ceni. Ukoliko Gering ne odluči do večeras...
Biće, kako ga je uverila, vraćen u svoje doba do osam večeras. Umešan u izgubljeni rat koji će ga
na kraju - i toga će veoma bil i svestan - koštati sopstvenog debelog života.
Postaraću se da Gering dobije tačno šta mu pripada, pomislila je besno. I Golc i Karpovi. Svi,
uključujući i Luckastog Luka. Ali to mora biti urađeno pažljivo, sve rešeno po redu. Sada je imala
važniji problem, u vezi s Kongrozijanom.

61
 Užurbano je ušla u sobu s kalifornijskim bulkama i pozdravila psihohemičara iz A. G. Hemija,
Merila Džuda.

Dok je spavao Ijan Dankan je usnio užasan san. Odvratna starica sa zelenkastim, naboranim
kandžama grabila je ka njemu, cvileći da uradi nešto - nije razumeo šta, jer su joj nerazgovetan glas,
i reči, gubili jasnoću, progutani ustima sa slomljenim zubima, izgubljeni u uvijenoj niti pljuvačke
koja joj je curila niz bradu. Borio se da se oslobodi, da se probudi iz dremeža, da pobegne od nje...
„Isuse”, Alov mrzovoljni glas probio se do njega kroz nivoe polusvesnog stanja. „Budi se!
Moramo da mičemo plac; treba da smo u Beloj kući za manje od tri sata.”
Nikol, shvatio je Ijan dok se pospan pridizao. Nju sam sanjao; staru i uvelu, sa suvim,
skvrčenim, smrtno usahlim bradavicama, ali ipak nju. „Okej”, promumla dok je nesigurno ustajao.
„Nisam, do vraga, ni hteo da zaspim. Da znaš da mi se obilo o glavu; sanjao sam užasan san o Nikol,
Ale. Čuj, šta ako je stvarno matora, uprkos onome što smo videli? Recimo, ako je to trik,
projektovana iluzija. Hoću da kažem...”
„Nastupićemo”, reče Al. „Sviraćemo flaše.”
„Ali ja to ne bih preživeo”, reče Ijan Dankan. „Moja sposobnost prilagođavanja je prosto previše
nepouzdana. Ovo se pretvara u košmar; Luk kontroliše papulu, a Nikol je možda stara - ima li smisla
ići dalje? Zar ne možemo prosto da nastavimo da je gledamo na televizijskom ekranu? Meni je to
dovoljno. To želim, sliku. Okej?”
„Ne”, reče Al istrajno. „Moramo ovo da uradimo do kraja. Zapamti, uvek možeš da emigriraš na
Mars; imamo sredstva za to nadohvat ruke. “
Plac se već podigao, već se kretao ka istočnoj obali i Vašingtonu.
Kad su sleteli, Harold Slezak, okruglast, vedar čovečuljak, dočekao ih je srdačno; rukovao se s
njima, opuštajući ih pričom dok su išli ka sporednom ulazu u Belu kuću. „Program vam je
ambiciozan“, mrmljao je, „ali možete ga ostvariti, meni je u redu, nama ovde, prvoj dami mislim, a
naročito je prva dama veliki entuzijasta kad je u pitanju bilo koji oblik originalne umetnosti. Prema
vašim biografskim podacima, vas dvojica ste detaljno izučili snimke na primitivnim diskovima s
početka dvadesetog veka sve od 1920. godine, svih svirača flaša koji su preostali od američkog
Građanskog rata, tako da ste autentični svirači flaša, osim, naravno, što svirate klasiku, a ne
narodnu muziku.“
„Da, gospodine“, reče Al.
„Možete li, ipak, da provučete jednu narodnu pesmu?”, upita Slezak dok su prolazili pored
čuvara iz NP-a na sporednom ulazu i ulazili u Belu kuću, u dugi, tihi hodnik s veštačkim svećama
postavljenim naizmenično. „Na primer, predlažemo ’Spavaj, moja Sara Džejn’. Imate li je na
repertoaru? Kojim slučajem?11
„Imamo”, reče Al odsečno. Na licu mu se pojavi izraz gađenja, ali smesta nestade.
„Dobro“, reče Slezak, gurkajući ih ljubazno ispred sebe. „Mogu li da pitam šta je ovo stvorenje
koje nosite?“ Odmerio je papulu s blagim podozrenjem. „Je li živo?“
„To je naša totemska životinja”, reče Al.
„Hoćete da kažete amajlija? Maskota?”
„Upravo tako”, reče Al. „Ona nam ublažava nervozu.” Potapkao je papulu po glavi. „Ona je i deo
nastupa; igra dok sviramo. Znate, poput majmuna.”
„E, nek sam proklet”, reče Slezak, kojem se ponovo čuo entuzijazam u glasu. „Sad razumem.
Nikol će biti oduševljena; obožava krznene stvari.” Pridržao im je vrata da uđu.
A unutra je sedela ona.
Ijan Dankan se zapitao, kako je Luk mogao toliko da pogreši? Izgledala je još lepše nego kad su
je nakratko videli na placu, a u poređenju sa slikom na TV-u, izgledala je još upečatljivije. To je bila
osnovna razlika, neverovatna autentičnost njene pojave, stvarnost registrovana čulima. Čula su
oseđala razliku. Sedela je, u izbledelim plavim pamučnim pantalonama, s mokasinama na
majušnim stopalima, u nehajno zakopčanoj beloj košulji, kroz koju je video - ili je umišljao da vidi -
njenu preplanulu, glatku kožu. Kako je neformalna bila, pomisli Ijan. Bez pretvaranja ili taštine.
Kratko ošišane kose, koja je isticala njen predivno oblikovani vrat i uši - koje su ga fascinirale,
potpuno mu zaokupljale pažnju. A tako je, razmišljao je, prokleto mlada. Izgledala je kao da joj
nema ni dvadeset. Pitao se da li ga se kojim čudom sećala. Ili Ala.
„Nikol”, reče Slezak, „ovo su klasičari na flašama.”
Podigla je pogled, pogledala ih iskosa; čitala je Tajms. Zatim se nasmešila srdačno. „Dobar dan”,
reče. „Da li ste ručali? Možemo da vas poslužimo kanadskom slaninom, pecivom i kafom da
prezalogajite, ukoliko želite.” Začudo, činilo se da joj glas ne dolazi od nje; materijalizovao se u
gornjem delu prostorije, gotovo kod tavanice. Pogledavši u tom pravcu, Ijan vide niz zvučnika i

62
zaključi zapanjeno da ih je od Nikol odvajala staklena ili plastična pregrada, kao bezbednosna mera.
Osetio je razočaranje, ali je ipak razumeo zašto je to bilo neophodno. Da joj se nešto desi...
„Jeli smo, gospođo Tibadou”, reče Al. „Hvala.” I on je gledao u zvučnike.
Jeli smo, gospođo Tibadou, Ijan Dankan pomisli mahnito. Zar nije obrnuto, u stvari? Zar ne
treba ona, koja sedi ovde u plavim pantalonama i košulji, zar ne treba ona da proždere nas? Čudna
pomisao.
„Vidi”, Nikol reče Haroldu Slezaku. „Imaju jedno od onih papulica uz sebe - zar to neće biti
zabavno?“ Zatim se obratila Alu: „Mogu li da je vidim? Pustite je da dođe ovamo.” Dala je znak i
providni zid je počeo da se diže.
Al je spustio papulu i ona cupkajući krenu ka Nikol, ispod podignute bezbednosne pregrade;
skočila je i sledećeg trena Nikol ju je držala u svojim snažnim, veštim rukama, gledajući je s pažnjom
kao da zuri duboko u njenu unutrašnjost.
„Izem ga”, reče ona, „nije živa; ovo je samo igračka.”
„Nijedna nije opstala”, objasni Al. „Koliko znamo. Ali ovo je autentičan model, izrađen na
osnovu fosilnih ostataka nađenih na Marsu.” Zakoračio je ka njoj...
Pregrada se naglo spustila. Al je bio odsečen od papule i stajao je zureći blentavo, izgledajući
veoma uzrujano. Zatim, kao da mu je proradio instinkt, dodirnuo je kontrole na pojasu. Papula
kliznu iz Nikolinih ruku i nezgrapno skoči na pod. Nikol uskliknu iznenađeno, oči joj se zacakliše.
„Želiš li jednu, Niki?”, upita Harold Slezak. „Svakako ti možemo nabaviti jednu, čak nekoliko.”
„Šta ume da radi?”, upita Nikol.
Slezak promrmlja; „Pleše, gospoja, kada sviraju oseća ritam u kostima je li tako, gospodine
Dankane? Možda biste mogli da odsvirate nešto sada, neki kraći komad, da pokažete gospođi
Tibadou.”
Energično je protrljao svoje mesnate šake, klimnuvši Ijanu i Alu.
„S-svakako”, reče Al. On i Ijan razmeniše poglede. „Ovaj, mogli bismo da odsviramo onaj mali
Šubertov komad, onaj aranžman za ’Pastrmku’. Dobro, Ijane, spremi se.” Otkopčao je zaštitnu
kutiju i izvadio flašu, podigao je i uhvatio na čudan način. Ijan učini isto to. „Ja sam Al Miler, za
prvom flašom”, reče Al. „A pored mene je moj partner, Ijan Dankan, za drugom flašom. Izvodimo
vam koncert omiljenih klasičnih dela, počevši od Šuberta.”
Bamp bamp-bamp BAMP-BAMP baamp bump, ba-bamp-bamp bap-bap-bap-bap-bappppp...
Nikol iznenada reče: „Sad sam se setila gde sam vec videla vas dvojicu. Naročito Vas, gospodine
Mileru.”
Spustivši flaše, čekali su zabrinuto.
„Na onom placu za šklopocije”, reče Nikol. „Kad sam došla da pokupim Ričarda. Obratili ste mi
se; rekli ste mi da ostavim Ričarda na miru.”
„Jesam”, priznade Al.
„Zar ste mislili da vas se neću setiti?”, upita Nikol. „Za boga miloga?”
Al reče: „Viđate puno ljudi...”
„Ali dobro pamtim”, reče Nikol. „Čak i one koji nisu preterano bitni. Trebalo je malko da
sačekate pre nego što ste se pojavili ovde...ili vam nije stalo.”
„Stalo nam je”, reče Al. „Veoma nam je stalo.”
Dugo ih je gledala. „Muzičari su čudni ljudi”, napokon reče naglas. „Primetila sam da ne
razmišljaju kao drugi ljudi. Žive u svom ličnom fantastičnom svetu, poput Ričarda. On je najgori. Ali
je i najbolji, najkvalitetniji muzičar u Beloj kući. Možda to ide jedno s drugim; ne znam, nemam
nikakvu teoriju o tome. Neko bi definitivno trebalo da to naučno prouči i reši dilemu jednom za
svagda. Pa, nastavite svoju tačku.”
„Dobro“, reče Al, bacivši pogled ka Ijanu.
„Nisi mi rekao da si joj to kazao“, reče Ijan. „Da si je pitao da ostavi Kongrozijana na miru - nisi
ni spomenuo.“
„Mislio sam da znaš; mislio sam da si bio tamo i da si čuo.“ Al slegnu ramenima. „Uostalom,
nisam mislio da će me se setiti.“ Očigledno, to mu se činilo neverovatnim; crte lica mu se iskriviše u
lavirint neverice.
Počeše opet da sviraju.
Bamp-bamp-bump BAMP-BAMP baaamp bamp...
Nikol se zakikota.
Nismo uspeli, pomisli Ian. Bože, desilo se najgore što je moglo da se desi; ispali smo smešni.
Prestade da svira; Al je nastavio, obraza crvenih i naduvanih od napornog sviranja. Izgleda da nije
bio svestan da je Nikol držala ruku tako da prikrije smeh, jer su joj bili zabavni i oni i njihov trud. Al
je i dalje svirao, sam, do kraja komada, a zatim i on spusti flašu.
„Papula”, reče Nikol, stoje ozbiljnije mogla. „Nije igrala. Ni jedan jedini korak - zašto?“ A zatim

63
se opet nasmeja, ne mogavši da se suzdrži.
Al reče ukočeno: „Ja - ne kontrolišem je; sada funkcioniše na daljinski.“ Zatim reče Ijanu: „Luk
je kontroliše, još uvek.“ Okrenuo se ka papuli i glasno rekao: „Bolje bi ti bilo da igraš.“
„E, stvarno, ovo je sjajno“, reče Nikol. „Vidi“, reče ženi koja joj se upravo pridružila; bila je to
Dženet Rajmer - Ijan ju je prepoznao. „Mora da jepreklinje da zaigra. Igraj, kako god da se zoveš,
papularo s Marsa, ili pre imitacijo papulare s Marsa.“ Ćušnula je papulu vrhom mokasine, pokušavši
time da je pokrene. „Hajde, sintentičko, prastaro, slatko stvorenjce, napravljeno od žica. Molim te.”
Ćušnula ju je malo jače.
Papula skoči na nju. Ujela ju je.
Nikol vrisnu. Iza nje se začu oštar pucanj i papula se raspade u komade na sve strane. Pojavio se
NP- ovac iz Bele kuće, s puškom u rukama, posmatrajući nju i lebdede komadiće; na licu mu je bio
smiren izraz, ali ruke i puška su podrhtavali. Al poče da psuje sebi u bradu, pevušeći reči poput
pesmice, iznova i iznova, iste tri ili četiri reči, neprekidno.
„Luk”, reče zatim Ijanu. „On je to uradio. Osveta. Propali smo.” Izgledao je neobično staro,
pogrbljeno, istrošeno.
Nesvesno je počeo da pakuje svoju flašu, mehanički praveći pokrete, jedan za drugim.
„Uhapšeni ste”, reče drugi NP-ovac iz Bele kuće, koji se pojavio iza njih, uperivši pušku u njih.
„Svakako“, reče Al bezvoljno, klimajući, bezizražajno. „Nemamo ništa s tim pa nas uhapsite.”
Ustavši uz pomoć Dženet Rajmer, Nikol krenu polako ka Alu i Ijanu. Zastala je ispred prozirne
pregrade. „Da li me je ujela zato što sam se nasmejala?“, upitala je tiho.
Slezak je stajao i brisao čelo. Ništa nije govorio; samo je zurio u sve njih preneraženo.
„Žao mi je”, reče Nikol. Naljutila sam je, je l’ da? Šteta; uživali bismo u vašem nastupu. Večeras
nakon večere. “
„To je uradio Luk“, reče joj Al.
„’Luk’.” Nikol ih je odmeravala. „Da, tako je; tvoj poslodavac.” Zatim se obrati Dženet Rajmer:
„Pretpostavljam da bi bilo bolje da i njega uhapsimo. Šta ti misliš?“
„Kako ti kažeš“, reče Dženet Rajmer, bleda i prestrašena.
Nikol reče: „Cela ova priča sa flašama... to je samo pokriće za neprijateljsku akciju protiv nas, zar
ne? Zločin protiv države. Moraćomo ponovo da razmotrimo celu filozofiju pozivanja izvođača da
nastupaju ovde - verovatno je to bila greška od samog početka. Omogućava preveliku blizinu svima
koji imaju neprijateljske namere. Žao mi je.” Izgledala je tužno, sada; prekrstila je ruke i stajala,
ljuljajući se napred- nazad, odsutno.
„Verujte mi, Nikol...”, zausti Al.
Zamišljena, reče sebi u bradu: „Ja nisam Nikol. Ne zovite me tako. Nikol Tibadou je umrla pre
mnogo godina. Ja sam Kejt Rupert, četvrta po redu koja je zauzela njeno mesto. Ja sam samo
glumica koja dovoljno liči na pravu Nikol da bih mogla da obavljam ovaj posao, a ponekad, kad se
desi ovako nešto, poželim da nije tako. Nemam pravu moć, u pravom smislu. Postoji savet koji
upravlja... Nikad ih ne vidim; ne zanimam ih, niti oni zanimaju mene. Tako da smo kvit.”
Nakon kratke pauze Al reče: „Koliko - je bilo pokušaja napada na Vas?”
„Šest ili sedam”, reče ona. „Zaboravila sam tačan broj. Iz psiholoških razloga. Nerešeni Edipovi
kompleksi ili nešto bizarno poput toga. Ne zanima me.” Potom se okrenula ka NP-ovcu; sada joj je
nekoliko odreda bilo nadohvat ruke. Pokazavši ka Alu i Ijanu, Nikol reče: „Čini mi se da ne znaju šta
se dešava. Možda su nevini.” Zatim reče Haroldu Slezaku i Džener Rajmer: „Moraju li da budu
uništeni? Ne vidim zašto im samo ne bismo uklonili deo memorijskih ćelija u mozgu i pustili ih da
idu. Zašto to ne bi bilo dovoljno?”
Slezak okrznu pogledom Dženet Rajmer, zatim slegnu ramenima. „Ako tako želiš.”
„Da”, reče Nikol. „Želela bih tako. To bi mi olakšalo posao. Vodite ih u Medicinski centar u
Betesdi, a onda ih oslobodite. A sad nastavljamo; napravimo mesta za sledeći nastup.”
NP-ovac ćušnu Ijana puškom u leđa. „Niz hodnik, moliću.”
„Dobro”, uspeo je Ijan da prozbori, čvrsto držeći flašu. Ali, šta se dogodilo? - pitao se. Nije mi
baš jasno. Ova žena nije zaista Nikol, a što je još gore, prave Nikol nema nigde: postoji samo slika na
TV-u, medijska iluzija, a iza toga, iza nje, vlada potpuno druga grupa ljudi. Neka vrsta
korporativnog tela. Ali ko su oni i kako su stekli moć? Koliko dugo je već imaju? Hoćemo li ikada
saznati? Tako smo daleko dogurali; gotovo da smo shvatili šta se zaista događa. Stvarnost iza iluzije,
tajne koje su skrivane od nas čitav život. Zar ne mogu da nam kažu i ostalo? Mora da nema još
mnogo toga. A i šta bi to sada promenilo?
„Zbogom”, reče mu Al.
„Š-šta?”, reče on, užasnut. „Zašto to kažeš? Pustiće nas, zar ne?”
Al reče: „Nećemo se sećati jedan drugog. Dajem ti reč; neće nam biti dozvoljeno da zadržimo
takva sećanja. Stoga...” Pružio mu je ruku. „Stoga, zbogom, Ijane. Stigli smo do Bele kuće, zar ne?

64
Nećeš se ni toga sećati, ali to je ipak istina; uspeli smo to da uradimo.” Usta mu se razvukoše u
iskrivljen kez.
„Krećite”, reče NP-ovac obojici.
Još uvek - bez ikakve svrhe - držeći svoje flaše, Al Miler i Ijan Dankan krenuše korak po korak
niz hodnik, u pravcu izlaznih vrata i crnog lekarskog kombija za koji su znali da ih čeka s druge
strane. Bila je noć i Ijan Dankan se zatekao na uglu prazne ulice, smrznut i tresući se, trepćući pod
jarkobelim svetlima perona za ukrcavanje u javni prevoz. Šta ja radim ovde? - zapitao se, zbunjen.
Pogledao je na sat; bilo je osam uveče. Trebalo bi da sam na Sastanku svih duša, zar ne? - pomislio
je ošamućeno.
Ne smem da propustim još jedan, zaključio je. Dva zaredom - kazna je ogromna; ekonomska
propast. Počeo je da hoda.
Poznata zgrada, Abraham Linkoln sa svojom mrežom kula i prozora, pružala se pred njim, nije
bila daleko pa je požurio, dišući duboko, nastojeći da drži dobar tempo koraka. Mora da je gotovo,
pomislio je. Svetla u velikoj centralnoj sali nisu bila upaljena. Do vraga, uzdahnuo je, očajan.
„Su se završile Sve duše?”, upita vratara dok je ulazio u predvorje, pružajući identifikacionu
karticu zvaničnom čitaču.
„Malo ste se zbunili, gospodine Dankan”, reče Vins Strajkrok. „Sve duše su bile sinoć; danas je
petak.”
Nešto nije u redu, primeti Ijan. Ali ne reče ništa; samo klimnu glavom i pohita ka liftu.
Dok je izlazio iz lifta na svom spratu, jedna vrata se otvoriše i pozva ga skriveno obličje. „Hej,
Dankane! “
Bio je to stanar po imenu Korli, kojeg je jedva poznavao. Pošto je susret poput ovog mogao da
bude katastrofalan, Ijan mu je prišao oprezno. „Šta je bilo?”
„Glasina”, reče Korli brzo, glasom ispunjenim strahom. „O tvom poslednjem relpol testu - neka
nepravilnost. Sutra će te probuditi u pet ili šest ujutru i dati ti nenajavljeni relpol test.” Pogledao je
uz i niz hodnik. „Pogledaj kasne osamdesete, a naročito religijsko-kolektivistički pokret. Kontaš?”
„Svakako”, reče Ijan zahvalno. „I hvala puno. Možda mogu da uzvratim...” Zastade, jer se Korli
ponovo vratio u svoj stan i zatvorio vrata. Ijan je stajao sam.
Svakako, baš lepo od njega, pomislio je kad je nastavio da korača. Verovatno mi je spasao kožu,
sprečio da me na silu izbace odavde, zauvek.
Kada je stigao do svog stana raskomotio se, sa svim udžbenicima o političkoj istoriji Sjedinjenih
Država poredanim ispred sebe. Učiću celu noć, odlučio je. Moram da položim test; nemam izbora.
Da bi ostao budan, uključio je TV. Toplo, poznato biće, prisustvo prve dame, smesta se pojavilo
u kadru i počelo da ispunjava sobu.
„... a na našoj muzičkoj večeri”, govorila je, „imaćemo kvartet saksofonista koji će izvoditi teme
iz Vagnerovih opera, uključujući i moju omiljenu, die Meistersinger. Uverena sam da će nam svima
veoma prijati i da ce to svakako biti nezaboravno iskustvo. A, nakon toga, organizovala sam da još
jednom dovedu vašeg starog miljenika, svetski poznatog čelistu, Henrija Leklera, koji će izvoditi
Džeroma Kerna i Kola Portera.” Nasmešila se i iza gomile udžbenika, Ijan Dankan joj je uzvratio
osmeh.
Pitam se kako bi bilo svirati u Beloj kući, razmišljao je. Nastupiti pred prvom damom. Šteta što
nikada nisam naučio da sviram neki muzički instrument. Ne umem da glumim, da pišem pesme, da
igram, niti da sviram - ništa. I čemu mogu da se nadam? E, da sam potekao iz porodice muzičara, da
sam imao oca ili majku da me nauče...
Natmuren, nažvrljao je nekoliko beleški o usponu francuske Hrišćansko-fašističke partije 1975.
godine. A onda, kao i obično, privučen TV-om, spustio je olovku i okrenuo stolicu tako da gleda u
njega. Nikol je sada pokazivala pločicu od holandskog porcelana iz Delfta koju je, kako je objasnila,
pokupila u jednoj radnjici u Švajnfurtu u Nemačkoj. Baš je imala divne jasne boje... posmatrao je,
fasciniran, kako njeni dugi, vitki prsti miluju sjajnu površinu pečenog emajla na pločici.
„Pogledajte pločicu”, mrmljala je Nikol promuklim glasom. „Zar ne biste poželeli da i vi imate
takvu pločicu? Zar nije divna?”
„Jeste”, reče Ijan Dankan.
„Koliko vas bi volelo da jednog dana vidi ovakvu pločicu?”, upita Nikol. „Podignite ruke.”
Ijan podiže ruku pun nade.
„Oh, svi vi”, reče Nikol, smešeći se prisnim blistavim osmehom. „Pa, možda ćemo kasnije ići u
još jedan obilazak Bele kuće. Da li bi vam se to dopalo?”
Poskakujući u stolici, Ijan reče: „Da, to bi mi se dopalo! “
Činilo mu se da se smeši direktno njemu s televizijskog ekrana. I on joj uzvrati osmeh. A onda,
snebivajući se, osećajući kako se ogroman teret spušta na njega, konačno se okrenuo ka svojim
udžbenicima. Natrag u okrutnu stvarnost beskrajnog svakodnevnog života.

65
 Nešto lupi u prozor stana i pozva ga tihi glas: „Ijane Dankane, nemam puno vremena! “
U tami noći video je rotirajuće obličje kako se zanosi, konstrukciju u obliku jajeta kako lebdi. Iz
nje mu mahnu neki čovek energično, još uvek ga pozivajući. Jaje je ispustilo prigušeni zvuk -
puć-puć - motori su mu prešli u ler kad je čovek odgurnuo vrata vozila i izdigao se kroz njih.
Zar su mi već za petama zbog ovog testa? - zapita se Ijan Dankan. Ustao je, osetivši se
bespomoćno. Tako brzo... Nisam spreman, još uvek.
Besno, čovek u vozilu poče da okreće motore sve dok njihov postojani beli plamen iz auspuha ne
dotače površinu zgrade; zgrada se zatrese i odvališe se delovi maltera. Sam prozor se raspao kada je
vrelina motora prešla preko njega. Kroz načinjenu rupu čovek viknu još jednom, pokušavajući da
probudi utrnula čula Ijana Dankana.
„Hej, Dankane! Požuri! Drugar ti je već sa mnom; na putu je u drugom brodu!” Čovek, stariji,
odeven u skupo plavo prugasto odelo od prirodnih vlakana koje je već pomalo izašlo iz mode,
spustio se spretno s lebdećeg jajolikog vozila i uskočio u sobu dočekavši se na noge. „Moramo da
krenemo da bismo uspeli da odemo. Ne sećaš me se? Ne seća me se ni Al.”’
Ijan Dankan je zurio u njega, pitajući se ko je on i ko je Al.
„Mamini psiholozi su vas dobro obradili”, čovek u godinama reče zadihano. „Ta Betesda - mora
da je neko posebno mesto.” Krenuo je ka Ijanu, uhvatio ga za rame. „NP zatvara sve placeve sa
šklopocijama; moram da stignem na Mars i vodim i tebe. Probaj da se sabereš; ja sam Luckasti Luk -
sada me se ne sećaš, ali setićeš se kad svi budemo na Marsu i kad opet vidiš svog starog drugara Ala.
Hajde.“ Luk ga gurnu ka rupi u zidu prostorije, ka otvoru koji je nekada bio prozor, i ka vozilu - koje
se zove šklopocija, uvide Ijan - koje je lebdelo ispred.
„Dobro”, reče Ijan, pitajući se šta da ponese sa sobom. Šta će mu trebati na Marsu? Četkica za
zube, pidžama, debeli kaput? Panično se osvrnuo po stanu, poslednji put prelazeći pogledom po
njemu.
U daljini, oglasiše se sirene.
Luk se uvukao nazad u šklopociju i Ijan je krenuo za njim, držeći ruku koju mu je postariji čovek
pružio. Po podu polovnjaka, primetio je iznenađeno, gmizala su jarkonarandžasta bubolika
stvorenja čije antene se okrenuše ka njemu kad se prostro među njih. Papule, setio se. Ili tako nešto.
Sada ćeš biti dobro, pomisliše papule složno. Ne brini; Luckasti Luk te je izvukao na vreme, u
poslednjem trenutku. Opusti se.
„Da”, saglasi se Ijan. Naslonio se na bočnu stranu šklopocije i opustio se, dok je brod stremio u
visine noćne praznine, ka novoj planeti koja se nalazila pred njima.

13

„Naravno da bih voleo da odem iz Bele kuće11, reče Ričard Kongrozijan mrzovoljno NP-ovcu koji ga
je čuvao. Bio je iznerviran i zabrinut; stajao je što je dalje mogao od komesara Pembrouka.
Pembrouk je bio taj, znao je, koji je bio nadležan.
Vilder Pembrouk reče: „Gospodin Džud, psihohemičar iz A. G. Hemija, stići će svakog časa. Zato
Vas molim da budete strpljivi, gospodine Kongrozijane.” Glas mu je bio smiren, ali ne i umirujuć;
imao je oštar prizvuk, zbog kojeg je Kongrozijan postao još uznemireniji.
„Ovo je nepodnošljivo“, reče Kongrozijan. „To što me čuvate ovako, što gledate sve što radim.
Jednostavno ne mogu da trpim da me posmatraju: moja bolest je paranoia sensitiva; zar ne
shvatate to?“
Začu se kucanje na vratima sobe. „Gospodin Džud želi da vidi gospodina‘Kongrozijana'”, reče
sekretar Bele kuće.
Pembrouk je otvorio vrata sobe, puštajući Merila Džuda, koji je ušao žustro, s kompanijskom
aktovkom u ruci. „Gospodine Kongrozijane. Drago mi je što se lično srećemo, napokon.”
„Zdravo, Džude”, promrmlja Kongrozijan, osećajući se zlovoljno zbog svega što se dešavalo oko
njega.
„Imam kod sebe novi, eksperimentalni lek za Vas”, saopšti mu Džud, otvarajući aktovku i
posežući rukom u nju. „Imipramin hcl - dva puta dnevno, 50 mg svaki put. To je naranđžasta
tableta. Braon tableta je naš novi metabiretinat oksid, 100 mg dne...”
„Otrov”, prekide ga Kongrozijan.
„Molim?” Uznemiren, Džud načulji uho.
„Neću da ih pijem; to je deo pažljivo smišljenog plana da me ubijete.” U svom umu, Kongrozijan
nije imao dvojbe. Zaključio je to čim je Džud stigao sa kompanijskom aktovkom A. G. Hemija.
„Nikako”, reče Džud, pogledavši oštro Pembrouka. „Uveravam Vas. Pokušavamo da Vam

66
pomognemo. Naš posao je da Vam pomognemo, gospodine.”
„Zato ste me kidnapovali?”, upita Kongrozijan.
„Nisam Vas ja kidnapovao”, reče Džud oprezno. „A što se tiče...”
„Svi vi radite zajedno”, reče Kongrozijan. Imao je odgovor i na to; pripremao se baš za trenutak
kada bude odgovarajuće vreme. Koncentrišući svoje psihokinetičke moći podiže obe ruke i usmeri
moć ka psihohemičaru Merilu Džudu.
Psihohemičar se podiže s poda, mlatarajući u vazduhu; još uvek čvrsto držeći aktovku A. G.
Hemija, zurio je u Kongrozijana i Pembrouka. Izbečenih očiju, pokuša da kaže nešto, a onda ga
Kongrozijan zavitla u zatvorena vrata sobe. Vrata, drvena i šuplja iznutra, polomiše se kad Džud
polete u njih i kroz njih; potom nestade iz Kongrozijanovog vidokruga. Samo Pembrouk i njegovi
NP-ovci ostadoše s njim u sobi.
Pročistivši grlo, Vilder Pembrouk reče promuklo: „Možda bi - trebalo da vidimo koliko je
ozbiljno povređen.” Kada je krenuo ka uništenim vratima, dodade preko ramena: „Mislim da će se
oni iz A. G. Hemija malo uzrujati zbog ovoga. Blago rečeno.”
„Nek ide do vraga A. G. Hemi”, reče Kongrozijan. „Hoću svog doktora; ne verujem nikome koga
dovedete ovde. Kako da znam da je zaista iz A. G. Hemija? Verovatno je bio uljez.”
„U svakom slučaju“, reče Pembrouk, „teško da sada treba da se brinete zbog njega.” Otvorio je
ostatke drvenih vrata, izuzetno pažljivo.
„Da li je zaista iz A. G. Hemija?”, upita Kongrozijan, krenuvši za njima u hodnik.
„Lično ste pričali s njim telefonom; Vi ste njega prvi pozvali zbog svega ovoga.” Pembrouk je
sada izgledao besno i uznemireno dok je tražio Džuda po hodniku. „Gde je?”, upita. „Šta ste mu, za
boga miloga, uradili, Kongrozijane?”
Kongrozijan reče, snebivajući se: „Premestio sam ga dole u vešernicu u podrumu. Dobro je.”
„Znate li šta je fon Lesingerov princip?”, upita Pembrouk, odmeravajući ga napeto.
„Naravno.”
Pembrouk reče: „Kao član više nacionalne policije, imam pristup fon Lesingerovoj opremi.
Želite li da znate koga ćete sledećeg maltretirati svojim psihokinetičkim sposobnostima?”
„Ne”, reče Kongrozijan.
„Saznanje bi Vam bilo u interesu. Pošto biste mogli da se zaustavite; jer biće to potez zbog kojeg
ćete zažaliti.”
„Ko je ta osoba”, upita zatim Kongrozijan.
„Nikol”, odgovori Pembrouk. „Možete da mi kažete nešto ukoliko želite. Prema kojoj radnoj
teoriji ste se suzdržavali, sve do sada, da koristite svoj talenat u političke svrhe?”
„’Političke’?”, ponovi Kongrozijan. Nije razumeo kako ih je to koristio u političke svrhe.
„Politika je”, reče Pembrouk, „dozvolite da Vas podsetim, umetnost navođenja drugih ljudi da
urade ono što želite od njih, silom ukoliko je potrebno. Vaša primena psihokineze baš sada pomalo
je neuobičajena po svojoj direktnosti... ali, svejedno, predstavlja politički čin.”
Kongrozijan reče: „Uvek sam smatrao da je pogrešno koristiti je na ljudima.”
„Ali sada...”
„Sada”, reče Kongrozijan, „situacija je drugačija. Ja sam zatočenik; svi su protiv mene. Vi ste
protiv mene, na primer. Možda ću morati da je upotrebim protiv Vas.”
„Molim Vas, nemojte”, reče Pembrouk. Osmehnuo se napeto. „Ja sam samo plaćeni službenik
državne agencije, koji radi svoj posao.”
„Vi ste mnogo više od toga”, reče Kongrozijan. „Zanimalo bi me da čujem kako ću da upotrebim
svoj talenat protiv Nikol.” Nije mogao da zamisli da uradi tako nešto; osećao je preveliko
strahopoštovanje. Previše ju je cenio.
Pembrouk reče: „Što ne sačekamo pa ćemo videti.”
„Čudi me”, reče Kongrozijan, „što ste se mučili da upotrebite fon Lesingerovu opremu samo da
biste saznali nešto o meni. Uostalom, ja sam potpuno bezvredan, izgnanik iz ljudskog društva.
Nakaza koja nikada nije trebala da se rodi.”
„To bolest govori iz Vas”, reče Pembrouk. „Kada to kažete. I znate to negde duboko u svom
umu.”
„Ali, morate priznati”, insistirao je Kongrozijan, „da je neobično da neko koristi fon Lesingerovu
opremu kako ste je Vi, očigledno, koristili. Koji su Vaši razlozi za to?” Pravi razlozi, pomislio je.
„Moj zadatak je da štitim Nikol. Očigledno, pošto ćete uskoro da načinite otvoren korak u tom
pravcu...”
„Mislim da lažete”, prekide ga Kongrozijan. „Nikada ne bih mogao da uradim tako nešto. Ne
njoj.”
Vilder Pembrouk podiže obrvu. A zatim se okrenu i pritisnu dugme lifta kako bi krenuo dole u
potragu za psihohemičarem iz A. G. Hemija.

67
 „Šta ste naumili?”, upita Kongrozijan. Ionako je bio veoma sumnjičav kad su NP-ovci bili u
pitanju, oduvek je bio i uvek će biti, a naročito otkad se NP pojavila na placu sa šklopocijama i
odvela ga. A ovaj čovek je izazivao još veću sumnju i neprijateljstvo u njemu, iako nije u potpunosti
razumeo zašto.
„Samo radim svoj posao”, ponovi Pembrouk.
A ipak, iz razloga koje nije svesno znao, Kongrozijan mu nije verovao.
„Kako očekujete da se oporavite?”, upita ga Pembrouk dok su se otvarala vrata lifta. „Pošto ste
uništili čoveka iz A. G. Hemija...” Ušao je u lift, pokazujući Kongrozijanu da mu se pridruži.
„Moj doktor. Egon Superb; on još uvek može da me izleči.”
„Želite li da ga vidite? To može da se organizuje.”
„Da! “, reče Kongrozijan željno. „Što je pre moguće. On je jedini u univerzumu koji nije protiv
mene.”
„Mogu lično da Vas odvedem tamo”, reče Pembrouk, s obazrivim izrazom na svom ravnom,
čvrstom licu. „Da mislim da je to dobra ideja... a nisam potpuno uveren u to, u ovom trenutku.”
„Ako me ne odvedete”, reče Kongrozijan, „podići ću Vas svojim moćima i ostaviti u Potomaku.”
Pembrouk slegnu ramenima. „Ne sumnjam da biste mogli. Ali sudeći po fon Lesingerovoj
opremi, verovatno nećete. Rizikovaću.”
„Mislim da fon Lesingerov princip ne radi dobro na nama psiovima”, reče Kongrozijan
iznervirano dok je ulazio u lift. „Bar sam čuo da tako kažu. Mi se ponašamo kao akauzalni faktori.”
Ovo je bio čovek s kojim je bilo teško izaći na kraj, jak čovek kojeg izuzetno nije podnosio. Nije
podnosio - ili, kojem nije verovao.
Možda je to samo policijski mentalitet, nagađao je dok su se spuštali.
Ili je možda nešto više od toga.
Nikol, razmišljao je. Znaš prokleto dobro da nikada ne bih mogao da te povredim; to uopšte ne
dolazi u obzir - ceo moj svet bi se srušio. To bi bilo kao da povredim sopstvenu majku ili sestru,
nekog ko mi je svetinja. Moram da držim svoj talent pod kontrolom, zaključio je. Molim te,
Gospode, pomozi mi da držim svoje psihokinetičke sposobnosti pod kontrolom kad god sam s Nikol.
U redu?
Dok se lift spuštao, čekao je, žudno, na odgovor.
„Usput”, Pembrouk mu iznenada upade u misli. „Što se tiče Vašeg mirisa. Čini se da je nestao.”
„Nestao! “ A onda ga je zapanjio smisao primedbe NP-ovca. „Hoćete da kažete da ste mogli da
osetite moj fobični smrad tela? Ali to je nemoguće! Nemoguće da je zaista...” Prestade da govori,
zbunjen. „I sada ste primetili da je nestao.” Nije razumeo.
Pembrouk ga je odmerio. „Svakako bih ga primetio ovde, zatvoren s Vama u ovom liftu.
Naravno, može se vratiti. Biće mi zadovoljstvo da Vas obavestim kad se to desi.”
„Hvala”, reče Kongrozijan. I pomisli, ovaj čovek nekako uspeva sve više da me kontroliše.
Neprestano. Neverovatan je psiholog... ili je, po definiciji, glavni politički strateg?
„Cigaretu?” Pembrouk mu pruži paklicu.
Užasnut, Kongrozijan ustuknu. „Ne. To je nelegalno - previše opasno. Ne bih se usudio da
popušim nijednu.”
„Uvek opasnost”, reče Pembrouk, dok je palio cigaretu. „Je l’ tako? Večito opasni svet. Morate
biti opušteno pažljivi. Ono što je Vama potrebno, Kongrozijane, jeste telohranitelj. Odred
odabranih, rigorozno obučenih NP-ovaca, uvek uz Vas.” Dodade: „ Inače...”
„Inače mislite da nemam baš puno šanse.”
Pembrouk klimnu potvrdno. „Jako male, Kongrozijane. A kažem to na osnovu mog iskustva s
fon Lesingerovim aparatom.“
Nakon toga, njih dvojica nastaviše da se spuštaju u tišini.
Lift stade. Vrata se otvoriše. Nalazili su se u podzemnom nivou Bele kuće. Kongrozijan i
Pembrouk izađoše u hodnik...
Čovek, kojeg su obojica prepoznali, stajao je i čekao ih. „Želim da me poslušate, Kongrozijane“,
reče Bertold Golc pijanisti.
Brzo, u deliću sekunde, komesar NP-a izvadi pištolj. Uperio je u Golca i opalio.
Ali Golc je već nestao.
Komadić presavijenog papira ležao je na podu na mestu gde je pre toga stajao. Golc ga je
ispustio. Sagnuvši se, Kongrozijan posegnu da ga uzme.
„Ne dirajte to!“, reče oštro Pembrouk.
Prekasno. Kongrozijan ga je već držao, odmotavao. Na njemu je pisalo:

PEMBROUK TE VODI U SMRT.

68
 „Interesantno“, reče Kongrozijan. Dodade komad papira NP-ovcu; Pembrouk skloni pištolj i uze
ga, proučavajući ga pažljivo, lica iskrivljenog od besa.
Iza njih, Golc reče: „Pembrouk već mesecima čeka da Vas dovedu, ovde u Belu kuću. Sad više
nema vremena.“
Okrećući se, Pembrouk zgrabi pištolj, izvuče ga i opali. Opet, smejući se prezirno, Golc nestade.
Nikada ga nećeš pogoditi, zaključio je Kongrozijan. Sve dok ima fon Lesingerovu opremu na
raspolaganju.
Nema vremena za šta? - zapitao se. Šta će da se desi? Čini se da Golc zna, a verovatno zna i
Pembrouk; dostupna im je identična oprema.
A, razmišljao je, kakve to ima veze sa mnom?
Ja - i moj talenat, za koji sam se zakleo da ću ga držati pod kontrolom. Da li to znači da ću da ga
upotrebim?
Intuicija mu nije govorila da to znači upravo to. I verovatno je malo šta mogao da uradi tim
povodom.

Net Fliger je čuo decu kako se igraju ispred kuće. Zatim su pevala nešto u ritmu tužbalice, koja mu
nije bila poznata. A on je ceo život radio u muzičkoj industriji. Ma koliko se trudio nije mogao da
razazna reči; bile su nejasne na čudan način, spojene.
„Mogu li da pogledam?“, on upita Bet Kongrozijan, ustajući iz škripave stolice od pruća.
Prebledevši, Bet Kongrozijan reče: „Ja - radije bih da to ne uradite. Molim Vas da ne gledate
decu. Molim Vas!”
Net reče nežno: „Mi smo muzička kuća, gospođo Kongrozijan. Sve i svako ko ima veze s
muzikom je naš posao.” Uopšte nije mogao da se suzdrži da ne ode do prozora; instinkt, pogrešan ili
ne, bio mu je u krvi - nalazio se ispred učtivosti ili uljudnosti, ispred svega. Provirivši napolje, video
ih je kako sede u krugu. I svi su bili nazadnjaci. Pitao se koje dete od njih je Plotus Kongrozijan. Svi
su mu izgledali slično. Možda dečačić sa strane u žutom šorcu i majici. Net mahnu Moli i Džimu; oni
mu se pridružiše kod prozora.
Petoro neandertalske dece, razmišljao je Net. Izvučeni iz svog doba; komad prošlosti istrgnut i
preslikan ovde u ovo doba, u sadašnjost, da bismo ih mi iz EMP-a čuli, snimili. Pitam se kakav će
omot naše odeljenje za dizajn želeti da stavi na ovo. Zatvorio je oči, ne želeći više da gleda scenu s
druge strane prozora.
Ali uradićemo to, znao je to. Jer smo došli ovde da nešto uradimo; ne možemo - ili bar nećemo -
da se vratimo praznih ruku. A - ovo je važno. Ovo mora da se uradi, profesionalno. Možda je ovo čak
važnije i od Ričarda Kongrozijana, ma koliko on dobar bio. I ne možemo da dozvolimo sebi luksuz
da se rukovodimo svojom učtivom osećajnošću.
„Džim”, reče on zatim. „Donesi Ampek F-a2. Odmah. Pre nego što prestanu.”
Bet Kongrozijan reče: „Neću vam dozvoliti da ih snimite.”
„Snimićemo ih”, reče joj Net. „Navikli smo na ovo, kad su u pitanju snimanja narodne muzike na
licu mesta. Provereno je više puta na sudovima u SEAD- u i muzička kompanija je uvek pobedila.”
Krenuo je za Džimom Plankom, da mu pomogne da sklopi opremu za snimanje.
„Gospodine Fliger, shvatate li Vi šta su oni?”, dobaci gospođa Kongrozijan za njim.
„Da”, odgovori on. I nastavi dalje.
Ubrzo je Ampek F-a2 bio spreman; organizam je pospano pulsirao, nadimajući svoje
pseudopodije kao da je gladan. Izgleda da je vlažno vreme malo uticalo na njega; bio je, najblaže
rečeno, trom.
Pojavivši se pored njih, smirena, odlučnog izraza na licu, Bet Kongrozijan reče tiho: „Saslušajte
me, molim vas. Noću, tačnije baš noćas, biće okupljanje. Odraslih. U sali, u šumarku nedaleko
odavde, na sporednom putu od crvenog tucanika koji svi koriste; pripada njima; njihovoj
organizaciji. Biće dosta igranja i pevanja. Baš ono što vi želite. Mnogo više od onoga što ćete dobiti
od ove dečice. Stoga, molim vas; sačekajte i snimite to umesto njih.”
Net reče: „Snimićemo i jedno i drugo.” I pokaza Džimu da ponese Ampek F-a2 ka krugu s
decom.
„Smestiću vas večeras, ovde u kući”, reče Bet Kongrozijan, hitajući za njim. „Jako kasno, oko dva
ujutru, pevaju prelepo - teško je razumeti reči, ali...” Uhvatila ga je za ruku. „Ričard i ja smo probali
da odviknemo dete od toga. Deca, pošto su jako mala, ne učestvuju; nećete dobiti to što vam treba
od njih. Kad vidite odrasle...” Zastade, a potom dovrši rečenicu ravnim tonom, „Onda ćete videti šta
sam htela da kažem.”
Moli reče Netu: „Hajde da sačekamo.”
Oklevajući, Net se okrenu ka Džimu Planku. Džim klimnu potvrdno.

69
 „Okej”, Net reče gospođi Kongrozijan. „Ako ćete da nas odvedete do sale, gde se sastaju. I
postarate se da uđemo.”
„Da”, reče ona. „Hoću. Hvala Vam, gospodine Fligeru.”
Osećam krivicu, pomisli Net. A glasno reče: „Okej. A vi...” Tada ga obuze krivica. „Do vraga, ne
morate nas smeštati ovde. Odsešćemo u Dženeru.”
„Volela bih to”, reče Bet Kongrozijan. „Užasno sam usamljena; treba mi društvo, kad Ričard nije
tu. Ne znate kako je to kad ljudi, spolja, dođu ovde nakratko.”
Deca, primetivši odrasle, iznenada prestadoše da pevaju, postiđena; zurila su u Neta, Moli i
Džima širom otvorenih očiju. Ionako verovatno ne bi bilo moguće snimiti ih. Tako da ništa nije
izgubio ovom pogodbom.
„Da li vas ovo plaši?”, upita ga Bet Kongrozijan.
On slegnu ramenima. „Ne. Ne baš.”
„Vlada zna”, reče ona. „Mnogo je etnologa i ko zna koga sve još poslato ovamo da to ispitaju. Svi
kažu da ovo dokazuje jedno; u praistorijska vremena, tokom epohe pre nego što se pojavio
kromanjonac...” Zaćutala je, nemoćna da nastavi.
„Ukrštali su se”, Net završi rečenicu umesto nje. „Kako nagoveštavaju skeleti pronađeni u
pećinama u Izraelu.”
„Da.” Bet klimnu potvrdno. „Verovatno sve takozvane podvrste. Vrste koje nisu preživele. Sve ih
je asimilovao Homo sapiens.”
„Ja mislim da je bilo drugačije”, reče Net. „Meni se pre čini da su takozvane podvrste bile
mutacije, koje su postojale neko kraće vreme, a zatim su iščezle jer nisu mogle da se prilagode.
Možda je u to doba bilo problema s radijacijom.”
„Ne slažem se”, reče Bet Kongrozijan. „A istraživanje koje su obavili s fon Lesingerovom
opremom nagoveštava da sam u pravu. Po Vašoj teoriji, oni su samo bili - izrodi. A ja smatram da su
bili prave rase... Mislim da su evoluirali zasebno od prvih primata, od prokonzula. A došli su u
kontakt kad je Homo sapiens migrirao u njihova lovišta.”
Moli reče: „Mogu li dobiti još jednu kafu? Hladno mi je.” Drhtala je. „Ovaj vlažan vazduh me
oneraspoložio.”
„Vratićemo se u kuću”, složi se Bet Kongrozijan. „Da, niste navikli na ovdašnje vreme; razumem,
sećam se kako je meni bilo kad smo se tek doselili.”
„Plotus nije rođen ovde”, reče Net.
„Nije.” Klimnula je potvrdno. „Došli smo ovamo zbog njega.”
„Zar ga vlada ne bi oduzela?”, upita Net. „Imaju posebne škole za žrtve radijacije.” Izbegavao je
da koristi pravi izraz; hteo je da kaže izrode radijacije.
„Mislili smo da će ovde biti srećniji”, reče Bet Kongrozijan. „Većina njih - nazadnjaka, kako se
nazivaju - nalazi se ovde. Došli su iz svih delova sveta, tokom poslednje dve decenije.”
Njih četvoro se vratiše u toplu, suvu kuću.
„On je u stvari dražesan dečačić”, reče Moli. „Izgleda baš slatko i osetljivo, uprkos...” Zastade.
„Vilica i šepav hod”, reče gospođa Kongrozijan otvoreno, „nisu se još u potpunosti formirali. To
počinje oko trinaeste godine.” Pristavila je vodu za kafu u kuhinji.
Čudno, šta ćemo da odnesemo nazad s ovog puta, pomisli Net Fliger. Toliko drugačije od onoga
što smo i mi i Leo očekivali.
Pitam se kako će se prodavati, pomislio je.

Sladunjav, jasan glas Amande Koner začu se iz interfona, trgnuvši doktora Egona Superba koji je
sedeo i proučavao svoj raspored pregleda za naredni dan. „Neko želi da Vas vidi, doktore. Izvesni
gospodin Vilder Pembrouk.”
Vilder Pembrouk! Doktor Superb se ukočeno uspravio i nesvesno odložio svoj planer. Šta li je
zvaničnik NP-a hteo ovaj put? Osetio je trenutni, instinktivni oprez, pa reče u interfon: „Trenutak,
molim.” Da li je napokon došao da me zatvori? - zapitao se. Onda mora da sam primio tog nekog,
određenog pacijenta, a da nisam ni bio svestan toga. Onog kojeg treba da lečim; ili, tačnije, da ne
izlečim. Čovek kod kojeg treba da omanem.
Na čelu mu izbi znoj dok je razmišljao. Znači sada mi je karijera, kao i svakom drugom
psihoanalitičaru u SEAD-u, završena. Šta ću sada da radim? Neke njegove kolege su prebegle u
komunističke zemlje, ali sigurno im ni tamo nije bilo bolje. Nekoliko njih je emigriralo na Lunu i
Mars. A nekolicina - iznenađujuće mala „nekolicina” - konkurisala je za posao u A. G. Hemiju,
organizaciji koja je najviše odgovorna za nametnuta im ograničenja.
Bio je još mlad da se penzioniše, a previše star da uči drugu profesiju. Ogorčen, razmišljao je,
znači ja u stvari ništa ne mogu da radim. Ne mogu da nastavim, a ne mogu ni da odustanem; ovo je

70
prava dvostruka sputanost, onakva u kakvu se moji pacijenti uvek uvale. Sada je mogao da ima više
saosećanja prema njima i haosu u koji su se njihovi životi pretvarali.
„Recite komesaru Pembrouku da uđe”, reče Amandi.
NP-ovac čvrstog pogleda, ali tihog glasa, u običnom civilnom odelu kao i ranije, uđe polako u
ordinaciju i sede naspram doktora Superba.
„Prilično Vam je fina ona devojka”, reče Pembrouk i obliznu usne. „Pitam se šta će biti s njom.
Možda bismo...”
„Šta želite?”, upita Superb.
„Odgovor. Na jedno pitanje.” Pembrouk se zavalio, izvadio zlatnu tabakeru, antikvitet iz
prethodnog veka, zapalio cigaretu upaljačem, još jedan antikvitet. Smestio se udobnije dok je
izduvavao dim, prekrstivši noge. Zatim reče: „Vaš pacijent, Ričard Kongrozijan, otkrio je da ume da
uzvrati.”
„Kome?”
„Svojim tlačiteljima. Nama, naravno. Bilo kome ko mu se nađe na putu, u stvari. Evo šta me
zanima. Hoću da radim s Ričardom Kongrozijanom, ali moram da se zaštitim od njega. Iskreno,
trenutno ga se plašim, više ga se plašim, doktore, nego bilo čega drugog na svetu. A znam i zašto -
koristio sam fon Lesingerovu opremu i tačno znam o čemu pričam. Koji je put do njegovog uma?
Kako da postignem da Kongrozijan bude...” Pembrouk je pokušavao da nađe pravu reč;
gestikulirajući, reče: „Pouzdan. Razumete. Očigledno, neću da budem podignut i ostavljen dva
metra pod zemljom jednog jutra kad se malo posvađamo.” Bio je bled u licu i sedeo je pomalo
ukočeno.
Nakon kraće pauze, doktor Superb reče: „Sad kad znam ko je pacijent kojeg čekam... Lagali ste o
neuspehu. Ne treba da omanem. Štaviše, izuzetno sam potreban. A pacijent je prilično duševno
zdrav.”
Pembrouk ga pogleda s pažnjom, ali ne reče ništa.
„Vi ste pacijent. I bili ste potpuno svesni toga, sve vreme. Zbog Vas sam bio obmanut. Od
početka.”
Nakon par trenutaka Pembrouk klimnu potvrdno.
„I ovo nije državni posao”, reče Superb. „Ovo je sve u Vašem aranžmanu. Ovo nema nikakve veze
s Nikol.” Bar ne direktno, pomisli Superb.
„Pazite”, reče Pembrouk. Izvadio je službeni pištolj i spustio ga opušteno u krilo, ali ruka mu je
bila uz njega.
„Ne mogu da Vam kažem kako da kontrolišete Kongrozijana. Ni ja ne mogu da ga kontrolišem;
vidite i sami.”
„Ali Vi biste znali”, reče Pembrouk, „pod pretpostavkom da iko može da zna, da li mogu da
radim s njim; toliko znate o njemu.” Zurio je u Superba, gledajući ga otvoreno i netremice. Čekajući.
„Morali biste da mi kažete šta nameravate da mu predložite.”
Podigavši pištolj i uperivši ga direktno u doktora Superba, Pembrouk reče: „Recite mi šta oseća
prema Nikol.”
„Ona mu je Magna Mater. Kao što je svima nama.”
„’Magna Mater.’” Pembrouk se nagnu zaintereso- vano. „Šta je to?”
„Velika praiskonska majka.”
„Znači, drugim rečima, on je obožava. Ona mu je poput boginje, besmrtna. Kako bi reagovao.,..”
Pembrouk je oklevao da nastavi. „Recimo da Kongrozijan iznenada postane Ge, pravi, koji zna jednu
od najpažljivije čuvanih državnih tajni. Da je Nikol umrla pre mnogo godina, da je ova takozvana
’Nikol’ glumica. Devojka po imenu Kejt Rupert.”
Superbu zazuja u ušima. Pažljivo je gledao Pembrouka i znao je jedno, znao je da je to potpuna
istina. Kada se razgovor završi, Pembrouk će ga ubiti.
„Jer”, reče Pembrouk, „to je istina.” Zatim je gurnuo pištolj natrag u futrolu. „Hoće li onda
prestati d a j e gleda sa strahopoštovanjem? Hoće li hteti da - sarađuje?”
Nakon kraće pauze Superb reče: „Da. Hoće. Definitivno. “
Pembrouk se vidljivo opustio. Prestao je da drhti i u usko, pljosnato lice vratilo mu se malo boje.
„Dobro. I nadam se da govorite istinu, doktore, jer ako nije tako vratiću se ovamo, ma šta da se desi,
i uništiću Vas.” Iznenada ustade. „Do viđenja.“
Superb reče: „Jesam li - sada zatvoren?”
„Naravno. Zašto da ne?” Pembrouk se nasmeši smireno. „Kome ste uopšte od koristi? Znate to i
sami, doktore. Vaše vreme je isteklo. Zabavna igra reči, da je...”
„Recimo da ja kažem Vama ono što ste vi meni upravo rekli.”
„O, molim Vas. To će mi značajno olakšati posao. Vidite, doktore, nameravam da tu naročitu
Geheimnis objavim Beovima. A, istovremeno, Karp und zonen verke će objaviti još jednu.”

71
 „Koju?”
„Moraćete da sačekate”, reče Pembrouk. „Dok Anton i Feliks Karp ne budu spremni.” Otvorio je
vrata ordinacije. „Vidimo se uskoro, doktore. Zahvaljujem se na pomoći.” Vrata se zatvoriše za njim.
Saznao sam, zaključio je doktor Superb, najveću tajnu države. Sada sam u vrhu Ge društva.
I to nema nikakve veze. Jer nema načina da upotrebim tu informaciju kao sredstvo kojim bih
spasao svoju karijeru. A jedino to se računa. Što se mene tiče. Moja karijera i ništa više. Do vraga,
ništa više!
Osetio je kako ga preplavljuje opaka, sirova mržnja prema Pembrouku. Da mogu da ga ubijem,
pomislio je Superb, uradio bih to. Da krenem za njim...
„Doktore”, začu se Amandin glas iz interfona. „Gospodin Pembrouk kaže da moramo da
zatvorimo.” Glas joj zadrhta. „Da li je to istina? Mislila sam da će Vas pustiti da radite još neko
vreme.”
„U pravu je”, priznade Superb. „Gotovo je. Trebalo bi da pozovete pacijente, sve koji imaju
zakazano, i da im kažete šta se desilo.”
„Da, doktore.” Sa suzama u glasu, Amanda prekide vezu.
Proklet da je, pomisli Superb. A ne mogu ništa da uradim. Baš ništa.
Interfon se uključi još jednom i Amanda reče oklevajući; „Rekao je još nešto. Nisam nameravala
da kažem - ali rekao je nešto o meni. Znala sam da biste se razljutili.”
„Šta je rekao?”
„Rekao je - da bi možda mogao da me iskoristi. Nije rekao kako, ali šta god da je u pitanju, meni
se...” Ućutala se na trenutak. „Slošilo mi se”, reče konačno. „Kako mi se nikad pre nije slošilo. Ma ko
da me je gledao ili mi se obraćao. Ma šta da su mi govorili. Ovo je - bilo drugačije.”
Ustavši, Superb je otišao do vrata ordinacije, otvorio ih. Pembrok je otišao, naravno; video je
samo Amandu Koners u predvorju ordinacije, za stolom, kako briše oči papirnom maramicom.
Superb je otišao do ulaznih vrata zgrade, otvorio ih i sišao niz stepenište.
Otključao je gepek parkiranog vozila, izvadio ključ od dizalice. S njim u ruci, krenuo je niz
trotoar. Čelična drška je bila klizava i hladna u ruci dok je tražio komesara Pembrouka.
U daljini je video smanjenu figuru. Izmenjena perspektiva, zaključio je doktor Superb. Čini da
izgleda mali. Ali nije. Doktor Superb je koračao ka NP-ovcu, držeći u ruci podignut ključ od dizalice.
Pembroukova figura se povećavala.
Pembrouk nije obraćao pažnju na njega; nije video da mu prilazi Superb. Nepomičan, s grupom
ljudi, drugih prolaznika, Pembrouk je ukočeno gledao u naslove koje je prikazivala peripatetička
mašina za vesti.
Naslovi su bili ogromni, zlokobni i crni. Kad je prišao, doktor Superb ih je video, razaznao je
reči. Usporio je, spustio ključ i konačno stao poput ostalih.
„Karp otkriva veliku državnu tajnu! “, skičala je mašina za vesti svima koji su mogli da je čuju.
„Der Alte je simulakrum! Novi se već pravi! “
Mašina za vesti poče da se kotrlja dalje u potrazi za drugim kupcima. Ovde niko nije plaćao. Svi
su stajali kao zaleđeni. Doktoru Superbu se činilo kao da je u snu; zatvorio je oči, razmišljao, teško
mi je da poverujem u ovo. Stravično teško.
„Službenik Karpa ukrao sve planove za sledeći simulakrum der Altea!”, pištala je mašina za
vesti, sada već udaljena pola bloka. Njen zvuk je odzvanjao. „Planovi objavljeni! “
Sve ove godine, pomisli doktor Superb. Obožavali smo lutku. Inertno biće lišeno života.
Otvorivši oči, vide Vildera Pembrouka, groteskno pognutog u nastojanju da čuje dernjavu
mašine za vesti koja se udaljavala; Pembrouk načini par koraka za njom, kao hipnotisan.
Pembrouk se, dok se udaljavao, smanjio na pređašnju veličinu. Moram za njim, uvide doktor
Superb. Dok opet ne bude u punoj veličini, opet stvaran da mogu da učinim ono što moram da
učinim. Ključ postade još klizaviji, toliko prekriven znojem da ga je jedva držao.
„Pembrouk!“ viknuo je.
Obličje stade, sumorno nasmešeno. „Sad znate obe. Potpuno ste obavešteni, doktore.”
Pembrouk krenu natrag ka njemu niz trotoar. „Jedan savet. Predlažem da pozovete novinarsku
mašinu i saopštite joj i Vašu vest. Plašite li se da to uradite?”
Superb s teškoćom reče: „To je - previše, sve odjednom. Moram da razmislim.” Zbunjen, slušao
je gunđanje mašine za vesti; glas joj se još uvek čuo.
„Ali reci ćete”, kaza Pembrouk. „Na kraju.” Još uvek se osmehujući, izvuče pištolj i uperi ga,
iskusno, u Superbovu slepoočnicu. „Naređujem Vam, doktore.” Krenuo je polako trotoarom, ka
doktoru Superbu. „Sad nema više vremena, jer je Karp und zonen načinio prvi korak. Ovo je pravi
trenutak, doktore, Augenblick - kako kažu naši prijatelji Nemci. Zar ne mislite?”
„Ja - pozvaću mašinu za vesti”, reče Superb.
„Nemojte da odate izvor, doktore. Mislim da ću se vratiti unutra s Vama.” Pembrouk je pratio

72
doktora Superba natrag uz stepenište zgrade, do ulaznih vrata ordinacije. „Recite da Vam je jedan
od pacijenata, neki Ge, otkrio tajnu u poverenju, ali smatrate da je previše važna da biste je čuvali
kao tajnu.”
„Dobro”, reče Superb, klimnuvši potvrdno.
„I ne brinite o psihološkim posledicama po naciju”, reče Pembrouk. „Po mase Beova. Mislim da
će biti u stanju da to podnesu, kad prođe inicijalni šok. Naravno, biće reakcije; očekujem da rasture
državni sistem. Zar se ne biste složili? Pod tim mislim da više neće biti der Altea niti takozvanih
’Nikol’, niti će više biti podele na Ge i Be. Jer će onda svi postati Ge. Je l’ tako?”
„Da”, reče Superb, dok je korak po korak prelazio predvorje ordinacije, pored Amande Koners,
koja je nemo gledala u njega i Pembrouka.
Više za sebe, Pembrouk promrmlja: „Jedino što me brine jeste reakcija Bertolda Golca. Čini se
da je sve ostalo u redu, ali izgleda da je to jedini faktor koji ne mogu potpuno da predvidim.“
Superb zastade, okrenu se ka Amandi. „Molim Vas, pozovite novinarsku mašinu Njujork
tajmsa.” Podigavši telefon, Amanda ukočeno okrenu broj.

Siv u licu, Mori Frauencimer je glasno progutao, spustio novine i mumlajući rekao Čiku: „Znaš li ko
od nas je pustio vest?” Koža mu je visila u naborima, kao da je smrt puzala uz nju.
„Ja...”
„To je tvoj brat Vins. Kojeg si upravo doveo ovamo iz Karpa. Pa, ovo je kraj. Vins je radio za
Karpa; nikad ga nisu otpustili - oni su ga poslali.“ Mori zgužva novine s obe ruke. „Bože, bar da si
emigrirao. Da si otišao on nikad ne bi uspeo da uđe ovde; ne bih ga zaposlio da ti nisi rekao da to
uradim.” Uspaničeno je podigao pogled i zagledao se u Čika. „Što te nisam pustio da odeš?”
Ispred firme Frauencimer i saradnici mašina za vesti je kreštala: „... velika državna tajna! Der
Alte je simulakrum! Novi se već pravi!” Ponavljala je iznova i iznova, mehanički kontrolisana
centralnim strujnim kolima.
„Uništi je”, zakrešta Mori ka Čiku. „Tu - mašinu tamo. Nek ode, za ime boga.”
Čik reče tupo: „Neće da ode. Probao sam. Čim sam je čuo.”
Njih dvojica su se gledala, ni on niti njegov šef Mori Frauencimer, nijedan nije bio u stanju da
progovori.
Uostalom, nije imalo šta da se kaže. Ovo je označavalo kraj njihovog poslovanja.
A možda i njihovih života.
Naposletku Mori reče: „Ti placevi Luckastog Luka. Te šklopocije. Vlada ih je sve zatvorila, zar
ne?”
Čik upita: „Zašto?”
„Zato što hoću da emigriram”, reče Mori. „Moram da odem odavde. A moraš i ti.”
„Zatvoreni su”, reče Čik, klimnuvši u znak slaganja.
„Znaš s čim se suočavamo?”, reče Mori. „Ovo je puč. Zavera protiv vlade SEAD-a, koju je
organizovao neko ili više njih. I to su ljudi unutar državnog aparata, ne van njega poput Golca. I
sarađuju s kartelima, s Karpom, najvećim od svih. Imaju jako veliku moć. Ovo nije ulična tuča. Nije
vulgarna svađa.” Maramicom je obrisao crveno, oznojano čelo. „Nije mi dobro. Do vraga, uvučeni
smo u ovo; momci iz NP-a de doći ovamo svakog časa.”
„Ali moraju znati da nismo nameravali...”
„Ništa oni ne znaju. Hapsiće sve redom. Uzduž i popreko.”
U daljini se začuše sirene. Izbečen, Mori je slušao njihov zvuk.

14

Čim je shvatila šta se dešava, Nikol Tibadou je izdala naređenje da Reichsmarschall Herman Gering
bude ubijen.
To je bilo neophodno. Vrlo izvesno, revolucionarna klika je ostvarila veze s njim; kako god, nije
mogla da rizikuje. Previše stvari je bilo upleteno.
U skrivenom dvorištu Bele kuće odred vojnika iz obližnje vojne baze izvršio je šta je od njih
traženo; odsutno je slušala slab, gotovo nečujan zvuk njihovih visokonaponskih laserskih pušaka,
razmišljajući kako je to - smrt ovog čoveka - pokazatelj koliko je malo moći imao u Trećem rajhu.
Jer njegova smrt nije izazvala promene u njenom dobu, u sadašnjosti; događaj nije uzrokovao čak ni
najmanju promenu. To je pokazalo kakva je državna struktura nacističke Nemačke.
Zatim, pozvala je komesara NP-a, Vildera Pembrouka.

73
 „Hoću izveštaj”, obavestila ga je, „o tome kakvu konkretno podršku Karpovi imaju. Osim
sopstvenih resursa. Očigledno, ne bi krenuli s ovim da nisu mogli da računaju na saveznike.“
Odmerila je zvaničnika NP-a promišljenom, pažljivo proračunatom oštrinom. „Kako stoji
nacionalna policija?”
Vilder Pembrouk reče smireno: „Spremni smo da se obračunamo sa zaverenicima.” Nije
izgledao uznemireno; štaviše, pomislila je, bio je smireniji nego inače. „U stvari, već smo počeli da ih
privodimo. Radnike i direktore iz Karpa, i osoblje iz Frauencimerove firme. Kao i sve koji su
umešani; radimo na tome, koristeći fon Lesingerovu opremu.”
„Zašto se niste pripremili za ovo korišćenjem fon Lesingerovog principa?”, upita Nikol oštro.
„Iskreno, ta mogućnost je postojala, ali samo kao najslabija mogućnost. Jedna u milion, od svih
mogućih alternativa budućnosti. Nikad nam nje palo na pamet...”
„Ostali ste bez posla”, reče Nikol. „Pošaljite mi svoje osoblje. Ja ću izabrati novog policijskog
komesara među njima.”
Promenivši boju lica, s nevericom, Pembrouk zamuca: „Ali u svakom datom trenutku postoji
mnoštvo opasnih alternativa, tako zloćudnih da mi...”
„Ali znali ste”, reče Nikol, „da sam napadnuta. Kada me je ugrizla ona stvar, ona marsovska
životinja, to je trebalo da vam bude upozorenje. Od tada je trebalo da očekujete napad sa svih
strana, jer je to bio početak.”
„Da - pokupimo Luka?”
„Ne možete da pokupite Luka. Luk je na Marsu. Svi su pobegli, uključujući i onu dvojicu koji su
bili ovde u Beloj kući. Luk je došao i odveo ih.” Gurnula je izveštaj prema Pembrouku. „A, osim toga,
više nemate bilo kakva ovlašćenja.”
Nastupila je napeta, neprijatna tišina.
„Kad me je ta stvar ujela”, reče Nikol, „znala sam da nastupa težak period.” Ali iz jednog razloga
je bilo dobro što ju je ta stvar ujela; naterala ju je da obrati pažnju. Sada nije mogla da bude
iznenađena - bila je spremna, i biće potrebno jako puno vremena pre nego što je nešto, ili neko -
ponovo ugrize. Metaforično ili bukvalno.
„Molim Vas, gospođo Tibadou...”, zausti Pembrouk.
„Ne”, reče ona. „Ne kukajte. Završili ste. To je to.” Ima nešto u tebi što budi u meni nepoverenje,
razmišljala je Nikol. Možda zato što si dopustio toj životinji papuli da me dohvati. To je bio početak
tvog pada, sunovrata tvoje karijere. Od tada sam počela da sumnjam u tebe.
I, pomislila je, to je zamalo bio i moj kraj.
Vrata kancelarije su se otvorila i pojavio se Ričard Kongrozijan, ozaren. „Nikol, otkad sam
prebacio onog psihohemičara iz A. G. Hemija dole u vešernicu postao sam skroz vidljiv. To je
čudo!“
„Dobro, Ričarde”, reče Nikol. „Međutim, trenutno ovde imamo zatvoreni sastanak. Dođi
kasnije.”
Kongrozijan je zatim primetio Pembrouka. Izraz lica mu se istog trena promenio.
Neprijateljstvo... pitala se zašto. Neprijateljstvo - i strah.
„Ričarde”, reče Nikol iznenada. „Da li bi voleo da postaneš komesar NP-a? Ovaj čovek...”
Pokazala je ka Vilderu Pembrouku. „On je izbačen.”
„Šališ se”, reče Kongrozijan.
„Da”, potvrdi ona. „S jedne strane da. Ali s druge strane, ne.” Trebao joj je, ali na koji način?
Kako da iskoristi njega i njegove sposobnosti? Trenutno prosto nije znala.
Pembrouk reče kruto: „Gospođo Tibadou, ako se predomislite...”
„Neću”, reče ona.
„U svakom slučaju”, reče Pembrouk odmerenim, spremnim glasom. „Biće mi zadovoljstvo da se
vratim na svoju poziciju i da Vam služim.” Zatim je napustio prostoriju; vrata su se zatvorila za njim.
Kongrozijan joj zatim reče: „Namerava da uradi nešto. Nisam siguran šta. Da li možeš u
ovakvom trenutku da proceniš ko ti je lojalan? Lično, ne verujem mu; mislim da je deo planetarne
mreže zaverenika koji kuju zaveru protiv mene.” Zatim je brzo dodao: „I protiv tebe, naravno.
Nameračili su se i na tebe. Zar nije tako?”
„Jeste, Ričarde.” Uzdahnula je.
Ispred Bele kuće mašina za vesti je kreštala; čula ju je kako prodaje vesti o Diteru Hogbenu.
Mašina je imala celu priču. I prodavala ju je koristeći svaki delić njene vrednosti. Opet je uzdahnula.
Odbor koji je vladao, te senovite, zlokobne figure koje su direktno stajale iza svakog njenog koraka;
sada su nesumnjivo bile uznemirene, kao da ih je neko probudio iz sna. Pitala se šta će da urade. Bili
su veoma mudri; svi skupa, bili su prilično stari. Poput zmija, bili su hladni i tihi, ali itekako živi.
Veoma aktivni, a opet skriveni od pogleda. Nikada se nisu pojavili na televiziji, nikada nisu kao
vodiči vodili gledaoce u obilazak.

74
 U tom trenutku je poželela da može da menja mesto s njima.
A zatim je iznenada shvatila da se nešto desilo. Mašina za vesti je saopštavala nešto o njoj. Ne o
sledećem der Alteu, Diteru Hogbenu, već o nekom potpuno drugom Geu.
Mašina za vesti - prišla je prozoru da bolje čuje - govorila je... Načuljila je uši.
„Nikol umrla! “, kreštala je mašina. „Pre mnogo godina! Glumica Kejt Rupert na njenom mestu!
Ceo državni aparat je prevara, prema...” A zatim je mašina za vesti otišla dalje. Više nije mogla da je
čuje, ma koliko se trudila.
Lica nabranog od zbunjenosti i uznemirenosti, Ričard Kongrozijan upita: „Š-šta to bi, Nikol?
Reče da si mrtva.”
„Izgledam li kao da sam mrtva?”, upita ona zajedljivo.
„Ali kaže da je glumica zauzela tvoje mesto.” Zbunjen, Kongrozijan je zurio u nju, lica napetog od
nerazumevanja. „Da li si ti samo glumica, Nikol? Uljez, kao der Alte?” Nastavio je da zuri,
izgledajući kao da će da brižne u zbunjeni, žalosni plač.
„To je samo senzacija u vestima“, reče odlučno Nikol. Međutim, bila je zaleđena. Otupela od
mračnog, somatskog užasa. Sve je sada izašlo na videlo; neki visokopozicionirani Ge, neko još bliži
krugovima Bele kuće nego Karpovi, pustio je da procuri ova poslednja, velika tajna.
Sada više ništa nije preostalo da se skriva. Stoga, više nije postojala razlika između
mnogobrojnih Beova i malobrojnih Geova.
Začu se kucanje na vratima i Gart Makrej uđe bez čekanja, s tmurnim izrazom lica. Držao je
primerak Njujork tajmsa. „Onaj psihoanalitičar, Egon Superb, obavestio je novinarsku mašinu”,
reče Makrej. „Nemam ni najblažu predstavu kako je saznao - teško da je u poziciji da sazna stvari o
tebi iz prve ruke; očigledno, neko mora da mu je namerno rekao.” Gledao je u novine, usne su mu se
pomerale. „Pacijent. Ge pacijent mu se poverio i iz razloga koje možda nikada nećemo saznati
pozvao je novine.”
Nikol reče: „Pretpostavljam da sad nema svrhe da ga uhapsimo. Želela bih da saznam ko ga
koristi; to me zanima.” To je nesumnjivo bila beznadežna želja, osuđena na neuspeh. Verovatno
Egon Superb nikada ne bi rekao; zauzeo bi stav da je to profesionalna tajna, nešto odato u svetoj
privatnosti. Pretvarao bi se da ne želi da izlaže pacijenta opasnosti.
„Čak ni Bertold Golc”, reče Makrej, „nije to znao. Iako skita ovuda kako mu volja.”
„Zahtev s kojim ćemo da se suočimo sada”, reče Nikol, „jesu opšti izbori.” I ne bi ona bila ta koja
bi bila izabrana, ne nakon obelodanjivanja ove vesti. Pitala se da li Epštajn, državni tužilac, smatra
da mu je posao da preduzme mere protiv nje. Mogla je da računa na vojsku, ali šta je bilo s vrhovnim
sudom? Mogao bi da donese presudu da nije zakonito bila na položaju. U stvari, možda to upravo
sada radi.
Odbor bi sada morao da izađe. Da javno prizna da on i niko drugi ima stvarna državna
ovlašcenja.
A odbor nikada nije bio izabran na dužnost bilo koje vrste. To je bilo potpuno nezakonito.
Golc bi mogao da kaže, i to s pravom, da podjednako ima prava da vlada kao i odbor.
Možda čak i više od njega. Jer su Golc i Sinovi Jovovi imali sledbenike.
Poželela je, u tom trenutku, da je tokom prethodnih godina saznala više o odboru. Da je saznala
ko je u njemu, kakvi su to ljudi, koji su im ciljevi. U stvari, nikada nije prisustvovala zasedanju;
komunicirali su s njom indirektno, preko složenog sistema aparata.
„Mislim”, reče ona Gartu Makreju, „da bi trebalo da se pojavim pred TV kamerama i obratim se
naciji. Ako me zaista vide možda će ovu vest shvatiti manje ozbiljno.” Možda će prevladati snaga
njenog prisustva, stara, magična moć njenog lika. Uostalom, javnost je navikla da je viđa. Verovali
su u nju, zbog višedecenijskog uslovljavanja. Štap i šargarepa osvećeni tradicijom možda još uvek
funkcionišu, bar u ograničenom obimu. Bar delimično.
Poverovaće, zaključila je, ukoliko žele da poveruju. Uprkos novostima koje su prodavale mašine
za vesti. Ti hladni, bezlični prenosioci „istine”. Šušte realnosti, bez ljudske subjektivnosti.
„Nastaviću da pokušavam”, ona reče Gartu Makreju.
Sve ovo vreme Ričard Kongrozijan ju je netremice gledao. Činilo se da nije sposoban da skrene
pogled s nje. Zatim reče promuklo: „Ne verujem, Nikol. Ti jesi stvarna, zar ne? Vidim te, pa mora
da si stvarna! “ Zurio je u nju žalosno.
„Stvarna sam”, reče ona, i oseti tugu. Mnogi su bili u Kongrozijanovoj situaciji, pokušavali da
održe njenu sliku neokrnjenom, nepromenjenom u odnosu na onu na koju su navikli. A opet - da li
je to bilo dovoljno?
Koliko bi ljudi, poput Kongrozijana, moglo da raskine s principom stvarnosti? Da poveruje u
nešto za šta su znali da je iluzija?
Uostalom, malo ljudi je bilo bolesno poput Ričarda Kongrozijana.
Da bi ostala na vlasti morala bi da vlada mentalno bolesnom nacijom. A ta ideja joj se baš i nije

75
dopala.
Vrata su se otvorila i na njima se pojavila Dženet Rajmer, mala, izborana i poslovna. „Nikol,
molim te pođi sa mnom.” Glas joj je bio ravan i tih. Ali autoritativan.
Nikol ustade. Odbor je želeo da je vidi. Kao što je bio običaj, slali su poruke preko Dženet
Rajmer, svog portparola.
„Dobro”, reče Nikol. Potom reče Kongrozijanu i Gartu Makreju: „Izvinite, moram da idem.
Garte, želim da budeš vršilac dužnosti komesara NP-a; Vilder Pembrouk je šutnut - uradila sam to
baš pre nego što si došao. Tebi verujem.” Zatim je prošla pored njih i krenula za Dženet Rajmer, van
kancelarije i niz hodnik. Dženet je išla žustro, pa je morala da požuri kako bi išla u korak s njom.
Mašući rukama u očaju, Kongrozijan viknu za njom: „Ako ne postojiš ponovo ću postati nevidljiv
- ili nešto još gore od toga!“
Nastavila je da hoda.
„Plašim se”, vikao je Kongrozijan, „šta bih mogao da uradim! Neću da se to desi!” Krenuo je u
hodnik par koraka za njom. „Molim te, pomozi mi! Pre nego što bude prekasno! “
Nije mogla ništa da uradi. Nije se čak ni osvrnula.
Dženet ju je odvela do lifta. „Ovaj put te čekaju dva nivoa niže”, reče Dženet. „Okupili su se, svih
devetoro. Zbog ozbiljnosti situacije ovaj put će razgovarati s tobom lice u lice.”
Lift se polako spustio.
Iz njega je, prateći Dženet, ušla u ono što je u prošlom veku bilo atomsko sklonište za Belu kuću.
Svetla su bila upaljena i videla je, za dugačkim hrastovim stolom, šest muškaraca i tri žene. Svi osim
jedne osobe bili su joj nepoznati, prazna i potpuno nepoznata lica. Ali u središtu je, ne verujući,
prepoznala čoveka kojeg je znala. Činilo se, po mestu gde je sedeo, da on predsedava odborom. A
njegovo držanje bilo je za nijansu dominantnije, malo čvršće nego kod ostalih.
Taj čovek je bio Bertold Golc.

Nikol reče: „Ti. Ulični galamdžija. Nikad ne bih pomislila.” Osećala se iscrpljeno i uplašeno; sela je
neodlučno u drvenu stolicu s ravnim naslonom naspram devet članova odbora.
Mršteći se, Golc reče: „Ali znala si da imam pristup fon Lesingerovoj opremi. A svu opremu za
putovanje kroz vreme kontroliše isključivo vlada. Tako da sam očigledno imao neke veze sa samim
vrhom. Međutim, to sad nema veze; ima važnijih stvari o kojima treba da razgovaramo.”
Dženet Rajmer reče: „Vraćam se gore.”
„Hvala”, reče Golc, klimnuvši potvrdno. Ozbiljnim glasom se obratio Nikol: „Ti si prilično
nesposobna devojka, Kejt. Međutim, probaćemo da rešimo stvar s ovim što imamo. Fon
Lesingerova aparatura pokazuje značajno drugačiju alternativnu budućnost u kojoj policijski
komesar Pembrouk vlada kao apsolutni diktator. To nas navodi na zaključak da je Vilder Pembrouk
povezan s Karpovima i njihovim nastojanjima da te svrgnu. Mislim da smesta treba da ga izvedeš i
ubiješ.”
„Izgubio je položaj”, l'eče Nikol. „Pre nepunih deset minuta sam ga razrešila dužnosti.”
„I pustila ga da ode?”, upita jedna od članica odbora.
„Da”, priznade Nikol nerado.
Golc reče: „Znači sad je verovatno prekasno da ga uhapsimo. Međutim, da nastavimo. Nikol,
tvoj prvi korak mora da bude usmeren protiv dva monstruozna kartela, Karpa i A. G. Hemija. Anton
i Feliks Karp su naročito opasni; pogledali smo nekoliko alternativnih budućnosti u kojima uspevaju
da te unište i preuzmu vlast - bar na desetak godina. To moramo da sprečimo, bez obzira na to šta
ćemo još da uradimo ili da ne uradimo.”
„Dobro”, reče Nikol, klimnuvši s razumevanjem. To joj se činilo kao dobra ideja. Svakako bi
krenula na Karpove, i bez saveta ovih ljudi.
„Izgledaš”, reče Golc, „kao da razmišljaš da ne treba mi da ti govorimo šta da radiš. Ali, u stvari,
jako smo ti potrebni. Reći ćemo ti kako da spaseš sebi život, fizički, bukvalno, a posredno i svoj javni
položaj. Bez nas si već mrtva. Molim te, veruj mi; koristili smo fon Lesingerovu opremu i znamo to.”
„Jednostavno ne mogu da se naviknem da si to ti”, Nikol reče Bertoldu Golcu.
„Ali oduvek sam to bio ja”, reče Golc. „Iako ti to nisi znala. Ništa se nije promenilo osim
činjenice da si to saznala, a to je zaista beznačajno u svemu ovome, Kejt. Elem, želiš li da preživiš?
Želiš li da primaš naša uputstva? Ili želiš da te Vilder Pembrouk i Karpovi postave negde uza zid i
pogube?” Rekao je to grubim tonom.
Nikol reče: „Naravno. Sarađivaću.”
„To je dovoljno.” Golc klimnu glavom i pređe pogledom preko svojih kolega. „Prvo naređenje
koje ćeš da izdaš - naravno preko Rudija Kalbflajša - jeste da su Karp und zonen verke
nacionalizovani širom SEAD-a. Sva oprema Karpovih je sada vlasništvo vlade SEAD-a. Vojsci izdaj

76
sleeleće naređenje: zadatak im je da preuzmu filijale Karpovih; to će morati da urade naoružanim
jedinicama i verovatno s teškim naoružanjem. To treba smesta da se uradi; ako je moguće do
večeras.”
„U redu”, reče Nikol.
„Nekoliko vojnih generala, bar tri ili četiri, treba da odu u glavno predstavništvo Karpa u
Berlinu; treba lično da uhapse porodicu Karp. Da odvedu Karpove u najbližu vojnu bazu, da im sudi
vojni sud i da odmah budu pogubljeni, takođe do večeras. A, sad, što se tiče Pembrouka. Mislim da
bi bilo bolje da Sinovi Jovovi pošalju ubice komandose da srede Pembrouka; nećemo mešati vojsku
u taj aspekt cele ove situacije.” Ton Golcovog glasa se promenio. „Čemu taj izraz lica, Kejt?”
„Boli me glava”, reče Nikol. „I ne zovi me ’Kejt’. Dok sam na položaju trebalo bi da nastaviš da
me zoveš Nikol.”
„Sve ovo te uznemirava, zar ne?”
„Da”, reče ona. „Ne želim nikoga da ubijem, čak ni Pembrouka i Karpove. Dovoljan je bio
Reichsmarschall - više nego dovoljan. Nisam ubila ni onu dvojicu svirača koji su doneli papulu u
Belu kuću da me ujede, ona dva potrčka Luckastog Luka. Pustila sam ih da emigriraju na Mars.”
„Ne može sve tako da se reši.”
„Očigledno ne može”, saglasi se Nikol.
Iza Nikol se otvoriše vrata skloništa. Okrenula se, očekujući da vidi Dženet Rajmer.
Vilder Pembrouk, s grupom NP-ovaca, stajao je na ulazu, s pištoljem u ruci. „Svi ste uhapšeni”,
reče Pembrouk. „Svi skupa.”
Skočivši na noge, Golc posegnu rukom ispod kaputa.
Pembrouk ga ubi jodnim hicem. Golc klonu nazad, zgrabivši rukama stolicu; stolica se
prevrnuuz tresak i Golc pade na bok iza hrastovog stola.
Niko više se nije pomerio.
Pembrouk reče Nikol: „Ideš gore; pojavičeš se na televiziji. Smesta.” Dade joj znak mrdajući
pištoljem. „Požuri! Prenos počinje za deset minuta.” Iz džepa je izvukao list hartije presavijene
nekoliko puta. „Evo šta ćeš reči.” Uz grimasu, koja je izgledala gotovo kao tik, dodade: „To je tvoja
ostavka na položaj, ili nazovipoložaj. I u njoj priznaješ da su obe vesti tačne, ona o der Alteu i ona o
tebi.”
Nikol reče: „U čiju korist abdiciram?“ Glas joj je zvučao piskavo u sopstvenim ušima, ali bar nije
zvučao molećivo. Bilo joj je drago zbog toga.
„Vanrednog policijskog odbora“, reče Pembrouk. „Koji će nadgledati predstojeće opšte izbore, a
onda se, naravno, povući.”
Zapanjeni, nemi, preostalih osam članova odbora krenuše za Nikol.
„Ne”, reče im Pembrouk. „Vi svi ostajete ovde dole.“ Lice mu je bilo belo. „S odredom policije.”
„Znaš šta će da uradi, zar ne?”, jedan od članova odbora reče Nikol. „Izdao je naređenje da nas
ubiju.” Njegove reči jedva da su se čule.
„Ona tu ništa ne može“, reče Pembrouk i još jednom dade Nikol znak pištoljem.
„Videli smo ovo na fon Lesingerovoj aparaturi“, reče jedna članica odbora obraćajući se Nikol.
„Ali nismo verovali da će se to dogoditi. Bertold je to odbacio. Kao isuviše neverovatno. Mislili smo
da su takvi postupci deo prošlosti. “
Nikol je s Pembroukom ušla u lift. Krenuli su ka prizemlju.
„Nemoj da ih ubiješ“, reče Nikol. „Molim te.”
Pogledavši na ručni sat Pembrouk reče: „Do sada su već mrtvi.“
Vrata lifta su se otvorila; lift se zaustavio.
„Idi pravo u svoju kancelariju“, naredio je Pembrouk. „Obratićeš se odande. Interesantno je, zar
ne, da odbor nije ozbiljno shvatio malo verovatnu mogućnost da bih ja mogao da sredim njih pre
nego što oni srede mene. Bili su ubeđeniu svoju apsolutnu moć pa su pretpostavljali da ću poput
ovce krenuti ka sopstvenoj propasti. Sumnjam da su se čak potrudili da pogledaju ovih poslednjih
nekoliko trenutaka. Mora da su znali da postoji prilično velika verovatnoća da ću preuzeti vlast, ali
očigledno nisu ispratili situaciju i saznali tačno kako.”
„Ne mogu da verujem”, reče Nikol, „da su mogli da budu toliko naivni. Uprkos svemu što su
rekli i što si ti rekao. Sa fon Lesingerovom opremom na raspolaganju...” Činilo joj se neverovatnim
da Bertold Golc i ostali dozvole da budu jednostavno pobijeni; logično, trebalo je da budu van
domašaja.
„Bili su uplašeni”, reče Pembrouk. „A uplašeni ljudi gube sposobnost da razmišljaju.”
Ispred njih se nalazila njena kancelarija.
Na podu pred vratima ležala je nepomična figura. Bila je to Dženet Rajmer.
„Našli smo se u poziciji da budemo prinuđeni da to uradimo”, reče Pembrouk. „Ili, tačnije -
budimo iskreni - želeli smo to da uradimo. Budimo napokon iskreni jedno prema drugom. Ne, ne

77
moram. To što sam se pobrinuo za gospođicu Rajmer bio je postupak učinjen iz čiste volje i
uživanja.” Zakoračio je preko njenog tela i otvorio vrata Nikoline kancelarije.
U kancelariji je stajao Ričard Kongrozijan.
„Dešava mi se nešto strašno”, zakukao je Kongrozijan, čim je video njih dvoje. „Više ne mogu da
se izdvojim od svog okruženja; shvatate li kakav je to osećaj? Užasan!” Zakoračio je ka njima,
vidljivo se tresući; kolutao je očima od straha, znoj mu je izbio po vratu, čelu i rukama. „Razumete
li?”
„Posle”, reče mu Pembrouk, nervozno. Opet je videla tik, nevoljnu grimasu. Pembrouk se zatim
obratio njoj: „Prvo, hoću da pročitaš materijal koji sam ti dao. Kreni odmah.” Ponovo je pogledao na
sat. „Televizijski tehničari su već trebali da budu ovde.”
Kongrozijan reče: „Ja sam im rekao da idu. Još više su mi otežavali situaciju. Pogledajte - vidite
taj sto? Sad sam deo njega i on je deo mene! Gledajte, pokazaću vam.” Zagledao se pažljivo u sto,
kriveći usne. A sa stola, vaza s bledim ružama se podiže, polete kroz vazduh ka Kongrozijanu. Vaza
je, dok su je posmatrali, ušla u Kongrozijanove grudi i nestala. „Sada je u meni”, reče drhtavim
glasom. „Apsorbovao sam je. Ona je sad ja. A...” Mahnu ka stolu. „Ja sam to! “
Na mestu gde se nalazila vaza Nikol vide kako se formira, oblikom, masom i bojom, kompleksan
splet organske materije, glatkih crvenih cevčica i nečega što je izgledalo kao deo endokrinog
sistema. Deo, uvidela je, Kongrozijanove anatomije. Možda, pomislila je, slezina i vaskularni sistem
koji je hrani. Organ, koji god da je bio, ravnomerno je pulsirao; bio je živ i aktivan. Koliko detalja,
pomislila je; nije mogla da skrene pogled s njega, a čak je i Vilder Pembrouk zurio u njega
netremice.
„Izvrćem se naopačke!”, zakuka Kongrozijan. „Ubrzo ću, ako se ovo nastavi, obuhvatiti ceo
univerzum i sve u njemu, a jedino što će ostati van mene biće moji unutrašnji organi i onda ću
najverovatnije umreti! “
„Slušaj, Kongrozijane”, reče Pembrouk grubo. Uperio je pištolj u psihokinetičkog koncertnog
pijanistu. „Šta si mislio pod tim da si poslao TV ekipu napolje? Trebaju mi u ovoj kancelariji; Nikol
treba da se obrati naciji. Idi i kaži im da se vrate.” Pištoljem dade znak Kongrozijanu. „Ili zovi nekog
iz Bele kuće ko...”
Zaćutao je. Pištolj mu je izleteo iz ruke.
„Pomozite mi! “, zajauka Kongrozijan. „On postaje ja i ja moram da postanem on!”
Pištolj je nestao u Kongrozijanovom telu.
U Pembroukovoj ruci se pojavila sunđerasta, ružičasta masa plućnog tkiva; on ju je smesta
ispustio i Kongrozijan istog trenutka vrisnu od bola.
Nikol zatvori oči. „Ričarde“, zastenja škripavim glasom. „Prekini. Kontroliši se.”
„Da”, reče Kongrozijan i zakikota se bespomoćno. „Mogu da se kontrolišem, mogu da se
pokupim, moje organe i vitalne delove unaokolo, koji leže po podu; možda mogu nekako da ih
vratim u sebe.”
Otvorivši oči, Nikol reče: „Je l’ možeš sad da me vodiš odavde? Premesti me daleko odavde,
Ričarde. Molim te.”
„Ne mogu da dišem”, zastenja Kongrozijan. „Pembrouk ima deo mog organa za disanje i ispustio
ga je; nije vodio računa - pustio je da padnem.“ Mahnuo je ka NP-ovcu...
Tiho, s izrazom lica iz kojeg je nestala boja i uobičajena nada u tok života, Pembrouk reče:
„Isključio je nešto u meni. Neki vitalni organ.“
„Tako je!“, ciknu Kongrozijan. „Isključio sam ti - ali neću da ti kažem.“ Prefrigano, uperio je prst
ka Pembrouku, pokazujući odrično. „Samo ovo; ovo ću ti reći: živećeš još, recimo, četiri sata.“
Nasmejao se. „Šta kažeš na to?”
„Možeš li to da poništiš?11, upita Pembrouk s teškoćom. Bol ga je prožimao; patio je.
„Ako želim“, reče Kongrozijan. „Ali neću zato što nemam vremena. Moram da se pokupim.“
Namrštio se, ushićeno se koncentrišući. „Zauzet sam izbacivanjem svakog stranog tela koje je uspelo
da uđe u mene“, objašnjavao je Pembrouku i Nikol. „I želim sebe nazad; nateraću se da se vratim u
sebe.“ Zurio je u ružičastu sunđerastu masu plućnog tkiva. „Ti si ja”, reče joj. „Ti si deo ja-sveta, nisi
deo ne-mene. Razumeš?“
„Molim te, vodi me daleko odavde11, reče mu Nikol.
„Dobro, dobro“, reče Kongrozijan nervozno. „Gde želiš da budeš? U potpuno drugom gradu? Na
Marsu? Ko zna koliko daleko mogu da te premestim - ja ne znam. Kao što gospodin Pembrouk reče,
nisam odista ovladao političkom upotrebom mojih moći, čak ni nakon svih ovih godina. Ali sad sam
svejedno u politici.” Zakikotao se zadovoljno. „Šta kažeš na Berlin? Mogu odavde da te prebacim u
Berlin; uveren sam u to.”
„Bilo gde”, reče Nikol.
„Znam gde ću da te pošaljem”, uzviknu Kongrozijan iznenada. „Znam gde ćeš biti sigurna, Niki.

78
Shvati, želim da budeš bezbedna; verujem u tebe, znam da postojiš. Ma šta da kažu one proklete
mašine za vesti. Hoću da kažem, lažu. Znam to. Pokušavaju da mi uzdrmaju veru u tebe; sve su se
udružile, sve govore jedno te isto.” Dodao je objašnjavajući: „Šaljem te u moj dom u Dženeru, u
Kaliforniju. Možeš da budeš s mojom ženom i sinom. Pembrouk te tamo ne može dohvatiti jer će do
tada biti mrtav, kao kamen; sad sam mu isključio još jedan organ, a ovaj - nije bitno koji je - ovaj je
još vitalniji od prethodnog. Neće preživeti ni šest minuta.”
Nikol reče: „Ričarde, pusti ga...” Zatim zastade, jer su svi nestali; Kongrozijan, Pembrouk, njena
kancelarija u Beloj kući, sve je u trenutku prestalo da postoji i sada je stajala u mračnoj prašumi.
Izmaglica je svetlucala po glatkom lišću; tlo pod njenim nogama je bilo mekano, puno vode. Nije
čula nikoga. Šuma prezasićena vlagom bila je potpuno bešumna.
Bila je sama.
Počela je da korača. Osećala se ukočeno i staro i bilo joj je naporno da se kreće. Osećala se kao da
je stajala milion godina, tu u tišini, na kiši. Kao da je tu bila čitavu večnost.
Napred, kroz puzavice i gustiš vlažnog grmlja, videla je obrise oronule, neokrečene građevine od
sekvojinog drveta. Kuća. Krenula je ka njoj, prekrštenih ruku, tresući se od hladnoće.
Kad je smaknula poslednju granu videla je pred sobom, parkiran, staromodni auto-taksi na
sredini onoga što je izgledalo kao prilaz kući.
Otvorivši vrata auto-taksija reče: „Vodi me do najbližeg grada.”
Mehanizam taksija nije reagovao. Ostao je nepomičan, kao da je bio mrtav.
„Zar me ne čuješ”, reče mu glasno.
Iz daljine se začuo ženski glas: „Žao mi je, gospođice. Taj taksi pripada ljudima iz muzičke
kompanije; ne može da odgovori jer je još uvek unajmljen za njih.”
„Uh”, reče Nikol uspravljajući se, zatvarajući vrata taksija. „Da li ste vi supruga Ričarda
Kongrozijana?”
„Da, jesam”, reče žena, silazeći niz drveno kućno stepenište. „Ko ste...” Trepnula je. „Vi ste Nikol
Tibadou.”
„Bila sam”, reče Nikol. „Mogu li da uđem i dobijem nešto toplo za piće? Ne osećam se baš
najbolje.”
„Naravno”, reče gospođa Kongrozijan. „Molim Vas. Da li ste došli ovamo da nađete Ričarda?
Nije ovde. Poslednji put kad smo se čuli bio je u neuropsihijatrijskoj bolnici u San Francisku, u
Frenklin Ejmsu. Jeste čuli za nju?”
„Jesam”, reče Nikol. „Ali sad nije tamo. Ne, ne tražim njega.” Krenula je za gospođom
Kongrozijan uz stepenice ka verandi kuće.
„Ljudi iz muzičke kompanije su ovde već tri dana”, reče gospođa Kongrozijan. „Snimaju li
snimaju. Čini mi se kao da nikada neće otići. Fini su i prija mi njihovo društvo; borave ovde preko
noći. Došli su s namerom da snime mog muža kako svira, u skladu sa starim ugovorom s
Art-Korom, ali, kao što rekoh, on nije ovde.” Pridržala je ulazna vrata.
Nikol reče: „Hvala Vam na gostoprimstvu.” Kuća je, primetila je, bila topla i suva; laknulo joj je,
u poređenju s turobnim krajolikom napolju. U kaminu je gorela vatra i ona ode pravo do njega.
„Upravo sam na TV-u čula najneverovatniju stvar“, reče gospođa Kongrozijan. „Nešto o Vama;
zvučalo mi je potpuno besmisleno. Nešto o tome kako Vi - pa, ne postojite, čini mi se. Znate li o
čemu pričam? Šta pričaju o vama?”
„Bojim se da ne znam”, reče Nikol grejući se.
Gospođa Kongrozijan reče: „Idem da skuvam kafu. Oni - gospodin Fliger i ostali iz EMP-a -
trebalo bi uskoro da se vrate. Na večeru. Da li ste sami? Niko nije s Vama?” Izgledala je zbunjeno.
„Potpuno sam sama”, reče Nikol. Pitala se da li je Vilder Pembrouk već bio mrtav do sada.
Nadala se da jeste, zbog sebe. „Vaš suprug je”, reče, „veoma dobra osoba. Puno mu dugujem.” U
stvari, uvidela je, dugujem mu život.
„On svakako mnogo razmišlja o Vama”, reče gospođa Kongrozijan.
„Mogu li da ostanem ovde?”, upita Nikol iznenada.
„Naravno. Koliko god želite.”
„Hvala”, reče Nikol. Osećala se malo bolje. Možda se nikada neću ni vratiti, pomislila je.
Uostalom, čemu da se vratim? Dženet je mrtva, Bertold Golc je mrtav, čak je i Reichsmarschall
Gering mrtav, a naravno i Vilder Pembrouk; i on je već mrtav do sada. Ceo odbor vlasti, sve
poluskrivene osobe koje su stajale iza nje. Pod uslovom, naravno, da su NP-ovci izvršili naređenje,
što ne sumnja da jesu.
A ja, razmišljala je, više ne mogu da vladam; mašine za vesti su se postarale za to na svoj slepi,
efikasni, mehanički način. One i Karpovi. Znači sada je, uvidela je, red na Karpove; mogu da vladaju
neko vreme. Dok i njih ne svrgnu, poput mene.
Ne mogu čak ni na Mars da odem, razmišljala je. Bar ne šklopocijom! Lično sam se za to

79
postarala. Ali postoje drugi načini. Veliki legalni komercijalni brodovi, kao i vladini brodovi. Veoma
brzi brodovi koji pripadaju vojsci; možda bih mogla da preuzmem jedan od njih. Mogla bih da
radim preko Rudija, iako je on - ili to - na samrti. Pravno gledano, vojska mu se zaklela na vernost;
treba da rade šta im on - ili to - kaže.
„Kafa? Dobro ste? Jeste li spremni za nju?” Gospođa Kongrozijan ju je gledala napeto.
„Da”, odgovori Nikol „Jesam.” Krenula je za gospođom Kongrozijan u kuhinju velike, stare kuće.
Napolju poče da pljušti kiša. Nikol je drhtala i trudila se da ne gleda pravo u nju. Kiša ju je
plašila; bila je poput lošeg predznaka. Podsetnik na zlu kob koja će da se desi.
„Čega se plašite?”, upita gospođa Kongrozijan iznenada, oštro.
„Ne znam”, priznade Nikol.
„Viđala sam Ričarda takvog. Mora da je od ove klime ovde. Tako je sumorna i monotona. Ali,
kako Vas je opisao, mislila sam da nikada nećete biti ovakvi. Uvek Vas je opisivao kao hrabru. Kao
snažnu.”
„Žao mi je što sam Vas razočarala.”
Gospođa Kongrozijan je potapša po ruci. „Niste me razočarali. Veoma ste mi dragi. Uverena sam
da Vas je klima sneveselila.”
„Možda”, reče Nikol. Ali znala je da nije tako. Postojao je jači razlog od kiše. Mnogo jači.

15

NP-ovac čvrstog pogleda, u srednjim godinama i krajnje profesionalan, reče Moriju Frauencimeru:
„Obojica ste uhapšeni. Pođite sa mnom.”
„Vidiš?”, reče Mori besno optužujući Čika. „Rekao sam ti! Kopilad će da svale sve na nas. Mi smo
ispali budale. Naivčine na dnu lestvice - najveći kreteni.”
S Morijem, Čik izađe iz male, poznate, pretrpane kancelarije Frauencimera i saradnika, ispred
NP- ovca koji ih je pratio u stopu. On i Mori su hodali smrknuti, u tišini, do parkiranog policijskog
vozila.
„Pre nekoliko sati“, puče Mori iznenada, „imali smo sve. Sada, zahvaljujući tvom bratu, vidi šta
imamo. Ništa.”
Čik nije odgovorio. Nije znao šta da odgovori.
„Vratiću ti, Čik11, reče Mori dok je policijski auto uzletao i kretao se ka autobanu. „Bog mi je
svedok.“
„Izvući ćemo se iz ovoga“, reče Čik. „I pre smo bili u nevoljama. Uvek bi prošle. Nekako.“
„Bar da si emigrirao“, reče Mori.
I ja bih voleo da jesam, razmišljao je Čik. Sada bismo Ričard Kongrozijan i ja bili - gde? U
svemiru, na putu ka farmi na granici, započinjali čestit, novi život. A umesto toga... ovo. Zapitao se
gde li je sada Kongrozijan. Da li je i njemu ovako loše? Teško da jeste.
„Sledeći put kad kreneš da napustiš firmu...”, zausti Mori.
„Dobro! reče Čik besno. „Zaboravi! Šta može sad da se uradi?” Onaj kojeg bih voleo da se
dočepam, pomislio je, jeste moj brat Vins. A zatim, nakon njega, Anton i matori Feliks Karp.
NP-ovac koji je sedeo uz njega iznenada reče drugom NP-ovcu koji je vozio: „Ej, Side, vidi.
Blokada na putu.”
Policijski auto je usporio. Zagledavši se, Čik vide na blokadi vojno oklopno vozilo; njegova velika
cev je bila sablasno uperena u redove automobila i vozila zaustavljenih barikadom postavljenom
preko osam traka.
NP-ovac pored Čika izvuče pištolj. Vozač učini isto.
„Šta se dešava?”, upita Čik, kojem je srce lupalo u grudima.
Nijedan NP-ovac nije odgovorio; pogled im je bio zakucan za vojnu jedinicu koja je autoban
blokirala na efikasan, uvežban način. Obojicu je obuzela snažna napetost; Čik je mogao da je oseti.
Ispunila je unutrašnjost automobila.
U tom trenutku, dok se automobil vukao gotovo dodirujući vozilo pred sobom, reklama
Teodorusa Nica uvuče se kroz otvoren prozor.
„Čini li vam se da ljudi mogu da vide kroz vašu garderobu?”, cvilela je, poput šišmiša, dok se
uvlačila pod prednje sedište. „U javnosti, da li vam se čini da vam je rajsferšlus otvoren i da li imate
potrebu da spustite pogled...”
Ućutala je kada ju je NP-ovac za volanom besno upucao pištoljem. „Isuse, kako mrzim te
stvarčice”, reče i pljunu gadljivo.
Nakon pucnja, policijski auto su odmah opkolili vojnici, koji su svi bili naoružani i s prstima na

80
orozu.
„Spustite oružje”, povika narednik.
Nevoljno, oba NP-ovca su odbacili pištolje. Jedan vojnik je otvorio vrata; NP-ovci su izašli
oprezno, podignutih ruku.
„Na koga ste pucali?”, upita narednik. „Na nas?”
„Na Nicovu reklamu”, reče jedan od NP-ovaca drhtavim glasom. „Pogledajte u auto, pod sedište;
nismo pucali na vas - zaista! “
„Govori istinu”, reče jedan vojnik, nakon što je proverio kola. „Pod sedištem je mrtva reklama
Teodorusa Nica.”
Narednik je razmišljao, a onda doneo odluku. „Možete dalje. Ali ostavite nam oružje.” Dodao je:
„I zatvorenike. Od sada primate naređenja od generalštaba, a ne od vrha policije.”
Obojica NP-ovaca smesta uskočiše u auto; vrata se zalupiše dok su kretali što su brže mogli kroz
otvor u vojnoj barikadi. Čik i Mori su ih posmatrali kako odlaze.
„Šta se dešava?”, upita Čik.
„Slobodni ste”, obavestio ih je narednik. „Vratite se kućama i ostanite tamo. Nemojte da
učestvujete u bilo čemu što se dešava na ulici; ma šta da se događa.” Odred vojnika se zatim udaljio,
ostavljajući Čika i Morija da stoje sami.
„To je pobuna”, Mori reče, zapanjen. „Vojna.”
„Ili policijska”, reče Čik, razmišljajući brzo. „Moraćemo da stopiramo nazad do grada.” Nije
stopirao još od detinjstva; bilo mu je čudno da to radi sada, u zrelim godinama. Pomisao je bila
gotovo osvežavajuća. Krenuo je niz trake zaustavljenog saobraćaja, podignutog prsta. Vetar mu je
duvao u lice; mirisao je na zemlju i vodu i velike gradove. Udahnuo je duboko, do kraja.
„Čekaj!”, viknu Mori i pohita za njim.
Na nebu, sa severne strane, iznenada se podiže ogroman, sivi oblak u obliku pečurke. I kroz
zemlju protutnja potres, prodrma Čika i natera ga da poskoči. Štiteći oči začkiljio je da vidi - šta se
desilo? Eksplozija, možda mala, taktička atomka. Zatim je udahnuo smrad pepela i sada je sa
sigurnošću znao šta je to bilo.
Vojnik, koji je prolazio pored Čika, dobaci preko ramena: „Lokalna filijala Karp und zonen
verkea.” Napadno mu se iskezio i pohitao dalje.
Mori tiho reče: „Digli su ih u vazduh. Vojska je raznela Karp.”
„Pretpostavljam”, reče Čik, ošamućen. Opet, ne razmišljajući, podiže palac, u potrazi za
prevozom.
Iznad, dve vojne rakete proleteše za brodom NP-a; Čik ih je gledao dok nisu nestale iz vidokruga.
Ovo je pravi rat, pomislio je, zapanjen.
„Pitam se da li će i nas da dignu u vazduh”, reče Mori. „Mislim fabriku. Frauencimer i
saradnike.”
„Suviše smo mali”, reče Čik.
„Da, pretpostavljam da si u pravu”, reče Mori, klimnuvši s puno nade.
Dobro je biti mali, uvideo je Čik, kad nastupe ovakva vremena. Što manji, to bolje. Sve do tačke
nestajanja.
Ispred njega i Morija zaustavio se auto. Krenuli su ka njemu.
Zatim se, na istoku, još jedan fungusoidni oblak raširio preko neba, i opet se zatreslo tlo. To je A.
G. Hemi, zaključi Čik dok je ulazio u auto koji ih je čekao.
„Kuda ste vi, momci, krenuli?”, upita vozač, bucmast, crvenokos momak.
Mori reče: „Bilo kuda, gospodine. Samo da je što dalje od ove gungule.”
„Slažem se”, reče bucmasti, crvenokosi vozač i pokrenu auto. „Eh, i te kako se slažem.” Bio je to
stari, zastareli auto, ali dovoljno dobar. Čik Strajkrok se zavalio i raskomotio.
Pored njega, Mori Frauencimer, vidno smireniji, učinio je isto to.
„Pretpostavljam da sređuju te velike kartele”, reče crvenokosi čovek dok je polako vozio napred,
prateći auto pred sobom, kroz uzan otvor u barikadi ka drugoj strani.
„Sigurno”, reče Mori.
„Krajnje je vreme”, reče crvenokosi čovek.
„Tako je”, reče Čik Strajkrok. „Slažem se s vama.”
Auto je, ubrzavajući, nastavio da se kreće.

U velikoj, staroj, drvenoj zgradi, prepunoj prašine i odjeka, nazadnjaci su šetali, pričali, pili kolu, a
par njih je i igralo. Neta Fligera je interesovao ples, pa je usmerio prenosivi Ampek F-a2 u tom
pravcu.
„Ples, ne”, reče mu Džim Plank, „pevanje, da. Čekaj dok opet ne zapevaju. Ako se iko može

81
udostojiti da to nazove pevanjem.”
„Zvuci njihovog plesa su ritmični”, reče Net. „Mislim da bi trebalo i to da pokušamo da
uhvatimo.”
„Tehnički gledano, ti si vođa ovog poduhvata”, priznade Džim. „Ali svojevremeno sam snimio
mnogo toga i tvrdim da je ovo beskorisno. Biće zabeleženi na traci, priznajem, ili u tom tvom crvu.
Ali neće ličiti ni na šta. Ni na šta.” Uputio je Netu nemilosrdan pogled.
Ali svejedno nameravam da probam, pomisli Net.
„Tako su iskrivljeni”, reče Moli, koja je stajala uz njih. „Svi... i tako su niski. Većina nije čak ni
moje visine.”
„Izgubili su bitku”, reče Džim, slegnuvši kratko ramenima. „Sećate se? Kad je to bilo, pre dvesta
hiljada godina? Trista hiljada? Koliko god, bilo je to prilično davno. Sumnjam da će i ovaj put
mnogo duže preživeti. Prosto ne izgledaju tako. Izgledaju - opterećeno.”
To je to, shvatio je Net. Nazadnjaci - neandertalci - izgledali su kao da su pritisnuti, i to
nemogućim zadatkom, samim preživljavanjem. Džim je apsolutno bio u pravu; prosto nisu bili
opremljeni za taj zadatak. Krotki, niski i pogrbljeni, pomirljivi, gegajući se i mumlajući, vukli su se
oskudnom putanjom života, svakim trenom se sve više približavajući kraju.
Zato bolje da snimimo ovo dok još možemo, odlučio je Net. Jer verovatno neće još dugo, sudeći
po njihovom izgledu. Ili... da li se možda varam?
Nazadnjak, odrasli muškarac odeven u kariranu košulju i lagane sive radne pantalone, sudario
se s Netom i neartikulisano promrmljao izvinjenje.
„U redu je”, uveravao ga je Džim. Osetio je, zatim, potrebu da proveri svoju teoriju, da proba da
oraspoloži taj neuspeli oblik života, tog nazadnjaka. „Dozvoli da ti kupim pivo”, Net reče
nazadnjaku. „Okej?” Znao je da postoji neki bar u zadnjem delu zgrade, ove velike, centralne
dvorane za rekreaciju koja je izgleda bila u kolektivnom vlasništvu nazadnjaka.
Nazadnjak je, pogledavši ga stidljivo, promrmljao ne i zahvalio se.
„Zašto ne?”, upita Net.
„Jer...” Nazadnjak nije mogao da uzvrati Netu pogled; gledao je u pod, stiskajući pesnice u grču
koji je polako popuštao. „Ne mogu”, nazadnjak je napokon uspeo da prozbori. Međutim, nije otišao.
Ostao je da stoji ispred Neta, i dalje gledajući dole, još uvek s izrazom grča na licu. Verovatno je
uplašen, zaključio je Net. Postiđen u strahu, bez reči.
Džim Plank se obratio nazadnjaku razvlačeći reči: „Hej, umeš li da otpevaš neku dobru pesmu?
Snimićemo te.” Namignuo je Netu.
„Ostavite ga na miru”, reče Moli. „Vidite da ne ume da peva. Ne ume ništa - očigledno.” Udaljila
se, vidno besna na obojicu. Nazadnjak ju je ravnodušno ispratio pogledom, pognut na nazadnjački
način; tupog izraza.
Može li išta, zapitao se Net, da rasplamsa taj tupi pogled? Zašto su nazadnjaci hteli da prežive,
ukoliko im je život tako malo značio? Iznenada mu pade na pamet, možda čekaju. Nešto što se još
uvek nije desilo, ali što znaju - ili se nadaju - da će se desiti. To objašnjava njihovo ponašanje,
njihovu - prazninu.
„Ostavi ga na miru”, Net reče Džimu Planku. „U pravu je.” Spustio je ruku Džimu na rame, ali
stručnjak za snimanje se izmaknuo.
„Mislim da oni umeju mnogo više nego što se čini”, reče Džim. „Gotovo kao da stoje u mestu, da
se štede. Da se ne trude. Do vraga, voleo bih da ih vidim da probaju.”
„I ja bih”, reče Net. „Ali nećemo moći da ih nateramo da pokušaju.”
U uglu prostorije zagrme televizor, i nekoliko nazadnjaka, i muških i ženskih, odgegaše se i
stadoše ukočeno ispred njega. TV je, zaključio je Net, saopštavao neke hitne vesti. Smesta je usmerio
pažnju u tom pravcu; nešto se desilo.
„Čuješ šta voditelj govori?”, šapnu mu Džim u uho. „Bože, nešto o nekom ratu.”
Njih dvojica se probiše kroz grupu nazadnjaka, gurajući se do televizora. Moli je već bila tamo,
već zadubljena u njega.
„Revolucija”, reče Moli ukočeno Netu, nadglasavši šuplju, zaglušujuću tutnjavu koja je dopirala
iz zvučnika TV-a. „Karp...” Lice joj se iskrivilo odneverice. „Karpovi i A. G. Hemi, probali su da
preuzmu vlasti, zajedno s nacionalnom policijom.”
TV ekran je prikazivao zadimljenu, bukvalno dezintegriranu ruševinu, ostatke zgrada,
industrijskih postrojenja ogromnih razmera koja su bila gotovo uništena. Netu su bila
neprepoznatljiva.
„To je filijala Karpa u Detroitu”, Moli dobaci Netu, uspevši da nadglasa buku. „Vojska ju je
sredila. Boga mi, voditelj je upravo to rekao.”
Džim Plank, gledajući ravnodušno u ekran, reče: „Ko pobeđuje?”
„Još uvek niko”, reče Moli. „Očigledno. Ne znam. Slušaj i gledaj šta govori. Tek je počelo, upravo

82
traje.”
Nazadnjaci, slušajući, zagledani, ućutaše. Fonograf koji je u pozadini svirao muziku za igranje
takođe ućuta. Nazadnjaci, gotovo svi, stajali su okupljeni oko TV-a, ushićeni i usredsređeni na scene
borbe između vojnih snaga SEAD-a i snaga iz kasarni nacionalne policije uz podršku sistema
kartela.
„... u Kaliforniji”, frfljao je voditelj, „divizija NP-a sa zapadne obale cela se predala šestom
odredu pod generalom Hohajtom. Međutim, u Nevadi...” Televizor je sada prikazivao scenu s ulice,
u centru Rinoa; vojna barikada je bila brzo postavljena i policijski snajperi su pucali na nju s prozora
obližnjih zgrada. „Konačno”, govorio je spiker, „čini se da monopol koji vojne snage imaju na
korišćenje atomskog oružja bukvalno garantuje pobedu. Ali, zasad, možemo samo...” Voditelj je
nastavio da brblja uzbuđeno, dok su širom SEAD-a mehaničke novinarske mašine jurile po
područjima gde je besneo konflikt i prikupljale podatke za njega.
„Biće to duga bitka”, Džim Plank iznenada reče Netu. Izgledao je sivo i umorno. „Pretpostavljam
da smo prokleto srećni što smo ovde, van toga”, mumlao je, više sebi u bradu. „Pravi trenutak da se
čovek pritaji.”
Ekran je sada prikazivao sukob između policijske patrole i vojne jedinice; pucali su jedni na
druge, bežeći u zaklon, dok su hici prštali iz ručnog automatskog oružja. Jedan vojnik pade na
stomak, kao i jedan NP-ovac u sivom.
Pored Neta Fligera jedan nazadnjak, zagledan, ćušnu laktom nazadnjaka koji je stajao pored
njega. Dva nazadnjaka, oba muškarci, nasmešiše se jedan drugom. Potajnim, značajnim osmehom.
Net je to video, video je izraz na njihovim licima. A zatim je shvatio da su nazadnjacima počele da se
cakle oči istim potajnim zadovoljstvom.
Šta se to ovde dešava? - pitao se Net.
Pored njega, Džim Plank reče tiho: „Bože, Nete. Oni su ovo čekali.”
Znači to je to, uvideo je Net sa strepnjom. Praznoća, tupa ravnodušnost; sve to je nestalo.
Nazadnjaci su sad uzbuđeno gledali titravu televizijsku sliku i slušali ushićenog voditelja. Šta im to
znači? - pitao se Net zagledan u njihova željna lica, nabijena emocijama. To znači, zaključio je, da
imaju šansu. Možda im je ovo prilika.
Uništavamo se međusobno na njihove oči. I - to će možda da napravi prostora za njih, prostora
da se uvuku. Prostor, koji nije skučen kao u ovoj otužnoj enklavici, već u pravom svetu. Svuda.
Kezeći se značajno jedni drugima nazadnjaci nastaviše žudno da gledaju. I slušaju.
Neta poče da obuzima strah.

Bucmasti, crvenokosi čovek koji je povezao Morija i Čika reče: „Idem samo dovde, momci. Moraćete
da iskočite.” Usporio je auto, zaustavio ga uz ivičnjak. Sada su bili u gradu, sišli su s autobana. Na
sve strane, muškarci i žene su trčali panično, tražeći zaklon. Policijski auto, s razbijenim
vetrobranom, mileo je oprezno, ljudi u njemu bili su naoružani do zuba. „Bolje bežite unutra”,
posavetovao ih je crvenokosi čovek.
Oprezno, Čik i Mori izađoše iz auta.
„Moja zgrada, Abraham Linkoln”, reče Čik, „nalazi se u blizini. Možemo peške do tamo. Hajde.”
Mahnuo je velikom, debelom Moriju da krene i njih dvojica se pridružiše rastrčanoj gomili
preplašenih, zbunjenih ljudi. Kakav haos, razmišljao je Čik. Pitam se kako će se završiti. Pitam se
hoče li naše društvo, naš način života, preživeti ovo.
„Boli me stomak“, zastenja Mori, dahćući pored njega, lica posivelog od napora. „Nisam -
navikao na ovo.”
Stigli su do Abrahama Linkolna. Zgrada je bila neoštećena. Na vratima, naoružani čuvari reda
stajali su uz Vinsa Strajkroka, čitača identifikacionih kartica; Vins je proveravao svakog ponaosob,
obavljajući užurbano svoj zvanični zadatak.
„Zdravo, Vinse”, reče Čik, kad on i Mori stigoše do ulaza.
Njegov brat se trgnu, podiže glavu; gledali su se nemo. Vins konačno reče: „Zdravo, Čik. Drago
mi je što si živ.”
„Ulazimo?“, upita Čik.
„Naravski“, reče Vins. Potom je skrenuo pogled; nakon što je klimnuo čuvarima, reče Čiku:
„Prođite. Stvarno mi je drago što NP nije uspeo da vas satera u ćošak.“ Nijednom nije pogledao
Morija Frauencimera; ponašao se kao da Mori nije bio prisutan.
„A ja?”, upita Mori.
Prigušenim glasom Vins reče: „Ti - možeš i ti da uđeš. Kao specijalni gost na Čikov poziv.“
Iza njih, čovek koji je bio sledeći na redu reče svadljivo: „Hej, požurite već jednom! Ovde nije
bezbedno.“ Gurnuo je Čika, dajući mu znak da krene.

83
 Čik i Mori brzo uđoše u Abrahama Linkolna. Sledećeg trenutka penjali su se poznatim
sredstvom - liftom u zgradi. Do Čikovog stana na poslednjem spratu.
„Pitam se šta je on izvukao iz svega toga”, reče Mori zamišljeno. „Mislim na tvog mlađeg brata.”
„Ništa”, reče Čik kratko. „Karpa više nema. On i mnogi drugi su sada gotovi.” A Vins nije jedini
kojeg poznajem iz te grupe, pomislio je.
„Uključujući i nas”, reče Mori. „Ni mi nismo u boljem položaju. Naravno, pretpostavljam da sve
umnogome zavisi od toga ko će da pobedi.”
„Nije bitno ko će da pobedi”, reče Čik. Bar ne koliko je on mogao da razume situaciju. Uništenje,
velika nacionalna katastrofa, ostaje i dalje. To je strahota građanskog rata; bez obzira na ishod, ipak
je loše. Ipak je katastrofa. I to za svakoga.
Kada su stigli do stana zatekli su otključana vrata. Veoma oprezno, Čik je otvorio vrata. I
provirio unutra.
Tamo je stajala Džuli.
„Čik!”, reče, načinivši korak-dva ka njemu. Pored nje su stajala dva velika kofera. „Pakujem se.
Sredila sam da ti i ja emigriramo. Imam karte... i ne pitaj me kako, jer ti nikad neću reći.” Lice joj je
bilo bledo, ali smireno; obukla se prilično lepo i izgledala je, pomislio je Čik, izuzetno lepo. Kad je
videla Morija, upitala je nesigurno: „Ko je ovo?”
„Moj šef”, reče Čik.
„Imam samo dve karte”, reče Džuli neodlučno.
„U redu je”, reče joj Mori. Osmehnuo joj se da je razuveri. „Moram da ostanem na Zemlji. Vodim
veliko preduzeće ovde.” Zatim je rekao Čiku: „Mislim da joj je ideja dobra. Znači ovo je devojka o
kojoj si mi pričao preko telefona. Razlog što si kasnio na posao onog jutra.” Potapšao je Čika
srdačno po ramenu. „Puno sreće, stari druže. Pretpostavljam da si pokazao da si još uvek mlad -
dovoljno mlad, u svakom slučaju. Zavidim ti.”
Džuli reče: „Brod nam poleće za četrdeset pet minuta; molila sam se kao luda da se pojaviš ovde.
Probala sam da te nađem na poslu...”
„Pokupili su nas NP-ovci”, reče Čik.
„Vojska kontroliše kosmodrom”, reče Džuli. „I nadziru sve polaske i dolaske svemirskih
brodova. Tako da ukoliko stignemo do tamo bićemo dobro”, dodala je. „Iskoristila sam sav tvoj i moj
novac da kupim karte; bile su neverovatno skupe. A pošto nema više tih placeva sa šklopocijama...”
„Vas dvoje bolje da krenete”, reče Mori. „Ja ću ostati u stanu, ako je to u redu. Čini mi se da je
ovde prilično bezbedno, kad se sve uzme u obzir.” Spustio je svoje umorno, pregojeno telo na kauč,
uspeo da prekrsti noge, izvadio Dač masters cigaru i zapalio je.
„Možda se vidimo opet, ovih dana”, reče mu Čik trapavo. Nije znao kako da prelomi, da krene.
„Možda”, zarokta Mori. „U svakom slučaju, pošalji mi razglednicu s Marsa.” Uzeo je časopis sa
stočića i počeo da ga prelistava, usredsredivši se na njega.
„Šta ćemo da radimo na Marsu da bismo preživeli?”, Čik upita Džuli. „Farma? Da li si uopšte
razmišljala o tome?”
„Farma”, reče ona. „Naći ćemo dobar komad zemlje i početi da ga navodnjavamo. Imam rođake
tamo. Pomoći će nam da se snađemo za početak.” Podigla je jedan od velikih kofera; Čik joj ga je
uzeo iz ruke, a zatim je podigao i drugi.
„Do viđenja”, reče Mori, neprirodnim, preterano opuštenim glasom. „Želim vam srećno
kopkanje po toj crvenoj, prašnjavoj zemlji.”
„Srećno i tebi”, reče Čik. Pitam se kome će sreća više trebati, zapitao se. Tebi, ovde na Zemlji, ili
nama na Marsu.
„Možda vam pošaljem par simova”, reče Mori, „da vam prave društvo. Kad sve ovo prođe.”
Puckajući dim cigare, posmatrao ih je kako odlaze.

Opet se začula treštava muzika i neki od pogrbljenih nazadnjaka s ogromnim vilicama nastavili su
da igraju. Net Fliger je okrenuo leđa TV-u.
„Mislim da imamo dovoljno na Ampeku”, Net reče Moli. „Možemo da krenemo nazad do
Kongrozijanove kuće. Gotovi smo, konačno.”
Moli reče tmurnim glasom: „Možda smo svuda gotovi, Nete. Znaš, samo zato što smo bili
dominantna vrsta nekoliko desetina hiljada godina to ne znači da...”
„Znam”, reče joj Net. „I ja sam im video lica.” Poveo ju je do mesta gde su ostavili Ampek F-a2.
Džim Plank je pošao za njima i njih troje stadoše zajedno, pokraj aparata za snimanje. „Pa?”, upita
Net. „Hoćemo li nazad? Je l’ stvarno gotovo?”
„Gotovo je”, reče Džim Plank, klimnuvši potvrdno.
„Ali,”, reče Moli, „ja mislim da treba da ostanemo ovde u Dženeru dok ne popuste borbe. Ne bi

84
bilo bezbedno da probamo sada da odletimo nazad do Tihuane. Ako nam Bet Kongrozijan dozvoli
da ostanemo, hajde da ostanemo. Tamo kod nje.”
„U redu”, reče Net. Delio je njeno mišljenje. Potpuno.
Džim Plank reče iznenada: „Pogledajte. Neka žena ide ovamo prema nama. Nije nazadnjak već -
znate, to što smo mi, ista je kao mi.”
Žena, vitka i mlada, kratko podšišane kose, odevena u plave pamučne pantalone, mokasine i
belu košulju, išla je ka njima kroz razgegane grupe nazadnjaka. Znam je, pomisli Net. Video sam je
milion puta do sada. Znao je ko je ona, a opet i nije; to mu je bilo strašno čudno. Tako neverovatno
prokleto lepa, razmišljao je. Gotovo groteskno, neprirodno lepa. Koliko poznajem žena koje su
toliko privlačne? Nijednu. Nijedna u našem svetu, u našim životima, nije toliko privlačna osim...
Osim Nikol Tibadou.
„Da li ste Vi gospodin Fliger?”, upitala je, prišavši mu, gledajući ga u lice; bila je veoma niska,
primetio je. To se nije primećivalo tokom televizijskog prenosa. U stvari, uvek je mislio da se Nikol
Tibadou izdiže iznad svega, da je čak preteći velika; veoma se iznenadio što nije bilo tako. Nije to
mogao u potpunosti da shvati.
„Da”, reče joj.
Nikol reče: „Ričard Kongrozijan me je ostavio ovde i hoću da se vratim tamo gde pripadam.
Možete li da me odvedete odavde svojim auto-taksijem?”
„Svakako”, reče Net, klimnuvši. „Sve što treba.”
Niko od nazadnjaka nije obratio pažnju na nju; činilo se da niti znaju ko je ona, niti ih je bilo
briga. Međutim, Džim Plank i Moli su blenuli nemo i s nevericom.
„Kada krećete?”, upita Nikol.
„Pa”, reče Net, „nameravali smo da ostanemo. Zbog borbi. Čini se da je ovde bezbednije.”
„Ne”, Nikol odgovori smesta, insistirajući. „Morate da se vratite; morate da date svoj doprinos.
Zar želite da oni pobede?”
„Ne znam čak ni o kome govorite”, reče Net. „Ne razumem šta se tačno dešava, koji su problemi i
ko se s kim bori. Znate li Vi? Možda biste mogli da mi kažete.” Ali sumnjam, razmišljao je. Sumnjam
da celu priču možeš da učiniš smislenijom meni - ili bilo kome drugom. Jer jednostavno nema
smisla.
Nikol reče: „Šta je potrebno da me vratite ili bar da me odvedete odavde?”
Slegnuvši ramenima Net reče: „Ništa.” U trenutku je odlučio; sve je jasno video. „Jer neću to
uraditi. Žao mi je. Sačekaćemo da ovo prođe, ovo što se dešava. Ne znam kako je Kongrozijan uspeo
da Vas ostavi ovde, ali možda je u pravu; možda je ovo najbolje mesto, za Vas i za nas. Na duže
vreme.” Osmehnuo joj se. Nikol nije uzvratila osmeh.
„Prokleti da ste”, reče Nikol.
Nastavio je da se osmehuje.
„Molim vas”, reče ona. „Pomozite mi. Hteli ste; krenuli ste.”
Obrativši se hrapavim glasom, Džim Plank reče: „Možda Vam on i pomaže, gospođo Tibadou.
Tako što radi ovo, što Vas zadržava ovde.”
„I ja mislim da je Net u pravu”, reče Moli. „Uverena sam da za Vas nije bezbedno da sada budete
u Beloj kući.”
Nikol ih besno pogleda. Potom, pomirivši se sa sudbinom, uzdahnu. „Kakvo mesto da se čovek
zaglavi. Nek je proklet i taj Ričard Kongrozijan; u suštini, on je kriv. Šta su ovi stvorovi?” Mahnula je
ka redu odraslih nazadnjaka koji su se gegali, i ka maloj, neonazadnjačkoj deci, koja su se poređala s
obe strane velike, prašnjave sale.
„Nisam skroz siguran”, reče Net. „Naši rođaci, moglo bi se reći. Potomci, vrlo moguće.”
„Preci”, reče Džim Plank, ispravljajući ga.
Net reče: „Vreme će pokazati koje od ta dva.”
Paleći cigarilo, Nikol reče živahno: „Ne dopadaju mi se; biću mnogo srećnija kad se vratimo u
kuću. Prosto čine da se osećam strašno nelagodno.”
„I treba”, reče Net. On se, očigledno, slagao s njenom prenaglašenom reakcijom.
Oko njih četvoro nazadnjaci su igrali svoj monotoni ples, ne obraćajući pažnju na četiri ljudska
bića.
„Međutim”, reče Džim Plank zamišljeno, „mislim da ćemo morati da se naviknemo na njih.”

85
86