DOKTOR BLADMANI

1.
U rano jutro, blistavo i uto od sunca, Stjuart Mak Koni istio je metlom plonik ispre
d prodavnice 'Moderna TV - prodaja i servis' i slu ao kola na aveniji etak i sekret
arice kako urno odmiu na visokim potpeticama prema svojim kancelarijama; sva kome an
ja i fine mirise nove sedmice, novog vremena u kome dobar prodavac mo e postii neke
stvari. Razmi ljao je o vruoj kifli i kafi, to bi mu do lo kao marenda, drugi doruak,
ovoga jutra, oko deset. Razmi ljao je o mu terijama sa kojima je ve razgovarao; zami lj
ao kako e se oni vratiti da kupe, mo da svi ba danas, da njegova evidencija prodaje
bude puna i preliva se kao onaj vr u Bibliji. Ma ui metlom, pevuckao je jednu od pes
ama sa novog albuma Badija Greka, i jo pomi ljao kakvo bi to oseanje moglo biti kad
si slavan, svetski slavan, veliki peva, pa svako plaa ulaznice da te uje na mestima
kao to je Herahov noni klub u Rinou ili oni kitnjasti, skupi klubovi u Las Vegasu
, gde on nikada nije bio, ali je o njima slu ao esto i mnogo. Dvadeset est godina je
imao, i ponekad se petkom vozio, kasno nou, iz Beklija, velikim desetotranim auto
-putem u Sakramento i preko Siera, u Rino, gde ovek mo e da se kocka i nae devojke;
radio je za D ima Fergesona, vlasnika radnje 'Moderna TV', koji mu je davao platu
i postotak od prodaje, pa po to je bio dobar prodavac, zaraivao je poprilino. U svak
om sluaju, ovo je bila 1981. godina i biznis nije i ao lo e. Jo jedna dobra godina, ek
onomski 'bum' od poetka, Amerika postaje vea i jaa, a Amerikanci svi odnose kui vee z
arade.
"Brojutro, Stjuarte." Klimnuv i glavom, sredoveni juvelir s druge strane avenije eta
k proe pored njega. Gospodin Krodi, na putu ka svojoj radnjici.
Sve se radnje otvaraju, sada, i sve kancelarije; pro lo je devet sati, pa sad nast
upa i doktor Stokstil, psihijatar i specijalista za psihosomatske poremeaje; poja
vljuje se, sa kljuem u ruci, da pokrene svoje visokoprihodno preduzee u zastakljen
oj kancelarijskoj zgradi koju je osiguravajue dru tvo podiglo uz upotrebu jednog de
la svog vi ka kapitala. Doktor Stokstil je maloas parkirao kola, uvozna, na parking
u zgrade; njemu nije te ko da plati pet dolara za jedan dan kori enja parkinga. Evo i
visoke, dugonoge, zgodne sekretarice Stokstilove, koja je od doktora za glavu v
i a. I, naravno, dok je Stjuart sve to posmatrao, naslonjen na metlu, prvi dana nji
ludak kliznuo je kao krivac, kri om prolazei, prema ordinaciji psihijatra.
Ovo je svet aknutih, razmi ljao je Stjuart, posmatrajui. Psihijatri zarauju carski. J
a bih, kad bih morao kod psihijatra, i ao uvek na zadnja vrata. Niko da me vidi i
podsmeva se. Pa, mo da neki tako i ulaze, pomisli on; mo da ovaj Stokstil ima 'mala
vrata'. Za one bolesnije, ili, tanije (ispravi on svoju misao) za one koji ne ele
da prave predstavu od sebe; mislim na one koji jednostavno imaju problem - na pr
imer, brinu se zbog 'policijske akcije na Kubi', i koji nisu luckasti nimalo, ne
go naprosto zainteresovani za izvesne dru tvene probleme.
A on je jedan od tih koji se brinu, jer postoji, jo i sad, prilina verovatnoa da bu
de pozvan u kubanski rat, koji se opet zaglibio po planininama, uprkos novim, mal
im, protivpe adijskim bombama koje pronalaze one masne gadove bez obzira na to kol
iko su dobro ukopani. On lino smatra da Predsednik nije kriv - kako bi mogao biti
Predsednik kriv to su Kinezi odluili da po tuju njihov pakt. Ali, ali, malo ko se v
rati iz ratovanja sa masnim gadovima nezara en tim ko tano-virusnim infekcijama. Bor
ac, trideset godina star, vraa se i izgleda kao osu ena mumija koja je bila ostavlj
ena na vazduhu jedan vek... a Stjuartu Mak Koniju te ko je da zamisli sebe da bi, k
ao takav ratni veteran, mogao nastaviti da prodaje stereo televizore, nastaviti
karijeru prodavca u radnji.
"'Brojtro, Stju", doe glas jedne devojke, trgnuv i ga iz razmi ljanja. Ona mala, crno
oka kelnerica iz Edijeve poslastiarnice. "Sanjarimo tako rano?" Osmehnula se, pro
lazei plonikom pored njega.
"Ma, ni sluajno", odvrati on, opet energino zamahujui metlom.

Na drugoj strani ulice, onaj pritajeni pacijent doktora Stokstila, ovek ija je boj
a bila crno, crne kose i oiju, ali svetle ko e, vrsto umotan u veliki kaput boje dub
oke noi, zastao je da pripali cigaretu i osmotri oko sebe. Stjuart vide ovekovo upl
je lice, zuree oi i usta, naroito usta. Zategnuta, a opet meso nekako visi sa njih,
kao da su pritisak i napetost odavno samleli i odneli zube i donju vilicu; nape
tost je ostajala na tom nesrenom licu, i Stjuart otkloni pogled od njega.
Je l' to tako izgleda? - pitao se. Biti lud? Rom izjeden, rom i... nije se mogao d
osetiti ime jo . Vremenom, ili vodom, mo da; neim to je sporo, ali se nikad ne zaustavl
ja. Viao je takva pogor ana stanja i ranije, kod psihijatrovih pacijenata dok su do
lazili ili odlazili, ali nikad u ovoj meri pogor ano, nikad ovako potpuno.
Telefon zazvoni u radnji 'Moderna TV' i Stjuart se okrete i pohita ka njemu. Kad
je sledei put pogledao napolje, na ulicu, ovek zamotan u crno nije vi e bio tu, i d
an je opet poeo dobijati na sjaju, vraati se obeanju i mirisu lepote. Stjuart zadrh
ta, podi e metlu.
Znam ja tog oveka, ree sebi. Video sam ga na nekoj slici, ili je dolazio u radnju.
On ili je kupac - stari kupac, mo da prijatelj Fergesonov - ili je neko va no, slav
no lice.
Utonuo u misli, nastavi mahati metlom.
Svome novom pacijentu dr Stokstil ree: " olju kafe? aja, ili koka-kolu, mo da?" Ve je p
roitao sitnu posetnicu koju mu je gospoica Persel stavila na sto. "Gospodin Tri",
ree glasno. Tree; drvo. Gospodin Drvo. "Da niste u nekoj vezi sa onom slavnom eng
leskom porodicom knji evnika? Ajris Tri, Maks Birbom..."
Glasom sa jakim stranim naglaskom, gospodin 'Drvo' ree: "To mi nije pravo ime, zn
ate." Zvuao je kao da je nervozan i nestrpljiv. "Palo mi je na pamet dok sam razg
ovarao sa va om devojkom."
Doktor Stokstil upitno pogleda pacijenta.
"Slavan sam irom sveta", ree gospodin Tri. "Iznenauje me da me niste prepoznali; mo
ra biti da ste neki usamljenik, ili jo gore od toga." Provue drhtave prste kroz du
gaku crnu kosu. "Postoje hiljade, ak milioni ljudi irom sveta koji me mrze i koji b
i me rado uni tili. Zato, naravno, moram preduzimati odreene korake; vama, recimo,
dati neko izmi ljeno ime." On proisti grlo i poe brzo vui dimove iz cigarete, koju je
dr ao na evropski nain, sa goruim vrhom u aci, tako da maltene dodiruje dlan.
Oh, Bo e moj, pomisli doktor Stokstil. Znam ja ko je ovo. To je Bruno Blutgeld, fi
ziar. U pravu je, dabome; ima mnogo ljudi, i ovde i na Istoku, koji bi mnogo vole
li da ga se doepaju zbog onog njegovog pogre nog prorauna godine 1972. Zbog onolikih
u asnih radioaktivnih padavina posle eksplozije visoko u atmosferi, eksplozije za
koju je Blutgeld, svojim brojkama, unapred dokazao da e biti sasvim bezazlena.
"Da li elite da ja znam ko ste?" upita dr Stokstil. "Ili emo vas prihvatiti napros
to kao 'gospodina Trija'? Na vama je da o tome odluite, za mene su obe varijante
prihvatljive."
"Da mi, naprosto, krenemo dalje", promuklo ree gospodin Tri.
"Va i." Doktor Stokstil se namesti udobnije i poe pisaljkom ne to grebucati po hartij
i na svojoj bele nici, sa tvrdom ploom iza i irokom tipaljkom gore. "Izvolite."
"Da li nesposobnost da ovek ue u jedan obian autobus - znate, sa mo da desetak putnik
a koji su mu nepoznati - znai ne to?" Tri ga je pomno gledao.
"Moglo bi znaiti", odvrati Stokstil.
"Ja imam oseaj da oni zure u mene."
"Iz nekog odreenog razloga?"
"Iz razloga", ree gospodin Tri, " to mi je lice unaka eno."
Bez ijednog primetnijeg pokreta, doktor Stokstil posti e da digne pogled i dobro o
smotri pacijenta. Vide jednog sredovenog oveka, zdepaste i te ke grae, crne kose, sa
tamnom strnjikom brade na ko i izuzetno beloj. Vide podonjake umora i napetosti, i
izraz oajanja u tim oima. Ko a ovoga fiziara nije u dobrom stanju, trebalo bi da se o
n i o i a, lice mu je naru eno brigom, iznutra... ali nema nikakvog 'unaka enja'. Osim v
elike psihike napetosti, koja se primeuje, to je jedno sasvim obino lice; u grupi l
judi, ne bi privuklo pa nju.
"Vidite li ove mrlje?" graknu gospodin 'Drvo'. Poe pokazivati prstom razna mesta
na obrazima i donjoj vilici. "Ove ru ne belege koji me izdvajaju od svih?"
"Ne vidim", ree Stokstil, idui na rizik, izja njavajui se kategorino.
"Tu su", ree Tri. "Sa unutra nje strane ko e, dabome. Ali ljudi ih ipak zapa aju, i ble

nu u mene. Ne mogu se voziti autobusom, ui u restoran ili pozori te; ni u Operu San
Franciska ne mogu, ni na balet, koncert simfonijskog orkestra, ak ni u noni klub
da gledam nekog od onih pevaa narodnjaka; ako se uspem uvui nekako, ipak moram pra
ktino odmah i otii, zbog zurenja naroda u mene. I zbog onoga to govorkaju."
"Recite mi ta to govorkaju."
Gospodin Tri je utao.
"Kao to ste sami kazali", ree Stokstil, "imate svetsku slavu - pa, zar nije prirod
no da ljudi mrmljaju kad ue linost svetski slavna i sedne meu njih? Zar to nije ve g
odinama tako? tavi e, va rad je kontroverzan, kao to sami rekoste... izaziva neprijat
eljske reakcije i, mo da, negativne komentare, koje ujete. Ali ko god je postao jav
na linost..."
"Nije to", upade mu u re Tri. "To oekujem; pi em lanke, pojavljujem se na televiziji,
zato oekujem to; znam to. Ovo je - u nekoj vezi sa mojim privatnim ivotom. Sa moj
im unutra njim, najunutra njijim mislima." Zagleda se u dr Stokstila i ree: "Oni itaju
moje misli i onda mi govore o mom privatnom, linom ivotu, do najsitnijih pojedino
sti. Imaju pristup u moj mozak."
Paranoia sensitiva, pomisli Stokstil. Mada e, naravno, morati biti testova... nar
oito po Ror ahovom metodu. Mo da je odmakli stupanj podmukle izofrenije; ovo bi mogle
biti zavr ne etape jednog patolo kog procesa koji je trajao celoga ivota. Ili...
"Neki ljudi vide ove igove na mom licu i itaju moje misli tanije nego neki drugi",
ree gospodin Tri. "Ja sam uoio iroku lepezu njihovih razliitih sposobnosti - neki su
jedva svesni, neki kao da u trenu naine ge talt-procenu mojih razliitosti, mojih be
lega. Evo, recimo, dok sam dolazio pe ice u va u ordinaciju, neki crnac je metlom ist
io plonik na drugoj strani ulice... prestao je sa radom i usredsredio pa nju na men
e, mada je bio odve daleko da mi se podsmeva, naravno. Ipak, video je. to je tipino
za ljude iz ni e klase, primetio sam. Oni uoavaju vi e nego kulturni i obrazovani lj
udi."
"Pitam se zbog ega je to", ree Stokton, pravei bele ke.
"Oekivalo bi se da vi to znate, ako ste uop te struni za svoj posao. ena koja vas je
preporuila ree mi da ste izuzetno sposobni." Gospodin Tri ga je odmeravao pogledom
kao da ne vidi na njemu, za sada, jo nijedan znak sposobnosti.
"Mislim da bi trebalo da malo ire porazgovaram o pro losti sa vama", ree Stokstil. "
Vidim da me je preporuila Boni Keler. Kako je Boni? Nisam je video jo od pro log apr
ila, otprilike... Da li je njen mu napustio radno mesto u seoskoj srednjoj koli, k
ao to je govorio da e uiniti?"
"Nisam ovde da bih razgovarao o D ord u ili Boni Keler", odvrati Tri. "Ja sam u oajno
j stisci, doktore. Oni bi mogli odluiti u ma kom trenutku da dovr e uni tavanje mene;
proganjaju me ve toliko dugo da..." Zastade. "Boni misli da sam bolestan, a ja n
ju veoma po tujem." Glas mu je postao pritihnut, gotovo neujan. "Zato sam joj rekao
da u doi ovde, bar jednom."
"Kelerovi i sad stanuju u oblasti Zapadni Marin?"
Tri klimnu glavom.
"Imam ja tamo jedan plac za preko leta", ree Stokstil. "Mnogo volim jedrenje; isp
lovim u zaliv Tomales kad god uhvatim priliku. Jeste li ikad poku ali jedrenje?"
"Ne."
"Recite mi gde ste i kada roeni."
Gospodin 'Drvo' ree: "U Budimpe ti, 1934."
Svojim pitanjima dr Stokstil poe izvlaiti op irnu biografiju pacijenta; jednu po jed
nu injenicu, spretno. Ovo je bio bitni deo njegove namere: prvo ustanoviti dijagn
ozu, a onda, ako je mogue, leiti. Analiza, pa terapija. ovek poznat irom sveta, a pa
ti od opsene da neznanci zure u njega - kako u ovom sluaju razdvojiti ta je stvarn
o, a ta privianje? U kom e referentnom okviru ta razlika postati vidljiva?
Bilo bi tako lako, uvide Stokstil, nai patologiju ovde. Tako lako... isku enje je v
eliko. ovek toliko omra en... I ja mislim isto to i oni, ree on sebi; oni o kojima go
vori Blutgeld, ili, Tri. Pa, ta; i ja sam deo dru tva, koje je stradalo zbog grandi
oznih, ekstravagantnih i netanih prorauna ovoga oveka. Moglo se lako desiti - tavi e,
jednog dana e se mo da i desiti - da se meni rode unaka ena deca, zdravlja uni tenog, z
bog toga to je ovaj ovek, u svojoj nadmenosti, vrsto verovao da je nepogre iv.
Ali ima tu jo neeg. Jo ranije je Stokstil osetio ne to uvrnuto u ovom oveku; gledao je
Blutgelda dok su ga intervjuisali na TV, itao je njegove fantastine antikomunistik

e govore - i do ao do provizornog zakljuka da Blutgeld iz dubine du e mrzi ljude, i d

a je tom mr njom pro et toliko da upravo eli, na nekom podsvesnom nivou, da gre i; da d
ovodi ivote miliona ljudi u opasnost.
Nikakvo udo da je direktor Federalnog biroa za istrage, Riard Nikson, progovorio o
nako ustro protiv 'militantnih antikomunista-amatera u visokim naunim krugovima'.
Nikson je, dakle, takoe bio alarmiran, znatno pre tragine gre ke iz 1972. Elementi p
aranoje, sa opsenama ne samo referentnim nego i o vlastitoj 'grandioznosti', bil
i su jasno vidljivi jo tada; Nikson, promuurni ocenjiva ljudi, zapazio ih je. I ne
samo Nikson, na elu FBI, nego i mnogo ko jo .
I bili su, oigledno, u pravu.
"Do ao sam u Ameriku", ree gospodin Tri, "da bih izmakao komunistikim agentima koji
su hteli da me ubiju. Proganjali su me jo tada... kao i nacisti, naravno. Svi oni
su me proganjali."
"A, tako", ree Stokstil, zapisujui.
"Proganjaju me i sad, ali na kraju e oni pretrpeti neuspeh", ree Tri promuklo, pri
paljujui novu cigaretu. "Jer ja imam Boga na mojoj strani; On moju potrebu vidi i
On esto govori, daje mudrost koja mi je potrebna da pre ivim napade mojih progonit
elja. Ja sada radim na jednom novom projektu, nedaleko odavde, u Livermoru; a re
zultati e biti konani, u pogledu na eg neprijatelja."
Na eg neprijatelja, pomisli Stokstil. Ko je taj... nisi li ti taj, gospodine Drvo?
Zar ne sedi ti ovde i ne lupeta svoje paranoine opsene? Kako si se uop te domogao ta
ko visokog mesta u dru tvu? Ko je odgovoran to je tebi data mo da odluuje o ivotima dru
gih - i da tu mo zadr i ak i posle fijaska iz 1972? Ti, i oni koji su ti to dali, eto
: vi ste na i neprijatelji, svakako.
Svi na i strahovi o tebi su potvreni; mentalno si poremeen, tvoje prisustvo ovde pot
vruje da je tako. Ili mo da ne? Stokstil pomisli: ne, ne potvruje, i mo da bi trebalo
da ja diskvalifikujem sebe; mo da je neetino da poku avam da se izborim s tobom. Jer,
imajui u vidu moja oseanja... Ne mogu te gledati nezainteresovano, neume ano, ne mo
gu se postaviti zaista nauno, pa iz tih razloga moja analiza i moja dijagnoza lak
o mogu da se poka u neispravnim.
"Za to me gledate tako?" upita Tri.
"Pardon?" proguna Stokstil.
"Odbijaju vas moja unaka enja?" upita Tri.
"N-ne", ree Stokstil. "Nije to."
"Nego moje misli? itali ste ih, pa vas njihova ogavnost navodi na pri eljkivanje da
se nisam obratio vama?" Ustajui, gospodin Tri poe naglo ka vratima ordinacije. "D
o vienja."
"ekajte." Stokstil poe ka njemu. "Dajte bar da zavr imo sa biografskim materijalom;
tek smo poeli."
Odmeravajui ga pogledom, Gospodin 'Drvo' ree posle nekoliko trenutaka: "Imam pover
enja u Boni Keler; znam njena politika uverenja... Ona nije deo meunarodne komunis
tike zavere da me ubiju prvom prilikom." Vrati se do fotelje i opet sede, sad smi
reniji. Ali dr anje mu je ukazivalo na veliki oprez; on nee dozvoliti sebi ni tren
opu tanja dokle god je Stokstil u blizini, znao je psihijatar. Nee se otvoriti, nee
iskreno otkriti sebe. Ostae podozriv - to mu mo da i nije gre ka, pomisli on.
Dok je parkirao kola, D im Fergeson, vlasnik radnje 'Moderna TV', vide da se njego
v prodavac, Stjuart Mak Koni, naslonio na metlu i da tako stoji ispred prodavnice
: umesto da isti, on ne to sanjari ili ve ta radi. Pratei smer Mak Konijevog pogleda, v
ide da prodavac ne u iva u izgledu neke devojke koja prolazi, niti nekih neobinih k
ola - Stju voli devojke i kola, to je normalno - nego, umesto toga, pilji u pacij
ente koji ulaze kod doktora preko puta. To nije normalno. ta ga se tie to oni tamo
ulaze?
"Pazi", ree Fergeson, brzo hodajui ka ulazu u prodavnicu. "Zaobii to; mo da ti bude bo
lestan jednog dana, i ta ako neki klempa bude zurio u tebe dok poku a da dobije medic
insku pomo?"
"Hej", odgovori Stjuart okreui glavu. "Upravo sam video nekog va nog tipa kako ulazi
tamo, al' ne mogu se setim ko je."
"Samo neurotik motri na druge neurotike", ree Fergeson, proe pored njega, ue u prod
avnicu, a tamo otvori kasu i poe je puniti sitninom i novanicama da bi se moglo po
slovati u danu koji je zapoinjao.

Nego, pomisli Fergeson, samo ekaj da vidi koga sam zaposlio kao majstora za poprav
ljanje televizora; imae u ta da zriki .
"uj, Mak Koni", ree Fergeson. "Zna onog klinca bez ruku i nogu, koji dolazi u onim k
olicima? Onaj fokomelus koji ima samo ona peraja fina, onaj ija je majka uzimala
onaj lek poetkom ezdesetih? I koji se uvek muva ovde jer bi hteo da bude serviser
televizora?"
Stojei na ulici sa metlom, Stjuart ree: "Zaposlio si ga."
"Aha, jue, dok si ti prodavao na terenu."
Uskoro Mak Koni ree: "To je lo e za biznis."
"Za to? Niko ga nee videti; on e biti u podrumu, u prostoriji za popravke. Inae, mora
se davati posao tim ljudima; nisu oni krivi to su bez ruku i nogu, krivi su oni
Nemci."
Malo kasnije Stjuart Mak Koni ree: "Prvo zaposli mene, crnca, a posle foku. Pa, mor
am ti odati priznanje, Fergesone; trudi se da postupa ispravno."
Sa oseanjem besa, Fergesen ree: "Nije samo da se trudim, nego i postupam; a ne bav
im se iskljuivo sanjarenjem, kao ti. Ja sam ovek koji smisli ta e, a onda stupi u de
jstvo." Poe da otvori sef prodavnice. "On se zove Hopi. Doi e ovoga jutra. Da vidi s
amo kako pomera predmete tim svojim elektronskim rukama; to je udo moderne nauke.
"
"Vid'o sam", ree Stjuart.
"I to te mui."
Uzmahujui rukama, Stjuart ree: "To je - neprirodno."
Fergeson ga pogleda besno. "Slu aj, ni re da nisi rek'o klincu u smislu nekog zezan
ja; ako uhvatim tebe ili nekog drugog prodavca ili bilo koga ko radi za mene..."
"Va i", proguna Stjuart.
"Tebi je dosadno", ree Fergesen, "a dosada je rava, zato to ona znai da ne razgiba sv
oje pune mogunosti; postaje tromiji, i to na teret mog vremena. Kad bi radio prilj
e no, ne bi imao vremana da se naslanja na metlu i podsmeva se jadnim bolesnicima ko
ji idu kod doktora. Zabranjujem ti da stoji na ploniku ikad vi e; ako te uhvatim, ot
pu ten si."
"O, Hriste, pa kako da dolazim, kako da odem na ruak? Kroz zid?"
"Mo e dolaziti i odlaziti", odlui Fergeson. "Ali ne dokoliiti."
Zurei zlovoljno u njega, Stjuart Mak Koni se bunio: "A-uh! A-uh!"
Fergeson, meutim, nije vi e obraao pa nju na svog prodavca televizora; poeo je da ukljuu
je razne displeje i znakove, pripremajui radnju za predstojei dan.
2.
Hopi Harington, ovek 'kao foka' - fokomelus - obino se dokotrljavao u 'Modernu TV
- prodaju i servis' oko jedanaest sati ujutro. I obino je, vozei glatko napred, ul
azio u prodavnicu, kod tezge zaustavljao kolica, a onda, ako je D im Fergeson bio
prisutan, tra io da bude pu ten dole, u suteren, gde su dvojica servisera popravljal
a televizore. Ali ako Fergeson nije bio tu, Hopi je posle nekog vremena odustaja
o i odlazio na tokovima, jer je znao da ga prodavci nea pustiti dole; ve da e ga sam
o zezati i zamajavati. Na emu im on nije zamerao. Ili se bar tako inilo Stjuartu M
ak Koniju.
Ali Stjuart je shvatao da, zapravo, ne razume Hopija, momka o trog lica, blistavih
oiju i nervoznog, brzog govora koji se esto spu tao do mucanja. Nije ga razumeo psi
holo ki. Za to Hopi eli da popravlja TV prijemnike? ta je tako velianstveno u tome? Po
nainu kako se 'foka' zadr avao u blizini, ovek bi pomislio da je to najuzvi enije od s
vih zanimanja. A zapravo je servisiranje televizora te ak posao, prljav, i prilino
slabo plaen. Ali taj Hopi - ime koje bi znailo 'onaj koji skakue, skoko' - beja e stra
stveno eljan da postane TV serviser, to mu je sad i uspelo, zato to je Fergeson zap
eo da postupi pravedno prema svim manjinskim grupama na svetu. Fergeson je bio la
n Amerike zajednice za ljudska prava, kao i NAACP, odnosno Lige za pomo hendikepir
anima - koja je bila, po Stjuartovom utisku, samo lobistika grupa meunarnodno ra ire
na, organizovana da ude ava lak ivot za sve rtve moderne medicine i nauke, na primer
za mno tvo takvih iz Blutgeldove katastrofe iz 1972. godine.
Onda, ta sam ja, ako se tako gleda? - upita se Stjuart, sedajui, na spratu, u kanc
elariju radnje, da pregleda svoju knjigu prodaje. Naime, kad i foka radi ovde...
praktino ispada da sam i ja neka radijacijska nakaza, kao da je crna boja ko e nek
i rani oblik opekotina od zraenja. Oseti se sumorno zbog ovih misli.

Jednom davno bila su vremena, pomisli on, kad su svi ljudi na Zemlji bili belci,
a onda je neki idiot opalio bombu u visokim slojevima atmosfere, pre, recimo, j
edno deset hiljada godina, i neki od nas su opeeni, i to nam je ostalo trajno; u lo
nam je u gene. I evo nas danas.
Drugi prodavac, D ek Lajthajzer, doe, sede za kancelarijski radni sto naspram njego
vog i pripali cigaru 'Korona'. "ujem da je D im zaposlio onog malog u kolicima", ree
Lajthajzer. "Zna za to je to uradio, zar ne? Radi publiciteta. Novine u San Franci
sku pisae o tome. D im voli da mu ime bude u novinama. Pametan je to potez, kad bol
je razmisli . Prvi vlasnik jedne prodavnice u istonom delu Zaliva koji je zaposlio
foku."
Stjuart samo othuknu.
"D im ima idealizovanu sliku o sebi", ree Lajthajzer. "Nije on samo trgovac; on je
Rimljanin na ih dana, vodi graanske brige. Za to i ne bi, on je kolovan ovek - magistri
rao na Stenfordu."
"To vi e ne znai ni ta", ree Stjuart. I on je magistrirao, na Kalifornijskom, jo 1975,
i evo dokle je sa magistarskom titulom stigao.
"Znailo je, kad je on to dobijao", ree Lajthajzer. "Pa, ovek je magistrirao 1947; b
io je na onom programu za pomo demobilisanima posle rata."
Ispod njih, na ulaznim vratima 'Moderne', pojavi e se kolica, u ijem je sredi tu, pre
d kontrolnom tablom, sedela jedna vitka prilika. Stjuart zastenja, a Lajthajzer
ga pogleda.
"On je napast", ree Stjuart.
"Nee biti kad pone da radi", ree Lajthajzer. "Taj klinac je samo mozak, uop te nema t
elo, tako rei. Moan je to um u toj glavi, a ima i ambicija. Bo e, pa njemu je tek se
damnaest godina, a on hoe da radi, da napusti kolu i radi. To je za divljenje."
Njih dvojica nastavi e gledati Hopija na kolicima; Hopi se vozio prema stepeni tu na
dole, ka prostorijama za popravljanje televizora.
"Da li momci u podrumu znaju, da li im je ve reeno?" upita Stjuart.
"Oh, da, rekao im je D im sino. Oni su filozofski postavljeni prema toj stvari; zna
kakvi su TV serviseri. Naime, gunali su, ali niko ih ne ferma - oni ionako uvek n
e to gunaju."
uv i prodavev glas, Hopi o tro pogleda gore. Njegovo tanko, sumorno lice suoi se sa nji
ma; oi su mu zaplamtele, i on ree, ne bez mucanja: "Hej, d-da l' je gospodin Ferge
son tu?"
"Naae", ote e Stjuart.
"Gospodin Fergeson me je zaposlio", ree 'foka'.
"Aha", ree Stjuart. Ni on, ni Lajthajzer se ne pomako e; ostali su da sede za svoji
m stolovima i gledaju u prizemlje prodavnice, ka foki.
"Mogu li ja sii dole?" upita Hopi.
Lajthajzer slegnu ramenima.
"Odoh ja napolje, na kafu", ree Stjuart, ustajui. "Vraam se za deset minuta; ti me
zameni za tezgom, va i?"
"Naravno", ree Lajthajzer i klimnu glavom, ne prestajui da pu i.
Kad je Stjuart si ao u prizemlje, na prodajni nivo, nae fokomelusa jo i sad tamo; dek
o nije poeo mukotrpni spust u podrum.
"Duh 1972", ree Stjuart, prolazei pored kolica.
Foka se zacrvene i promuca: "Roen sam 1964; to nije imalo nikakve veze sa tom eks
plozijom." Dok je Stjuart izlazio na ulicu, foka, eljan da ga ovaj saslu a, dobaci
za njim: "Bilo je zbog onog leka, talidomida. To svako zna."
Stjuart ne ree ni ta; samo produ i prema kafani.
Fokomelusu je bilo te ko da izmanevri e kolicima niz stepenice, u podrum gde su TV s
erviseri radili za svojim zanatlijskim radnim stolovima; ali posle nekog vremena
, on to uspe no obavi, dr ei se za ogradu stepeni ta vrsto, pomou 'manuelnih ekstenzora'
koje mu je vlada Sjedinjenih Dr ava, u svojoj mudrosti, dala. Te mehanike ruke nisu
bile, zapravo, naroito dobre; name tene su Hopiju pre petnaest godina i bile su ne
samo pohabane u velikoj meri, nego - kao to je on doznao itajui aktuelnu strunu lit
eraturu iz te oblasti - i zastarele. Teorijski, dr ava je bila u obavezi da zameni
njegovu opremu novom, modernijom; tako je odreeno Remingtonovim zakonom, a Hopi
je o tome pisao i starijem od dvojice senatora iz Kalifornije, Alfu M. Partlandu
. Meutim, jo nikakav odgovor nije dobio. Ali on je bio strpljiv. Mnogo puta je, ve,

pisao pisma kongresmenima, o raznim temema, a odgovori su esto bili kako-tako sk

rpljeni, ili fotokopirani, a ponekad nikakvi odgovori i nisu stizali.
U ovom sluaju, meutim, na stani Hopija Haringtona bio je i zakon, tako da je bilo
samo pitanje vremena kad e prisiliti nekoga u aparatu vlasti da mu da ono na ta je
Hopi imao pravo. Bio je sumorno re en da to postigne; tmurno strpljiv. Oni moraju
da mu pomognu, hteli to ili ne. Njegov otac, odgajiva ovaca na ranu u dolini Sono
ma, nauio ga je tome: da uvek zahteva ono na ta ima pravo.
Dreavo jaki zvuk muzike prolomio se, nakratko, podrumom: serviseri na poslu. Hopi
zastade, onda otvori vrata i suoi se sa dvojicom koji su radili za istim, dugakim
radnim stolom, koji je bio sav natrpan mernim i drugim instrumentima, alatima i
televizorima u svim stadijumima raspadanja. Ni jedan, ni drugi serviser ne prim
eti e Hopija.
"Slu aj", ree jedan serviser naglo; Hopi se tr e, iznenaen. "Na manuelne poslove gleda
se s prezirom. Za to ti ne bi oti 'o na ne to intelektualno, to se ne vrati u kolu, pa d
a diplomira ?" Taj serviser se okrete i zagleda se u njega upitno.
Ne, pomisli Hopi. Hou da radim, svojim... rukama.
"Mog'o bi da bude naunik", ree drugi serviser, ne prestajui da radi; pratio je putan
ju jednog elektronskog kola, zagledan u voltmetar.
"Kao Blutgeld", ree Hopi.
Serviser se na to nasmeja, sa razumevanjem i saoseanjem.
"Gospodin Fergeson je rekao da ete mi dati ne to da radim", ree Hopi. "Neku laku pop
ravku, za poetak. Va i?" ekao je, pla ei se da oni nee reagovati, a onda jedan od njih p
okaza prstom ka automatu za menjanje ploa na gramofonu. " ta mu je?" upita Hopi, uz
imajui da proita prikaeni radni nalog. "Znam da ga mogu popraviti."
"Pukla opruga", ree prvi serviser. "Pa nee da stane posle poslednje ploe."
"A, tako", ree Hopi. Podi e, upotrebljavajui oba 'manuelna ekstenzora', napravu za m
enjanje ploa i odveze se do najudaljenijeg dela radnog stola, gde je bilo praznog
mesta. "Radiu ovde." Serviseri se nisu bunili, zato on uze i klje ta za pridr avanje
, savijanje i seenje ice, zvana 'cvikcangle'. Ovo je lako, pomisli on. Ve bao sam ko
d kue. Usredsrediv i se na ma inu ispred sebe, ipak je krajikom oka motrio i na njih d
vojicu. Uve avao sam to mnogo puta; gotovo uvek mi uspe, i stalno se pobolj avam, po
stajem bolji, taniji, moj rad predvidljiviji. Opruga je tako malen predmet, pomis
li on; jedva da ima manjih. Tako je laka da je mo e, maltene, povetarac odneti. Vi
dim gde si slomljena, pomisli on. Molekuli metala se ne dodiruju, tamo gde su se
dodirivali. On se usredsredi na to mesto, dr ei cvikcangle tako da bli i serviser ni
je mogao videti ta se de ava; i odglumi da vue oprugu i da je poku ava izvaditi.
Tek to je zavr io posao, uvide da neko stoji iza njega i gleda kako on radi; okrete
se i vide da je to D im Fergeson, njegov poslodavac, koji nije ni ta progovarao, sa
mo je stajao sa nekim neobinim izrazom na licu i akama zarivenim u d epove.
"Gotov posao", ree Hopi nervozno.
Fergeson ree: "Da vidimo." Uze obema rukama menja ploa i podi e ga prema jakoj fluore
scentnoj svetlosti iznad njihovih glava.
Da li me je video? - zapita se Hopi. Da li je razumeo, a ako jeste, ta misli? Da
li zamera, da li mu je zaista va no? Da li je... u asnut?
Bez rei, Fergeson je proveravao menja ploa.
"Odakle ti nova opruga?" upita iznebuha.
"Na 'o sam je, le ala je tu, blizu", odgovori Hopi istog trena.
Pro lo je dobro. Fergeson, ako je i video, nije razumeo. Fokomelus se opusti, oset
i zlobno zadovoljstvo, zadovoljstvo nadmoi, namesto dosada nje zebnje; iroko se osme
hnu dvojici servisera, poe se osvrtati da vidi ta bi sledee mogao raditi.
Fergeson ree: "Jesi nervozan ka' te gledaju?"
"Ne", ree Hopi. "Mogu da me gledaju kol'ko god hoe; ja znam da sam razliit. Od kad
sam se rodio, buljili su u mene."
"Mislim, kad radi ."
"Ne", ree on, a glas mu zazvua jako, mo da i prejako, u sopstvenom sluhu. "Pre nego t
o sam imao kolica", ree on, "pre nego to mi je vlada dala i ta, tata je imao obiaj da
me nosi ne leima, u jednom, kao, rancu. Kao Indijania." Nasmeja se neodreeno.
"Aha", ree Fergeson.
"To je bilo gore kod Sonome", ree Hopi. "Gde sam odrastao. Imali smo ovce. Jednog
dana, jedan ovan me je tresnuo rogovima odozdo, i ja sam poleteo kroz vazduh. K

ao lopta." Opet se nasmejao; dvojica popravljaa televizora gledala su ga utke, pre

kinuv i svoj posao.
"Kladio bih se", ree jedan od njih trenutak kasnije, "da si se zakotrljao kad si
pao na zemlju."
"Jesam", ree Hopi, smejui se. Sad su se svi smejali, i on i Fergeson i ta dvojica;
zami ljali su kako je to izgledalo, kako mali 'Skoko' Harington, sedam godina star
, bez ruku i nogu, samo torzo i glava, odmie kotrljajui se po travi i dernja se od
straha i bola - ali stvarno je izgledalo sme no; znao je da jeste. Ispriao je tako
da bude sme no; uinio je taj dogaaj sme nim.
"Sad si mnogo bolje postavljen, sa tim kolicima", ree Fergeson.
"Oh, da", ree on. "I pravim planove za nova, moj sopstveni dizajn; sve elektronsk
i - itao sam jedan lanak o povezivanju ica sa mozgom, primenjivali su to ve u vajcars
koj i Nemakoj. Ukljueni su neposredno centri za motoriku tvoga mozga, tako da ne p
ostoji nikakvo zaka njenje; pokree se ak i br e nego... uobiajeni fiziolo ki sklop." Bio
e zaustio da ka e: nego ovek. "Za koju godinu u ih usavr iti", ree on, "tako da e biti b
olja ak i od vajcarskih modela. A onda mogu da bacim ovaj dr avni kr ."
Fergeson ree sveanim glasom: "Divim se tvom duhu."
Hopi se nasmeja i promuca: "Hv-vala, gospodine Fergesone."
Jedan od servisera mu dade multipleksni FM tjuner. "Odmie se sa naene stanice. Vid
i ta mo e uiniti da ostane uvek na onoj stanici gde ga nameste."
"Va i", ree Hopi, prihvativ i tjuner metalnim ekstenzorima. "Svakako hou. Radio sam ja
dosta na frekvencijama, kod kue; imam iskustva s tim." A iskustvo ga je nauilo da
je to najlak i od svih poslova: bilo je dovoljno da se samo ovla usredsredi na tu
napravu. inilo se kao da mu je taj radni zadatak napravljen po meri, upravo za nj
ega i njegove sposobnosti.
Osmotriv i kalendar na zidu kuhinje, Boni Keler vide da je danas onaj dan kad njen
prijatelj Bruno Blutgeld treba da ide u ordinaciju njenog psihijatra, doktora S
tokstila, u Berkliju. tavi e, on je danas ve bio kod Stokstila, imao prvih ezdeset mi
nuta terapije i oti ao. Nema sumnje da se sad vozi natrag u Livermor, u svoju kanc
elariju u Radijacijskoj laboratoriji, onu istu u kojoj je i ona radila pre znatn
og broja godina, pre nego to je zatrudnela; tamo je susrela doktora Blutgelda, go
dine 1975. A sad ona ima trideset jednu i stanuje u oblasti Zapadni Marin; njen
mu D ord je zamenik direktora mesne gimnazije, a ona je veoma srena.
Dobro, ne veoma srena. Samo umereno - podno ljivo - srena. I sad ona odlazi na psiho
analizu, ali samo jednom nedeljno, a ne tri puta nedeljno, kao nekad; u mnogo ko
m pogledu, razume sebe, svoje podsvesne porive i parataktike sistemske distorzije
stvarnosti oko sebe. est godina psihoanalize uinilo je za nju mnogo, ali izleenje
nije postignuto. A i ne postoji, zapravo, 'izleenje'; naime, 'bolest' je ivot sam,
pa se neprestani rast (ili, tanije, neprestano korisno prilagoavanje) mora nastav
ljati, inae nastupa psihika stagnacija.
A ona je re ena da ne stagnira. Sada, upravo, ita 'Propast Zapada' na originalu, na
nemakom jeziku; to je proces u kome je ona savladala ve pedeset stranica. Vredelo
je truda, itekako. A ko je drugi od njenih poznanika proitao to delo, makar i na
engleskom?
Njeno zanimanje za nemaku kulturu, naroito za nemaka knji evna i filozofska dela, poel
o je davno, upravo kontaktima sa doktorom Blutgeldom. Iako je tri godine uila nem
aki na koled u, nije sagledavala taj jezik kao bitni deo svog odraslog ivota; uila je
ona, takoe, mnogo to- ta drugo, pa pozaboravljala, pustila da padne u nesvesno, kad
je diplomirala i zaposlila se. Blutgeldov lini magnetizam o iveo je i uveao mnoga n
jena akademska zanimanja, ljubav njenu prema muzici i umetnosti... Tako da mnogo
duguje Blutgeldu, i zahvalna mu je.
Naravno da je sad Blutgled bolestan, to gotovo svi u Livermoru znaju. To je ovek d
uboko savestan, tako da nijednog trenutka nije prestao da pati zbog one gre ke iz
1972. - koja, kao to su svi znali, svi koji su bili deo Livermora u tim vremenima
, nije bila izriito njegova gre ka; ne bi trebalo da bude njegov lini teret, dakle,
ali je Blutgeld izabrao da bude, i zato se razboleo, tavi e iz godine u godinu sve
je bolesniji.
Mnogi visokostruni ljudi, i najfiniji apparati, pa i najnapredniji kompjuteri tog
doba, bili su ume ani u pogre an proraun; ne pogre an u odnosu na sveukupno znanje ras
polo ivo godine 1972, nego u odnosu na stvarnost, stvarnu situaciju. Ogromni, masi

vni radioaktivni oblaci nisu se rasplinuli svemirom, nego su se, privueni Zemljin
im gravitacionim poljem, vratili u atmosferu, to nikoga nije iznenadilo vi e nego o
soblje u Livermoru. Sada je, naravno, D ejmison-Frenov sloj daleko bolje shvaen; ak i
popularni magazini, kao 'Tajm' i 'US Njuz', u stanju su da lucidno objasne ta je
po lo naopako i za to. Ali devet godina je minulo odonda.
Pomi ljajui na D ejmison-Frenov sloj, Boni se priseti i glavnog dana njeg dogaaja; propu t
la ga je. Ode odmah do televizora u dnevnoj sobi i ukljui ga. Je li ve lansirana?
- upita se Boni, baciv i pogled na runi asovnik. Ne, tek e, kroz pola sata. Ekran se
upali i, dabome, na njemu behu raketa i lansirni toranj, osoblje, kamioni, oprem
a; raketa je vrlo jasno bila jo na tlu, a Volter Dend erfild i gospoa Dend erfild vero
vatno se jo nisu ukrcali.
Prvi par koji emigrira na Mars, ree ona sebi gordo, pitajui se kako se Lidija Dend e
rfild osea u ovom trenutku... ta visoka plavu a, svesna da je izraunato da su njihov
i izgledi za stizanje na Mars samo oko ezdeset postotaka. Velianstvena oprema ih ek
a tamo, iskopano je i izgraeno mnogo toga, ali ta ako izgore na putu? Nije bitno,
poduhvat e impresionirati pripadnike Sovjetskog bloka, koji nije uspeo da usposta
vi koloniju ni na Luni; Rusi su tamo, radosno, poumirali, a niko nije znao da li
od gladi ili od gu enja. U svakom sluaju naseobina im je propala. Izi la iz istorije
, jednako kao to je u istoriju u la: tajanstveno.
Pomisao da NASA alje samo jedan par, jednog mu karca i njegovu enu, a ne grupu, u asav
ala je Boni; ona je nagonski oseala da je to koketiranje sa neuspehom, zato to riz
ik nije rasporeen po sistemu nasuminosti. Trebalo je da poe nekoliko ljudi iz Njujo
rka, nekoliko iz Kalifornije, pomisli ona, gledajui na TV ekranu tehniare kako oba
vljaju poslednju proveru rakete. Kako se to ka e? 'Rasporediti opkladu'? Ka e se da
ne treba sva jaja da budu u jednoj korpi... ne u ovoj jednoj. Ipak, Nacionalna a
gencija za svemir i aeronautiku oduvek je radila ovako: od samog poetka slala je
po jednog astronauta, samog, uz obilje publiciteta. Kad je Henri enselor, davne 1
967, potpuno izgoreo na svojoj svemirskoj platformi, ceo svet je to gledao na TV
- ojaen svet, nesumnjivo, ali svet kome je bilo dopu teno da gleda. Reakcija javno
sti bila je takva da je unazadila svemirsko istra ivanje na Zapadu za pet godina.
"Kao to vidite", ree komentator mre e NBC glasom mekanim, ali urnim, "obavljaju se za
vr ne pripreme. Pristizanje gospodina i gospoe Dend erfild oekuje se svakog trenutka.
Podsetimo se, samo informacije radi, kako su ogromne pripreme izvr ene da bi se za
jem..."
Bla-bla, ree Boni Keler sebi. Stresla se i ugasila TV. Ne mogu gledati, ree ona se
bi.
Ali ta drugo da radi? Samo da sedi i grize nokte sledeih est sati - sledee dve nedel
je, zapravo? Jedino re enje bilo bi ne pamtiti da je ovo dan ispaljivanja Prvog pa
ra. Ali sad je za to nepamenje malo kasno.
Volela je da o njima razmi lja na taj nain: prvi par... kao iz neke sentimentalne s
tarinske naunofantastine prie. Adam i Eva: sve to, jo jednom, iz poetka. Osim to Volt
Dend erfild, u stvarnosti, nije Adam; vi e ima osobine poslednjeg, a ne prvog oveka,
tako je pun zajedljivog i mranog humora, govori sa toliko oklevanja i cinizma kad
je pred novinarima. Boni mu se divila; Dend erfild nije neka ni tarija, neki mladi
automaton plave kose kratko i ravno, vojniki o i ane, stvor koji mehanikim pokretima o
bavlja svoj najnoviji ratno-vazduhoplovni zadatak. Volt je stvarno linost, i nema
sumnje da ga je NASA upravo zato izabrala. Njegovi geni - verovatno su nakrcani
, do prelivanja, kulturom; etiri hiljade godina kulture, nasledstvo celog oveanstva
ugraeno u njega. Volt i Lidija e osnovati Tera Novu... bie mnogo sofisticiranih De
nd erfildia koji e se etkati po Marsu i tamo usklikivati svoje kritike primedbe o tom m
estu, intelektualne, ali i zabavne na onaj Dend erfildov malo uvrnuti nain.
"Sagledajte to kao jedan dugaak auto-put", rekao je Dend erfild svojevremeno, u jed
nom intervjuu, odgovarajui na reporterovo pitanje o opasnosti tog putovanja. "Mil
ion milja, deset traka... i niko vam ne vozi u susret, niti ima sporih kamiona.
Smatrajte da je, recimo, etiri sata ujutro... tu je samo va e vozilo, i nijedno dru
go. Prema tome, kao to ljudi ka u, emu brige?" Onda onaj njegov bodar osmeh.
Boni se sagnu napred i opet ukljui televizor.
I eto na ekranu okruglog lica sa cvikerima: Volt Dend erfild, u skafandru, samo be
z lema. Pored njega stoji Lidija, koja uti dok on odgovara na pitanja.
"Koliko uuujem", ree Volt, ote ui i valjajui zvuk po vilicama kao da vae pitanje pre ne

o to e na njega odgovoriti, "ima jedna SPD u Boizu, Ajdaho, koja se zabrinula za m

ene." Di e pogled, kao da je neko u udaljenom delu sobe ne to pitao. " ta je SPD? Pa,
to je", nastavi Volt, "nain kako je veliki, sada pokojni Herb Kaen oznaavao Sitne
Postarije Dame... Uvek, svuda, postoji bar jedna takva. Verovatno i na Marsu ima
ve jedna, pa emo biti njeni susedi. U Boizu svakako postoji ova jedna, ili mi je
bar tako obja njeno, i pomalo je nervozna zbog Lidije i mene, jer se pla i da bi nam
se ne to moglo dogoditi. Zato nam je poslala ovu amajliju za dobru sreu." On je di e
pred kameru, dr ei je nespretno, velikim debelim prstima rukavice skafandra. Izve tai
su za amorili: ovo ih je zabavljalo. "Lepo, zar ne?" upita Dend erfild. "Rei u vam ka
ko ovo deluje: dobro je za reumatizam." Novinari se nasmeja e. "Za sluaj da dobijam
o reumu dok smo na Marsu. Ili be e za giht? Mislim da je u pismu pomenula giht." O
n baci pogled na svoju enu. "Giht je bio, a?"
Pretpostavljam, pomisli Boni, da niko ne izrauje amajlije za za titu od meteorita i
li od zraenja. Oseti tugu, kao da je zapljusnuta nekim talasom predoseanja. Ili je
to samo zato to je danas Bruno Blutgeld bio kod psihijatra? alobne misli emaniral
e su iz te injenice, misli o smrti, zraenju, pogre nim proraunima i bolestima stra nim,
beskrajnim.
Ne verujem da je Bruno postao paranoidni izofrenik, ree ona sebi. On samo trpi jed
no suituaciono pogor anje, deterioraciju koja se, uz po nekoliko pilula s vremena
na vreme, mo e sasvim srediti. Endokrini poremeaj koji se ispoljava psihiki, a oni u
meju uda da postignu u takvim sluajevima; nije to kvar njegovog karaktera, nije on
ovek psihotikog sklopa koji bi se sada pod optereenjem rasklapao.
Opet, ta ja znam, pomisli ona tmurno. Bruno je morao da sedne pred nas i maltene
nas ubeuje da 'oni' truju njegovu vodu za pie, pre nego to smo D ord i ja shvatili kol
iko oveku nije dobro... izgledao je kao da je samo poti ten.
Mogla je zamisliti Bruna u ovom trenu, ba sad: dobio je recept za neku pilulu koj
a podstie korteks ili suzbija aktivnost diencefalona; neki moderni zapadnjaki ekvi
valent, svakako, kineskog savremenog travarstva. Ne to tako sada deluje u Brunu, m
enja metabolizam njegovog mozga, ra i ava nakupljene samoobmane kao pauinu. I sve e opet
biti dobro; ona, D ord i Bruno bie opet zajedno, sa svojim zapadnomarinskim gamofon
skim ploama edicije 'Barok-Dru benik', pu tae Baha ili Hendla izveeri... bie kao u stari
m vremenima. Dva drvena (original 'Blek Forest') gramofona, a onda ona sedne za
klavir. Kua puna muzike iz doba baroka, i mirisa hleba domaeg, tu peenog, pa jo i bo
ca vina 'buena vista' iz najstarijeg vinskog podruma u Kaliforniji...
Na TV ekranu Volt Dend erfild sipao je neke dosetke, na svoj odrasli nain; ne to kao
kombinacija francuskog knji evnika Voltera i Vila Rod ersa. "Oh, da", govorio je on
jednoj novinarki koja je na glavi imala veliki, sme an e ir. "Oekujemo da na Marsu naem
o mno tvo udnih oblika ivota." To govorei, odmeravao je pogledom njen e ir, kao da ka e:
A jedan upravo sad gledam, rekao bih." Reporteri se, jo jednom, svi nasmeja e. "Mis
lim da se ovo pomaklo", ree Dend erfild pokazujui taj e ir svojoj tihoj eni, hladnog pog
leda. "Krenulo je ka nama, draga."
On nju zaista voli, uvide Boni, gledajui to dvoje. Pitam se da li je D ord ikad imao
prema meni takva oseanja kao Volt Dend erfild prema svojoj eni; iskreno, sumnjam. D
a je imao, nikad mi ne bi dozvolio ona dva terapijska abortusa. Ona se jo vi e rast
u i, sada, i ustade, okrete lea televizoru i poe se udaljavati.
Trebalo bi da po alju D ord a na Mars, pomisli ona gorko. Ili, jo bole, da po alju sve na
s, D ord a, mene i Dend erfildove; pa neka D ord obrne Lidiju Dend erfild - ako je toliko s
posoban - a ja da se povalju kam u krevetu sa Voltom; bila bih podno ljiva, mo da ak i
dobra partnerka u toj velikoj pustolovini. Za to da ne?
Kamo sree da se ne to desi, pomisli ona. elela bih da sad Bruno zove i javi da ga je
doktor Stokstil izleio; ili da Dend erfild najednom odustane od putovanja; ili da
Kinezi ponu trei svetski rat. Ili da D ord stvarno odbije da potpi e sa kolom onaj grozn
i novi ugovor, kao to ve neko vreme govori da e uiniti. Ne to, bilo ta. Mo da, pomisli o
a, treba da izvuem na svetlost dana onaj moj stari grnarski toak, pa da pravim grnar
iju; povratak takozvanoj kreativnosti, ili analnoj igri, ili kako li se to ve zov
e. Umem napraviti krag sa nepristojnom slikom. Da ga oslikam, ispeem u pei 'Violet
Klet' i prodam dole u San Anselmu, u firmi 'Kreativna umetnika dela', koju dr e one
dame iz finog dru tva, one koje su odbile moj nakit od zavarenog metala pro le godi
ne. Znam da e one prihvatiti nepristojni krag, ako bude dobar nepristojni krag.
Nevelika gomila sveta okupila se u prednjem delu prodavnice 'Moderna TV' da gled

a, na velikom stereo-televizoru u boji, Dend erfildov let, koji je prikazivan svim

Amerikancima svuda, po kuama i radnim mestima. Stjuart Mak Koni je stajao malo du
blje u radnji, iza te grupe ljudi. Ruku prekr tenih na grudima, on je takoe gledao.
"Duh D ona L. Luisa", govorio je Volt Dend erfild svojim osobenim suvim tonom, "umeo
bi da ceni pravo znaenje plaanja po sistemu 'od portala do portala'. Da nije bilo
tog oveka, meni bi sad platili, verovatno, pet dolara za celo ovo putovanje, sa
obrazlo enjem da moj posao, zapravo, i ne poinje dok ne stupim na Mars." Imao je ne t
o ozbiljniji izraz lica; primaklo se vreme da on i Lidija uu u tesnu kabinu broda
. "Samo ovo zapamtite... ako nam se ne to desi, ako se izgubimo, nemojte polaziti
u potragu za nama. Ostanite kod kue, a Lidija i ja emo, siguran sam, ve iskrsnuti n
egde."
"Sreno, sreno", mrmljali su novinari; pojavi e se zvaninici i tehniari NASA i maltene
poneso e sa sobom Dend erfildove, izvan vidika TV kamera.
"Nee jo dugo potrajati", ree Stjuart Lajthajzeru, koji je stajao uz njega i takoe gl
edao.
"Kreten je to ide", ree Lajthajzer, grickajui akalicu. "Nema mu povratka; oni to i ne
kriju."
"A za to bi eleo da se vrati?" upita Stjuart. " ta je tako dobro ovde?" Zavideo je Vo
ltu Dend erfildu; pri eljkivao da on, Stjuart Mak Koni, bude sad tamo gore, pred TV k
amerama, u sredi tu pa nje celog sveta.
Stepeni tem se, iz podruma, izvue Hopi Harington, na kolicima, i poveze se napred,
pun elje da vidi. "Jesu ga ispalili?" upita on Stjuarta, glasom nervoznim i brzim
, zagledav i se u ekran. "Izgoree on; bie kao e'set pete; ja to naravno nisam zapamti
o, ali..."
"Aj, zaepi, bre", odbrusi Lajthajzer tiho, a fokomelus porumene i zamuknu. Svi su
gledali, potom, svaki sa svojim mislima i reakcijama, dok je na TV ekranu posle
dnji tim za proveru podizan kranom sa kupastog vrha rakete. Uskoro e poeti odbroja
vanje; raketa je puna goriva, proverena, u nju sada ulaze dvoje ljudi. Grupa u r
adnji, oko televizora, poe malo da amori i da se kome a.
Kasnije danas, u neki popodnevni sat, njihovo ekanje bie nagraeno, jer e 'Holananin I
V' poleteti; kru ie oko Zemlje pribli no jedan sat, a narod e stajati pred ovim ekrano
m i to posmatrati, videe kako raketa kru i, onda e neko dole, u bunkeru, doneti odlu
ku i raketa e promeniti putanju, napustie orbitu i ovaj svet. Gledali su to i rani
je; svaki put manje-vi e isto, ali sad novo zato to se ovo dvoje ljudi nee nikada vr
atiti. Vredi, za to, provesti jedan dan pred ekranom; grupa u prodavnici bila je
voljna da stoji i eka.
Stjuart Mak Koni pomisli: ruati, a posle se vratiti u radnju i nastaviti gledanje,
sa ostalima. Malo e, ili nimalo posla obaviti danas, verovatno nee prodati nijeda
n televizor nikome. Ali ovo je va nije. On ovo ne mo e propustiti. Jednog dana bih m
ogao ja biti tamo gore, ree on sebi; mo da u u emigraciju, kasnije, kad budem zaraiva
o dovoljno da se mogu o eniti. Povedem enu i klince i mi zaponemo novi ivot gore, na
Marsu, kad budu tamo imali dobru, uhodanu naseobinu, a ne samo ma ine.
Zamisli sebe u kupastom vrhu rakete, kako sedi kao Volt Dend erfild, pritegnut kai e
vima, a do njega ena telesno veoma privlana. Pioniri, ona i on, osnivai nove civili
zacije na novoj planeti. Ali njegov stomak sada zakra, i on uvide koliko je glada
n; ruak se ne mo e jo dugo odlagati.
Jo je stajao i gledao veliku uspravnu raketu na ekranu televizora, ali njegove mi
sli ve su se preusmerile ka supi sa valju kama, gustoj goveoj orbi, i piti od jabuka
sa sladoledom odozgo, u 'Fredovoj finoj hrani'.
3.
Maltene svakog dana Stjuart Mak Koni je ruao u toj kafani preko puta 'Moderne TV'.
Danas, ulazei u 'Fredovu finu hranu', vide, nimalo odu evljeno, da su kolica Hopij
a Haringtona parkirana u toj prostoriji, u zadnjem delu, a u kolicima Hopi, koji
rua savr eno prirodno i normalno, kao da mu je stara navika da dolazi ovde. E, do
vraga, pomisli Stjuart. On preuzima ovo da bude njegovo; 'foke' pobeuju. A ja nis
am ni primetio da je oti ao iz radnje.
Svejedno, Stjuart sede u jednu pregradu i podi e sa stola jelovnik. Ne mo e me on is
terati, ree sebi, gledajui ta je dana nja posebna ponuda i koliko ko ta. Primakao se kr
aj meseca, i Stjuart je bio maltene vorc. iveo je u veitom i ekivanju sledee polovine p
late; Fergeson je davao dva puta meseno po pola plate, uvek lino, ekom. Na kraju ov

e nedelje bie taj trenutak.

Dok je kusao supu, ciavi fokin glas dopre do Stjuarta; Hopi je ne to pripovedao, al
i kome? Kelnerici Koni? Stjuart okrete glavu na tu stranu i vide da konobarica i
Toni, kuvar-pr ilac, stoje blizu Hopijevih kolica i slu aju, bez ikakvih znakova da
im je fokomelus odvratan.
Hopi sad vide i prepoznade Stjuarta. "Zdravo!" pozva ga.
Stjuart mu klimnu glavom i usmeri opet pa nju na supu.
Foka im je priao pojedinostno o nekom svom pronalasku, nekakvoj elektronskoj spra
vici koju je napravio ili nameravao da napravi - Stjuart nije uspevao da razaber
e ta je od ta dva, a nije ni mario, nimalo. Uop te ga nije bilo briga ta Hopi pravi,
koje luckaste ideje emaniraju iz mozga tog oveuljka. Ne to bolesno, nema sumnje, ree
Stjuart sebi. Neka osobenjaka naprava, kao perpetuum mobile... mo da kolica sa pog
onom perpetuum mobilea, da se on u njima vozi. Nasmeja se toj pomisli, koja mu j
e prijala. Mora da ka em ovo Lajthajzeru, odlui on. Hopijev perpetualni pogon - ond
a pomisli: fokomobil. I nasmeja se glasno.
Hopi je uo taj smeh i oito pomislio da se Stjuart nasmejao nekim njegovim reima. "E
j, Stjuarte", doviknu Hopi, "prei ovamo kod mene pa te astim pivom."
Moronina, pomisli Stjuart. Zar ne zna da Fergeson nama nikad ne bi dopustio pivo
u radnom vremenu? To je pravilo; ako popije jedno pivo, od tebe se oekuje da se vi e
i ne vraa u prodavnicu, a on e ti ek poslati po tom.
"Slu aj", ree on foki, okrenuv i se na sedi tu. "Kad bude malo du e radio za Fergesona, zn
ae da se ne smeju priati takve gluposti."
Foka porumene i promrmlja: "Za to, ta to...?"
Kuvar-ro tiljd ija ree: "Fergeson ne dozvoljava svojim zaposlenima da piju; to je pro
tiv njegove religije, je li tako, Stjuarte?"
"Tako je", ree Stjuart. "I bilo bi ti dobro da to zapamti ."
"Pa, nisam znao", ree fokomelus, "a osim toga, ja ne bih ni pio pivo. Meutim, ne v
idim kakvo pravo ima jedan poslodavac da odreuje zaposlenima ta oni ne mogu naruiti
u vreme pauze za ruak. Trebalo bi da oni tada imaju pravo i da piju pivo ako im
se pije pivo." Glas mu je rezao o tro, pun mrane uvreenosti. Nije se vi e alio.
Stjuart ree: "On ne eli da mu se prodavci vraaju miri ui na pivaru; mislim da ima prav
o na to. Uvredila bi se neka stara dama, mu terija."
"Uviam da je tako za prodavce, kao to si ti", ree Hopi, ali ja nisam prodavac; ja s
am popravlja, i ja, ako bih bio raspolo en za pivo, pio bih ga."
Kuvar kao da se osetio nelagodno. "E, hm, uj, Hopi..." poeo je.
"Ti si suvi e mlad za pivo", ree Stjuart. Sad su svi prisutni u prostoriji slu ali i
gledali.
Foka je postao tamnocrven. "Imam dovoljno godina", ree tihim, ali napetim glasom.
"Nemoj mu slu iti pivo", ree Koni, konobarica, kuvaru. "On je jo klinac."
Posegnuv i mehanikom rukom u d ep, Hopi izvadi novanik. Zatim polo i otvoren novanik na a
k. "Imam dvadeset jednu", ree.
Stjuart se nasmeja. "Koje ta." On tu unutra sigurno ima neku la nu identifikaciju, u
vide Stjuart. Ludak tampao sam, ili falsifikovao, ili tako ne to. Mora on da bude t
ano kao i svi ostali; to mu je opsesija.
Pregledav i identifikaciju u novaniku, kuvar-pr ilac ree: "Jest, ovde pi e da je punolet
an. Ali, Hopi, seti se kad si pro li put bio ovde, pa kad sam ti servirao pivo, se
ti se..."
"Mora mi servirati", ree Hopi.
Kuvar, gunajui, ode i donese bocu 'Hamovog', i stavi je, neotvorenu, pred Hopija.
"Otvara", ree foka.
Kuvar ode i donese otvara, dobaci ga na ank, a Hopi otvori bocu.
Duboko udahnu i poe je ispijati.
ta se de ava ovde? - pitao se Stjuart, zapa ajui kako kuvar i Koni - i jedan par gosti
ju - gledaju Hopija. Je l' on posle padne u nesvest, ili tako ne to? Raspameti se,
mo da? Odbijalo ga je to, i u isti mah ispunjavalo dubokom nelagodno u. eleo bih da s
am ve zavr io ruak, pomisli on; da ja lepo iziem odavde. ta god da e biti, ne elim biti
svedok. Vraam se u radnju, da opet gledam raketu, odlui on. Gledau Dend erfildov let,
to je za Ameriku od ivotnog znaaja; a ne ovaj nenormalac. Nemam ja vremena za trae
nje na ovako ne to.
Ali ostade na istom mestu, zato to se ne to de avalo, ne to udno, sa Hopijem Haringtonom

; Stjuart nije uspevao da otrgne pa nju odatle, iako je poku avao.

U sredini kolica, fokomelus je utonuo, kao da se sprema da spava. Le ao je sada, g
lave oslonjene na upravljaku polugu kolica, oiju gotovo sasvim sklopljenih; ipak s
u se jo malo videle, a to malo je izgledalo zastakljeno.
"Isssuse", ree kuvar. "Opet je poeo ono." Okrenuo se kao da apeluje na ostale pris
utne, kao da tra i od njih da uine ne to; ali niko se ne pomae. Svi su sedeli ili staj
ali gde se ko zatekao.
"Znala sam da e", ree Koni, tonom ogorenog optu ivanja.
Fokine usne zadrhta e, i on mutno ree: "Pitajte me. Sad neko da me pita."
" ta, bre, da te pitamo?" upita kuvar ljutito. Naini gest gaenja, okrete se i ode na
trag do ro tilja.
"Pitajte me", ponovi Hopi, glasom tupim i dalekim, kao da ge je uhvatio neki nap
ad. Gledajui, Stjuart uvide da to jeste neki napad, ne to kao epilepsija. eznuo je d
a bude izvan ovog lokala, da bude daleko odavde, ali ipak se nije mogao pomai; ka
o i ostali prisutni, naprosto je morao nastaviti da gleda.
Koni ree Stjuartu: "Ne mo ' ga odgura nazad u radnju? Samo poni da gura !" Gledala ga j
e sa velikom ljutnjom, ali nije ovo bila Stjuartova krivica; Stjuart se sav skup
i i gestovima pokaza svoju bespomonost.
Foka je ne to mrmljao i bacakao se po kolicima; njegovi manuelni ekstenzori, napra
vljeni od metala i plastike, trzali su se. "Pitajte me o tome", progovorio je. "
Hajde, sad, dok ne bude kasno; sad vam mogu rei, sad vidim."
Kod ro tilja kuvar pojaanim glasom ree: "Ja bih, narode, voleo da ga neko od vas ne to
pita. Da vi to zavr ite; znam da e ga neko pitati, pa ako vi neete, ja hou - imam pa
r pitanja." Bacio je dole lopaticu za prevrtanje mesa i vratio se foki. "Hopi",
ree mu, veoma glasno. "Pro li put si rekao da je sasvim mrano. Je li to tako? Nema s
vetla uop te?"
Fokine usne su se trzale. "Ima ne to malo svetlosti. Mutne svetlosti. ukasta je, kao
da dogoreva."
Pored Stjuarta se pojavi sredoveni juvelir iz iste ulice, sa ove iste strane, nas
uprot 'Modernoj TV'. "Ja sam bio ovde pro li put", apnu on Stjuartu. " eli li znati ta
on to vidi? Mogu ti rei; slu aj, Stju, on vidi onostran."
"Onostran ega?" upita Stjuart, ustajui da bolje vidi i uje; svi su dolazili bli e fok
i, da im ne to ne promakne.
"Pa, zna ", ree gospodin Krodi. "Onostran groba. ivot posle smrti. Mo e se ti smejati,
Stju, ali to je istina; on popije jedno pivo i padne u trans, kao to sad vidi , i t
ad ima okultnu viziju ili ne to tako. Pitaj Tonija, ili Koni, ili nekog od ovih dr
ugih ljudi; bili su i oni."
Koni se nagnula nad skljokanu, trzavu priliku u sredini kolica. "Hopi, od ega dol
azi ta svetlost? Da li od Boga?" Nasmejala se nervozno. "Zna , kao u Bibliji. Misl
im, je l' istina to?"
Hopi ree mutno: "Sivo, mrak. Kao pepeo. Onda velika ravnost. Ni ta, samo vatre gore
, svetlo je od njih. Gore za venost. Ni ta ivo."
"A ti, gde si?" upita Koni.
"Ja... plovim", ree Hopi. "Lebdim blizu tla... ne, sad sam veoma visoko. Bez te ine
sam, nemam vi e telo, pa sam visoko, koliko god mi je volja visoko. Mogu ostati o
vde, ako hou; ne moram se vraati dole. Ovde gore mi se svia, mogu veno oko Zemlje. E
no nje dole, ispod mene, a ja mogu naprosto ovako oko nje u krug, u krug."
Prilazei kolicima, gospodin Krodi, juvelir, ree: "Hm, Hopi, zar nema tamo jo nekog?
Zar je svako od nas osuen na izdvojenost?"
Hopi zamumla: "Vidim... i druge sada. Plovim opet dole, sleem meu sivilo. Hodam kr
oz..."
Ide pe ke, pomisli Stjuart. Po emu? Ima noge, a nema telo. Al' mi je posle- ivot, stv
arno. Nasmeja se u sebi. Koja gluma, sine, ree on sebi. Gomila koje tarija. Ali i o
n prie kolicima, poe se gurati da bolje vidi.
"Da li bude roen u drugi ivot, kao to ka u uitelji toga na Istoku?" upita jedna go a ka
e, postarija, obuena u kaput od debele tkanine.
"Da", ree Hopi iznenada. "Novi ivot. Imam novo telo; svakojake stvari mogu uraditi
."
"Korak nagore", ree Stjuart.
"Da", ree Hopi. "Korak nagore. Sad sam kao svi drugi; zapravo sam bolji nego iko

drugi. Mogu sve to i oni, i jo mnogo vi e. Mogu otii kuda god elim, a oni ne mogu. Nep
okretni su."
"Za to su nepokretni?" upita kuvar.
"Naprosto se oni ne mogu pokretati", ree Hopi. "Oni se ne mogu podizati u vazduh,
niti ii drumovima ili brodovima; samo ostaju. Sve je to razliito nego ovde. Vidim
svakog od njih, kao da su mrtvi, prikovani za podlogu i mrtvi. Kao le evi."
"Mogu li da govore?" upita Koni.
"Mogu", ree Hopi, "izmeu sebe. Ali - prinueni su..." utao je neko vreme, onda se osm
ehnuo. Na njegovom tankom, izvijenom licu videla se radost. "Jedino kroz mene mo
gu da razgovaraju."
Ba se pitam ta mu to znai, pomisli Stjuart. Zvui kao megalomansko sanjarenje, u kome
on vlada svetom. Kompenzacija, zato to je defektan... Tano ono to bi se oekivalo da
e jedan ovek-foka ma tati.
Stjuartu vi e nije bilo tako zanimljivo, sad kad je to shvatio. Odmae se, ka svojoj
pregradi, gde je njegov ruak ekao.
Kuvar-pr ilac je govorio: "Da li je to dobar svet, tamo? Reci mi, da li je bolji i
li gori."
"Gori", ree Hopi. Pa dodade: "Gori za vas. Svako dobije to je zaslu io; to je pravda
."
"Znai, bolji za vas", ree Koni upitno.
"Da", ree foka.
"uj", ree Stjuart konobarici, sa mesta na kome je opet sedeo. "Zar ne vidi da mu je
to samo psihiolo ko nadoknaivanje to je defektan. Tako se on odr ava, zami ljajui to. Ne
vidim kako mo e ozbiljno da se prima na tako ne to."
"Ne primam se ja ozbiljno", ree Koni. "Ali je zanimljivo; itala sam o takvima, koj
i se zovu 'medijumi'. Padaju u transove i op te sa drugim svetom, kao on sad. Zar
nisi nikad uo za to? Ja mislim da su to naune injenice. Zar ne, Toni?" Ona se okret
e kuvaru, tra ei podr ku.
"Ne znam ja", ree Toni neraspolo eno, vraajui se ro tilju da se opet prihvati lopatice.
Foka kao da je utonuo dublje u trans izazvan pivom; zapravo se inilo da je zaspao
, da vi e ni ta ne vidi, ili bar da vi e nije svestan ljudi oko sebe. Nije bilo njegov
ih daljih poku aja da im prenese svoje vizije, ako su to uop te bile. Seansa be e okona
na.
E, stvarno, nikad ovek ne zna, ree Stjuart sebi. Pitam se ta bi Fergeson rekao na o
vo; pitam se da li bi hteo da za njega radi neko ko ne samo to je telesni bogalj,
nego i epileptiar, ili ve ta je. Pitam se da li bi trebalo da ovo napomenem Ferges
onu kad se vratim u radnju. Ako uje, verovatno e otpustiti malog, istog trenutka;
ne bih mu zamerao na takvom postupku. Znai, mo da je bolje da ja ne ka em ni ta, zakljui
on.
Fokine oi se otvori e. Nejakim glasom, on ree: "Stjuarte."
" ta 'oe ?" uzvrati Stjuart.
"Ja..." Zvuao je krhko, maltene kao da se razboleo, kao da je ovaj do ivljaj bio pr
evi e za njegovo slabo telo. "uj, pitam se..." Uspravio se, onda polako dovezao kol
ica do pregrade gde su bili Stjuartov sto i stolice. Niskim tonom ree: "Pitam se
da li bi me mogao odgurati natrag u radnju? Ne odmah sad, nego kad zavr i ruak. Stva
rno bih to cenio."
"Za to?" upita Stjuart. "Ti ne mo e ?"
"Nije mi dobro", ree foka.
Stjuart klimnu glavom. "Va i. Kad zavr im ruak."
"Hvala", ree foka.
Prenebregavajui ga sasvim, Stjuart nastavi da jede. Voleo bih da nije tako primet
no da ja njega poznajem, pomisli on. Ba bi dobro bilo da se on odveze malo dalje,
i da eka tamo negde. Ali foka je sedeo, trljao se po elu levim ekstenzorom, izgle
dao je odve istro eno da bi se bilo kuda uputio sa tog mesta, pa ak i prema svom sto
lu, na drugom kraju kafane.
Kasnije, dok je Stjuart gurao kolica sa fokom nazad, plonikom, prema 'Modernoj TV
', foka tiho ree:
"Velika je to odgovornost, gledati na onu stranu."
"Aha", promrmlja Stjuart, zadr avajui udaljenost, inei samo svoju du nost, ni ta vi e; on
ura jedna kolica, i to je sve. To to ja tebe guram, razmi ljao je, ne znai da moram

sa tobom voditi razgovore.

"Kad se to prvi put dogodilo", nastavi foka, ali ga Stjuart prekide usred rei.
"Ne zanima me." Dodade: "Ja samo hou da se vratim i vidim da li su ve ispalili rak
etu. Verovatno je ve na orbiti."
"Valjda je", rea foka.
Na raskrsnici su ekali zeleno svetlo.
"Kad se prvi put dogodilo", ree foka, "upla ilo me." Dok ga je Stjuart gurao preko
ulice, fokomelus nastavi: "Odmah sam znao ta to vidim. Taj dim i vatre... sve zam
ueno. Kao u nekim rudnikim jamama ili u livnici, tamo gde odlivaju ljaku. Grozno."
Stresao se. "Ali zar je mnogo dobro ovo gde jesmo? Za mene nije."
"Meni se dopada", ree Stjuart kratko.
"Prirodna stvar", ree foka. "Nisi biolo ka nakaza."
Stjuart samo ree: "Hm."
"Zna ta je moja najranija uspomena iz detinjstva?" upita foka tiho. "Kako su me no
sili u crkvu, u ebetu. Polo ili me na klupu u crkvi, kao..." Glas mu se prelomi. "U
neli me i izneli u ebetu, savijenom, tako da me niko nije mogao videti. Bila je t
o ideja moje majke. Nije mogla podneti da me otac nosi onako na leima, gde bi me
svi videli."
Stjuart opet humnu.
"Ovo je u asan svet", ree foka. "Bilo je kad ste vi crnci morali da trpite velike n
evolje; kad bi iveo danas u ju nim dr avama, trpeo bi i ti. Zaboravili ste sve o tome
, jer su vam dopustili da zaboravite, ali - meni ne dopu taju da zaboravim. No, ja
ni ne elim da zaboravim; ovo, o meni. U sledeem svetu bie sve drugaije. Ustanovie to,
jer e i ti biti tamo."
"Ne", ree Stjuart. "Ja kad umrem, biu mrtav; ja nemam du u."
"I ti e biti tamo", ponovi fokomelus; inilo se da to ka e zlurado; u glasu je imao pr
izvuk zlobnog, svirepog u ivanja. "Znam to."
"Po emu zna ?"
"Po tome", ree foka, " to sam te video jednom."
Upla en uprkos svojoj vrstoj re enosti da to ne bude, Stjuart ree: "Ma..."
"Jednom", ponovi foka, sada vr e. "Bio si to ti; nikakve sumnje nema. Hoe da zna
ta si
adio?"
"Ne."
"Jeo si uginulog pacova, sirovog."
Stjuart ne ree ni ta, samo poe gurati kolica br e, i sve br e, i tako do prodavnice, naj
br e to je mogao.
Kad su se vratili u radnju, na li su grupu ljudi jo i sad pred televizorom. Raketa
je doista bila lansirana, ali pre samo nekoliko trenutaka; po to se tek odvojila o
d zemlje, jo se nije znalo da li su svi njeni stepeni obavili svoj posao valjano.
Hopi se odvezao niz stepenice, u servisnu radionicu, a Stjuart je ostao gore, pr
ed televizorom. Ali fokine rei toliko su ga uznemirile da se nije mogao usredsred
iti na TV ekran; poe da luta po radnji, a onda, videi da je Fergeson gore na kance
larijskom spratu, poe tamo.
Za svojim kancelarijskim radnim stolom, Fergeson je sedeo i pregledao hrpu ugovo
ra i radnih naloga. Stjuart mu prie. "Slu aj. Ovaj bogomprokleti Hopi..."
Fergeson di e pogled sa radnih naloga.
"Dobro, ni ta", ree Stjuart.
"Gledao sam ga kako radi", ree Fergeson. "Silazio sam da ga gledam, a da on ne zn
a da to inim. Sla em se da ima ne to tu to ne prija ba . Ali struan je; gledao sam ta je
redao kao uraeno, i to je bilo uraeno kako treba, a to je jedino va no." Pogleda Stj
uarta, krivei lice u mr tenje.
"Rekoh, ni ta", ree Stjuart.
"Jesu lansirali?"
"Maloas."
"Ne prodadosmo ni ta danas, zbog tog cirkusa", ree Fergeson.
"Cirkusa!" Stjuart sede na stolicu nasuprot Fergesona, ali tako da je mogao gled
ati dole na prodajni nivo radnje. "To je istorija!"
"To je nain da vi, momci, stojite i ne radite ni ta." Fergeson nastavi da prelistav
a radne naloge.
"Slu aj, kazau ti ta je Hopi uradio." Stjuart se nagnu prema njemu. "U kafani 'Fredi

jeva fina hrana'."

Fergeson je zastao u poslu i pogledao ga.
"Imao je napad", ree Stjuart. "Poeo da se gubi."
"Ma nemoj." Fergeson je izgledao nezadovoljan.
"Obeznanio se - zbog popijene boce piva. Onda je video onostran groba. Video men
e da jedem crknutog pacova. I to sirovog. Ka e on."
Fergeson se nasmeja.
"Nije sme no."
"Nego ta je nego sme no. To on vas malo zeza, vraa vam za sve ono kad ste vi zezali
njega, a vi ste glupi, pa se primate na to."
"Stvarno je video", ree Stjuart tvrdoglavo.
"Da li je video i mene?"
"To nije rekao. On u toj kafani stalno radi tu stvar; daju mu bocu piva, on padn
e u taj trans, a oni mu postavljaju pitanja. Naime, pitanja kako je tamo. Ja se
sluajno zatekao, do 'o da ruam. Nisam ni video kad je izi ao iz prodavnice; nisam znao
da e on biti tamo."
Jo nekoliko trenutaka Fergeson je sedeo mr tei se i razmi ljajui, a onda pru i ruku i pri
tisnu dugme interkoma kojim je kancelarija bila povezana sa servisnom radionicom
. "Hopi, dokotrljaj se gore u kancelariju, imam ne to da popriam s tobom."
"Nije bila moja namera da ga uvalim u nevolje", ree Stjuart.
"Nego ta je, naravno da je bila", ree Fergeson. "Ali ja, ipak, treba da znam; imam
pravo da znam ta moji zaposlenici rade ukoliko na javnim mestima rade ne to to bi m
oglo da obruka firmu."
ekali su, i posle nekog vremena uli zvuke kolica koja su se mukotrpno vukla uz ste
penice.
im se pojavio, Hopi ree: " ta ja radim na pauzi za ruak, to je moja stvar, gospodine
Fergesone. Uveren sam da je tako."
"Pogre no", ree Fergeson. "To je i moja stvar. Da li si video i mene posle groba, k
ao Stjuarta? ta sam radio? Hou da znam, a ti odgovori dobro, inae si zavr io ovde, is
ti dan kad si i primljen na posao."
Foka ree glasom tihim, ali postojanim: "Nisam video vas, gospodine Fergesone, zat
o to je va a du a poginula i nee biti ponovo roena."
Neko vreme Fergeson je prouavao foku. "A zbog ega?" upita najzad.
"To je va a sudbina", odvrati fokomelus.
"Nisam uradio ni ta kriminalno niti nemoralno."
Foka ree: "To je jedan kosmiki proces, gospodine Fregesone. Nemojte okrivljavati m
ene." I zauta.
Okreui se Stjuartu, Fergeson ree: "Hriste. Pa, dobro, ko postavi glupo pitanje, dob
ije glup odgovor." Opet se okrete foki i ree: "Jesi li video ikog drugog koga ja
znam, na primer moju enu? Ne, nju nikad nisi ni sreo. A Lajthajzer? ta e biti s nji
m?"
"Nisam ga video", ree foka.
Fergeson ree: "Kako si popravio onaj menja? Kako si stvarno uradio to? Izgledalo j
e kao da... kao da si ga zacelio. Kao da nisi zamenio polomljenu oprugu, nego po
stigao da ona opet bude cela. Kako si to izveo? Je l' to neka od tih vanulnih moi,
ili ve ta su?"
"Popravio sam", ree foka, glasom kamenim.
Stjuartu Fergeson ree: "Nee da ka e. Al ja ga vid'o. On se usredsredio na tu oprugu,
na neki poseban nain. Mo da si bio u pravu, Mak Koni; mo da je bila gre ka zapo ljavati g
a. Ipak, rauna se jedino uinak. Slu aj, Hopi, neu da pravi neka muvanja sa nekim trans
ovima i slino. Ne javno, ne u ovoj ulici, sad kad radi za mene; to je bilo u redu
ranije, ali sada nije. Padaj ti u tvoje transove u privatnosti tvog stana, je li
to jasno?" On opet dohvati hrpu radnih naloga. "To je sve. A sad, vi, momci, kr
enite obojica dole i radite ne to, nemoj samo da stojite."
Foka odmah okrete kolica i odveze se ka stepeni tu. Stjuart, sa rukama u d epovima,
poe za njim, sporije.
Kad je Stjuart si ao u prizemlje i primakao se televizoru, spiker uzbueno ree da su
prva tri stupnja rakete, po svemu sudei, uspe no odradila svoje.
To je dobra vest, pomisli Stjuart. Jedno svetlo poglavlje u istoriji ljudske ras
e. Oseti se malo bolje, odmah, i stade kod tezge, na mestu odakle je dobro video

ekran.
Za to bih jeo crknutog pacova? - upita se. Mora biti da je to neki grozan svet, ta
sledea reinkarnacija, ako se tamo tako ivi. ak ga i ne skuvati, nego samo ga zgrab
iti i derati. Mo da, pomisli on, ak i krzno, i sve. I krzno i rep, sve. On se strese
.
Kako da gledam istoriju u nastajanju? - zapita se ljutito. Kad moram misliti o s
tvarima kao to su mrtvi pacovi... ja hou da se posvetim u potpunosti meditaciji o
ovom velikom spektaklu koji se zbiva pred mojim oima, a umesto toga... kakvo smee
ubacuje u moj um taj sadista, ta nakaza od zraenja i droga, koga je Fergeson ba mo
rao da zaposli. Jeeebi ga!
Zamisli onda Hopija kako nije vi e u kolicima, nije invalid bez obe ruke i noge, n
ego na neki nain plovi po vazduhu. I nekako postaje gospodar svih njih, gospodar
- Hopi je to rekao - celog sveta. A ta pomisao je ak i gora od one o pacovu.
Kladio bih se, ree Stjuart sebi, da je on video mnogo drugih stvari koje nee da ka e
, nego namerno krije. Ka e nam tek toliko da se uznemirimo, a onda zauti. Ako on mo e
da pree u trans i vidi sledeu reinkarnaciju, onda mo e da vidi sve, jer ta drugo uop t
e postoji? Samo, ja ne verujem u te istonjake prie, ree on sebi. Jer one, dabome, ni
su hri anske.
Ipak je verovao u istinitost onoga to je Hopi rekao; verovao, jer je svojim oima g
ledao. Trans se, uistinu, dogodio. Taj deo je istinit.
Hopi je video ne to. I to stravino ne to; izvan svake sumnje stravino.
ta li on jo via? - upita se Stjuart. Kad bih samo mogao da nateram to malo kopile d
a ka e. ta je jo dostupno opa anju tog uvrnutog, opakog uma, o nama ostalima, o svima
nama?
E, kad bih i ja mogao pogledati, pomisli on. Uini mu se da je ovo veoma va no; pres
tade gledati TV ekran. Zaboravi Voltera i Lidiju Dend erfild i stvaranje istorije
pred njegovim oima, i poe razmi ljati iskljuivo o Hopiju i o incidentu u kafani. eleo
je, ali nije mogao, da prestane sa takvim razmi ljanjima.
Zalazio je sve dublje u te misli.
4.
Udaljeni zvuk, kao da je ne to puklo, navede gospodina Austurijasa da okrene glavu
i pogleda ta to dolazi drumom. Stojei na brdu, na rubu hrastovog umarka, on rukom
zakloni oi od sunca i vide dole, na drumu, mali fokomobil Hopija Haringtona; u sr
edini tih kolica bio je fokomelus, koji je vozio, nastojao da zaobie rupage i d ombe
. Ali nije moglo onako da pukne ni ta u fokomobilu, koji ide pomou akumulatora.
Kamion, uvide gospodin Austurijas. Jedan od konvertovanih starih parnih kamiona,
u kojima se lo i drvo; sada ga i vide. Kamion, vlasni tvo Orajona Strauda, i ao je ve
oma velikom brzinom i sustizao Hopijev fokomobil. A fokomelus kao da nije uo veli
ko vozilo iza sebe.
Ovaj drum bio je takoe vlasni tvo Orajona Strauda, koji ga je kupio od pokrajine, p
ro le godine; bila je du nost Straudove firme da odr ava drum u dobrom stanju, a pravo
Straudovo - da dozvoljava ili zabranjuje da tim drumom idu, osim njegovih sopst
venih kamiona, bilo kakva druga vozila. Nije mu, meutim, bilo dato da naplauje dru
marinu. Pa ipak, iako je sporazum sigurno postojao, kamion na drva oigledno se st
u tio sa namerom da baci fokomobil sa svoga puta; jurio je pravo na njega, ne uspo
ravajui.
Bo e, pomisli gospodin Austurijas. Nehotice di e ruku kao da hoe da otkloni kamion od
kolica. A kamion ih je ve maltene sustigao; Hopi nije obraao nikakvu pa nju na to.
"Hopi!" povika Austurijas iz sveg glasa, a odjeci se vrati e kroz popodnevnu ti inu
okolnih uma, odjeci njegovog glasa i upljeg praskanja iz parne ma ine.
Fokomelus di e pogled, ne vide Austurijasa, nastavi vo nju, kamion ga je ve... Austur
ijas za muri. A kad opet otvori oi, vide fokomobil zaustavljen na bankini; kamion j
e protutnjao, a Hopi ostao bezbedan, jer se sklonio u poslednjem trenu.
Ispraajui kamion irokim cerenjem, Hopi mu mahnu jednim 'ekstenzorom'. Nije mu nimal
o zasmetalo to to se desilo, nije ga upla ilo ni najmanje, iako je svakako znao da
je namera kamiona bila da ga samelje i spljo ti. Hopi se okrete, pa mahnu i gospod
inu Austurijasu, koga nije mogao videti, ali za koga je znao da je tu negde.
Ruke su mu drhtale, ruke srednjo kolskog nastavnika; on se sagnu, dohvati praznu k
orpu i zakorai uzbrdo, ka prvom starom hrastu ispod koga su se irile vla ne senke. G
ospodin Austurijas be e krenuo da bere peurke. Okrenuv i lea drumu, on ode uzbrdo, u p

olumrak, znajui da je Hopi bezbedan, i da, prema tome, mo e zaboraviti i njega i ov

o to je maloas video; njegova pa nja se brzo vrati na sliku velike narand aste canthar
ellus cibarius, peurke poznate kao 'kantarela'.
Da, eno te boje: ona sija, krug nasred zemlje crnice, mesnati, lepi e ir vrlo nisko
postavljen, maltene ukopan u trulo li e. Gospodin Austurijas ve joj je mogao osetit
i ukus; krupna je, sve a ova kantarela, koju su nedavne ki e izmamile. Sagnuv i se, on
odlomi njeno stablo, to je ni e mogao, da bi u korpu oti la najvea koliina. Jo jedna ov
akva, i eto njemu veere. On unu, umiri se, poe gledati na sve strane.
Tamo je jo jedna, mo da ne to manje sjajna, mo da starija... on ustade i poe tiho ka njo
j, kao da bi mogla pobei ili kao da bi on nju mogao, nekako, izgubiti. Ni ta mu nij
e imalo tako dobar ukus kao kantarela; ak ni one fine upkaste manese. Znao je polo a
je mnogih 'naseobina' kantarela, na pojedinim mestima u oblasti Zapadni Marin, n
a stranama ovih brda, pod hrastovom umom. Sakupljao je ukupno osam vrsta umskih i
livadskih peurki; i maltene isto toliko godina uio gde ih mo e oekivati. Vredelo je tr
uda, itekako. Veina ljudi se pla i peuraka, naroito posle Krize; nadasve se pla e novih
, mutiranih vrsta, o kojima ni ta nema u knjigama.
Recimo, pomisli gospodin Austurijas, ova koju sada berem... zar joj nije boja ma
lo drugaija? On je preokrete i osmotri njene 'vene'. Mo da je pseudo-kantarela, nik
ada ranije viena u ovom podruju, otrovna, ak i smrtonosna mo da; mutant meu peurkama. O
n je onju i, oseti miris bui.
Da li bi trebalo da se pla im da pojedem ovoga drugara? - upita se on. Ako onaj fo
komelus mo e smireno da se suoi sa opasnostima koje njemu prete, trebalo bi i ja ta
ko sa mojima.
On stavi kantarelu u korpu i poe dalje.
Odozdo, sa druma, zau neki udan zvuk, parajui, grub; zastade i oslu nu. Opet taj zvuk
, i gospodin Austurijas poe brzo, dugakim koracima, natrag, istom putanjom kojom j
e i do ao; uskoro izie ispod hrastova i nae se jo jednom iznad druma.
Fokomobil be e i sad parkiran na pro irenju pored druma; nije vozio dalje. U njemu j
e sedeo, presamien, majstor svakojakih popravki, momak bez ruku i nogu. ta to radi
? Trzaj baci Hopija nagore, podi e mu glavu, i gospodin Austurijas vide, na svoje
zaprepa enje, da fokomelus plae.
Strah, uvide on. Fokomelus se upla io od kamiona, ali to nije tad pokazao; ogromni
m naporom prikrivao je to, sve dok kamion nije nestao sa vidika - a po Hopijevom
uverenju, i svi ostali posmatrai - tako da je sad, u samoi, mogao slobodno izrazi
ti svoja oseanja.
Ako si se toliko upla io, pomisli gospodin Austurijas, za to si onako dugo ekao da mu
se skloni s puta?
Ispod njega se fokomelusovo mr avo telo treslo, njihalo napred-nazad; ko ate, orlovsk
e crte lica nadule su se od jada. Pitam se ta bi doktor Stokstil, na mesni majstor
medicine, rekao na ovo, pomisli Austurijas. On je bio psihijatar, zar ne, pre K
rize. Stokstil je veito pun nekih teorija o Hopiju, o pobudama koji pokreu Hopija
da gura dalje.
Dodirujui dve peurke u ko ari, gospodin Austurijas pomisli: mi smo, uvek, veoma bliz
u smrti. Ali zar je u pro losti bilo mnogo bolje? Insekticidi od kojih se dobija r
ak, smog koji truje itave gradove, pogibije na drumovima i prilikom avionskih nes
rea... Nije bilo osobito bezbedno, tada; nije bio lak ivot. ovek je, s vremena na v
reme, morao da odskoi u stranu, a mora i sad.
Moramo postizati koliko najbolje mo emo, i jo u ivati, ako mo emo, ree on sebi. Opet pom
isli na tiganj pun ukusnih kantarela, sa zainima koji e dati bolji ukus, a to su:
pravi maslac, beli luk, umbir i gusta orba od govedine koju on sam pravi... Ala e b
iti veera! Koga bi mogao pozvati, da veeraju zajedno? Nekoga ko mu se veoma dopada
, ili nekoga va nog. Kad bi samo na ao jo jednu peurku - mogao bih D ord a Kelera pozvati,
pomisli on. D ord a, nadzornika kole, mog poslodavca. Ili ak nekoga od lanova kolskog o
dbora; mo da ak i velikog, okruglog, debelog Orajona Strauda lino.
Ali bi mogao pozvati i enu D ord ovu, Boni Keler, najlep u enu u oblasti Zapadni Marin;
mo da najlep u u celom kraju. Eto osobe, pomisli on, koja je uspela da pre ivi u ovom
dana njem dru tvu koje... koje... Zapravo su Keleri, oboje, postigli znatne uspehe p
osle dana Krize. Sad ive bolje nego pre.
Baciv i pogled gore, ka Suncu, gospodin Austurijas izrauna vreme. Mo da se ve primaklo
etiri sata po podne; vreme je da on pohita u grad da slu a satelit koji e preleteti

iznad njih. To ne smem propustiti, ree on sebi, poev i da pe ai. Ni za milion srebrnih
dolara; tako se nekada govorilo. O ljudskoj porobljenosti - ve etrdeset poglavlja
je proitano, i stvar sad postaje zaista zanimljiva. Svi e slu ati ovo itanje; u to n
ema sumnje. ovek u satelitu izabrao je izvanredan trenutak da ita ovaj nastavak. Z
na li on? - upita se gospodin Austurijas. Ja mu ni na koji nain ne mogu saop titi;
ja mogu samo da ga slu am, a ne i da mu odgovorim, jer ja sam dole, u oblasti Zapa
dni Marin. Ba teta. Njemu bi moglo mnogo znaiti, da to zna.
Volt Dend erfild mora biti da je stra no usamljen, tamo gore, sam u satelitu, ree gos
podin Austurijas sebi. Kru i oko Zemlje, iz dana u dan. Prokleto stra na tragedija j
e bilo ono kad mu je umrla ena; razlika je primetna - Volt posle toga vi e nije ist
i. Kad bismo ga samo mogli dovui dole... ali, kad bismo to uradili, onda ne bi im
ao ko da nam se obraa odozgo. Ne, zakljui gospodin Austurijas, ne bi bilo dobro da
ga mi dohvatimo. Jer, u tom sluaju on se sigurno vi e nikad ne bi vratio gore; mor
a biti da je ve napola poludeo od elje da se izvue iz te naprave, posle toliko godi
na.
Ste ui korpu sa dve gljive, on urno produ i ka stanici Port Rejes, gde se nalazio njih
ov jedini radio-aparat, jedini nain da uspostave kontakt sa Voltom Dend erfildom, ov
ekom u satelitu, a preko njega i sa spolja njim svetom.
"Kompulsivni pacijent", ree doktor Stokstil, " ivi u svetu u kome se sve raspada. T
o je jedan veliki uvid. Zamisli samo."
"Ako je tako, onda smo mi svi kompulsivni", primeti Boni Keler, "jer oko nas se
tano to de ava... zar ne?" Osmehnula mu se, a on se nije mogao uzdr ati da ne uzvrati
na isti nain.
"Mo e se ti smejati", ree on, "ali postoji potreba za psihijatrijom, mo da i vea nego p
re."
"Ma, nema ni najmanje potrebe za psihijatrijom", ree Boni, ravno se protivei dokto
ru. "Nisam ba sigurna da je bilo i tada, mada sam onda verovala da ima. Svakako.
Bila sam odana psihijatriji, kao to ti je dobro poznato."
U prednjem delu velike sobe, petljajui ne to oko radija, D un Raub ree: "Ti ina molim. S
ad emo ga uti."
Na a 'figura autoriteta' je progovorila, pomisli doktor Stokstil, a mi smo poslu ali
. Ko bi pomislio da je ona, pre Krize, bila samo daktilografkinja u ovda njoj eksp
ozituri 'Banke Amerike'.
Mr tei se, Boni zausti da ne to odgovori gospoi Raub, a onda se naglo sagnu bli e doktor
u Stokstilu i ree: "Idemo napolje; dolazi D ord , sa Edijem. Hajde." Dohvatila ga je
za ruku i pogurala pored redova stolica u kojima su ljudi sedeli, prema vratima.
Doktor Stokstil vide da je izguran napolje, na prednji trem.
"Ta D un Raub", ree Boni. "Tako bogomprokleto voli da zapoveda." Ona baci pogled uz
i niz drum koji je vodio pored dvorane Foresterovih. "Ne vidim mog mu a i kerku; n
e vidim ak ni na eg dobrog uitelja. Austurijas je u umi, dabome, bere otrovne peurketi
ne da nas sve pomori, a ta Hopi sad radi, to samo Bog zna. Neko udno muvanje." Raz
mi ljala je, stojei tako u mutnoj svetlosti kasnog popodneva, izgledajui izuzetno pr
ivlano doktoru Stokstilu; u vunenom d emperu i dugakoj, te koj, rukom raenoj suknji, ko
se vezane iza potiljka u estoki crveni vor. Zaista fina ena, ree on sebi. teta to je v
e zareena. A onda pomisli, sa tragom nehotine zlobe: zareena nekoliko puta.
"Evo ide moj dragi mu ", ree Boni. "Uspeo se otrgnuti od posla u koli. Eno je i Edi.
"
Drumom se pribli avala visoka, vitka prilika direktora gimnazije; pored njega je,
dr ei ga za ruku, i lo mini-izdanje Boni, detence crvene kose i oiju blistavih, pametn
ih, udnovato tamnih. Prio e, a D ord se nasme i u znak pozdrava.
"Je l' poelo?" doviknu on.
"Nije jo ", odvrati Boni.
Devojica, zvana Edi, ree: "To je dobro, jer Bil mrzi da propusti. Uznemiri se veom
a."
"Ko je 'Bil'?" upita je doktor Stokstil.
"Moj brat", ree mala Edi smireno, sa krajnjim dostojanstvom sedmogodi nje curice.
Nisam znao da Kelerovi imaju dvoje dece, pomisli Stokstil zbunjeno. To drugo nij
e ni sad video; samo devojicu. "Gde je Bil?" upita je.
"Sa mnom", ree Edi, "Kao i uvek. Zar ne zna Bila?"
Boni Keler ree: "Zami ljeni drug u igri."

"E, ba nije zami ljen", ree njena erka.

"Va i", uzvrati Boni nervozno. "Stvaran je. Upoznaj Bila", ree ona doktoru Stokstil
u. "On je brat moje kerke."
Edi malo pouta, lica stisnutog od usredsreenosti, pa ree: "Bilu je drago to se mo e na
jzad susresti sa tobom, doktore Stokstil. Ka e: 'Zdravo.'"
Stokstil se nasmeja. "Reci mu da je i meni drago da ga upoznam."
"Dolazi Austurijas, eno ga", ree D ord Keler, pokazujui prstom.
"Sa veerom njegovom", ree Boni mrzovoljnim glasom. "Za to ne naui i nas da ih pronala
zimo? Zar nam nije on uitelj? emu slu e uitelji? Moram rei, D ord e, da se ponekad pitam
akav je ovek koji..."
"Kad bi nas nauio", ree Stokstil, "pojeli bismo sve peurke." Znao je da je njeno pi
tanje, ipak, samo retoriko; svi oni su po tovali, iako im se nije svialo, Austurijas
ovo zadr avanje izvesnih znanja u tajnosti; njegovo je pravo bilo da zadr i svoju mi
kolo ku mudrost samo za sebe. Svako od njih imao je neki svoj fond, odgovarajui, i
vukao iz njega. Da nema toga, pomisli Stokstil, ne bi ni bili ivi; pridru ili bi se
velikoj veini Amerikanaca, mrtvima koji tihuju ispod njihovih nogu, onim milioni
ma koji bi se mogli smatrati ili srenim, ili nesrenim, zavisno od take gledanja. St
okstilu se ponekad inilo da je pesimizam opravdan, i u takvim danima je smatrao d
a su mrtvi imali sree. Ali kod njega je pesimizam bio prolazno raspolo enje; sada g
a svakako nije oseao, dok je stajao u senkama sa Boni Keler, na samo tridesetak c
entimetara od nje, toliko blizu da bi lako mogao pru iti ruke i dodirnuti je... al
i to ne bi bilo prihvatljivo. Ona bi ga zveknula po nosu, uvide on. Jedan dobar,
tvrd udarac - a onda bi doznao i D ord , kao da nije dovoljno dobiti batine samo od
Boni.
Nasmeja se jednim tihim 'hm-hm-hm'. Boni ga odmeri podozrivim pogledom.
"Pardon", ree on. "Ja se zaneo u misli."
Gospodin Austurijas im prie zahuktalim koracima; lice mu je bilo crveno od naprez
anja. "Idemo unutra", ree on zadihano. "Da nam ne promakne Dend erfildovo itanje."
"Pa, zna ta e biti na kraju", ree Stokstil. "Zna da se Mildred vraa, opet ulazi u njeg
ov ivot, u koji unosi jad i bedu; poznata je ta knjiga i tebi jednako dobro kao..
. kao svima nama." Bila mu je sme na zabrinutost ovog nastavnika.
"Ja veeras neu slu ati", ree Boni. "Ne mo e mene da uutkuje jedna D un Raub."
Stokstil je pogleda, pa ree: "Pa, mogla bi ti da bude voa na e zajednice, sledeeg mese
ca."
"Mislim da je D un Raub potrebno malo psihoanalize", ree mu Boni. "Tako je agresivn
a, tako se mu ki pona a; nije to prirodno. Za to je ne odvue u stranu i ne da joj par sat
i?"
Stokstil ree: " alje mi jo jednog pacijenta, Boni? Onog prethodnog pamtim i sad." Nij
e bilo te ko setiti se, jer to je bilo onog dana kad je na Zaliv San Franciska baen
a atomska bomba. Pre toliko godina, pomisli on. U na oj prethodnoj inkarnaciji, ka
ko bi to Hopi rekao.
"Ti bi njemu bio pomogao", ree Boni, "da si ga imao kad leiti, ali vremena naprost
o nije bilo."
"Hvala ti to ostaje vrsto na mojoj strani", ree on sa osmehom.
Gospodin Austurijas ree: "Uzgred, doktore, video sam udno pona anje na eg malog fokome
lusa, danas. Hteo sam te pitati kakvo je tvoje mi ljenje o njemu, kad se uka e prili
ka. Zbunjuje me on, moram priznati... i izaziva moju radoznalost. Sposobnost da
opstane uprkos svemu - Hopi je svakako ima. to je ohrabrujue, razume , za sve nas. A
ko mo e on..." Uitelj zastade u govoru. "Nego, moramo ui."
Stokstil se obrati Boni: "Neko mi ree da je Dend erfild pomenuo tvog starog drugara
pre neki dan."
"Pomenuo Bruna?" Boni najednom obrati mnogo vi e pa nje. "Pitanje da li je Bruno jo
iv
? Je li o tome re? Sigurna sam bila da je iv."
"Ne, Dend erfild nije to rekao. Nego neku zajedljivu napomenu o onoj prvoj katastr
ofi. Pamti . Hiljadu devetsto sedamdes' druge."
"Da", ree ona stisnuto. "Pamtim."
"Dend erfild je rekao, ne seam se od koga sam to uo..." Uistinu se seao sasvim dobro
od koga je uo za Dend erfildovu bon mot; od D un Raub, ali nije hteo sad da antagoniz
uje Boni jo vi e. "Rekao je ovo. Mi sad svi ivimo u Brunovoj katastrofi. Mi smo duh
sedamdeset druge. Naravno, ta misao nije naroito originalna; uli smo je i ranije.

Meni je sigurno promakao nain na koji ju je Dend erfild izgovorio... Stvar je uprav
o u njegovom stilu, u nainu kako izgovara rei. Niko ne ume stvarima da da taj njeg
ov osoben 'zaokret'."
Na vratima dvorane Foresterovih, gospodin Austurijas je zastao, okrenuo se i sta
o da ih slu a. Sad se vrati ka njima. "Boni", ree on, "da li si poznavala Bruna Blu
tgelda pre Krize?"
"Jesam", ree ona. "Radila sam u Livermoru neko vreme."
"On je sada mrtav, naravno", ree gospodin Austurijas.
"Ja sve mislim da je ipak iv, negde", ree Boni udaljeno. "On je bio, ili jeste, ve
liki ovek, a katastrofa iz 1972. nije njegova krivica, kao to misle ljudi koji o t
ome ne znaju ni ta."
Bez ijedne dalje rei, gospodin Austurijas joj okrete lea, pope se stepenicama do d
vorane i nestade unutra.
"Jedna stvar se o tebi mo e kazati", ree joj Stokstil. "Ne prikriva svoja uverenja."
"Neko mora saop titi narodu u kom pravcu da navaljuje", ree Boni. "On je u novinama
itao sve o Brunu. U novinama. To je jedna stvar koja je sada bolja; nema vi e novi
na, ako ne rauna ono glupo malo to se zove 'Novosti i pogledi', to ja ne raunam. O De
nd erfildu u rei toliko da nije la ov."
Ona i Stokstil poo e rame uz rame, a D ord i Edi za njima, u dvoranu Foresterovih, got
ovo sasvim punu, da slu aju Dend erfildovu radio-emisiju koju im je on upuivao odozgo
, sa satelita.
Dok je sedeo i slu ao kranje i u tanje i dobro znani glas na radiju, gospodin Austurij
as je razmi ljao o Brunu Blutgeldu i mogunosti da je taj fiziar iv. Mo da je Boni u pra
vu. Poznavala je, u ono doba, tog oveka i, koliko je on uo prislu kujui nehotice njen
razgovor sa Stokstilom (rizian postupak, u ovim danima, nehotice prislu kivati ne to
; ali on se nije mogao uzdr ati), bila je ta koja je poslala Blutgelda kod psihija
tra, na tretman... to je potvrivalo tanost jednog od Austurijasovih vrlo dubokih ub
eenja: da je doktor Bruno Blutgeld bio mentalno poremeen tokom poslednjih nekoliko
godina pre Krize - opipljivo i opasno lud, tavi e; ne samo u svom privatnom ivotu n
ego i kao javna linost.
Zapravo, niko ne bi osporio to uverenje. Javnost je, na neki svoj nain, bila sves
na da je ne to iz temelja lo e kod tog oveka; u njegovim javnim izjavama oseala se ops
esivnost, morbidnost, izrazi njegovog lica bili su natopljeni nekim muenjem, stil
izra avanja uvrnut. Blutgeld je priao o neprijatelju, kako neprijatelj primenjuje
taktiku infiltriranja, sistematski zagauje institucije samog amerikog dru tva - kolu,
razne organizacije, pa ak i porodini ivot. Blutgeld je video neprijatelja svuda, u
knjigama i filmovima, u narodu, u politikim organizacijama koje su zastupale gle
di ta suprotna njegovim. Naravno, nastupao je, izlagao svoja mi ljenja, ueno; nije to
bila nekakva neznalica koja zasipa ljude harangama u zaostalom ju njakom gradiu. Ne
, Blutgeld je to radio sa visine, na nain visoko obrazovanog oveka, nauniki, sa teme
ljito razraenim pristupom. A ipak, u krajnjoj liniji, to njegovo nije bilo manje
ludo, nije bilo racionalnije niti treznije, od pijanih truanja onog poznatog alko
holiara i suknjaro a, D oa Mak Kartija, ili mnogih drugih, slinih.
Zapravo je u svojim studentskim danima gospodin Austurijas jednom sreo D oa Mak Ka
rtija i stekao utisak da je to armantna linost. Ali nieg armantnog nije bilo kod Bru
na Blutgelda, a gospodin Austurijas je i sa Brunom imao susret - i ne samo susre
t. Bili su kolege, obojica su u isto vreme dr ala nastavu na Kalifornijskom univer
zitetu, mada je Blutgeld, naravno, bio redovni profesor, ef katedre, a Austurijas
samo instruktor. Ali susretali su se i raspravljali, imali sukobe gledi ta i nasa
mo - u hodnicima posle asova - i javno. Na kraju je Blutgeld sredio da Austurijas
a otpuste.
Ovo nije bilo te ko postii, zato to je gospodin Austurijas bio sponzor svakojakih ra
dikalnih studentskih grupica koje su se zalagale za mir sa Sovjetskim Savezom i
Kinom, i za sline stvari, a uz to je i dr ao govore protiv atomskih proba, dok se d
r Blutgeld zalagao za isprobavanje atomskog oru ja i posle katastrofe iz 1972. god
ine. tavi e, Austurijas je javno napadao taj test iz 1972. i nazivao ga primerom ps
ihotinog razmi ljanja na najvi em nivou dru tva... rei koje su bile uperene na Blutgelda
, i koje je Blutgeld, izvan svake sumnje, tako shvatio.
Ko u ka zmiju, pomisli gospodin Austurijas, rizikuje da bude ugrizen... Nije se izn
enadio kad su ga isterali sa univerziteta, nego je to shvatio kao dodatnu potvrd

u ispravnosti svojih gledi ta. Sa druge strane, verovatno se i dr Blutgeld, ako je

uop te vi e razmi ljao o tom sluaju, samo jo vr e ukopao u svoje rovove. Ali Blutgeld na
rovatnije vi e nije ni razmi ljao o tom incidentu; Austurijas, malo poznati mladi in
struktor, je oti ao, Univerzitet zbog tog odlaska nije ni ta izgubio nego je nastavi
o dejstvovati jednako kao i dotad, to je nesumnjivo uinio i Blutgeld.
Moram razgovarati sa Boni Keler o tom oveku, ree on sebi. Moram saznati sve to ona
zna, a nju nije te ko navesti da pria, tako da problema nee biti. Pitam se i ta bi St
okstil imao da doda o tome, zapita se on. Ako je imao bar jedan razgovor sa Blut
geldom, onda sigurno mo e potvrditi moju dijagnozu, koja glasi da je to paranoidni
izofrenik.
Iz zvunika radio-aparata glas Volta Dend erfilda zujao je dalje, itajui im sledee pogl
avlje iz dela O ljudskoj porobljenosti, i gospodin Austurijas poe obraati pa nju, pr
ivuan, kao i uvek, sna nom naracijom. Kakvi su problemi nama izgledali bitni, pomis
li on, u starim vremenima... nesposobnost da se ovek izvue iz nekog nesrenog odnosa
sa drugim osobama. Sada nam je dragocen svaki meuljudski odnos. Nauili smo mnogo.
Sedei nedaleko od uitelja, Boni Keler pomisli: jo jedan koji tra i Bruna. Jo jedan koj
i svaljuje krivicu na njega, poku ava da ga pretvori u rtvenog jarca za sve to se do
godilo. Kao da je mogao jedan ovek izazvati svetski rat i pogibiju miliona, ak i d
a je hteo.
Nee ga pronai preko mene, ree ona sebi. Mogla bih ja tebi znatno da pomognem, ali neu
, gospodine Austurijase. Zato se ti vrati svojoj hrpici knjiga bez korica i svom
branju gljiva. Zaboravi Bruna Blutgelda, zapravo gospodina Trija, kako on sebe
sada naziva. To ime je smatrao svojim jo od onog dana, pre sedam godina, kad su b
ombe stale da padaju na stvari, i kad je poeo hodati kroz ru evine na ulicama Berkl
ija, nemoan da shvati - kao to ni mi, ostali, nismo mogli shvatiti - ta se de ava.
5.
Sa kaputom preko ruke, Bruno Blutgeld hodao je ulicom Oksford, kroz studentsko n
aselje Kalifornijskog univerziteta, poguren, ne gledajui oko sebe; dobro je pozna
vao tu putanju, a nije ga zanimalo da gleda studente, mlade ljude. Nisu ga zanim
ala ni prolazea kola; ni zgrade, meu kojima je bilo tako mnogo novih. Nije video g
rad Berkli, jer ga nije zanimao. Razmi ljao je, i sad mu se inilo da veoma jasno uv
ia ta ga to ini bolesnim. A da jeste bolestan, u to nije sumnjao; oseao se dubinski
bolestan - samo je trebalo ustanoviti gde je izvor zagaenosti.
Ona do njega dopire, razmi ljao je, spolja; ta bolest, ta stra na infekcija koja ga
je najzad oterala kod dr Stokstila. Ima li psihijatar, na osnovu dana nje, prve, p
osete, ve neku valjanu teoriju? Bruno Blutgeld to nije smatrao verovatnim.
Onda, pe aei, zapazi da se sve poprene ulice naginju na jednu stranu, kao da grad pol
ako tone tamo, kao da e se prevrnuti i potopiti. Ovo je Blutgeldu bilo zabavno, j
er je prepoznao to izoblienje: bio je to njegov astigmatizam, koji je postajao ak
utniji kad je Blutgeld bio pod stresom. Da, sad se oseao kao da hoda po nagnutom
ploniku, uzdignutom s jedne strane tako da je sve imalo te nju da sklizne na drugu;
poe i on sam kliziti tako. Vi e mu nije bilo lako da stavlja na tle stopala jedno
pa drugo, uvek ispred. Vuklo ga je ne to na levu stranu, ne samo njega nego i mnog
e predmete.
ulni podaci, tako ivotni, pomisli on. Nije samo ta opa a , va no je i kako opa a . Tiho se
smeja, idui dalje. Lako je oveku da izgubi ravnote u kad pati od akutnog astigmatizm
a, ree on sebi. Kako je sveprisutno oseanje ravnote e u na oj svesti o Vaseljeni oko n
as... A sluh je proistekao iz ula za ravnote u; sluh je jedno nepriznato osnovno ulo
, koje le i u temelju svih drugih. Mo da sam navukao neki blagi labirintitis, ree on
sebi, virusnu infekciju srednjeg uha. Treba da odem da se to pogleda.
I, dabome, sada mu je to izoblienje - u njegovom oseaju za ravnote u - poelo delovati
i na sluh, kao to je predvideo. Oaravajue: kako se oko i uho udru uju, daju ge taltnu
celinu: prvo je video iskrivljenja, pa osetio neravnote u, a sad i uo kako se stvar
i naginju.
A uo je, hodajui dalje, jedan tupi, duboki odjek koji se dizao iz zvuka njegovih s
opstvenih koraka, iz udara njegovih cipela o plonik; ne onu o tru, ustru buku koju b
i mogle dati visoke potpetice neke ene, nego senoviti zvuk neki, potuljen maltene
kao da se nadi e iz neke jame ili peine.
Nije to bio neki prijatan zvuk; poe mu stvarati bol u glavi, vibracije koje su bu
kvalno bolele. On uspori, izmeni nain hodanja, poe osmatrati kako mu cipele udaraj

u po tlu kao da hoe da predvidi zvuk.

Znam ja od ega mi je ovo, ree sebi. Ve je imao takva iskustva u pro losti, ove odjeke
raznih, inae normalnih zvukova, u 'lavirintima' njegovih slu nih kanala. Kao i izo
blienje vidnog polja, i ovo ima jednostavnu fiziolo ku osnovu, ali ga je, ipak, zbu
njivalo i pla ilo godinama. Proisticalo je, naprosto, iz napetog dr anja tela, naroit
o kostura, a naroito u korenu vrata. On, kad okree glavu levo i desno, mo e bukvalno
proveriti ovu pretpostavku: tada uje kako mu vratni pr ljenovi malo pucketaju, a t
o su kratki, o tri zvuci koji odmah izazovu do krajnosti neugodne, ogromne odjeke
u slu nim kanalima.
Mora biti da sam danas grozno zabrinut, ree Bruno Blutgeld sebi. Jer poinjala je j
edna jo ozbiljnija promena opa aja njegovih ula, i to takva koju dosad nije nikada i
mao. Neka zadimljenost, mutnoa, poela se spu tati na njegovu okolinu tako da su graev
ina i automobili poinjali da lie na inertne, tmurne hrpe materijala, bez boje i po
kreta.
A gde su ljudi? - pomisli on. inilo mu se da se zaputio sasvim sam na ovo naheren
o, te ko putovanje ulicom Oksford, ka mestu gde je parkirao kadilak. Zar su svi (ud
na misao) u li u zgrade? Kao da se sklanjaju od ki e, pomisli on... od ove ki e finih,
aavih estica koje, gle, ispunjavaju vazduh, ometaju mu disanje, gledanje i napredo
vanje.
On stade. I, stojei tako na raskrsnici, gledajui niz poprenu ulicu prvo levo, gde j
e ona tonula u neku vrstu tame, a zatim desno, gde se dizala i prekidala, kao da
je savijena i otkinuta, on vide, na svoju zapanjenost - jer ovo nije mogao odma
h objasniti nekim konkretnim fiziolo kim poremeajem u sebi - da se otvaraju raspukl
ine. Graevine levo od njega su pucale. Zupaste pukotine nastajale su u njima, kao
da se najtvra od svih tvari, beton, na kome grad le i, beton od koga su kue i ulice
- raspada, zajedno sa temeljima svega.
Hriste dobri, pomisli on. ta je ovo? Zapilji se u aavu maglu; neba vi e nije bilo, sa
svim ga je zaklonila ova ki a tame.
Onda vide kako se po tmini teturaju, izvlae izmeu raspuklih gromada betona, iz ru ev
ina, neki mali, sme urani oblici: ljudi, pe aci koji su prvo bili tu, pa nestali - v
raali su se sada, ali svi kao da su postali patuljci, i blenuli su u njega, ne vi
dei ni ta, ne govorei ni ta, samo srljajui malo tamo, malo ovamo, bez svrhe.
ta je ovo? - upita se on opet, ali ovog puta glasno; zau tupe odjeke svog glasa. S
ve je porazbijano; ceo grad je razlupan. ta ga je tresnulo? ta se gradu dogodilo?
Poe hodati na jednu stranu, silazei sa plonika, poe nalaziti sebi neku stazicu kroz
prosute, iskomadane ostatke Berklija. Nije re ovde o meni, uvide on; desila se ne
ka ogromna, stravina katastrofa. Sad mu je tutnjalo u u ima, a gare se poela kome ati,
pokrenuta tom bukom. Svirala je i sirena nekih kola, zaglavljena, ali vrlo udalj
ena, tako da se slabo ula.
Stojei u prednjem delu 'Moderne TV' i gledajui televizijski prenos leta Voltera i
gospoe Dend erfild, Stjuart Mak Koni vide, na svoje iznenaenje, elektronski sneg na e
kranu.
"Izgubili sliku", ree Lajthajzer zgaeno. Grupa graana se poela malo kome ati, nezadovo
ljno. Lajthajzer je glodao akalicu.
"Ukljuie je opet", ree Stjuart, i pru i ruku da promeni kanal; ovaj isti prenos daju,
ipak, sve TV mre e.
Svi kanali su bili prazni. Nisu donosili ni zvuk, nikakav. Stjuart vrati na prvi
. Opet ni ta.
Iz podruma dotra jedan od servisera i pojurika prednjem delu prodavnice, dernjajui
se: "Crvena uzbuna!"
" ta li je to?" upita Lajthajzer zaueno, a lice mu postade staro i dobi nezdrav izgl
ed; videv i to, Stjuart Mak Koni saznade, bez ijedne rei ili misli u svome umu. Nije
bilo potrebno da misli; znao je, pa istra iz prodavnice na ulicu, i tu stade, a
grupa ljudi kod televizora, videi da on i serviser be e, pojuri takoe, ali svako na
neku drugu stranu, neko preko ulice, istravajui pred vozila, neko u krug, neko u p
ravoj liniji u daljinu, kao da je svako video ne to drugo, kao da se ni dvojici ne
de ava isto.
Stjuart i Lajthajzer pojurili su plonikom do sivozelenog metalnog poklopca ugraeno
g u plonik, sasvim blizu jednog zida; ta metalna 'vrata' vodila su u podzemni mag
acin koji je jednom, pre mnogo vremena, neka apoteka koristila za sme taj robe, a

koji je sad bio prazan. Stjuart se poe upinjati da digne metalna vrata, a Lajthaj
zer isto tako, i obojica povika e da se ona ne mogu otvoriti; da je nemogue otvorit
i ih osim odozdo. Na ulazu prodavnice mu ke odee pojavi se prodavac, vide ih; Lajth
ajzer se poe dernjati na njega, poe mu vikati da pojuri u podrum i otvori ovaj ' aht
'. "Otvori aht!" tulio je Lajthajzer, i Stjuart isto tako, a slinu viku nadado e jo n
eki ljudi koji su stajali ili uali okolo i ekali da se ta ploa podigne. Zato se prod
avac okrete i potra nazad u prodavnicu tekstila. Sledeeg trenutka ispod Stjuartovi
h nogu poe neko klepetanje.
"Izmaknite se", ree jedan zdepasto graeni postariji ovek. "Siite sa tih vrata." Ljud
i pogleda e dole u hladni mrak, u peinu ispod ulice, praznu upljinu. Svi poe e skakati
unutra, padati na dno; ostado e da le e pritisnuti na vla ni beton, zatim se poe e sklupav
ati u lopte ili ispru ati da le e ravno; uvijali su se i zatiskivali dole, u izmrvlj
enu zemlju posutu mrtvim bubama-mokricama i pro etu mirisom trule i.
"Zaklopite to odozgo", govorio je jedan ovek. inilo se da nema ena, ili, ako ih ima
, da su se uutale; glavom se utiskujui u jedan betonski ugao, Stjuart je slu ao, ali
je uo samo mu karce, koji su se grabili da dohvate i zatvore metalna vrata iznad s
ebe. Jo ljudi se sruivalo unutra, padali su, tumbali se i dernjali, kao da ih neko
izruuje iz kiper-kamiona.
"Jo koliko, oh, Gospode?" govorio je jedan.
Stjuart ree: "Sad." Znao je da je sad; znao je da bombe eksplodiraju - oseao ih je
. To kao da se de avalo u njemu. Bauum, bauum, bauum, bauum, opaljivale su bombe,
ili su to mo da bile one stvari koje vojska ispaljuje uvis da sprei, da zaustavi bo
mbe; to mo da odbrana grmi. Pustite me ni e, mislio je Stjuart. Da budem najni e to mog
u biti. Pustite me u zemlju. Poe se potiskivati dole, vrpoljiti se ne bi li iskop
ao, svojim telom, udubljenje. Sad su ljudi le ali preko njega, davili ga kaputima
i rukavima, a njemu je to bilo drago; nije mu smetalo - nije eleo prazninu oko se
be; nego vrstu masu sa svake strane. Nije mu bilo potrebno da di e. Oi je vrsto zatvo
rio; i oi, i svi drugi otvori na njegovom telu, usta, u i, nos, sve se zatvorilo; o
n se zazidao u sebe i ekao.
Bauum, bauum, bauum.
Zemlji te podskoi.
Izvui emo se, pomisli Stjuart. Ovde dole smo bezbedni u zemlji. Sigurni unutra gde
je sigurno; a ono e projuriti gore. Onaj vetar.
Vetar je, gore, na povr ini, prolazio ogromnom brzinom; Stjuart je znao da se tamo
kree sav vazduh kao jedna celina, kao jedno telo.
U konusu na vrhu 'Holananina IV' Volt Dend erfild, sav ugnjeen od maloprea njih ubrzanj
a od vi e 'g', zau u slu alicama glas odozdo, iz kontrolnog bunkera.
"Trei stepen uspe no odradio, Volte. Na orbiti si. Ka u mi da emo poslednji stepen ukl
juiti u 15.45, a ne u 15.44."
Orbitalna brzina, ree Dend erfild sebi, napre ui se da vidi svoju enu. Ona je izgubila
svest; on odmah otkloni pogled od nje, usredsrediv i se na svoje snabdevanje kiseo
nikom, iako je znao da ono dobro dejstvuje: samo da ne bi gledao kako ona pati.
Dobro smo, pomisli on, dobro smo. Na orbiti smo, ekamo poslednji potisak. Nije bi
lo mnogo lo e.
Glas u njegovim slu alicama ree: "Savr ena sekvenca, do sada, Volte. Predsednik stoji
pripravan. Imate osam minuta i est sekundi do prvih korekcija u pripremi za ispa
ljivanje etvrtog stepena. Ako tom prilikom bude nekih manjih..."
Statiki um izbrisa glas; Volt ga vi e nije uo.
Ako tom prilikom bude nekih manjih, pa ipak bitnih neispravnosti u orijentaciji
rakete, ree Volt Dend erfild sebi, i ako se postigne uspeh manji od savr enog, biemo v
raeni na Zemlju, kao to se radilo ranije kad su roboti ispaljivani ovako. Pa emo po
noviti poku aj, kasnije. Nema opasnosti; ponovni ulazak u atmosferu je stara pria.
On se prepusti ekanju.
Glas iz slu alica opet dopre u njegove u i: "Voltere, mi smo ovde napadnuti."
" ta?" upita on. " ta ree?"
"Bo e, spasi nas", ree glas. Bio je to ovek ve mrtav; glas bez ikakvog oseaja, prazan.
Zatim, muk. Nestanak.
"Od koga?" upita Volt Dend erfild u mikrofon. Pomisli na demonstracije, uline nered
e, cigle, razbe njenu rulju. Napali su ih neki ludaci, ili ta?
On se izbori do sedeeg polo aja, otkai sa sebe kai eve kojima be e pritegnut, i pogleda,

kroz okrugli brodski prozori pored sebe, svet ispod. Oblake, okean, globus. Na po
jedinim mestima dole, kresale su ibice; on vide oblaie dima, treperenja svetlosti.
Strah ovlada njime, dok je plovio tiho kroz kosmos, gledao dole na razasuta u tinua
plamena; znao je ta su.
Smrt je to, pomisli on. Smrt pali pojedine take, izgara ivot sveta, iz sekunde u s
ekund.
Nastavio je da gleda.
Postoji, znao je dr Stokstil, skloni te ispod jedne od velikih banaka, ali nije zn
ao ispod koje. Dr ao je svoju sekretaricu za ruku, i tako su trali, zajedno, iz zgr
ade, pa preko ulice Centar, u potrazi za onim znakom, crnim i belim, koji je on
primetio hiljadu puta, toliko puta da je taj znak postao deo trajne pozadine dok
torovog poslovnog postojanja na toj javnoj ulici. Znak se bio stopio sa nepromen
ljivim stvarima, ali sad mu je postao potreban; Stokstil je pri eljkivao da znak i
skorai napred i postane primetniji, da bi ga on mogao zapaziti onako kako ga je n
a poetku zapa ao, kao pravi znak, koji znai ne to ivotno, ne to to ivot uva.
Sekretarica njegova bila je ta koja ga je povukla za ruku i pokazala mu kuda tre
ba poi; urlala je svom silinom u njegovo uho, ponovo, i ponovo, i on je video; ok
renuo se na tu stranu, zajedno su pre li ulicu, protrali kroz mrtav, zaglavljen sao
braaj i izmeu pe aka, onda su se gurali i tukli sa masom da uu u skloni te, koje je bil
o podrum te zgrade.
Dok se zavlaio, kao da rije kroz zemlju, sve dublje i dublje u podrumsko skloni te
i masu ljudi unutra sabijenu, razmi ljao je o pacijentu koga je maloas video; razmi l
jao je o gospodinu 'Drvetu', a u njegovom umu jedan glas je jasno rekao: ti si ui
nio ovo. Vidi ta si uradio, ubio si nas sve.
Njegova sekretarica bila je odvuena na neku drugu stranu, i on se na ao sam sa ljud
ima nepoznatim, disao im je u lice, a oni u njegovo. Neprestano je uo i kuknjavu
i pla, buku koju su stvarale ene i verovatno njihova mala deca, one koje su dotrale
iz robnih kua ovamo, majke iz sredine dana. Jesu li vrata zatvorena? - upita se
on. Je l' poelo? Jeste; taj trenutak je poeo. On sklopi oi i poe se moliti glasno, v
eoma glasno, poku avajui da uje onaj zvuk. Ali je zvuk bio izgubljen.
"Prestani sa tom galamom", ree neko, neka ena, u njegovo uho, iz takve blizine da
je zabolelo. Otvorio je oi; ena, sredovena, zagledala se u njega besno, kao da je t
o glavna stvar, kao da ni ta drugo nije va no osim njegove bune molitve. Njena pa nja b
ila je usmerena na to da ga uutka, i on, na svoje iznenaenje, zauta.
Je l' ti to bilo va no? - zapita se on, sa strahopo tovanjem prema toj eni, prema usk
osti njene pa nje, toj ludoj su enosti. "Svakako", ree joj. "Glupao prokleta", dodade
on, ali ona ga nije ula. "Jesam ti smetao?" nastavi on, mada ga niko nije primeiva
; ona je sad besno piljila u nekog drugog, ko ju je gurnuo ili lupio. "Izvini",
ree joj. " ao mi je, kravo matora glupa..." Poeo je da psuje tu enu, psovanje umesto
molitve, i vi e mu je laknulo od toga; psovanje mu je vi e pomoglo.
Onda, usred psovanja, do ive jednu nenormalnu, ivopisnu sliku. Rat je poeo i oni su
pod bombama i verovatno e poginuti, ali Va ington baca te bombe, a ne Kinezi i Rusi
; ne to se pokvarilo u automatskom odbrambenom sistemu u svemiru, koji sad na ovaj
nain izvr ava svoj ciklus - i niko ga ne mo e zaustaviti. Rat je to, i smrt, da, ali
je i gre ka. Ne sadr i nameru. On ne oseti nikakvo neprijateljstvo od sila odozgo.
Nisu one osvetniki nastrojene niti motivisane; prazne su, uplje, sasvim hladne. Ka
o kad te pregaze tvoja sopstvena kola: dogaaj stvaran, ali besmislen. Ne politika
, nego kvar, oma ka, sluajnost.
Zato se u ovom trenutku on oseao li en osvetnike mr nje prema neprijatelju, jer takvu
nije mogao zamisliti - ni verovati u nju, ni shvatiti pojam takvog neeg. Kao da j
e nedavni pacijent, gospodin Tri ili doktor Blutgeld, sve to uzeo u sebe, upio,
ne ostavljajui nimalo ni za koga drugog. Blutgeld je preoblikovao Stokstila u dru
gaiju osobu, koja ne mo e misliti na takav nain ak ni sada. Blutgeld je, time to je bi
o lud, uinio da pojam neprijatelja bude neverovatan.
"Uzvra-tie-mo im; uzvra-tie-mo im; uzvra-tie-mo im", ritmino je napevao jedan ovek bl
izu doktora Stokstila. Stokstil ga pogleda zapanjeno, pitajui se protiv koga bi t
aj hteo uzvratno da se bori. Izvesne stvari padaju na njih; zar ovaj ovek namerav
a da preduzme protivnapad na nebo, i da mu to bude nekakva osveta? Zar bi eleo da
preokrene delovanje prirodnih sila, kao kad se neka filmska sekvenca pusti unaz
ad? Neobina pomisao, besmislena zaista. Kao da je tog oveka epala podsvest njegova.

Pa vi e ne ivi racionalan ivot, usmeren ka egou; nego se predao nekom arhetipu.

Napalo nas je ono bezlino, pomisli dr Stokstil. Eto ta se de ava; napalo nas je iznu
tra i spolja. Kraj saraivanja, zajednikog truda. Sada, samo atomi. Svaki za sebe,
odvojen, bez ijednog prozora. Sudaraju se, ali ne stvaraju nikakav zvuk, samo op t
i fon brujanja.
On pritisnu prstima u i, trudei se da ne uje buku oko sebe. Zvuci kao da su izvirali
- besmisleno - ispod njega, kao da su se uzdizali umesto da silaze. Doe mu da se
nasmeje.
D im Fergeson je, kad je napad poeo, upravo bio si ao u servisno odelenje 'Moderne TV
'. Licem u lice sa Hopijem Harisonom, video je izraz na licu fokomelusa kad je c
rvena uzbuna ogla ena preko FM radija, a kon-al-rad sistem za uzbunjivanje stupio
u dejstvo. Vide na mr avom, ko atom licu iscerenost nalik na pohlepu, kao da se, uv i i
shvativ i, Hopi najednom ozario rado u, rado u ivota samog. Sinuo, u jednom trenu; odbaci
o sve to ga je sputavalo ili dr alo za povr inu zemlje, svaku silu koja ga je usporav
ala. Oi mu postale prepune svetlosti, a usne se poele griti; inilo se da je isplazio
jezik, kao da hoe da se naruga Fergesonu.
Fergeson mu se obrati: "Prljava mala nakarado."
Foka viknu: "Ovo je kraj!" Onaj izraz ve je nestao sa njegovog lica. Mo da nije ni u
o ta mu je Fergeson rekao; kao da ga je zahvatilo stanje zaokupljenosti samim sob
om. Stresao se, a ve taki 'manuelni ekstenzori', ispru eni iz njegovih kolica, mahali
su i ibali poput bieva.
"Slu aj sad", ree Fergeson. "Nalazimo se ispod nivoa ulice." Dograbi jednog servise
ra, Boba Ruben tajna. "Magare jedan moronski, ostani tu gde si. Ja idem gore da dov
edem onaj narod ovamo. Vi raskrite koliko god je mogue, da bude to vi e mesta za njih
." On pusti servisera i potra ka stepeni tu.
Grabio je po dva stepenika svakim korakom, dohvatao ogradu stepeni ta i izvlaio se
pomou nje jo br e uvis, ali ne to se dogodilo sa njegovim nogama. Donji deo njega je o
tpao, i Fergeson pade unatra ke i poe se kotrljati dole i nazad, a tone belog malte
ra stado e ga zapljuskivati kao ki a. Glavom udari u betonski pod, i znade da je zgr
ada pogoena, odneta, i da onih ljudi tamo vi e nema. Ranjen je i on, preseen je na d
va dela, znai pre ivee samo Hopi i Bob Ruben tajn, a mo da ni oni.
Poku a da progovori, ali ne uspe.
I dalje pokraj serviserskog radnog stola, Hopi oseti drmusanje i vide kako se ul
az puni komadima tavanice, a drvo stepeni ta pretvara u letee komade, meu kojima je
ne to meko: delovi mesa; ako su ti delovi Fergeson - on je mrtav. Graevina se tresl
a u tutnjavi, razlegali su se zvuci kao od zalupljivanja vrata. Zatvoreni smo, u
vide Hopi. Svetiljke iznad glave se rasprsnu e; sad nije video ni ta. Mrak. Bob Rube
n tajn je ciao.
Foka poveze kolica malo unazad, u crnu kavernu podruma, orijenti ii se pipanjem, po
mou ispru enih mehanikih ruku. Tako doe do zalihe neprodate robe, do velikih, neotvor
enih, kartonskih kutija u kojima su novi televizori; zae sasvim u dubinu, polagan
o i pa ljivo otvarajui sebi put, da bi bio to dalje od ulaza. Ni ta nije palo na njega
. Fergeson je bio u pravu: bezbedno je ovde, ispod nivoa ulice. Tamo gore, svi s
u sada pretvoreni u dronjke mesa pome ane sa suvim, belim prahom koji je nekad bio
zgrada; ovde, unutra, nije tako.
Naprosto, nije vreme, pomisli on. Rekli nam, onda je poelo; i nastavlja se. Oseao
je vetar kako bri e po povr ini, gore; neometano, jer sve to be e stajalo uspravno, sad
le i. A ne smemo se ni kasnije izii na povr inu, zbog zraenja, uvide on. Tu gre ku su n
apravili oni Japosi: odmah su ustali, etkali se i sme kali.
Koliko u iveti ovde dole? - upita se on. Bez vode, osim ako se neka cev polomi. Po
nestae vazduha posle nekog vremena, osim ako se molekuli filtriraju kroz ru evine.
Ipak, bolje tako nego poku ati izii. Ne izlazim ja, ponovi on sebi. Nisam toliko gl
up; nisam glup kao ovi drugi.
Sad vi e ni ta nije uo. Nikakve mukle udarce, ni ki u padajueg komaa, u mraku oko njega;
ono maloas bili su razni sitni predmeti koji su zbog drmusanja padali sa polica i
sa gomila drugih, veih, naslaganih stvari. Sada, samo ti ina. Ne uje se ni Bob Rube
n tajn. ibice. On ih izvadi iz d epa, upali jednu; vide da su se mase naslaganih kuti
ja sa televizorima zaru ile, zatvorile ga. Ostao je sam, u prostoru samo svom.
O ovee, ree on sebi odu evljeno. Imam li sree, a? Ovaj prostor je napravljen samo za m
ene. Ostau, ostau; mogu danima ovako, a onda opet biti iv, znam da mi je sueno da os

tanem iv. A Fergesenu je bilo sueno da odmah pogine. To je Bo ja volja. Bog zna ta mu
je initi; On dobro pazi, nema nikakvih sluajnosti u ovome. Sve je ovo jedno velik
o i enje sveta. Mora se raskriti, napraviti mesta za ljude - na primer, za mene.
On ugasi ibicu, i tama se vrati; nije mu smetala. ekajui, u kolicima, on pomisli: o
vo je moja prilika, stvorena je namerno, za mene. Bie drugaije kad ja iziem. Dejstv
o sudbine jo od poetka, jo od pre nego to sam roen. Sad razumem sve to, moju toliku r
azliitost od ostalih; uviam razlog.
Koliko je vremena pro lo? - upita se on uskoro. Poelo ga je obuzimati nestrpljenje.
Jedan sat? Ne mogu podneti ekanje, uvide on. Mislim, ja u morati da ekam; ali kad
bi moglo malo br e! Oslu kivao je hoe li neki zvuk mo da doi od nekih ljudi gore; mo da vo
jne spasilake ekipe poinju da iskopavaju pre ivele. Ali ne; jo nisu tu. Jo ni ta.
Nadam se da nee biti odve dugo, ree on sebi. Ima toliko da se radi; posao je preda
mnom.
Kad se izvuem odavde, moram poeti da radim i da organizujem, jer to e biti potrebno
: organizacija, usmerenje. Svi e se vrzmati kojekuda. Mo da mogu sad da planiram.
U mraku je planirao. Svakojaka nadahnua mu doo e; nije gubio vreme, nije besposliio s
amo zbog telesnog mirovanja. Glava mu je silovito odzvanjala od originalnih idej
a; jedva je izdr avao ekanje, dok je o njima razmi ljao i procenjivao kako e se one po
kazati u praksi. Veinom su se odnosile na naine za opstanak. Niko nee biti u zavisn
osti od velikog dru tva; svuda samo mali gradovi, svuda individualnost, kao to je A
jn Rand govorila u svojim knjigama. Bie to kraj konformizma, masovnog uma i smea;
nee se vi e u fabrikama proizvoditi smee kao to su ove kartonske kutije tine pune 3-D t
elevizora u boji, koje su se sru ile svud oko njega.
Srce mu je gruvalo od uzbuenja i nestrpljenja; kako podneti ovoliko ekanje - kao d
a je ve milion godina. A jo ga nisu ni prona li, mada ve vredno tragaju. Znao je to;
oseao je da oni rade, da se pribli avaju.
"Po urite" uzviknu on i zamahnu mehanikim ekstenzorima, iji vrhovi zagreba e po TV kut
ijama, stvarajui tup zvuk. Od nestrpljenja poe da bubnja po kutijama. To dobovanje
ispunjavalo je pomrinu, kao da je unutra zarobljeno mnogo ivih bia, celo jedno gne
zdo ljudi, a ne Hopi Harington sam.
U svom domu na obronku brda u oblasti Zapadni Marin, Boni Keler shvati da je kla
sina muzika sa stereo-gramofona u dnevnoj sobi prestala. Ona izie iz spavae sobe, b
ri ui sa ruku vodene boje i pitajui se da li je opet ista elektronska cev 'riknula',
kako bi to D ord rekao.
Onda kroz prozor vide kako naspram neba, na jugu, stoji stameno stablo od dima,
gusto i mrko kao da je ivo drvo. Zablenula se u to, a onda prozor pue; raspade se
u trunice, a Boni polete unazad, silovito odbaena, i poe se klizati po podu zajedno
sa deliima prozora, koji su bili kao pra ina. Svaki pojedini predmet u kui se pretu
ri, pade, razlupa, i poe kliziti udalj, od prozora, zajedno sa njom, kao da se kua
prevrnula na tu stranu.
Znala je: raselina San Andreas. Stravian zemljotres, kao onaj pre osamdeset godin
a; sve to smo izgradili... sve sru eno. Vrtela se na podu i onda tresnula u zid, al
i sad je taj zid bio vodoravan, a pod - uspravan; videla je kako svetiljke, stol
ovi i stolice padaju kao ki a i razbijaju se, i nije mogla poverovati da su sve te
stvari tako krhke. Neshvatljivo, da predmeti koje je ona posedovala toliko godi
na mogu da se razbiju tako lako; samo je zid, sada ispod nje, ostao vrst.
Moja kua, pomisli ona. Nema je vi e. Sve to je moje, sve to mi znai ne to. Oh, to nije p
o teno.
Glava ju je bolela, dok je le ala tako zadihana; poe ravnati odeu na sebi, vide da s
u joj ruke bele i pokrivene finim prahom i da se tresu - i krv na zglavku, a pos
ekotina se uop te ne vidi. Na glavi mi je, pomisli ona. Protrlja se po elu, a komad
ii materijala pado e joj iz kose. Sada je - ovo joj je bilo nerazumljivo - pod opet
bio ravan, a zid uspravan kao to je uvek i bio. Vraen u normalu. Ali stvari; stva
ri su sve polomljene. To je ostalo. Kua smea, pomisli ona. Bie potrebne nedelje, me
seci. Nikad neemo izgraditi kao to je bilo. Ovo je kraj na eg ivota, na e sree.
Ustade i poe da lunja po sobi; ritanjem ukloni od sebe komade jedne skr ene stolice
. I tako, ritajui se, proe kroz smee, doe do vrata. Vazduh se vrtlo io esticama, a ona
ih je udisala; gu ila se od njih, mrzela ih. Staklo posvuda, svi njeni divni prozo
ri od staklenih ploa nestali. Prazni kvadratni otvori u zidovima, iz kojih poneka
krhotina jo viri, a poneka i otpadne, sad, pred njenim oima. Pronae ulazna vrata k

ue - koja su se tako iskrivila da su ostala malo otvorena. Navali da ih gura celo

m svojom te inom i uspe ih pokrenuti toliko da se provue kroz njih i istetura iz kue
, nesigurno stane nekoliko metara dalje i osmotri ta se desilo.
Njena glavobolja se pogor avala. Jesam li oslepela? - upita se ona; nije uspevala
da dr i oi otvorene. Jesam li videla neku svetlost? Pamtila je jedan ' kljoc' svetlos
ti, kao kad se u fotoaparatu otvori zaslon i odmah zatvori tako brzo, tako naglo
, da optiki ivac ne stigne da reaguje - ona to nije stvarno videla. Ipak, oi su joj
ozleene; oseala je povredu u njima. inilo se da je o teeno i njeno telo, ona cela. Ni
kakvo udo. Ali teren. Ne vidi se nikakva raspuklina. A kua stoji; uni teni su samo p
rozori, name taj i druga imovina unutra. Graevina sama, kao prazna kutija, ostaje,
a u njoj vi e nieg nema.
Hodajui polako u jednom pravcu, ona pomisli: trebalo bi da ja odem po pomo. Meni j
e potrebna lekarska pomo. Onda se spotakla, umalo da padne, i tom prilikom digla
pogled, pa se i osvrnula, i pogledala u visinu, jo jednom videla stub smeeg dima n
a jugu. Da li se San Francisko ve zapalio? - upita se.
On gori, zakljui ona. Nevolja je velika. Nastradao je grad, a ne samo oblast Zapa
dni Marin, ovde. Nije nastradalo samo nekoliko seljaka, nego graani; mora biti na
hiljade mrtvih. Morae biti progla eno stanje elementarne nesree, na nacionalnom niv
ou, doi e Crveni krst i vojska; pamtiemo ovaj dan dok smo ivi. Hodajui dalje, ona poe
da plae, sa akama preko lica, ne videi kuda ide i ne marei. Nije plakala zbog sebe i
li svoje upropa ene kue, plakala je za onim gradom na jugu. Za svim onim narodom i s
tvarima tamo i zbog onog to im se desilo.
Nikada ga vi e videti neu, ree, znajui sa je tako. Ne postoji vi e San Francisko; gotov
o je s time. Kraj se dogodio, danas. Plaui, ona poe da luta otprilike prema gradu;
ve je ula glasove nekih ljudi, koji su se dizali sa ravnijeg terena, dole. Voena zv
ukom, ona poe na tu stranu.
Jedna kola se zaustavi e pored nje. Otvori e se vrata i mu karac posegnu ka njoj. Nije
znala ak ni to da li je ovda nji ili samo u prolazu. Svejedno, poe ga grliti.
"U redu", ree ovek, ste ui je oko struka.
Jecajui, izborila se da bude sasvim uz njega i da se pritisne leima na sedi te kola,
a njega da navue preko sebe.
Kasnije primeti da opet hoda, sad nekim uskim putem ispod hrastova, vornovatih, s
tarih, ivih hrastova koje ona toliko voli, a sad su joj sa obe strane. Nebo iznad
je sivo, sumorno, preko njega te ki oblaci brode, brzo ali jednolino, u povorkama
ka severu. Ovo mora biti drum ka ranu u Medveoj dolini, pomisli ona. Stopala su je
bolela, a kad stade, otkri da je bosa; negde usput izgubila je cipele.
Na sebi i sad ima one farmerice sa mnogo mrlja od slikarskih boja, farmerice u k
ojima se zatekla kad je zemljotres nai ao, a radio se ugasio. No, je li to zemljot
res bio, zaista? Onaj ovek u kolima, koji je u strahu brbljao kao beba, rekao je
ne to drugo, ali na nain tako panian i zbrljan da nije razumela.
Hou kui, ree ona sebi. Hou da sam opet u svojoj kui, i svoje cipele hou. Kladim se da
mi ih je uzeo onaj; ostale su u njegovom automobilu, sigurno. Nikad ih vi e neu vid
eti.
Gazila je mukotrpnim koracima dalje, lice joj se sitno trzalo od bolova, pitala
se za to je nebo iznad nje takvo, i postajala, proticanjem svakog sledeeg trenutka,
sve usamljenija.
6.
Vozei se dalje svojim kombi-busom marke 'Folksvagen', Endru Gil uspe da vidi jo je
dnom, poslednji put, enu u farmericama zamrljanim od boje i u d emperu istom takvom
; iskrcao ju je maloas. Produ ila je drumom, pe ice, bosa, i on je takvu vide, a onda
izgubi sa vidika, jer je njegov kombi-bus za ao za jednu okuku na putu. Endru nij
a doznao njeno ime, ali mu se inilo da je to najlep a ena koju je ikad video, tako c
rvenokosa, sa tim malim, delikatno oblikovanim stopalima. ena sa kojom je, pomisl
i on o amueno, maloas vodio ljubav, na zadnjem sedi tu mini-busa 'VW'.
Bila je ovo, za njega , svetkovina izma tanog, ta ena i velike eksplozije na jugu k
oje su razvalile dobar deo tamo njih predela i donele ovo sivilo neba. Znao je da
se tu re o nekakvom ratu, ili bar o nekom drugom zlu, ali moderne vrste; o neemu to
je sasvim novo za svet, i za njega.
Tog jutra je po ao kombi-busom iz svoje radnje u Petalumi, u oblast Zapadni Marin,
da isporui robu apoteci na stanici Point Rejz: tovar uvoznih engleskih lula napr

avljenih od korena velikog vresa. Njegov posao su fina pia - naroito vina - i fini
duvani; i sve za ozbiljnog pu aa, pa i mali niklovani alati za i enje lule i za nabija
nje duvana. Sada, vozei se, on se zapita u kakvom mu je stanju radnja; da li je o
vaj dogaaj zahvatio oblast Petalume?
Prokleto bi pametnije bilo da se ja vratim i da vidim ta je tamo, ree on sebi, a o
nda opet pomisli na onu malu riokosu ensku u farmerkama koja je uskoila u njegov ko
mbi-bus - ili dopustila da bude uvuena; vi e se nije seao ta je od toga dvoga bilo pa pomisli da bi trebalo da se okrene, poe za njom, uveri se da je sa njom sve u
redu. ivi li ona ovde negde? - upita se. A kako da je opet pronaem? Ve je eleo da je
opet nae; nikad nije sreo ni video nijednu takvu. Da li je to uradila zbog oka? upita se on. Da li je bila pri istoj svesti u to vreme? Da li je ikada ranije ur
adila ne to tako... i, jo va nije, da li bi pristala opet?
Ipak, nastavi da vozi dalje, bez okretanja; ake su mu bile nekako otupele, kao da
nisu ive. Premorio se. Znam da e biti jo bombi ili eksplozija, ree on sebi. Pogodil
i su Zaliv nekoliko puta, nastavie da nas gaaju. Na nebu iznad sebe vide brzi niz
bleskova, a onda, posle nekog vremena, udaljena tutnjava dohvati njegov kombi-bu
s koji se poe sav bacakati i drmusati. Tamo gore eksplodiraju bombe, zakljui on. M
o da su to na e odbrambene. Ali jo e biti i njihovih koje e se probiti.
A tek zraenje.
Sad po visinama plove oblaci za koje on zna da je smrtonosno zraenje; odlaze ka s
everu, i ini se da nisu tako nisko da bi mogli uticati na ivi svet na povr ini zemlj
e, na njegov ivot i ivot ovog bunja i drvea du druma. Mo da emo se kroz nekoliko dana s
i sme urati i poumirati, pomisli on. Mo da je to samo pitanje vremena. Ima li smisla
skrivati se? Treba li da pojurim na sever, da be im? Ali oblaci se kreu na sever.
Bolje da ja ostanem ovde, ree on sebi, i da poku am da naem neko skloni te tu, u blizi
ni. Mislim da sam jednom prilikom proitao ne to da je ovaj predeo, oblast Zapadni M
arin, zaklonjen: lo e vreme ga preskoi i udari dublje u kontinent, prema Sakramentu
.
I jo ne vide nikog. Nikog osim one devojke - jedine osobe koju je ugledao posle p
rve velike bombe i shvatanja ta ona znai. Nijedan auto. Nijedan pe ak. Nahrupie oni o
dozdo, uskoro, razmi ljao je Endru Gil. Hiljade i hiljade. Umirae usput. Izbeglice.
Mo da bi trebalo da se pripremim da im poma em. Ali on u ovom 'Folksvagenu' ima sam
o lule, kante pune duvana i boce kalifornijskog vina od malih proizvoaa; ni ta medic
insko, i nikakvo znanje. Inae, njemu je pedeset godina i ima hronini srani problem
zvani paroksizmalna tahikardija. udo je, zapravo, da ga nije uhvatio napad maloas
dok je vodio ljubav sa onom devojkom.
Moja ena i dvoje dece, pomisli on. Mo da su mrtvi. Naprosto se moram vratiti u Peta
lumu. Telefonirati? Koje ta. Telefoni sasvim sigurno ne rade. Ipak, nastavljao je
da vozi, besciljno, ne znajui kuda da ide niti ta da radi. Ne znajui u kolikoj je o
pasnosti, ni da li je neprijateljski napad zavr en ili je ovo tek poetak. Mogao bih
biti uni ten sledee sekunde, uvide on.
Ali se oseao bezbedno u dobro znanom folciki, koji je njegovo vlasni tvo ve est godin
a. Kombi-bus se nije izmenio zbog ovih dogaaja; ostao je stamenit i pouzdan, dok
- oseao je Endru Gil - svet, sve ostalo to postoji, prolaze kroz jedan nepovratan,
stra an preobra aj.
Koji on nije eleo da gleda.
ta ako su Barbara i deaci poginuli? - upita se on. Zaudo, ta pomisao donosila je sa
sobom dah osloboenja. Novi ivot, kao to pokazuje moj susret sa tom devojkom. Sve s
taro je gotovo; zar nee duvan i vino biti sada veoma dragoceni? Zar nemam ja, buk
valno, jedno veliko bogatstvo ovde u ovom vozilu? Ne moram se vratiti u Petalumu
nikada; mogu da i eznem, i Barbara me nikad nee nai. Oseti neku lakou, veselje.
Ali to bi znailo - ne daj Bo e - da napusti svoju radnju, to je misao jeziva, pro eta
oseanjima opasnosti i izdvojenosti. Ne, radnju ne mogu ostaviti, odlui on. Ona pre
dstavlja dvadeset godina postepenog izgraivanja dobrih odnosa sa mu terijama, istin
skog uvianja ta je ljudima potrebno i zadovoljavanja tih potreba.
Meutim, pomisli on, mogue je da su ti ljudi mrtvi sada, kao i moja porodica. Moram
se suoiti sa situacijom: sve se izmenilo, ne samo ono to se meni nije svialo.
Vozei lagano dalje, poku avao je da pretrese svaku od tih mogunosti, ali, to je vi e mi
slio, sve je zbunjeniji i nelagodniji postajao. Pa, nije verovatno da e iko od na
s pre iveti, zakljui on. Svi smo verovatno ozraeni; moj odnos sa onom devojkom je ve

rovatno poslednji smisleni in u mome ivotu, kao i u njenom, uostalom - nema sumnje
da je i ona osuena na propast.
Hriste, pomisli on gorko. Neki idiot u Pentagonu je kriv za ovo; trebalo je da b
udemo upozoreni dva, tri sata ranije, a umesto toga, ta smo dobili - pet minuta.
Najvi e pet!
Nije oseao nikakvu zlu volju prema neprijatelju sad; samo stid i izdanost. Ti voj
ni glupanderi u Va ingtonu verovatno su ivi i zdravi u betonskim bunkerima, kao Ado
lf Hitler pred kraj, zakljui on. A mi smo ostavljeni ovde da poumiremo. Bilo ga j
e sramota zbog toga; zbog te grozne stvari.
Najednom primeti da na sedi tu pored njega le e dve prazne cipele, kune patike, zapra
vo; izno ene. Od one devojke. On uzdahnu umorno. Eh, ala je memento... pomisli on
tmurno.
Onda, uzbueno, pomisli: nije to memento, nego signal - znak da treba da ostanem u
oblasti Zapadni Marin, da ovde ponem sve iz poetka. Ako ostanem, naii u opet na nju
; znam da hou. Samo treba biti strpljiv. Zato je ostavila cipelice; ve je to znala
, znala je da tek poinjem ivot ovde i da posle ovoga to se desilo neu - ne mogu - ni
kud otii. Do vraga sa mojom prodavnicom, enom i decom u Petalumi.
Vozei dalje, poe da zvi due od olak anja i radosti.
Nije bilo vi e nikakve sumnje u umu Bruna Blutgelda; gledao je neprekidnu reku voz
ila koja su sva i la u istom smeru, ka severu, prema auto-putu koji se prazni u ne
naseljene predele. Berkli je postao sito, cediljka kroz iju svaku rupicu narod cu
ri, potiskivan odozdo, iz Ouklenda, San Leandra i San Hozea; svi kroz iste ulice
, koje su sada sve postale jednosmerne. Nije bila stvar u meni, ree doktor Blutge
ld sebi, stojei na ploniku, u nemogunosti da pree ulicu i stigne do svog automobila.
Pa ipak, uvide on, iako je ovo stvarnost, iako je kraj svega, uni tenje gradova i
naroda na svim stranama, odgovoran sam ja.
On pomisli: u poneemu, ja sam taj koji je ovo izazvao.
Moram popravljati tetu, ree on sebi. Stisnu ake, napet od brige. Ovo mora da se ra ini
, uvide on. Moram ovo da zatvorim nazad, iskljuim, kao da nije bilo.
A evo ta se desilo, zakljui on. Razraivali su aran mane da me ozlede, ali nisu raunali
na moju sposobnost, koja kod mene izgleda da jednim delom le i u podsvesti. Ja na
d tom sposobno u imam samo slabu kontrolu; jer ona emanira iz mojih nadlinih nivoa,
iz onoga to bi Jung nazvao kolektivnim nesvesnim. Nisu uraunali gotovo beskonaan po
tencijal moje reaktivne psihike energije, koja je sad izvr ila protivudar, potekla
nazad na njih, reagujui na njihove aran mane. Nije to bila moja volja; naprosto je
dejstvovao psihiki zakon podsticaja i reagovanja, ali ja ipak moram poneti moraln
u odgovornost za ovo, jer to sam onaj Ja, ono vee Ja, koje nadilazi svesni ego. M
oram se s njime rvati, sad kad je Jastvo uinilo ne to protiv drugih. A uinilo je, bo
gami, poprilino; nije li, zapravo, teta i prevelika?
Ali ne, nije prevelika, u isto fizikom smislu, u domenu iste akcije i reakcije. Bio
je ume an i zakon o odr anju energije, o paritetu; njegovo kolektivno nesvesno reag
ovalo je u srazmeri sa tetom koju su drugi poku ali naneti njemu. Sada je, meutim, v
reme da se okaje poinjeno delo; to bi bio logian sledei korak. Ono se istro ilo... il
i mo da nije? Obuzimale su ga duboke sumnje i pometnje; da li je reaktivni proces,
njegov metabiolo ki odbrambeni sistem, dovr io svoj ciklus reagovanja, ili nailazi
jo ne to?
Onju io je atmosferu, poku avajui da predoseti. Nebo, me avina estica: izbaeni materijal
dovoljno lak da ga vazduh mo e nositi. A ta le i iza toga, skriveno kao u materici? M
aterica, pomisli on, iste su tine u meni, dok ja stojim ovde zauzet premi ljanjem. Pi
tam se da li ovi ljudi koji teraju ta kola pored mene, ovi mu karci i ene sa prazni
m licima - pitam se da li oni znaju ko sam. Jesu li svesni da sam ja omfalos, sr
edi te, celog ovog kataklizmikog poremeaja? Gledao je narod, koji je pored njega pro
lazio, i uskoro doznao odgovor: bili su itekako svesni ko je on, svesni da je on
izvor svega ovoga, ali su se pla ili da poku aju da mu nanesu bilo kakvu dalju ozle
du. Nauili su lekciju.
On di e ruku prema njima i povika: "Ne brinite se. Nee biti vi e. Obeavam."
Da li ga razumeju, da li veruju? Oseao je kako im se misli usmeravaju ka njemu, n
jihova panika, bol, ali i mr nja prema njemu, koja je, meutim, ovim divovskim ispol
javanjem njegove sile prinuena da se pritaji. Znam kako se oseate, pomisli on uzvr
atno, ka njima, ili mo da izgovori glasno - nije znao ta od ta dva. Nauili ste jednu

tvrdu, gorku lekciju. Ali i ja sam. Moram bolje paziti na svoje postupke; ubudue
moram uvati svoje moi sa veim strahopo tovanjem, veim uva avanjem onoga to mi je povere
o, u moje ruke stavljeno.
Kuda bi trebalo da poem sad? - upita se on. Nekud odavde, da ova stvar zamre pola
ko, sama po sebi? Za dobro njihovo; bila bi to dobra ideja, jedno plemenito, hum
ano, po teno re enje.
Mogu li otii? - upita se. Naravno da mogu. Jer sile koje ovde dejstvuju mogu se,
bar do neke mere, kontrolisati: on ih mo e prizvati, ako ih je svestan, a sad jest
e. Ranije nije bilo u redu naprosto to to nije znao za njih. Mo da je, intenzivnom
psihoanalizom, mogao na vreme da se probije do njih, pa se ovaj veliki poremeaj m
ogao izbei. Ali sad je prekasno za brigu o tome. On poe natrag, istim putem kojim
je do ao. Ja mogu prolaziti kroz ovaj saobraaj i izdvojiti sebe iz ovog podruja, ree
on sebi sa pouzdanjem. Da bi ovo dokazao, iskorai sa plonika, pravo u zbijenu reku
automobila; i drugi ljudi su to inili, drugi pe aci, od kojih su mnogi nosili razn
e predmete iz domainstva, knjige, sobne svetiljke, ak i poneku pticu u kavezu, ili
maku. On im se pridru i, i poe im mahati da prelaze zajedno s njim, da ga slede, je
r on mo e da proe kad god mu je volja.
Saobraaj je maltene stao. inilo se da je to zato to su se mnogi automobili gurali i
z jedne pobone ulice ispred njih, ali on je znao pravu istinu; taj uzrok bio je s
amo prividan - pravi uzrok bila je njegova elja da pree na drugu stranu. Otvor izm
eu dva automobila pojavio se pravo ispred njega, i doktor Blutgeld povede jednu g
rupu pe aka preko ulice.
Kuda bih eleo poi? - upita se on, ne obraajui pa nju na zahvaljivanja naroda oko sebe;
svi su oni poku avali da mu ka u koliko mu duguju. Negde izvan grada, u nenastanjen
a podruja? Ja sam opasan za ovaj grad, uvide on. Trebalo bi da odem jedno osamdes
et ili sto kilometara na istok, mo da sve do planina Siera, na neko zabaeno podruje.
Oblast Zapadni Marin; mogao bih se tamo popeti. Boni je tamo gore. Mogao bih do
biti sme taj kod nje i D ord a. Mislim da bi to bilo dovoljno daleko, ali, ako ne bude
, poi u i dalje - moram se rastati od ovog naroda, koji ne zaslu uje dalje ka njavanje
. Ako bude potrebno, nastaviu veno; nikada se neu na jednom mestu zaustaviti.
Naravno, uvide on, ne mogu u Zapadni Marin kolima; nijedan od ovih automobila ne
ide, niti e se ikada vi e pokrenuti. Zakrenje je preveliko. A most 'Riardson' svakak
o je pao. Morau pe ice; potrajae danima, ali na kraju u stii donde. Krenuu drumom ka Bl
ek Pointu, uzbrdo, ka Valehu, zatim istom tom putanjom kroz movarni predeo. Tamo
je ravno; ako bude potrebno, mogu presecati preko njiva.
U svakom sluaju, to e biti moje ispa tanje, kao kazna za ono to sam uinio. Bie to dobro
voljno hodoa e, nain leenja du e.
Poe pe ice, usput osmatrajui okolnu tetu: razgledao ju je imajui u vidu naine izleenja,
vraanja grada, ako ikako bude mogue, u ranije, isto stanje. Poe, prolazei pored svake
sru ene zgrade, zastajkivati i govoriti: Neka ova zgrada bude vraena u ranije stan
je. Gledajui ranjenike, govorio je: Neka ovi ljudi budu smatrani nevinima i zato
neka im opro teno bude. I svaki put je rukom mahnuo na tu stranu, jednim naroitim p
okretom; smislio ga je kao oznaku svoje re enosti da ne dozvoli ponavljanje ovakvi
h stvari. Mo da su nauili jednu trajnu lekciju, pomi ljao je. Mo da e me sad ostaviti na
miru.
Ali, pade mu na um, mo da e uiniti upravo suprotno; mo da e, im se izvuku iz ru evina svo
ih kua, razviti jo e u odlunost da uni te njega. Tako bi, tokom jednog du eg razdoblja,
hova mr nja mogla postati vea, a ne manja.
Obuze ga strah od ovih misli o njihovoj osveti. Mo da nije lo e da se ja sakrijem, p
omisli on. Da zadr im ime 'Tri', to jest Drvo, ili neko drugo tobo nje ime, radi skr
ivanja. U ovom asu oni zaziru od mene... ali pla im se da to nee potrajati.
A ipak, i to znajui, on nastavi da im domahuje onaj svoj naroiti znak, pe aei dalje. I
pak on ula e napore, dalje napore, da izbori restauraciju onog ranijeg stanja, za
njih. Nema neprijateljstva, u njegovim oseanjima; od toga je on slobodan. Mr njom s
u zadojeni samo oni.
Na rubu Zaliva San Franciska, doktor Blutgeld izroni iz saobraaja da pogleda beli
, razlupani, kao od stakla, grad San Francisko, koji je, na suprotnoj strani vod
e, le ao svuda. Nieg uspravnog. U visinama su se dim i uta vatra ispoljavali na nain
takav, da on to nije mogao poverovati. Kao da se grad pretvorio u cepanicu za lo e
nje i izgoreo i ni ta nije ostalo. Pa ipak su ljudi izlazili odatle. On ugleda, na

vodi, neke predmete kako se ljulju kaju; ljudi su se otisnuli na svakojakim stvar
ima i dr ali se za njih i poku avali da doplove na drugu stranu, u oblast Marin.
Stajao je dr Blutgeld tamo i nije mogao nastaviti put, svoje hodoa e je zaboravio. P
rvo mora izleiti ove ljude, a onda, ako bude mogue, izleiti sam grad. On zaboravi s
voje line potrebe. Svu svoju pa nju uperio je na grad, koristei obe ake, inei nove pokr
ete kojih se nikada ranije nije dosetio; poku ao je sve, i posle dugog vremena vid
eo da se dim poinje razilaziti. To mu dade nadu. Ali i begunaca koji su se ljulju k
ali na vodi bilo je sve manje; posle nekog vremena on vide da ih u Zalivu vi e uop t
e nema, i da jo samo razni polomljeni predmeti plutaju, goli.
Zato se, onda, posvetio spasavanju samog naroda; poeo razmi ljati o putevima za eva
kuaciju ka severu, smi ljati kuda bi narod trebalo da proe i koje e biti najhitnije
potrebe. Voda, prvo voda; onda hrana. Pomisli da e vojska donositi zalihe, a Crve
ni krst isto tako; pomisli na male gradove u unutra njosti, koji e dati svoje posed
e. Konano, i ne bez otpora, njegova volja se poe sprovoditi, a on ostade na istom
mestu jo dugo, inei da se to tako de ava. Stvari su se popravljale. Ljudi su nalazili
meleme za opekotine; to se on dosetio. Takoe se postarao da njihov veliki strah
bude ubla en; znaajan potez. Uoio je prve iskrice njihovog novog samoorganizovanja,
makar i rudimentarnog.
Ali, ba udno, u tom vremenu koje je posveivao pobolj anju njihovog stanja, on primeti
, na svoje iznenaenje i ok, da se njegovo lino stanje pogor ava. Slu ei op tem dobru, izg
bio je sve. Gle kakva mu je sada odea: dronjci, kao pocepane vree. Iz cipela vire
prsti. Niz lice visi dronjava bradurina; brkovi mu izrasli preko usta, a kosa pr
eko u iju, i jo ni e, sve do pocepane kragne; njegovi zubi - ak i zubi - nestali su. N
ema ih. Oseti se star, bolestan i prazan, ali ni ta za to, vredelo je truda. Kolik
o je stajao na ovom mestu, radio ovaj posao? Reke automobila nestale su, davno.
Ostale su samo olupine, napu tene, du auto-puta desno od njega. Da li je pro lo nekol
iko nedelja? Mo da i nekoliko meseci. Oseao je glad, a noge su mu drhtale od hladnoe
. Zato on, jo jednom, poe hodati.
Dao sam im sve to sam imao, ree on sebi, i pomi ljajui to, oseti i malo nezadovoljstv
o, pa i trag besa - ne samo trag, nego i malo vi e. ta sam dobio zauzvrat? Potrebno
je da se o i am, treba mi jelo i lekarska pomo; potrebno je i meni to ta od stvari. Gde
mogu to dobiti? Sad sam toliko umoran, pomisli on, da ne mogu pe ice do gore, do
oblasti Marin; morau ostati ovde, na ovoj strani Zaliva, neko vreme, dok se odmor
im i povratim snagu. Njegovo nezadovoljstvo se poveavalo dok je odmicao laganim h
odom.
Ali, bilo kako bilo, on je svoj posao uradio. Vide, nedaleko ispred sebe, stanic
u za prvu pomo, sa nekoliko redova gumiranih atora; vide ene sa trakama oko ruke i
znade da su bolniarke. Vide mu karce sa pu kama i metalnim lemovima. Zakon i red, uvid
e on. Zahvaljujui mojim naporima, to je uspostavljeno, ponegde. Duguju oni meni p
oprilino, ali, naravno, svoj dug ne priznaju. Dopustiu da to tako proe, odlui on.
Kad je stigao do prvog atora od gumiranog platna, jedan ovek sa pu kom ga zaustavi.
Drugi, nosei plou sa bele nicom, prie. "Odakle si?" upita ovaj sa bele nicom.
"Iz Berklija", odgovori on.
"Ime."
"Gospodin D ek Tri."
Zapisali su to, onda otcepili i dali mu jednu kartu. Ona je na sebi imala broj,
i njih dvojica mu objasni e da on treba da sauva taj broj zato to bez toga nee moi da
dobija svoja sledovanja hrane. Zatim mu reko e da ako poku a - ili ako je ve poku ao da dobije hranu i u nekoj drugoj stanici, bie streljan. Zatim njih dvojica odo e, a
on ostade da stoji tako, sa kartom u ruci.
Treba li da im ka em da sam ja uradio sve ovo? - zapita se on. Da sam ja, samo ja
i niko vi e, odgovoran, i za venost uklet zbog mog u asnog greha koji se sastoji u to
me to sam ovo izazvao. Ne treba, zakljui on, jer ako im ka em, oduzee mi kartu; neu do
biti obrok. A bio je u asno, u asno gladan.
Sada mu prie jedna od bolniarki i ree ravnim glasom: "Ima li povraanje, vrtoglavicu,
ili promenu boje stolice?"
"Ne", ree on.
"Ijednu povr insku opekotinu koja nije htela da zaraste?"
On odreno odmahnu glavom.
"Idi tamo", ree bolniarka pokazav i prstom, "i baci sve to to ima na sebi. Tamo e te za

pra iti protiv va iju i obrijae ti glavu, a dobie i vakcine. Samo nemamo serum protiv t
ifusa, zato to ne tra i."
Na svoju zabunu, ugledao je oveka sa elektrinom ma inom za brijanje, koja je pogon d
obijala od benzinskog generatora; i ao je do glave i mu karce i ene jednako, a narod j
e ekao, strpljivo stojei u redu. Sanitarna mera? - upita se on.
Mislio sam da sam to sredio, pomisli on. Ili sam, ipak, zaboravio zarazne bolest
i. Oito, jesam. On poe na tu stranu, zbunjen injenicom da ipak nije sve imao na umu
. Mora biti da sam izostavio i razne druge va ne stvari, uvide on, stajui u red lju
di koji su ekali da im budu obrijane glave.
U ru evinama cementnog podruma jedne zgrade u Ulici kedrova na brdima Berklija, St
juart Mak Koni primeti da je ne to debelo i sivo skoilo iza jednog rascepljenog blok
a materijala i sakrilo se iza susednog. On dohvati svoju dr ku od metle - jedan kr
aj se zavr avao izdu enim, naprslim iljkom - i poe krivudavo puzati napred.
ovek koji je bio sa njim u podrumu, mr av tip lojano ute ko e, zvani Ken, koji je umir
ao od posledica zraenja, ree: "Nee ti jesti to."
"Nego ta u", odvrati Stjuart, vukui se kroz pra inu koja se slegla u razvaljeni, prem
a nebu irom otvoreni podrum, i uskoro le e na rasprsli blok betona. Pacov, svestan
njega, ciknu od u asa. Izi ao je iz kanalizacije Berklija i sad se eleo u nju vratiti
. Ali je Stjuart bio izmeu kanalizacije i njega. Nje, zapravo, pomisli on; izmeu k
analizacije i nje. Bila je to nesumnjivo enka, krupna. Mu jaci su bili mr aviji.
Pacovkinja se panino dade u bekstvo, ali Stjuart zabode o tri kraj dr ke od metle u n
ju. Ona ciknu ponovo, otegnuto, iz svoje patnje. Nabodena tako, bila je jo
iva; na
stavila je sa cikom. Zato on upre tap vrsto u zemlju, pridi e se i nogom joj zdrobi
glavu.
"Mog'o bi bar da je skuva ", ree umirui ovek koji je bio s njim.
"Ne", ree Stjuart, sede, izvue perorez koji je na ao - u pantalonama nekog mrtvog dea
ka, aka - i poe da dere ko u sa pacovkinje. Pred oima umirueg, koji je to gledao sa ne
odobravanjem, Stjuart poe jesti sirovo telo pacovsko.
"Iznenauje me da ne pojede i mene", ree ovek, posle.
"Ovo nije gore nego kad jedu sirove kampe", uzvrati Stjuart. Sad se mnogo bolje o
seao; ovo mu je bila prva hrana posle nekoliko dana.
"Za to ne potra i neku od tih stanica za prvu pomo, o kojoj je govorio helikopter kad
je proleteo jue?" upita samrtnik. "Rekao je, bar kol'ko sam ja razumeo, da ima je
dna kod gimnazije Hilsajd. To je samo nekoliko blokova odavde; mog'o bi se dovui
toliko daleko."
"Ne", ree Stjuart.
"Za to ne?"
Odgovor, mada ga on nije hteo rei, bio je naprosto da se pla io da poe iz podruma na
ulicu. Nije znao ega se pla i, ali video je da se u pepelu koji se talo io pomicalo
ne to; verovao je da su to Amerikanci, ali bi mogli biti i Kinezi ili Rusi. Njihov
i glasovi zvuali su udnovato, sa odjecima, ak i danju. A i onaj helikopter; Stjuart
ba nije bio siguran iji je. ta ako je to neprijateljev trik da izmami ljude na otv
oreno gde e biti poubijani. U svakom sluaju, povremeno je uo pucnje iz sravnjenog d
ela grada; ti mutni zvuci poinjali su pre izlaska sunca i uli se povremeno tokom c
elog dana, sve do pada noi.
"Ne mo e veno ostati ovde", ree Ken. "To nije razumno." Le ao je umotan u ebad koja su p
ripadala jednome od kreveta te kue; krevet je bio izbaen iz kue dok se raspadala, a
Stjuart i umirui ovek na li su ga u zadnjem dvori tu, celog, sa prekrivaima uredno pre
savijenim sa svake strane i dva jastuka sa gu ijim perjem.
Ono o emu je Stjuart sada razmi ljao bilo je da je za pet dana sakupio hiljade dola
ra u gotovom novcu iz d epova mrtvih ljudi koje je pronalazio u ru evinama kua du Kedr
ove ulice - iz njihovih d epova, ali i iz samih kua. Drugi le inari grabili su hranu
i razne predmete, no eve i pi tolje naroito; njemu je bilo nekako nelagodno to samo on
uzima pare. Sad mu se inilo da e, ako samo izviri odavde, ako ue u neku stanicu za
pomo postradalima, otkriti istinu: da te pare vi e ne vrede ni ta. A ako je tako, on
je jedno glupo konjsko dupe to ih sakuplja - tavi e, kad se poka e u stanici nosei jas
tunicu prepunu novca svi e mu se smejati, i bie u pravu, jer jednom glupom konjskom
dupetu i treba da se smeju.
Osim toga, inilo se da niko drugi ne jede pacove. Mo da je na raspolaganju neka bol
ja hrana, o kojoj on ne zna ni ta; stvarno lii na njega da se zavue ovako u neku rupa

gu i jede hranu koju svi ostali odbacuju. Mo da se iz vazduha bacaju konzerve spre
mljene za sluaj elementarnih katastrofa; mo da te konzerve padaju rano ujutro, dok
on jo spava, i sve budu pokupljene pre nego to on uspe da ih vidi. Ve nekoliko dana
muio ga je strah, dubok, rastui, da on ne to propu ta da uzme, da se ne to deli besplat
no - mo da usred bela dana - svakome, sem njemu. Tano moja srea, ree on sebi, i oseti
mrzovolju i ogorenje; taj pacov, koga je maloas pojeo, vi e mu nije izgledao kao bo
gata gozba.
Poslednjih nekoliko dana, dok se krio u razbijenom betonskom podrumu ove kue u Ke
drovoj ulici, Stjuart je imao izobilje vremena da razmi lja o sebi, pa je dokonao
da je njemu oduvek bilo te ko da radi ono to drugi rade; da je samo sa najveim napor
ima uspevao da se pona a kao oni i da izgleda kao oni. Nije to bilo ni u kakvoj ve
zi sa tim to je crnac, jer je isti taj problem imao i sa drugim crncima, koliko i
sa belcima. Nisu to bile dru tvene te koe, u uobiajenom smislu; nego ne to dublje. Na p
rimer, Ken, ovaj to le i i izdi e tu naspram njega. Stjuart ga nije uspeo razumeti; i
mao je oseaj da je odseen od njega. Mo da je to bilo zato to je Ken umirao, a on nije
. Mo da je to postavilo prepreku; svet je sad bio jasno podeljen u dva tabora: one
koji postaju sve slabiji, iz trenutka u trenutak, i koji umiru; i one koji su k
ao on, one koji e se izvui. Nema mogunosti op tenja izmeu njih, jer im se svetovi suvi e
razlikuju.
Ali ne, nije bilo, izmeu njega i Kena, samo to; bilo je jo mnogo vi e, isti onaj sta
ri problem koji nije nastao zbog bombardovanja nego je bombardovanjem samo izvuen
na povr inu. Sad je jaz iri; oigledno se vidi da on, Stjuart, zapravo nikad nije ra
zumeo smisao veine delatnosti koje su se oko njega de avale... Mozgao je, na primer
, o godi njem putovanju u Saobraajni odsek da obnovi va enje svoje vozake dozvole za j
o godinu dana. Dok je sada le ao u podrumu, sagledavao je svakoga trenutka sve jasn
ije da su svi koji su odlazili tamo, kod dr avne vlasti, da to obave, imali dobar
razlog, a da je on odlazio samo zato to oni idu; on se, kao najmlae dete u porodic
i, samo vukao za svima ostalima, poslednji. Sad vi e nije imao za kim; ostao je sa
m. Iz tog razloga, nije mogao smisliti ta bi radio, niti - makar mu od toga ivot z
avisio - doneti ikakvu odluku ili postupati po ma kakvom planu.
Zato je naprosto ekao, i ekajui pitao se o tom helikopteru koji ponekad nadlee, i o
nejasnim oblijima na ulici, ali iznad svega se pitao da li je glupo konjsko dupe
ili nije.
Onda se najednom seti neega: vizije Hopija 'Skoka' Haringtona u 'Fredovoj finoj hr
ani'. Hopi je tada video njega, Stjuarta Mak Konija, kako jede pacove, ali je to
Stjuart, u uzbuenju i strahu zbog potonjih dogaaja, zaboravio. Dakle ovo je foka v
ideo; ta vizija bila je ovaj ivot - a ne ivot posle smrti!
Bog neka ubije tu sakatu malu nakazu, pomisli Stjuart, le ei i akajui zube komadiem ice
Bio je prevarant; zeznuo nas.
Neverovatno kako su ljudi lakoverni, ree on sebi. Mi mu verovali, mo da zato to je t
ako neobino graen... Izgledalo je verovatnije, zato to je dolazilo od nekog takvog.
A on je sada verovatno mrtav, sahranjen u servisnoj radionici. Pa, to je bar je
dna dobra stvar koju je ovaj rat uinio: odstranio je sve nenormalce. Meutim, uvide
on, verovatno je i zakuvao da se rode nova pokolenja takvih: nakaze kojih e tek
biti, koji e se epuriti Zemljom sledeih milion godina. Bie to Blutgeldov raj; verova
tno je sada on veoma srean - ovo je bila prava provera bombi.
Ken se pomae i promrmlja: "Da li je mogue navesti tebe da otpuzi preko ulice? Tamo
ima onaj le kod koga bi mo da mogle biti cigare."
Cigare, do vraga sa njima, pomisli Stjuart. Verovatno ima pun buelar novca. Pratei
pogled umirueg, vide, naravno, le , enski, opru en meu ru evinama preko puta. Puls mu se
ubrza, jer vide nabubrelu ta nu koju je ona jo stezala.
Umornim glasom Ken ree: "Mani se novca, Stjuarte. To je tvoja opsednutost, simbol
Bog zna ega." Stjuart se zaputi, puzei, iz podruma na ulicu, a Ken di e glas za nji
m: "Simbol imunog dru tva." Pa se zaka lja i poe se napinjati da povraa. "A njega vi e ne
ma", uspe da doda.
Ko te jebe, pomisli Stjuart, puzei preko ulice ka novaniku koji ga je tamo ekao. I
naravno, im otvori njenu torbu, nae sve anj novanica, od po jednog i od po pet dolara
, i ak jednu od dvadeset. Na la se u torbi i eerna 'Ju-nou' tanglica, koju on takoe uze
. Ali dok se vraao, puzei, do podruma, pade mu na um da bi taj slatki mogao biti ra
dioaktivan; zato ga odbaci.

"Cigarete?" upita ga Ken kad se vratio.

"Nema." Stjuart otvori jastunicu, koja je bila sasvim ukopana u suvi pepeo kojim
je podrum bio ispunjen; zagura novanice unutra i opet veza jastunicu da bude zatvo
rena.
"'Oemo jednu partiju aha?" upita Ken, di ui se, nejako, na laktove i sedajui. Otvori d
rvenu ahovsku tablu-kutiju, koju su on i Stjuart na li u ru evinama ove kue. Ve je uspe
o da naui Stjuarta osnovnim pravilima aha; pre rata, Stjuart nijednom nije igrao ah
.
"Ne", ree Stjuart. Gledao je ne to udaljeno na sivom nebu, ne to pokretno, nalik na a
vion ili raketu; nekakav cilindar. Bo e, pomisli on, da li bi ono mogla biti bomba
? Oajno je pratio pogledom postepeno spu tanje te stvari; nije ak ni legao, nije se
poku ao sakriti kao to je to uinio pri prvom napadu, u onih prvih nekoliko minuta od
kojih je tako mnogo - od kojih je samo njihovo postojanje sada - zavisilo. " ta j
e ono?" upita.
Samrtnik osmotri. "Ono je balon."
Ne verujui mu, Stjuart ree: "To su Kinezi!"
"Stvarno je balon, i to mali. Mislim da su takve zvali 'blimp'. Nisam takav vide
o jo od kad sam bio deak."
"Da li bi Kinezi mogli da dolete preko Tihog okeana balonima?" upita Stjuart, za
mi ljajui hiljade takvih malih, sivih diri abla u obliku cigare, a u svakom po jedan
odred kineskih vojnika, seljaina mongolskog tipa, naoru anih e kim automatskim pu kama:
oni se dr e za rukohvate i za svaki raspolo ivi nabor na balonu. "Moglo se od poetka
oekivati da oni urade tano to: da vrate svet na svoj nivo, nekoliko vekova unazad.
Umesto da uhvate korak sa nama..." Zauta, videi da na boku balona pi e, na englesko
m jeziku:
VOJNI AERODROM HAMILTON.
Umirui ovek ree suvo: "Na je."
"Pitam se odakle im", ree Stjuart.
"Domi ljato, zar ne?" upita umirui ovek. "Pretpostavljam da vi e nema ni benzina, ni k
erozina. Potro eno do poslednje kapi. Gledaemo mnoga udna prevozna sredstva od sad.
Zapravo, ti e ."
"Prestani sa tim samosa aljenjem", ree Stjuart.
"Ne alim ja ni sebe ni ma koga drugog", odvrati samrtnik, pa ljivo reajui ahovske figu
re na tablu. "Lep je ovo komplet", ree on. "Proizveden u Meksiku, primeujem. Runo r
ezbaren, nesumnjivo... Ali lako bi se mogao polomiti."
"Objasni mi opet kako ide lovac". ree Stjuart.
Iznad njih, balon iz vazdu ne baze Hamilton izgledao je sve vei, jer je doplovljava
o sve bli e. Dvojica u podrumu, nagnuti nad ahovsku tablu, ne obrati e pa nju na njega.
Mo da fotografi e. Ili je mo da u nekoj strate koj misiji; mo da je u radio-vezi sa jedin
icama este armije, ju no od San Franciska. Ko zna? Koga je briga? Balon je plovio i
znad njih dvojice, a umirui je za to vreme vukao potez kraljevim pe akom dva polja
napred i time poeo igru.
"Igra poinje", ree umirui. A onda, ti e, dodade: "Bar za tebe, Stjuarte. udna, nepozna
ta, nova igra je pred tobom... Mo e se opkladiti u tvoj puni jastuk para, da je tak
o, ako ti je volja da se kladi ."
Stjuart uini "Hummm...", razmi ljajui ta bi preduzeo sa svojom ahovskom vojskom, ta da
mu bude otvaranje; odlui se da krene napred pe akom ispred jednog topa, i znade, im
ga je stisnuo prstima, da je to idiotski potez.
"Je l' mogu da vratim?" upita, pun nade.
"Taknuto - maknuto", ree Ken i skoi napred jednim konjem.
"Ne bih rekao da je to po teno; mislim, ja tek uim", primeti Stjuart. Pogleda u agren
o samrtnika, ali po utelo lice bilo je nepopustljivo. "Doobro, doobro", ree on, mir
ei se sa nevoljom, i sada poe napred kraljevim pe akom, jednako kao to je uinio Ken. J
a u da gledam njegove poteze i da vuem tano isto kao on, odlui Stjuart. Tako je sigu
rnije.
Iz balona, koji se na ao tano iznad njihovih glava, poe e da se rasipaju listii bele ha
rtije, da plove vazduhom i lepr aju ka zemlji. Stjuart i umirui ovek zastado e u igri.
Jedan letak pade u sam podrum, nadomak njih dvojice; Ken pru i ruku, uze ga, proit
a i dodade Stjuartu.
"Burlingejm!" ree Stjuart, itajui. Bio je to poziv da se ljudi dobrovoljno javljaju

u vojsku. "Oni hoe da mi pe aimo odavde do Burlingejma i tamo se prijavimo kao dobr
ovoljci. U vojsku? Pa, donde ima osamdeset ili sto kilometara, treba obii celu ov
u stranu Zaliva i popeti se oko one druge strane. Ludi su!"
"Jesu", ree Ken. "Nee im se prijaviti nijedna iva du a."
"Do vraga, ja ne mogu ni do ulice Le Kont, do stanice za prvu pomo", ree Stjuart u
vreeno i di e besan pogled ka balonu sa aerodroma Hamilton koji je plovio dalje. A,
nee oni mene namamiti da im se pridru im, ree on sebi. Zaobii to.
"Ka e", ree Ken, opet itajui objavu, "da ako stigne do Burlingejma, jeme ti da e dobit
odu, hranu, cigarete, vakcine protiv masovnih zaraza i leenje opekotina od zraenja
. Jesi vid'o? Ne pominju devojke."
"Je li mogue da se ti zanima za seks?" Stjuart ostade zapanjen. "Hriste, pa ja ni
najmanju elju nisam osetio jo od kad je pala prva bomba. Kao da mi je, od straha,
naprosto otpao."
"To je zato to diencefalini centar u mozgu suzbija polni nagon u vremenu opasnosti
", ree Ken. "Ali vratie ti se."
"Ne", ree Stjuart, "jer svako dete koje bi se sada rodilo bilo bi nenormalno; bil
o bi nakaza. Trebalo bi da ljudi nemaju vi e nijedan polni odnos sledeih, recimo, d
eset godina. Trebalo bi da se donese zakon o tome. Nepodno ljiva mi je pomisao na
svet nastanjen populacijom nakazaa, jer imao sam linog iskustva sa njima; jedan j
e radio u 'Modernoj TV' sa mnom; naime, na ba sa mnom nego dole u servisnoj radio
nici. Taj jedan bio je dovoljan. Onog Blutgelda, stvarno, treba obesiti za muda,
zbog ovog to je uradio."
"Ono to je Blutgeld uradio sedamdesetih godina", ree Ken, "beznaajno je u poreenju s
a ovim." Pokaza jednim gestom ru evine podruma oko njih.
"Tu u se slo iti s tobom", ree Stjuart, "ali to je bio poetak."
Iznad njihovih glava, cepelin je plovio istim putem natrag. Mo da je ostao bez svo
jih malih poruka, pa se vraao u bazu Hamilton, koja se nalazila valjda severno od
Zaliva ili ve ko-zna-gde.
Stjuart di e pogled ka njemu i ree: "'Aj, ka i nam jo ne to."
"Ne mo e on to", ree Ken. "Rekao je sve to je imao; on je zaista vrlo jednostavno st
vorenje. O' ti da igra , il' da ja vuem poteze umesto tebe? Biu zadovoljan i tako."
Stjuart, sa silnom oprezno u, pomae lovca - i, opet, istog trena uvide da je to bio
pogre an potez; po licu samrtnika to je pouzdano zakljuio.
U uglu podruma, meu betonskim blokovima, ne to ivahno i upla eno odskoi, zagrebuca hitr
im trkom ka bezbednosti i zacijuka brzo kao da cvrkue, opaziv i njih dvojicu. Stjua
rtova pa nja odluta od table ka pacovu; on se poe osvrtati da nae dr ku od metle.
"Igraj!" ree Ken ljutito.
"Dobro, dobro", proguna Stjuart, nezadovoljan. Povue jedan potez nasumce, mislei i
sad na pacova.
7.
Ispred apoteke na stanici Point Rejz, u devet sati ujutro, ekao je Eldon Blein. P
od mi kom je vrsto dr ao pohabanu akten-ta nu uvezanu kanapom. Za to vreme, u zgradi, a
potekar je skidao verige i borio se sa metalnim vratima - jednim, pa drugim; Eld
on je slu ao tu buku, nestrpljiv.
"Odmah, odmah", doviknu apotekar. Njegov glas uo se prigu eno. Otvoriv i konano sva vr
ata, poe se izvinjavati: "Ovo je nekad bio zadnji deo jednog kamiona. Mora se zap
injati i rukama i nogama da bi proradilo. Izvoli unutra, gospodine." Pridr ao je v
isoka vrata, a Eldon zaviri u mranu unutra njost apoteke, gde je sa plafona visila,
neupaljena, jedna sijalica, na prastarom elektrinom gajtanu.
"Dolazim zato to mi je potreban", poe Eldon govoriti veoma brzo, "antibiotik irokog
spektra, od one vrste koja se koristi za suzbijanje respiratornih infekcija." O
dglumio je da mu je ovo ne to uzgredno, normalno; nije rekao farmaceutu koliko je
gradova u severnoj Kaliforniji obi ao u poslednjih nekoliko dana, pe ice i autostopi
rajui, niti koliko mu je te ko bolesna kerka. Znao je da bi time samo naveo apotekar
a da ka e neku mnogo veu cenu. Uostalom, ovde se i ne vidi ne to mnogo lekova. Verova
tno ni ovaj to nema.
Apotekar ga odmeri pogledom i ree: "Ne vidim da si doneo ne to; ta bi imao da da zauz
vrat, ako bih ja imao to to tebi treba?" Nervozno zagladi svoju istanjenu sedu ko
su; postariji, sitan ovek. Jasnio se videlo da podozreva da bi Eldon mogao biti p
ljaka . Verovatno je tako gledao svakog kupca.

Eldon ree: "Tamo odakle ja dolazim poznat sam kao majstor za naoare." On odre i kana
pe sa akten-ta ne i pokaza apotekaru redove nedirnutih ili maltene celih stakala z
a naoare, pa redove okvira, i najzad redove celih naoara, sa staklima u okvirima.
To je izle inario po teritorijama svud uokolo Zaliva, a naroito velike zalihe na ao j
e kod Ouklenda. "Mogu da kompenzujem gotovo svaki defekt oiju", ree. "Evo, ovde im
am jedan fini izbor. Ti si, ta, kratkovid, dalekovid ili astigmatian? U mogunosti s
am da ti sredim taj problem u roku od deset minuta, treba samo da isprobamo par
soiva."
"Dalekovid", ree apotekar lagano, "ali ne verujem da imam ono to ti hoe ." Pogleda re
dove naoara e njivo.
Eldon, sa ljutnjom, ree: "Onda za to nisi odmah tako rekao, da ja krenem dalje? Hte
o bih da stignem u Petalumu danas; tamo ima mnogo prodavnica lekova - samo je po
trebno da naem neka kola sa senom koja idu na tu stranu."
"Zar ne bismo ipak mogli da se trampimo, da mi ti da par naoara u zamenu za ne to dr
ugo?" upita apotekar alostivo, polazei za Eldonom koji je ve krenuo ka vratima. "Im
am jedan dragocen lek za srce, kvinidin-glukonat; ti bi njega najverovatnije mog
ao trampiti za ono to ti treba. Niko drugi u oblast Marin nema kvinidin-glukonat,
samo ja."
"Postoji li ovde negde doktor?" upita Eldon, zastajui na rubu seoskog puta zarasl
og u korov, du koga je bilo nekoliko radnji i kua.
"Postoji", ree apotekar i klimnu glavom ponosito. "Doktor Stokstil; doselio se pr
e nekoliko godina. Ali on uop te nema lekove. Imam samo ja."
Sa akten-ta nom pod rukom, Eldon Blejn je pe aio dalje po seoskom putu, oslu kujui punon
ade no; jer uo je pukanje kamionske parne ma ine lo ene drvima, u ti ini kalifornijskih se
oskih predela u ranom jutru. Ali taj zvuk postajao je sve slabiji i ubrzo nestao
. Kamion je, avaj, oti ao na suprotnu stranu.
Ovo podruje pravo na severu od San Franciska nekada je bilo u posedu nekolicine b
ogatih vlasnika mlenih farmi; krave su pasle na ovim poljima, ali od toga nije ni t
a ostalo, a nestale su i ivotinje koje daju meso, i ovce, i junad. Kao to svako zn
a, hektar zemlje vi e daje ako se zasadi itaricama ili povrem. Eldon je oko sebe vid
eo zbijeno zasaene redove kukuruza, od neke hibridne, ranosazrevajue vrste; izmeu r
edova, velike dlakave biljke bundeve, vrste zvane 'skvo ', na kojoj su rasli udno ut
i plodovi nalik na kugle za kuglanje. To je ona neobina istona sorta bundeve kod k
oje se mo e pojesti sve, i kora i seme; svojevremeno prezirana u dolinama Kaliforn
ije... ali to se izmenilo.
Ispred njega, grupica dece pretra preko slabo-prometnog druma, hitajui u kolu; Eldo
n Blejn vide njihove otrcane knjige i kantice za u inu, zau im glasove, pomisli kak
o to smiruje oveka kad vidi drugu decu koja su zdrava i zauzeta svojim poslom, za
razliku od njegovog deteta. Ako Gven umre, zamenie je druga deca. Ovo je prihvat
ao bez oseanja. ovek naui i to. Mora se.
kola, na desnoj strani, na 'sedlu' izmeu dva brda; zgrada prizemna, moderna, uprav
o za kolu namenjena, na kojoj su samo pojedini, manji delovi bili sru eni, pa krplj
eni. Nesumnjivo su je podigli neposredno pre rata neki preduzimljivi graani, okre
nuti op tem dobru, koji su zato u li u desetogodi nje dugove, ne slutei da ih nee otplat
iti jer nee ni biti ivi. Tako su, nenamerno, dobili kolu besplatno.
Prozori kole navedo e ga da se pone glasno smejati. Bili su dovueni sa svakojakih sta
rih seoskih zgrada, naizmenino maleni i ogromni, pridr ani zakucanim daskama koje s
u potom i ukra ene. Naravno da su originalni prozori razneti trenutno u najsitnije
komadie. Staklo, pomisli on. Takva retkost, u ovim na im vremenima... Ako poseduje
staklo u bilo kom obliku, bogat si. On ste e akten-ta nu jo vr e i nastavi da ipi drumom
Nekoliko dece, videi neznanca, zastade. Zurili su u njega, sa zabrinuto u koja je bi
la ojaana radoznalo u. On im se iroko osmehnu, pitajui se ta ue i kakve nastavnike imaj
. Neku senilnu staru damu, penzionisanu pre bezbroj godina, pa sad dovuenu da jo j
ednom sedne za katedru? Nekog me tanina koji, igrom sluaja, ima fakultetsku diplomu
? Ili najverovatnije nastavu dr e same majke, koje su se udru ile i uzele pregr t knji
ga, dragocenu imovinu, iz seoske biblioteke.
Neki glas iza njega dozivao ga je; neka ena. Okrenuo se, zauo kriputanje bicikla. "
Jesi li ti majstor za naoare?" pozva ona ponovo, stroga, ali ipak privlana, sa tam
nom kosom, odevena u mu ku pamunu ko ulju i farmerice. Okretala je pedale i sustizala
ga, iako je njen bicikl silovito podskakivao na svakoj sledeoj d ombi i brazdi na

putu. "Stani, molim te. Razgovarala sam sa Fredom Kvinom, na im ovekom za lekove, m
aloas, i on mi ree da si ti do ao." Stigla je do njega i zaustavila bicikl, zadihana
. "Ve mesecima nije nai ao niko za naoare; za to ne dolazi e e?"
Eldon Blejn ree: "Nisam do ao da prodajem, nego da naem neke antibiotike." Nerviralo
ga je ovo. "Moram stii u Petalumu", ree, a onda shvati da se zavidljivo zagledao
u njen bicikl i da mu se to primetilo na licu.
"Mi ih mo emo nabaviti za tebe", ree ena. Bila je starija nego to mu se u prvi mah uin
ilo; lice joj je bilo izbrazdano borama, i malo potamnelo, i on oceni da joj je
blizu etrdeset godina. "Ja sam u Odboru za planiranje, koji va i za svakoga, ovde u
Zapadnom Marinu; znam da mo emo da i akamo nekako to to ti treba, ako samo doe kod nas
prieka . Daj nam dva sata. Treba nam nekoliko pari naoara... Ne pu tam ja tebe da ode .
" Glas joj je bio vrst, bez ulagivanja.
"Da nisi ti gospoa Raub?" upita Eldon Blejn.
"Jesam", ree ona. "Prepoznao si me - kako?"
On ree: "Ja sam iz okoline Bolinasa; mi dobro znamo ta vi ovde radite. Kamo sree da
imamo u na em Odboru nekog kao to si ti." Pomalo se pla io ove osobe. Be e uo da gospoa
Raub uvek postigne ono to naumi. Ona i Lari Raub organizovali su Zapadni Marin po
sle Ohlaenja; ranije, u starim danima, nije bila ni ta naroito, i tek joj je Kriza p
ru ila priliku, kao i mnogim drugim ljudima, da poka e od ega je, zapravo, sazdana.
Poo e nazad hodom, rame uz rame. Gospoa Raub ree: "Za koga su antibiotici? Nisu za te
be; izgleda mi savr eno zdrav."
"Moja mala devojica umire", odvrati on.
Nije traila rei na nekakva saoseanja; saoseajnih rei vi e nije ni bilo na svetu, nijedn
a nije preostala. Ona samo klimnu glavom. "Infektivni hepatitis?" upita. "Kakvu
vodu pijete? Da li je hlori ete? Ako ne..."
"Ne, kod nje su vi e kao neke streptokoke u grlu", ree on.
"uli smo sa satelita sino da neke firme za proizvodnju lekova opet rade u Nemakoj,
pa prema tome, ako bude sree, videemo opet nemake lekove na tr i tu, bar na Istonoj obal
i."
"Primate satelit?" On uzbueno nastavi: "Na radio je crk'o, a majstor je oti ao negde
dole, blizu ju nog San Franciska, gde poku ava da izle inari neke delove za fri idere.
Nee se vratiti verovatno jo mesec dana. Reci mi, ta on ita sad? Poslednji put kad sm
o ga uli, a to je bilo prokleto davno, itao je Paskalova Pisma iz provincije."
Gospoa Raub ree: "Dend erfild sada ita O ljudskoj porobljenosti."
"Zar to nije o onom tipu koji nije mog'o da se otrese jedne devojke koju je sreo
?" upita Eldon. "Mislim da sam zapamtio od kad je on to prvi put itao, pre nekoli
ko godina. Ona se sve iznova vraala u njegov ivot. Zar mu ga nije i upropastila, n
a kraju?"
"Ne znam; bojim se da mi nismo bili u mogunosti da slu amo to prvo itanje."
"Taj Dend erfild je zaista super disk-d okej", ree Eldon, "najbolji za koga sam ikad u
o ak i pre krize, mislim, nijednu njegovu emisiju ne propu tamo; u na oj vatrogasnoj
stanici okupi se svako vee oko dvesta ljudi. Mislim da bi neko od nas mogao popra
viti taj prokleti radio, ali na Odbor je odluio da ga ne diramo nego da ekamo dok n
am se majstor vrati. Ako se ikad vrati... Onaj prethodni je nestao na jednom tak
vom pohodu prikupljanja stvari iz ru evina."
Gospoa Raub ree: "Sada mo da va a zajednica uvia znaaj rezervne opreme, za koju ja veito
govorim da je bitna."
"Da li bismo... mogli poslati jednog izaslanika koji bi slu ao sa va om grupom, a on
da javljao nama?"
"Naravno", ree gospoa Raub. "Ali..."
"Nije to isto", saglasi se on. "Nije..." Odmahnu rukom. ta je to sa Dend erfildom,
koji sedi gore, iznad njih, u satelitu, i nadleti ih po jednom svaki dan? Veza s
a svetom... Dend erfild gleda odozgo i vidi sve. Vidi obnovu i izgradnju, sve prom
ene nabolje i nagore; hvata svaku emisiju odozdo, snima je i onda pu ta i drugima,
tako da se svet preko njega ujedinjuje.
U njegovoj svesti bio je prisutan taj dobro znani glas, sada ve toliko dugo nedos
tupan njihovoj dru tvenoj zajednici; mogao ga je dozvati u pamenje, uti one bogate,
niske tonove tihog smeha, pa one iskrenog obraanja, bliskosti... nikad nieg la nog.
Nije bilo parola, govorancija povodom etvrtog jula, nieg od onog to ih je uvalilo u
ovu situaciju gde su sada.

Jednom je uo kako Dend erfild govori: " elite li da znate pravi razlog to nisam bio u
ratu? Za to su se dobro pobrinuli da me ispale u kosmos samo malo pre izbijanja ra
ta? Znali su da ne bi bilo pametno dati pu ku meni... Jer bih ja ubio nekog oficir
a." Posle toga se tiho nasmejao, pretvarajui itavu stvar u alu; ali bilo je istina,
to to je rekao. Sve to je on njima rekao bilo je istina, ak i kad je bilo plasiran
o kao ala. Dend erfild nikad nije bio politiki pouzdan, a ipak je sada sedeo iznad n
jih i nadletao ih iz godine u godinu. I bio ovek kome su verovali.
Podignuta na jednoj strani grebena, kua Raubovih gledala je sa visine na itavu pok
rajinu Zapadni Marin, na povrtnjake i jarkove za navodnjavanje, ponegde kozu vez
anu konopcem, i naravno konje; stojei kod prozora dnevne sobe, Eldon Blejn vide i
spod sebe, blizu jedne seoske kue, velikog 'pererona' koga su sigurno koristili da
vue plug... kao i da vue neki automobil bez motora, drumom sve do pokrajine Sonom
e, kad doe vreme da se nabavlja roba.
Vide sada i jedna zapre na 'konjska' kola kako odmiu seoskim putem; ona bi sustigla
njega, da ga nije gospoa Raub pre toga prona la, i on bi se uskoro na ao u Petalumi.
Vide jo ni e na nizbrdicama gospou Raub kako okree pedale, u potrazi za antibioticima
za njega; na njegovo zaprepa enje, ostavila ga je samog u njenoj kui, tako da je bi
o slobodan da pokrade sve redom; on se sad okrete da razgleda ega sve tu ima. Sto
lice su tu bile, i knjige, u kuhinji, pa hrana, ak i boca vina, odea u svim ormani
ma - cunjao je po kui, u ivao u gledanju svega toga; izgledalo je maltene kao kue pr
e rata, osim to su, naravno, beskorisne elektrine sprave poizbacivane napolje, jo o
davno.
Kroz zadnje prozore kue on vide zeleni drveni bok velikog rezervoara za vodu. Rau
bovi, uvide on, imaju svoje zasebno snabdevanje vodom. Izie iz kue i vide potok, is
t, nezagaen.
Na potoku je vrebala nekakva skalamerija, ne to okruglo, pa na tokovima. Eldon je z
urio u to; bilo je to malo vozilo iz koga su se pru ali neki produ eci, koji su puni
li kofe vodom. U sredini toga sedeo je ovek bez ruku i nogu. Taj je klimao glavom
kao dirigent pred orkestrom, a ma inerija oko njega izvr avala je nareenja. To je fo
komelus, ovek-foka, uvide Eldon; utovaren je u svoj fokomobil, samohodna kolica s
a mehanikim hvataljkama koje slu e kao zamena za nedostajue ekstremitete. ta on to ra
di, krade vodu od Raubovih?
"'Ej", ree Eldon.
Fokomelus istog trena okrete glavu; njegove oi uzbunjeno i u agreno pogleda e Eldona,
a onda ne to tresnu Eldona u stomak - on se zatetura unazad, i onda, borei se da p
ovrati ravnote u, otkri da su mu ruke vrsto vezane uz telo. Nekakva iana mre a izletela
je iz fokomobila i vrsto se omotala oko njega. Fokomelusovo sredstvo samoodbrane
.
"K-ko si ti?" upita fokomelus, mucajui u svojoj podozrivoj radoznalosti. "Ne ivi u
ovom kraju; ne poznajem te."
"Ja sam iz Bolinasa", ree Eldon. Metalna mre a toliko ga je stegla, da je sa te koom h
vatao vazduh. "Ja sam majstor za naoare. Gospa Raub, ona mi ree da ekam ovde."
Sad mre a kao da popusti, donekle. "Ne mogu ni ta rizikovati", ree fokomelus. "Neu te
pustiti dok se D un Raub ne vrati." Kofe opet poe e da se zaranjaju u vodu; punile su
, metodino, jedan rezervoar privezan kai evima za fokomobil, sve dok iz njega ne poe
da se presipa.
"Ti ima pravo da to radi , a?" upita Eldon. "Da uzima vodu iz potoka Raubovih?"
"Imam pravo", ree fokomelus. "Ja dajem vi e nego to uzimam, svima ovde."
"Pusti me", ree Eldon. "Ja samo poku avam da dobavim lekove za moju curicu; ona umi
re."
"'Za moju curicu, ona umire'", ponovi fokomelus, opona ajui Eldonov glas iznenaujue t
ano. Zakotrlja se od potoka, bli e Eldonu. Vozilo je blistalo; svi delovi su izgled
ali novi i sjajni. Bila je to jedna od najbolje napravljenih mehanikih naprava ko
ju je Eldon Blejn ikada video.
"Pusti me", ree Eldon, "pa u ti dati naoare besplatno. Bilo koji par, od onih koje
imam."
"Moje oi su savr ene", ree fokomelus. "Sve moje je savr eno. Neki delovi nedostaju, al
i nisu mi ni potrebni; bolje dejstvujem bez njih. Sposoban sam da siem niz ovo br
do br e nego ti, na primer."
"Ko ti je napravio mobil?" upita Eldon. Sigurno se za sedam godina morao iskrzat

i i delimino pokvariti, kao i sve drugo.

"Ja", ree fokomelus.
"Kako mo e sam sebi praviti fokomobil? To je protivurenost."
"Nekad sam ja bio telom ukljuen u ice. Sad sam mozgom ukljuen u ice; i to sam, takoe,
postigao svojim radom. Ovde gore, u ovom kraju, ja sam majstor za popravke. Oni
stari ekstenzori koje mi je dr ava napravila pre rata - nisu valjali ni koliko me
snati produ eci koje ti ima ." Fokomelus naini grimasu. Imao je mr avo, rastegljivo lic
e, sa o trim nosem i izuzetno belim zubima, lice idealno ba za to oseanje koje je sa
d pokazivao Eldonu Blejnu.
"Dend erfild ka e da su majstori za popravke najdragoceniji ljudi na svetu", ree Eldo
n. "On je proglasio i Svetsku nedelju majstora za popravke, jednom kad smo mi sl
u ali, i nabrojao imena nekolicine naroito dobro poznatih takvih. Kako se ti zove ? M
o da je pomenuo i tebe."
"Hopi Harington", ree fokomelus. "Ali znam da nije pomenuo mene, jer ja se jo i sa
d dr im pomalo iza scene; jo nije do lo vreme da postanem svetski poznat, to u biti. Do
pu tam ovim me tanima da vide jedan mali deo mojih moi, ali od njih se oekuje da o tom
e ne priaju."
"Sigurno da nee priati", ree Eldon. "Da ne bi ostali bez tebe. Na majstor za popravk
e je oti ao, pre nekog vremena, i zaista nam gadno nedostaje. ta misli , da li bi ti
mogao preuzeti i oblast Bolinas, na neko vreme? Mogli bismo ti davati mnoge stva
ri zauzvrat. U vreme Krize, praktino niko nije uspeo da pree planinu i napadne nas
, tako da smo srazmerno nedirnuti."
"Silazio sam ja do Bolinasa", ree Hopi. "Proputovao sam, zapravo, sve okolne kraj
eve, bio sam ak do Sakramenta. Niko nije video ono to sam ja video; ja mogu preval
iti osamdeset kilometara dnevno u ovom mobilu." Njegovo mr avo lice se trznulo, on
da on zamuca: "U Bolinas se ja ne bih vraao, jer tamo ima morskih udovi ta, u okeanu
."
"Ko to ka e?" upita Eldon odlunim tonom. "To su samo praznoverice - reci mi ko je t
o rekao o na oj zajednici."
"Mislim da je rekao Dend erfild."
"Ne, on to nije mogao", ree Eldon. "U njega se mo e pouzdati, on ne bi irio takve koj
e tarije. Nisam ni u jednoj njegovoj emisiji nikad uo nijednu praznovericu. Mo da se
zezao; kladim se da se on samo alio, a ti to shvatio ozbiljno."
"Vodonine bombe probudile su okeanska udovi ta", ree Hopi, "iz njihovog dreme a u dubin
ama." Klimnuo je glavom, sasvim ozbiljan.
"Ti doi, pa vidi na u zajednicu", ree Eldon. "Kod nas vlada red, i napredni smo, mno
go vi e nego ijedan grad. ak je opet proradilo i na a ulina rasveta, etiri svetiljke, k
oje gore po jedan sat svake noi. Iznenauje me da jedan majstor za popravke, kao to
si ti, veruje u takve besmislice."
Fokomelus je izgledao kao da se pokajao. "Pa, ovek nikad ne mo e biti siguran", pro
mrmlja on. "Mo da ipak nisam od Dend erfilda to uo."
Ispod njih, na putu, jedan konj se kretao uzbrdo; klopot njegovih kopita sti e do
njih dvojice, i oni okrenu e glave na tu stranu. Dojaha jedan krupan, mesnat ovek,
crven u licu. Gledao ih je, i usmerio konja pravo ka njima. "Majstor za naoare!"
povika on. "Ti li si taj?"
"Jesam", ree Eldon. Konj je u ao na travom pokriveni, biv i parking Raubovih. "Ima li
antibiotike, gospodine?"
"Donee ih D un Raub", ree krupni, zadrigli ovek, i pote e uzde; konj stade. "Majstore n
aoara, da vidimo ta ima ti. Ja sam kratkovid, ali takoe imam akutni astigmatizam u l
evom oku; mo e li mi pomoi?" Poe prilaziti pe ice, ne skidajui pogled sa Eldona.
"Ni ta ne mogu, vezao me Hopi Harington", ree Eldon.
"Hopi, za ime Bo je", uzviknu krupni, zadrigli ovek uzbueno. "Pusti majstora za naoar
e da nae ne to za mene; mesecima ekam ovo, i ne nameravam ekati vi e."
"Va i, Leroje", ree Hopi mrzovoljno. I metalna mre a se, oko Eldona, odmota i otpuza
natrag po travi, do fokomelusa koji je ekao u sredini svog blistavog, slo enog mobi
la.
Dok je satelit preletao podruje ikaga, njegovi senzori, ra ireni kao krila, uhvati e s
laba ni, amaterski signal, i Volter Dend erfild zau, u slu alicama, slab, dalek, ispra nj
en glas odozdo. "...pa bismo zamolili da pusti 'Matildu koja igra valcer', mnogi
od nas je vole. Kao i 'Pesmu detlia'. I..." Amaterski radio postade neujan, zamenj

en u tanjem statike. Ovo svakako nije bilo emitovano laserom, pomisli Valter nadmen
o.
On progovori u mikrofon: "Pa, dobro, prijatelji, imamo ovde zahtev da pustim 'Ma
tildu koja igra valcer'." Pru iv i ruku, on pritisnu jedan prekida na kontrolama kret
anja trake. "Veliki bas-bariton Piter Doson - to je, takoe, ime jedne vrlo dobre v
rste skoa - nastupa u 'Matildu koja igra valcer'." Po pamenju, dobro uve banom, on n
ae odgovarajuu kasetu, koja je sledeeg trenutka ve bila u kasetofonu i vrtela se.
Dok je muzika svirala, Volt Dend erfild tra io je druge frekvencije na svojoj prijem
noj opremi, nadajui se da opet uhvati isti onaj amaterski signal. Umesto toga, nae
se ume an u razgovor prijemno-otpremnih stanica koje su pripadale dvema vojnim je
dinicama dole. Vojska je sprovodila neku policijsku akciju, negde u gornjem Ilin
oisu. Njihovo ustro avrljanje zainteresovalo ga je, pa ga je slu ao sve do kraja muz
ike.
"Mnogo sree vama, momci u uniformi", ree onda u mikrofon. "Pohvatajte te spaljivae
budla i blagosloveni budite svi." Tiho se nasmejao, jer ako je ikad ijedno ljuds
ko bie bilo bezbedno od osvete, to je bio on. Niko na Zemlji nije ga mogao dosegn
uti - est puta je ve poku ano, posle Krize, ali bez uspeha. "Pohvatajte rave momke...
ili bi mo da trebalo da ka em dobre momke. ujte, ko su dobri momci, u ovim vremenima
?" Njegovi prijemni ureaji uhvatili su, tokom poslednjih nekoliko nedelja, izvest
an broj albi na okrutnost vojske. "Da ja vama ne to ka em, drugari", ree on glatko. "P
ripazite se onih pu aka za veverice; to je sve." Poe loviti, po muzikoj biblioteci s
atelita, kasetu sa snimkom 'Pesme detlia'. "To ti je sve, brate", ree on, i pusti
tu pesmu.
Ispod njega je svet bio u tami, nona strana bila je okrenuta ka njemu; ipak je, v
e sad, video kako se rub dana pomalja na ivici planete. On e uskoro ui u dan, jo jed
nom. Takice svetlosti sijale su tu i tamo, kao rupice probu ene na povr ini planete,
koju je on ostavio pre sedam godina - ostavio iz sasvim drugog razloga, idui za s
asvim drugim naumom. Daleko plemenitijim.
Nije njegov satelit bio jedini koji se jo i sad okretao oko Zemlje, ali je bio je
dini sa ivim biem u sebi. Svi ostali astronauti koji su se zatekli u kosmosu davno
su poumirali. Nisu bili, kao on i Lidija, opremljeni i snabdeveni zalihama za d
eset godina ivota na drugoj planeti. On je bio srean: pored hrane, vode i vazduha,
imao je i milion kilometara audio i video traka, da se zabavlja. Sada ih je upo
trebljavao da zabavlja one ljude dole, ostatke civilizacije koja ga je lansirala
u svemir. Nije im uspelo da ga odgurnu do Marsa - na njihovu sreu. Iz tog neuspe
ha izvlae ivotno va ne dividende sve do danas.
"Huu-di huu-di huu", otpevucka Volt Dend erfild u mikrofon, koristei snagu radio-ot
premnika predvienog da nosi njegov glas sa daljine od nekoliko miliona, a ne samo
nekoliko stotina, kilometara. " ta sve mo e da se uradi sa programatorom iz stare v
e -ma ine namenjene i za su enje, proizvedene u RCA. Ova informacija nam sti e od jednog
majstora u oblasti eneve; hvala ti, Geor e ilpere - znam da e svako biti srean da uje
ovu dobrodo lu vest, kazanu tvojim sopstvenim glasom." Onda pusti traku sa snimkom
rei tog majstora za popravke; slu ae itavo podruje oko Velikih jezera u SAD, i znae, o
dsad, ilperov komadi znanja, i primenjivae ga odmah, mudro - u to ne treba sumnjati
. Svet gladuje za znanjem koje le i pozavlaeno u d epove na pojedinim mestima, znanje
m koje bi - bez Dend erfilda - bilo osueno da ostane na svome izvoru i nikud se, mo d
a nikada, ne pro iri.
Posle trake sa reima Georga ilpera, on pustu traku sa svojim itanjem knjige O ljuds
koj porobljenosti i ustade kruto sa sedi ta.
Brinuo ga je bol u prsima; pojavio se jednog dana, ispod grudne kosti, i Volter
sada po stoti put uze jedan od mikrofilmova sa medicinskim informacijama i poe pr
egledati poglavlja o srcu. Da li zbog ovog oboljenja nastaje oseaj kao da me neko
pritiska bridom ake u prsa i istiskuje dah iz mene? - zapita se. Pritiska celom
svojom te inom? Ali te ko je prisetiti se, pre svega, kakav je oseaj bila 'te ina'. Ili
takvo oboljenje samo pee... a u tom sluaju, kad pee? Pre ili posle jela?
Pro le nedelje uspostavio je vezu sa jednom bolnicom u Tokiju, opisao svoje simpto
me. Tamo nji lekari nisu bili sigurni ta da mu ka u. Ono to je tebi potrebno, reko e, je
ste elektrokardiogram, ali kako bi on mogao izvesti takav pregled samoga sebe ta
mo gore? Kako bi uop te iko, igde, mogao uzeti neiji EKG? Japanski doktori sad su iv
eli u pro losti, ili se u Japanu dogodilo mnogo vee vaskrsenje starog nego to je Vol

ter, ili iko, znao.

Neverovatno je, pomisli on najednom, da sam pre iveo tako dugo. Ali nije imao osean
je da je dugo; njegov oseaj za vreme nije vi e bio ispravan. Osim toga, bio je veom
a zauzet; u ovom trenutku, est njegovih kasetofona bilo je spremno da snima event
ualne poruke sa est esto kori enih frekvencija, a pre nego to se zavr i snimak njegovog
tanja iz romana Vilijema Somerseta Moma iz 1915, on e morati da proveri da li je
i ta snimljeno na svih est. Moglo bi biti ni ta, ili bi moglo biti vi e sati znaajnog go
vora. Nikad se ne zna. Da sam samo, pomisli on, mogao da primenim ubrzane transm
isije... ali odgovarajui dekoderi vi e ne postoje kod onih dole. Nekoliko sati prie
mo e se sa eti u nekoliko sekundi; onda bi on mogao dati svakoj oblasti na svetu, do
k je nadlee, potpun izve taj o svemu. Ovako je prinuen da im daje samo po malu koliin
u informacija, i da se esto ponavlja. Ponekad je potrebno vi e meseci da im proita s
amo jedan roman, na ovaj nain.
Ali je bar uspeo da snizi frekvenciju na kojoj radi oda ilja njegovog satelita na o
nu talasnu du inu koju narod, dole, mo e primati na svojim kunim radio-aparatima. To
je bilo njegovo glavno dostignue; ono koje ga je, samo po sebi, uinilo onim to sada
jeste.
Poglavlje iz Momove knjige se zavr i, automatski se premota i poe iz poetka; sad e zu
jati za sledeu oblast koja nailazi ispod satelita. Volt Dend erfild nije obratio pa n
ju na to. Nastavio se baviti medicinskim enciklopedijskim mikrofilmovima. Mislim
da su to samo grevi pilorinog ventila, ree on sebi. Kad bih imao fenobarbital, ovd
e... ali potro ili smo ga do poslednje trunice jo pre nekoliko godina. Njegova ena je
, u svojoj poslednjoj velikoj samoubilakoj poti tenosti, popila sav fenobarbital a onda se, ipak, ubila. Povod koji ju je gurnuo u tu poti tenost bila je, ba udno, p
ropast sovjetske svemirske stanice; jer je Lidija sve do tog trenutka verovala d
a e svi astronauti biti pokupljeni i vraeni bezbedno na povr inu. Najednom, sovjetsk
a stanica je zautala. Rusi su svi pomrli od gladi, svih desetoro, ali to niko nij
e predvideo, jer su sve do poslednjih nekoliko sati nastavljali, strogo se dr ei sv
ojih du nosti, da priaju o naunim temama.
"Huu-di huu-di huu", ree Dend erfild sebi, itajui o pilorinom ventilu i njegovim grevim
a. "Narode", promrmlja on. "Imam ovaj sme an bol koji je nastao zato to se suvi e oda
jem u ivanjima... Treba mi olak anje u etiri pravca, zar ne?" Onda ukljui mikrofon, za
ustaviv i time kretanje trake sa snimkom. "Pamtite li one stare oglase?" upita on
zamraenu, nevidljivu publiku dole. "Pre rata - ekaj da vidimo, kako su ono glasili
? 'Da li sada pravite vi e H-bombi ali vam to manje prija?'" Nasmejao se tiho. "Da
li vas je termonuklearni rat deprimirao? Halo, Njujork, ujete li me ve? elim da sv
i vi koji ste u doma aju mog glasa, svih vas ezdeset petoro, sad brzo kresnete po j
ednu ibicu, tako da se ja uverim da ste tu."
U njegove slu alice dopre sna an signal. "Dend erfilde, ovde Luka kapetanija luke Njujo
rk; mo e li nam rei bilo ta o vremenskim prilikama?"
"Oh, da", ree Dend erfild, "dolazi nam stvarno lepo vreme. Mo ete zaploviti po moru,
tim va im amcima, i fakati radioaktivne ribe; nema brige."
Doe drugi glas, slabiji. "Gospodine Dend erfilde, da li biste, molim Vas, ikako mog
li pustiti neku od operskih arija koje imate? Naroito bismo cenili 'Tvoja ruica je
smrznuta' iz La Boem."
"Ja to iz Boema mogu, bre, da otpevam", ree Dend erfild. Pru i ruku ka toj traci, ist
ovremeno pevu ei, u imitaciji tenora, u mikrofon.
im se vratio u Bolinas te noi, Eldon Blejm dade prvu koliinu antibiotika detetu, a
onda brzo odvue enu u stranu. "uj, imaju vrhunskog majstora za popravke gore u Zapa
dnom Marinu, ali su o njemu utali sve dosad, a to je samo trideset kilometara oda
vde. Mislim da bi trebalo da po aljemo jednu delegaciju tamo, da ga kidnapuje i do
vede ovamo." Dodade: "Tip je foka, ali da vidi samo kakav je mobil napravio za se
be; nijedan od na ih dosada njih majstora ne bi mogao ni upola tako." Ponovo obukav i
vunenu jaknu, on poe ka vratima njihove sobe. "Zatra iu od Odbora da glasa o tome."
"Ali na a objava protiv doseljavanja svih udnih", bunila se Patricija. "Osim toga,
gospoa Valas je predsednica Odbora ovog meseca; zna njene stavove, ona nikad ne bi
dopustila da se jo neka foka dovue i nastani ovde. Mislim, imamo ih etiri, i ona s
e stalno buni i zbog njih etiri."
"Ta objava se odnosi samo na one udnovate ljude koji bi mogli postati finansijski
teret za na u zajednicu", ree Eldon. "Pa, ja valjda znam o tome; uestvovao sam u nj

enom pisanju. Skoko Harington nije teret; on je izvor prihoda - objava se ne odno
si na njega, i ja u se usprotiviti gospoi Valas i boriti se za ovo. Znam da mogu d
obiti zvaninu dozvolu Odbora; a razradio sam i kako da epamo Hopija. Pozvali su nas
da doemo u njihov kraj i slu amo satelit; va i, to hoemo; ali ne samo to. Slu aemo Dend e
filda, ali dok su oni time zauzeti, mi emo zgrabiti Hopija. Onesposobimo njegov f
okomobil i dovuemo ga ovamo. Oni nee imati pojma ta se desilo. Ko ume, njemu dve, n
eka plae ko ne. titie nas na a policija."
Patricija ree: "Pla im se ja tih foka. Imaju neobine moi, ne prirodne; to svako zna.
On je verovatno napravio taj svoj mobil pomou magije."
Eldon Blejn se podrugljivo nasmeja i ree: "Pa, utoliko bolje. Mo da nam ba to treba:
bacanje ini, jedan arobnjak u na oj zajednici. Glasam ba za to."
"Idem da vidim kako je Gven", ree Patricija, polazei ka drugom delu sobe, pregraene
zastorom od krpa. Iza tog zastora, na le aju, bilo je njihovo dete. "Ja s tim neu
da imam nikakve veze; mislim da je to grozno, to to si preduzeo."
Eldon Blejn iskorai iz njihove sobe, u tamu noi. Sledeeg trenutka ve je odmicao dugi
m koracima ka kui Valasovih.
Dok su graani oblasti Zapadni Marin jedan po jedan ulazili u dvoranu Foresterovih
i zauzimali svoja mesta, D un Raub je pode avala kondenzator promenljivog kapacitet
a na njihovom dvanaestvoltnom automobilskom radio-aparatu. Primetila je da se Ho
pi Harington ni ovog puta nije pojavio da slu a satelit. Kako je ono rekao? Ne vol
im slu ati bolesnike. udnovata izjava, pomisli ona.
Iz zvunika radio-aparata zau se prvo statika, a zatim prvi, slabi signali sa satel
ita. Jo nekoliko minuta, i oni e poeti da primaju ton jasno... osim ako akumulator
sa 'mokrim' elijama, iz koga se ovaj aparat napaja, odlui opet da zaka e, kao to je,
mada samo nakratko, uinio pre nekoliko dana.
Redovi ljudi koji su sedeli pomno su slu ali Dend erfildove rei, prve koje su te noi u
spele da se probiju kroz um statike: "...epidemija tifusa, od one vrste koja se p
renosi preko va iju, ka u da se iri u dr avi Va ington, sve do kanadske granice", govorio
je Dend erfild. "Zato se klonite tog prostora, prijatelji moji. Ako je taj izve taj
istinit, onda je to zaista vrlo rav znak. Imamo i raport iz Portlanda, u dr avi Or
egon, kudikamo veseliji. Stigla su dva broda sa Orijenta. To su dobrodo le vesti,
zar ne? Dva velika teretnjaka, do vrha nakrcana proizvodima iz malih fabrika u J
apanu i Kini, ako je tano to to sam uo."
Nastade uzbueno kome anje u dvorani punoj ljudi.
"Evo jedne vesti za domainstvo, od jedne savetnice za pitanja ishrane, na Havajim
a", ree Dend erfild, ali njegov glas popusti; ljudi zau e opet samo kranje statika. D un
Raub pojaa zvuk, ali uzalud. Razoaranje se jasno pokaza na svim licima u dvorani.
Da je Hopi ovde, pomisli ona, mogao bi da uhvati tanu talasnu du inu, znatno bolje
nego ja. Nervozna, ona pogleda mu a, oekujui od njega podr ku.
"Vremenske prilike", ree on sa svoga mesta u prvom redu stolica. "Moraemo naprosto
biti strpljivi."
Ali nekoliko ljudi je zurilo u nju neprijateljski, kao da je njena krivica to to
se satelit vi e ne uje dobro. Ona naini gest bespomonosti.
Otvori e se vrata dvorane Foresterovih, i troje ljudi ue, nezgrapnim kretnjama. Dvo
jica njoj nepoznatih, i onaj majstor za naoare. Cela dvorana se okrete da ih gled
a. Oni poe e tragati za mestima za sedenje. Jasno se videlo da se oseaju nelagodno.
"Ko ste vi, momci?" upita im gospodin Spaulding, rukovalac jednog ambara punog h
rane. "Da li je iko rekao da mo ete ui?"
D un Raub ree: "Ja sam pozvala ovu delegaciju iz Bolinasa da doputuju i slu aju sa na
ma; njihov radio ne radi."
"
", ree nekoliko ljudi, jer se glas sa satelita opet uo.
"...ni tako", govorio je Dend erfild. "Bol oseam uglavnom posle spavanja i pre jela
. Prestaje dok jedem, zbog ega podozrevam da je mo da ir u elucu, a ne srano oboljenje
. Dakle, ako me slu a ijedan doktor, i ako ima pristup do oda iljaa, mo da bi me mogao
zovnuti i rei mi svoje mi ljenje. A ja njima mogu dati dodatne informacije, ako e im
to pomoi."
Silno iznenaena, D un Raub je slu ala kako ovek na satelitu opisuje, sve podrobnije, s
voj zdravstveni problem. Da li je Hopi mislio na to? - upita se ona. Dend erfild p
ostao uobra eni bolesnik, a to nije primetio niko osim Hopija, ija su ula posebno o tr
a. Ona zadrhta. Jadan taj ovek gore, uklet da za vena vremena kru i i kru i oko Zemlje

, sve dok na kraju ne ostane, kao Rusi, bez hrane ili vazduha, i umre.
A ta emo onda? - upita se ona. Kako emo... bez njega?
8.
Orajon Straud, predsednik kolskog odbora pokrajine Zapadni Marin, pojaa petrolejsk
i fenjer marke 'Koulmen' i dobi dreavu belu svetlost, tako da je kolska prostorija
u kojoj su sedeli sad bila valjano osvetljena. Tako je sve etvoro lanova Odbora m
oglo jasno videti novog nastavnika.
"Ja u mu postaviti nekoliko pitanja", ree Straud ostalima. "Ali prvo: ovo je gospo
din Barns, koji dolazi iz Oregona. On mi ka e da je strunjak za nauku i za prirodne
izvore hrane. Je li tako, gospodine Barns?"
Novi nastavnik, ovek niskog rasta i mladalakog izgleda, odeven u ko ulju svetlosmee b
oje i radne pantalone, nervozno proisti grlo i ree: "Da, ja se razumem u hemikalij
e, i u biljke i ivotinje, a naroito dobro poznajem sve to se mo e nai za jelo u umama,
kao to su razni sitni plodovi i peurke."
"Mi smo u poslednje vreme imali lo u sreu sa peurkama", ree gospoa Tolmen, postarija d
ama koja je bila lan ovog istog kolskog odbora i u vremenima pre Krize. "Zato smo
skloni da ih ne diramo; izgubili smo nekoliko ljudi koji su bili ili suvi e alavi,
ili neoprezni, ili naprosto neuki."
Straud ree: "Ali gospodin Barns, ovde prisutan, nije neuk. On je i ao na univerzite
t u Dejvisu, gde su ga nauili kako razlikovati dobre od otrovnih peuraka. On ne na
gaa, niti glumi znanje; je li tako, gospodine Barns?" Pogleda novog nastavnika, oe
kujui potvrdu.
"Postoje vrste koje su za jelo i kod kojih je nemogue pogre iti", ree gospodin Barns
, klimajui glavom. "Pogledao sam malo ume i livade u va em kraju, i video sam neke l
epe primerke; mo ete dopuniti svoju ishranu, a ne dovesti sebe ni u kakvu opasnost
. Znam ak i njihove latinske nazive."
lanovi odbor poe e se pomicati i mrmljati ne to izmeu sebe. Ovo je ostavilo utisak na n
jih, uvide Straud, ovo sa latinskim nazivima.
"Za to si oti ao iz Oregona?" upita, sa grubom otvoreno u, D ord Keler, direktor gimnazije
.
Novi nastavnik se suoi s njim i ree: "Politika."
"Tvoja ili njihova?"
"Njihova", ree Barns. "Ja se ne bavim politikom uop te. Ja pouavam decu kako da napr
ave mastilo ili sapun, i kako da odseku rep jagnjetu ak i ako je ve prilino poraslo
, ovca maltene. Osim toga, imam knjige koje su moje vlasni tvo." Podi e jednu knjigu
sa gomilice koja je le ala pored njega, i pokaza Odboru u kako dobrom su stanju.
"Rei u vam i ne to drugo: vi, ovde, u ovom delu Kalifornije, imate mogunosti za proiz
vodnju hartije. Da li ste to znali?"
Gospoa Tolman ree: "Znali smo mi to, gospodine Barns, ali ne znamo tano kako. To je
ne to u vezi sa korom drveta, je li tako?"
Na licu novog nastavnika pojavi se izraz tajanstvenosti, prikrivanja. Straud je
znao da je gospoa Tolman pogodila, ali da nastavnik nee da joj oda tajnu; eli da za
dr i znanje samo za sebe, zato to ga lanovi ovog Odbora jo nisu anga ovali. Njegovo zna
nje jo ne mo e biti njima dostupno - on ne daje ni ta besplatno. A to je, dakako, u r
edu: Straud je prihvatao to naelo i po tovao Barnsa zbog toga. Samo budala daje ne to
za ni ta.
Prvi put progovori najnoviji lan Odbora, gospoica Kostigan. "I ja... pone to znam o
peurkama, gospodine Barns. Koji je prvi znak koji tra imo da bismo se uverili da ni
je ona smrtonosna amanita?" Motrila je pomno na novog nastavnika, oigledno re ena d
a ga 'prikuca' pomou konkretnih injenica.
"a ica smrti", odgovori gospodin Barns. "Takozvana volva, u podno ju stabla gljive. A
manite je imaju, veina drugih vrsta je nema. I univerzalni veo. Osim toga, smrton
osna amanita naje e ima bele spore... i bele krge, to jest lamele, naravno." Osmehnuo
se gospoici Kostigan, koja mu uzvrati osmehom.
Gospoa Tolman je za to vreme pregledala gomilicu knjiga koju je novi nastavnik do
neo. "Vidim da ima Psiholo ke tipove Karla Gustava Junga. Da li je psihiologija jed
na od tvojih nauka? Ba bi zgodno bilo dobiti nastavnika koji ume da prepozna jest
ive peurke, a takoe je autoritet za Frojda i Junga."
"To su beskorisne stvari", ree Straud razdra ljivo. "Nama treba upotrebljiva nauka,
a ne akademske prazne priancije." Imao je oseaj da je on, lino, izdan; gospodin Ba

rns mu nije rekao ni ta o ovoj stvari, o svom zanimanju za teoretisanje. "Psiholog

ija nam nee iskopati nijednu septiku jamu."
"Mislim da smo spremni da glasamo o gospodinu Barnsu", ree gospoica Kostigan. " to s
e mene tie, ja sam za to da ga primimo, bar na privremeni rad. Ima li iko drugaije
mi ljenje?"
Gospoa Tolmen ree gospodinu Barnsu: "Mi smo ubili na eg ranijeg nastavnika, zna . Zato
nam treba drugi. Zato smo i poslali gospodina Strauda da tra i po celoj Obali, go
re i dole, sve dok tebe nije prona ao."
Sa drvenim izrazom lica, gospodin Barns klimnu glavom. "Znam. To me ne odbija."
"Zvao se gospodin Austurijas i bio je takoe veliki majstor za peurke", ree gospoa To
lman, "mada ih je sakupljao samo za sebe, i jeo ih sam. Nije nas nauio niemu o nji
ma, iz razloga koje smo mi cenili; nismo zato odluili da ga ubijemo. Ubili smo ga
zato to nas je lagao. Vidi , njegov pravi razlog za dolazak ovamo nije bio ni u ka
kvoj vezi sa dr anjem nastave. On je tra io nekog oveka, po imenu D ek Tri, za koga se
ispostavilo da ivi u ovoj oblasti. Na a gospoa Keler, cenjena lanica ove zajednice i e
na ovde prisutnog D ord a Kelera, koji je direktor na e gimnazije, dobra je prijatelji
ca gospodina D eka Trija, pa nam je donela vest o toj situaciji, a mi smo onda stu
pili u dejstvo, naravno sasvim legalno i zvanino, kroz na eg efa policije, gospodina
Erla Kolviga."
"A, tako", ree kameno Barns, koji je slu ao ne prekidajui je.
Orajon Straud uze re. "Porota koja ga je osudila i izvr ila presudu sastojala se od
mene, zatim Kasa Stouna koji je najvei zemljoposednik u Zapadnom Marinu, gospoe T
olman i gospoe D un Raub. Ka em da smo mi izvr ili presudu, ali, naravno, sam in - pucan
je; kad je do lo do pucanja - izvr io je Erl. To je Erlov posao, kad god porota Zapa
dnog Marina donese presudu." On odmeri novog nastavnika pogledom.
"To sve zvui, meni", ree gospodin Barns, "veoma formalno i zakonito. Tano ono to bi
mene zanimalo. I..." on se osmehnu svima njima. "Ja u moje znanje o peurkama delit
i sa vama; neu ga zadr avati za sebe, kao to je inio va pokojni gospodin Austurijas."
Svi zaklima e glavama; cenili su ovo. Napetost u sobi popusti, ljudi poe e mrmljati i
zmeu sebe. Zatim je pripaljena jedna cigareta; jedna od Endru Gilovih specijal-de
luks 'Zlatnih etiketa'; njen miris, dobar i bogat, doplovi do svih njih, razvese
li ih, pomo e im da budu vi e prijateljski raspolo eni prema novom nastavniku i jedni
prema drugima.
Videi cigaretu, gospodin Barns dobi udan izraz lica i ree rapavim glasom: "Vi ovde
gore imate duvan? Posle sedam godina?" Videlo se da ne mo e u tako ne to da poveruje
.
Sme kajui se zabavljeno, gospoa Tolman ree: "Nemamo mi duvana nimalo, gospon Barns, j
er, naravno, nema ga niko. Ali imamo majstora za cigarete. On pravi ove specijal
-deluks 'Zlatne etikete' za nas, od izvesnih odabranih, godinama su enih biljnih m
aterijala. To su uglavnom trave i neke vrste povra; a tano koje, to ostaje - i pra
vedno je da ostane - njegova lina tajna."
"Po to su?" upita gospodin Barns.
"U budl-novcu dr ave Kalifornije", ree Orajon Straud, "oko sto dolara komad. U pred
ratnim srebrnjacima, deset centi komad."
"Imam deset centi", ree gospodin Barns, posegav i drhtavom rukom u d ep kaputa. Posle
kraeg traganja po d epu, podi e novi i pru i ga prema pu au, a to je bio gospodin D ord
koji se zavalio u stolicu i prekrstio noge da mu bude udobnije.
" ao mi je", ree D ord , "ne prodajem. Trebalo bi da se obrati pravo gospodinu Gilu; mo e
a nai preko dana u njegovoj radnji. Ona je ovde, na stanici Point Rejz, ali on se
, naravno, kree po celoj pokrajini; ima kombi-bus marke 'Folksvagen' sa konjskom
vuom."
"Imau to u vidu", ree gospodin Barns i vrati desetoparac u d ep, veoma pa ljivo.
"Namerava li da se ukrca na feribot?" upita ouklendski inovnik. "Ako ne, eleo bih da
skloni kola, jer si stao nasred kapije."
"Sigurno", ree Stjuart Mak Koni. Ue opet u automobil i vinu uzdama; podstaknut ovim,
njegov konj, Edvard Princ od Velsa, poe vui kola, pontijak iz 1975, sada bez motor
a. Kola proo e kroz kapiju i izio e na gat.
Plav, pro aran jakim talasima, Zaliv se prostirao na obe strane od njega. Stjuart
je gledao kroz vetrobran i video kako se jedan galeb ustremio nadole i zgrabio n
e to jestivo sa jednog stuba. Pecario ki najloni, opru eni u vodu... Ljudi su lovili s

ebi veeru. Neki od njih nosili su ostatke vojnih uniformi. Veterani; mo da oni stan
uju ispod ovog gata. Stjuart potera kola dalje.
Kad bi samo imao dovoljno para da telefonira u San Francisko. Ali podvodni kabl
je opet bio u kvaru, a veza bi se morala produ avati i produ avati, sve do San Hozea
pa onda du poluostrva; dok bi poziv stigao u San Francisko, tro ak bi se, za Stjua
rta, popeo na pet dolara u srebrnom novcu. To, dakle, ne dolazi u obzir, osim ak
o je neko bogata ; Stjuart e morati da eka dva sata na polazak feribota... a mo e li s
ebi dozvoliti toliko ekanje?
Hitao je da se doepa neeg va nog.
uo je priu da je pronaen sovjetski voeni projektil, ogroman, neeksplodiran; le ao je z
ariven u zemlju blizu Belmonta, pa ga je neki farmer otkrio za vreme oranja i sa
d ga je prodavao kao zasebne delie, po ceni od jedan cent za deo - pa ti biraj ko
je delove hoe . A delova je bilo na hiljade, naroito u sistemu za samonavoenje. Stjua
rtu je, za posao kojim se bavio, bilo potrebno mnogo takvih delova. Ali i mnogim
drugim ljudima. Zato je moralo ii po naelu: ko prvi doe, prvi uslu en. Ako se on ne
prebaci preko Zaliva i ne stigne u Belmont u najskorije vreme, bie prekasno - nee
preostati nimalo elektronskih komponenti za njega i njegov posao.
Prodavao je (a drugi ovek je proizvodio) male elektronske klopke za ivotinje. tetoin
e su pro le kroz izvesne mutacije, pa su sad umele izbei ili onesposobiti obine, pas
ivne klopke, ak i one najslo enije. Make su se naroito mnogo izmenile, ali je gospodi
n Hardi proizvodio izvanredne zamke za lov na njih, bolje ak i od njegovih 'pacol
ovki' i 'kucolovki'.
Neki ljudi su zastupali teoriju da su make u ovim posleratnim godinama razvile sv
oj govor, maji jezik. Nou se moglo slu ati kako mjauu jedna drugoj u pomrini, ali to s
u sad bili nizovi skraenih, brzih zvukova, dosta grubih, ni nalik na nekada nje ote
gnute. tavi e, make su se udru ivale u male opore i - bar je ta vest bila dobro provere
na - uvale hranu za budue dane. Upravo te njihove zalihe, pametno slo ene i sakriven
e, uzbunile su ljude, mnogo vi e nego novi zvuci. U svakom sluaju, sada su i make, k
ao i pacovi i psi, bile opasne. Mogle su da ubiju i pojedu malo dete kad god im
se prohte - tako se, bar, prialo. Zato su ljudi, naravno, kad god su ikako mogli,
hvatali i pro dirali njih, da im se osvete. Za naroitu poslasticu smatran je pas p
unjen pirinem; male lokalne novine koje su u Berkliju izlazile jednom nedeljno, b
erklijski 'Tribjun', donosile su recepte za pseu supu, pseu orbu, ak i psei puding.
Pomisao na psei puding navede Stjuarta da shvati koliko je, zapravo, gladan. inilo
mu se da je neprestano bio gladan jo od trenutka kad je prva bomba pala; njegov
poslednji stvarno dovoljan obrok bio je onaj ruak u 'Fredovoj finoj hrani' onog d
ana kad je naleteo na foku i bio svedok fokine prevarantske glume o 'vizijama'.
Iznenada se zapita: gde li je fokica mali, sad? Godinama nije pomislio na njega.
Danas, naravno, esto mo e videti fokomeluse, i gotovo svaki vozi svoj fokomobil, ba k
ao Hopi onda: foka sedi tano u sredi tu, svaki u svom malom svetu, kao bezruki i be
znogi bog. Prizor Stjuartu i sad odvratan, ali, koliko je drugih odvratnih prizo
ra u ovim vremenima... ovo je samo jedan od takvih, svakako ne najgori. Najgori
je, zakljui on, kad vidi simbiotike kako se vuku ulicama: nekoliko ljudskih bia sas
tavljenih pojedinim delovima svoje anatomije u nerazdvojnu celinu, tako da su im
neki organi zajedniki. Ne to kao blutgeldovska razrada starih sijamskih blizanaca.
.. ali ne samo po dva ljudska bia spojena, nego ponekad i po tri, ili vi e. Stjuart
je viao ak i simbiotike skrpljene od est ljudi. Te fuzije nisu nastajale u materic
i, nego ubrzo posle poroaja. Na taj nain su spasavani ivoti onih beba koje su roene
nepotpune, bez pojedinih vitalnih organa. Tako jedan pankreas sad slu i grupi ljud
i... Trijumf biologije. Ali po Stjuartovom mi ljenju, nepotpune bebe trebalo je na
prosto ostavljati da umru.
Na vodama Zaliva, desno od Stjuarta, jedan beznogi veteran zaveslao je, na jedno
m splaviu, prema nekoj gromadi otpada koja je, nesumnjivo, bila potopljeni brod.
Na toj masi koja je virila iz vode videlo se nekoliko najlona od udica; vlasni tvo
veteranovo, svakako. On je dolazio da proveri da li se ne to upecalo. Gledajui kak
o splav plovi, Stjuart se zapita da li bi mogao tako stii i do druge obale, do Sa
n Franciska. On mo e ponuditi ovom oveku pedeset centi za vo nju u jednom smeru; za to
ne? Izie iz kola i doe do ivice gata.
"'Ej!" povika silovito. "Doi ovamo." Iz d epa izvue novi i baci ga na gat; veteran vid
e paricu, zau njen zvuk. Najednom obrte splavi i zavesla brzo natrag. Upinjao se d

a postigne veu brzinu; niz njegovo lice pocure znoj. Onda di e ka Stjuartu iroko isc
ereno lice, a na jedno uho prisloni aku savijenu u levak.
"Ribu?" doviknu. "Danas nemam jo nijednu, ali mo da e biti kasnije. Ili bi hteo mo da
jednu malu ajkulu? Jemim da je bezbedna." Podi e Gajgerov broja, sav olupan, koji mu
je bio vezan konopcem oko pojasa - za sluaj da padne sa splava ili da mu ga neko
poku a ukrasti, uvide Stjuart.
"Ne", ree Stjuart i unu pokraj vode. "Hou da stignem preko puta, u San Francisko; pl
aam dva'es pet centi za vo nju u jednom smeru."
"Al' ja bi' mor'o da ostavim udice da bi to uradio", ree veteran, iji je osmeh pos
tupno nestajao. "Znai, mor'o bi' da ih sve pokupim sad, inae bi ih neko pokrao dok
ja nisam tu."
"Trideset pet centi", ree Stjuart.
Na kraju su se pogodili na etrdeset centi. Stjuart je sastavio i katancem uvrstio
dve noge Edvardu Princu od Velsa, da ga niko ne bi mogao ukrasti. Uskoro se na ao
na povr ini zaliva, na veteranovom splavu koji se ljulju kao i odmicao ka San Franci
sku. Veteran je veslao.
"ime se ti bavi ?" upita veteran. "Nisi poreznik, a?" Pogleda ga smireno.
"Nee", ree Stjuart. "Ja sam majstor za male klopke."
"Zna li ti, prijatelju moj", ree veteran, "ja imam kunog ljubimca, pacova, koji ivi
ispod gata sa mnom? Pametan je; ume da svira na frulicu. Nije nikakva varka, ist
ina je. Izradio sam malu drvenu frulu, i on svira na nju, kroz nos... To je prak
tino isto kao ona azijatska nosna frula koju imaju u Indiji. Naime, imao sam ga,
ali je prega en. Video sam taj dogaaj od poetka; nisam mogao stii do moga takora, ni ta
nisam mogao. Potrao je preko gata da ne to uzme, mo da neko pare krpe... On ima krevet
ac, koji sam mu ja napravio, ali mu je veito hladno - bilo mu je - zato to, kad su
mutirali, ta njegova sorta, izgubili su krzno."
"Viao sam takve", ree Stjuart, razmi ljajui kako ve to ti elavi smei pacovi izbegavaju s
e mi olovke pa ak i Hardijeve elektronske. "Zaista verujem u to to ka e ", ree on. "Pozna
jem pacove prilino dobro. Ali oni nisu ni ta u poreenju sa onim malim prugastim sivi
m i smeim makama... Kladim se da ovaj tvoj nije umeo sam da napravi frulicu, mor'o
si ti da je pravi ."
"Istina je", ree veteran. "Ali on je bio umetnik. Trebalo je da ga uje kako svira;
imao sam obiaj da okupim gomilu ljudi uvee, kad zavr imo pecanje. Poku avao sam ga naui
ti da svira Bahovu stvar Chaconne u D."
"Jednom sam ja uhvatio jednu takvu prugastu maketinu", ree Stjuart, "i uvao je mese
c dana, dok nije pobegla. Umela je da pravi mala oru ja sa iljatim vrhovima, od pok
lopaca konzervi. Savijala ih je, ili tako ne to; nikad nisam video kako to radi, a
li mnogo gadne bodlje su to bile."
Veteran, veslajui, ree: "Kako je ovih dana ju no od San Franciska? Ja ne mogu na kop
no." Pokaza prstom ka donjem delu tela. "Ostajem uvek na splavu. Na njemu imam j
edna vratanca na dole, ka vodi, kad moram da idem u WC. Ono to je meni potrebno,
jeste da naem nekog mrtvog foku jednog dana i uzmem njegova kola. To se zove foko
mobil."
"Ja sam poznavao prvog foku", ree Stjuart, "pre rata. Bio je super-super; umeo je
da popravi sve." On pripali cigaretu od imitacije duvana; veteran se sa e njom zab
lenu u nju. "Ju no od San Franciska sada su ti samo farme. Niko tamo nije obnovio
ni ta gradsko, a inae su bile uglavnom one monta ne kuice, tako da nije ostao gotovo n
ijedan pristojan podrum. Gaji se gra ak, kukuruz i pasulj, tamo dole. A ja sam se
zaputio da vidim jednu veliku raketu, koju je neki seljak na 'o; trebaju mi releji
, cevi i drugi elektronski delovi za klopke koje izrauje gospodin Hardi." On zast
ade. "Treba da ima jednu Hardijevu klopku."
" ta e mi? ivim od ribe, a pacove nemam razloga da mrzim? Meni se sviaju."
"Ma, sviaju se i meni", ree Stjuart, "ali mora biti praktian; mo da malo gledati i u b
udunost. Jednog dana mogu Ameriku preuzeti pacovi u svoje ruke, ako ne budemo bud
ni. Na je dug prema ovoj zemlji - pacove da hvatamo i ubijamo, naroito one mudrije
meu njima koji bi mogli imati uroene sposobnosti voe."
Veteran ga pogleda ljutito. "To ti ka e samo da bi prodao."
"Ne, iskreno."
"To je ono to ja zameram prodavcima: veruju u svoje la i. Zna , da je najvi e to bi paco
vi mogli ikad postii, makar i kroz milion godina evolucije, da budu mo da korisna p

osluga ljudskim biima. Da budu kuriri mo da ili da obavljaju sitne fizike poslove. A
li opasni..." On odmahnu glavom. "Po kojoj ceni dajete te va e pacolovke?"
"Deset srebrnih dolara za jednu. Ne primamo dr avne budl-pare; gospodin Hardi je s
tar ovek, a ti zna kakvi su stari ljudi, on ne smatra budl za pravi novac." Stjuar
t se nasmeja.
"Ja da ti ispriam kako sam jednom video da je pacov uinio pravi herojski podvig",
poe veteran, ali mu Stjuart upade u re.
"Imam svoja uverenja", ree Stjuart. "Ne vredi da se raspravljamo o njima."
Onda su utali. Stjuart je u ivao u prizoru Zaliva koji se irio na sve strane oko nje
ga; veteran je veslao. Dan je bio lep, i dok su se ljulju kali sve bli e San Francis
ku, Stjuart je razmi ljao o elektronskim delovima koje e mo da, kad se bude vraao, don
eti gospodinu Hardiju i fabrici na aveniji San Pablo, nedaleko od ru evina koje su
nekada bile zapadni kraj Kalifornijskog univerziteta.
"Koja je to vrsta cigarete?" upita veteran uskoro.
"Ova?" Stjuart osmotri pikavac; jo malo pa e ga ugasiti i staviti u metalnu kutiju
koju ima u d epu. Puna je pikavaca; njih e otvoriti i preraditi u nove cigarete, T
om Frandi, mesni majstor za cigarete u Ju nom Berkliju. "Ova je", ree on, "uvozna.
Iz oblasti Marin. Specijual-deluks 'Zlatna etiketa', koju proizvodi..." Zastade,
da bi uinak bio vei. "Mislim da ti ne moram rei ko."
"Endru Gil", ree veteran. "Recimo da bih ja kupio jednu celu od tebe; plaam deset
centi."
"Petnaest centi vredi svaka", ree Stjuart. "One moraju prevaliti itav put oko Blek
Pointa i Sirs Pointa i drumom kroz Lukasovu dolinu, jer dolaze sa nekog mesta k
oje je ak negde iza Nikasia."
"Imao sam ja jednom jednu od tih Endru Gilovih specijal-deluksica", ree veteran.
"Ispala je iz d epa nekom oveku koji se ukrcavao na feribot; ja je izvuk'o iz vode
i osu io."
Najednom mu Stjuart dade pikavac.
"Oh, Bo e, Bo e moj", ree veteran, ne gledajui pravo Stjuarta. I zape da vesla br e. Tre
ptao je, usne su mu se pokretale.
"Imam ja jo ", ree Stjuart.
Veteran ree: "Rei u ja tebi ta jo ti ima : ima pravu humanost, gospodine, a to je danas
retko. Veoma retko."
Stjuart klimnu glavom. Oseti istinu u veteranovim reima.
Pokucav i na vrata male brvnare, Boni ree: "D ek? Jesi tu?" Oproba vrata i nae da su o
tkljuana. Obrati se gospodinu Barnsu: "On je verovatno negde napolje, sa svojim s
tadom. Sezona je kad se one jagnje, a D ek tada ima problema: raa se toliko genetsk
i unaka ene jagnjadi, a veliki deo njih ne mo e proi kroz poroajni kanal bez pomoi."
"Koliko ovaca ima?" upita Barns.
"Tri stotine. One lutaju po ovom kraju, po kanjonima, i ive divlje, tako da je tan
o brojanje nemogue. Ti se ne boji ovnova, je li?"
"Ne", odvrati Barns.
"Onda, idemo", ree Boni.
"I to je taj koga je raniji uitelj hteo ubiti", promrmlja Barns, dok su prelazili
jednu livadu, na kojoj se videlo da su je ovce popasle, i pribli avali se jednom
niskom grebenu zaraslom u borie i bunje. Mnogi bunovi bili su, primeti Barns, izgri
ckani: ogoljene granice pokazivale su da se dobar broj D ekovih ovaca nalazi tu neg
de, u blizini.
"Jeste", ree ena, grabei dugim koracima napred, aka zavuenih u d epove. Brzo dodade: "A
li pojma nemam za to. D ek je - samo raner-ovar. Znam da je protivzakonito gajiti ovce
na zemlji tu koje bi se moglo orati... ali, kao to vidi , vrlo mali deo ovog terena
podoban je plugu; uglavnom su to kanjoni. Mo da je gospodin Austurijas bio ljubomo
ran."
Gospodin Barns pomisli: ne verujem joj. Meutim, nije bio naroito zainteresovan. Na
meravao je, u svakom sluaju, da izbegne gre ku svog prethodnika, ko god da je i ta g
od da je taj gospodin Tri; 'Drvo'. Zvualo je to, Barnsu, kao neko ko je postao de
o ove ivotne okoline, tako da vi e nije u celosti peripatetino i ljudsko bie. Od slik
e koju dobi o gospodinu 'Drvetu', oseti se malo nelagodno; nije, ba , ulivala spok
ojstvo.
" ao mi je to gospodin Gil nije mogao poi s nama", ree Barns. Nije ni do danas susreo

tog slavnog majstora za cigarete, o kome je slu ao i pre dolaska u Zapadni Marin.
"Rekla si da imate i muziku grupu, zar ne? Svirate neke instrumente?" To je zvual
o zanimljivo, jer je on, svojevremeno, svirao violonelo.
"Pu tamo kasetofone", ree Boni. "Endru Gil, D ek Tri i ja. A ja jo i sviram klavir; sv
iramo kompozitore iz ranijih vremena, kao to su Henri Persel i Johan Pahelbel. Po
nekad nam se pridru i i doktor Stokstil, ali..." Ona zauta i namr ti se. "...Ali je p
rezauzet; mora u toliko gradova ii, u vizite. Uvee bude naprosto suvi e umoran."
"Mo e li se neko i pridru iti va oj grupi?" upita Barns punonade no.
" ta svira ? Upozoravam te: mi smo strogi klasiari. Nije to samo neka amaterska grupi
ca; D ord , D ek i ja svirali smo i u starim danima, pre Krize. Poeli smo pre... devet
godina. Gil nam se prikljuio posle Krize." Osmehnula se, i Barns vide kako divne
zube ima. Toliko je mnogo ljudi, zbog avitaminoze i zraenja, poslednjih godina gu
bilo zube, imalo paradentozu. On je svoje zube skrivao koliko je mogao; nisu vi e
bili dobri.
"Svirao sam violonelo, svojevremeno", ree on, znajui da je to jedna od bezvrednih b
iv ih ve tina, jer sada - jednostavno - ne postoji vi e nijedno violonelo, nigde. Da je
svirao neki metalni instrument...
"E, ba
teta", ree Boni.
"Nema ianih instrumenata u ovom kraju?" Smatrao je da bi mogao nauiti, ako bi ba tre
balo, da svira, recimo, violu; rado bi uio, pomisli on, ako bi mu to omoguilo da s
e ulani u njihovu grupu.
"Nema nijedan", ree Boni.
Ispred njih se pojavi jedna ovca, od sorte 'safolk' sa crnim licem; osmotri ih,
pa se prope, okrete i pobe e. Ovca, vide Barns, velika i zgodna, oho-ho natovarena
mesom i izvrsnom vunom. Zapita se da li je ikad i ana.
Poe mu voda na usta. Nije okusio jagnjetinu ve godinama.
"Da li on i kolje, ili su samo za vunu?" upita on Boni.
"Za vunu", ree ona. "On ima fobiju protiv klanja: nee, pa ma koliko da mu ponude.
Ljudi dolaze kri om i kradu iz njegovog stada, naravno... Ako ti se jede jagnjetin
a, jedino je tako mo e nabaviti, pa zato, re upozorenja: njegovo stado dobro je uvano
." Ona pokaza prstom, i Barns vide na vrhu brega jednog psa, koji je stajao i gl
edao ih. On smesta prepoznade u njemu krajnjeg mutanta, korisnog: lice ovog psa
bilo je pametno, na novi nain.
"Neu ja ii ni blizu njegovih ovaca", ree Barns. "Onaj nee na nas, a? Poznaje te?"
Boni ree: "Zato sam po la sa tobom, zbog tog psa. D ek ima samo tog jednog. Ali taj j
edan je dovoljan."
Pas poe ka njima, kasom.
Nekada su, nagaao je Barns, njegovi srodnici bili oni dobro poznati sivi ili crni
nemaki ovari; prepoznao je te u i, nju ku. Ali sada... ekao je sav ukruen, dok se pas p
ribli avao. U d epu je, naravno, imao no ; no koji ga je spasao mnogo puta, ali u ovom
sluaju svakako ne bi. Ostajao je blizu ene, koja je hodala nezabrinuto dalje.
"Zdravo", ree ona psu.
Pas je stao pred njih, otvorio usta i zastenjao. Grozomoran je to zvuk bio, i Ba
rns zadrhta. Zvualo je kao neko ozleeno ljudsko bie, u grevima, koje poku ava da iscec
i koju re iz govornih organa koji vi e ne rade. Iz tog stenjanja kao da se izdvojil
a, ili se Barnsu uinilo da je to uo, jedna re, ili dve; nije bio siguran. Ali Boni
kao da je razumela.
"Dobar Teri", ree ona psu. "Hvala ti, dobar Teri." Pas mahnu repom. Ona ree Barnsu
: "Nai emo D eka na stazi, trista metara napred." Ona krenu dalje.
" ta je rekao pas?" upita on, kad su bili izvan doma aja sluha te ivotinje.
Boni se nasmeja. Ovo ga je nerviralo; on se namr ti. "Oh", ree ona. "Zaboga! Pomaka
o se za milion godina uz lestvice evolucije - jedno od najveih uda u evoluciji ivih
bia - a ti ne razume
ta je rekao." Otrla je suze iz oiju. "Izvini, ali stvarno je p
rokleto sme no. Drago mi je to me nisi to pitao tamo, gde je on mogao da nas uje."
"Nisam impresioniran", ree on, tonom kao da se brani. "Naprosto, nisam mnogo impr
esioniran. Vi ste se zavukli ovde u jednu malu seosku oblast, pa vam se ini da je
ovo ne to naroito, ali ja sam pro ao Obalu uzdu i popreko, i video stvari od kojih bi
ti..." Zauta, i za nekoliko trenutaka nastavi. "Ni ta nije taj va pas. Ni ta u poreenj
u sa onim na Obali, mada je sam po sebi, pretpostavljam, ogromno dostignue."
Jo se smejui, Boni dohvati Barnsa za ruku. "Da, ti si iz irokog spolja njeg sveta. Vi

deo si sve to ima da se vidi; u pravu si. ta si video, Barnse? Zna , moj mu je tebi p
oslodavac, a Orajon Straud njemu. Za to si do ao ovamo? Zar je ovaj kraj toliko zabae
n? Toliko seljaki? Mislim da je ovo jedno fino mesto za ivot; imamo postojanu dru tv
enu zajednicu. Ali, kao to ka e , nemamo mnogo uda. Nemamo udotvorce i nakaze, kao to im
ate vi u velikim gradovima gde je zraenje bilo jae. Naravno, imamo Hopija."
"Vraga", odvrati Barns, "danas mo e dobiti dvanaest foka za deset centi. Ima ih pos
vuda."
"A ti se zaposlio ba ovde", ree Boni, odmeravajui ga pogledom.
"Rekoh ti. Upao sam u politike nevolje sa nekim bednim lokalnim 'vlastima' koje s
u mislile da su kraljevi u svom kraljevstvu."
Zadubljena u misli, Boni primeti: "Gospodin Austurijas se zanimao za politika pit
anja. I za psihologiju, kao ti." Nastavila je da ga odmerava, od glave do pete,
dok su pe aili dalje. "Nije bio zgodnog izgleda, a ti jesi. Imao je sitnu glavu, ok
ruglu, kao jabuka. A noge su mu klecale levo i desno kad je trao; nije trebalo ni
kad da potri." Uozbiljila se. "Kuvao je divnu orbu od peuraka, i to od rudnjaa i kan
tarela - znao ih je sve. Hoe li ti mene pozvati na veeru od peuraka? Odavno nisam...
Probali smo sami da beremo peurke, ali, kao to ree gospoa Tolman, nije uspelo; odma
h nam je pozlilo."
"Pozvana si", ree on.
"Smatra li da sam privlana?" upita ga ona.
Iznenaen, malo se trgnuo. Odmah promumla: "Sigurno, da, da." Uhvatio ju je za ruk
u, i dr ao se vrsto, kao da ga ona vodi. "Za to pita ?" upita, sa oprezom, ali i jednim
rastuim dubljim oseanjem koje nije umeo rastumaiti; bilo je novo za njega. Podsealo
je na uzbuenje, ali je imalo i ne to hladno i racionalno u sebi, pa, prema tome, m
o da i nije bilo nikakvo oseanje; mo da je to bila samo jedna svesnost, jedan oblik i
zo trene intuicije, o sebi i o ovom predelu, o svemu to je bilo vidljivo oko njega
- kao da je ukljuivalo sve vidove stvarnosti, a naroito, i iznad svega, nju, Boni.
U deliu sekunde shvatio je injenicu - bez ikakvih dokaza - da Boni Keler ima roman
tinu vezu sa nekim, mo da sa Gilom cigareta em, ili ak sa ovim 'Drvetom' ili Orajonom
Straudom; vezu koja se sad bli i kraju, ili je zavr ena, tako da ona tra i nekog novog
kao zamenu. Tra i nagonom, kao praktiarka, a ne kao romantina srednjo kolka sa pogled
om u zvezdama. Znai, ve je to radila sa znatnim brojem ljudi; izgleda iskusna u ov
ome, u ispitivanju mu karca i oprobavanju da bi videla kako bi se taj uklopio.
A ja, zapita se on; pitam se da li bih se ja uklopio. Zar nije ovo opasno? Bo e, n
jen mu ! Kao to je napomenula, on je meni poslodavac, direktor kole.
Ali mo da mu se sve ovo samo priinjava, jer zaista ne izgleda vrlo verovatno da ova
privlana ena, voa ove dru tvene zajednice, ena koja njega jedva poznaje, odabere, za
onu stvar, ba njega... Opet, nije ga ni odabrala; samo uzela u razmatranje. Stavi
la ga na probu, ali on jo nije postigao uspeh. Sad se njegov ponos poe nadimati i
isplovljavati na povr inu, kao autentino oseanje, i bojiti maloprea nje hladno, raciona
lno uvianje. I donositi izoblienje, koju on oseti odmah: elju da bude uspe an, odabra
n, bez obzira na rizik. Nije oseao ni najmanje ljubavi, niti seksualne elje, prema
njoj; bilo je daleko prerano za tako ne to. Samo je ponos delovao sada, njegova el
ja da ne bude odbaen.
Uvrnute stvari, pomisli on; zapanjio je samoga sebe, nije mogao verovati da je t
ako jednostavan. Njegov um, dakle, radi kao neka ni a vrsta ivotinje, otprilike kao
morska zvezda; ima jednu ili dve reakcije, i to je sve.
"uj", ree on, "gde je taj Tri?" Poe sada on ispred nje, napre ui se da vidi to dalje, u
smeravajui pa nju na greben ispred njih, na to drvee i cvee. Spazi u jednoj mranoj udu
bini peurku i istog trena poe ka njoj. "Vidi", ree on. "Ovu vrstu zovu 'pilence u um
i'. Super ukusna. A ne nalazi se esto, mogu ti rei."
Prilazei da vidi, Boni Keler se sagnu, onda sede na travu pored peurke. On ugleda
na trenutak njena naga, bleda kolena. "Hoe li ti nju da uzbere ?" upita ona. "I da j
e ponese sa sobom kao trofej?"
"Ja bih da je ponesem", ree on, "ali ne kao trofej. Vi e kao stvar koju bih strpao
u tiganj sa malo goveeg loja."
Njene tamne, privlane oi usmerile su se na njega setno; sedela je, prstima zae ljavaj
ui kosu unazad, i inilo se kao da e progovoriti, ali samo je utala. Posle nekog vrem
ena, on se poe oseati nezgodno; uviao je da ona eka na njega, i njemu pade na um - h
ladna strava - da se od njega ovde oekuje ne samo da ka e ne to, nego i da uradi ne to.

Zurili su jedno u drugo, i sad je i Boni izgledala upla ena, kao da se osea isto ka
o on. Meutim, niko od njih nije ni ta preduzimao; svako je samo sedeo u i ekivanju da
druga strana uini neki potez. Njega obuze predoseanje da ako poku a da pru i ruku ka n
joj, ona e mu ili udariti amar ili e ustati i trkom pobei... posle ega bi usledile ne
prijatne posledice. Ona bi mogla... dobri Bo e. Streljali su prethodnog nastavnika
. Njega sad tresnu misao, divovski sna no: da nije mo da bilo zbog ovoga? Mo da se ona
vaarila sa tim Austurijasom, a on zapeo da ka e njenom mu u ili tako ne to kretenski?
Zar je ovo toliko opasno? Jer ako jeste, mani se ponosa; da se izvuem ja odavde.
Boni ree: "Eno ga D ek Tri."
Preko grebena naie onaj pas, mutant navodno sposoban da govori, a par koraka iza
njega iskrsnu ovek sa licem zaraslim u ra upanu bradurinu, poguren, povijenih ramena
. Na njemu su bili izno en kaput kakav se u gradovima nosi i prljave plavosive pan
talone. Ni najmanje nije liio na farmera; ovaj izgleda, pomisli Barns, kao sredov
eni inovnik osiguravajueg zavoda koji se izgubio u umi i lutao tako jedno mesec dana
. Donja vilica bila mu je umazana neim crnim, to je stvaralo neugodan kontrast sa
njegovom neprirodno belom ko om. Barns odmah oseti odbojnost. Meutim, da li zbog sp
olja njosti gospodina Trija? Nagledao sam se, pomisli on, Bog zna koliko sakatih,
izgorelih, unaka enih, bolestima upropa enih ljudskih bia, godinama ve... Ne, njegova r
eakcija na gospodina Trija izazvana je tim neobinim hodom, tim vuenjem nogu. Bio j
e to hod - ne zdravog oveka - ne, nego oveka stravino bolesnog. oveka bolesnog na nai
n koji Barnsu do tog trenutka nije bio znan.
"Zdravo", ree Boni, di ui se na noge.
Pas doe da skakue i umiljava se oko nje, sada na najprirodniji nain.
"Ja sam Barns, novi nastavnik u koli", ree Barns, takoe ustav i i pru iv i ruku.
"Ja sam Tri", ree bolesnik, takoe pru iv i ruku. Barns je prihvati i nae da je neobja nji
vo vla na; bilo mu je te ko, ako ne i nemogue, da je du e zadr i - on je odmah pusti.
Boni ree: "D ek, gospodin Barns je struan za uklanjanje repa sa jagnjadi kad su ve po
odrasla tako da je opasnost od tetanusa manja."
"Aha", ree Tri, i klimnu glavom. Ali inilo se da je samo iz neke utivosti to uinio;
kao da ga tema nije stvarno zanimala, ili kao da ak nije razumeo o emu je re. Poseg
nu rukom dole i silovito potap a psa. "Barns", ree psu, razgovetno, kao da pas treb
a da naui tu re.
Pas zastenja: "...Bnnnnzzzz..." I lanu jedanput, gledajui svog gospodara oima cakl
eim od nade.
"Tako je", ree gospodin Tri i osmehnu se. Pokaza se da nema gotovo nijedan zub, s
amo gole desni. Tip je sigurno bio dole, blizu San Franciska, kad je pala velika
bomba, pomisli Barns; ili to, ili su posledice ishrane, kao u mom sluaju. On se
potrudi da ne gleda na tu stranu; zabi ruke u d epove i pro eta malo, udaljavajui se
od njih.
"Ima ovde mnogo zemlje", ree preko ramena. "Od koje vlasti si dobio zakonitu tapij
u? Od oblasti Marin?"
"Ni ta tapija", odvrati gospodin Tri. "Samo mi je dozvoljena upotreba. Graanski sav
et Zapadnog Marina i Odbor za planiranje odobravaju mi, zahvaljujui Boninim dobri
m uslugama."
"Oarava me taj pas", ree Barns, okreui se. "Zaista govori; jasno je rekao moje ime."
"Ka i 'dobar dan' gospodinu Barnsu", ree gospodin Tri psu.
Pas lanu potmulo, onda zastenja: "...Mmmmrrdnn, gnnnnbnnnzzzz..." Opet lanu, ovo
g puta gledajui Barnsa u oi da vidi reakciju.
U sebi, Barns uzdahnu. Ali ree psu: "Super dobro." Pas poe da skvii i, od radosti,
da ipa unaokolo.
Na to Barns oseti i neko saoseanje prema toj ivotinji. Da, dostignue je izuzetno. P
a ipak - ovaj pas mu je odvratan, jednako kao dospodin Tri; obojica u sebi imaju
ne to izolovano i izoblieno, kao da su, boravei sami u ovoj umi, izgubili vezu sa no
rmalnom stvarno u. Ne podivljali; ne vratili se u bilo ta nalik na varvarstvo. Samo
postali neprirodna bia. Barnsu naprosto antipatina.
Ali mu se Boni dopala, pa se on zapita kako je, kog vraga, bilo mogue da se ona s
petlja sa takvom nakazom. Mo da ako poseduje mnogo ovaca, postaje velika sila u malo
j dru tvenoj grupi; je li to? Ili postoji ne to drugo, ne to ime bi se mogao objasniti
poku aj nastavnika - biv eg nastavnika - Austurijasa da ubije Trija?
Njegova radoznalost bila je sada razbuktana; bio je to mo da isti onaj poriv koji

ga ponese kad god primeti neku novu varijantu peuraka i silno po eli da sazna tano k
oja je to vrsta i onda je unese u katalog. Poreenje, pomisli on ironino, ne mnogo
laskavo za gospodina Trija; uporediti njega sa gljivom. Ali istinito; imao je ba
takvo oseanje o Triju i o njegovom psu.
Gospodin Tri ree Boni: "Danas nije do la tvoja devojica."
"Nije", ree Boni. "Edi se danas ne osea dobro."
"Da li je ne to ozbiljno?" upita gospodin Tri graktavim glasom. Izgledao je zabrin
ut.
"Ne, samo je malo boli stomak. To kod nje biva, povremeno; takva je otkad je zna
m. Njen stomak je malo oteen i tvrd. Moglo bi to biti zapaljenje slepog creva, al
i hirur ke intervencije su toliko opasne u ovim vremenima..." Boni zauta i okrete s
e Barnsu. "Moja devojica, nisi je sreo... Ona voli ovog psa. Terija. Oni su dobri
prijatelji, razgovaraju satima kad doemo ovde na izlet."
Gospodin Tri ree: "Ona i njen brat."
"Slu aj", ree Boni, "ve mi je muka, zaista, od toga. Rekla sam Edi da prestane s tim
. Zato i volim da ona dolazi ovamo i igra se sa Terijem; trebalo bi da nae stvarn
e, postojee drugove za igru, a ne da bude toliko introvertna i zapada u tolike op
sene. Zar ne, gospodine Barnse; ti si nastavnik - dete treba da uspostavlja veze
sa stvarno u, a ne sa fantazijom, je li tako?"
"U ovim vremenima", ree Barns zami ljeno, "ja imam razumevanja za dete koje se povl
ai u ma tanja... Te ko je okrivljavati ga. Mo da bi trebalo svi da pribegnemo tome." Os
mehnuo se, ali mu ni Boni, a ni gospodin Tri, ne uzvrati e osmehom.
Ni za tren nije Bruno Blutgeld skidao pogled sa tog novog nastavnika - ako je to
prava istina; ako je taj mladi ovek odeven u pantalone smee, 'kaki' boje i radnu
ko ulju zaista nastavnik, kao to Boni tvrdi.
Da li me i ovaj goni? - upita se Blutgeld. Kao onaj prethodni? Pretpostavljam da
me goni. A Boni ga je dovela ovamo... Znai li to da je i ona, posle svega, ipak
na njihovoj strani? Protiv mene?
Nije mogao poverovati u to. Ne, posle svih ovih godina. tavi e, Boni je bila ta koj
a je otkrila sa kojom pravom namerom je gospodin Austurijas do ao u oblast Zapadni
Marin. Boni ga je spasla od Austurijasa, i on joj je na tome zahvalan; sad ne b
i bio iv da nije bilo nje, to ne mo e nikad zaboraviti, zato je mo da gospodin Barns
tano ono to Boni ka e i tu nema razloga za brigu. Blutgeld poe malo lak e disati; umiri
se i poe se unapred radovati to e pokazati Barnsu svoju novoroenu jagnjad sorte 'sa
folk'.
Ali ranije ili kasnije, ree on sebi, neko e mi ui u trag, stii dovde i ubiti me. Pit
anje je samo vremena; svi se oni gade mene i nikada nee odustati. Svet jo i sad tr
aga za ovekom odgovornim za sve to se desilo; ne mogu im ni zameriti to tragaju. Im
aju pravo na to. Ja, zaista, nosim na svojim pleima odgovornost za smrt miliona l
judi, tri etrvrtine oveanstva, i to je ne to to ne mo emo zaboraviti ni ja ni oni. Samo
Bog ima mo da oprosti i zaboravi tako udovi an zloin protiv ljudskog roda.
On pomisli: ja ne bih ubio gospodina Austurijasa; ja bih ga pustio da me ubije.
Ali Boni i ovi ostali - odluku su doneli oni. Nije to bila moja odluka, jer ja v
i e ne mogu donositi odluke. To mi Bog vi e ne dozvoljava; ne bi bilo u redu. Moj po
sao je da budem ovde, brinem se o mojim ovcama, ekam na onoga koji e doi, oveka kome
je dato da izvr i konani in pravde. Na osvetnika ovog sveta.
Kada e on doi? - upita se Blutgeld. Uskoro? ekam ga ve godinama. Umorih se ekajui... N
adam se ne jo dugo.
Gospodin Barns ree: "A ta si ti radio, gospodine Tri, pre nego to si poeo gajiti ovc
e?"
"Bio sam atomski naunik", ree Blutgeld.
Boni urno ree: "D ek je bio nastavnik; predavao je fiziku. U srednjoj koli. Ne u ovom
kraju, razume se."
"Nastavnik", ree Barns. "Znai, imamo ne to zajedniko." Osmehnu se doktoru Blutgeldu,
a ovaj, refleksno, njemu. Boni je nervozno posmatrala kako se njih dvojica ponov
o rukuju; kao da se pla ila da e se ne to desiti, ne to stra no.
"Moramo se e e viati", ree Blutgeld, klimajui glavom setno. "Moramo razgovarati."
9.
Kad se Stjuart Mak Koni vratio sa putovanja na poluostrvo ju no od San Franciska, n
a ao je da je neko - sigurno grupa veterana koja je bila nastanjena ispod gata - u

bio i pojeo njegovog konja, Edvarda Princa od Velsa. Ostao je samo kostur, noge
i glava; hrpa bezvredna njemu i svakom drugom. On ostade pored kostiju, duboko z
ami ljen. Pa, ovo je bilo jedno skupo putovanje. A stigao je ipak prekasno; farmer
je ve bio rasprodao sve elektronske delove sovjetske rakete, svaki deli za po jed
an cent.
Gospodin Hardi e dati drugog konja, nesumnjivo, ali on je voleo Edvarda Princa od
Velsa. Osim toga, nije u redu ubiti konja za hranu, jer konji su tako mnogo pot
rebni za druge, ivotno va ne svrhe; oni su glavno pogonsko sredstvo, sad kad je drv
o veinom potro eno, sagoreno u parnim automobilima i kao izvor grejanja u podrumima
, zimi, za narod. Konji su bili potrebni za vuu i na gradili tima, gde su bili glav
ni pogon - u nedostatku elektrine struje. Glupost ubistva Edvarda razbe njavala ga
je; to je, pomisli on, kao varvarstvo, koga se svi bojimo. Anarhija je to, i to
usred grada; u samom centru Ouklenda, usred bela dana. Tako ne to bi ovek oekivao od
crvenih Kineza.
Poe pe ice, lagano, ka aveniji San Pablo. Sunce je tek poelo da tone u rasko ni, iroko
raskriljeni zalazak koji su navikli da gledaju u ovim poslekriznim godinama. Stj
uart ga jedva primeti. Mo da treba odsad da se bavim nekim drugim poslom, pomisli
on. Zamke za razne male ivotinje - mo e se od toga iveti, ali nije mogue ni u kom smi
slu napredovati. Mislim, do ega ovek mo e da se 'popne' u jednom takvom poslu?
Ispunjavao ga je poti teno u gubitak tog konja; koraao je, pogleda oborenog, ka razlom
ljenom, u travu zaupavelom ploniku, i birao gde e stati nogom, izbegavajui komade ru e
vina koji su nekada bili fabrike. Iz jedne jazbine iskopane u praznom parkingu,
ne to sa dva eljna oka motrilo je na njegov prolazak; ne to, pretpostavi on tmurno, to
bi trebalo da bude odrano, pa okaeno zadnjim nogama na mesarsku kuku.
Ovim se, pomisli on, mo e objasniti kako je Hopi mogao iskreno da poveruje da vidi
ivot posle smrti. Ove razvaline, nebo dimljivo, bledo i treperavo... i arke oi nek
og stvora koji i sad rauna da li bi bilo bezbedno da kidi e na njega. On se sagnu,
dohvati jedan o tar komad betona i zafrljai ga na jazbinu - pokrivenu debelim sloje
m materijala neke nove vrste. Bila je to zbijena me avina organskog i neorganskog
materijala, slepljena u jednu celinu pomou neeg nalik na belu sluz. Stvorenje je s
akupilo jedan deo otpada koji le i unaokolo, izvr ilo emulzifikaciju i preradilo ga
u korisnu pastu. Mora biti neka blistavo pametna ivotinja, pomisli on. Ali nije g
a bilo briga za to, nimalo. Svet mo e lepo iveti i bez blistavih, ludih oblika ivota
koji su proteklih nekoliko godina izlazili na videlo.
Evoluirao sam i ja, ree on, okreui se jo jednom ka tom biu, da ne bi kojim sluajem poj
urilo na njega s lea. Mnogo sam bistriji nego pre; mogu se ravnopravno boriti s t
obom u svakom trenutku, zato odustani.
Oito je i taj stvor tako mislio; nije se ni promolio iz jazbine.
Evoluiran jesam, pomisli on, ali sam sentimentalan. Jer, konj mu je zaista nedos
tajao. Prokleti bili ti veterani, kriminalci, ree on sebi. Verovatno su povrveli
kao gamad po Edvardu im sam ja sa splavom odmakao. Kako bih rado oti ao iz ovog gra
da, pomisli on; emigrirao u nenastanjena prostranstva prirode, gde nema ove okru
tne surovosti i ulinog banditstva. Kao to je uradio onaj psihijatar, posle Krize.
Stokstil se odmah iselio iz istonog dela Zaliva; video sam ga kad je odlazio. Pam
etan ovek. Nije se poku ao vratiti u stari leb, nije naprosto nastavio kretanje na t
aki gde je pre Krize bio stao, kao ja.
Mislim, nije mi sada ni ta bolje nego pre bogomproklete Krize; prodavao sam TV tad
a, a sad prodajem elektronske mi olovke. U emu je razlika? Oba posla jednako su lo a.
Ja, zapravo, idem nizbrdo.
Da bi se razvedrio, izvadi i pripali jednu od preostalih Endru Gilovih specijaldeluksica sa zlatnom etiketom.
Ceo jedan dan mi propade, uvide on, na ovoj jurnjavi koja se izjalovila; ak do on
e strane Zaliva. Kroz dva sata bie mrak, a on e krenuti na spavanje, dole u podrum
skoj sobi oblo enoj majim krznom, koju mu gospodin Hardi iznajmljuje za jedan srebr
ni dolar meseno. Moi e, naravno, da upali svoj fenjer sa ivotinjskom ma u; pa uz njegov
sjaj, neko vreme, ali ne dugo, da ita neku knjigu, ili pare knjige - jer se njego
va biblioteka sastoji uglavnom od otkinutih, otcepljenih komada knjiga, iji su dr
ugi delovi uni teni ili izgubljeni. Opet, mogao bi on i da svrati u posetu kod sta
rih gospodina i gospoe Hardi, da posedi i uje veernju emisiju sa satelita.
Pa, najzad, on je pre neki dan lino uputio Dend erfildu jedan zahtev, preko emision

e stanice koja se nalazi izvan grada, na blatnim ravnicama Zapadnog Rimonda. Zatr
a io je pesmu 'Dobar roking noas', njegovu staru omiljenu numeru iz detinjstva. Ali
nije bilo poznato ima li je Dend erfild igde na svojim miljama trake, to znai da e ek
anje mo da biti uzaludno.
Hodajui dalje, pevu io je za sebe:
Oh, uo sam vesti:
bie dobar roking noas.
Oh, uo sam vesti!
Bie dobar roking noas!
Noas u biti kako treba dasa
Stiskau moju bejbi oko pasa.
Natera mu suze na oi ovo podseanje na jednu od starih pesama, iz onog sveta kakav
je nekad bio. Sve je to oti lo, ree on sebi. Blutgeldovano do nepostojanja, kao to k
a u... A ta imamo umesto toga, pacova koji ume svirati u nosnu frulicu, a ni to, je
r je pacov prega en.
Beja e jo jedna stara omiljena numera u njegovom detinjstvu, psemica o oveku koji je
imao no ; on se poku a prisetiti kako je i la. Ne to o ajkuli koja ima zube, ili lepe z
ube. Bila je odve nejasna uspomena; nije uspevao da je uhvati. Majka mu je pu tala
tu plou, na kojoj je neki ovek pevao rapavim glasom, i bilo je divno.
Kladim se da pacov ne bi mogao odsvirati to, ree on sebi. Ni za milion godina. Mi
slim, to je praktino sveta muzika. Iz na e pro losti, na e svete pro losti koju ne mo e del
iti nijedna genijalna ivotinja i nijedna nenormalna osoba. Pro lost pripada samo na
ma, pravim ljudskim biima. Kamo sree (ova pomisao pokrete ne to u njemu) da ja mogu
da izvodim ono to je Hopi radio; padnem u trans, ali ne da bih gledao u budunost nego u pro lost.
Ako je Hopi jo
iv, mo e li to? Da li je poku avao? Pitam se gde je sad taj to gleda una
pred; ako je bio to. Gledalac unapred. Prvi foka. Kladim se da se izvukao i osta
o iv. Verovatno je pre ao na stranu Kineza im su se iskrcali gore na severu.
Vratio bih se, odlui on, u ono prvo vreme kad sam upoznao D ima Fergesona, kad sam
tra io zaposlenje i kad je crncu jo bilo te ko da dobije posao u kome se mora suoavati
sa mu terijama. To je bila glavna osobina Fergesona: nije imao nikakvih predrasud
a. Seam se tog dana; bio sam zaposlen, prodavao sam aluminijumske tiganje od vrat
a do vrata, onda dobio drugo zaposlenje kod onih iz 'Enciklopedije Britanike', a
li to je takoe bilo od vrata do vrata. Bo e moj, uvide Stjuart, moje prvo pravo zap
oslenje bilo je kod D ima Fergesona, jer to kad se eta kao trgovaki putnik, to se ne
rauna.
Razmi ljajui tako o D imu Fergesonu - mrtvom, odsutnom toliko godina, jo otkako je bom
ba pala - on sti e u aveniju San Pablo, u kojoj su tu i tamo bile otvorene radnjic
e, ud erice, u kojima se prodavalo sve od kaputa do sena. Jedna od bli ih bila je 'H
ardijeve homeostatike klopke za tetoine', i Stjuart ode tamo.
Kad je Stjuart u ao, gospodin Hardi di e pogled sa svog radnog stola za monta u, u zad
njem delu prostorije; tu je radio pod belim svetlom elektrolune svetiljke, a svud
oko njega le ale su hrpe elektronskih komponenti koje je izle inario iz svih kutia i
zakutaka severne Kalifornije. Mnogo toga iz ru evina Livermora; gospodin Hardi je
imao veze sa dr avnim funkcionerima, pa su mu dopu tali da kopa po tim naslagama, i
nae zabranjenim za pristup.
U ranijim vremenima Din Hardi beja e in enjer u jednoj AM radio-stanici u centru Ouk
lenda; vitak ovek, tih u govoru, postariji, koji je ispod zelenog d empera nosio kr
avatu, ak i sad, kad je kravata bila ne to jedinstveno. Kosa mu be e seda i kovrd ava,
pa je podseao Stjuarta na bradatog Deda Mraza; sa kiselo-podsme ljivim izrazom lica
i vragolastim smislom za humor. Sitnog rasta je bio; te ak samo oko pedeset pet k
ila. Ali umeo je da plane, vrlo lako, i Stjuart ga je po tovao. Hardiju je bilo bl
izu ezdeset godina, i u mnogo emu je postao, Stjuartu, oinska figura. Stjuartov pra
vi otac, koji je umro jo u sedamdesetim godinama, bio je inovnik u osiguravajuem dr
u tvu, takoe tih ovek, takoe u d emperu i sa kravatom, ali nije imao Hardijevu krvo ednos
t, takve napade besa; ili, ako ih je i imao, Stjuart ih nije zapamtio, suzbio je
te uspomene.
Osim toga, Din Hardi liio je i na D ima Fergesona.
To je, vi e nego bilo koji drugi inilac, privuklo Stjuarta njemu, pre tri godine. B

io je toga svestan; nije to poricao, niti eleo poricati. Nedostajao mu je D im Ferg

eson, pa ga je privlaio svako Fergesonu slian.
Gospodinu Hardiju on ree: "Pojeli mi konja." Sede na stolicu u prednjem delu radn
je.
Istog trena iskrsnu Ela Hardi, supruga poslodavca, iz dnevne sobe, koja je bila
iza radne. Tamo je spremala veeru. "A ti si ga ostavio?"
"Jesam", priznade on. Ela, ena koja je ulivala strahopo tovanje, pogleda ga ogoreno,
sa indignacijom i optu bom na licu. "Mislio sam da je bezbedan tamo, na gatu gde
pristaje javni feribot grada Ouklenda; ima tamo jedan slu benik koji..."
"To se de ava sve vreme", ree Hardi umorno. "Kopilani. Sigurno su to uradili oni ve
terani koji su se zavukli u rupu ispod gata. Ima ih na stotine. Trebalo bi da ne
ko ubaci jednu cijanidnu bombu tamo. A kola? Morao si, valjda, da ih ostavi ."
" ao mi je", ree Stjuart.
Gospoa Hardi primeti jetko: "Edvard je vredeo osamdeset pet srebrnih amerikih dola
ra. To nam je propala jednonedeljna zarada."
"Otplatiu", ree Stjuart kruto.
"Zaboravi to", odvrati Hardi. "Imamo mi jo konja, u na oj radnji u Orindi. Nego, ta
je sa delovima rakete?"
"Nije bilo sree", ree Stjuart. "Kad sam ja stigao, sve je bilo ve oti lo. Osim ovoga.
" Pokaza punu aku tranzistora. "Farmer ih nije primetio; pokupio sam ih besplatno
. Ali ne znam da li valjaju za ne to." Prinese ih i polo i na radni sto. "Slab ulov,
za celodnevno putovanje." Bio je poti teniji nego ikad.
Bez ijedne dalje rei, Ela Hardi se vrati u kuhinju; zavesa se sklopi iza nje.
"Hoe da veera sa nama?" upita Hardi, gasei sijalicu i skidajui naoare.
"Pa, ne znam", ree Stjuart. "udno se oseam. Uznemirilo me je kad sam se vratio i na a
o da je Edvard pojeden." Poe lunjati po radnji. Na odnos prema ivotinjama, pomisli
on, sada je drugaiji. Mnogo bliskiji; ne postji vi e onaj veliki jaz koji nas je ne
kada delio. "Na drugoj strani Zaliva video sam ne to to nikad ranije nisam video",
ree on. "Jednu leteu ivotinju koja je kao slepi mi , ali nije slepi mi . Vi e je kao neka
lasica, vrlo mr ava i dugaka, sa velikom glavom. Zovu je 'virac' zato to veito dolee
ljudima do prozora i zaviruje unutra."
"To je veverica", ree Hardi. "Viao sam ih ja." Zavali se u stolicu i olabavi krava
tu. "Takve su nastale evolucijom od veverica u parku Golden Gejt." On zevnu. "Im
ao sam ja jedan plan za njih... Mogle su da budu korisne, bar u teoriji, kao kur
iri. One mogu da se otisnu da klize kroz vazduh, kao jedrilica, ili da lete, ili
tako ne to, po kilometar i po odjednom. Ali isuvi e su krvo edne. Odustao sam kad sam
uhvatio jednu." Podi e desnu aku. "Vidi ovaj o iljak na palcu. To mi je napravio mu ja
k."
"ovek sa kojim sam razgovarao rekao mi je da imaju dobar ukus. Kao piletina iz st
arih vremena. Virci se prodaju na tezgama u centru San Franciska; stare gospoe ih
prodaju kuvane, za dvadeset pet centi po komadu, jo vrue, vrlo sve e."
"Nemoj ih ni probati", ree Hardi. "Mnoge od njih su otrovne. Zbog naina na koji se
hrane."
"Nije ni verovatno", ree Stjuart naglo, "jer ja bih hteo iz grada, negde u prirod
u."
Njegov poslodavac ga osmotri.
"Suvi e je okrutno ovde", ree Stjuart.
"Okrutno je svuda."
"Nije toliko kad se udalji od grada, kad ode zaista daleko, recimo sto, sto pedese
t kilometara."
"Ali je onda te ko zaraditi za ivot."
"Prodaje li klopke u tim predelima, ijednu?" upita Stjuart.
"Ne", ree Hardi.
"Za to ne?"
"Gamad ivi po gradovima, gde ima ru evina. To ti je poznato. Stjuarte, ti se bavi pr
aznim sanjarijama. Vangradska podruja su jalova; tamo bi ti nedostajao protok ide
ja, koji postoji ovde u gradu. Ni ta se tamo ne de ava; oni samo uzgajaju biljke i s
lu aju satelit. Plus, tamo e verovatno naii na one stare predrasude protiv crnaca; se
ljaci su se vratili starim obiajima." Hardi opet stavi naoare na lice, ukljui elekt
rolunu sijalicu i nastavi da montira klopku ispred sebe. "To je jedan od najveih m

itova koji su ikada postojali, to da su seoski krajevi nadmoni. Vratio bi se ti u

roku od nedelju dana."
"Rado bih poneo jedan izbor klopki da ih poku am prodati, recimo, oko Nape", istra
javao je Stjuart. "Ili mo da gore u dolini Sent Helen. Mo da bih mogao da ih trampim
za vino; tamo gaje, koliko ujem, gro e, kao nekad."
"Al' nije isti ukus", ree Hardi. "Izmenilo se zemlji te. Njihovo vino je..." On odm
ahnu rukom. "Morao bi da proba , ne mogu ti opisati, ali zaista je grozno. Ogavno.
"
Onda se obojica uuta e.
"Ipak, pije se", ree Stjuart. "Video sam ga ovde, u gradu, donose ga onim starim
kamionima koji se lo e na drva."
"Pa, naravno, jer ljudi su sad spremni da piju sve ega se doepaju. Tako isto i ti,
tako isto i ja." Gospodin Hardi podi e glavu i pogleda Stjuarta. "Hoe da zna ko ima
alkoholno pie? Mislim, pravu stvar; ne mo e razaznati da li je iskopao predratno ili
proizveo novo."
"Nema niko u oblasti Zaliva."
Hardi ree: "Endru Gil, duvan-majstor."
"Ne verujem ja u to." On uvue dah, sad sasvim budno pa ljiv.
"A, pa ne proizvodi on velike koliine. Ja sam video samo jednu bocu, jednu 'petin
u' rakije. I povukao sam samo jedan gutljaj." Hardi mu se osmehnu ukrivo, usnama
koje su se trzale. "Tebi bi se dopalo."
"Koliko para on tra i za to?" upita Stjuart, nastojei da zvui uzgredno.
"Vi e nego to ti mo e platiti."
"A ukus je - kao pravi? Kao predratni?"
Hardi se nasmeja i vrati se montiranju klopke. "Tako je."
Pitam se kakav li je ovek taj Endru Gil, ree Stjuart sebi. Mo da neki krupan bradonj
a sa prslukom... i tapom za etnju, sa srebrnom glavom; d in od oveka, sa talasastom,
sne nobelom kosom, uvoznim monoklom - mogu zamisliti. Verovatno vozi automobil 'ja
guar', naravno sad preobraen za lo enje drvima, ali ipak velianstven auto, model 'XV
I salun'.
Videi izraz na Stjuartovom licu, Hardi se nagnu ka njemu. "Mogu ti rei ta jo on prod
aje."
"Engleske lule od korena velikog vresa?"
"Da, i to." Hardi progovori mnogo ti e. "Fotografije enskih. Devojke u... zna ve... u
metnikim pozama."
"Oh, Hriste", ree Stjuart, ija se ma ta blokirala u poku aju da predstavi sebi tako ne t
o. Bilo je - previ e. "Ne verujem."
"Tako mi Boga. Original predratne kalendare sa enskama, od kojih su neki proizved
eni jo 1950. godine. Naravno da vrede itavo bogatstvo. uo sam za sluaj da je hiljadu
srebrnih dolara pre lo iz ruke u ruku zbog jednog 'Plejbojevog' kalendara iz 1962
; to se desilo navodno negde na Istoku, u Nevadi ili takvom nekom mestu." Sad se
Hardi pokunjio; njegov pogled poe bluditi u daljine. Ostade klopka zaboravljena.
"Tamo gde sam ja radio kad je bomba pala", ree Stjuart, "u 'Modernoj TV', imali s
mo gomile tih kalendara sa cicama, dole u podrumu, gde su radili serviseri. Nara
vno da je sve to pretvoreno u pepeo." Tako je, bar, on uvek pretpostavljao.
Hardi otupelo klimnu glavom.
"Pretpostavimo da neko kopa po ru evinama negde", ree Stjuart, "i da nae pun magacin
takvih kalendara. Mo e li to zamisliti?" Njegov um je leteo napred. "Koliko bi par
a mogao on dobiti? Milione? Mogao bi ih trampiti za zemlji ne posede; mogao bi kup
iti celu jednu pokrajinu!"
"Tako je." Hardi klimnu glavom.
"Mislim, taj bi bio do ivotno bogat. A proizvode se i novi takvi kalendari na Isto
ku, u Japanu, ali to njihovo ne valja ni ta."
"Video sam ih", saglasi se Hardi. "Primitivni su. Strunost za taj posao je veim de
lom izgubljena, oti la u zaborav; to je jedna izumrla umetnost. Mo da zauvek."
"Zar ne smatra da je to delimino i zato to vi e nema devojaka koje izgledaju tako?" u
pita Stjuart. "Sad su sve goljave i bez zuba; i sa opekotinama od zraenja. Kakav b
i to kalendar bio?"
Hardi pronicljivo ree: "Ja mislim da devojke postoje. Ne znam gde; mo da u vedskoj i
li Norve koj, mo da na nekim zabaenim mestima kao to su Solomonska ostrva. Verujem u t

o, na osnovu onoga to ka u ljudi koji sti u brodovima. Nema ih u SAD, Evropi, niti u
Rusiji, Kini, ili na drugim mestima koja su gaana - u tome se sla em s tobom."
"Da li bismo ih mogli nai?" upita Stjuart. "I krenuti u posao?"
Hardi malo razmisli o ovome, pa ree: "Nema filma. Nema hemikalija za obradu filma
. Veina dobrih fotoaparata je uni tena ili nestala. Nema naina da tvoj kalendar tampa
masovno. Ako bi i tampao..."
"Ali kad bi neko na ao devojku sa zubima, a bez opekotina od zraenja, kakve su bile
pre rata..."
"Ja da ti ka em ta bi bio dobar posao", ree Hardi. "Razmi ljao sam o tome mnogo puta."
On se zami ljeno zagleda u Stjuarta. "Igle za ivae ma ine. Mogao bi kazati bilo koju
cenu; mogao bi u zamenu dobiti bilo ta."
Stjuart odmahnu rukom, ustade i poe se etkati po radnji. "Slu aj, ja sam bacio oko n
a ne to veliko; ne elim vi e da se zamajavam sa prodajom ma ega. Dozlogrdilo. Prodavao
sam aluminijumske erpe i tiganje, enciklopedije, televizore, a sad ove zamke za t
etoine. To su dobre klopke i narod ih eli, ali ja naprosto oseam da za mene mora po
stojati ne to drugo."
Hardi proguna jedno "Hmf!" mr tei se.
"Bez ikakve uvrede prema tebi", ree Stjuart, "ja, naprosto, elim da rastem. Ja to
moram; ili raste , ili se ubajati i pone se su iti na svojoj granici. Rat me je unazadio
mnogo godina, kao i sve nas. Nalazim se tano tamo gde sam bio pre deset godina,
a to nije dovoljno dobro."
e kajui se po nosu, Hardi ree: " ta ima na umu?"
"Mo da bih mogao nai mutirani krompir koji bi nahranio ceo svet."
"Samo jedan krompir?"
"Sorta krompira, hou rei. Mo da bih mogao postati odgajiva novih vrsta biljaka, kao L
uter Burbenk. Mora biti na milione biljnih nakaza koje rastu u vangradskim oblas
tima, ba kao ivotinje-nakaze i ljudi-nakaze ovde u gradu."
Hardi ree: "Mo da bi mogao nai inteligentan pasulj."
"Ja se ne alim o ovome", odvrati Stjuart tiho.
Gledali su se utke.
"Usluga je ljudskom rodu", ree Hardi posle du eg vremena, "praviti homeostatike klop
ke za gamad, koje uni tavaju mutirane pse, make, pacove i veverice. Mislim da se po
na a nezrelo. Mo da to to ti pojedo e konja dok si bio preko, u San Francisku..."
U av i u sobu, Ela Hardi ree: "Veera je gotova, a ja bih da je poslu im dok je jo vrua. P
na glava bakalara, na pirinu, a tri sata sam stajala u redu dole kod auto-puta Is
t or da bih dobila tu glavu."
Pomisao na peenu glavu bakalara natera Stjuartu vodu u usta. Nije bio sposoban da
odbije; zato klimnu glavom i poe za gospoom Hardi u sobicu koja je bila kombinaci
ja dnevne sobe i kuhinje, i inila zadnji deo zgrade. Mesec dana je pro lo otkad je
poslednji put okusio ribu; u Zalivu ih vi e gotovo i nije bilo - riblja jata gotov
o su sva uni tena, i vi e se nisu vratila. A uhvaeni primerci esto su bili radioaktivn
i. Ali ta mari; ljudi su sad sposobni i to da jedu. Praktino sve je narod sada spo
soban da jede; od toga ivot zavisi.
Devojica Kelerovih sedela je na stolu za pregled i drhtala, a doktor Stokstil, po
smatrajui to mr avo, bledo telo, pomisli na jednu alu koju je video na televiziji pr
e mnogo godina, mnogo pre rata. Jedan panski trbuhozborac govori kroz koko ku... a
koko ka snese jaje.
"Moj sin", ka e koka, mislei na jaje.
"Jesi li sigurna?" pita je trbuhozborac. "Nije kerka?"
A koka, sa velikim dostojanstvom, odgovara: "Znam svoj posao."
Ovo dete jeste kerka Boni Keler, ali, pomisli doktor Stokstil, nije kerka D ord a Kele
ra; u to sam siguran... Znam svoj posao. S kim se to Boni smuvala, pre sedam god
ina? Mora biti da je dete zaeto veoma blizu danu kad je rat izbio. Ali ne pre pad
a bombe; to je jasno. Mo da tano na taj dan, razmi ljao je Stokstil. Zaista bi liilo n
a Boni da izjuri iz kue dok bomba pada, dok se de ava kraj sveta, i da ima kratkotr
ajni, ludi gr ljubavi sa nekim, mo da sa nekim ovekom koga ak ni ne poznaje, sa prvim
na koga je naletela... a sad, ovo.
Dete mu se osmehnulo, a on je uzvratio osmehom. Na prvi pogled, Edi Keler je izg
ledala normalno; ne bi se reklo da je jedno od nenormalne dece. Kako silno elim,
do vraga, da imam rentgenski aparat, pomisli on. Jer...

On ree glasno: "Priaj mi o tvom bratu."

"Paaa", ree Edi Keler ne nim, lomljivim glasiem, "ja priam s mojim bratom uvek, a on
ponekad odgovara, ali e e spava. On skoro uvek spava."
"Da li spava sad?"
Jedan trenutak dete je utalo. "Ne, sad je budan."
Ustajui i prilazei joj, doktor Stokstil ree: "Hou da mi poka e tano gde je on."
Dete pokaza prstom na levu stranu svog tela, nisko; blizu slepog creva, pomisli
on. Tu je bolelo. Zato je devojica i dovedena: Boni i D ord su se zabrinuli. Znali s
u za tog brata, ali su pretpostavljali da je imaginaran, da ona samo glumi da im
a brata koji joj slu i kao drugar u igri. Tako je, u prvo vreme, pretpostavljao i
on; u dokumentima se nije pominjao nikakav brat, a ipak, Edi je priala o njemu. O
Bilu, koji je tano istih godina kao on. Roen, rekla je doktoru, u istom trenutku
kad i ona, naravno.
"Za to 'naravno'?" pitao ju je tada Stokstil, poinjui da je pregleda - a prvo je pos
lao njene roditelje u drugu sobu, jer se inilo da se dete pred njima ustruava da g
ovori.
Edi je odgovorila na svoj smireni, sveani nain: "Zato to je on moj brat blizanac; k
ako bi, inae, mogao biti u meni?" I to je rekla, kao koko ka panskog trbuhozborca, v
rlo pouzdano, sa autoritetom; znala je, i ona, svoj posao.
U godinama posle rata doktor Stokstil je pregledao na stotine 'udnh' ljudi, mnoge
neobine i egzotine varijante ljudskog oblika ivota koje su sad bujale pod mnogo bl
a im - mada dimnim velom prekrivenim - nebom. Ni ta ga nije moglo okirati. Pa ipak, o
vo: dete iji brat ivi u unutra njosti njenog sopstvenog tela, negde dole u ingvinaln
om podruju, blizu prepona. Sedam godina ve Bil Keler stanuje tamo; doktor Stokstil
je, slu ajui devojicu, verovao njenim reima, znao je da je to mogue. Nije to bio prvi
takav sluaj. Kad bi raspolagao rentgenom, mogao bi videti malenog, zakr ljalog stv
ora, koji verovatno nije vei od novoroenog zeca. Zapravo, on i prstima uspeva da n
apipa njegov oblik... Pipkao je Edin bok, pomno zapa ao ne to nalik na cistu ili vrst
u vreu unutra. Glava normalno stoji, telo sme teno u trbu nu duplju sestre, ruke, nog
e, sve. Jednoga dana ova devojka e umreti, pa e njeno telo neko otvoriti, izvr iti a
utopsiju; i nai jednog zboranog, malenog, mu kog stvora, mo da sa sne nobelom bradom i
slepim oima... njenog brata, koji ni tad nee biti vei od novoroenog zeke.
A do tada, Bil provodi vreme uglavnom spavajui, ali s vremena na vreme on i njego
va sestra porazgovaraju. ta ima Bil da ka e? ta mo e on znati?
Na to pitanje Edi je imala odgovor. "Pa, on malo ta zna. On ne vidi ni ta, ali razm
i lja. A ja mu priam ta se de ava, tako da on ne propu ta ni ta bitno."
"Za ta se zanima?" upita Stokstil. Zavr io je pregled; sa ovo malo jada od instrume
nata i opreme, nije mogao pregledati bolje. Ustanovio je istinitost devojicinih t
vrdnji, i to je ve ne to; ali ne mo e videti taj embrion, a da ga ukloni, to ne dolaz
i u obzir; bilo bi po eljno, ali se ne mo e.
Edi razmisli i ree: "Pa, hmm, on, ovaj, voli da slu a o hrani."
"O hrani!" ree doktor Stokstil, oaran.
"Da. On, zna , ne jede. On voli da mu priam, sve ispoetka, ta sam ruala, jer posle nek
og vremena to ipak stigne do njega... Ja mislim da stigne. Zar ne bi moralo da s
tigne, da bi on ostajao iv?"
"Mora da stigne", saglasi se dr Stokstil.
"On dobija hranu od mene", ree Edi, oblaei bluzu i polako zakopavajui dugmad na njoj.
"Pa ga zanima ta je u toj hrani. Naroito voli kad ja pojedem jabuke ili pomorand e.
I... on voli da slu a prie. Veito njega zanimaju druga mesta. Naroito daleka mesta,
kao to je Njujork. Meni mama pria o Njujorku, pa ja priam njemu. On bi hteo da ode
tamo, jednog dana, i da vidi kako je tamo."
"Ali on ne vidi."
"Ali zato ja vidim", ree Edi. "To njemu doe gotovo isto tako dobro."
"Ti se dobro brine o njemu, a?" upita Stokstil, duboko dirnut. Ovoj devojici sve j
e to normalno; ona je tako ivela otkad zna za sebe - ona ni za kakav drugi nain ivo
ta ne zna. Ne postoji ni ta, uvide on jo jednom, to bi bilo 'izvan prirodnog'; niti,
logiki, mo e postojati. U izvesnom smislu rei, ne postoje nakaze, abnormalci, osim
kao statistika kategorija, manjina. Ova situacija jeste neuobiajena, ali ne treba
da nas u asava; tavi e, treba da nas raduje, pomisli on. ivot sam po sebi jeste dobar,
a ovo je jedan od oblika u kojima se ivot pojavljuje. Nema ovde nekog posebnog b

ola, neke posebne surovosti ili patnje. Zapravo, ovde postoji ne nost i briga o ne
kome.
"Bojim se", ree devojica iznenada, "da bi on jednog dana mogao umreti."
"Ne verujem da e se to desiti", ree dr Stokstil. "Verovatnije je da e on postajati
vei. E, to bi moglo da bude problem: moglo bi tvom telu biti te ko da nalazi dovolj
no mesta za njega."
" ta bi se onda dogodilo?" upita Edi, gledajui ga oima krupnim i tamnim. "Da li bi o
n tada bio roen?"
"Ne bi", ree dr Stokstil. "Ne nalazi se on na tom mestu; morao bi biti izvaen hiru
r ki. Ali - ne bi pre iveo. On jedino mo e da ivi ovako, kao sad, u tebi." Parazitski,
pomisli on, ali to ne ree glasno. "Brinuemo se o tome kad to vreme doe", ree on i po
gladi dete po glavi. "Ako ikad doe."
"Moji mama i tata ne znaju", ree Edi.
"Uviam da je tako", ree Stokstil.
"Priala sam ja njima o Bilu", ree Edi. "Ali..." Ona se nasmeja.
"Ne brini se. Ti samo radi sve to bi i inae normalno radila. Sve e se re avati samo o
d sebe."
Edi ree: "Drago mi je to imam brata, on mi poma e da ne budem usamljena. I kad on sp
ava, ja ga oseam, znam da je tu. To je kao da imam bebu unutra; ne mogu da ga gur
am u dejim kolicima, i ni ta tako, da ga oblaim, ali razgovor sa njim je vrlo zabava
n. Na primer, ja mu priam o Mildred."
"Mildred!" Ovo ga je zbunilo.
"Zna ." Dete se osmehnu njegovom neznanju. "O devojci koja se uvek iznova vraa Fili
pu. I kvari njegov ivot. Mi slu amo svako vee. Satelit."
"Ah, da, naravno." To je ona knjiga Somerseta Mouma koju Dend erfild ita. Avetinjsk
a stvar, pomisli dr Stokstil, taj parazit se raskrupnjava u njenom telu, u nepro
menljivoj vlazi i tami, hrani se iz njene krvi, od nje i uje, na neki nedokuiv nain
, ta je bilo u tom slavnom romanu; izve taj iz druge ruke... Time Bil Keler postaje
deo na e kulture. Ima i on neko svoje groteskno dru tveno postojanje. Bog zna kako
Bil shvata tu priu. Ima li on fantazije o njoj, o na em ivljenju? Da li on sanja o n
ama?
Dr Stokstil se sagnu i poljubi devojicu u elo. "U redu", ree joj i povede je ka vra
tima. "Ti sad mo e ii. Ja u popriati minut-dva sa tvojim roditeljima; u ekaonici ima ne
e prave, pravcijate, predratne asopise, koje mo e itati, samo postupaj vrlo pa ljivo sa
njima."
"A onda idemo kui na veeru", ree Edi sreno i otvori vrata ekaonice. D ord i Boni ustado
lica zategnutih od brige.
"Uite", ree im Stokstil. Zatvori vrata za njima. "Nije rak", ree, obraajui se naroito
Boni, koju je poznavao tako dobro. "Jeste jedan izra taj, naravno; tu sumnje nema.
Koliko jo mo e porasti, ne znam. Ali ka em ovo: neka vas ne brine. Mo da e, do vremena
kad poraste toliko da pone stvarati probleme, na a hirurgija biti dovoljno napredna
da to sredi."
Kelerovi odahnu e; lepo se videlo kako se tresu.
"Mogli biste je voditi u bolnicu Kalifornijskog univerziteta, u San Francisku",
ree Stokstil. "Tamo se obavljaju manji hirur ki zahvati... ali, iskreno, da sam na
va em mestu, ja bih celu tu stvar ostavio na miru." Mnogo je bolje da vi ne znate,
uvide on. Bilo bi vam te ko da se suoite sa time... naroito tebi, Boni. Zbog okolno
sti pod kojima se dogodilo zaee; bilo bi tako lako utonuti u oseanje krivice. "Ona
je zdravo dete i u iva u ivotu", ree on. "Ostavite da tako i bude. Imala je tu grudv
u jo od roenja."
"Je l' jeste?" upita Boni. "Nisam znala. Pretpostavljam da nisam dobra mama; mis
lim, toliko sam anga ovana u dru tvenim aktivnostima..."
"Doktore Stokstil", upade D ord Keler, "dozvolite da pitam ovo. Da li je Edi... nar
oito dete?"
"'Naroito'?" Stokstil ga osmotri obazrivo.
"Mislim da zna
ta hou da ka em."
"Misli , da li je 'udno' ljudsko bie?"
D ord poblede, ali poman, sumoran izraz njegovog lica ostade nepromenjen; ekao je od
govor. Stokstilu je to bilo jasno; ovoga oveka nee moi da skrene s puta pomou nekoli
ko fraza.

Stokstil ree: "Pretpostavljam da si to hteo da pita . A za to pita ? Da li ona u bilo k

om pogledu izgleda nenormalno? Da li se stie utisak da je nenormalna?"
"Ne, ne izgleda", ree Boni, naglo raspriana od silne zabrinutosti. vrsto se dr ala za
ruku svog mu a, sva pribijena uz njega. "Hriste, pa to je jasno, izgleda savr eno n
ormalno. Idi, bre, do avola, D ord e; ta ti je? Kako mo e biti tako morbidan u vezi sa sv
ojim sopstvenim detetom; dosadno ti je, a? Je li to?"
"Postoje i nenormalci na kojima se to ne primeuje spolja", nastavi D ord Keler. "Pa,
ta, video sam ja mnogo dece; ja viam svu na u decu. Razvio sam sposobnost da pogodi
m koje je kakvo. Instinkt, i obino se poka e da sam u pravu. Od nas se zahteva, od
nas u kolama u Kaliforniji, zna , da svu udnu decu predamo dr avi, na posebno osposobl
javanje. E, dakle..."
"Idem ja kui", ree Boni. Okrete se i poe do vrata ekaonice. "Do vienja doktore."
Stokstil ree: "Boni, saekaj."
"Ne dopada mi se ovaj razgovor", odvrati Boni. "Bolestan je. Vi ste obojica bole
sni. Doktore, ako na bilo koji nain nagovesti da je udna, neu vi e nikad razgovarati s
a tobom. A ni sa tobom, D ord e. Ozbiljno ka em."
Posle nekoliko trenutaka ti ine, dr Stokstil ree: "Boni, tro i rei niza ta. Ja ne nagove t
vam, jer nema ta da se nagove tava. Ona ima benigni tumor u trbu noj duplji, i to je
sve." Poeo se ljutiti. Oseati, zapravo, elju da tresne istinu pred Boni. Ona je to
zaslu ila.
Ali, pomisli on, kad se naosea krivice, i kad dovoljno okrivi sebe to je izi la iz k
ue i spanala se sa nekim mu karcem i rodila abnormalnu bebu, ona e preusmeriti pa nju n
a Edi; poee je mrzeti. Olak ae sebi tako to e se ljutiti na nju. Uvek bude tako. Dete j
e prekor svojim roditeljima. Prekor, na neki nejasan nain, za ono to su radili u r
anijim vremenima, ili u prvim trenucima rata, kad je svako trao nekom svojom ludo
m putanjom, pravio svoju privatnu, linu tetu i postepeno uviao ta se de ava. Neki od n
as su ubijali da bi ostali ivi, neki su samo be ali, neki su pravili budale od sebe
... Boni je podivljala, nema sumnje; otpustila je sve svoje konice. I ona je, i s
ad, upravo ta ista osoba: opet bi tako radila, mo da i jeste opet tako radila. I s
avr eno je svesna toga.
Ponovo se zapita: ko li je otac.
Jednog dana u je pitati, jasno i otvoreno, odlui on. Mo da ona ak i ne zna; njoj je s
ve to jedna zamuena slika pokreta, to doba u na im ivotima. Ti stravini dani. Meutim,
da li je bilo stravino za nju? Mo da je bilo divno; mogla je zbaciti sa sebe sve ka
i eve, sve uzde, mogla je raditi ta god hoe, bez ikakvog straha, jer je verovala, ka
o to smo svi verovali, da niko od nas nee ostati iv.
Boni je ponajbolje iskoristila situaciju, uvide on; kao to ona uvek i uini. Ona u
svakoj krizi nae naina da iz ivota izvue najvi e. Eh, da sam i ja takav... Gledao ju j
e zavidljivo kako izlazi iz ordinacije i prilazi svom detetu. Lepa ena, dobro dot
erana; jednako privlana danas kao i pre deset godina - sva ova teta, sva bezlina pr
omena koja se sruila na njih i na njihove ivote, kao da nije dodirnula nju.
Cvrak koji svira. To je Boni. U tmu i rata, u tom razaranju, u beskonanom pojavljiva
nju sve novih abnormalnih oblika ivota, Boni je nastavila da svira, da grebuca sv
oju melodijicu radosti, poleta i nebrige; nju ni ta, pa ni stvarnost, ne mo e ubedit
i da postane razumna. To su ljudi koji imaju sree: ljudi kao Boni, oni koji su jai
od sila promene i raspadanja. Eto ta je ona uspela da izbegne - sile raspadanja
koje su u nastupanju. Na nas je pala tavanica, ali ne i na Boni.
Be e li u listu 'Pan' jedna karikatura gde...
Prekidajui njegove misli, Boni ree: "Doktore, jesi li upoznao na eg novog uitelja, Ha
la Barnsa?"
"Nisam", ree on. "Ne jo . Video sam ga samo iz daleka."
"Svidee ti se. Hteo bi da svira violonelo, ali, dabome, nema violonelo." Ona se nas
meja veselo; oi su joj plesale istim ivotom. "Zar nije to patetino?"
"Vrlo", slo i se on.
"Zar nismo to svi mi?" upita ona. "Na a violonela su oti la. I ta onda ostaje? Ti reci
meni."
"Hriste", odvrati Stokstil, "ne znam; ni najmutniju ideju nemam."
Smejui se, Boni ree: "Uh, al' si ozbiljan."
"To ona govori i meni", primeti D ord Keler, sa malim osmejkom. "Moja ena vidi ljuds
ki rod kao rasu buba-balegara koje neumorno rade to svoje. Ali sebe, dabome, ne

smatra jednom od njih."

"Ne bi ni trebalo", uzvrati Stokstil. "I nadam se da nikad nee."
D ord ga pogleda kiselo, pa slegnu ramenima.
Mogla bi se ona izmeniti, pomisli Stokstil, ako bi razumela ta je sa njenom kerkom
. To bi moglo preovladati. Bilo bi potrebno ne to tako, neki udnovat udarac, bez pr
esedana, sasvim neoekivan. Mogla bi ona i izvr iti samoubistvo; ta radost, ta ivotno
st, mogli bi se preokrenuti zaas u svoju potpunu suprotnost.
"Kelerovi", ree on, "upoznajte me jednog dana, i to uskoro, sa novim nastavnikom.
Rado bih video jednog biv eg violonelistu. Mo da mu mo emo napraviti ne to od kadice za
kupanje, preko koje bismo razapeli icu za vezivanje bala robe. A svirati bi mogao
pomou..."
"Konjskog repa", ree Boni praktino. "Gudalo se mo e napraviti; taj deo posla je lak.
Treba nam velika rezonantna kutija, koja bi proizvodila duboke tonove. Pitam se
, mo emo li pronai neku staru krinju od kedrovine. To bi moglo uspeti. Moralo bi da
bude drvo, u svakom sluaju."
D ord ree: "Bure, preseeno napola."
Na ovo se nasmeja e; Edi Keler im se pridru i iako nije ula ta je rekao njen otac - tan
ije, mu njene majke, pomisli Stokstil.
"Mo da mo emo na pla ama nai ne to to je voda nanela", ree D ord . "Primeujem da se dosta
h otpadaka pojavljuje, naroito posle oluja. Olupine starih kineskih brodova, nesu
mnjivo, od pre nekoliko godina."
U veselju izio e iz prostorija doktora Stokstila; on ih isprati pogledom. Devojica j
e i la izmeu njih dvoje. Eto, odlaze troje, a, u stvari, etvoro, pomisli on, etvoro a
ko se urauna nevidljivo, ali stvarno prisustvo u toj devojci.
Utonuo u misli, on zatvori vrata.
Moglo bi to biti moje dete, pomisli on. Ali nije, jer pre sedam godina Boni je b
ila ovde gore, u oblasti Zapadni Marin, a ja sam bio u Berkliju u mojoj ordinaci
ji. Ali da sam se nameraio blizu nje onog dana...
Ko se to, tada, na ao ovde gore? - upita se on. Kad su bombe padale... ko je od na
s mogao biti sa njom, tog dana? Imao je neko udno oseanje prema tom oveku, ko god d
a je. Pitam se kako bi se on oseao, pomisli Stokstil, kad bi znao za ovo dete...
za svoju decu. Mo da u jednog dana naleteti na njega. Ne mogu ubediti sebe da ka em B
oni, ali njemu u mo da kazati.
10.
U dvorani Foresterovih, narod Zapadnog Marina sedeo je i raspravljao o bolesti ov
eka na satelitu. Uzbueni, upadali su jedan drugome u re, hitajui da ka u ono to im je
na umu. itanje poglavlja iz romana O ljudskoj porobljenosti je poelo, ali niko nij
e hteo da slu a; svi su govorili sumornih lica, uzbunjeni, kao i sama D un Raub, uvia
njem ta bi im se desilo ako bi disk-d okej umro.
"Ne mo e on stvarno biti toliko bolestan", uzviknu Kas Stoun, najvei zemljoposednik
u Zapadnom Marinu. "Nikad nikome ovo nisam rekao, ali, slu ajte: imam stvarno dob
rog lekara, specijalistu za srane bolesti, dole u San Rafaelu. Dove u ga do nekog ot
premnika, negde, pa e on rei Dend erfildu ta mu je. On ga mo e i izleiti."
"Ali on tamo gore nema lekove", ree stara gospoa Lali, najstarija lanica njihove za
jednice. "ula sam ga kad je rekao, jednom, da je njegova pokojna gospoa potro ila sv
e."
"Imam kvinidin", progovori apotekar. "To je verovatno tano ono to je njemu potrebn
o. Ali nema naina da mu se to dobaci, gore."
Erl Kolvig, ef policije Zapadnog Marina, ree: "ujem da e vojska iz ejena poku ati jo je
nom da ga dohvati, pre kraja ove godine."
"Ponesi kvinidin u ejen", ree Kas Stoun apotekaru.
"U ejen?" upita apotekar drhtavim glasom. "Vi e ne postoji nijedan drum koji bi vod
io kroz Siere skroz na drugu stranu. Nikad ne bih stigao."
Govorei najsmirenije to je mogla, D un Raub ree: "Mo da on nije stvarno bolestan; mo da j
e to samo hipohondrija, zato to je toliko izdvojen i sam, tamo gore, ve toliko god
ina. Posumnjala sam da je to, zbog neega u nainu na koji je podrobno opisivao jeda
n po jedan simptom." Meutim, jedva da ju je iko uo. Ona trojica izaslanika iz Boli
nasa, primeti ona, tiho su pri la radio-aparatu, pogurila se i slu ala itanje. "Mo da o
n nee umreti", ree ona, napola sebi.
Na to, majstor za naoare di e pogled ka njoj. Ona vide na njegovom licu izraz oka i

otupelosti, kao da je to uvianje, da bi ovek na satelitu mogao biti bolestan i umr

eti, prejako za njega, nepodno ljivo. ak ni bolest njegove sopstvene keri, pomisli o
na, nije tako delovala na njega.
Ti ina se spustila na ljude u najudaljenijem delu dvorane, i D un Raub di e glavu da v
idi ta se desilo.
Kroz vrata se ukotrljala svetlucava platforma sainjena od ma inerije. Stigao je Hop
i Harington.
"Hopi, zna
ta je bilo?" doviknu mu Kas Stoun. "Dend erfild ka e da mu nije dobro, mo da
ne to sa srcem."
Svi su utihnuli, u oekivanju da fokomelus ne to ka e.
Hopi se vozio pored njih, do radija; tu je zaustavio mobil, ispru io jednu manueln
u ekstenziju i poeo pa ljivo rukovati dugmetom za tra enje stanica. Trojica izaslanik
a iz Bolinasa se, sa puno po tovanja, skloni e u stranu. um statike se pojaao, zatim o
slabio, a onda sti e glas Volta Dend erfilda, jasan i jak. itanje je jo trajalo, i Hop
i, u sredi tu svoje ma inerije, poe slu ati pomno. Tako on, i svi u dvorani, nastavi e da
slu aju, ne govorei ni ta, sve dok zvuk najzad nije popustio zbog odlaska satelita i
z doma aja prijema. Onda opet ostade samo statika.
Iznenada, glasom sasvim nalik na Dend erfildov, fokomelus ree: "Pa, dobro, dragi mo
ji prijatelji, ta emo imati sledee da nas zabavlja?"
Ovog puta opona anje je bilo tako savr eno, da nekoliko ljudi u dvorani umno udahnu v
azduh. Drugi poe e pljeskati, a Hopi se nasme i. "'Ajde jo malo tog ongliranja", predlo i
apotekar. "Meni se svia."
"' ongliranja'", ponovi foka, ovog puta u tano opona ajui farmaceutov drhturav, sitniar
ski glas. "'Meni se svia.'"
"Ne", ree Kas Stoun, "ja hou da ujem kako on glumi Dend erfilda; daj jo malo toga, Hop
i, 'ajde."
Fokomelus okrete mobil tako da je sad stajao licem prema publici. "Huu-di huu-di
huu", ree i nasmeja se tiho, sve u onim niskim, opu tenim tonovima koji su svima n
jima bili tako dobro poznati. D uni Raub zastade dah; bila je utvarna ta fokina sp
osobnost opona anja. Uvek ju je uznemiravala... a sad, ako sklopi oi, mo e zamisliti
da je Dend erfild nastavio govoriti, da je jo u vezi sa njima. I ona uini tako, name
rno zami ljajui da jeste istina ono to nije istina. On nije bolestan, i ne umire, ree
ona sebi; slu aj ga. Kao da odgovara njenim mislima, prijateljski glas poe mrmljat
i: "Imam neki mali bol u prsima, ali to ni ta nije; ne brinite se ni ta, prijatelji.
Uznemiren eludac, najverovatnije. Suvi e se odajem u ivanjima. A ta da uzmemo za to?
Sea li se iko, tamo?"
Jedan ovek iz publike povika: "Ja pamtim: alkalizuj 'Alka Selcerom'!"
"Huu-di huu-di huu", ponovi topli glas i na to nadoveza jedno tiho 'he-he-he'. "
Tako je. To ti je dobro. A sad, dozvolite da vam predlo im kako da cele zime sauvat
e lukovice gladiole, bez imalo straha da e ih napasti dosadne tetoine. Naprosto ih
zamotajte u aluminijumsku foliju."
Narod u dvorani poe pljeskati, a D un Raub zau nekoga blizu sebe kako govori: "To je
tano ono to bi Dend erfild kazao." To je rekao majstor za naoare, iz Bolinasa. Ona o
tvori oi i vide izraz na njegovom licu. Mora biti da sam i ja tako izgledala, uvi
de ona, one noi kad sam prvi put ula kako Hopi opona a Dend erfilda.
"A sad", nastavi Hopi, opet glasom Dend erfilda, "izve u nekoliko te kih majstorija koj
e sam u poslednje vreme usavr avao. Mislim da e vas ovo dobro prodrmati, dragi prij
atelji. Gle'jte samo."
Eldon Blejn, majstor za naoari iz Bolinasa, vide kako fokomelus pola e jedan novi na
pod, oko metar i po daleko od svog vozila. Obe mehanike ruke se povuko e, a Hopi, j
o mrmljajui Dend erfildovim glasom, poe da se usredsreuje na novi, koji, najednom, kliz
u preko poda ka njemu, zveckajui usput. Narod u dvorani poe pljeskati. Zarumenev i s
e od zadovoljstva, fokomelus im klimnu glavom i onda dohvati novi i ostavi ga sad
jo dalje od sebe.
arobnja tvo, pomisli Eldon. Kao to ree Pet; foke to mogu, to im je naknada to nisu roen
i sa rukama i nogama, na taj nain im priroda poma e da pre ive. Opet novi kliznu ka mob
ilu, i opet narod u dvorani Foresterovih poe pljeskati.
Eldon ree gospoi Raub: "On ovo izvodi svako vee?"
"Ne", odgovori ona. "On izvodi razne trikove; ovaj jo nikad nisam videla, ali, na
ravno, ja nisam svako vee ovde - imam toliko zadu enja, poma em da na a zajednica dejst

vuje. Izuzetna stvar, zar ne?"

Delovanje na daljinu, uvide Eldon. Da, stvar je izuzetna. A mi njega moramo imat
i, ree on u sebi. Sumnje vi e nema. Jer, kad Volt Dend erfild umre - a postaje oigledn
o da e umreti, i to uskoro - imaemo ovu uspomenu na njega, ovu rekonstrukciju, ote
lotvorenu u ovom foki. Kao fonografska ploa koju mo e pu tati zauvek.
"Da li te on pla i?" upita D un Raub.
"Ne", ree Eldon. "A je l' bi trebalo?"
"Pa, ne znam", ree ona zami ljeno.
"Da li je on ikad emitovao prema satelitu?" upita Eldon. "Mnogi drugi majstori z
a popravke jesu. udno je da on nije - on, sa takvim sposobnostima."
D un Raub ree: "Nameravao je. Pro le godine poeo je da gradi otpremnik; radio je povre
meno na tome, ali izgleda da ni ta nije postigao. On se upu ta u svakojake projekte.
.. Uvek je zauzet. Mo e da pogleda tu njegovu kulu. Izii naas, pa u ti pokazati."
On poe za njom do izlaznih vrata dvorane Foresterovih. Zajedno su stali ispred zg
rade i ostali tako u mraku sve dok im se oi nisu prilagodile i osposobile da vide
. Da, tu je stajala 'kula': jedan neobian, krivi jarbol, koji se u nono nebo uzdiz
ao, a onda prekidao naglo.
"To je njegova kua", ree D un Raub. "Kula stoji na njenom krovu. Uradio je ceo posao
sam, bez ikakve na e pomoi; ume da pojaava impulse iz svog mozga i unosi ih u ma ine,
koje naziva 'servo-asistori'. Na taj nain, veoma je jak, jai nego ma koji obian ove
k." Ona pouta malo. "Svi mu se divimo. Uradio je mnogo za nas."
"Da", ree Eldon.
"Do li ste da ga kidnapujete, a?" upita D un Raub tiho. "Da nam ga uzmete, zar ne?"
Trgnuv i se iznenaeno, on poe poricati. "Ne, gospoo Raub - asti mi moje, do li smo da sl
u amo satelit; zna da je tako."
"Poku avano je to i ranije", ree gospoa Raub. "Al' ne mo e, jer on ne da. Njemu se ne
dopada ta va a zajednica dole; poznata mu je objava koju ste doneli. Mi ovde gore
nemamo takvu diskriminaciju, i on je vrlo zahvalan za to. Veoma je osetljiv na s
tvari koje se odnose na njega." Eldon Blejn se, sav zbunjen, poe odmicati od ene i
primicati ulazu u zgradu.
"ekaj", ree gospoa Raub. "Ne mora se brinuti; neu ja nikome rei. Ne krivim te to si ga
video i po eleo za tvoju zajednicu. Zna , on nije roen ovde, u Zapadnom Marinu. Jedno
g dana, pre oko tri godine, dokotrljao se u grad na svom mobilu, i to ne na ovom
nego na jednom starijem, koji mu je dr ava napravila pre Krize. Vozio se ak od San
Franciska, sve dovde; tako nam je rekao. Tragao je za mestom gde bi se mogao na
seliti, ali nigde nije dobio priliku, ni od koga, sve dok nije stigao kod nas."
"Dobro, dobro", ree Eldon. "Razumem."
"Sve se danas otima", ree gospoa Raub. "Ali je potrebna dovoljna sila. Videla sam
da su zapre na kola va e policije parkirana na drumu, ne mnogo daleko odavde; osim t
oga, znam da su ova dvojica sa tobom policajci. Ali Hopi radi ono to se njemu rad
i. Ako biste poku ali silom da ga povedete, mislim da bi vas poubijao; njemu to ne
bi bilo te ko izvesti, a ne bi se ni ustruavao."
Posle krae pauze, Eldon ree: "Ja... cenim tvoju otvorenost."
Zajedno se, utke, vrati e u dvoranu Foresterovih.
Svi pogledi bili su uprti u Hopija Haringtona, koji je jo bio zabavljen opona anjem
Dend erfilda: "... prestaje dok jedem", govorio je fokomelus. "Zbog toga podozrev
am da je mo da ir u elucu, a ne srano oboljenje. Dakle, ako me slu a ijedan doktor i ak
o ima pristup do oda iljaa..."
Jedan slu alac iz dvorane ga prekide: "Ja u stupiti u vezu sa mojim doktorom u San
Rafaelu; to vam ka em bez ale. Ne mo emo dozvoliti da oko Zemlje jo jedan mrtav ovek kr
u i i kru i." Bio je to onaj isti koji je taj predlog izneo ranije; sad je zvuao jo vr e
e en. "Ili, ako je to samo u njegovom umu, kao to ka e gospoa Raub, zar ne bismo mogli
predlo iti doktoru Stokstilu da mu pomogne?"
Eldon Blejn pomisli: ali Hopi nije bio prisutan u ovoj sali kad je Dend erfild izg
ovarao te rei. Kako mo e da opona a ne to to nije uo?
Onda uvide. Odgovor je bio sam po sebi jasan. Fokomelus ima radio-prijemnik kod
kue; pre nego to je do ao u dvoranu Foresterovih, sedeo je sam kod kue i slu ao satelit
. Ovo znai da u Zapadnom Marinu postoje dva upotrebljiva radio-aparata, dok u Bol
inasu ne postoji nijedan. Eldon oseti gnev i oaj. Mi nemamo ni ta, uvide on. A ovi
ljudi ovde imaju sve, ak i jedan dodatni, privatni radio, za samo jednu osobu.

Kao pre rata, pomisli on slepo. Oni ive jednako dobro kao pre rata. To nije po teno
.
Okrete se i pohita iz sale, napolje, u noni mrak. Niko ga ne primeti; niko nije m
ario. Toliko su bili zauzeti raspravom o Dend erfildu i njegovom zdravlju, da nisu
ni na koga drugog obraali pa nju.
Dolazei odozdo, drumom, sa njim se suoi e tri prilike. Jedna od njih - visok, mr av ove
k koji je nosio fenjer sa kerozinom. Pored njega je i la mlada ena tamnorie kose, a
izmeu njih jedna devojica.
"Je li zavr io itanje?" upita ena. "Jesmo li zakasnili?"
"Ne znam", ree Eldon i proe ih.
"Ooo, propustili smo!" razgalamila se devojica. "Rekla sam vam da treba da po urimo
!"
"Pa, dobro, idemo ipak unutra", ree joj ovek, a onda njihovi glasovi utihnu e, jer j
e Eldon Blejn, oajan, zamicao u tamu, to dalje od prisutnosti i od zvukova drugih
ljudi, bogatih itelja Zapadnog Marina, koji imaju tako mnogo.
Hopi Harnigton, koji je nastavio opona anje Dend erfilda, di e pogled i vide da Kelero
vi, sa svojom devojicom, ulaze u salu i sedaju u poslednji red. Dobro ste i po uril
i, ree on, zadovoljan to e imati veu publiku. Ali onda oseti nervozu, zato to ga je d
evojica ispitivaki posmatrala. Uvek ga je uznemiravalo ne to u nainu na koji ga ta Ed
i gleda. Nije mu se dopalo ni sad, i on najednom prestade.
"'Ajde, Hopi", doviknu Kas Stoun.
"Nastavi, nastavi", digo e se i drugi glasovi.
"'Ajde, ono o 'Kul-ejdu'", dobaci jedna ena. "Otpevaj onu, onu pesmicu koju bliza
nci pevaju za 'Kul-ejd', zna ."
"Kul-ejd, kul-ejd, jedva ekam jaaa..." zapeva Hopi, ali opet prestade. "Valjda je
to dovoljno za veeras", ree on.
Sala utihnu.
"Moj brat", progovori devojica Kelerovih, "ka e da je gospodin Dend erfild negde u ov
oj sali."
Hopi se nasmeja. "Pa, i jeste", ree uzbueno.
"Je li zavr io itanje?" upita Edi Keler.
"Oh, da, itanje je gotovo", odvrati Erl Kolvig, "ali mi ga nismo ni slu ali; mi smo
slu ali i gledali ovo Hopijevo. On je mnogo udnih stvari izveo veeras, zar ne Hopi?
"
"Poka i devojici ono sa noviem", predlo i D un Raub. "Mislim da bi ona u ivala u tome."
"Jest, izvedi to opet", ree apotekar sa svoje stolice. "To je bilo dobro; svi mi
voleli bismo, siguran sam, to opet videti." Od silne elje da vidi, on ustade, zab
oraviv i one iza sebe.
"Moj brat", ree Edi tiho, " eli da uje itanje. Zato je do ao. Ne zanima ga ni ta ni sa ka
kvim noviem."
"Budi mirna", ree joj Boni.
Brat, pomisli Hopi. Nema ona nikakvog brata. Ovome se i nasmeja, na sav glas, i
nekoliko ljudi u publici automatski uzvrati e osmesima. "Tvoj brat?" upita on, voz
ei se mobilom bli e detetu. "Tvoj brat?" Zaustavi vozilo tano ispred nje, ne prestaj
ui da se smeje. "Mogu ja to da proitam", ree. "Mogu da budem Filip, i Mildred, i sv
ako u toj knjizi; mogu biti i Dend erfild - to ponekad i jesam. Veeras sam bio, i za
to tvoj brat misli da je u sali bio Dend erfild. A bio sam, u stvari, ja." On se o
bazre po narodu. "Je l' tako, narode? Zar nije bio, zapravo, Hopi?"
"Tako je, Hopi", saglasi se Kas Stoun i klimnu glavom. Poe e i drugi klimati glavam
a; svi, cela sala, ili bar veina.
"Za ime Hristovo, Hopi", ree Boni Keler o tro. "Smiri se, inae e ispasti iz tih kolica
na pod." Gledala ga je na onaj njen strog, dominirajui nain, i on oseti da se poeo
povlaiti kao talas; odstupati, i protiv svoje volje. " ta se to ovde radilo?" upit
a Boni ustro.
Fred Kvin, farmaceut, ree: "Pa, Hopi je opona ao Dend erfilda tako dobro da bi svako
pomislio da je on!"
Ostali zaklima e glavama, pridru ujui se.
"Ti brata nema , Edi", ree Hopi devojici. "Za to ka e da tvoj brat eli slu ati itanje, k
ma brata?" Smejao se i smejao. Devojica je utala. "Mogu li ja njega da vidim?" upit
a on. "Da razgovaram s njim? Daj da ga ujem, pa u... pa u ga posle opona ati." Poe se

smejati tako jako, da je jedva mogao videti i ta ispred sebe; suze mu poteko e iz oij
u, tako da ih je morao brisati jednim manuelnim ekstenzorom.
"E, to e biti opona anje i po", ree Kas Stoun.
"Ja bih to rado uo", ree Erl Kolvig. "Uradi to, Hopi."
"Uradiu to", ree Hopi, "im mi on buide i ta rekao." Onda je samo sedeo u sredini mobi
la i ekao. "e-kam", ree.
"Sad je dosta", odvrati Boni Keler. "Ostavi moje dete na miru." Obrazi su joj bi
li zajapureni od besa.
Prenebregav i njenu majku, Hopi ree devojici: "Gde je on? Reci mi, gde je - da li je
negde blizu?"
"Nagni se dole", ree Edi. "Ka meni. Pa e ti se on obratiti." I njeno lice, kao i l
ice njene majke, bilo je nasmrt ozbiljno.
Hopi se nagnu prema njoj, okrenuv i napola glavu na jednu stranu i podsme ljivo glum
ei pa ljivo oslu kivanje.
Jedan glas progovori iz njega samoga, kao da je deo njegovog unutra njeg sveta: "K
ako si popravio onaj menja? Kako si stvarno uradio to?"
Hopiju se ote krik.
Svi su zurili u njega, bledi u licu; svi su skoili na noge i ostali tako nepomini.
"uo sam D ima Fergesona", ree Hopi.
Devojica ga je gledala smireno. "Hoe li da uje kako moj brat govori jo ne to, gospodine
Haringtone? Ka i mu jo neke rei, Bile; on bi hteo jo da te slu a."
A u Hopijevom unutarnjem svetu, taj isti glas ree: "Izgledalo je kao da si ga zac
elio. Kao da nisi zamenio polomljenu oprugu..."
Hopi besomunom brzinom obrte kolica i pojuri prolazom izmeu sedi ta do najudaljenije
g dela sale; tamo se opet obrte i ostade da sedi zadihan, daleko od devojice Kele
rovih; srce mu je gruvalo dok je zurio u nju. Ona je uzvraala na njegovo zurenje
jednakim zurenjem, utke, ali sada sa bledim tragom osmeha na licu.
"uo si mog brata, zar ne?" upita ona.
"Jesam", ree Hopi. "Jesam, uo sam ga."
"I zna gde se nalazi."
"Da", ree on. "Nemoj to raditi ponovo. Molim te. Neu se vi e baviti opona anjima, ako
ne eli da ja to radim; va i?" Pogleda je moleivo, ali s njene strane nije bilo odgovo
ra, nije bilo obeanja. "Izvinjavam se", ree on. "Verujem ti sada."
"Bo e dobri", ree Boni tiho. Okrete se ka mu u kao da mu postavlja neko pitanje. D ord o
dmahnu glavom, ali ne odgovori.
Polako i ravnomerno, dete ree: "Mo e ga ti i videti, gospodine Haringtone, ako hoe . Da
li bi voleo da vidi kako on izgleda?"
"Ne", ree on. "Ne elim."
"Da li te je upla io?" Sad mu se devojica otvoreno sme kala, ali osmehom praznim i hl
adnim. "On ti je vratio za ono to si me zlostavljao. Naljutio si ga, zato je to u
radio."
Prilazei Hopiju i stajui pored njega, D ord Keler ree: " ta je bilo, Skoko?"
"Ni ta", ree on kratko.
Upla ila me, pomisli on. Pre la me tim opona anjem D ima Fergesona; potpuno me je prevar
ila, zaista sam pomislio da je to opet D im. Edi je zaeta na dan kad je D im poginuo;
to znam zato to mi je Boni jednom rekla, a ja mislim da je istovremeno zaet i nje
n brat. Ali - nije istina; nije ono bio D im. Bilo je opona anje.
"Vidi ", ree dete, "Bil se bavi opona anjima, takoe."
"Da." On, drhtei, klimnu glavom. "Da, bavi se."
"I to dobrim." Devojicine oi su svetlucale.
"Da, veoma dobrim", ree Hopi. Kao moje, ree on sebi. Mo da bolje od mojih. Dobro bi
bilo da se ja priuvam, pomisli on, tog njenog brata Bila; da ga zaobilazim. Zaist
a sam dobio lekciju i nauio je.
A mogao je i biti Fergeson, uvide on, tamo, unutra. Ponovo roen; to zovu reinkarn
acija. Mo da je to bomba uradila, na neki nain meni nerazumljiv. U tom sluaju, nije
opona anje, i moje shvatanje u prvom trenutku bilo je tano; ali, kako u znati? On mi
nee kazati; on me mrzi, zato to sam zezao njegovu sestru Edi. To je bila gre ka; ni
je trebalo to da radim.
"Huu-di huu-di hu", ree on, i nekoliko ljudi se okrete ka njemu; privukao je malo
pa nje, iz pojedinih delova dvorane. "Dakle, va stari drugar se javlja", ree on, al

i srce mu nije bilo u tome, a glas mu je podrhtavao. On se iroko osmehnu publici,

ali mu niko ne uzvrati osmehom. "Mo da mo emo uhvatiti jo malo itanja", ree on. "Edin
brat bi hteo da uje." On ispru i jedan mehaniki ekstenzor, pojaa zvuk radija, poe okre
tati dugme za tra enje stanica.
Mo e ti dobiti ta god ti volja, pomisli on. itanje, ili bilo ta drugo. Otkad si tamo,
unutra? Samo sedam godina? Vi e lii na venost. Kao da si... kao da si uvek postojao.
Bilo je stra no staro, sparu eno od starosti, belo, to to mu se obratilo. Ne to tvrdo
i malo, to je plovilo. Preko usana izrasle paperjasto tanke dlake, ali dugake, koj
e vise i vuku se u pramenovima, suvim. Kladim se da je bio Fergeson, ree on sebi;
oseaj je bio takav. Fergeson je unutra, u tom detetu.
Pitam se: mo e li on izii?
Edi Keler ree svom bratu: "Kako si ga upla io toliko? Stvarno je ucvikao."
Iz nje, iznutra, onaj dobro poznati glas ree: "Bio sam neko koga je on poznavao,
pre mnogo vremena. Jedan pokojnik."
"A-ha", ree ona, "znai, to je. Pa, i mislila sam da je ne to tako." Ovo ju je zabavl
jalo. "Hoe li mu uraditi jo ne to?"
"Ako mi se ne bude sviao", ree Bil, "mogao bih mu uraditi jo mnogo toga, mo da i mnog
o razliitih stvari."
"Kako si znao o toj mrtvoj osobi?"
"Oh", ree Bil, "zato to - zna ve. Zato to sam i ja mrtav." On se nasmeja, duboko dole
u njenom stomaku; ona oseti njegovo podrhtavanje.
"Ne, nisi", ree ona. " iv si jednako kao i ja; prema tome, nemoj to govoriti; nije
u redu." Pla ilo ju je.
Bil ree: "Izvini, samo sam se zafrkavao. eleo bih da sam mogao videti njegovo lice
. Kakvo je lice napravio?"
"Grozno", ree Edi, "kad si rekao ono. Celo mu se lice okrenulo ka unutra, kao kod
abe. Ali ti ne mo e znati ni kako aba izgleda; ti ni za jednu stvar ne zna kako izgle
da, zato i ne vredi da ti opisujem."
"E, kad bih ja mogao izii", odvrati Bil alostivno. "Kad bih mogao biti roen, kao sv
i ostali. Zar neu moi jednog dana da budem roen?"
"Doktor Stokstil je rekao da nee ."
"Zar ne bi on mogao da udesi da ipak mogu? Koliko sam shvatio, rekla si..."
"Nisam bila u pravu", ree Edi. "Mislila sam da on mo e da isee jednu malu okruglu ru
pu, i da bi to uspelo, ali on ka e da ne mo e."
Onda je njen brat, duboko u njoj, zautao.
"Nemoj da te to nervira", ree Edi. "Ja u nastaviti da ti priam kako stvari idu." ele
la je da ga ute i. Ree: "Nikad vi e neu uraditi kao onaj put kad sam se naljutila na t
ebe i prestala da ti priam ta ima napolju; obeavam."
"Mo da bih ja mogao naterati doktora Stokstila da me pusti napolje", ree Bil.
"Mo e li ti to? Ma, ne mo e ."
"Mogu, ako hou."
"Ne", ree ona. "To la e ; ne mo e ti ni ta osim da spava , pria sa mrtvima i mo da izvodi
a kao malopre. Nije to ne to mnogo; praktino sve to mogu i ja, i jo mnogo vi e."
Nije bilo odgovora iznutra.
"Bile", ree ona, "zna ta? Vidi, sad dvoje ljudi zna o tebi - Skoko Harington zna i d
oktor Stokstil zna. A ti si govorio da niko nikad nee saznati o tebi. Dakle, nisi
ba toliko pametan. Ja uop te ne mislim da si ti mnogo pametan."
U njoj, Bil je spavao.
"Ako bi ti uradio bilo ta zlo", ree ona, "ja bih mogla da progutam ne to to bi te otr
ovalo. Zar ne? Prema tome, ima da bude dobar."
Sve vi e ga se pla ila; sad je razgovarala sama sa sobom, trudila se da ojaa svoje sa
mopouzdanje. Mo da bi dobro bilo da ti umre , pomisli ona. Ali ja bih tad morala da
nastavim da te nosim, a to... bi bilo bljak. Ne bi mi se dopalo.
Stresla se.
"Ne brini se ti o meni", ree Bil najednom. Opet je bio budan, ili mo da nijednog tr
enutka nije bio stvarno zaspao; mo da se samo 'pravio' da spava. "Znam ja mnoge st
vari; umem se pobrinuti o sebi. titiu ja i tebe. Trebalo bi da ti je drago to sam t
u, jer ja mogu... hm, ne bi ti to razumela. Zna da mogu pogledati svakog ko je mr
tav, kao onog oveka koga sam maloas opona ao. Znaj da ima stvarno veliki broj njih,
postoje bilioni i bilioni njih, a svaki je drugaiji. Kad spavam, ujem ih kako gunaj

u. Svi su oni jo tu, blizu."

"Blizu? Gde blizu?" upita ona.
"Ispod nas", ree Bil. "Dole, u zemlji."
"Brrrr", ree ona.
Bil se nasmeja. "Istina je. A doi emo i mi tamo. I mama e tvoja, i tata, i svi osta
li. Svako i sve je tamo, pa i ivotinje. Onaj pas, onaj koji pria, na domaku je da
bude tamo. Mo da nije jo si ao sasvim, ali to mu je isto." Videe ."
"Ja ne elim da vidim", ree ona. "Ja bih da slu am itanje; znai, uti i pusti me da slu am
Zar nee i ti da slu a ? Uvek si mi govorio da ti se to dopada."
"A bie i on uskoro tamo", ree Bil. "Taj to sedi u satelitu i ita."
"Ne", ree ona. "Ne verujem ja u to; jesi li siguran?"
"Jesam", ree njen brat. "Prilino siguran. A ak i pre njega... zna li ko je 'ovek za n
aoare'? Majstor za naoare? Ne zna , ali on e uskoro biti ovde, kroz samo nekoliko min
uta. A onda, posle toga..." On prekide. "Neu da ka em."
"I nemoj", saglasi se ona. "Ne ka i, molim te. Ja neu da ujem."
Orijenti ui se po visokom, krivom jarbolu Hopijevog otpremnika, Eldon Blejn poe ka f
okinoj kui. Situacija je 'sad ili nikad', uvide on. Imam samo malo vremena. Niko
ga nije zaustavljao; svi su bili u dvorani, pa i sam fokomelus. Maznuu mu radio,
ree Eldon sebi. Ako ne mogu da skembam foku, bar da se vratim u Bolinas sa neim. O
tpremnik je ve bio blizu; Eldon oseti prisustvo Hopijeve konstrukcije - a onda se
najednom spotae, i ve je padao, mlatarajui rukama ispred sebe. Neki ostatak ograde
, nisko pri tlu.
Vide i kuu samu - naime, ostatke kue. Temelje i jedan zid, a u sredini skrpljenu k
ocku, sobu napravljenu od raznog materijala prikupljenog iz ru evina, za tienu od ki e
terpapirom. Katarka, privr ena te kim pridr nim icama, uzdizala se odmah iza malog, metal
nog, cevastog dimnjaka.
Otpremnik je bio ukljuen.
Eldon zau brujanje, jo pre nego to vide gasnu plavu svetlost elektronskih cevi. Kro
z pukotinu ispod vrata kocke pokrivene terpapirom dopirala je druga svetlost. On
nae kvaku, zastade, a onda je brzo okrete; vrata se otvori e bez ikakvog otpora, m
altene kao da ne to unutra oekuje njega.
Jedan prijateljski, prisan glas tiho je ne to priao, i Eldon Blejn pogleda svuda ok
o sebe, oekujui da vidi - neverovatno - fokomelusa. Ali taj glas je dopirao iz jed
nog radio-aparata koji je le ao na zanatskom radnom stolu, a oko njega alati, mern
i instrumenti i delovi potrebni za popravke, sve u potpunom neredu. Dend erfild je
nastavljao da govori, iako je satelit svakako ve morao otii dalje. Ovakvu vezu sa
satelitom nije jo niko postigao, uvide on. Znai, imaju ak i to, ovi gore u oblasti
Zapadni Marin. Ali za to je veliki otpremnik ukljuen? ta radi? On poe urno gledati ok
o sebe...
Glas iz radio-aparata poe se najednom menjati, umesto niskih i prisnih tonova dob
ijati o trinu i grubost. "Majstore za naoare", ree glas, " ta e ti u mojoj kui?" Bio je
o glas Hopija Haringtona, i Eldon stade, zbunjen, trljajui se o amueno po glavi, pok
u avajui da shvati i znajui, na nekom dubokom, nagonskom nivou, da ne shvata - i da
nikad stvarno shvatiti nee.
"Hopi", uspe on da ka e. "Gde si?"
"Ovde sam", ree glas iz radija. "Pribli avam se. ekaj tu gde si, naoareviu." Vrata sob
e se otvori e i Hopi Harington, u svom fokomobilu, pogleda o trog i plamteeg, stade p
red Eldona. "Dobro do ao u moj dom", ree Hopi ironino; glas je sad dopirao i iz njeg
a, i iz radija, jednovremeno. "Da li si mislio da je to satelit, to to si uo iz to
g radija?" Jedna od njegovih manuelnih ekstenzija se ispru i i iskljui radio. "Mo da
si mislio, ili e mo da misliti, jednog dana. Dakle, ovee od naoara, govori. ta e ovde
Eldon ree: "Pusti me da idem. Ni ta neu; samo sam gledao."
"Hoe radio, je li to?" upita Hopi bezizra ajnim glasom. Izgledao je otupljen i nimal
o iznenaen.
Eldon ree: "Za to je tvoj predajnik ukljuen?"
"Zato to emitujem ne to ka satelitu."
"Ako me pusti ", ree Eldon, "dau ti sve naoare koje imam. A one predstavljaju mesece
le inarenja po celoj severnoj Kaliforniji."
"Nema ti nijedne naoare, ovog puta", ree fokomelus. "Ili, bar, ne vidim tvoju akten
-ta nu. Ali, to se mene tie, mo e ii; nisi uinio ni ta lo e, ovde. Nisam ti dao priliku.

meja se brzo i mucavo.

Eldon ree: "Da li e poku ati da obori satelit?"
Fokomelus se zagleda netremice u njega.
"Hoe ", ree Eldon. "Ti e pomou tog otpremnika aktivirati onaj poslednji, etvrti stepen
akete, koji nikada nije ispaljen; udesie da poslu i kao retro-raketa, tako da e satel
it utonuti nazad, u atmosferu, i onda pasti na zemlju."
"Ja to ne bih mogao uraditi", ree foka posle nekog vremena. "ak i kad bih hteo."
"Mo e ti da utie iz daljine na stvari."
"Rei u ti ta radim, majstore za naoare." On zakotrlja mobil pored Eldona, onda ispru i
jednu ekstenziju i uze neki predmet sa radnog stola. "Prepoznaje li ovo? To je k
otur magnetofonske trake. Bie emitovana satelitu, ali ogromnom brzinom, tako da e
nekoliko sati informacija stati u nekoliko trenutaka. Istovremeno e sve poruke ko
je je satelit primao proteklih nekoliko meseci biti, kad prelee iznad nas, emitov
ane dole, meni, ultra-visokom brzinom. Tako je to bilo i predvieno da radi, majst
ore za naoare. Pre Krize, pre nego to je izgubljena monitorska oprema ovde dole, n
a Zemlji."
Eldon Blejn osmotri radio, na radnom stolu, a onda kri om pogleda ka vratima. Foko
mobil se pomerio, tako da vrata vi e nisu bila zapreena. On se zapita mo e li sad ura
diti posao, ima li sad priliku.
"Imam emisioni doma aj od pet stotina kilometara", govorio je Hopi. "Mogao bih dos
egnuti prijemnike irom cele severne Kalifornije, ali ne vi e od toga, ako bih emito
vao direktno. Meutim, ako po aljem moje poruke na satelit, da one tamo budu snimlje
ne. a onda emitovane ponovo i ponovo, dok on leti dalje..."
"Dosegnue ceo svet", ree Eldon.
"Tako je", ree Hopi. "U satelitu postoji potrebna ma inerija za to; ona e prihvatati
svakojaka uputstva sa Zemlje."
"A onda e ti biti Dend erfild", ree Eldon.
ovek-foka se osmehnu i zamuca: "A niko nee primetiti razliku. Ja to mogu izvesti u
spe no; sve sam razradio. Kakva alternativa postoji? Ti ina. Satelit e uskoro zautati,
to je pitanje dana. A onda e taj glas, jedini koji objedinjuje svet, nestati, i
svet e se raspasti. Spreman sam da iskljuim Dend erfilda u svakom trenutku. im budem
siguran da e on prekinuti svoje emitovanje."
"Zna li on o tebi?"
"Ne", ree Hopi.
"Sad u ja tebi da ka em ta ja mislim", ree Eldon. "Mislim da je Dend erfild mrtav ve oda
vno, i da smo mi, zapravo, slu ali tebe." To govorei, primicao se radio-aparatu na
radnom stolu.
"Nije tako", ree fokomelus postojanim glasom. "Ali uskoro e biti tako. Zapanjuje d
a je on ostao iv u takvim uslovima; vojska je odlino izabrala oveka za taj posao."
Eldon Blejn dograbi radio-aparat oberuke i potra ka vratima.
Fokomelus ga isprati zapanjenim pogledom, otvorenih usta; Eldon je video taj izr
az na Hopijevom licu i ve se na ao napolju; polete punim trkom kroz tamu, prema par
kiranim policiskim zapre nim kolima. Skrenuo sam mu pa nju, ree Eldon sebi. Jadni pro
kleti foka pojma nije imao ta u uraditi. A sve te priancije - ta su znaile? Ni ta. Njeg
ova zano enja, manija veliine. On bi da sedi ovde i govori celom svetu, prima poruk
e celog sveta, da mu celo oveanstvo bude publika... a to ne mo e niko osim Dend erfild
a; niko ne mo e odavde, odozdo, ukljuivati ma ineriju na satelitu, tamo gore. Morao b
i foka da bude gore, u samom satelitu, da bi...
Ne to ga s lea uhvati za vrat.
Kako? - zapita se Eldon Blejn, padajui na lice, ali ne ispu tajui radio. On je ostao
u kui a ja sam ovde, napolje. Delovanje na daljinu... uhvatio me. Da li sam pogr
e io? Mo e li on zaista da dosegne tako daleko?
Ono to ga je dr alo za vrat, poe stezati.
11.
Podi ui iz ge tetnera prvi list zapadnomarinskog malog petnaestodnevnog asopisa 'Novos
ti i pogledi', iji je sam bio izdava, Pol Dic kritiki osmotri prvi lanak, koji je lin
o i napisao.
OVEK IZ BOLINASA UMRO, SLOMLJEN MU VRAT
Pre etiri dana Eldon Blejn, majstor za naoare, iz Bolinasa, u Kaliforniji, koji je
iz poslovnih razloga doputovao u ovaj deo zemlje, naen je pored druma sa slomlje

nim vratom i tragovima nasilja na telu. Poinilac je nepoznat. Erl Kolvig, ef zapad
nomarinske policije, poeo je obimnu istragu i sada obavlja razgovore sa ljudima k
oji su videli Blejna te noi.
To je bila cela vest, i Dic, itajui je, oseti duboko zadovoljstvo; dobar poetak za
ovo izdanje - zainteresovae mnoge ljude, tako da e on mo da dobiti jo poneki oglas za
sledee izdanje. Njegov glavni izvor prihoda je Endru Gil, koji uvek reklamira sv
oj duvan i pie, i Fred Kvin, farmaceut, a ima i nekoliko kategorija malih oglasa.
Ali nije kao u starim danima.
Naravno, izostavio je iz lanka jednu stvar, naime injenicu da bolinaski majstor za
naoari nije do ao u Zapadni Marin ni zbog kakvog po tenog posla; a to je svakom jasn
o. ak je bilo nagaanja da je do ao da kidnapuje njihovog majstora za popravke. Ali p
o to su to samo nagaanja, ne smeju se tampati.
On posveti pa nju sledeem znaajnom lanku.
DEND ERFILD NAVODNO BOLESTAN
Osobe koje prate none emisije sa satelita javljaju da je Volt Dend erfild pre nekol
iko dana saop tio da je 'bolestan, mo da ima ir u stomaku ili srano oboljenje', i da m
u je potrebna lekarska nega. Veliku zabrinutost izrazili su prisutni u dvorani F
oresterovih, javljeno je dalje. Gospodin Kas Stoun, koji je o ovome obavestio 'V
esti i poglede', ka e da e, kao poslednju mogunost, pribei tome da se posavetuje sa s
vojim linim lekarom-specijalistom, a zatim se raspravljalo, ali nije doneta nikak
va odluka, da li bi trebalo da Fred Kvin, vlasnik apoteke na Point Rejzu, otputu
je u General tab u ejenu i ponudi lekove za Dend erfilda.
Ostatak asopisa sastojao se od lokalnih vesti, manje va nih; ko je kod koga bio na
veeri, ko je posetio obli nji grad... To je ovla osmotrio, uverio se da su svi oglas
i tampani savr eno, a onda nastavio da okree ge tetner i izvlai jedan po jedan list iz
njega.
Ali, naravno, ima i vesti koje nisu u le u asopis, vesti koje se nikad nee moi tampati
. Na primer: Hopija Haringtona prestra ilo sedmogodi nje dete. Dic se tiho nasmeja,
razmi ljajui o izve tajima koji su mu stigli o fokinoj 'frci', kako je imao napad str
aha pred onolikom publikom. Pa onda: gospa Boni Keler se opet smuvala sa nekim,
ovog puta sa novim nastavnikom, Halom Bejnsom... ala bi to bila vest! D ek Tri, lo
kalni ovar, optu uje nepoznate poinioce (po milioniti put) da mu kradu ovce. ta jo ? Da
vidimo, pomisli on. Proslavljenom strunjaku za duvan, Endru Gilu, do la u posetu j
edna nepoznata osoba iz grada, to bi moglo biti u vezi sa integracijom Gilovog du
vansko-alkoholnog posla sa nekim ogromnim gradskim sindikatom, zasad nepoznatim.
Na to se Dic namr ti. Ako bi se Gil odselio, asopis 'Novosti i pogledi' ostao bi b
ez najpouzdanijeg ogla ivaa; a to nikako ne bi bilo dobro.
Mo da treba ovo ipak da tampam, pomisli on. Da pokrenem izvesno lokalno raspolo enje
protiv toga to je Gil preduzeo, pa ma ta to bilo. Me anje inostranih uticaja u na u du
vansku industriju... mogao bih to formulisati tako. Strana lica, nejasnog porekl
a, viena u na em kraju. Ta vrsta retorike. Moglo bi ubediti Gila da odustane; pa, o
n je prido lica - osetljiv je. On je tek od Krize kod nas. Nije stvarno jedan od n
as.
Ko je ta zloslutna prilika koju su videli da razgovara sa Gilom? Ceo grad je rad
oznao u vezi s tim. Nikome se to ne dopada. Neki ka u da je bio crnac; drugi, da j
e belac pocrneo od radijacijskih opekotina - takve nazivaju ratnim 'zagorelcima'
.
Moglo bi se desiti tom zagorelcu isto ono to i bolinaskom trgovcu naoarima, razmi lj
ao je Dic. Zato to ovde ima prevelik broj ljudi koji ne vole inostrana me anja. Opa
sno je doi u ovaj kraj i me etariti ne to.
Ubistvo Eldona Blejna podsetilo ga je, prirodno, na smrt Austurijasa... mada je
Austurijas ubijen po zakonu, javno, po odluci graanskog saveta i porote. Svejedno
, u su tini nema mnogo razlike, oba ta pogubljenja zakoniti su izrazi raspolo enja g
raana. Isto bi bilo i ako bi najednom nestao sa ovog sveta taj crnja, ili zagorel
ac, ili ve ko je taj koji se sada vrzma oko Gila - a nije nemogue da bi neki vid o
svete mogao sustii i Gila.
Ali Gil ima mone prijatelje; na primer Kelerove. Osim toga, mnogi ljudi zavise od
njegovog pia i njegovih cigareta; i Orajon Straud, i Kas Stoun kupuju ogromne ko
liine toga od njega. Zato je Gil, verovatno, bezbedan.
Ali banana nije bezbedan, uvide Dic. Ne bih se rado na ao na njegovom mestu. Taj j

e iz grada, pa ne zna koliko su duboka oseanja u maloj dru tvenoj zajednici. Mi ovd
e imamo odreeni integritet, koji ne damo da bude povreen.
Mo da e on to morati da naui na onaj te i nain. Mo da emo svi mi morati da vidimo jo jed
ubistvo. Ubistvo nekog crnog. Koje je, u poneemu, najbolje.
Klizei sredi njom ulicom Point Rejza, Hopi Harington najednom sede sasvim uspravno,
u sredini mobila: ugledao je jednog crnca koji mu je bio poznat. Sa tim ovekom j
e radio pre nekoliko godina, radio u 'Modernoj TV i servisu'; ovaj crnac izgleda
o je kao Stjuart Mak Koni.
Ali onda foka uvide da je to jo jedno od Bilovih opona anja.
Oseti u as zbog pomisli na mo te spodobe koja se nalazi u maloj Edi Keler; Bil je s
posoban da izvede ovo, usred bela dana, a ta on ima kao protivsredstvo? Kao sa gl
asom D ima Fergesona, tako je i ovog puta prevaren, iako ima tako ogromne sposobno
sti. Ne znam ta da radim, ree on sebi izbezumljeno; i nastavi da klizi prema tamno
j prilici. Koja ne i eze.
Mo da, pomisli on, Bil zna da sam ja sredio majstora za naoare. Mo da mi se sveti. De
ca rade takve stvari.
Zaokrete u pobonu ulicu i ubrza mobil, be ei od imitacije Stjuarta Mak Konija.
"Ej", ree jedan glas, tonom upozorenja.
Osvrte se i vide da je umalo pregazio doktora Stokstila. Nezadovoljan, uspori i
zaustavi mobil. "Izvinjavam se." Onda, su enim oima, osmotri lekara, pomisliv i da je
to neko koga je poznavao u starim, pretkriznim danima; tad je Stokstil bio psih
ijatar i imao ordinaciju u Berkliju, pa ga je Hopi ponekad viao na aveniji etok. Z
a to je sad ovde? Kako se desilo da odabere za svoj boravak Zapadni Marin, isto ka
o on, Hopi? Da li je to bila samo sluajnost?
Onda fokomelus pomisli: mo da je Stokstil trajna imitacija, nastala na dan kad je
prva bomba pala na oblast Zaliva; a tog dana je i Bil zaet, zar ne?
Ta Boni Keler, pomisli on; sve to emanira iz nje. Sve nevolje u ovoj zajednici..
. Ona situacija sa Austurijasom, koja nas je maltene pocepala, podelila nas u dv
a neprijateljska tabora. Ona se postarala da Austurijas bude ubijen, a zapravo j
e trebalo ubiti onog degenerika, onog D eka Trija koji se nalazi tamo gore sa ovca
ma; u njega je trebalo pucati, a ne u ranijeg nastavnika.
Taj je bio dobar ovek, osoba puna dobrote, pomisli foka o gospodinu Austurijasu.
A na suenju ga nije otvoreno podr ao praktino niko... osim mene.
Doktor Stokstil odseno ree: "Pa ljivije malo sa tim tvojim kolima, Hopi. To bih te z
amolio kao uslugu meni lino."
"Rekoh, izvinjavam se", odgovori Hopi.
"ega se pla i ?" upita doktor.
"Niega", ree Hopi. "Ne pla im se niega na celom svetu." Onda se priseti incidenta u d
vorani Foresterovih, svog tada njeg pona anja. Ceo grad je doznao; i doktor Stokstil
, iako nije lino bio prisutan. "Imam jednu fobiju", priznade on, ponet porivom. "
Bavi li se time, ili si odustao? Fobija je, da ne ostanem zarobljen u zatvorenom
prostoru. Tako sam i bio jednom, i to na dan kad je pala prva bomba. To mi je sp
aslo ivot, ali..." On slegnu ramenima.
Stokstil ree: "A, tako."
"Jesi li ikad pregledao devojicu Kelerovih?" upita Hopi.
"Jesam", odvrati dr Stokstil.
Hopi o tro ree: "Onda zna . To nije samo jedno dete, to su dva. Dva deteta, kombinova
na nekako; ti verovatno zna i tano kako, a ja ne znam - i nije me briga. To je 'ne
obina' osoba, to dete - naime, ona i njen brat; zar ne?" Njegovo ogorenje se prosu
. "Ne izgledaju neobino. Zato se provlae neprimetno. Ljudi se oslanjaju samo na sp
olja nji izgled, zar ne? Zar nisi to otkrio u svojoj praksi?"
Stokstil ree: "Uop teno govorei, naje e tako biva, da."
"uo sam", nastavi Hopi, "da, po zakonu na e dr ave, svi 'neobini' maloletnici, bez obz
ira na to da li su krvo edni ili ne, moraju biti predati vlastima u Sakramentu."
Doktor ni ta nije odgovorio; Stokstil ga je utke gledao.
"Ti poma e Kelerovima da kr e zakon", ree Hopi.
Posle kraeg utanja, dr Stokstil upita glasom niskim i postojanim: " ta ti hoe , Hopi?"
"N-ni ta", promuca Hopi. "Naime, samo pravdu; samo da se zakon po tuje. Da li je to
ravo? Pridr avam se zakona. Registrovan sam u Eugenikoj slu bi Sjedinjenih Amerikih Dr av
a, kao..." Zagrcnu se na tim reima. "...kao biolo ki nenormalac. U asno je initi to, a

li ja inim to: podvrgavam se."

"Hopi", ree doktor tiho, " ta si uradio bolinaskom majstoru za naoare?"
Hopi obrte mobil hitro i otklizi niz ulicu, velikom brzinom, ostaviv i doktora da
stoji sam.
ta sam mu uradio, pomisli Hopi. Ubio ga; ti to zna . Za to pita ? ta te briga? Tip je do a
o iz druge pokrajine; dakle, ne rauna se, i mi svi to znamo. D un Raub ka e da je hte
o da me kidnapuje, a to je obja njenje koje veina ljudi prihvata - ono je dovoljno
dobro Erlu Kolvigu, Orajonu Straudu i Kasu Stounu, a oni vode ovu dru tvenu zajedn
icu, zajedno sa gospoom Tolman, Kelerovima i D un Raub.
Zna on da sam ja ubio Blejna, uvide Hopi. Zna on o meni poprilino, iako mu nikad
nisam dopustio da me fiziki pregleda; zna da mogu obavljati dejstva na daljinu...
dodu e, to zna svako. Ali je mo da on jedini od svih, ovde, koji shvata ta to znai. O
n je kolovan ovek.
Ako vidim onu imitaciju Stjuarta Mak Konija, pomisli on iznenada, posegnuu u dalji
nu i zadaviu je. Moram.
Ali nadam se da je vi e neu videti, pomisli on. Ne podnosim mrtve; moja fobija odno
si se na to, na grob: bio sam sahranjen dole, sa onim komadom Fergesona koji se
nije raspao, i bilo je grozno. Dve nedelje tako, sa jednom polovinom oveka, koji
je imao obzira prema meni, vi e obzira nego iko drugi koga sam ikad upoznao. ta bi
ti rekao, Stokstile, kad bih ja legao na tvoj kau za psihoanalizu? Da li bi te za
nimao traumatski incident te vrste, ili je takvih bilo i premnogo, u poslednjih
sedam godina?
Ta stvar zvana Bil, kod Edi Keler, ivi na neki nain sa mrtvima, ree Hopi sebi. Pola
je u na em svetu, pola u onom drugom. On se gorko nasmeja, pomi ljajui na ona vremen
a kad se zavaravao da je i on, sam, sposoban da stupi u vezu sa drugim svetom...
kako sam se tu ispalio, pomisli on. Zavarao sam sebe samog ponajvi e, pa tek onda
druge. Oni nikad nisu saznali. Stjuart Mak Koni i pacov, Stjuart sedi i vae sa ape
titom...
Onda on uvide. To znai da Stjuart jeste pre iveo; nije poginuo u Krizi, ili bar ne
na poetku, kao Fergeson. Znai, ono to je on maloas video mo da, ipak, nije imitacija.
Tresui se, on zaustavi mobil i ostade da sedi i hitro razmi lja.
Zna li on i ta o meni? - upita se. Mo e li me uvaliti u ma kakvu nevolju? Ne, zakljui
on, jer u tim danima - ta sam bio? Samo jedno bespomono stvorenje u kolicima dr avn
e proizvodnje, zadovoljno ma kakvim zaposlenjem, svakom dobaenom milostinjom. Mno
go toga se promenilo. Sad sam od ivotnog znaaja za celu oblast Zapadnog Marina, ree
on sebi; majstor za popravke, vrhunski sposoban.
Zakotrlja se nazad, istim putem kojim je i do ao, i poe tragati za Stjuartom Mak Ko
nijem. I, doista, Stjuart je bio tu: pe aio je u pravcu Endru Gilove fabrike duvana
i estokih pia. Foka se poveze urno za njim, a onda se doseti neega.
Navede Mak Konija da se spotakne.
Sedei u mobilu, iroko se isceri: crnac se spotakao, zamalo da padne, zatim je stao
opet vrsto na noge i namr teno se zagledao dole, u plonik. Onda nastavi da pe ai, sad
sporije, birajui pa ljivo put preko polomljenih betonskih ploa i oko busenja korova.
Foka se vozio za njim, i kad se nae na samo korak iza njega, ree: "Stjuart Mak Koni
, prodavac televizora, tip koji jede pacove, sirove."
Crnac se zatetura kao da ga je ne to udarilo. Ne okrete se; samo stade, pru iv i ruke
ispred sebe, irei prste.
"Kako ti prija ivot posle smrti?" upita Hopi.
Trenutak potom, crnac ree promuklo: "Prija." Okrete se, tek sad. "Znai, ti si se i
zvuk'o." Poe pomno posmatrati foku i fokomobil.
"Jest'", ree foka. "Izvuk'o sam se. I to bez jedenja pacova."
"Pretpostavljam da si majstor za popravke, ovde", ree Stjuart.
"Aha", ree Hopi. "Uvek pri ruci: Skoko bez ruku. To sam ti ja. ta radi ?"
"Ja sam... u poslu sa homeostatikim klopkama za gamad."
Foka se zakikota.
"Da li je to tako prokleto sme no?" upita Stjuart.
"Nije", ree foka. "Izvini. Drago mi je to si ostao iv. Ko je jo pre iveo? Onaj psihija
tar preko puta 'Moderne' - on je ovde. Stokstil. Fergeson je poginuo."
Onda su obojica utali.
"Lajthajzer je poginuo", ree Stjuart. "I Bob Ruben tajn. I kelnerica Koni, i onaj T

oni; pamti ih?"

"Pamtim", ree fokomelus, klimajui glavom.
"Da li si poznavao gospodina Krodija, zlatara?"
"Ne", ree foka. "Bojim se da nisam."
"On je osakaen. Izgubio obe ruke i oslepeo. Ali je iv, u jednoj dr avnoj bolnici u H
ejvardu."
"Za to si do ao ovde gore?" upita foka.
"Poslovno."
"Da li si do ao da ukrade od Endrua Gila njegovu formulu za specijal-deluks zlatnoetiketne cigarete?" Foka se opet zakikota, ali pomisli: istina je. Ko god se do un
ja ovde iz drugih oblasti, ima plan za ubistvo ili krau; na primer Eldon Blejn, m
ajstor za naoare, a taj je do ao iz Bolinasa koji nam je mnogo bli e.
Stjuart drveno ree: "Moj posao me prinuuje da putujem; ja se kreem kroz celu severn
u Kaliforniju." Malo pouta, pa nastavi: "To je naroito va ilo dok sam imao Edvarda P
rinca od Velsa. Sada moja kola vue drugorazredni konj, pa mi treba du e da stignem
bilo kuda."
"uj", ree Hopi, "ne reci nikome da me poznaje od ranije, jer ako to uradi , ja u biti
veoma uznemiren; razume ? Ja sam ve mnogo godina bitan deo ove zajednice, i ne elim
da naie ni ta ime bi to bilo izmenjeno. Mo da mo emo ovako: da ti ja pomognem u tvom pos
lu, a onda ti da ode . ta ka e na to?"
"Va i", ree Stjuart. "Otii u to pre budem mogao." Prouavao je foku tako pomno, da se Ho
pi poe i nehotice vrpoljiti: oseti se nezgodno. "Dakle, na ao si mesto za sebe", ree
Stjuart. "To ti je dobro."
Hopi ree: "Upoznau te sa Gilom; eto ta u uraditi za tebe. Ja sam njegov dobar prijat
elj, prirodna stvar."
Klimnuv i glavom, Stjuart ree: "Fino. Ceniu to."
"I nemoj ne to da uradi , jesi uo?" Foka zau kako mu se sopstveni glas uzdi e prema cianj
u; nije mogao to kontrolisati. "Nemoj sluajno da mazne ne to ili da izvr i neki drugi z
loin - jer u asne stvari ima da ti se dogode - jasno?"
Crnac uozbiljeno klimnu glavom. Ali nije se primeivalo da se upla io; nije se skupi
o od straha, pa foka poe oseati zlu slutnju, sve jau. Voleo bih da ti ode , pomisli f
oka. Nosi se odavde, bre; nemoj mi praviti nikakvu frku. Radije bih da te ne poz
najem; radije bih da ne poznajem nikoga iz spolja njeg sveta, nikoga od pre Krize.
Ni da mislim o tome.
"Ja se sakrio ispod plonika", ree Stjuart najednom. "Kad je pala prva velika bomba
. Pro ao sam kroz onu re etku; bilo je stvarno dobro skloni te."
"Za to sad to pominje ?" zacvile foka.
"Ne znam. Mislio sam da bi te zanimalo."
"Ne zanima me", zacvile opet foka; pritisnu manuelne ekstenzore na u i. "Ne elim ni
da slu am ni da mislim vi e o tim vremenima."
"Pa, dobro", ree Stjuart, zami ljeno upkajui donju usnu, "'ajmo onda da vidimo tog En
dru Gila."
"Kad bi znao ta ja mogu da ti uradim", ree foka, "upla io bi se. Ja mogu..." Zauta; u
malo da pomene Eldona Blejna, majstora za naoare. "...da pokreem stvari", ree on. "
Iz velike daljine. To je jedan oblik arobnja tva; ja sam arobnjak!"
Stjuart odvrati: "Nije to magija." Glas mu je bio sasvim ravan. "Za to, imamo na
ziv nakazuckanje." On se osmehnu.
"N-ne", promuca Hopi. " ta bi to znailo? 'Nakaz-kuckanje?' Nikad nisam uo tu re. Ne to
kao kuckanje po stolu?"
"Da, ali u dru tvu sa nakazama. Sa 'neobinima'."
Ovaj me se ne boji, uvide Hopi. To je zato to me je poznavao u starim danima, kad
nisam bio niko i ni ta. Stvar je beznade na: crnja je suvi e glup da shvati da se sve
promenilo - ostao je praktino isti kao pre sedam godina, kad ga je Hopi poslednj
i put video. Inertan, kao kamen.
Hopi onda pomisli na satelit. "Samo ti priekaj", ree on, bez daha, Stjuartu. "Nee j
o mnogo proi, pa ete i vi, velegraani, znati o meni; svako na celom svetu e znati, ka
o to znaju me tani ovde. Nee imati jo dugo da se eka; ja sam maltene spreman!"
Stjuart naini irok, tolerantan osmeh, i ree: "Prvo me impresioniraj na taj nain to e m
upoznati sa duvand ijom."
"Zna ti ta bih ja mogao uraditi?" upita Hopi. "Mogao bih izvui tu formulu Gilovu iz

sefa, ili gde je ve uva, i spustiti je pravo u tvoje ruke. ta ka e na to?" On se nasm
eja.
"Samo ti meni obezbedi sastanak sa njim", ponovi Stjuart. "Ja samo to elim; nisam
zainteresovan za njegovu formulu za duvan." Izgledao je umorno.
Ceptei od brige i besa, foka zaokrete mobilom prema Gilovoj fabriici i povede crnc
a tamo.
Endru Gil di e pogled sa svog posla - valju kanja cigareta u papir - i vide Hopija H
aringtona, koji mu se nije dopadao, kako ulazi u fabriku sa nekim crncem, koga n
ije poznavao. Gil se najednom oseti nelagodno. Ostavi cigaret-papir i di e se na n
oge. Pored njega, na dugakom radnom stolu, drugi zavijai cigareta, njegovi zaposle
nici, nastavi e da rade.
Ukupno je imao osam zaposlenih ljudi, u odeljenju za cigarete. Destilerija, u ko
joj se pekla rakija, imala je druge zaposlenike, njih dvanaest; ali destilerija
je na severu, u pokrajini Sonoma. Zaposlenici nisu bili me tani. Gilovo preduzee bi
lo je najvea proizvodna organizacija u Zapadnom Marinu, ako se ne raunaju farme ka
o to je ona Orajona Strauda, ili ran sa ovcama D eka Trija; a prodavalo je svoje pro
izvode irom Severne Kalifornije; njegove cigarete su putovale, u sporim etapama,
iz jednog grada u drugi, i tako dalje, pa su neke ak, reko e mu, stigle i na Istonu
obalu SAD i postale poznate tamo.
"Da?" upita on Hopiju. Stao je tano pred fokomobil, tako da je foka morao da se z
austavi na prilinoj udaljenosti od radnog prostora. Ovo je, nekada, bila gradska
pekara; sagraena od betona, pre ivela je udarne talase od eksplozija bombi i postal
a mesto idealno za njega. Naravno, davao je ovim ljudima plate praktino nikakve;
oni su bili presreni da se zaposle, bez obzira na to koliko je maju na plata.
Hopi promuca: "Ovaj -ovek je do ao odozdo, iz B-berklija da te vidi, gospodine Gil;
ka e da je va an poslovni ovek. Je li tako?" Foka se okrete ka crncu. "Tako si mi rek
ao, zar ne?"
Pru iv i ruku, crnac ree Gilu: "Zastupam Hardijevu korporaciju za homeostatike klopke
za tetoine, iz Berklija, Kalifornija. Ovde sam da te upoznam sa jednim zapanjujuim
predlogom koji bi lako mogao znaiti utrostruenje tvoje zarade kroz est meseci." Nje
gove tamne oi su plamtele.
Nastade utanje.
Gil suzbi poriv da se glasno nasmeje. "Vidim", ree on, klimnu glavom i zabi ruke
u d epove; ali se postavi ozbiljno. "Vrlo zanimljivo, gospodine..." Pogleda crnca
upitno.
"Stjuart Mak Koni", ree crnac.
Rukova e se.
"Moj poslodavac, gospodin Hardi", ree Stjuart, "ovlastio me je da ti opi em, podrob
no, kako bi bila nainjena ma ina za proizvodnju cigareta, potpuno automatska. Mi, u
Hardijevoj 'Homeostatici', dobro znamo da se tvoje cigarete sve savijaju na sta
rinski nain, runo." On pokaza ka zaposlenicima koji su radili u zadnjem delu fabri
ke. "Takav postupak je stotinu godina zastareo, gospodine Gil. Postigao si, svoj
im zlatno-etiketnim specijal-deluksicama, vrhunski kvalitet..."
"Koji nameravam da odr im", ree Gil tiho.
Gospodin Mak Koni nastavi: "Na a automatska elektronska oprema nee, ni u kom sluaju, r
tvovati kvalitet da bi se dobilo na kvantitetu. Zapravo...
"ekaj", ree Gil. "Ne elim o tome raspravljati sad." On baci pogled ka foki, koji je
, parkiran pokraj njih, slu ao. Foka pocrvene i odmah okrete mobil.
"Odoh ja", ree Hopi. "Ovo me ne zanima; zbogom." Iskotrlja se kroz otvorena vrata
fabrike, na ulicu. Njih dvojica gledala su ga kako odlazi, sve dok nije nestao
sa vidika.
"Na majstor za popravke", ree Gil.
Mak Koni zausti da ne to ka e, pa se predomisli, proisti grlo i pro eta se nekoliko kora
ka, osmatrajui fabriku i radnike. "Lepo mesto ima ovde, Gil. elim da se izjasnim ov
og trenutka koliko cenim tvoju robu; prva je na svome polju, tu sumnje nema."
Nisam uo takav govor, uvide Gil, ve sedam godina. Te ko je poverovati da jo postoji n
a svetu; toliko toga se izmenilo, a ipak je ovde, u ovom oveku, Mak Koniju, ostalo
nedirnuto. Gil oseti arenje zadovoljstva. Ovo ga je podsetilo na srenija vremena:
ovaj govor u stilu trgovakog putnika. On se oseti prijateljski nastrojen prema o
vom oveku.

"Hvala ti", ree iskreno. Mo da svet, najzad, poinje zaista da se vraa nekim svojim st
arim vidovima, nekim utivostima, nekim obiajima i preokupacijama, zahvaljujui kojim
a je svojevremeno postao ono to je postao. Ovo je autentino, pomisli on; ovaj Mak
Konijev nain govora. Nije simulacija, nego ne to to se odr alo sve dosad; ovaj ovek je n
ekako uspeo da sauva svoju taku gledanja, svoj polet, kroz sve to se dogodilo - jo i
sad on planira, smi lja ne to, trua neke lagarije... ni ta ga ne mo e i ni ta ga nee zaust
viti.
On je, uvide Gil, naprosto dobar trgovaki putnik. Nije dozvolio da ga ak ni vodonin
i rat, i kolaps celog dru tva, odvoje od toga.
"Mo e li olja kafe?" upita Gil. "Napraviu pauzu od deset ili petnaest minuta, pa mi
tad mo e priati o toj, valjda, automatici."
"Prave kafe?" upita Mak Koni, a prijatna, optimistika maska za tren mu skliznu sa
lica, otkrivajui zurenje gole, udne gladi.
"Tja, ao mi je", ree Gil. "Erzac je; ali ne lo erzac. Mislim da e ti se dopasti. Bol
ji je od onoga to se u gradovima prodaje na takozvanim 'kafe' kioscima." Ode da p
ristavi d ezvu vode.
"Silno mesto ima ovde", ree Mak Koni, dok su ekali da se voda za kafu zagreje. "Veom
a upeatljivo i radino."
"Hvala", ree Gil.
"Dolazak ovamo predstavlja ispunjenje jednog starog sna", nastavi Mak Koni. "Nede
lju dana putovanja mi je trebalo dovde, a smi ljao sam da doem jo od kako sam popu io
moju prvu specijal-deluksicu. Ovo je..." Borio se da nae prave rei kojima bi izraz
io svoju misao. "...ostrvo civilizacije u varvarskim vremenima."
Gil ree: " ta misli o unutra njosti na e zemlje, uop te? Ovakav mali grad, u poreenju sa
tom u velikim gradovima... razlika je znatna."
"Tek to sam do ao", ree Mak Koni. "A do ao sam pravo ka tebi; nisam odvojio neko posebn
o vreme za istra ivanje. Mom konju bila je potrebna nova prednja desna, pa sam ga
ostavio u prvoj tali, kad se pree onaj metalni mosti."
"Oh, da", ree Gil. "Ta pripada Straudu; znam na koje mesto misli . Njegov kova e urad
iti posao valjano."
Mak Koni ree: " ivot ovde izgleda mnogo mirniji. U gradu, ako negde ostavi konja... p
a, eto, pre nekog vremena ostavio sam konja da bih pre ao preko Zaliva, a kad sam
se vratio, na ao sam da ga je neko pojeo; takve stvari ogade oveku grad i stvore elj
u da se krene negde drugde."
"Znam", ree Gil. "U gradu je okrutno, zato to jo ima toliko beskunika i oajnika."
"Zaista sam voleo tog konja", ree Mak Koni ucveljeno.
"Pa", ree Gil, "u seoskim krajevima neprestano se susree sa smru ivotinja; to je oduv
ek bila jedna od osnovnih neprijatnih istina seoskog ivota. Kad su bombe pale, hi
ljade ivotinja ovde gore bile su jezivo ranjene; ovce, goveda... ali to se ne mo e
uporediti, naravno, sa stradanjem ljudi, dole, odakle si ti do ao. Mora biti da si
video mnogo ljudske patnje, od K-dana do danas."
Crnac klimnu glavom. "To, a i nakazne mutacije. Nakaze, i ivotinjske i ljudske. D
ok, meutim, Hopi..."
"Hopi nije poreklom iz ovog kraja", ree Gil. "Pojavio se kod nas posle rata - nai
me, javio se na na oglas kojim smo tra ili majstora za popravke. A nisam ni ja odav
de; ja sam se nalazio na proputovanju, onog dana kad su bombe pale, pa sam se op
redelio da ostanem."
Kafa je bila gotova, i njih dvojica poe e da piju. Neko vreme ne reko e ni ta.
"Koju vrstu klopki za tetoine pravi tvoja kompanija?" upita Gil uskoro.
"Ne pasivnu vrstu", ree Mak Koni. "Po to je homeostatika, a to znai samoinstruktivna,
ona juri, recimo, pacova - ili psa, ili maku - dole, kroz mre u tunela koju su ivoti
nje iskopale i koja sad postoji recimo ispod Berklija... goni jednog pacova, ubi
je ga, onda goni sledeeg, i tako dalje, sve dok ne potro i gorivo ili dok, eventual
no, neki pacov ne uspe da je uni ti. Postoje i neki blistavi pacovi, zna , mutacije
koje su na znatno vi em mestu na evolucionoj lestvici, koji znaju kako da onesposo
be Hardijevu homeostatiku klopku za gamad. Ali takvih je malen broj."
"Upeatljivo", promrmlja Gil.
"A sad, na a predlo ena ma ina za savijanje cigare..."
"Prijatelju moj", ree Gil, "ti se meni dopada , ali - evo u emu je problem. Nemam pa
ra za kupovinu va e ma ine, a nemam ni ta da vam ponudim u zamenu. Niti nameravam da

pustim ikoga da ue u moj posao kao ortak. Znai, ta preostaje?" On se osmehnu. "Mora
m nastaviti kao dosad."
"ekaj", ree Mak Koni uporno. "Mora postojati neko re enje. Mo da bismo ti mogli iznajmi
ti Hardijevu cigaret-rol ma inu, s tim da je otplauje tokom iks nedelja, odreenim bro
jem cigareta, i to zlatno-etiketnih specijal-deluksica, dakle svake nedelje po i
ks cigareta." Lice mu je bilo ivnulo, ozareno. "Korporacija Hardi bi mogla, na pr
imer, postati jedini ovla eni distributer tvoje cigarete; mogli bismo te zastupati
svuda, razviti sistematsku prodajnu mre u uzdu i popreko severne Kalifornije, za ra
zliku od nasuminog sistema koji ti, sad, koliko se mo e primetiti, koristi . ta ka e na t
o?"
"Hmmmmm", ree Gil. "Moram priznati da zvui zanimljivo. Distribucija mi sigurno nij
e bila najjaa strana... Ve nekoliko godina ja pomi ljam, s vremena na vreme, o potre
bi da se pokrene jedna organizacija, ba takva. Naroito kad se ima u vidu da je moj
a fabrika u seoskom kraju. Pomi ljao sam ja i na preseljenje u veliki grad, ali ta
mo je suvi e otimaine i vandalizma. A i ne elim se vraati u veliki grad; ovo, ovde, j
e moj dom."
Ne ree ni ta o Boni Keler. Ona je bila njegov pravi razlog da ostane u Zapadnom Mar
inu; njihova romantina veza se okonala jo pre nekoliko godina, ali on je sad zaljub
ljen u nju vi e nego ikad. ak ju je gledao kako ide od mu karca do mu karca, sve vi e nez
adovoljna svakim sledeim; u srcu je Gil verovao da e se ona jednog dana ipak vrati
ti njemu. Boni je i mati njegove keri; on je dobro znao da je Edi Keler njegovo d
ete.
"Siguran si", ree on iznenada, "da se nisi popeo ovamo da bi ukrao formulu za moj
e cigarete?"
Mak Koni se nasmeja.
"Smeje se", ree Endru Gil, "ali ne odgovara ."
"Ne, nisam zato ovde", ree crnac. "Na posao je proizvodnja elektronskih ma ina, a ne
cigareta." Ali Gilu se inilo da na crnevom licu vidi neki izraz izbegavanja, a u
glasu prepoznaje neki vi ak pouzdanja i non alantnosti. Najednom se Gil oseti nelago
dno.
Ili je to seoski mentalitet? - upita se on. Izolacija me poela savladavati; sumnj
iavo gledam svakog prido licu... i sve nepoznato.
Morau da pripazim, ipak, odlui on. Ne smem se prepustiti nekom zanosu samo zato to
ovaj ovek budi u meni uspomene na dobre, stare, predratne dane. Moram veoma podoz
rivo razmotriti tu ma inu. Pa, najzad, ja sam mogao anga ovati Hopija da projektuje
i napravi jednu takvu; ini se da je on veoma sposoban u tom pravcu. Sve to to mi o
vaj predla e, mogao sam ja uraditi sasvim samostalno.
Mo da sam usamljen, pomisli on. Mo da je u tome stvar; usamljen sam u smislu da mi n
edostaju ljudi iz velikih gradova i njihov nain razmi ljanja. Dodijala mi je provin
cija - Point Rejz sa listiem 'Novosti i pogledi' koji je pun mediokritetskih traev
a, pa jo i apirografisan!
"Po to si upravo do ao iz grada", ree on glasno, "mogao bih te zapitati - ima li ikak
vih zanimljivih vesti, nacionalnih ili meunarodnih, u poslednje vreme, koje mo da n
isam uo? Satelit hvatamo, ali, iskreno, mene ve zamara da slu am prianciju disk-d okeja
i muziku. I ta beskonana itanja."
Obojica se nasmeja e. "Znam ta hoe rei", odvrati Mak Koni, otpijajui kafu i klimajui g
om. "Pa, da vidimo. Koliko saznajem, u toku su poku aji da se opet proizvede autom
obil, negde u blizini ru evina Detroita. Prave ga veim delom od perploe, ali motor je
kerozinski."
"Ne znam samo gde e nabavljati kerozin", ree Gil. Pre nego to naprave auto, trebalo
bi prvo da pokrenu nekoliko rafinerija. I da oprave nekoliko najva nijih drumova.
"
"Ah, da, jo ne to. Vlada planira da ponovo otvori jedan od drumova kroz Stenovite p
lanine, pre kraja ove godine. Prvi put posle rata."
"To su velike vesti", ree Gil, zadovoljan. "Nisam to znao."
"A telefonske kompanije..."
"ekaj", ree Gil, ustajui. " ta ka e da sipnemo malo rakije u tvoju kafu? Kad si poslednj
i put pio 'kafe rojal'?"
"Pre vi e godina", ree Stjuart.
"Ovo je Gilova sa pet zvezdica. Moja sopstvena. Iz doline Sonome." Poe sipati iz

jedne zdepaste, etvrtaste boce u Mak Konijevu olju.

"Evo jo neeg to bi te moglo zanimati." Mak Koni posegnu u d ep kaputa i izvue ne to pljo
nato, presavijeno. Rasklopi i ra iri tu stvar, i Gil vide koverat.
" ta ti je to?" Gil uze koverat i osmotri ga, i ne primeti na njemu ni ta naroito. Na
jobiniji koverat sa adresom i markom, poni tenom... onda on shvati, i od tog trena
bilo mu je te ko da veruje svojim ulima. Po tanske usluge. Pismo iz Njujorka.
"Tako je", ree Mak Koni. "Isporueno mom gazdi, gospodinu Hardiju. ak sa Istone obale;
stiglo je za samo etiri nedelje. Vlada u ejenu, vojna vlast, eto ko je to izveo.
Po ta ide jednim delom puta pomou diri abla, zatim kamionom, pa je nose jahai, a posle
dnji deo puta idu prenosioci pe ice."
"Dobri Bo e", ree Gil. I poe dolivati brendi sa pet zvezdica i u svoju kafu.
12.
"Hopi je ubio onog prodavca naoara iz Bolinasa", ree Bil svojoj sestri. "Planira d
a ubije jo nekoga, kasnije, a posle toga ne znam, ali bie otprilike ne to slino."
Njegova sestra igrala je igru zvanu 'kamen, makaze, hartija' sa troje druge dece
; sad je prestala, skoila na noge i otrala brzo do ivice kolskog dvori ta, da bi bila
sama i mogla razgovarati sa Bilom. "Otkud zna ?" upita ona uzbueno.
"Otud, to sam razgovarao sa gospodinom Blejnom", ree Bil. "On je sad dole, ispod,
a dolaze i drugi. Voleo bih da iziem i da razbijem Hopija; gospodin Blejn ka e da b
i tako i trebalo. Pitaj ponovo doktora Stokstila mogu li se ja nekako roditi." G
las njenog brata dobi tonove alosti. "Kad bih mogao biti roen i po iveti makar samo
malo..."
"Mo da bih ga ja mogla srediti", ree Edi zami ljeno. "Pitaj gospodina Blejna ta treba
da uradim. Ja se Hopija, kao, malo pla im."
"Mogao bih izvesti imitacije koje bi ga ubile", ree Bil, "ali samo ako bih mogao
izii napolje. Imam neke super imitacije. Da uje samo Hopijevog oca; njega izvodim s
tvarno dobro. O' uje ?" Dubokim glasom odraslog oveka on ree: "Vidim da Kenedi predla e
jo jedno smanjenje poreza. Ako on misli da na taj nain mo e srediti ekonomiju, onda
je lui od onog kol'ko ja mislim da je lud, a mislim da je prokleto lud."
"Izvedi mene", ree Edi. "Opona aj mene."
"Kako bih to mogao?" upita Bil. "Ti jo nisi mrtva."
Edi ree: "Kako to izgleda, biti mrtav? Jednog dana u biti, zato hou da znam."
"Sme no je. Nalazi se dole, u jednoj rupi, i gleda gore. I sasvim si ravna, sasvim..
. pa, prazna. I zna ta posle bude? Posle nekog vremena se vrati . Bude , kao, oduvana
na neko mesto, a to mesto je mesto tvog povratka! Jesi to znala? Mislim, nae se op
et ovde gore, gde si sad. Sve ovako debela i iva."
"Ne", ree Edi. "Nisam to znala." Bilo joj je dosadno; elela je uti vi e o Hopiju, kak
o je ubio Blejna. Posle izvesne take, svi ti mrtvi ljudi 'dole, ispod' prestaju b
iti zanimljivi, zato to nikad ni ta ne rade, samo ekaju. Neki od njih, kao Blejn, sa
mo misle da ubiju, da ubiju; drugi samo dremaju prazno, kao biljke - Bil joj je
to priao mnogo puta, zato to ga je toliko zanimalo. Smatrao je da je to va no.
Bil ree: "Slu aj, Edi, 'aj da probamo opet opit sa ivotinjom, va i? Uhvati neku malu iv
otinju i dr i je na svom stomaku, a ja u opet poku ati da se prebacim u nju. Da vidim
o da li mogu izii tako. Va i?"
"Poku ali smo to", ree ona praktino.
"Da poku amo ponovo! Nai ne to zaista maleno. Kako se zovu oni... zna . Ono sa ljuskom t
o pravi sluz."
"Crv."
"Ma, ne."
"Pu ."
"E! Pu evi. Uhvati jednog pu a i stavi ga blizu mene, najbli e to mo e . Najbli e do moje gl
ve, da bi me uo i da ja ujem njega. Je l' hoe ?" Bil zloslutno dodade: "Ako nee , spavau
celu jednu godinu." Onda zauta.
"E pa, spavaj ti", ree Edi. "Ba me briga. Ja imam jo mnogo drugih ljudi s kojima u d
a razgovaram, a ti nema ."
"Onda u da umrem, a ti nee moi to da podnese , jer e onda morati zauvek da nosi ne to
u sebi, ili... Ne, evo ta u; znam ta u. Ako mi ne nabavi neku ivotinju i ne dr i je b
u, ja u da porastem veliki, i uskoro u biti toliko veliki da ti ima da se raspukne
kao stara... zna ."
"Vrea", ree Edi.

"Da. I na taj nain ja ima da ispadnem napolje."

"Dabome, napolje", saglasi se ona, "ali onda e samo da se valja po zemlji dok ne um
re i ti; nee biti sposoban za ivot."
"Mrzim te", ree Bil.
"Mrzim ja tebe jo vi e", ree Edi. "Mrzela sam te prva, odavno, odavno, kad sam sazna
la za tebe."
"Ba te briga", ree Bil pogru eno. "Al' i mene. Ja sam guma, a ti lepak."
Edi ne ree ni ta; prie opet devojicama i ukljui se u igru 'kamen, makaze, hartija', da
leko zanimljiviju od svega to je njen brat imao da ka e. On zna tako malo, a ne rad
i ni ta, ne vidi ni ta, dole u njoj.
Ali je bilo zanimljivo ono kako je Hopi stegao gospodina Blejna za vrat. Ona se
zapita koga e Hopi sledeeg tako stegnuti, i da li bi trebalo da ka e svojoj majci, i
li policajcu, gospodinu Kolvigu.
Najednom progovori Bil. "Mogu li i ja da se igram?"
Edi pogleda unaokolo, da se uveri da ga nijedna od drugih devojica nije ula. "Mo e l
i i moj brat da se igra?" upita ona.
"Ti nema brata uop te", ree Vilma Stoun prezrivo.
"On je kobajagi", podseti je Rouz Kvin. "Znai, mo e da se igra."
"Jen, dva, tri", reko e devojice, i svaka ispru i ruku, sa ispru enim jednim prstom, il
i svih pet, ili nijednim.
"Bil dobija makaze", ree Edi. "Znai, pobeuje tebe, Vilma, zato to makaze seku hartij
u, a ti ima pravo da ga udari , Rouz, zato to kamen razbija makaze, a on je vezan sa
mnom."
"Kako da ga udarim?" upita Rouz.
Edi se duboko zamisli, pa ree: "Lupni me samo malo-malecno ovde." Pokaza svoju sl
abinu, neposredno iznad opasaa suknje. "Samo nadlanicom, i to pa ljivo, jer je on o
setljiv."
Rouz je, pa ljivo, lupnu po tom mestu nekoliko puta. A Bil, u njoj, ree: "Dobro. Id
ui put ja nju."
Preko dvori ta je dolazio Edin otac - direktor kole; uz njega je stupao gospodin Ba
rns, novi uitelj. Zastali su nakratko pored te tri devojice. Obojica su se osmehiv
ala.
"Igra se i Bil", ree Edi svom ocu. "Upravo je tresnut."
D ord Keler se nasmeja, pa ree gospodinu Barnsu: "Tako ti je kad si imaginaran: uvek
te tresnu."
"A kako e Bil tresnuti mene?" upita Vilma sa zebnjom. Odmae se i pogleda direktora
i nastavnika. "On e me tresnuti", objasni im. "Nemoj jako", nastavi ona, govorei
otprilike u pravcu Edi. "Va i?"
"Ne mo e on jako da udari", ree Edi, "ni kad hoe." Stojei naspram nje, Vilma malo ods
koi. "Eto, to je sve to on mo e, i kad najjae zapne."
"Nije me tresnuo", ree Vilma. "Samo me upla io. Ne gaa on mnogo dobro."
"To je zato to ni ta ne vidi", ree Edi. "Mo da bi trebalo ja da te tresnem, u njegovo
ime. To je po tenije." Ona se nagnu napred i hitro lupnu Vilmu po anom zglobu. E, sa
d, 'aj iz poetka. Jen, dva, tri."
"Za to ne vidi ni ta, Edi?" upita gospodin Barns.
"Zato", ree ona, " to nema oi."
Gospodin Barns ree njenom ocu: "Pa, to je dovoljno razuman odgovor." Obojica se n
asmeja e, onda krenu e le erno dalje.
Unutar Edi, njen brat ree: "Ako uhvati pu a, mogao bih neko vreme da budem on, i da
mo da puzim unaokolo i vidim. Pu evi imaju vid, zar ne? Jednom si mi rekla da imaju
oi na tapovima."
"Na rogovima", ispravi ga Edi.
"Molim te", ree Bil.
Znam ta u, pomisli ona; prisloniu glistu na stomak. Kad ue u nju, ostae isti kakav je
ste. Glista ne vidi i ne mo e ni ta, mo e samo da kopa. Ala e se iznenaditi.
"Va i", ree ona i skoi na noge. "Nabaviu neku ivotinju i uradiu to. ekaj samo da naem;
ram prvo da naem ivotinju; znai, budi strpljiv."
"Eeej, mnogo ti hvala", ree Bil, glasom koji je bio optereen nervozom i e njom. "Uiniu
i ja ne to za tebe; asna re."
" ta bi ti mogao uiniti za mene?" upita Edi, tragajui po travi kod ograde kolskog dvo

ri ta. Tu je videla, danas, mnogo glista, posle noa nje ki e. " ta mo e jedna stvar kao to
i ti uiniti za ikoga?" Tragala je pomno, proe ljavajui travu prstima hitrim i eljnim.
Njen brat nije odgovorio; oseala je njegovu nemu tugu i podsme ljivo se, samo u seb
i, zakikotala.
"Tra i ne to to si izgubila?" upita iznad nje mu ki glas. Ona virnu nagore; to je gospod
in Barns stao pored nje i sme kao se, gledajui dole.
"Glistu", ree ona stidljivo.
"Stvarno nisi gadljiva devojica", ree on.
"S kim to razgovara ?" upita Bil, u zabuni. "Ko je to?"
"Gospodin Barns", ree ona, u odgovor.
"Da?" upita gospodin Barns.
"Priala sam sa mojim bratom, ne sa tobom", ree mu Edi. "On je pitao ko je to. To j
e novi nastavnik", objasni ona Bilu.
Bil ree: "Vidim; razumem ga, tako je blizu da imam prijem. On zna mamu."
"Na u mamu?" upita Edi, iznenaena.
"Da", ree Bil, zbunjenim glasom. "Ne razumem, ali, on je zna, i on je via, sve vre
me, ali kad niko ne vidi. On i ona se..." Prekide. "To je stra no, i ravo je. To je
..." Zagrcnuo se. "Ne mogu rei."
Edi je zurila otvorenih usta u svog nastavnika.
"Eto", ree Bil, sa puno nade. "Zar nisam uinio ne to za tebe? Rekao sam ti ne to tajno
, to inae ne bi nikad saznala. Zar to nije ne to?"
"Jeste", ree Edi polako, klimajui glavom, u magli o amuenosti. "Mislim da jeste."
Hal Barns ree Boni: "Video sam danas tvoju kerku. I imam jasan utisak da ona zna o
nama."
"Oh, Hriste, kako bi mogla znati?" upita Boni. "Nemogue." Ona ispru i ruku i pojaa s
vetlost fenjera na ivotinjsku mast. Dnevna soba dobi mnogo su tastveniji kvalitet,
stolice, sto i slike na zidovima postado e vidljivi. "A i kad bi znala, nema veze;
nju to ne bi zanimalo."
Barns pomisli: ali bi mogla rei D ord u.
Pomisao na Boninog mu a navede ga da proviri kroz prozorsku roletnu, na meseinom ob
asjani drum. Niko se tamo nije micao; drum je bio sasvim pust, a oko njega se mo
glo videti samo zelenilo, zatalasani bregovi, i ravno poljoprivredno zemlji te isp
od. Pastorala, pomisli on. Mirni predeli. D ord je, kao direktor kole, oti ao na sasta
nak PTA; nee se vratiti nekoliko sati. Edi je u postelji, naravno; osam je sati.
A Bil? - pomisli on. Gde je Bil, kako ga Edi naziva? Luta kroz kuu i uhodi nas? O
seti se nelagodno i odmae se od ene koja je bila pored njega na kauu.
" ta je?" upita Boni budno. "uo si ne to?"
"Ne. Ali..." On odmahnu rukom.
Boni ispru i ruke, zagrli ga i privue dole, na sebe. "Bo e moj, ba si kukavica. Zar te
rat nije nauio niemu o ivotu?"
"Nauio me je", ree on, "da visoko cenim svoje postojanje i da ga ne odbacujem olak
o; nauio me je da idem na sigurno."
Boni zastenja i podi e se u sedei polo aj; poe sreivati odeu na sebi, zakopavati bluzu.
akva je suprotnost ovaj ovek u odnosu na Endrua Gila, koji je sa njom vodio ljuba
v uvek na otvorenom prostoru, usred bela dana, negde pored hrastovima oivienih dr
umova Zapadnog Marina, gde je mogao naii svako i bilo ko. Zgrabio ju je svaki put
isto kao onaj prvi put - povukao je, bez ikakve priancije, drhtanja, mumlanja...
pa mo da bi trebalo njemu da se vratim, pomisli ona.
Mo da bi trebalo, pomisli ona, da ostavim celu ovu dru inu: Barnsa i D ord a i ovu moju
luckastu kerku; da se preselim kod Endrua Gila i ivim s njim otvoreno, da prkosim
celoj zajednici, i, za promenu, budem srena.
"Pa, ni ta", ree ona, "ako neemo voditi ljubav, idemo bar u dvoranu Foresterovih da
slu amo satelit."
"Je l' ti to ozbiljno?" upita Barns.
"Nego ta." Ona ode do ormana da uzme kaput.
"Znai, sve to ti eli ", ree on polako, "jeste da vodi ljubav; tebi je, u jednoj vezi, s
amo do toga stalo."
"A do ega je tebi stalo? Do prianja?"
Pogledao ju je setno, ali nije odgovorio.
"Ludi stvore", ree mu ona, odmahujui glavom. "Jadni, ludi stvore. Za to si uop te do ao

u Zapadni Marin? Samo da dr i nastavu deici, etka se i bere peurke?"

"Moje iskustvo danas na igrali tu..." poe Barns.
"Nisi ti imao nikakvo iskustvo", prekide ga ona. "Bila je to samo tvoja prokleta
savest, koja te je sustigla. Idemo; slu a mi se Dend erfild. Kad on govori, bar je
zabavno." Nabacila je kaput na sebe, po la brzo do ulaznih vrata zgrade i otvorila
ih.
"Da li e sa Edi biti sve u redu?" upita Barns dok su polazili stazom.
"Svakako", ree ona, nesposobna, u tom trenutku, da mari. Ma, nek izgori, ree ona u
sebi. Sumorno poe ipiti du druma, ruku duboko zabijenih u d epove kaputa; Barns je i ao
za njom, trudei se da susti e njene duge korake.
Ispred njih iskrsnu e dve prilike, iza krivine; najednom na vidiku. Ona stade, okir
ana, mislei da je jedan od te dvojice D ord . Onda vide da je onaj ni i, deblji, D ek Tri
, a onaj drugi... Napregla se da vidi, ali i nastavila da hoda kao da je sve naj
normalnije. Doktor Stokstil.
"Hajde", ree ona Barnsu, smireno. Poe i on sa mesta, ali neodluno; radije bi se okr
enuo i dao u bekstvo. "Zdravo", doviknu ona Stokstilu i Blutgeldu - ne, nego D eku
Triju; morala je stalno paziti da ga zove tako. " ta je to, psihoanaliza pod vedr
im nebom, u mrkloj noi? Da li je tad delotvornija? Ne iznenauje me to saznanje."
Grabei vazduh, Tri ree promuklim, rapavim glasom: "Boni, video sam ga opet. To je
onaj crnac koji je razumeo o meni, na dan kad je rat poeo, kad sam i ao u Stokstilo
vu ordinaciju. Pamti , ti si me poslala?"
Stokstil aljivo ree: "Svi oni izgledaju isto, izreka je stara. Uostalom..."
"Ne, to je isti ovek", odvrati Tri. "Pratio me je dovde. Zna li ti ta to znai?" Pren
osio je pogled sa Boni na Stokstila i na Barnsa, oima gumeno ra irenim od u asa. "To
znai da e poeti ponovo."
" ta e poeti ponovo?" upita Boni.
"Rat", ree joj Tri. "Jer, zato je poeo i pro li put; taj crnac me je video, i razume
o ta sam ja uradio, znao je ko sam, a zna i sad. im me bude video..." On prekide,
zaka lja se, poe bolno hripati. "Pardon", prozbori.
Boni se obrati Stokstilu: "Ima jedan crnac ovde; on je u pravu. Videla sam ga. D
o ao je, izgleda, da pregovara sa Gilom o prodaji cigareta."
"Ne bi to mogla biti ista osoba", ree Stokstil. On i ona se pomako e korak-dva u st
ranu i poe e razgovarati samo izmeu sebe.
"Svakako bi mogla", ree Boni. "Ali to nije bitno, jer to je samo jedna od njegovi
h fantazija. Nebrojeno puta sam slu ala kako brblja o tome. Neki crnac je metlom is
tio plonik i video ga kako ulazi u tvoju ordinaciju, a tog dana je poeo i rat; zat
o je on te dve stvari u svom umu povezao. Sad e imati veliko pogor anje, zar ne?" I
mala je oseaj pomirenosti sa zlom sudbinom; odavno je ekala da se ovo, jednog dana
, desi. "I tako se razdoblje njegove stabilne neprilagoenosti zavr ava", ree ona. Mo d
a i na e, sviju nas, pomisli. Naprosto, sviju nas. Nismo mogli veito da nastavljamo
tako, Blutgeld kod ovaca, ja kod D ord a... Ona uzdahnu. " ta misli ?"
Stokstil ree: "Mislim da bih rado imao bar malo stelazina, ali je stelazin presta
o postojati K-dana. Pomogao bi mu. Ja mu ne mogu pomoi. Digao sam ruke od njega;
ti zna da je tako, Boni."
"On e ispriati svima", ree ona, gledajui Blutgelda, koji je stajao i ponavljao Barns
u isto to je maloas govorio Boni i doktoru. "Svi e znati ko je on, pa e ga ubiti, ka
o to se on i pla i; dakle, u pravu je."
"Ja ga ne mogu zaustaviti", ree Stokstil blago.
"A nije ti ni mnogo stalo", ree ona.
On slegnu ramenima.
Prilazei opet Blutgeldu, Boni ree: "Slu aj, D ek, idemo svi kod Gila, da vidimo tog cr
nca; kladim se da te nije primetio tog dana. Da se kladimo? Ja u se kladiti u dva
deset pet srebrnih centi."
"Za to ka e da si ti izazvao rat?" upita Barns Blutgelda. Zatim se, zbunjenog lica, o
krenuo Boni. " ta je ovo, neka ratna psihoza? On tvrdi da se rat vraa." Onda se Bar
ns opet obrati Blutgeldu: "Nemogue je da se rat ponovi; mogu ti navesti pedeset r
azloga za to je nemogue. Kao prvo, nije preostala nijedna vodonina bomba. Kao drugo.
.."
Polo iv i aku na Barnsovo rame, Boni ree: "uti." Onda se obrati Brunu Blutgeldu: "Hajmo
dole, svi etvoro, da slu amo satelit. Va i?"

Blutgeld promrmlja: " ta je to satelit?"

"Gospode Bo e", ree Barns. "On ne zna o emu govori . On je mentalno oboleo." Zatim ree
Stokstilu: "uj, doktore, zar nije izofrenija ono gde jedna osoba izgubi iz vida sv
oju kulturu i njene vrednosti? Pa, ovaj ovek se izgubio; slu aj ga samo."
"ujem ja njega", ree Stokstil udaljenim glasom.
Boni mu ree: "Doktore, D ek Tri je moj vrlo dragi prijatelj. On je u pro losti meni b
io vrlo mnogo kao otac. Za ime Boga, uini ne to za njega. Ne mogu podneti da ga gle
dam ovakvog; naprosto, ne mogu podneti."
Ra iriv i ruke bespomono, Stokstil ree: "Boni, razmi lja kao dete. Misli da se sve mo e d
ti samo ako po elimo dovoljno jako. To je magijsko mi ljenje. Ja ne mogu pomoi... D eku
Triju." Okrete se i naini nekoliko koraka, prema naselju. "Doite", ree im, preko r
amena. "Uiniemo kako je predlo ila gospoa Keler: sedeemo u dvorani i slu aemo satelit dv
deset minuta, pa emo se onda svi oseati znatno bolje."
Barns se opet obrati, iskreno i energino, D eku Triju. "Dozvoli da ti uka em gde je g
re ka u tvojoj logici. Video si nekog pojedinca, nekog crnca, na dan Krize. U redu
. E, sad, sedam godina kasnije..."
"Zave i", ree mu Boni i stismu ga za mi icu, zabadajui prste. "Tako ti Boga..." Krenul
a je i ona drumom, sustigla doktora Stokstila. "Neizdr ljivo mi je", ree ona. "Znam
da je ovo njegov kraj: nee pre iveti trenutak kad ponovo vidi tog crnca."
Suze joj poo e na oi; ona oseti kako padaju, kako uspevaju da joj pobegnu. "Prokleto
bilo", ree ona gorko i poe hodom najbr im to je mogla, ispred svih, prema 'gradu' i
dvorani Foresterovih. ak i ne znati da postoji satelit. Biti toliko odseen, u toli
ko pogor anom mentalnom stanju... Nisam znala. Kako da izdr im tako ne to? Kako mo e tak
o ne to biti? A jednom je bio blistav. ovek koji je govorio na televiziji i pisao la
nke, dr ao predavanja, uestvovao u raspravama...
Iza nje je Blutgeld mumlao: "Znam da je to isti ovek, Stokstile, zato to sam nalet
eo na njega na ulici - kupovao sam u prodavnici stone hrane - i on me je pogledao
tano onakvim udnim pogledom, kao da bi hteo da mi se pone rugati; ali onda je shva
tio da ako se pone rugati, ja u izazvati da se sve desi iz poetka, i zato se ovog p
uta upla io. Video je ve jednom, i zato zna ta je bilo. Zar nije to injenica Stokstil
e? On bi sad morao znati posledice. Jesam li tano rekao?"
"Ne verujem da on zna da si ti iv", ree Stokstil.
"Ali ja bih morao biti iv", odgovori Blutgeld. "Inae bi se svet..." Njegov glas po
stade nerazgovetan, zbrljan, i Boni ne u ostatak; sad je ula samo zvuk svojih potp
etica koje su udarale po zatravnjenim ostacima ulinog plonika ispod njenih nogu.
A i svi mi ostali, jednako smo ludi, ree ona sebi. Moja klinka sa tim imaginarnim
bratom, Hopi koji gura novie na daljinu i opona a Dend erfilda, Endru Gil koji valja
jednu cigaretu za drugom, runo, godinama, godinama... Samo smrt nas mo e izvui iz ov
oga, a mo da ni smrt. Mo da je prekasno; poneemo ovo pogor ano stanje sa sobom u grob,
pa u onaj sledei ivot.
Bolje nam je bilo, pomisli ona, da smo svi izginuli na dan Krize; ne bismo do ivel
i da gledamo nakaze, 'neobine', radijacijski 'zagorele' i super-pametne ivotinje..
. Ljudi koji su zapoeli ovaj rat nisu bili dovoljno temeljiti. Umorna sam, i elim
se odmoriti; elim da iziem iz ovoga, i odem da legnem, negde, na neko daleko mesto
gde je mrak i gde niko ne ka e ni ta. Zauvek.
Onda ona pomisli, praktinije: mo da mi nedostaje samo to to nisam jo prona la mu karca ko
ji bi za mene bio onaj pravi. A nije prekasno; nije. Jo sam mlada, nisam se ugoji
la i, kao to svi pominju, imam savr ene zube. Moglo bi se tek sad desiti; zato mora
m budno da motrim.
Ispred nje le ala je dvorana Foresterovih: staromodna, bela, drvena zgrada preko ij
ih su svih prozora bili name teni drveni kapci - staklo nikad nije bilo zamenjeno
novim i nikad nee biti. Mo da bi Dend erfild, ako jo nije umro od krvarenja iz ira u elu
cu, mogao da objavi oglas za mene, u rubrici 'line vesti', nagaala je ona. Kako bi
to bilo primljeno u ovoj zajednici, pitam se? Ili bih mogla dati taj oglas u 'N
ovostima i pogledima', ona istro ena pijandura Pol Dic mogao bi ga sledeih, recimo,
est meseci neprestano objavljivati.
Otvoriv i vrata dvorane Foresterovih, ona zau prijateljski, dobro znani glas Volta
Dend erfilda, na snimku itanja; vide redove lica, ljude kako slu aju, neki bri no, neki
opu teno i zadovoljno... Vide da, u jednom uglu, neupadljivo sede dva oveka, Endru
Gil i uz njega vitki, mladi crnac zgodnog izgleda. Zbog koga je pao plafon u os

etljivom zdanju maladaptacije Bruna Blutgelda. Boni zastade na ulazu, ne znajui ta

da radi.
Iza nje uo e Barns i Stokstil, a sa njima Bruno; poo e sva trojica pored nje. Stokstil
i Barns su automatski poeli tra iti slobodne stolice u punoj sali. Bruno Blutgeld,
koji se nikada ranije nije pojavio da slu a satelit, stade, u pometnji, kao da ne
razume ta rade svi ti ljudi; kao da mu ni ta ne znae rei koje izviru iz malog radioaparata prikljuenog na akumulator.
Zbunjen, Bruno stade uz Boni, poe se trljati po elu i zagledati ljude u dvorani, b
acajui upitne poglede ka njoj. Izraz njegovog lica bio je otupeo. On poe za Barnso
m i Stokstilom. A onda vide crnca. Stade. Okrete se opet ka njoj, ali izraz na n
jegovom licu sad se menjao; ona tu vide erozivnu, u asnu sumnju - uverenje Blutgel
dovo da sad shvata smisao svega ovoga to vidi.
"Boni", ree on, "mora ga ukloniti odavde."
"Ne mogu", ree ona jednostavno.
"Ako ga ti ne ukloni odavde", ree Bruno, "ja u urediti da bombe ponu ponovo da padaj
u."
Zurila je u njega, a onda zaula sebe kako govori glasom o trim i suvim: "Hoe li? Je l
i to ono to eli da uradi , Bruno?"
"Moram", zamumla on na svoj nain, ravnim tonom. Zurio je u nju, ali ne videi je; s
asvim zaokupljen mislima, raznim promenama koje su se odigravale u njemu. " ao mi
je, ali prvo u ispaliti jo nekoliko visinskih test-bombi; tako sam pokrenuo rat pr
vi put, a ako ovog puta to ne uspe, oboriu nekoliko naovamo, one e pasti na svakog
a. Molim te da mi oprosti , Boni; Bo e moj, moram da za titim sebe." Poku a se osmehnuti
, ali njegova bezuba usta nisu reagovala, osim jednim izoblienim drhtajem.
Boni ree: "Mo e li ti zaista da izvede to, Bruno?"
"Mogu", ree on, klimnuv i glavom. I bio je siguran; oduvek je bio siguran u svoju m
o. Doneo je rat, jednom, i mo e ga izazvati opet, ako ovi izvr e suvi e veliki pritisak
na njega; u njegovim oima ona ne vide nimalo sumnje, nimalo oklevanja.
"To je stra no mnogo moi, za jednog oveka", ree mu ona. "Zar nije to udno, da jedan ove
k ima toliko moi?"
"Jeste", ree on, "to je sva mo na svetu, uvaljana u jednu grudvu; ja sam sredi te. B
og je hteo da tako bude."
"Ala je grdnu gre ku Bog napravio", ree ona.
Bruno je pogleda sumorno. "I ti", ree on. "Mislio sam da se nikad nee okrenuti prot
iv mene, Boni."
Ona ne ree ni ta; prie jednoj praznoj stolici i sede. Na Bruna Blutgelda vi e nije obr
aala pa nju. Nije mogla; istro ila se, tokom godina, i sad vi e nije imala ni ta da mu da
.
Nije to vi e u mojim rukama, ree ona sebi. ta god bude uradio, i ta god da se desi nj
emu, nee biti moja krivica. ta god da se desi - svima nama. Ne mogu preuzimati nik
akvu dalju odgovornost; predugo sam to ve inila, i drago mi je to se najzad mogu os
loboditi toga.
Kakvo olak anje, pomisli ona. Hvala Bogu.
Sad mora da pone ponovo, pomisli Bruno Blutgeld. Rat. Jer tu izbora nema; to je m
eni nametnuto. ao mi je naroda. Svi ljudi e morati da pate i stradaju, ali e mo da za
to biti, na kraju, iskupljeni. Mo da e, dugorono gledano, ovaj proces biti koristan.
On sede, sklopi ake jednu preko druge, sklopi oi i poe se usredsreivati na zadatak p
rikupljanja svojih moi. Rastite, ree im on, silama koje su, irom sveta, pod njegovo
m komandom. Udru ujte se i postanite jake kao nekada. Potrebne ste opet, o vi dejs
tvenosti.
Glas koji je izlazio iz zvunika radio-aparata, meutim, ometao ga je, ote avao mu usr
edsreivanje. Zato on prekide posao i pomisli: ne sme biti skrenuta pa nja moja; ovo
je suprotno Planu. Ko to pria? Svi ga slu aju... aha, dobijaju uputstva od njega,
to je, znai?
oveku koji je sedeo pored njega, on ree: "Koga to mi slu amo?"
ovek, neki postariji, okrete se nervozno i pogleda ga. "Zaboga, pa to je Volt Den
d erfild", ree tonom potpune neverice.
"Ja nikad nisam uo za njega", odvrati Bruno. Zato to nije eleo da slu a o njemu. "Oda
kle govori?"
"Sa satelita", za i ta ovek ogoreno i opet se posveti slu anju.

A, sad se seam, ree Bruno sebi. Zato smo do li ovamo: da slu amo satelit. oveka koji go
vori iz visina.
Budi uni ten, pomisli on u pravcu neba iznad sebe. Prestani, jer ti namerno mui mene
, ometa moj posao.
ekao je, ali glas je nastavljao.
"Za to ne prestane?" upita on oveka sa druge strane od sebe. "Kako mo e nastavljati?"
ovak, blago zapanjen, ree: "Govori o njegovoj bolesti? On je ovo snimio jo odavno, p
re nego to se razboleo."
"Razboleo", ree Bruno Blutgeld. "A, tako." Postigao je, dakle, da se taj gore u s
atelitu razboli; to je ne to, ali nije dovoljno. To je poetak. Budi mrtav, pomisli
on nagore, prema nebeskom satelitu. Glas se, meutim, nastavi, bez prekidanja.
Ima li ti neki tit kojim se brani od mog dejstva, a? - zapita se Bruno. Jesu li ti
to dali? Razbiu ga; jasno je da si se odavno pripremao da odbije ovaj napad, ali n
i ta ti nee stvarno pomoi.
Neka bude jedan vodonini instrument, ree on sebi. Neka eksplodira dovoljno blizu s
atelita ovog oveka da onesposobi taj satelit za otpor. Onda neka on umre, savr eno
svestan koga ima protiv sebe. Bruno Blutgeld se usredsreivao, stezao ake, cedio si
lu iz dubina svog uma.
Ali se itanje, ipak, nastavljalo.
Ti si veoma jak, priznade Bruno. Morao se diviti tom oveku. Zapravo se i osmehnu
malo, razmi ljajui o tome. A sad neka krene ceo niz eksplozija vodoninih instrumenat
a, ushtede on. Neka se njegov satelit drma i trese; neka on otkrije istinu.
Glas iz zvunika prestade.
Dakle, ve je bilo vreme, ree Bruno sebi. I raspusti svoju usredsreenost sila; uzdah
nu, prekrsti noge, zagladi kosu, pogleda oveka levo od sebe.
"Zavr eno je", ree mu.
"Da", ree ovek. "Sad e on dati vesti - ako se osea dovoljno dobro."
Zapanjen, Bruno ree: "Ali on je mrtav sada."
ovek se iznenaeno tr e i poe se buniti. "Ne mo e biti mrtav; ne verujem ja u to. 'Ajde
be i - ti si blesav."
"Istina je", ree Bruno. "Njegov satelit je potpuno razoren i ni ta nije ostalo." Za
r ovaj ovek to ne zna? Zar jo nije prodrlo do svesti sveta?
"Do vraga", ree ovek. "Ne znam ko si, niti za to govori takve stvari, ali je sigurno
da si ti jedan sumoran drugar. Saekaj par sekundi i ue ga; ak u se kladiti sa tobom u
pet metalnih centi amerike vlade."
Radio-aparat je utao. U sali poe zabrinuti amor i kome anje.
Da, poelo je, ree Bruno sebi. Prvo detonacije na velikim visinama, kao i pre. A us
koro - po svima vama, ovde. Ceo svet jo jednom zbrisan, da bi se zaustavilo posto
jano nadiranje surovosti i osvete; mora zaustavljeno biti, dok nije prekasno. On
baci pogled prema crncu i osmehnu se. Crnja se pravi da ga ne vidi; pravi se da
je zanet u raspravu sa ovekom do sebe.
Svestan si ti, pomisli Bruno, primeujem ja to; ne mo e mene prevariti. Ti, bolje neg
o iko drugi, zna
ta se poinje de avati.
Ne to nije u redu, pomisli doktor Stokstil. Za to Volt Dend erfild ne nastavi emisiju?
Da li mu se dogodila neka embolija, ili ne to drugo, ne to takvih razmera?
Onda zapazi iskrivljeno, likujue cerenje na bezubom licu Bruna Blutgelda, i odmah
pomisli: on sebi pripisuje, u svome umu, 'zaslugu' za ovo. Paranoidne fantazije
o svemoi; sve to se de ava, de ava se zbog njega. Zgaen tim prizorom, Stokstil se okre
te od njega, pomae stolicu tako da vi e ne gleda Blutgelda.
Sada posveti pa nju mladom crncu. Da, pomisli on, to bi vrlo lako mogao biti onaj
crnac koji je obino otvarao prodavnicu televizora preko puta moje ordinacije u Be
rkliju, pre toliko godina. Mislim da u mu prii i pitati ga.
Ustade i prie Endru Gilu i crncu. "Pardon", ree, nadnosei se nad njih. "Da li si ti
ikad iveo u Berkliju i prodavao televizore na aveniji etak?"
Crnac ree: "Doktor Stokstil." Pru i mu ruku, i oni se rukova e. "Mali je ovo svet", r
ee crnac.
" ta se desilo sa Dend erfildom?" upita Endru Gil zabrinuto. Sada se pored radija po
javila D un Raub i poela okretati dugmad; oko nje se stado e vrteti drugi, nuditi sav
ete i tiho govoriti izmeu sebe, u malim, uozbiljenim grupama. "Ja mislim da je ov
o kraj. ta ka e ti, doktore?"

"Ja ka em", ree Stokstil, "da ako jeste, onda je to tragedija."

U zadnjem delu dvorane, Bruno Blutgeld ustade i proglasi buno i promuklo: "Razara
nje postojanja je poelo. Svi prisutni ovde bie po teeni posebnim obzirima dovoljno du
go da priznaju grehe i pokaju se ako to bude iskreno."
Dvorana utihnu. Ljudi se poe e, jedan po jedan, okretati na tu stranu.
"Imate propovednika ovde?" upita crnac Stokstilu.
Stokstil brzo ree Gilu: "On je bolestan, Endi. Moramo ga izvesti napolje. Daj, po
mozi mi."
"Svakako", ree Gil i poe za njim. Krenu e ka Blutgeldu, koji je jo stajao.
"Visinske bombe koje sam aktivirao 1972. godine", nastavljao je Blutgeld svoju o
bjavu, "nalaze pojaanje u sada njem inu, koji je odobren od Boga lino, u njegovoj mud
rosti za svet. Vidite u Knjizi otkrovenja u smislu verifikacije." Pogleda kako m
u se Stokstil i Gil pribli avaju. "Jeste li se oistili?" upita ih. "Jeste li pripra
vni za Stra ni sud koji dolazi?"
Najednom iz zvunika radio-aparata doe dobro znani glas; ne to nesiguran i prigu en, al
i svi ga prepozna e. "Izvin'te za pauzu, narode", ree Dend erfild. "Ali, brate, dobro
mi se bilo zavrtelo u glavi; morao sam da prilegnem, pa nisam ni primetio da se
traka zavr ila. Ali ta mari..." On se nasmeja na svoj stari, dobro poznati nain. "S
ad sam tu. Bar jo neko vreme. ta ono htedoh da uradim? Da li se iko sea? ekaj, upali
la se jedna crvena svetiljkica; neko me zove odozdo. Saekajte."
Narod u sobi poe amoriti, sada od radosti i olak anja; svi su se opet okrenuli radio
-aparatu, a Blutgeld je bio zaboravljen. I sam Stokstil ode do radija, i Gil, i
crni prodavac TV-a; pridru ili su se krugu osmehnutih ljudi, stajali i ekali.
"Dobio sam zahtev da pustim Bei mir bist du schon", ree Dend erfild. "Mo e li i ta bolj
e biti? Sea li se iko sestara Endrus? Hej, dobra, stara amerika vlada bila je dovo
ljno ljubazna da mi ostavi, verovali ili ne, traku na kojoj sestre Endrus pevaju
tu numeru, koja je ki, ali mnogo voljeni ki... Verovatno su mislili da u ja poslu it
i kao nekakva 'vremenska kapsula' ak tamo na Marsu." Usledilo je njegovo tiho 'he
-he-he'. "Dakle, ide Bei mir bist du schon za nekog dedicu u oblasti Velikih jez
era. Kreemo." Muzika, limenog i arhainog zvuka, poe, a ljudi u sobi se zahvalno i v
eselo stado e vraati, jedan po jedan, na svoja mesta.
Stojei kruto pored svoje stolice, Bruno Blutgeld je slu ao muziku i mislio: ne mogu
verovati u ovo. Onog oveka tamo gore vi e nema; ja lino izazvao sam njegovo uni tenje
. Ovo mora biti la njak. Neka prevara. Znam da ovo nije stvarno.
U svakom sluaju, uvide on, moram se napregnuti pomnije; moram poeti iz poetka, ali
sada najveim moguim naporom.
Na njega niko nije obraao pa nju - svi su usmerili svoju pa nju na radio - pa on ode
od te stolice i tiho iz dvorane, napolje, u mrak.
Ne to dalje du druma, visoka antena na kui Hopija Haringtona je svetlucala, pulsiral
a i zujala; Bruno Blutgeld, zbunjen, vide i to, pe aei putem nazad ka mestu gde je o
stavio svog konja, vezanog. ta to radi fokomelus? Svetlosti su blistale iza prozo
ra kue od ter-papira; Hopi se neim pomno bavio.
Moram ukljuiti i njega, ree Bruno sebi. I on mora prestati da postoji, zajedno sa
ostalima, jer on je podjednako zao koliko i oni. Mo da i vi e.
Dok je prolazio pored kue Hopija Haringtona, poslao je zalutalu, trenutnu misao u
ni tenja ka Hopiju. Svetlosti, meutim, ostado e, a antenski jarbol nastavi da bruji.
Bie potrebna vea sila uma, uvide Blutgeld, a ja nemam vremena ba sad. Malo kasnije.
Zadubljen u meditacije, on ode dalje.
13.
Bil Keler zau malu ivotinju, pu a ili crva, blizu sebe, i odmah se prebaci u nju. Al
i shvati da je prevaren; ivotinja je bez oiju. Izi ao je, ali niti ta vidi, niti uje,
jedino mo e da se pokree.
"Pusti me nazad", doviknu on svojoj sestri panino. "Vidi ta si uinila, stavila si m
e u ne to pogre no." Namerno si to uradila, ree on sebi, puzei. Puzio je dalje, i dalj
e, tragao za njom.
Kad bih mogao posegnuti napolje, pomisli on. Posegnuti - gore. Ali nije imao ime,
nije imao nikakve udove. ta sam ja, sad kad sam konano izi ao? - upita se on, poku av
ajui da dohvati ne to iznad sebe. Kako se zovu one stvari gore koje sijaju? Ona sve
tla na nebu... mogu li ih videti ako nemam oi? Ne, pomisli on, ne mogu.
Poe dalje, uzdi ui telo povremeno, to je vi e mogao, i onda tonui nazad, da gami e dalje,

da radi jedino to je mogao raditi u svom novom ivotu, svom roenom, spolja njem ivotu.
Na nebu, Volt Dend erfild se kretao, u svom satelitu, ali se odmarao, dr ei se obema
rukama za glavu. Bol u njemu je rastao, menjao se, apsorbovao ga, sve dok, kao i
ranije, on ne izgubi sposobnost da zamisli bilo ta drugo.
Onda mu se uini da je video ne to. Kroz prozor satelita: jedan sev, u daljini, negd
e na rubu Zemljine tamnije ivice. ta to bi? upita se on. Eksplozija, nalik na one
koje je video i sav se u strahu od njih zgrio, pre nekoliko godina... nalik na o
ne koje su zapalile povr inu Zemlje, tada. Zar poinje ponovo?
Stao je na noge i virio napolje, jedva di ui. Sekunde su prolazile, bez ikakvih dal
jih eksplozija. A ona koju je video bila je neobino mutna i senovita, rasplinuta
na nain koji ju je uinio gotovo nestvarnom, kao da mu se samo prividelo.
Kao da je, pomisli on, vi e jedno podseanje na injenicu, nego injenica sama. Valjda n
eki siderijalni odjek, zakljui on. Ostatak koji se vue jo od K-dana, odzvanjajui i d
alje po svemiru, nekako... ali sad bezopasno. I, proticanjem vremena, sve bezopa
snije.
Ipak, upla ilo ga je. Kao i bol u njemu, bilo je odve udno da bi se moglo prenebrei;
izgledalo je, ipak, opasno, na nain koji on nije mogao zaboraviti.
Oseam se bolestan, ponovi on sebi, nastavljajui litaniju zasnovanu na velikom trpl
jenju nelagodnosti. Zar me ne mogu nekako vratiti dole? Zar moram da ostanem ovd
e gore, da puzim po nebu sve iznova i iznova - zauvek?
Za svoje lino slu anje, on pusti snimak Bahove mise u B molu; divovski horski zvuk
ispuni satelit i omogui mu zaborav. I bol iznutra, i tupa, ostarela eksplozija ko
ja se nakratko bila ukazala, samo u skici, kroz prozor - obe te stvari poe e da nap
u taju njegov um.
"Kirie elaison", promrmlja on sebi. Grke rei, usaene u latinski tekst; udno. Ostaci
pro losti... jo i sad ivi, bar za njega. Pustiu ovu misu u B molu za zonu Njujorka, o
dlui on. Mislim da e im se dopasti; ima tamo veliki broj intelektualaca. Za to bih,
inae, pu tao samo ono to oni zatra e? Trebalo bi da ih pouavam, a ne da se povodim za n
jima. Ovo naroito, pomisli on, ako neu biti iv jo dugo... Treba sad da se zahukem i r
adim posao sasvim junaki, na samom kraju.
Najednom se njegova letelica zatrese. Teturajui se, on se uhvati za najbli i zid; p
otres je bio od udarca spolja. Niz udarnih talasa prostrujao je kroz njegov brod
. Predmeti su padali, sudarali se, razbijali; on se osvrtao, zaprepa en.
Meteor? - zapita se.
inilo mu se, maltene, da ga neko napada.
Iskljuio je misu u B molu i samo stajao, oslu kivao i ekao. Kroz prozor vide drugu e
ksploziju u daljini i pomisli: mo da e me se domoi. Ali za to? Ionako ne preostaje jo d
ugo do mog kraja... za to ne saekaju? Onda mu doe pomisao: avo da ga nosi, ja sam iv s
ada, i trebalo bi da poka em da sam iv; nisam jo sasvim mrtav.
Ukljui otpremnik i ree u mikrofon: "Izvin'te za pauzu, narode. Ali, brate, dobro m
i se bilo zavrtelo u glavi; morao sam da prilegnem, pa nisam ni primetio da se t
raka zavr ila. Ali ta mari."
Smejui se svojim osobenim smehom, osmatrao je, kroz prozor satelita, da li e biti
jo eksplozija. Ukaza se jedna, vrlo bleda, udaljenija... on oseti neku meru olak an
ja. Mo da ga se ipak nee domoi; kao da su sve slabije ni anili, kao da je njegov taan p
olo aj za njih tajna.
Pustiu najkiastiju pesmu koje se mogu setiti, odlui on, re en da na taj nain ispolji s
voj prkos. E, da: Bei mir bist du schon; to e biti ba onaj pravi und, kao to ka u - zv
i dukanje u mraku. On se opet nasmeja, razmi ljajui o tome; al' je akt prkosa - Bog t
e vid'o. Svakako e biti iznenaenja za onoga, ko god to bio, ko poku ava da ga uni ti.
Ako, zaista, neko to poku ava.
Mo da im je dodijala moja kia-pria i moj und-roman, nagaao je Dend erfild. Ako je tako ovo ima da ih obori na lea.
"Sad sam tu", ree u mikrofon. "Bar jo za neko vreme. ta ono htedoh da uradim? Da li
se iko sea?"
Nije bilo daljih udara. Njega obuze oseanje da su, bar zasad, prestali.
"ekaj", ree on, "upalila se jedna crvena svetiljkica; neko me zove odozdo. Saekajte
."
Iz svoje biblioteke traka on izabra odgovarajuu i ubaci je u mehanizam za reprodu
kciju.

"Dobio sam zahtev da pustim Bei mir bist du schon, ree on, sa turobnim u ivanjem, z
ami ljajui pometnju dole. "Mo e li se iim to nadma iti?" Ne, ba niim, ree on sebi. A ko
a - sestre Endrus. Dend erfild uzvraa udarac. iroko se osmehujui, on ukljui traku.
Edi Keler je, sa predivnim drhtajima odu evljenja, gledala malu glistu, kakva se k
oristi za pecanje, kako puzi po tlu. Znala je, sasvim pouzdano, da joj se brat n
alazi unutra.
Jer, u njoj, dole u njenom trbuhu, sad je bio nastanjen mentalni sklop gliste; ul
a je glistin jednolian glas. "Buuum, buuum, buuum", govorio je taj glas, odjek ne
kog bednog biolo kog procesa.
"Ispadaj napolje iz mene, glisto", ree ona i zakikota se. ta li misli ta glista o
svom novom ivotu? Da li je zapanjena isto koliko je, verovatno, zapanjen Bil? Mor
am ja da pripazim na njega, uvide ona, mislei na stvora koji je gamizao po tlu. D
a se ne izgubi. "Bile", ree ona, naginjui se nad njega. "Sme no izgleda ; dugaak si i c
rven. Da li ti je to poznato?" Onda pomisli: trebalo je da ga stavim u telo neko
g drugog ljudskog bia. Za to nisam tako uinila? Onda bi bilo kako treba da bude; ima
la bih pravog brata, izvan mene, sa kojim bih mogla da se igram.
Ali opet, imala bi i neku nepoznatu, novu osobu u sebi. A to ne zvui osobito zaba
vno.
Ko bi mogao poslu iti? - zapita se ona. Neko od klinaca iz kole? Neko od odraslih?
Kladim se da bi Bil hteo da bude u nekom odraslom. U gospodinu Barnsu, mo da. Ili
u Hopiju Harnigtonu, koji se i inae boji Bila. Ili - ona pociknu od radosti - u m
ami. Bilo bi tako lako; u u kam se pored mame, legnem sasvim uz nju... i Bil se preb
aci, a ja onda imam svoju mamu u sebi. Zar ne bi to bilo divno? Mogla bih je nat
erati da radi ta god ja hou. A ona meni ne bi mogla nareivati.
Onda Edi pomisli: ne bi vi e mogla da radi ni ono bezobrazno sa gospodinom Barnsom
, niti sa bilo kim drugim. Za to bih se ja pobrinula. Znam da se ne bi ni Bil ta
ko pona ao; oknuo se isto kol'ko ja.
"Bile", ree ona, kleknu i obazrivo podi e malu glistu; zadr a ju je u dlanu jedne ruk
e. "ekaj samo da uje moj plan - zna koji? Da sredimo mamu zbog onog nevaljalog to rad
i." Prisloni glistu na stomak, malo sa strane, gde se, unutra, nalazila tvrda gr
udva. "'Aj, vrati se sad unutra. to da bude glista, nije zabavno uop te."
Glas njenog brata opet sti e do nje. "Ti zla, zla jedna, mrzim te, nikad ti neu opr
ostiti. Stavila si me u ne to slepo, bez nogu i bez iega; samo sam mogao da se vuem
po zemlji!"
"Znam", ree ona, nji ui se napred i nazad, i dr ei glistu, sada beskorisnu, jo na dlanu.
"E, jesi uo ta sam rekla? 'O uradimo to to sam rekla? Da udesim da mama legne tano u
z tebe, pa da uradi zna - ta? Imao bi oi i u i, bio bi odrastao."
Bil nervozno ree: "Ne znam. Nekako ne bih voleo da se etam unaokolo kao mama. To m
e, ovaj, malo pla i."
"Nja-njooo", ree Edi. "Poslu aj, inae mo da nikad nee izii napolje. A ko bi inae hteo d
ude , ako ne mama? Reci mi, pa u to srediti; evo, prekrstiu se preko srca i ako ne i
spunim, nek padnem dole crna i stvrdnuta."
"Videu", ree Bil. "Porazgovarau sa mrtvim ljudima, da vidimo ta oni ka u o tome. Ali n
e znam da li bi uspelo; morao sam se pomuiti da preem i u ono malo stvorenje, glis
tu."
"Boji se da proba ", nasmeja se ona; i hitnu glistu u daljinu, u bunje du kolske ograd
e. "Pla ljivko! Moj brat je velika, pla ljiva beba!"
Ne doe odgovor od Bila, koji je ve preusmerio svoje misli sa nje i njenog sveta, u
podruja dostupna samo njemu. Razgovara sa onim tro nim, suvim mrtvima, ree Edi sebi
. Sa onim praznim, fuj-fuj mrtvima kod kojih nikad nema nikakve zabave niti iega.
Onda joj pade na um stvarno silna pomisao. Udesiu da on ue u onog blesavka, gospod
ina Trija, o kome sad svi priaju, odlui ona. Gospodin Tri je ustao u dvorani Fores
terovih sino i priao one glupe crkvene stvari o pokajanju, pa prema tome, ako Bil
pone da se pona a sme no i ne zna ta da ka e, niko nee obratiti pa nju.
Meutim, to je otvaralo grozan problem: onda bi ona ostala sa ludim ovekom u sebi.
Mo da bih mogla uzeti otrov, kao to sam uvek govorila, pomisli ona. Kao, progutam g
omilu listova lijandera, ili zrna ricinusa, ili ne to tako, i otarasim se njega; b
io bi bespomoan, ne bi me mogao zaustaviti.
Ipak, problem bi neko vreme postojao. Nije joj se dopadala pomisao da taj gospod
in 'Drvo' - koga je videla dovoljno puta da joj postane antipatian - ue u nju. Jed

ino dobro kod njega je to to ima onog finoig kucova...

Teri: njegov pas. Tako je. Ona mo e da legne uz Terija, a Bil e onda preskoiti u psa
i sve e biti fino.
Ali psi ive kratko. A Teri je ve star sedam godina; tako ka u mama i tata. Rodio se
otprilike u isto vreme kad ona i Bil.
Ba je zeznuto, pomisli ona. Te ko je za odluku; problemina. ta raditi sa Bilom koji t
oliko silno eli da izie napolje i da vidi i uje stvari. Onda ona pomisli: koga bih,
od svih ljudi koje znam, najradije pustila da ivi u mom stomaku? Odgovor se nae:
tatu.
"'O ide po svetu kao tata?" upita ona Bila. Ali Bil ne odgovori; jo je bio okrenut
na drugu stranu, razgovarao sa onom velikom veinom, sa onima ispod zemlje.
Mislim, zakljui ona, da bi gospodin Tri ipak bio najbolji, zato to ivi izvan sela,
sa ovcama, ne via premnogo ljudi, pa bi to bilo lak e za Bila zato to ne bi morao mn
ogo da zna o govoru. Imao bi, tamo, samo Terija i ovce, pa po to je Tri jo i lud, s
tvar bi ispala savr eno. Bil bi mnogo vi e mogao postii sa Trijevim telom nego to Tri
posti e sada, kladim se, a ja samo treba da se pobrinem da sa vaem dovoljno listova l
ijandera, pravi broj, da ubijem njega, ali ne i sebe. Mo da su dva listia dovoljna.
Pa, tri najvi e, valjda.
Gospodin Tri je poludeo u savr enom trenutku, zakljui ona. Ali on to ne zna. ekaj sa
mo da sazna; ba e biti iznenaenje. Mogla bih i da ga pustim da po ivi neko vreme u me
ni, samo dok shvati ta se desilo; to bi bilo zabavno. Nikad mi se nije dopadao, i
ako se mami dopada, ili ona bar tako ka e. Od njega me hvata jeza.
Edi se strese.
Jadni, jadni gospodin Drvenko, pomisli ona sa u ivanjem. Nee ti pokvariti vi e nijedan
sastanak kod Foresterovih, zato to nee vi e nikome ni ta moi da propoveda , izuzev mo da
ni, a ja te neu slu ati.
Gde da uradim to? - upita se ona. Danas; pitau mamu da nas povede tamo, kod njega
, posle kole. Ako nee, ii u sama.
Jed-va e-kam, ree Edi sebi, podrhtavajui od i ekivanja.
Zvono za kraj odmora zazvoni, i ona, zajedno sa ostalom decom, poe u kolsku zgradu
. Gospodin Barns je ekao na ulazu u jedinu postojeu uionicu, koja je slu ila za svu d
ecu, od prvog do estog razreda osnovne kole, zajedno; dok je prolazila pored njega
, sasvim zaneta u misli, on joj ree: " ta smo se toliko zamislili, Edi? ta je danas
na tvom grdno ozbiljnom umu?"
"Paa..." ree ona neodluno, "neko vreme si bio ti. A sad nisi ti, nego je gospodin
Tri."
"Ah, da", ree gospodin Barns, klimnuv i glavom. "Znai, ula si o tome."
Ostala deca su pro la pored njih, tako da Edi i uitelj ostado e nasamo. Zato Edi ree:
"Gospodine Barns, zar ne misli da bi trebalo da prestane da radi ono to radi sa mojom
mamom? To nije u redu da se radi; Bil tako ka e, a on zna."
Uiteljevo lice promeni boju, ali on ne ree ni ta. Samo poe u uionicu i stade iza kated
re, sav zajapuren. Da li sam rekla na pogre an nain? - udila se Edi. Da li je on sad
ljut na mene? Mo da e me terati da ostanem posle kole, za kaznu, a mo da e rei mami koj
a e me izlupati po turu.
Obeshrabrena, ona sede i otvori dragocenu, dronjavu, krtu knjigu bez korica, priu
o Sne ani i sedam patuljaka; to im je bio italaki zadatak za taj dan.
Opru ena po vla nom, trulom li u ispod starih hrastova, u senkama, Boni Keler je stiska
la gospodina Barnsa uz sebe i razmi ljala da je ovo verovatno poslednji put; umori
la se od ovoga, a Hal je prepun straha, to je, kako je iz dugog iskustva doznala,
kobna kombinacija.
"U redu", promrmlja ona, "mala zna. Ali zna na nivou malog deteta; ne razume stv
arno."
"Zna da nije u redu", odgovori Barns.
Boni uzdahnu.
"Gde je ona sad?" upita Barns.
"Iza onog velikog drveta tamo. Gleda nas."
Hal Barns skoi na noge kao da ga je neko no em ubo; okrete se munjevito, silno razr
ogaenih oiju, a onda se sav otrombolji, shvativ i istinu. "Ti i tvoj zlobni smisao z
a humor", proguna on. Ali joj se ne vrati; ostade na nogama, blizu nje, i dalje i
zgledajui poti ten i nelagodan. "Gde je ona stvarno?"

"Oti la je pe ice na ovarski ran D eka Trija."

"Ali..." On odmahnu rukom. "To je ludak! Zar nee ona biti... Mislim, zar nije opa
sno?"
"Ona je oti la samo da se igra sa Terijem, govorljivim d ukcem." Boni se di e u sedei p
olo aj i poe vaditi komadie humusa iz kose. "Ne verujem da je on uop te tamo. Poslednj
i put kad je iko video Bruna, on je..."
"Bruna", ponovi Barns kao odjek. Pogleda je ukrivo.
"Htedoh rei, D eka." Srce joj je tuklo mukotrpno.
"On je rekao, one veeri, ne to u smislu da je on lino odgovoran za visinske naprave
iz 1972. godine." Barns ju je nastavio gledati; a ona je ekala, dok joj je puls o
tkucavao u grlu. Pa, moralo je procureti, ranije ili kasnije.
"On je lud", ukaza ona. "Tano? On veruje..."
"On veruje", ree Hal Barns, "da je Bruno Blutgeld; je li to veruje?"
Boni slegnu ramenima. "To, izmeu ostalog."
"A i jeste, a? to je poznato i Stokstilu, i tebi - i onom crncu."
"Ne", ree ona, "crncu nije poznato, i prestani govoriti 'onaj crnac'. Njegovo ime
je Stjuart Mak Koni; razgovarala sam sa Endruom o njemu, i on ka e da je to veoma
fina, pametna, poletna osoba, puna ivota."
Barns ree: "Dakle, doktor Blutgeld nije poginuo u Krizi. Do ao je ovamo. Bio je ovd
e, iveo meu nama. ovek najvi e odgovoran za ono to se desilo."
"Idi, ubij ga", ree Boni.
Barns promumla jedno "Hmmm."
"Ozbiljno ti ka em", ree Boni. "Vi e me nije briga. Iskreno bih elela da ga ubije ." Bio
bi to dobar mu ki postupak, ree ona sebi. Jasna promena bi bila.
"Za to si poku avala da titi nekog takvog?"
"Ne znam." Nije imala volje da se raspravlja o tome. "Hajde da se vratimo u grad
", ree ona. Umorila se od njegovog dru tva i poela jo jednom da razmi lja o Stjuartu Ma
k Koniju. "Ponestalo mi cigareta", ree ona. "Mogao bi da me odbaci do fabrike cigar
eta." Poe ka Barnsovom konju, koji je, vezan za drvo, zadovoljno pasao dugaku trav
u.
"Crnja", ree Barns. "Sad e da se smuva sa njim. Zbog toga se ja sigurno oseam super."
"Snobe jedan", ree ona. "Ti se, u svakom sluaju, pla i da nastavimo; hoe prekid. Znai,
dui put kad vidi Edi, mo e istinito da joj ka e : 'Ja ne radim ni ta sramotno niti zlo sa
vojom mamom; asna izviaka re.' Je li tako?" Popela se na konja i ekala. "'Ajde, Hale.
"
Eksplozija obasja nebo.
Konj se prope, a Boni skoi sa njega, baci se u stranu od konja, zakotrlja se po t
lu i kliznu u bunje hrastove ume. Bruno, pomisli ona; zar je mogue da je ovo stvarn
o on izazvao? Le ala je i pritiskala dlanom glavu, jecajui od bola; neka grana joj
je rasekla ko u na glavi, tako da joj je krv sad curila kroz prste i kapala na ani z
glavak. Barns se nagnu nad nju; povue je malo nagore i preokrete. "Bruno", ree ona
. "Bog ga prokleo. Neko e stvarno morati da ga ubije; trebalo ga je ubiti jo 1970,
jer bio je lud ve tada." Ona izvadi maramicu i poe tapkati krv sa ko e glave. "Oh,
Bo e", ree ona, "zaista sam povreena. To je bio pravi pad."
"A i konj je pobegao", ree Barns.
"Neki zli bog", ree ona, "dao je Brunu tu mo, ne znam kakvu. Znam da je on uzrok o
voga, Hale. Viali smo mnogo udnih stvari tokom godina, za to ne i ovu? Sposobnost da
se ponovo izazove rat, da se vrati rat, kao to je i rekao pro le noi. Mo da nas je uh
vatio u neku zamku u vremenu. Da li bi to moglo biti? Zaglavili smo se, vrsto; on
..." Ona zauta, jer drugi beli blesak ra iri se po visinama iznad njih, putujui ogro
mnom brzinom na sve strane; drvee oko njih poe da iba tamo-amo, i Boni zau kako se,
na pojedinim mestima, stari hrastovi lome i rasprskavaju na komadie.
"Pitam se kud ode taj konj", mrmljao je Barns, ustajui obazrivo i zagledajui na ra
zne strane.
"Zaboravi konja", ree ona. "Moraemo pe ice nazad; to je jasno. Slu aj, Hale. Mo da Hopi
mo e uiniti ne to; ima i on nenormalne moi. Treba da odemo kod njega i da mu ka emo. On
ne eli da ga neki ludak pretvori u pepeo. Sla e se, zar ne? Ne vidim ta drugo mo emo ur
aditi u ovom trenutku."
"To je dobra zamisao", ree Barns, ali i dalje pogledom tra ei konja; nije se inilo da
stvarno slu a ta ona pria.

"Na a kazna", promrmlja Boni.

"Zna . Za ono to je Edi rekla da su na a 'sramotna, zla dela'. Mislila sam, pre neko
vee... Mo da je trebalo i mi da budemo ubijeni zajedno sa ostalima; mo da je dobro to
se ovo de ava."
"Eno ga konj", ree Barns, udaljavajui se brzim hodom od nje. Konj se bio upleo uzd
ama za jednu pobonu granu drveta.
Nebo je postajalo aavocrno. Ona je pamtila tu boju; boju koja, zapravo, nikad nije
sasvim nestala, samo je bivala sve slabija.
Na mali, lomljivi svet, pomisli Boni, u ije podizanje ulo ismo toliko truda, posle K
rize... ova jadna maju na dru tvena zajednica sa istrcanim ud benicima, na e 'deluks' ci
garete, na i kamioni koji idu na drva - to su stvari koje ne mogu izdr ati neke veli
ke udarce; ne ovo to nam Bruno radi ili se ini da nam radi. Jo jedan udarac upravlj
en ka nama, i biemo gotovi; poumirae i blistavo pametne ivotinje, sve te nove, udne
vrste nestae isto onako naglo kako su se i pojavile. teta, ogromna teta, pomisli on
a, zahvaena jadom. Nije po teno; Teri, priljivi pas - i on. Mo da smo bili suvi e ambici
ozni; mo da nije trebalo da poku avamo da zidamo iz poetka i nastavimo ivot.
Mislim da smo dobro postizali, sve u svemu, pomisli ona. Bili smo ivi; vodili lju
bav i pili Gilovu rakiju sa pet zvezdica, kolovali na u deurliju u kolici sa udnim pro
zorima, tampali 'Novosti i poglede', name tali jedan auto-radio i slu ali svakog dana
Vilijema Somerseta Moma. ta se vi e moglo tra iti od nas? Hriste, pomisli ona. Nije
po teno, ovo sada. Nije uop te u redu. Postoje na i konji koje treba da titimo, i na i us
evi, i na i ivoti...
Nova eksplozija se dogodi, udaljenija, vi e prema jugu. Blizu mesta gde su gaali ra
nije, uvide ona. Blizu San Franciska.
Umorna, ona sklopi oi. A taman se bio pojavio taj Mak Koni, pomisli ona. Kakva pro
kleto lo a, smrdljivo lo a srea.
Pas joj se ispreio na stazici, tako da nije mogla proi, i zare ao muenikim trudom: "Tr
iii rrrradiii. Mmmmmtojjj." I lanu jedanput, duboko i potmulo, u znak upozorenja
. Dakle, ona ne bi trebalo da proe do drvene kolibe.
Da, znam da radi, pomisli Edi. Videla je i ona eksplozije na nebu. "Ej, zna ta?" r
ee ona psu.
"Mmmmtaaaa?" upita pas, postajui radoznao; imao je jednostavan um, to je ona dobro
znala, i lako ga je bilo prevariti.
"Nauila sam da bacim tap toliko daleko, da posle niko ne mo e da ga pronae", ree ona.
Sagnula se i podigla sa zemlje jedan tap koji se na ao u blizini. "Hoe da doka em?"
U njoj, Bil ree: "S kim pria ?" Bio je uzbuen, zato to se trenutak pribli avao. "Je li t
o gospodin Tri?"
"Nije", ree ona, "samo njegov pas." Ona mahnu tapom. "Kladim se s tobom u papirnih
deset dolara da ako ga ja bacim, ti ga ne mo e nai."
"Mmmmoggggu sigrrrrrrno", ree pas i zaskia u odu evljenom i ekivanju; ovo je bio njegov
omiljeni sport. "Allli nnnnne kllllladi", dodade on. "Nnnnnemmmma parrrrre."
Iz kolibe, krutim koracima, najednom izie gospodin Tri, tako da i ona i pas, po to
nisu oekivali njegovu pojavu, zastado e u tome to su radili. Gospodin Tri nije obrat
io nimalo pa nje na njih; produ io je uz jedan bre uljak, za ao za suprotnu stranu i nes
tao sa vidika.
"Gospodine Tri!" povika Edi. "Mo da sad ne radi", ree ona psu. "Idi pitaj ga, va i? R
eci mu da hou da razgovaram s njim jedan minut."
U njoj, Bil nemirno ree: "On sad nije daleko, a? Znam da je tu negde. Spreman sam
; poku au iz sve snage, ovog puta. On mo e da radi gotovo sve, je li tako? Da vidi, i
de, uje, miri e - zar ne? Nije kao ona glista."
"Nema nijedan zub", ree Edi, ali ima sve drugo to veina ljudi ima." Pseto poslu no od
galopira stazicom, u potrazi za gospodinom Trijem, a ona poe za njim. "Nee jo dugo
biti", ree ona. "Rei u mu..." Bila je sve isplanirala. "Rei u mu: 'Gospodine Tri, zna
a? Ja progutala jednu onu dozivaljku za patke, koju koriste lovci, i sad, ako se
sagnete sasvim blizu, mo ' da je uje '. Kako ti se to ini?"
"Ne znam", ree Bil u oajanju. " ta je to 'dozivaljka za patke'? ta je patka, Edi? Je
li to ne to ivo?" Zvuao je sve pometenije, kao da je ova situacija previ e naporna za
njegove snage.
"Bebirone jedan", ree ona. "uti, bebirone." Pas je sustigao Trija, koji se okrenuo
i po ao, namr ten, natrag, ka njoj.

"Veoma sam zauzet, Edi", doviknu joj gospodin Tri. "Kasnije - priau sa tobom kasni
je; ne mogu sad prekidati posao." Uzdi e obe ruke ka njoj i naini nekoliko bizarnih
pokreta, kao u ritmu neke muzike; poe se njihati u levu i desnu stranu i kriviti
lice, a njoj doe da se smeje, toliko je glupavo izgledao.
"Samo da ti ne to poka em", uzvrati ona dovikivanjem.
"Kasnije!" On zakorai da se opet udaljava od nje, ali prvo ree ne to psu.
"Rrrrazzzzmmmmem", zare a pas, a onda dugim skokovima pojuri ka devojici. "Nnnnne",
ree joj. "Mmmmtani."
E, do avola, pomisli Edi. Neemo moi danas; moraemo se vratiti mo da sutra.
"Nnnnazzzzad", ree joj pas i iskezi onjake; bio je dobio najodlunije mogue naredbe o
d svog gazde.
Edi ree: "uj, gospodine T..." i zauta, jer vi e nikakvog gospodina Trija nije bilo ta
mo. Pas se okrete i zacvile, a u njoj Bil jeknu.
"Edi", povika Bil, "njega nema; oseam to. Gde sad da idem da bih izi ao? ta u sad?"
Visoko u vazduhu, jednu malecnu crnu taku vetar je nosio i tumbao; devojica se zag
leda tamo. Tu takicu kao da je neki siloviti zamah vetra poneo pravo uvis, kao vo
doskok vazduha. Bio je to gospodin Tri; ruke su njegove mlatarale, ispru ene, dok
se dizao i spu tao kao deji papirni zmaj na koncu. ta se to s njim de ava? - pitala se
ona oajno, znajui da je Bil u pravu: od njihove prilike, od njihovog plana, nema
ni ta, propao je zauvek.
Ne to je dr alo gospodina Trija i ubijalo ga. Dizalo ga je vi e, jo vi e, a onda Edi vris
nu. Gospodin Tri se najednom strmoglavio. Padao je kao kamen, pravo ka zemlji; z
a murila je, a pas Teri je arlauknuo, golim jadom.
" ta je, ta je?" galamio je Bil oajniki. "Ko mu to radi? Uinili su da ga nema, zar ne?
"
"Jesu", ree ona i otvori oi.
Gospodin Tri je le ao sav polomljen na zemlji, sav uvrnut, a ruke i noge str ale su
mu u svim pravcima. Bio je mrtav; ona je to znala, a znao je i pas, koji dokaska
do njega, stade i okrete se ka njoj, sa o amuenim i ojaenim izrazom lica. Ona ne ree
ni ta, samo stade, ne to dalje. Stra no je bilo to to mu je uradio neko - ko god to bi
o. Ovo je kao sa majstorom za naoari, iz Bolinasa, pomisli ona; ovo je ubistvo.
"Hopi je to uradio", jeao je Bil. "Hopi je ubio gospodina Trija sa daljine, zato t
o ga se pla io; gospodin Tri je sada dole sa mrtvima, ujem ga kako pria tamo. I ka e t
o: ka e da je Hopi posegnuo ak iz svoje kue i zgrabio ga i bacio ga svuda!"
"A-uuuu", ree Edi. Za to li je Hopi to uradio, zapita se ona. Zbog onih eksplozija
koje je gospodin Tri pravio po nebu, je li tako? Jesu li one smetale Hopiju? Lju
tile ga?"
Ona se upla i. Taj Hopi, pomisli ona; ume da ubije sa takve daljine; to niko drugi
ne mo e. Da se mi pripazimo malo. Jer on bi mogao pobiti sve nas; mogao bi nas ba
cati na razne strane ili gnjeckati.
"Sigurno e 'Novosti i pogledi' staviti ovo na naslovnu stranu", ree ona, pola za s
ebe, pola Bilu.
" ta je to 'Novosti i pogledi'?" bunio se tu no Bil. "Ne razumem ta se de ava; mo e li mi
objasniti? Molim te."
Edi ree: "Treba da se vratimo u grad." Poe se lagano udaljavati, ostaviv i psa da se
di pored zgnjeenih ostataka gospodina Trija. Ja bih rekla, pomisli ona, da je dob
ro to se nisi prebacio u njega, jer da jesi, sad bi bio mrtav.
A on, pomisli Edi, on bi bio iv u meni. Bar dok ne bih stigla da sa vaem i progutam
li e lijandera. A mo da bi on na ao neki nain da me u tome sprei. On je imao 'neobine' mo
napravio je one eksplozije, mogao je to da napravi i u meni, unutra.
"Mogli bismo probati sa nekim drugim", ree Bil, punonade no. "Zar ne? Hoe li da proba
sa - kako si ga zvala? Sa onim psom? Mislim da bih voleo da budem taj pas; on mo e
da tri brzo i hvata stvari i vidi daleko, zar ne?"
"Ne sad", ree ona, jo upla ena, obuzeta eljom da se udalji sa ovog mesta. "Neki drugi
put. Bolje ti je da prieka malo." I ona potra stazicom, prema naselju.
14.
Sedei u sredini dvorane Foresterovih da bi ga svako mogao jasno uti, Orajon Straud
udari ekiem nekoliko puta po stolu, u znak da treba da zavlada red, i ree:
"Gospoa Keler i doktor Stokstil zatra ili su da Zvanina porota oblasti Zapadni Marin
, kao i Graanski savet za upravljanje obla u Zapadni Marin, odr e zajedniku sednicu da

bi se ulo obave tenja od krupnog znaaja, a u vezi sa ubistvom koje se dogodilo danas
, pre kratkog vremena."
Oko njega su sedeli gospoa Tolman, Kas Stoun, Fred Kvin, gospoa Lali, Endru Gil, p
a Erl Kolvig i gospoica Kostigan - on je prelazio pogledom preko njih, zadovoljan
to su prisutni svi. I svi su gledali njega sa netreminom pa njom, znajui da je ovo z
aista va no. Ni ta slino nije se nikada ranije dogodilo u njihovoj zajednici. Nije ka
o kad je usmren onaj gospodin Austurijas.
"Kazano mi je", ree Straud, "da se do lo do saznanja da gospodin D ek Tri, koji je ive
o meu nama..."
Iz publike jedan glas ree: "Bio je to Blutgeld."
"Tako je", ree Straud i klimnu glavom. "Ali po to je on sad mrtav, nema ta da se bri
nemo; to da utuvite svi u glavu. A Hopi je to uradijo. Uradio, hou rei." On baci p
ogled izvinjenja ka Polu Dicu. "Mora da posvetimo pa nju na gramatici", ree on, "za
to to e sve ovo biti u 'Novostima i pogledima' - je l' tako Pole?"
"Vanredno izdanje", ree Pol, klimnuv i glavom potvrdno.
"E, sad vi razumete da mi nismo ovde da odluujemo da li Hopi da se ka njava za svoj
e delo. Tu nema problema, jer je Blutgeld bio zloglasni ratni zloinac i, tavi e, poeo
je da koristi svoje arobnjake moi da opet pokrene jedan deo tog starog rata. Misli
m da svi u ovoj sali to znaju, jer ste svi videli eksplozije. A sad..." On baci
pogled prema Gilu. "Ovde je novodo li graanin, crnac po imenu Stjuart Mak Koni, a ja
moram priznati da mi normalno ne primamo sa dobrodo licom crnje u Zapadni Marin,
ali, koliko shvatam, on je do ao nastojei da ue Blutgeldu u trag, pa e mu zato biti d
ozvoljeno da se naseli u Zapadnom Marinu, ako to eli."
Publika poe amoriti sa odobravanjem.
"Glavno zbog ega smo ovde", nastavi Straud, "jeste da izglasamo neku vrstu nagrad
e za Hopija, da bismo pokazali zahvalnost. Svi bismo inae bili pobijeni zbog Blut
geldovih arobnjakih moi. Zato dugujemo Hopiju istinsku zahvalnost. Vidim da on nije
prisutan ovde, zato to je zauzet kod kue, popravlja stvari; on je, dabome, na majs
tor za popravke, a to je prilino velika odgovornost, ako emo pravo. Dakle, ima li
iko ideju kako ovaj narod da izrazi svoju zahvalnost to je Hopi pravovremeno ubio
doktora Blutgelda?" Straud upitno pogleda oko sebe.
Ustav i na noge, Endru Gil proisti grlo i ree: "Mislim da bi dolikovalo da ja ka em ne
koliko rei. Prvo elim zahvaliti gospodinu Straudu i ovoj zajednici na dobrodo lici u
kazanoj mom novom poslovnom saradniku, gospodinu Mak Koniju. Zatim elim ponuditi j
ednu nagradu koja bi mogla biti prikladna s obzirom na Hopijevu veliku uslugu ov
oj zajednici i celome svetu. eleo bih prilo iti sto komada specijal-deluks cigareta
sa zlatnom etiketom." On zastade, pomae se kao da e sesti, ali dodade: "I jedan s
anduk Gilove sa pet zvezdica."
Publika poe pljeskati, zvi dati i lupati nogama, sve u znak odobravanja.
"Dakle", ree Straud, sme kajui se, "to je zaista ne to. Vidi se da je gospodin Gil sve
stan da je Hopijeva akcija spasla sve nas. Cela gomila hrastovih stabala je poob
arana na pravcima onih eksplozija koje je Blutgeld stvarao. Osim toga, mo da ste ul
i, on je poinjao, koliko ja shvatam, da usmerava svoju pa nju prema jugu, ka San Fr
ancisku..."
"Tako je", progovori Boni Keler.
"Znai", ree Straud, "mo da e i tamo nji narod eleti da se ukljui u ovo, da uini neki po
n Hopiju kao znak zahvalnosti. Najbolje to mi mo emo to je, valjda, ovo, i ja znam
da nije malo, iako bih eleo da mo emo i vi e: da predamo Hopiju poklon gospodina Gila
, sto deluksica i sanduk rakije... To e Hopi ceniti, ali ja sam pomi ljao vi e na ne to
kao spomenik, kip u parku ili bar neku spomen-plou. I - eto, ja bih bio voljan d
a poklonim zemlji te za te svrhe, a znam da bi Kas Stoun bio voljan, takoe."
"Tako je!" ree Kas Stoun, nagla eno.
"Ima li iko drugi neku ideju?" upita Straud. "Ti, gospoo Tolman; rado bih uo tebe.
"
Gospoa Tolman ree: "Bilo bi prikladno, gospodina Haringtona izabrati na neku poasnu
javnu funkciju, kao to je: Predsednik zapadnomarinskog Graanskog saveta, recimo;
ili, poverenik kolskog odbora. To bi, naravno, bila dopuna ovome za park i spomen
ik u parku, i ovome sa rakijom i cigarama."
"Dobra ideja", ree Straud. "Dakle? Jo neko? Hajde, budimo realistini, narode: Hopi
nam je ivote spasao. Taj Blutgeld je bio si ao s uma, kao to znaju svi koji su prisu

stvovali itanju, sino... Da je bilo po njegovom, mi bismo se na li tano tamo gde smo
bili pre sedam godina, a sav na silni trud i rad na materijalnoj obnovi sveo bi s
e ni na ta. Ni na ta."
Slu aoci su mrmljali u znak saglasnosti.
"Kad neko raspola e arobnja tvom, kao on", ree Straud, "i to fiziar, kao Blutgeld, sa t
ako velikim znanjem... Svet nikada ranije nije bio u tolikoj opasnosti; jesam li
u pravu? ista je srea to Hopi mo e da pomera predmete na daljinu; i to je ve bao godina
ma tu ve tinu, jer ni ta drugo ne bi moglo onako da dohvati Blutgelda iz daljine i d
a ga zdrobi."
Fred Kvin progovori: "Ja sam razgovarao sa Edi Keler, koja je bila oevidac, i ona
ka e da je Blutgeld bio ponet u vazduh, u visine, i da je Hopi vitlao s njim, a t
ek ga onda razbio o zemlju."
"Znam", ree Straud. "Ispitao sam ja Edi o tome." On poe prelaziti pogledom po svim
a prisutnima. "Ako neko eli da zna pojedinosti, siguran sam da e ih Edi ispriati. J
e li tako, gospoo Keler?"
Sedei kruto, bleda lica, Boni klimnu glavom.
"Jo se pla i , Boni?" upita Straud.
"Bilo je u asno", ree Boni tiho.
"Sigurno da je bilo", ree Straud, "ali Hopi ga je sredio." No, za sebe pomisli: t
o znai da je Hopi poprilino opasan, a? Mo da je to ono o emu Boni razmi lja. Mo da se zat
o toliko uutala.
"Mislim da bi najbolje bilo", ree Kas Stoun, "otii pravo do Hopija i kazati mu: 'H
opi, ta ti eli , a to mi mo emo uiniti za tebe, kao znak na e zahvalnosti?' Eto, tako lep
da ga pitamo. Mo da postoji ne to to on silno eli, a mi ne znamo."
Da, pomisli Straud. To ti je dobra poenta, Kase. Mo da on eli mnoge, mnoge stvari,
a da mi to ne znamo, i mo da e jednog dana - ne mnogo dalekog - po eleti i da ih dobi
je. Bez obzira na to da li emo mi obrazovati odbor da ode i pita ga o tome, ili n
e.
"Boni", ree on gospoi Keler, "ja bih rado uo da i ti ne to ka e ; sedi tu tako tiho."
Boni Keler promrmlja: "Naprosto sam umorna."
"Da li si znala da je D ek Tri, u stvari, Blutgeld?"
Ona, bez rei, klimnu glavom.
"Pa onda, da li si ti rekla Hopiju?"
"Nisam", ree ona. "Nameravala sam; ve sam bila krenula. Ali stvar se upravo desila
. On je ve znao."
Pitam se kako je znao, pomisli Straud.
"Taj Hopi", ree gospoa Lali, drhtavim glasom, "kao da ima mo da uradi bilo ta, malte
ne... Izgleda da je moniji ak i od gospodina Blutgelda."
"Jeste", saglasi se Straud.
Publika poe amoriti nervozno.
"Ali on je sve svoje sposobnosti stavio u slu bu dobrobiti na e zajednice", ree Endru
Gil. "Zapamtimo to. Takoe imajte na umu da je on na majstor za popravke i da nam
poma e da ujemo Dend erfilda kad je signal slab, a kad nikako ne mo emo uti Dend erfilda,
izvodi opona anja, a radi i razne druge stvari - na primer, spasava na e ivote od nov
og nuklearnog holokosta. Zato ja ka em, neka Bog blagoslovi Hopija i njegove sposo
bnosti. Mislim da bi trebalo da zahvalimo Bogu to imamo ovde jednu takvu 'udnu' os
obu."
"Tako je", ree Kas Stoun.
"Sla em se", ree Straud, ali opreznim tonom. "No, mislim da bi ipak trebalo da mo da
Hopiju, hm, ka emo da ubudue..." Oklevao je. "Da ubudue na a ubijanja treba da budu ka
o sa Austurijasom, zakonito, po odluci porote. Mislim, Hopi je dobro uinio, i mor
ao je delovati brzo, i to je sve tako... ali porota je zakonito telo koje treba
da odluuje. A tu je i Erl koji treba da obavi sam in. U budunosti, mislim. To se ne
odnosi na Blutgelda, zato to je sa onolikim arobnja tvom sve drugaije." oveka koji ra
spola e takvim moima ne mo e ubiti uobiajenim nainima, uvide on. Hopija, na primer... Pr
etpostavimo da neko poku a ubiti Hopija; bilo bi to gotovo neizvodljivo.
On uzdrhta.
" ta je bilo, Orajone?" upita Kas Straud pronicljivo.
"Ni ta", ree Orajon Straud. "Samo razmi ljam kako mo emo nagraditi Hopija i pokazati da
cenimo njegove zasluge; problem je te ak, zato to mu dugujemo tako mnogo."

Slu aoci su tiho raspravljali izmeu sebe, kako Hopija nagraditi.

Primetiv i bledilo i izdu ene crte lica svoje ene, D ord Keler ree: "Jesi u redu?" Polo i
u na njeno rame, a li ona se nagnu na drugu stranu i izmae.
"Samo umorna", odvrati ona. "Mislim da sam pretrala celu milju, kad su poele one e
ksplozije. I kad sam poku avala da stignem do Hopijeve kue."
"Po emu si znala da Hopi to mo e?" upita on.
"Ma, po emu", ree Boni. "Svi mi to znamo; sigurno svi znamo da je Hopi jedini od n
as koji raspola e iim makar i izdaleka nalik na takvu vrstu snage. Palo nam je..."
ona se ispravi, "...palo mi je na um odmah, im sam videla eksplozije." Ona pogled
a svog mu a.
"S kim si bila?" upita on.
"Sa Barnsom. Brali smo kantarele ispod hrastova, du puta ka ranu u Medveoj dolini."
D ord Keler ree: "Ja, lino, bojim se tog Hopija. Vidi: ak nije ni do ao. Postoji kod nje
ga neka vrsta prezira prema svima nama. Uvek sa zaka njenjem doe u dvoranu; shvata ta
hou da ka em? Osea li to? Pojaava se, sve vreme, mo da u skladu sa izo travanjem njegovi
sposobnosti."
"Mo da", proguna Boni.
" ta misli , ta e se de avati sa nama sada?" upita je D ord . "Sad po to smo ubili Blutgeld
U boljem smo polo aju; daleko bezbedniji. Svima je spao teret sa plea. Trebalo bi d
a neko obavesti Dend erfilda, pa da on emituje vesti o tome, sa satelita."
"To mo e Hopi", ree Boni udaljenim glasom. "On mo e sve. Maltene sve."
Orajon Straud, na stolici predsedavajueg, udari ekiem po stolu, da publika prestane
galamiti. "Ko eli da bude u sastavu odbora koji e otii do Hopijeve kue i preneti mu
nagradu i izraze poasti?" Poe gledati po celoj sali. "'Ajde ponite da se prijavlju
jete dobrovoljno."
"Idem ja", progovori Endru Gil.
"I ja", ree Fred Kvin.
Boni ree: "Idem i ja."
D ord je upita: "Da li se osea dovoljno dobro?"
"Sigurno." Klimnula je glavom mlitavo. "Sad mi je sasvim dobro. Ako ne raunamo ov
u posekotinu na glavi." Ona refleksno dodirnu zavoj.
"A ti, gospoo Tolman?" govorio je Straud.
"Da-a, ii u", odgovori gospoa Tolman, ali drhtavim glasom.
"Pla i se?" upita Straud.
"Da", ree ona.
"Za to?"
Gospoa Tolman je oklevala. "Pa, ne znam, Orajone."
"Idem i ja", saop ti Orajon Straud. "To znai, petoro nas, tri mu karca i dve ene; to j
e otprilike kako bi trebalo da bude. Poneemo rakiju i cigare, i ispriati sve ostal
o - o spomen-ploi, i o tome da e on biti Predsednik Saveta i poverenik i sve to."
"Mo da", progovori Boni niskim tonom, "treba da po aljemo odbor da ga na smrt kamenu
je."
D ord Keler umno uvue dah i ree: "Boni, za ime Bo je."
"Ja to ozbiljno", ree ona.
"Pona a se neverovatno", ree D ord , besan i iznenaen; nije uspevao da je shvati. " ta ti
e?"
"Ali naravno da to ne bi uspelo", ree ona. "On bi nas izgnjeio kao pulpu, pre nego
to bismo stigli blizu njegove kue. Mo da e sad mene." Ona se nasme i. "Zato to sam ovo
rekla."
"Onda zauti!" Zurio je u nju, obuzet velikim strahom.
"Dobro", ree ona. "Zautau. Ne elim biti baena visoko u vazduh, a onda pu tena da se str
moglavim na zemlju, kao D ek."
"Pa, valjda ne." Drhtao je.
"Ti si kukavica", ree ona blago. "Zar nisi? Pitam se za to, tokom tolikog vremena,
nisam to primetila. Mo da su zato moja oseanja prema tebi takva."
"Kakva?"
Boni se osmehnu. I ne odgovori. Bio je to osmeh tvrd, pun mr nje, kruto hladan, i
D ord ga nije razumeo; on skrenu pogled na drugu stranu i zapita se, jo jednom, nisu
li mo da ipak istinita ona govorkanja koja je tokom godina povremeno uo o svojoj en
i. Tako je hladna, tako nezavisna. D ord Keler se oseti jadno.

"Hriste", ree on, "sad ja ispadoh kukavica zato to ne elim da vidim da moju enu neko
razlupa o zemlju."
"To je moje telo i moj ivot", odvrati Boni. "Sa kojima ja radim ta ja hou. Ne pla im
se Hopija; naime, pla im se, ali nemam nameru da se pona am kao da se pla im, ako mo e sa
gledati tu razliku. Sii u u taj njegov kuerak od terpapira i po teno u se suoiti sa nji
m. Zahvaliu mu se, ali mislim da u mu rei da ubudue mora biti pa ljiviji. I da mi dr imo
do toga."
Nije mogao da joj se ne divi. "Uradi tako", ree joj. "Bilo bi to dobro, draga. Tr
ebalo bi da on razume na stav."
"Hvala ti", uzvrati ona udaljeno. "Mnogo ti hvala, D ord e, na ohrabrenju." Okrenula
se, tada, da opet slu a ta pria Orajon Straud.
D ord Keler se oseti jadnije nego ikad.
Prvo je trebalo svratiti u fabriku Gilovu i uzeti specijal-deluks zlatno-etiketn
e cigarete i rakiju sa peto zvezdica; iz dvorane Foresterovih na ovaj zadatak poo e
zajedno Endru Gil, Boni i Orajon Straud, svi svesni ozbiljnosti trenutka.
"A u kakvu to poslovnu saradnju ti ulazi sa Mak Konijem?" zapita Boni Endrua Gila.
Gil odvrati: "Stjuart e uvesti automatizaciju u moju fabriku."
Ne verujui, ona ree: "A ti e emitovati reklame preko satelita, pretpostavljam. Ono to
se nekad zvalo 'reklamne pesmice'. Kako e zvuati? Da ti ja komponujem jednu?"
"Svakako", ree on, "ako e to pomoi posalu."
"Je l' ti to ozbiljno, o automatizaciji?" Tek sad joj pade na um da je on to mo da
rekao ozbiljno.
Gil ree: "Znau vi e kad posetim Stjuartovog gazdu u Berkliju. Stjuart i ja emo krenut
i na taj put uskoro. Ve godinama nisam video Berkli. Stjuart ka e da se grad obnavl
ja - mada nee biti isti kao ranije, naravno. Premda je ak i to mogue, jednog dana."
"Ne bih rekla", primeti Boni. "Ali nije me ni briga za to; nije to pre rata bio
Bog zna kako dobar grad. Ali neka se izgradi bar donekle."
Gil se osvrte, i kad se uveri da ga Orajon ne uje, ree njoj: "Boni, za to ne poe sa St
juartom i sa mnom?"
Ona, silno iznenaena, upita: "Za to?"
"Dobro bi ti inilo da se odvoji od D ord a. A mo da bi mogla postii da to razdvajanje bud
e konano. Trebalo bi, bilo bi to korisno i za tebe i za njega."
Ona klimnu glavom i ree: "Ali..." inilo joj se da to ipak ne dolazi u obzir; da zn
ai odla enje predaleko. Ne bi se pred svetom moglo prikriti. "Pa, onda bi svi znali
", ree ona. "Zar ne?"
Gil ree: "Oni ve znaju, Boni."
"Uh." Ona pokorno klimnu glavom, kao da je ukorena i prizvana pameti. "Auh, koje
iznenaenje. Izgleda da sam ivela u zabludi."
"Poi u Berkli sa nama", ree Gil, "i poni ivot iz poetka. U nekom smislu, ja u upravo t
o preduzeti; nee se cigarete vi e zavijati runo, jedna po jedna, na malenoj ma ini sa
platnom i ipkicom, nego u ja imati fabriku u pravom smislu te rei, predratnom."
"Predratni smisao", ree ona. "Ono kako se radilo pre rata - da li je to imalo smi
sla?"
"Imalo je", ree Gil. "Prokleto sam umoran i muka mi je vi e od valju kanja cigareta r
uno. Godinama ve poku avam da se oslobodim toga; Stjuart mi je pokazao nain. Bar se n
adam da je tako." On ukrsti prste.
Stigo e do njegove fabrike, a tamo su, u zadnjem delu glavne prostorije, ljudi rad
ili, savijali cigarete. Boni pomisli: znai, ovaj deo na eg ivota bie uskoro okonan, za
uvek. Sigurno sam sentimentalna, im ostajem toliko uporno pri njemu. Ali Endru je
u pravu. Ne proizvodi se roba ovako; odve je to mukotrpno, odve sporo. I ukupan b
roj proizvedenih cigareta ostaje, ako emo rei po teno, vrlo mali. Sa pravom ma inerijo
m, Stjuart mo e snabdevati cele SAD - pod pretpostavkom da postoji prevoz, nain za
isporuku.
Meu radnicima je uao Stjuart Mak Koni, pored bureta punog Gilove fine imitacije duva
na, i zavirivao unutra. Pa, dobro, pomisli Boni, on je do sada ili saznao formul
u za specijal-deluksice ili ga ona ne zanima. "Zdravo", ree mu ona. "Mo ete li vi p
rodavati njegove cigarete kad ponu masovno da se kotrljaju sa proizvodne trake? D
a li ste razradili taj deo?"
"Jesmo", ree Mak Koni. "Pripremili smo planove za masovnu distribuciju. Moj poslod
avac, gospodin Hardi..."

"Nemoj mi to reklamno govoriti", prekide ga ona. "Rekao si, i ja ti verujem; sam

o sam bila radoznala." Ona ga osmotri kritikim pogledom. "Endi eli da ja putujem u
Berkli sa vama dvojicom. ta ka e ti na to?"
"Naravno", ree on neodreeno.
"Ja bih mogla biti va a sekretarica", ree Boni. "Da primam stranke u va oj direkciji.
U samom centru grada. Je li tako?" Nasmejala se, ali ni Stjuart Mak Koni ni Endr
u Gil joj se ne pridru i e u smehu. "Je li ovo neka svetinja?" upita ona. "Gazim li
ja po svetim temama, kad se ovako alim. Izvin'te me onoliko, ako je taj sluaj."
"U redu je", ree Mak Koni. "Samo smo obuzeti brigama; treba razraditi jo neke stvar
i."
"Mo da u zaista krenuti sa vama", primeti Boni. "To bi moglo da re i moje finansijske
probleme."
Sad je do ao red na Mak Konija da je ispitivaki osmotri. "Kakve probleme ti ima ? ini s
e da je ovo ivotna okolina u kojoj se mo e ba fino podizati kerka; a po to je tvoj mu di
rektor ..."
"Molim te", ree ona. "Nije mi potrebno da slu am rezime svih blagoslova koji su mi
dati. Po tedi me toga." Ona ode do Gila, koji je pakovao cigarete u metalnu kutiju
da bi tako bile odnete fokomelusu na poklon.
Ovaj svet je tako nevin, pomisli ona. ak i sad, posle svega to nam se desilo. Gil
bi hteo da me izlei od mog - nemira. Stjuart Mak Koni ne mo e da zamisli ta bih mogla
po eleti osim onog to ve imam. Ali mo da su oni u pravu, a ja ne. Mo da sam nepotrebno
zapetljala svoj ivot... Mo da u Berkliju postoji ma ina koja e spasti i mene. Mo da pute
m 'automatizacije' re iti moje probleme.
U jednom uglu, Orajon Straud pisao je govor koji je nameravao da odr i Hopiju. Bon
i se osmehivala, razmi ljajui o njihovom sveanom pristupu svemu ovome. Da li e Hopi b
iti impresioniran? Ili e ga ovo zabaviti, ili mo da ispuniti gorkim prezirom? Ne, p
omisli ona; dopa e mu se - imam intuiciju o tome. To je upravo ona vrsta sveanosti z
a kojom on ezne. Da dobije priznanje: to e mu stra no prijati.
Da li se Hopi sprema da nas primi? - zapita s ona. Da li se umio, obrijao, obuka
o neko ekstra-isto odelo... da li i ekuje na dolazak? Da li je ovo najvee postignue u n
jegovom ivotu, vrhunac?
Ona poku a zamisliti fokomelusa u tom trenutku. Hopi je pre nekoliko sati ubio ovek
a, a ona zna, na osnovu onoga to je Edi rekla, da svi veruju da je ubio i majstor
a za naoare. Gradski pacolovac, pomisli ona i zadrhta. Ko e biti sledei? I da li e H
opi dobijati poklone i ubudue - kad god nekoga smakne?
Mo da emo mi odlaziti jo mnogo puta kod njega, sa poklonima, ree ona sebi. Zatim pomi
sli: Hou, poi u u Berkli, samo da budem to dalje odavde.
I to to pre, pomisli ona. Danas, ako mogu. Ovoga trenutka. aka zavuenih u d epove, on
a ode brzim hodom nazad do Stjuarta Mak Konija i Gila; oni su se ne to savetovali;
stala je blizu njih, najbli e to je mogla, i slu ala njihove rei sa odu evljenim zanosom
.
Doktor Stokstil neubeeno ree fokomelusu: "Jesi li siguran da me on mo e uti? Ova stva
r zaista emituje signal sve do satelita?" Pipnu jo jednom, probe radi, dugme na m
ikrofonu.
"Ja ti ni u kom sluaju ne mogu jemiti da te on uje", ree Hopi, sa podsme ljivom grimas
om na licu. "Samo te mogu uveriti da je ovo oda ilja od pet stotina vati; to nije m
nogo, po starim merilima, ali je dovoljno da dobaci do njega. Ja sam ve nekoliko
puta uspeo da ga dosegnem pomou ovog otpremnika." Isceri se svojim irokim, o trim, b
udnim osmehom; njegove pametne, sive oi o ivele su krhotinama svetlosti. "Samo napr
ed. Ima li on le aj tamo gore, ili se mo e bez toga?" Foka se nasmeja.
Doktor Stokstil odvrati: "Mo e se bez le aja." Pritisnu dugme mikrofona i ree: "Gospo
dine Dend erfilde, ovde je... lekar, iz oblasti Zapadni Marin, ispod tebe. Zabrinj
ava me tvoje zdravstveno stanje. Naravno da me zabrinjava, ba kao i svakoga ovde
dole. Ja, hm, smatram da bih ti mo da mogao pomoi."
"Ka i mu istinu", ree Hopi. "Ka i mu da si psihoanalitiar."
Stokstil obazrivo ree u mikrofon: "Ranije sam bio psihoanalitiar. Sada sam, naravn
o, lekar op te prakse. uje li me?" Oslu kivao je, ali iz zvunika, postavljenog u uglu p
rostorije, ulo se samo u tanje statike. "On me ne uje", ree Hopiju, obeshrabren.
"Potrebno je izvesno vreme da se uspostavi kontakt", ree Hopi. "Probaj opet." On
se zakikota. "Znai, ti misli da je to samo u njegovom umu. Hipohondrija. Jesi li s

iguran? Mogao bi, zaista, da poe od te pretpostavke, jer ako nije hipohondrija, on
da nema praktino nieg to bi mogao da uradi ."
Doktor Stokstil pritisnu dugme mikrofona i ree: "Gospodine Dend erfilde, govori ti
Stokstil iz oblasti Marin, Kalifornija; ja sam lekar." Uini mu se da je krajnje b
eznade no; za to nastavljati? Ali, s druge strane...
"Reci mu o Blutgeldu", predlo i Hopi iznenada.
"Va i", uzvrati Stokstil. "Rei u mu."
"Slobodno mu reci i moje ime", ree Hopi, "i da sam ja to uradio; uj, doktore - evo
kako e zvuati kad on bude saop tavao tu vest." Foka napravi neki udan izraz lica, i
iz njegovih usta, kao i ranije, poe izlaziti glas Volta Dend erfilda. "Pa, lepo, pr
ijatelji, imam jednu dobru, dobru vest... Mislim da e vam svima prijati. Dakle, in
i se da..." Foka zauta, zato to se iz zvunika zauo neki slab zvuk.
"...Halo, doktore. Ovde Volt Dend erfild."
Doktor Stokstil istog trena ree u mikrofon: "Dobro. Dend erfilde, hou da razgovaram
s tobom o tim bolovima koji te mue. Ima li neku papirnu kesu tamo gore, u satelitu
? Probaemo malu terapiju sa ugljen-dioksidom, ti i ja. elim da uzme kesu i da duva u
nju. Nastavi tako da udi e i izdi e isti vazduh, sve dok na kraju u njoj ne bude isti
ugljen-dioksid. Razume li? To je samo jedna mala ideja, ali ima zdravu osnovu. Vi
di , premnogo kiseonika izaziva odreene diencefaline reakcije zbog kojih u autonomno
m nervnom sistemu nastaje 'zaarani krug' stalnog sve veeg pogor avanja. Jedan od sim
ptoma suvi e aktivnog autonomnog nervnog sistema jeste hiperperistaltika, a ti mo da
pati upravo od toga. U su tini to je simptom koji proistie iz prevelike bri nosti."
Fokomelus odmahnu glavom, okrete se i zakotrlja mobilom malo dalje.
"Izvini, doktore, ali..." Glas iz zvunika uo se slabo. "Ne razumem te. Ka e da treba
da di em u papirnu kesu? Mo e li u kantu od plastike? Zar tu ne postoji opasnost od
gu enja?" Glas je, svaalaki i nerazuman, nastavljao teturavo dalje. "Postoji li ikak
av nain da ja sintetizujem fenobarbital iz sastojaka koji su mi na raspolaganju o
vde? Dau ti inventar svega to imam, pa, ako je mogue..." Statika prekide Dend erfilda
; kad je sledei put postao ujan, govorio je o neemu drugom. Mo da, pomisli doktor Sto
kstil, um tog oveka poinje da luta.
"Izolacija u svemiru", upade mu Stokstil u re, "izaziva posebne vrste poremeaja, s
line onome to se nekad opisivalo kao 'kabinska groznica'. Osobeni deo ovoga jeste
bri nost, koja luta bez povezanosti sa neim odreanim, tako da ima somatske posledice
." Oseao je, govorei, da je pristupio sasvim pogre no; da je poku aj ve propao. Fokomel
us se povukao, suvi e zgaen da bi slu ao - poeo je da petlja oko nekih sprava, da radi
ne to sasvim drugo. "Gospodine Dend erfilde", nastavi Stokstil, "ja elim da prekinem
tu povratnu spregu, a trik sa ugljen-dioksidom mogao bi postii ba to. A posle, ka
d simptomi napetosti prestanu, mo emo pristupiti nekom obliku psihoterapije, to bi
ukljuilo i podseanje na zaboravljeni traumatski materijal."
Disk-d okej suvo ree: "Moj traumatski materijal nije zaboravljen, doktore. Do ivljava
m ga upravo sad. Svud je oko mene. To je jedan vid klaustrofobije, koja me je uh
vatila vrlo, vrlo gadno."
"Klaustrofobija", ree doktor Stokstil, "jeste jedna fobija koja potie od diencefal
ona, zato to je to poremeaj u oseanju za prostor. Povezan je sa paninom reakcijom na
prisustvo zami ljene opasnosti; sastoji se od suzbijene elje za bekstvom."
Dend erfild ree: "Pa, dobro, doktore, kuda bih ja mogao be ati? Budimo realistini. ta,
za ime Hrista, mo e psihoanaliza uiniti za mene? Ja sam bolestan ovek; meni je potre
bna operacija, a ne to tvoje truanje."
"Jesi li siguran?" upita Stokstil, obuzet oseajem da je to to radi nekorisno i glu
po. "Priznajem da e biti potrebno izvesno vreme, ali ti i ja smo bar uspostavili
osnovni kontakt; sada ti zna da sam ja ovde, dole, i da poku avam da ti pomognem, a
ja znam da ti slu a ." Slu a , zar ne? upita on u sebi. "Prema tome, mislim da smo ve po
stigli ne to."
ekao je, ali nieg osim utanja nije bilo.
"Hlo, Dend erfild?" ree on u mikrofon.
utanje.
Iza njega fokomelus ree: "Ili se iskljuio, ili je satelit predaleko, sada. Smatra l
i da si mu ne to pomogao?"
"Ne znam", ree Stokstil. "Ali znam da vredi poku ati."
"Da si poeo pre godinu dana..."

"Ali niko nije znao." Smatrali smo da je Dend erfild ne to zajemeno, uvide Stokstil.
A sad je, kao to ka e Hopi, malo kasno.
" elim ti bolju sreu sutra popodne", odvrati Hopi, sa bledim - maltene podrugljivim
- osmehom. A ipak, Stokstil u tom osmehu oseti duboku tugu. Da li Hopi sa aljeva
njega, doktora koji se uzaludno trudi? Ili onoga oveka u satelitu koji je prolete
o iznad njih? To je bilo te ko utvrditi.
"Nastaviu da poku avam", ree Stokstil.
Zau se kucanje na vratima.
Hopi ree: "To e biti zvanini odbor." iroki, zadovoljni osmeh pojavi se preko stisnut
ih crta njegovog lica, koje kao da se poe malo nadimati, puniti toplinom. "Pardon
." On poveze mobil do vrata, ispru i jednu manuelnu ekstenziju i naglo otvori vrat
a, irom.
Pred vratima su stajali Orajon Straud, Endru Gil, Kas Stoun, Boni Keler i gospoa
Tolman; svi su izgledali nervozno i nelagodno. "Haringtone", ree Straud, "imamo n
e to za tebe, jedan mali poklon."
"Fino", ree Hopi, osvrte se nazad ka Stokstilu i iroko mu se osmehnu. "Vidi ?" ree on
doktoru. "Ne rekoh li ja tebi? Oni to u znak zahvalnosti." A odboru ree: "Uite; ek
ao sam vas." Pridr a vrata, irom otvorena, i odbor ue u kuu.
"A ta ste to radili?" upita Boni doktora Stokstila, videi da ovaj stoji pored otpr
emnika i mikrofona.
Stokstil uzvrati: "Poku avali smo da dobijemo vezu sa Dend erfildom."
"Terapija?" upita ona.
"Da." On klimnu glavom.
"Ali nije bilo sree."
"Poku aemo sutra ponovo", ree Stokstil.
Orajon Straud, ija je prezentacija ostala na trenutak zaboravljena, ree doktoru St
okstilu: "Dabome. Ti si nekada bio psihijatar."
Hopi nestrpljivo upita: "Dobro, ta ste mi doneli?" Pogleda pored Strauda, ka Gilu
; vide kutiju sa cigaretama i sandue sa rakijom. "Je li to moje?"
"Da", ree Gil. "U znak zahvalnosti."
Kutija i sandue se podigo e iz Gilovih ruku; mirkajui, Gil je pratio pogledom kako te
dve stvari plove kroz vazduh, prema foki, a onda se smiruju na podu, tano ispred
fokomobila. Hopi eljno i brzo otvori i kutiju i sanduk pomou manuelnih ekstenzija
.
"Hm", ree Straud, "mi bismo imali ne to da izjavimo. Mo e li sada, Hopi?" On sa zazir
anjem osmotri fokomelusa.
"Ima li jo ne to?" zatra i Hopi, pred kojim su kutija i sanduk le ali otvoreni. " ta ste
mi jo doneli zauzvrat?"
Gledajui ovu scenu, Boni pomisli: nisam znala da je tako detinjast. Jedno malo de
te, ni ta vi e... Trebalo je da donesemo gomilu stvari, i da sve budu areno upakovane
, sa ukrasnim trakama, pozdravnim kartama, sve sa to vi e boja. Ne sme se dogoditi
da on bude razoaran, uvide ona. Na i ivoti zavise od toga, od na e sposobnosti da ga primirimo.
"Zar nema ni ta vi e?" upita Hopi kiselo.
"Ne jo ", ree Straud. "Ali bie." On dobaci jedan brzi pogled, samo jedno svetlucanje
oima, ostalim lanovima odbora. "Pravi pokloni za tebe, Hopi, moraju biti pripreml
jeni pa ljivo. Ovo je samo poetak."
"A, tako", ree foka. Ali nije zvuao ubeeno.
"asna re", ree Straud. "To je istina, Hopi."
"Ja ne pu im", ree Hopi, gledajui cigarete, pa zahvati punu aku, zdrobi ih i pusti da
komadii padnu natrag u kutiju. "Od toga se dobija rak."
"Pa", poe Gil, "to pitanje ima dve strane. A..."
Fokomelus se nasmeja podrugljivo. "Mislim da je to sve to ete vi meni dati", ree on
.
"Ne, svakako e biti jo toga", uzvrati Straud.
U sobi zavlada ti ina, osim to je iz zvunika dopirala statika.
U jednom uglu podi e se jedan predmet, vakuumska elektronska cev; zaplovi kroz vaz
duh, a onda se zalete u zid i buno rasprsnu, tako da trunice razlupanog stakla pop
ada e po svima njima.
"'Jo toga'", ree Hopi, opona ajui Straudov duboki, zvuni glas. "'Svakako e biti jo toga

'"
15.
Ve trideset est sati le ao je Volt Dend erfild na svom le aju, u polusvesnom stanju, zna
jui sada da nije ir, nego srani udar, i da e, verovatno u najskorijoj budunosti, umre
ti od prestanka rada srca. Uprkos onome to je rekao Stokstil, psihoanalitiar.
Emisiona oprema satelita nastavila je da emituje traku sa lakom koncertnom muzik
om, jednu istu, ponovo i ponovo; umirujui gudaki zvuci ispunjavali su njegove u i, k
ao travestija ubla enja koje se nije moglo dobiti. On nije imao snage ak ni da usta
ne i ode do kontrolnih mehanizama da iskljui to.
Onaj psihoanalitiar, pomisli on gorko. Pria tu ne to o disanju u papirnu kesu. Bilo
je to kao san... taj glas, slaba no ujan, a tako samopouzdan. I tako potpuno pogre an
u svojim premisama.
Poruke su pristizale iz svih delova sveta, dok je satelit orbitirao, ponovo i po
novo; oprema u satelitu snimala ih je i uvala, ali to je bilo sve. Dend erfild vi e n
ije bio u stanju da odgovori.
Mislim da u morati da im ka em, ree on sebi. Mislim da je ono vreme - ono koje smo s
vi oekivali - najzad do lo.
Odvue se na akama i kolenima do mikrofona i podi e se na sedi te iz koga je sedam godi
na emitovao svetu ispod sebe. Neko vreme provede samo sedei i odmarajui se, a onda
ukljui jedan od mnogih magnetofona, dohvati mikrofon i poe diktirati poruku koja e
se posle toga, kad bude dovr ena, ponavljati bezbroj puta, umesto koncertne muzik
e.
"Prijatelji moji, ovo je Volt Dend erfild. Ja vam se obraam i elim da vam zahvalim z
a sve ono vreme koje smo proveli zajedno, razgovarali, ostajali svi povezani. Bo
jim se da mi ovi moji zdravstveni problemi nee dati da nastavim. Zato, sa velikim
aljenjem, moram poslednji put da se odjavim..." On nastavi da govori, bolno; pa lj
ivo je birao rei, trudio se da to manje o alosti one dole, slu aoce. Ipak, ree im istin
u: ree im da je za njega do ao kraj i da e morati da nau neki nain da op te, odsad, bez
njega; odjavi se, iskljui mikrofon i umornim refleksom pusti traku iz poetka, da j
e preslu a.
Traka je bila prazna. Ni ta ne be e snimljeno na njoj, iako je on govorio gotovo pet
naest minuta.
Oigledno se oprema iz nekog razloga pokvarila, ali on je ve bio odve bolestan da bi
za to mario; zato opet ukljui mikrofon, podesi prekidae na kontrolnoj tabli i pri
premi se da u ivo emituje poruku onoj oblasti koja je sada ispod njega. Ti ljudi e,
naprosto, morati da prenesu vest ostalima; nema drugog naina.
"Prijatelji moji", poe on jo jednom, "ovo je Volt Dend erfild. Imam za vas neke lo e v
esti, ali..." Onda uvide da govori u 'mrtav' mikrofon. Iz zvunika iznad njegove g
lave nije se ulo ni ta; dakle, nije se ni emitovalo ni ta. Inae bi on iz tog zvunika, k
oji slu i kao monitor, uo, dok govori, svoj sopstveni glas.
Sedei tu i poku avajui da vidi ta nije u redu, on zapazi jo ne to, daleko udnije i zlosl
tnije.
Sistemi svud oko njega bili su u pokretu. Po njihovom izgledu moglo se zakljuiti
da su ve neko vreme radili tako. Visokobrzinski 'dekovi' za snimanje i emitovanje
, koje on nikad nije upotrebio - najednom su svi poeli da se vrte, prvi put u sed
am godina. Pred njegovim oima, releji su se ukljuivali i iskljuivali; jedna traka s
tade, druga se poe kretati, ali sporo.
Ne razumem, ree on sebi. ta se de ava?
Oito, sistemi su primali velikom brzinom, snimali, a sada je jedan od njih poeo ne t
o emitovati; ali ta ih je pokrenulo? On ne. Igle na brojanicima pokazivale su mu d
a satelit sada emituje, i on uvide da je poelo emitovanje brzo snimljenih poruka;
sledeeg trenutka monitor-zvunik iznad njegove glave o ive.
"Huu-di huuu-di huu", ree glas, njegov, i tiho se nasmeja. "Ovo je va stari drugar
, Volt Dend erfild, jo jednom. Izvin'te za koncertnu muziku. To se vi e nee desiti."
Kad sam ja to rekao? - upita se on, sedei i tupo slu ajui, okiran i zbunjen. Bilo je
reeno tako ivotno, sa takvim preobiljem dobrog raspolo enja; otkud ja sad da zazvuim
tako? - i uavao se on. Tako sam zvuao nekada, pre nekoliko godina, kad sam imao zdrav
lje i kad je ona bila jo
iva.
"Dakle", nastavi njegov glas da mrmori, "one male zdravstvene smetnje koje sam i
mao... eto, mi evi su bili u li u ormane sa mojim zalihama. Vi ete se smejati na pomi

sao da je Volt Dend erfild morao da tera mi eve, ovde gore na nebu, ali to je istina
. Dakle, jedan deo mojih zaliha bio se ukvario, a ja to nisam primetio... ali je
zato u mom stomaku nastao haos, itekakav. Meutim..." On zau ono svoje naviknuto '
he-he-he'. "Sad mi je dobro, i znam da e vam biti drago da to ujete, svi vi narode
dole koji ste bili tako dobri da mi emitujete poruke sa dobrim eljama, na emu vam
se zahvaljujem."
Volt Dend erfild ustade sa sedi ta ispred mikrofona i uspe nekako da se domogne le aja
; tamo se opru i, zatvori oi i jo jednom poe razmi ljati o bolu u prsima i o onome to ta
j bol znai. Angina pektoris, pomisli on, trebalo bi da bude vi e kao jedna velika p
esnica koja ti pritiska prsa; dok je ovo vi e nalik na bol koji pee, gori. Kad bih
mogao opet pogledati medicinske podatke na onom mikrofilmu... mo da ima nekih injen
ica koje nisam proitao. Na primer, ovo je tano ispod grudne kosti, a nije levo. Zn
ai li to ne to?
Ili mo da meni ni ta nije, pomisli on, grei se da jo jednom ustane. Mo da je u pravu taj
Stokstil, psihijatar koji bi hteo da ja udi em ugljen-dioksid; mo da se sve de ava sam
o u mom umu, zbog vi egodi nje izolacije ovde.
Ali nije mu se inilo da je tako. Oseaj je bio daleko stvarniji od toga.
Jo jedna injenica u vezi sa njegovom bole u zbunjivala ga je. Koliko god se trudio, n
ije mogao nikako da objasni tu injenicu, pa je, zbog toga, nije ni pomenuo doktor
ima i bolnicama sa kojima je dosad razgovarao, a kojih je bilo nekoliko. A sad j
e prekasno, sad je on toliko bolestan da vi e ne mo e ni da upravlja radio-opremom n
a satelitu.
Bol je uvek postajao nekako gori u vreme kad je satelit nadletao severnu Kalifor
niju.
Usred noi, vika i cika Bila Kelera, koja je do nje dopirala prigu eno, probudi njeg
ovu sestru. " ta je bilo?" upita Edi bunovno, poku avajui da razabere ta on nastoji da
joj ka e. Sede u krevetu i poe trljati oi, a Bilova galama dosti e vrhunac.
"Hopi Harington!" govorio je on, duboko dole u njoj. "Preuzeo je vlast nad satel
itom! Hopi je preuzeo da on upravlja Dend erfildovim satelitom!" Priao je dalje, po
navljao tu istu misao mnogo puta.
"Otkud zna ?"
"Zato to gospodin Blutgeld ka e da je tako; on je sada dole, ispod, ali ipak i sad
vidi ta se de ava iznad nas. On mrzi Hopija zato to ga je Hopi zgnjeckao."
"A Dend erfild?" upita ona. "Je li ve umro?"
"On se ne nalazi dole, ispod", ree njen brat posle duge pauze. "Znai, valjda jo nij
e."
"Kome da ka em", upita Edi, "o tome to je Hopi uradio?"
"Ka i mami", ree njen brat hitno. "Poi odmah."
Edi sie sa kreveta, odskakuta do vrata, pa hodnikom, do vrata spavae sobe svojih r
oditelja; naglo ih otvori i povika: "Mama, moram da ti ka em ne ..." Ali je onda gla
s izdade, jer njena majka nije bila tu. Samo jedna usnula prilika le ala je u krev
etu, njen otac, sam. Njena majka je - Edi to znade istog trena, bespogovorno zna
de - oti la, i nee se vratiti.
"Gde je ona?" razgalamio se Bil u njoj. "Znam da nije ovde; ne oseam je."
Edi polako zatvori vrata spavae sobe. ta sad da radim? - upita se ona. Poe da se eta
po kui, bez cilja, drhturei od none hladnoe. "Ti ina, bre", ree ona Bilu, i njegova br
bljanja postado e jo malo prigu enija.
"Mora je nai", govorio je.
"Ne mogu", ree ona. Znala je da za to nema nikakve nade. "Pusti me da smislim ta d
rugo mogu", ree ona, polazei natrag u svoju spavau sobu po kunu haljinu i papue.
Boni ree Eli Hardi: "Imate veoma fini dom ovde. Ali mi je udno da se vratim u Berk
li posle toliko godina." Oseala je neodoljiv umor. "Morau odmah na spavanje", ree o
na. Bilo je dva sata ujutro. Baciv i pogled ka Endruu Gilu i Stjuartu, ona ree: "Ba
smo brzo dojurili do Berklija, zar ne? Jo pre godinu dana, takav put bi morao tra
jati tri dana du e."
"Da", slo i se Gil i zevnu. Izgledao je isto toliko umoran; vozio je veim delom put
a on, zato to su i li njegovim konjskim kolima.
Gospodin Hardi ree: "Otprilike u ovo doba noi, gospoo Keler, mi se naje e ukljuimo u pr
nos sa satelita, jer on iznad nas naini ovaj vrlo pozni prelet."
"Aha", ree ona, ne mnogo zainteresovana, ali svesna da je neizbe no; njih troje e mo

rati da slu aju bar nekoliko trenutaka, iz utivosti. "Znai, u va em kraju se hvataju d
ve emisije dnevno."
"Da", ree gospoa Hardi, "i, da ti ka em iskreno, uvek smo nalazili da vredi ostati b
udan i slu ati ovu poznu. Ali u poslednjih nekoliko nedelja..." Odmahnula je rukom
. "Pretpostavljam da je vama to poznato kao i nama. Dend erfild se tako mnogo razb
oleo."
Provedo e nekoliko trenutaka u utanju.
Hardi ree: "Hajde da se suoimo sa okrutnom injenicom: poslednjih dan, dan i po, nis
mo uop te uspeli da ga ujemo, osim nekog programa lake opere, koji se ponavlja auto
matski, stalno iz poetka... tako da..." On pogleda njih etvoro, uokolo stola. "Zat
o smo toliko nade usmerili na ovu noa nju kasnu emisiju."
Boni pomisli: bie toliko posla sutra, ali, ipak, on je u pravu; moramo ostati bud
ni za ovo. Moramo znati ta se de ava na satelitu; to je isuvi e vazno za sve nas. Ona
oseti tugu. Volte Dend erfilde, pomisli ona, umire li ti, tamo gore, sam? Jesi li
ve mrtav, a mi to ne znamo?
Da li e se laka operska muzika ponavljati zauvek? - upita se ona. Ili bar dok sat
elit konano ne padne na zemlju ili ne otplovi u svemir i bude privuen u Sunce?
"Da ukljuim ja", ree Hardi, zagledajui svoj runi asovnik. Pree preko sobe, do radio-ap
arata, i ukljui ga obazrivo. "Ovome treba dugo da se ugreje", ree, tonom izvinjava
nja. "Mislim da je jedna vakuumska cev popustila; tra ili smo od Udru enja popravljaa
iz Zapadnog Berklija da ga pogledaju, ali suvi e su zauzeti, nagomilalo im se mno
go posla, ka u. Poku ao bih ja da ga popravim, ali..." On alostivno slegnu ramenima.
"Poslednji put kad sam to poku ao, samo sam ga jo gore pokvario."
Stjuart ree: "Oterae nam gospodina Gila."
"Ne", ree Gil. "Razumem ja. Radio-aparati su podruje majstora za popravke. Tako je
i kod nas u oblasti Zapadni Marin."
Gospoa Hardi pogleda Boni i ree joj: "Stjuart ka e da si ti nekada ivela ovde."
"Radila sam neko vreme u radijacijskoj laboratoriji", odgovori Boni. "Posle sam
radila u Livermoru, takoe za na Univerzitet. Naravno..." Oklevala je. "Mesto se to
liko promenilo. Ja sad ne bih prepoznala Berkli. Dok smo prolazili kroz grad, ni
sam videla ni ta to bih prepoznala osim, mo da, same avenije San Pablo. Sve te radnji
ce izgledaju nove."
"I jesu nove", ree Din Hardi. Iz radija se uzdi e um statike, i on se nagnu, silno p
a ljiv, i prinese uho zvuniku. "Naje e ovu poznu hvatamo na 640 kilocikla. Izvinite." O
n im okrete lea i posveti se radiju.
"Pojaaj fenjer", ree Gil, "da on bolje vidi da podesi talasnu du inu."
Boni pojaa plamiak, udei se injenici da ak i ovde, u gradu, ljudi jo zavise od ovih pr
mitivnih fenjera na ivotinjsku masnou; do jue je mislila da im je elektrina energija
odavno vraena, bar za neke svrhe. U poneemu, uvide ona, ovi u gradu su bukvalno u
zaostatku u odnosu na Zapadni Marin. A u Bolinasu...
"Ah!" ree gospodin Hardi, prekidajui tok njenih misli. "Mislim da sam ga uhvatio.
I, nije laka opera." Njegovo ozareno lice svetlucalo je od znoja.
"Oh, Bo e", ree Ela Hardi, "ja se molim Nebu da je njemu bolje." Sklopila je ake isp
red sebe, bri no.
Iz zvunika grunu prijateljski, neformalni, dobro znani glas: "Zdravo, tamo, svi v
i noni ljudi ispod. ta mislite, ko vam ovo ka e zdravo, zdravo i zdravo." Dend erfild
se nasmeja. "Da, narode, ja sam ustao i etam se, opet na moje dve noge. I samo vr
tim kao lud ove stare dugmie i prekidae... da, gospodine moj." Glas njegov beja e to
pao, i lica u sobi, oko Boni, poe e takoe da se opu taju i sme e, pravei dru tvo tom zadov
ljstvu koje je u glasu bilo sadr ano. Lica su klimala, sagla avala se.
"uje ti njega?" upita Ela Hardi. "Pa, bolje mu je. Jeste mu bolje, jasno se osea. N
e da samo ka e, bez dokaza, da mu je bolje, nego se osea razlika."
"Huu-di huu-di huu", govorio je Dend erfild. Dakle, da vidimo, da vidimo: koje su
vesti pristigle? uli ste o onom dr avnom neprijatelju broj jedan, onom biv em fiziaru,
koga smo upamtili tako dobro. O na em dobrom drugaru, doktoru Blutgeldu, ili bi m
o da trebalo da ka em Bladmaniju - doktoru Krvopari? Bilo kako bilo, pretpostavljam
da ve svi znate da doktor Bladmani vi e nije sa nama. Da, tako je."
"Ja sam uo da se pria o tome", ree gospodin Hardi uzbueno. "Jedan putujui prodavac si
tne robe, koji se uspeo besplatno balonom prevesti iz Marin Kaun..."
"
", ree Ela Hardi, slu ajui.

"Jeste, zaista", govorio je Dend erfild. "Jedna osoba gore u severnoj Kaliforniji
sredila je doktora B-a za sva vremena. Zato dugujemo istu nerazbla enu zahvalnost t
oj izvesnoj maloj osobi jer - pa, narode, razmislite samo o ovome: ta osoba je m
alice hendikepirana. Pa ipak je uspela uraditi ono to niko drugi nije mogao." Sad
je Dend erfildov glas bio tvrd, nepopustljiv; bio je to novi zvuk, kakav nikad ran
ije nisu uli od njega. Zgleda e se izmeu sebe, nelagodno. "Govorim o Hopiju Haringto
nu, prijatelji moji. Ne znate to ime? Trebalo bi da znate, jer bez Hopija niko o
d vas ne bi sad bio iv."
Trljajui se akom po donjoj vilici i mr tei se, Hardi dobaci brzi upitni pogled Eli.
"Taj Hopi Harington", nastavi Dend erfild, "zdrobio je doktora B-a u ka u, sa daljin
e od dobrih est i po kilometara, i to mu je bilo lako. Vrlo lako. Mislite da je n
emogue da neko pru i ruke i dohvati oveka udaljenog est i po kilometara? To bi mnoooo
ogo dugake ruke bile, a, narode? I mnogo jake. Pa, vidite, kazau vam ne to jo udnije."
Glas postade poverljiv, spusti se do prisnog apata. "Hopi uop te nema ni ruke ni n
oge." Onda Dend erfild zauta.
Boni tiho ree: "Endru, to je on, zar ne?"
Gil se okrete na stolici, pogleda je i ree: "Da, draga. Mislim da jeste."
"Ko?" upita Stjuart Mak Koni.
Glas iz radio-prijemnika nastavi, sada smirenije, ali i sumornije; postepeno pos
tajui leden i surov. "Nainjen je poku aj", izjavi glas, "da se gospodinu Haringtonu
urui nagrada. Ali prilino traljava. Nekoliko cigareta i ne to viskija, i to ravog - a
ko to uop te mo ete nazvati nagradom. Uz to i nekoliko jeftinih fraza, koje je izgov
orio lokalni politiar. I to je bilo sve - sve to su imali za oveka koji je spasao s
ve nas. Mislim da su raunali..."
Ela Hardi ree: "To nije Dend erfild."
Din Hardi upita Gila i Boni: "Ko je to? Ka ite."
Boni ree: "To je Hopi." Gil klimnu glavom.
" ta, gore je?" upita Stjuart. "U satelitu?"
"Ne znam", ree Boni. Ali zar je to va no? - pomisli ona. "On sada kontroli e satelit;
to je jedino va no." A mi smo mislili da emo, dola enjem u Berkli, moi da se sklonimo
, ree ona sebi. Da emo ostaviti Hopija. "Nisam iznenaena", nastavi ona. "On je ovo
pripremao odavno; sve ostalo bilo mu je samo uve bavanje za ovo."
"Ali dosta o tome", objavi glas iz radija, sada vedrijim tonom. "uete jo pone to o ove
ku koji je spasao sve nas; javljau vam, s vremena na vreme. Stari Volt nee zaborav
iti. A dotle, da ujemo malo muzike. ta biste rekli na malo autentinog bend oa sa pet i
ca, prijatelji? Istinska, autentina, amerika, starinska narodna muzika... 'Na farm
i gde je Peni sam', svira Pit Seger, najvei od svih folk muziara."
Nastade pauza, a onda se iz zvunika prosu zvuk celog simfonijskog orkestra.
Boni, zami ljena, ree: "Hopi nije jo sasvim ovladao ovim. Jo poneko kolo ne kontroli e.
"
Simfonijski orkestar najednom prestade. Ti ina zavlada, a onda se prosu ne to drugo,
pogre nom brzinom, munjevitim cvrkutom, koji ve sledeeg trena nestade, preseen. Boni
se, i protiv svoje volje, nasme i. Konano, sa zaka njenjem, doe i zvuk peto inog bend oa.
Te ka su vremena na selu,
Tamo gde je Peni sam.
Neki unjkavi narodnjaki tenor mjaukao je uz bend o. Ljudi u sobi su sedeli i slu ali,
odavno naviknuti na poslu nost; muzika izvire iz radija, a oni ve sedam godina zav
ise od toga; nauili su da tako bude, ova reakcija, postalo je deo njihovih fizikih
tela. A ipak - Boni je oseala stid i oaj oko sebe. Niko u sobi nije u potpunosti
razumeo ta se de ava; i ona je oseala samo o amuenost i zabunu. Vratio im se Dend erfild,
a ipak, nije; dobili su spolja nnost, pojavni oblik, ali jesu li stvarno dobili i
su tinu? Neko mukotrpno privienje je pred njima, kao avet; nije ivo, nije sposobno
za ivot. Radi sve pokrete, a ipak je prazno i mrtvo. Ima neki neobian kvalitet sauv
anog, kao da su se, na neki nain, hladnoa i usamljenost povezali i stvorili oko to
g oveka na satelitu jo jedan omota. Lju turu koja se sklopila oko ive tvari i ugu ila je
.
Ovo ubijanje, ovo lagano uni tenje Volta Dend erfilda, pomisli Boni, bilo je namerno
, i do lo je - ne iz kosmosa, ne iz neega onostran - nego odozdo, iz dobro znanih p
redela. Dend erfild nije umro od svojih godina izdvojenosti; ubijen je pa ljivim ins

trumentima skovanim u samom onom svetu sa kojim on, uz toliko truda, ostvaruje v
ezu. Da se mogao sasvim odvojiti od nas, pomisli ona, bio bi iv sada. U samim oni
m trenucima kad nas je slu ao, primao poruke od nas, bio je i ubijan - a to nije d
oznao.
Niti zna sada, zakljui ona. Verovatno ga udi, ako je uop te sposoban za opa anje u ovi
m trenucima, za bilo koji oblik svesti.
Gil ree jednolinim glasom: "Ovo je u asno."
"U asno", saglasi se Boni, "ali neminovno. Bio je isuvi e ranjiv tamo. Da nije Hopi
ovo uinio, uinio bi neko drugi, jednog dana."
" ta da se radi, sad?" upita gospodin Hardi. "Ako ste vi, ljudi, toliko sigurni u
ovo, bolje e biti da..."
"Oh, sigurni smo", ree Boni. "Sumnje nema nikakve. Misli da opet sastavimo odbor i
odemo Hopiju u posetu? Zatra imo od njega da prestane? Pitam se ta bi nam rekao na
to." Pitam se, pomisli ona, kako bismo se probili do te dobro poznate kuice, a d
a ne budemo razoreni ve usput. Mo da smo i sad preblizu: sada, u ovoj sobi.
Ni za ta na svetu, pomisli ona, ne bih po la bli e. Mislim, zapravo, da u gledati da s
e jo vi e udaljim; ubediu Endrua Gila da poe sa mnom, ako ne Gila onda Stjuarta, ako
ne Stjuarta onda ve nekoga. Kretau se neprestano; neu ostajati na jednom mestu. Zat
o u, mo da, biti bezbedna od Hopija. Nije me briga ni za koga drugog, u ovom trenut
ku, jer suvi e sam u strahu; samo sebe gledam.
"Endi", ree ona Gilu, "slu aj. Hou da idem."
"Misli , iz Berklija?"
"Da." Ona klimnu glavom. "Niz obalu, do Los Anelesa. Znam da bismo se sna li nekako
; stigli bismo, i bilo bi nam dobro tamo. Znam da je tako."
Gil ree: "Ja ne mogu, draga. Moram se vratiti u Zapadni Marin; ja imam svoj posao
- ne mogu ga napustiti."
Zgro ena, ona upita: "Ti bi se vratio u Zapadni Marin?"
"Da. Za to ne? Ne mo emo odustati samo zbog toga to je Hopi ovo uradio. Nije razumno
da se od nas to tra i. ak ni Hopi to ne tra i."
"Ali e zatra iti", ree ona. "Zatra ie on sve, vremenom; znam ja to, mogu predvideti."
"Onda emo ekati", ree Gil. "I saekati i to. A do tada, da mi radimo svoj posao." Har
diju i Stjuartu Mak Koniju on ree: "Ja idem na spavanje, jer, Hriste - imaemo sutra
o mnogo emu da raspravljamo." On se di e na noge. "Mo da e se stvari nekako srediti.
Ne smemo oajavati." Udari Stjuarta akom po leima, jako. "Sla e se?"
Stjuart ree: "Ja sam se jednom sakrivao ispod plonika. Da li u morati ponovo?" Poe g
ledati njih, ostale, kao da oekuje odgovor.
"Morae ", ree Boni.
"U tom sluaju, sakrivau se opet", ree on. "Ali ja sam ispod plonika izi ao; nisam osta
o tamo. Pa u izii opet." Ustade i on. "Gile, ti mo e prenoiti u mojoj kui. Boni, ti mo e
stati kod Hardijevih."
"Da", ree Ela Hardi, poinjui da se pomie. "Imamo mesta za tebe, obilje mesta, gospoo
Keler. Dok se ne nae neki trajniji sme taj."
"Dobro", ree Boni, automatski. "To je odlino." Ona se protrlja po oima. Jedna no dob
rog sna. pomisli ona. Pomoglo bi. A onda, ta? Moraemo naprosto videti: ta bude.
Ako, pomisli ona, uop te budemo ivi sutra.
Gil joj najednom ree: "Boni, nalazi li da je te ko poverovati u ovo o Hopiju? Ili la
ko? Da li ga poznaje toliko dobro? Da li ga razume ?"
"Mislim", ree ona, "da je ovaj njegov poduhvat veoma ambiciozan. Ali jeste ono to
je i trebalo da oekujemo. On je sada posegnuo dalje nego iko od nas; ima, kao to i
ka e, dugake, dugake ruke. Postigao je sjajnu kompenzaciju. Mora mu se diviti."
"Da", priznade Endru Gil. "Ja mu se divim. Veoma."
"E, kad bih ja samo verovala da e se on time zadovoljiti", ree ona, "ne bih se pla i
la toliko."
"ovek koga ja alim", primeti Gil, "jeste Dend erfild. Zato to mora samo da le i tamo, p
asivno, i slu a, onako bolestan."
Ona klimnu glavom, ali odbi da to zamisli: ne bi mogla podneti.
urei seoskom stazom, u kunoj haljini i papuama, Edi Keler je tra ila put prema kui Hopi
ja Haringtona.
"Po uri, po uri", ree Bil u njoj. "On zna o nama, ka u mi; i ka u da smo u opasnosti. Ako
se uspemo dovoljno pribli iti, ja u moi da izvedem opona anje nekog mrtvog, a to e ga

upla iti, jer on se boji mrtvih ljudi. Gospodin Blejn ka e da je to zato to su mrtvi
njemu kao oevi, mno tvo oeva, pa..."
"Ti ina tamo!" ree Edi. "Pusti me da mislim." U mraku je zalutala u hrastovoj umi; v
i e nije bila na stazi niti ju je uspevala nai. Stade, di ui duboko, i poku a se orijent
isati po tupoj svetlosti meseevog srpa iznad ume.
Bie da je desno, pomisli ona. Nizbrdo. Ne smem pasti; on bi uo buku, on mo e da uje n
a daleko, gotovo sve. Poe silaziti korak po korak, suzdr avajui dah.
"Spremio sam dobro opona anje", mumlao je Bil; odbijao je da uuti. "Ide ovako: kad
mu se primaknem, zameniu se sa nekim mrtvim, to ti nee voleti, jer je - malo gnjecav
o, al' to e biti samo na nekoliko minuta, a za to vreme oni mogu da mu se obraaju
neposredno, iz tebe. Sla e li se da tako bude, jer im uje..."
"Sla em se", ree ona, "al' samo na kratko."
"Pa, dobro, a je l' zna
ta oni govore? Oni govore ovako: 'Nama je oitana stra na lekc
ija, zbog na eg nerazuma. Bog je odabrao ovaj nain da nas navede da vidimo.' A zna k
o je to? Tako govori onaj sve tenik koji je propovedao kad je Hopi bio beba i kad
ga je njegov tata nosio na leima u crkvu. Setie se on toga, iako je bilo pre mnogo
godina. Bio je to najgrozniji trenutak u njegovom ivotu; a zna za to? Zato to je taj
sve tenik pokazivao Hopija i terao sve ljude tamo da gledaju Hopija, a to nije bi
lo u redu, pa Hopijev tata posle toga vi e nikad nije oti ao u crkvu. Taj sve tenik je
veliki deo razloga to je Hopi danas takav kakav jeste. Znai, Hopi se stvarno pla i
tog sve tenika, pa kad bude opet uo njegov glas..."
"Umukni, bre", ree Edi oajno. Nao e se na uzvisini iznad Hopijeve kue; ona vide Hopije
va svetla, dole. "Bile, uti, molim te, molim te."
"Al' moram da ti objasnim", nastavi Bil. "Kad budem..."
Prestade. U njoj vi e nije bilo nieg. Ostala je prazna.
"Bile", ree ona.
Oti ao.
Pred njenim oima, u tupoj meseini, po vazduhu je plovilo i malo se njihalo, i klat
ilo, ne to to ona nikad do tad nije videla. Uzdiglo se i protreslo; imalo je dugaku,
bledu kosu koja se zanjihala iza, kao rep; uzletelo je i sad lebdelo tano ispred
njenih oiju. Imalo je maju ne, mrtve oi i zjapea usta, i sastojalo se samo od okrugl
e tvrde glave, nalik na lopticu za bezbol. Iz usta njegovih izvi se tanu no cianje,
a onda ono odlete uvis, pu teno. Posmatrala ga je kako se uzdi e nad kro nje drvea i d
alje ka visinama; kretalo sa kao da plovi po vodi, uzdizalo se kroz okolinu, kro
z atmosferu, koju dosad nije poznavalo.
"Bile", ree ona, "izvadi e te iz mene. On te je preneo napolje." I ti odlazi , uvide
ona; Hopi te gura. "Vrati se", ree ona, ali to vi e nije bilo va no, jer on ne mo e ivet
i izvan nje. Znala je to. Doktor Stokstil je tako rekao. Nije se smeo Bil roditi
, ali to je i Hopi uo, pa ga je naterao da bude roen, znajui da e Bil onda umreti.
Ni ta od tvog opona anja, uvide ona. Govorim ja tebi da uti , a ti nee pa nee . Napre ui
vide iznad sebe, ili joj se uini da vidi, taj tvrdi, mali predmet iza koga se vi
jore pramenovi... a onda, bez ikakvog zvuka, taj predmet nestade.
Ostade Edi sama.
Za to ii dalje? Gotovo je. Ona se okrete, poe nazad, uz breg, oborene glave, oiju skl
opljenih, oseajui put kojim treba da ide. Vraala se kui, na spavanje. Unutra, kao da
je ne to odrano, oguljeno; oseala je mesto otrgnua. Eh, da si samo umeo da uti , pomis
li ona. On te ne bi uo. Rekla sam ti, uti; rekla sam ti.
Umorno se vukla dalje.
Lebdei u atmosferi, Bil Keler je malo video, malo uo, oseao je ivot drvea i ivotinja i
kretao se izmeu njih. Oseao je kako jedan pritisak deluje na njega, di e ga, ali se
prisetio svog opona anja, i sad je poeo izvoditi. Njegov glasi se izvio, maju an, u h
ladni vazduh; njegove u i ga uhvati e, i on uzviknu.
"Nama je oitana stra na lekcija, zbog na eg nerazuma", cijukao je on, a taj glasi je o
djekivao u njegovim u ima i odu evljavao ga.
Onaj pritisak ga ispusti; on polete jo malo uvis, plivajui sreno, a onda zaroni ka
zemlji. Padao je i padao, a onda je, trenutak pre nego to bi dodirnuo zemlju, pol
eteo u stranu i uskoro, voen ivim prisustvom u sebi, zalebdeo iznad antene i kue Ho
pija 'Skoka' Haringtona.
"Bog je odabrao ovaj nain!" povika on glasiem tankim i malenim. "Vidimo da je do lo
vreme da se zabrane nuklearne probe na velikim visinama. elim da svi vi pi ete pism

a Predsedniku D onsonu!" On nije znao ko je to 'Predsednik D onson'. Mo da neka iva oso

ba? Poe se osvrtati da vidi Predsednika D onsona, ali ga ne vide; samo vide hrastov
e ume pune ivotinja, i jednu pticu be umnih krila, a kljuna ogromnog, koja je plovil
a i zurila pravo u njega. Bil cijuknu od strave, jer ta neujna ptica smeeg perja k
lizila je ka njemu.
Ptica zakria jezivim zvukom, zvukom pohlepe i elje da ne to razdire.
"Svi vi", kriknu Bil, be ei kroz mrani, ledeni vazduh. "Morate pisati protestna pism
a!"
Svetlucave oi ptice hitale su za njim; i on i ptica klizili su iznad drvea, kroz m
utni sjaj Meseev.
Sova ga susti e. I zgnjei ga, u jednom trenu.
16.
Opet se na ao unutra. Vi e ni ta nije video ni uo; to mu be e dato samo nakratko, a sad s
e zavr ilo.
Sova je huknula i poletela dalje.
Bil Keler ree sovi: "uje li ti mene?"
Mo da je ula, mo da ne; bila je samo sova, nije imala razum kao Edi. Nije bilo isto.
Mogu li ja iveti u tebi? - upita je on, sakriven tu, unutra, gde niko ne zna... T
i ima ta tvoja nadletanja, krstarenja. Sa njim su, u sovi, bila tela mi eva i neka
stvar koja se mrdala i grebucala oko sebe, dovoljno velika da nastavi poku aje da i
vi.
Ni e, ree on sovi. Vide, pomou sove, hrastove: vide jasno, kao da je sve puno svetlo
sti. Vide milione zasebnih nepokretnih predmeta, i onda meu njima uoi jedan koji s
e malo-po malo pomerao... iv; sova se ustremi tamo. Puzee stvorenje, dole, nije ni t
a slutilo, zato to nije ulo ba nikakav zvuk; lutalo je dalje, po otvorenom prostoru
.
Tren kasnije bilo je progutano. Sova polete dalje.
Ovo je dobro, pomisli on. Pa, ima li jo toga? Ovo se de ava cele noi, ponavlja se mn
ogo puta; kad pada ki a, to je kupanje, a biva i san, dubok i dug. Ta spavanja, je
su li ona najbolji deo? Jesu.
On ree: "Fergeson ne dozvoljava svojim zaposlenima da piju; to je protiv njegove
religije, je li tako?" A onda ree: "Hopi, od ega dolazi ta svetlost? Da li od Boga
? Zna , kao u Bibliji. Mislim, je li istina to?"
Sova huknu.
"Hopi", ree on, iz unutra njosti sove. "Pro li put si rekao da je sasvim mrano. Je li
tako? Nema svetla uop te?"
Hiljadu mrtvih stvari u njemu je galamilo, tra ei da im se posveti pa nja. On je slu ao
, ponavljao, odabirao izmeu njih.
"Prljava, mala nakarado", ree on. "Slu aj sad. Nalazimo se ispod nivoa ulice. Magare
jedan moronski, ostani tu gde si, gde si, gde si. Ja idam gore da dovedem onaj
narod. Ovamo vi raskrite koliko god je mogue, da bude to vi e mesta. Mesta za njih."
Sova je, prestra ena, mlatarala krilima; dizala se u visine, mislei da ga tako izbe
gne. Ali on nastavi to da radi, da prebira, odabira, slu a.
"Ostani tu gde si", ponovi on. I opet se svetlosti Hopijeve kue ukaza e na vidiku;
sova je nainila krug i vratila se, nije se uspela udaljiti. On ju je prisilio da
ostane tu gde je njemu bilo potrebno. Dovodio ju je, pri svakom sledeem nadletanj
u, sve bli e Hopiju. "Magare jedan moronski", ree on. "Ostani tu gde si."
Sova polete jo ni e, huui svoju elju da ode. Bila je uhvaena, i znala je to. Ta sova ga
je mrzela.
"Predsednik mora saslu ati na e molbe", ree on, "pre nego to bude prekasno."
Sova naini grdan napor i izvede ne to, to je za nju bila uve bana tehnika: iska lja ga.
On poe tonuti prema tlu, trudei se da uhvati vazdu na strujanja, i sru i se u rastinje
i zemlju crnicu; pa se zakotrlja, ogla avajui se cijukanjem, siu nim, nekoliko puta,
i najzad se umiri u jednom udubljenju.
Osloboena, sova se dohvati visina i daljina, i nestade.
"Neka samilost ljudska bude svedok ovome", ree on, le ei u udubljenju; ree glasom ono
ga sve tenika iz jednog davnog vremena. "Mi sami uradismo ovo; vidimo, ovde, uinke
nerazuma oveanstva samog."
Nemajui, sada, oi sove, video je samo malo; ona osvetljenost je nestala, preostalo
je samo nekoliko nejasnih oblika, u blizini, a oni su bili drvee.

On vide i oblik Hopijeve kue, razmrljan naspram nonog mutnog neba. Kua nije bila da
leko.
"Pusti me unutra", ree Bil, pokreui usta. Poe se valju kati levo, desno, po udubljenju
; i bacakati se tako jako, da se li e oko njega pomeralo. "Ja hou unutra."
Jedna ivotinja, uv i ga, pohita da se udalji, podozriva.
"U, u, u-nutra", ree Bil. "Ja ovde ne mogu ostati dugo; umreu. Gde si, Edi?" Nije
oseao Edi u blizini; oseao je samo prisustvo fokomelusa u kui.
Poe se kotrljati, koliko je najbolje mogao, na tu stranu.
Rano ujutro, doktor Stokstil sti e u terpapirnu kuu Hopija Haringtona da preduzme et
vrti poku aj tretmana Volta Dend erfilda. Oda ilja je bio ukljuen, i on to primeti; gore
la su i svetla, na nekoliko mesta. udei se tome, on pokuca na vrata.
Vrata se otvori e, i tu je sedeo Hopi Harington na sredini svog mobila; pogledao j
e doktora na neki udan, oprezan, odbramben nain.
"Ja bih da poku am ponovo", ree doktor Stokstil, znajui da koristi nema, ali ipak re e
n da poku ava dalje. "Mo e?"
"Da, gospodine", ree Hopi. "Mo e."
"Da li je Dend erfild jo
iv?"
"Da, gospodine. Ja bih znao da je mrtav." Hopi se poveze u stranu, da propusti S
tokstila. "Mora biti da je i sad tamo, gore."
" ta je bilo?" upita Stokstil. "Bio si budan cele noi?"
"Da", ree Hopi. "Uio da rukujem stvarima." Poe vozikati malo tamo, malo ovamo, po s
obi, namr ten. "Te ko je", ree on, oigledno zanet u neko razmi ljanje.
"Mislim, ovako gledajui u retrospektivi, da je ideja sa ugljen-dioksidom bila pog
re na", ree Stokstil, sedajui opred mikrofon. "Ovog puta u poku ati sa njim razgovor sl
obodnih asocijacija, ako ga uspem dobiti."
Fokomelusova kolica lutala su po sobi i najzad udarila u jedan kraj stola. "Nale
teh sluajno, gre kom", ree Hopi. "Izvinjavam se; nije bilo namerno."
Stokstil ree: "Izgleda drugaiji."
"Ja sam isti; ja sam Bil Keler", ree foka. "Nisam Hopi Harington." Ispru iv i desnu m
anuelnu ekstenziju on pokaza ne to. "Eno ga Hopi. Ono tamo, to je on, odsad."
U uglu je le ao zbrkan predmet, nalik na komad testa, desetak centimetara dug; usta
razjapljenih u zgru anoj praznosti. Predmet u kome je postojala neka ljudska osob
ina, zato Stokstil ode tamo i podi e ga.
"To sam bio ja", ree ovek-foka. "Ali sam noas do ao dovoljno blizu za razmenu. On se
borio, mnogo, ali bio je upla en, pa sam ja pobedio. Izvodio sam opona anja, jedno z
a drugim. Ono sa sve tenikom ga je oborilo."
Dr ei u ruci zboranog, malenog homunkulusa, Stokstil ne ree ni ta.
"Zna li ti kako se ukljuuje otpremnik?" upita fokomelus uskoro. "Jer, ja ne znam.
Poku avao sam, al' ne umem. Nauio sam da palim i gasim svetla; to sam ve bao cele noi.
" Da bi ovo pokazao, on otkotrlja mobil do jednog zida i tamo, manuelnom ekstenz
ijom, poe pokretati prekida za jednu sijalicu, paliti je i gasiti.
Posle nekog vremena Stokstil ree, gledajui malo, mrtvo oblije koje mu je le alo u ruc
i: "Znao sam da nee pre iveti."
" iveo je neko vreme", ree foka. "Oko jedan sat; to je prilino dobro, a? Jedan deo t
og vremena proveo je u nekoj sovi; ne znam da li se to rauna."
"Ja... Trebalo bi da se bacim na posao, da mo da uspostavim vezu sa Dend erfildom",
ree Stokstil najzad. "On bi mogao umreti svakog trenutka."
"Da", ree fokomelus, klimajui glavom. " eli li da ja to uzmem?" Ispru i jednu mehaniku r
uku, a Stokstil mu dade patuljastog oveuljka. "Ta sova me je pojela", ree foka. "To
mi se nije dopalo, ali imala je stvarno dobre oi; taj deo mi se jeste dopao. Gle
danje njenim oima."
"Da", ree Stokstil refleksno. "Sove imaju stra no dobar vid; to mora da je bio sila
n do ivljaj." Do ivljaj tog bia, koje je do maloas dr ao u jednoj ruci... inilo mu se da
to nikako nije mogue. A opet, za to bi bilo toliko udno; foka je preneo Bila samo pe
tnaestak centimetara na jednu stranu - to je bilo dovoljno. A ta je to u poreenju s
a onim to je uradio doktoru Blutgeldu? Posle toga je foka, oito, izgubio trag, zat
o to se Bil, slobodan od tela svoje sestre, me ao prvo sa jednom tvari, kasnije sa
drugom. A na kraju je Bil prona ao foku i pome ao se i sa njim; tavi e, izbacio ga i za
uzeo mesto u fokinom telu.
Trampa nije bila uravnote ena. Hopi Harington je u njoj pro ao daleko lo ije; telo koj

e je dobio u zamenu za svoje sopstveno ivelo je jo samo nekoliko minuta, a mo da ni

toliko.
"Da li si znao", ree Bil Keler, govorei sa zastajkivanjem, kao da mu je te ko da kon
troli e fokomelino telo, "da je Hopi jedno vreme imao vlast nad satelitom? Svi su s
e uzbudili zbog toga; probudili su me usred noi da mi to ka u, a ja sam probudio Ed
i. Tako sam i dospeo ovamo", dodade on, sa izrazom estite dobre volje, ali i napr
ezanja, na licu.
"I ta e raditi sada?" upita doktor Stokstil.
Foka ree: "Moram se navikavati na ovo telo; te ko je. Oseam silu te e... A bio sam nav
ikao da samo lebdim u tenosti. Zna ta? Mislim da su ove ekstenzije silne. Ve sam naui
o sva ta da radim sa njima." Ekstenzije poe e da ibaju po vazduhu kao dva korbaa, dodir
nu e sliku na zidu, pokaza e hitro prema otpremniku. "Ja moram nai Edi", ree foka. " eli
m da joj ka em da sam dobro; kladim se da ona misli da sam najverovatnije umro."
Ukljuiv i mikrofon, Stokstil ree: "Voltere Dend erfilde, ovde doktor Stokstil u Zapadn
om Marinu. uje li me? Ako uje , odgovori. Voleo bih da nastavimo terapiju koju smo po
ku ali pre neki dan." Prieka malo, pa ree sve to iz poetka.
"Morae poku ati mnogo puta", ree foka, gledajui ga. "Bie te ko, zato to je on tako slab
erovatno ne mo e da ustane. Sigurno nije ni razumeo ta se de avalo kad je Hopi preuze
o vlast."
Stokstil klimnu glavom, pritisnu dugme mikrofona i poku a ponovo.
"Mogu li je ii?" upita Bil Keler. "Mogu li potra iti Edi Keler sada?"
"Da", ree Stokstil, trljajui se po elu. Onda uini napor da se pribere i usredsredi,
pa ree: "Pazi ta i kako radi ... Mo da vi e nee moi da se prebacuje ."
"Ne elim da se prebacujem", ree Bil. "Ovo je dobro, zato to prvi put nema unutra ni
koga osim mene." Kao obja njenje, dodade: "Mislim, sam sam; nisam samo deo nekog d
rugog. Naravno, izveo sam jedno prebacivanje ranije, ali to je bilo u onu slepu
stvar - to me je Edi pre la, to nije uop te moglo da poslu i. Ovo je drugaije." Tanko f
okinsko lice razvi se u osmeh.
"Samo dobro pazi", ponovi Stokstil.
"Da, gospodine", ree foka revnosno. "Trudiu se; imao sam lo u sreu sa sovom, ali to n
ije bila moja krivica, jer nisam eleo da budem progutan. To je bila sovina ideja.
"
Stokstil pomisli: ali ovo je bila tvoja ideja. Razliit sluaj, dakle: to je meni ja
sno. tavi e, to je veoma znaajna razlika. On opet ree u mikrofon: "Volte, ovo je dokt
or Stokstil, odozdo. Evo jo se trudim da uspostavim vezu sa tobom. Mislim da mo emo
uiniti mnogo da ti pomognemo da se provue kroz ovo, ako bude radio kako ti ja ka em.
Mislim da emo poku ati sa slobodnim asocijacijama, danas, u nastojanju da naemo kore
ne iz kojih je nastala tvoja napetost. tetno sigurno ne mo e biti; mislim da to uvia .
"
Iz zvunika je dopiralo samo u tanje statike.
Da li je ovo beznade no? - upita se Stokstil. Ima li smisla nastavljati?
On jo jednom pritisnu dugme mikrofona i ree: "Valtere, onaj koji je uzurpirao tvoj
u vlast nad satelitom - taj je sada mrtav, prema tome, nemoj se brinuti u vezi s
njim. Kad bude jai, ispriau ti pojedinosti o tome. Va i? Saglasan?" Oslu kivao. Ni ta, s
mo um.
Vozikajui se po sobi, kao velika buba uhvaena u klopku, Foka ree: "Mogu li ja da id
em u kolu, sad kad sam izi ao?"
"Mo e ", proguna Stokstil.
"Ali ja ve znam mnoge stvari", ree Bil, "zato to sam slu ao isto to je i Edi slu ala, ka
d god je bila u koli; neu morati da se vraam u mlae razrede, moi u da nastavim kolovan
e kao i ona. Zar ne?"
Stokstil klimnu glavom.
"Pitam se ta e moja majka rei", nastavi foka.
Trgnut, Stokstl upita: " ta?" A onda shvati na koga se to odnosi. "Oti la je ona", r
ee. "Boni je otputovala sa Gilom i Mak Konijem."
"Znam ja da je oti la", ree Bil alostivno. "Ali zar se nee vratiti jednog dana?"
"Mo da i nee", ree doktor Stokstil. "Boni je udna ena, veoma nemirna. Ne mo e sa pouzdan
em raunati da e se ona vratiti." A mo da bi i bolje bilo da ona nikad ne sazna za ov
o, ree on sebi. Njoj bi to izuzetno te ko palo; ona nikada nije ni saznala da ti uo
p te postoji . Samo smo Edi i ja znali. I Hopi. I, pomisli on, ta sova. "Di em ruke od

ovog posla", ree on najednom. "Mo da u neki drugi put poku ati da dobijem Dend erfilda.
"
"Pretpostavljam da sam ti bio na smetnji", ree Bil.
Stokstil klimnu glavom.
" ao mi je", ree Bil. "Trudio sam se da ve bam i nisam znao da ti dolazi . Nisam te hte
o uznemiriti; dogodilo se u toku noi, iznenada - ja sam se ukotrljao ispod vrata,
pre nego to je Hopi shvatio, a onda je bilo prekasno, jer ve sam bio blizu." Videi
izraz na doktorovom licu, on zauta.
"Naprosto... ovo nije slino niemu to sam susretao ranije", ree Stokstil. "Znao sam d
a postoji . Ali to je bilo otprilike sve to sam znao."
Bil ponosito ree: "Nisi znao da ja uim prebacivanje."
"Nisam", saglasi se Stokstil.
"Probaj ponovo, govori Dend erfildu", ree Bil. "Ne odustaj, jer ja znam da je on ta
mo negde. Neu ti rei kako znam, jer ako ti ka em, uznemirie se jo vi e."
"Hvala ti", ree Stokstil. " to mi nee rei."
On jo jednom pritisnu dugme mikrofona. Foka otvori vrata i iskotrlja se napolje,
na stazu; mobil stade ve na nekoliko metara od vrata, i foka se poe osvrtati neodl
uno.
"Bolje ti idi i nai tvoju sestru", ree Stokstil. "To e njoj mnogo znaiti, siguran sa
m."
Kad je sledei put podigao pogled, mobil vi e nije bio na vidiku.
"Volte Dend erfilde", ree Stokstil u mikrofon, "ja u ovde sedeti i poku avati da stign
em do tebe, sve dok ne odgovori ili dok se ne uverim da si mrtav. Ne ka em da nema n
eku stvarnu fiziku bolest, ali ka em da jedan deo uzroka le i u tvojoj psiholo koj situ
aciji, koja je u mnogo emu, mora se priznati, lo a. Zar ne smatra da je tako? A posl
e onoga kroz ta si pro ao, naime, kad si video da ti je neko preoteo kontrolu..."
Iz zvunika sti e daleki, lakonski glas: "U redu, Stokstile. Probau malo te tvoje slo
bodne asocijacije. Ako niza ta drugo, onda da bih dokazao, kroz beskorisnost toga,
da jesam oajno fiziki bolestan."
Doktor Stokstil odahnu i opusti se. "Ve je bilo vreme. Jesi li ti mene uo od poetka
?"
"Jesam, dobri prijatelju", ree Dend erfild. "Pitao sam se koliko dugo e trajati tvoj
a priancija. Pokazalo se - zauvek. Vi ste, momci, ako ni ta drugo, bar uporni."
Zavaliv i se u naslon stolice, Stokstil drhtavim prstima pripali jednu zlatno-etik
etnu specijal-deluksicu i ree: "Mo e li ti da legne i da se namesti udobno?"
"Ja ve le im", uzvrati Dend erfild zajedljivo. "Ja ve pet dana samo i jedino le im."
"Trebalo bi da sad bude sasvim pasivan, ako je mogue. Budi na leima."
"Kao kit", ree Dend erfild. "Samo se valju kati u slanoj vodi, je li tako? E, dakle,
treba li da se zadubim u svoje deje incestne porive? Da vidimo... mislim da gleda
m moju majku, ona e lja kosu za onim stoiem koji njoj slu i za ulep avanje. Veoma je lepa
. Ne, pardon, pogre io sam. To je film, ja gledam Normu irer. To je poslepononi film
na TV." On se nasmeja slabo.
"Da li je tvoja majka liila na Normu irer?" upita Stokstil, koji je ve izvukao i pr
ipremio bele nicu i pisaljku i poeo ne to zapisivati.
"Vi e je liila na Beti Grejbl", uzvrati Dend erfild. "Ako se ti sea nje. Ali ona je ver
ovatno bila pre tvog vremena. Ja sam, zna , mator. Blizu hiljadu godina... ovek brz
o stari kad je ovde gore sam."
"Samo ti nastavljaj da govori ", ree Stokstil. "Sve to ti padne na um. Ne izmi ljaj si
lom, pusti da se samo usmerava."
Dend erfild ree: "Umesto da itam svetu velike klasike, mo da mogu priati slobodne asoci
jacije vezane za toalet-traume u detinjstvu, a? Pitam se da li bi to u jednakoj
meri zanimalo ljudski rod. Mene, lino, ba oarava."
Stokstil se, i nehotice, nasmeja.
"A, pa ti si ljudsko bie!" ree Dend erfild, zvuei zadovoljno. "Smatram da je to dobro.
To je jedan znak tebi u prilog." Nasmeja se na onaj svoj stari, dobro poznati n
ain. "Nas dvojica imamo ne to zejedniko; obojica smatramo ovo, to ovde radimo, za vrl
o sme na posla."
Stokstil, koga je ovo malo bocnulo, ree: "Ja hou da ti pomognem."
"Ma, da!" ree nejaki, daleki glas. "Poma em ja tebi, doktore. A ti zna , duboko dole
u podsvesti, da je tako. Tebi je potrebno oseanje da opet radi ne to to ima smisla ra

diti. Zar ne? Koji prvi sluaj pamti takvog oseanja, u tvom ivotu? Samo se ti izvali
poleu ke, a ja u sve ostalo uraditi odavde, odozgo." Tiho se nasmeja. "Shvata , naravn
o, da ja sve ovo snimam na traku; pu tau svake noi na e sme ne razgovore iznad Njujorka
- tamo obo avaju tako te ku intelektualnu sadr inu."
"Molim te", ree Stokstil, "da nastavimo."
"Huu-di huu-di huuu", ree Dend erfild, me ajui to sa smehom. "Ma, nego ta nego da nasta
vimo. Mogu li op irno o devojci koju sam voleo u petom razredu? Tad su se moje fan
tazije o incestu zaista zahuktale." Jedan trenutak je utao, a onda ree zami ljeno: "
Zna , nisam ni pomislio na Miru, ve godinama. Ve dvadeset godina."
"Jesi li je vodio na igranku ili tako ne to?"
"U petom osnovne?" dreknu Dend erfild. " ta si ti, neki manijak, ta? Naravno da nisam
. Ali je poljubio jesam." Njegov glas kao da je postajao vi e opu ten, vi e nalik na o
naj u ranijim vremenima. "Nikada to nisam zaboravio", promrmlja on.
um statike se na trenutak nadmono ume a.
"...a onda", govorio je Dend erfild kad ga je Stokstil opet uspeo uti, "Arnold Klaj
n mene zvekne po tintari, a ja njega gurnem i on padne, a to je bilo tano ono to j
e zaslu io. Prati li? Pitam se koliko stotina mojih pomnih slu alaca prima ovo. Vidim
upaljene svetiljkice - ljudi poku avaju da mi se jave, na mnogo raznih frekvencij
a. ekni malo, doktore. Moram na nekoliko tih poziva da odgovorim. Ko zna, mo da su
neki od njih takoe psihoanalitiari, ali bolji." On dodade, za rastanak: "I manje n
aplauju."
Usledilo je utanje. Onda se Dend erfild vrati.
"Ljudi su mi samo govorili da sam imao pravo i ja da mlatnem Arnolda Klajna po t
intari", ree on veselo. "Glasanje je zasad i lo etiri prema jedan u korist toga. Da
nastavimo?"
"Da, ja bih zamolio", ree Stokstil, krabuckajui bele ke.
"E, lepo", ree Dend erfild, "onda je bila D eni Linhart. U prvom polugodi tu estog razre
da."
Satelit se, u svome kretanju po orbiti, primakao; prijem je bio jasan i glasan.
Ili je oprema Hopija Haringtona bila izuzetno dobra. Doktor Stokstil je, udobno
name ten na stolici, pu io cigaretu i slu ao, a glas je jaao toliko da je najzad tutnja
o i odzvanjao po sobi.
Koliko li je puta, pomisli on, Hopi, nema sumnje, sedeo ovde i slu ao signal sa sa
telita. Izgraivao svoje planove, pripremao se za presudni dan. A gle, zavr ilo mu s
e. Da li je fokomelus - Bil Keler - poneo sa sobom onog sasu enog prcoljka? Ili ga
je ostavio tu negde?
Stokstil ne poe gledati po sobi; nastavi usmeravati svu svoju pa nju na glas koji j
e, sada, tako silovito stizao do njega. Ne htede primeivati ni ta drugo u toj sobi.
U nepoznatoj, ali mekanoj postelji, u nepoznatoj sobi, Boni Keler se probudi, al
i ostade pospana i bunovna. Difuzno svetlo, uto, poreklom nesumnjivo od ranojutar
njeg sunca, sliva se oko nje, a nad nju se sagnuo neki ovek, koga ona dobro zna,
i pru a obe ruke ka njoj. Endru Gil je to, i ona zami lja, na tren - sad ve namerno d
opusti sebi uzlet ma te - da je ovo onaj dan od pre sedam godina. Krizni dan.
"Zdravo", promrmlja ona, zagrli ga i pritisnu uz sebe. "Stani, bre", ree mu tad.
"Zgnjeie me. A nisi se ni obrijao. ta se de ava?" Ona se najednom di e u sedei polo aj i
gurnu ga.
Gil ree: "Samo polako." Odbaci pokrivae sa nje, pa je podi e u naruje i ponese preko
sobe, ka vratima.
"Kuda emo?" upita ona. "U Los Aneles? Ovako - za to me nosi ovako?"
"Slu aemo nekoga." On ramenom odgurnu vrata i ponese je du hodnika, koji be e malen, s
a niskim plafonom.
"Koga?" upita ona. "Ej, nisam obuena." Imala je na sebi samo donji ve , u kome je i
spavala.
Vide ispred sebe dnevnu sobu Hardijevih, a u njoj, oko radio-aparata, lica pro eta
sjajem i mladalakom rado u, Stjuarta Mak Konija, Hardijeve i nekoliko ljudi za koje
uvide da su Hardijevi zaposlenici.
Iz zvunika je dopirao onaj glas koji su uli pro le noi; da li isti? Endru Gil sede na
jednu stolicu, a nju zadr a sebi na krilu. "... Onda mi je D eni Linhart rekla", go
vorio je taj glas, "da liim, po njenoj proceni, na veliku pudlicu. Mislim da je t
o bilo u nekoj vezi sa nainom na koji me je i ala moja starija sestra. Stvarno sam i

zgledao kao velika pudla. To nije bila uvreda. Bilo je samo jedno zapa anje; pokaz
alo je da je ona svesna mene. A to je ipak bolje nego da me ne primeuje, zar ne?"
Dend erfild onda zauta, kao da eka odgovor.
"S kim to on pria?" upita ona, jo i sad u dreme u, ne sasvim budna. Onda joj sinu ta
to znai. "On je iv", ree ona. A Hopija nema. "Bog ga prokleo", ree ona jakim glasom,
"hoe li mi neko rei ta se desilo?" Izmigoljila se iz zahvata Endrua Gila i stala n
a noge, podrhtavajui; jutarnji vazduh bio je hladan.
Ela Hardi ree: "Ne znamo ta se dogodilo. Izgleda da se on vratio na radio-talase,
noas, u neko doba. Nismo ni iskljuivali radio, pa smo zato uli; ovo nije njegovo uo
biajeno vreme da nam emituje."
"ini se da on razgovara sa nekim doktorom", ree gospodin Hardi. "Mogue sa nekim psi
hologom koji ga je uzeo na tretman."
"Dragi Bo e", ree Boni, zaklanjajui se rukama. "Nemogue - on na psihoanalizi." Ali, p
omisli ona, kud ode Hopi? Zar je odustao? Da li je napor posezanja na toliku dal
jinu bio preveliki za njega? Da li je to razlog, ima li, ipak, i Hopi neka ogran
ienja, kao i svako ivo bie? Ona se hitro vrati u spavau sobu, ali ne prestajui da slu a
, i potra i odeu. Niko nije primetio; svi su toliko bili zagledani u radio.
Kakva pomisao, ree ona sebi, poev i da se oblai: da njemu mo e pomoi ta stara vraarija.
mejurija jedna; Boni je drhturila od hladnoe i veselja, zakopavajui ko ulju. Dend erfil
d se opru io po kauu, gore, u svom satelitu i pria li pria o svom detinjstvu... Oh, B
o e, pomisli ona, i pohita nazad u dnevnu sobu da uje sve.
Endru ju je ekao; on je zaustavi u hodniku. "Popustio je signal", ree on. "Bio je
sve slabiji i sad se ne uje uop te."
"Za to?" Njen smeh prestade; upla ila se.
"Ma, srea je da smo i onoliko uhvatili. Mislim da mu je dobro."
"Auh", ree ona. "Tako sam se upla ila. ta ako mu nije dobro?"
Endru ree: "Ali jeste mu dobro." Polo io je svoje krupne ake na njena ramena. "ula si
ga; ula si kvalitet njegovog glasa."
"Taj psihijatar", ree ona, "zaslu uje medalju heroja prve klase."
"Da", ree on uozbiljeno. "Psihijatar, heroj prve klase, sasvim si u pravu." utao j
e nekoliko trenutaka, i dalje je dodirujui, ali stojei na izvesnoj udaljenosti od
nje. "Izvinjavam se to sam upao i izvukao te iz kreveta. Ali znao sam da e
eleti da u
je ."
"Da", saglasi se ona.
"Da li je tebi jo i sad bitno da se uputimo dalje? Sve do Los Anelesa?"
"Pa", ree ona, "ti ovde zaista ima posao. Mogli bismo bar neko vreme ostati ovde.
I onda, da vidimo, da li e s njim biti sve u redu." Jo se pribojavala, oseala zebnj
u zbog Hopija.
Endru ree: "ovek ne mo e nikada biti stvarno siguran, a zato ivot i jeste pun problem
a, zar ne? Pogledajmo istini u oi: on je smrtno bie - i jednog dana svakako e umret
i. Kao i svi mi." On spusti pogled na nju.
"Ali ne sad", ree ona. "Ako bi to samo bilo kasnije, kroz nekoliko godina - tada
bih mogla da podnesem." Ona ga uhvati za ruke, nagnu se napred i poljubi ga. Vre
me, pomisli ona. Ljubav koju smo oseali jedno prema drugome u pro losti; ljubav koj
u imamo za Dend erfilda ba ovoga trenutka; kao i za njega, u budunosti. teta to je to
nemona ljubav; teta to ona ne mo e automatski da ga zakrpi i ozdravi. Ono: to oseanje
koje imamo nas dvoje, jedno prema drugom - i prema njemu.
"Pamti dan Krize?" upita Endru.
"Oh, da, pamtim, svakako", ree ona.
"Ima li neku dalju misao o tome?"
Boni ree: "Zakljuila sam da te volim." Uzmae brzo od njega, sva crvena u licu, zato
to je rekla tako ne to. "Ove dobre vesti", proguna ona. "Malo me zanelo... Oprosti,
pribrau se ja."
"Ali rekla si kako jeste", ree on pronicljivo.
"Jesam." Klimnula je glavom.
Endru nastavi: "Ja sam ti malice ostario."
"Svi smo", odvrati ona. "Ja malo kripim, kad ustanem ujutro... kao to si maloas pri
metio, mo da."
"Nisam", ree on. "Va no je samo da ti zubi ostanu u glavi; a to jesu." Pogleda je n
elagodno. "Ne znam tano ta da ti ka em, Boni. Imam oseaj da emo mi ovde postii mnogo; i

li se, bar, tako nadam. Da li je ovo neki prizeman, bedan posao: doputovati ovam
o i praviti aran man za nove ma ine za moju fabriku? Je li to..." On odmahnu rukom.
"Prostaki?"
"Divno je", odgovori ona.
Dolazei u hodnik, gospoa Hardi ree: "Uhvatili smo ga jo jednom, samo na minut. On jo
pria o svom detinjstvu. Ja bih rekla da ga neemo vi e uti sve do njegovog redovnog vr
emena, u etiri po podne. Hoemo li na doruak? Imamo tri jajeta, i podeliemo ih izmeu s
ebe; moj mu je uspeo da ih dobavi od jednog putujueg trgovca, pro le nedelje."
"Jaja", ponovi Endru Gil. "Koja vrsta? Koko ja?"
"Velika su, smee boje", ree gospoa Hardi. "Pretpostavljam da su koko ja, ali, to ne m
o emo biti sigurni dok ih ne otvorimo."
Boni ree: "To zvui predivno." Oseti silnu glad. "Ali mislim da bi trebalo da plati
mo za njih; ve ste nam dali toliko toga - prenoi te i veeru, protekle noi." Udobnosti
tako rei nepojamne, u ovim vremenima; ona ni u kom sluaju nije oekivala da e je tako
ne to da ekati u gradu.
"Mi smo u poslu zajedno", ukaza gospoa Hardi. "Sve to imamo koristie se zajedniki, z
ar ne?"
"Ali ja nemam ta da ponudim." Najednom je o tro osetila da je tako, pa je sagnula g
lavu. Ja mogu samo uzimati, pomisli ona. Ne davati.
Oni, meutim, kao da nisu bili tog mi ljenja. Gospoa Hardi je povede za ruku, prema k
uhinji. "Mo e pomagati u spremanju", objasni ona. "Imamo mi i krompire. Ti ih mo e lju t
iti. Mi na im slu benicima poslu ujemo doruak; uvek jedemo zajedno - jer je tako jeftin
ije, a oni i nemaju kuhinje, nego svaki ivi u nekoj od soba; tako Stjuart, tako i
ostali. Moramo se brinuti o njima."
Vi ste veoma dobri ljudi, pomisli Boni. Dakle, ovo je grad. Od ovoga sam se ja k
rila, toliko godina. uli smo grozomorne pripovesti, da su ovde sve samo ru evine, p
o kojima se unjaju grabljive zveri, propalice, otmiari i oportunisti, talog od ono
ga to je nekad bilo... A od ega smo mi, zapravo, be ali i ranije, jo pre rata. Mi smo
se jo onda pla ili da ivimo ovde.
Dok su ulazile u kuhinju, ona zau Stjuarta Mak Konija kako govori Dinu Hardiju: ".
..osim to je svirao u nosnu frulicu, taj pacov je..." On zauta, videi nju. "Anegdot
a iz ovda njeg ivota", izvini se on. "Mogla bi te okirati. Re je o jednoj sjajnoj ivot
inji, a one su mnogim ljudima neprijatne."
"Ispriaj mi o njemu", ree Boni. "Priaj mi o pacovu koji svira u nosnu frulicu."
"Mo da sam malo pome ao dve sjajne ivotinje", ree Stjuart, pristavljajui vodu za imitac
iju kafe. Petljao je oko d ezve, a onda se, zadovoljan, odmakao i naslonio na pe na
drva, gurajui ruke u d epove. "Mislim da je onaj veteran rekao da je taj pacov raz
radio i jedan primitivan sistem knjigovodstva. Ali to ne zvui istinito."
"Meni zvui", ree Boni.
"Takvom pacovu mogli bismo dati zaposlenje ovde", ree gospodin Hardi. "Trebae nam
dobar knjigovoa, ako na posao pone da se iri, a poee."
Napolju, du avenije San Pablo, kola sa konjskom vuom poela su prolaziti; Boni zau o ta
r klopot kopita. ula je i druge pokrete, razne aktivnosti, i pri la prozoru da izvi
ri napolje. I bicikli; i mamutski, prastari kamion koji se pogoni lo enjem drva. I
pe aci, mnogobrojni.
Sa druge strane ulice, ispod jedne upe od dasaka pojavi se neka ivotinja, pree opre
zno preko otvorenog prostora, i nestade ispod trema jedne zgrade. Nekoliko trenu
taka potom, opet se pojavi, ovog puta praena drugom ivotinjom; obe su bile zdepast
e i kratkonoge, mo da neka mutacija buldoga. Druga ivotinja je za sobom vukla neve to
sastavljenu platformu nalik na sanke, natovarenu svakojakim dragocenim stvarima
, koje su veinom bile za jelo. Platforma je, na dva uzdu na klizaa, poskakivala i kl
izila preko d ombi na ploniku, za dvema ivotinjama koje su urile i uskoro se doepale n
ovog zaklona, iza ugla jedne kue.
Na prozoru, Boni nastavi da gleda pomno, ali se dve kratkonoge ivotinje vi e nisu p
ojavile. Upravo kad je htela da se okrene od prozora, ona primeti da jo ne to izlaz
i u svoju prvu dana nju aktivnost. Ne to sa okruglim metalnim oklopom, prekriveno ka
mufla nim mrljama blatne boje, li em i granicama; ta stvar izlete na svetlost dana, za
stade, podi e svoje dve vitke antene drhtavo u svetlost ranojutarnjeg sunca.
ta je, za ime sveta, ono? - pitala se Boni. Onda shvati da gleda Hardijevu homeos
tatiku klopku za tetoine, u akciji.

elim ti dobru sreu, pomisli ona.

Zamka je malo priekala, izvr ila osmatranje u svim pravcima, oklevala, a onda neodl
uno krenula tragom dvaju buldogastih ivotinja. Nestade i ona iza ugla te kue, kreta
njem sveanim i dostojanstvenim, daleko presporim za takvo gonjenje; Boni se moral
a osmehnuti.
Posao dana je poeo. Svud oko nje grad se budio, ulazio jo jednom u svoj redovni ivo
t.