Elizabet Hend

BAKHE
(The Bacchae, 1991.)
U{la je sa njim u lift, mlada `ena s kraja hodnika, ona koju je poslednj
i put video na godi{njem sastanku stanara pro{le nedelje. Oko ramena visilo joj
je ne{to meko {to mu se o~e{alo o obraz kada se Gordon pomerio u stranu da je pr
opusti: krzneni ogrta~, lisica ili ne, ne{to drugo. Odrana ko`a `ivotinje, `ivot
inje za koju se ispostavilo, kada se ona progurala kraj njega u ugao lifta, da j
e bio njen rotvajler Leopold. Sada je mogao da oseti taj miris: sladunjavi zadah
sirovog mesa, ru`i~asti i crveni veo jo{ se dr`ao za iskrzani rub o{trodlakog c
rnog krzna. Ostavio joj je grimiznu prugu na zadnjem delu suknje i isprskao joj
noge ru`i~astim rozetama.
Gordon je izi{ao na slede}em spratu i pretr~ao ~itav hodnik. Kada je u{a
o u stan, zaklju~ao je vrata za sobom i navukao lanac. Nekoliko minuta, stajao j
e tamo i dahtao, virio kroz {pijunku sve dok je nije video kako obilazi oko ugla
i kre}e ka svojim vratima. To joj je jo{ bilo na ramenima i krute prednje noge
odskakivale su joj na prsima gornjeg dela kostima od kuvane vune. Kada su se vra
ta zatvorila za njom, Gordon je u{ao u kuhinju, nasuo jedan 'D`ejmson' i ostao d
a stoji tamo sve dok drhtavica nije prestala.
Kasnije, po{to se presvukao i nasuo sebi jo{ nekoliko ~a{a viskija, vide
o je na vestima da zloglasna Debi Delusija nije okrivljena za ubistvo mladi}a ko
ji ju je, po njenoj tvrdnji, jedne ve~eri tog leta napao u gara`i parkinga. Mlad
i}a je gospo|ica Delusija bezdu{no izubijala po licu i grudima cipelom sa visoko
m potpeticom. Kada ga je radnik parkirali{ta prona{ao, gotovo da vi{e nije imao
kose. Gordon je isklju~io televizor kada su prikazali neprijatne fotografije i s
nimke gomile odu{evljenih `ena ispred sudnice. Te ve~eri, jedva je uspeo da zasp
i.
Probudio se usred no}i. Soba je bila obasjana mese~inom, toliko sjajnom
da su se na njoj videla i {iljata perca koja su {tr~ala iz prekriva~a. Trljaju}i
o~i, Gordon sede i navu~e prekriva~ na ramena kako bi se za{titio od hladno}e s
obe. Zagleda se u puni mesec koji nije bio srebrn, pa ~ak ni `u}kastozlatne boje
kao {to je bilo uobi~ajeno u letnjim no}ima, ve} boje koju nikada ranije nije u
gledao na nebu, boje vatrene bronze, sa crvenkastim prelivom.
"Uh", re~e Gordon sebi, zaprepa{}en. Pitao se ima li to nekakve veze sa
cepanjem solarnih {titova, ogromnih jedara od milara i soleksa no{enih satelitim
a i ostavljenih da lebde u atmosferi kako bi za{titili gradove i poljoprivredne
krajeve od ultraljubi~astog zra~enja. Ali {titovi ne bi trebalo da budu vidljivi
. Gordon svakako nikada nije primetio nikakvu razliku na nebu, iako je njegova p
rijateljica Olivija tvrdila da ona mo`e da ih vidi tamo gore. @ene su prijem~ivi
je za takve stvari od mu{karaca, rekla mu je sa optu`uju}im pogledom. Gradska sv
etlost, koja je ranije bila u najboljem slu~aju zamu}ena garom i siva, sada je b
ila jarka, a vazduh je imao `u}kastomrki preliv. Izvrsno za snimke na otvorenom
- Olivija je bila poznati fotograf hrane - ili bi bilo, da nema ~udnovatog razli
vanja boja pri razvijanju: so~ne jabuke imale su ljubi~asti ton, ~a{a semijona i
skrila se smaragdnom bojom, pergamentna kora drevnog kamambera poprimala je sjaj
lososa koji nije ba{ izazivao apetit.
Mora da je ista ta promena u svetlosti izazvala dejstvo krvavog meseca,
zaklju~io je Gordon. A sada je to primetio, iako ne bi trebalo da bude prijem~iv
za takve stvari. [ta li to zna~i, pitao se? Mo`da je bolje ne prime}ivati, prav
iti se da ni{ta ne vidi{, ni krvavi mesec, ni boje spektra u korpi punoj jaja. S
ada su se mu{karcima doga|ale ~udne i ponekad stra{ne stvari. Gordon je za neke
od njih ~uo na televiziji, ali druge stvari ispri~ali su mu prijatelji, mu{karci
. Oni koji su jedva umakli, pri~ali su tiho u gimnasti~koj sali ili klubu o nasu
mi~nim ispadima nasilja izazvanim nedu`nim ponudama da se pomogne pri no{enju na
mirnica; i puki postupak pridr`avanja vrata najednom je izgledao prete}e. Prijat
eljice, ~ak i ro|ake, sestre i k}erke, odbijale su da odlaze sa porodicom u grad
. Egzodus supruga i dece u predgra|a, iz predgra|a u sve u`e pojaseve seoskih pr

edela oko megalopolisa. A onda, mu`evi i o~evi koji vikendom nestaju za vreme po
seta porodicama u izgnanstvu. Ravnodu{na saop{tenja najbli`ih o pogre{nom pravcu
za vo`nju, o drve}u koje se nalazilo tamo gde ga nikada pre nije bilo. Dokazi o
prisustvu divljih `ivotinja, risova ili kojota, mo`da, tamo gde za pedeset godi
na nije prime}eno ni{ta ve}e od veverice.
Gordon se isprva smejao tim pri~ama. Sve do sada. Izvukao je perce iz pr
ekriva~a i zami{ljeno pre{ao njime preko brade pre nego {to ga je bacio. Spustil
o se polako, dah zagasite izmaglice. Gordon odlu~no navu~e prekriva~e preko glav
e i ponovo usnu.
Slede}eg jutra, ~itao je novine u kuhinji, podrobni izve{taj o su|enju g
ospo|ici Delusija i o novom zverstvu. Tri `ene koje su se kasno vra}ale iz no}no
g kluba zlostavljala je grupa de~aka, tinejd`era, a neki od njih bili su veoma m
ladi. Jednog od tih mla|ih `ene su ubile, kada su se obru{ile na de~ake sa, kako
su to novine opisale, 'demonskom' `estinom. Gordon je pre{ao na deo koji je naj
avljivao fotoreporta`u i zadrhtao. @urno je odlo`io novine i oti{ao po drugu {ol
jicu kafe. Kako je `ena, ili tri `ene, kako su mogle da budu dovoljno sna`ne da
to urade? Prisetio se kom{inice iz hodnika. Hriste. Od sada, i}i }e stepenicama,
radije nego da rizikuje da je ponovo sretne. Ispustio je vazduh s tihim zvi`duk
om i sipao jo{ jednu ka{i~icu belog pra{ka u {oljicu.
Kada se okrenuo da se vrati za sto, primetio je da svetlo za poruke trep
eri na telefonskoj sekretarici. ^udno. Nije ~uo zvonjavu telefona tokom no}i. On
srknu malo kafe i pusti traku.
Isprva, tamo nije bilo ni~ega. Mrtva ti{ina, pogre{an broj. Onda je za~u
o tihe zvuke, kre{tavo cvr~anje cvr~aka, odlu~no ogla{avanje skakavaca, a zatim
prodorni, daleki krik no}ne ptice. Trajalo je to nekoliko minuta, sve do kraja t
rake sa porukama. Ni{ta osim no}nih zvukova, insekata i no}ne ptice, jednom o{tr
o kevtanje koje je, mada tiho, Gordon prepoznao kao lisi~je, a ne pse}e. Onda pr
ekid, kada se traka zavr{ila. Gordon naglo ustade, prosu kafu na man`etu, premot
a traku uz psovku i ode da promeni ko{ulju.
Posle je sve pustio iznova. ^uo je vetar u kro{njama, dobovanje po li{}u
kao da pada blaga ki{a. Zar je Olivija provela no} na selu? Ne: imali su planov
e za ve~eras, a nigde unaokolo nije moglo da se na|e selo udaljeno samo jedan da
n vo`nje. Ona ne bi oti{la iz grada zbog nekog velikog snimanja, a da mu se ne j
avi. Dugo je mozgao o tome i ponovo pu{tao blage pavane vetra i jedva ~ujnih, zv
onkih glasova, u poku{aju da tamo razazna jo{ ne{to, disanje ili prigu{eni smeh,
glasno zatvaranje vrata sa mre`icom, bilo {ta {to bi moglo da ga navede da pogo
di ko je zvao. Ali tamo nije bilo ni~ega, ni~ega osim zrikavaca, ptice i usamlje
ne lisice koja laje na mesec. Najzad, krenuo je na posao.
Bio je to jedan od onih prozra~nih jesenjih dana kada ~ak se i finansijs
ki analiti~ari razgale zbog boje neba - u ovom slu~aju ono je bilo zapanjuju}e,
elektri~no plavo, tako duboko i blistavo da je Gordon pomislio kako bi mu ovla`i
lo prste kada bi posegnuo da ga dodirne, poput mokrog platna. Presko~io je rekre
aciju za vreme pauze za ru~ak. Umesto toga, od{etao je do parka Lafajet, napuniv
{i d`epove glatkim plodovima divljeg kestena, pitaju}i se za{to li{}e vi{e ne po
prima boje jeseni, ve} samo tamni u suvu krhkost, a onda zagu{uje slivnike kada
opadne, kao prljava, mokra ka{a.
U parku je seo na klupu. Tamo je pojeo bajati sinteti~ki kroasan i po~eo
da ga|a kestenjem neustra{ive veverice. Jedna mlada `ena sa dva mala deteta sta
jala je usred kruga mrke trave i sejala mrve hleba gomili golubova koji su zobal
i. Jedno dete zami{ljeno je `vakalo srpasto par~e hleba. Ciknulo je kada mu je {
arena ptica uzletela do lica, ispustilo hleb kad se majka nasmejala i uzela decu
za ruke, da bi ih povela do klupe preko puta Gordonove. Osmehnuo se, kri{om bac
io ostatke ru~ka na travu i stao da posmatra kako oni nestaju pod masom presijav
aju}eg perja.
Neka senka hitala je preko tla. Za trenutak, zamra~ila je sunce i Gordon
di`e pogled, zaprepa{}en. Imao je utisak da se ne{to ogromno i tamno kre}e vrlo
brzo kroz bistar, ~ist vazduh. Prisetio se svojih no}nih misli, uz deliri~an bl
esak uvi|anja: bio je to jedan od otrgnutih {titova, iskidani barjak nasukane ar
mije Nauke. Devoj~ica kriknu, ne iz straha, ve} iz ~istog uzbu|enja. Gordon usta

de, spreman da potr~i po pomo}; vide da `ena, majka te dece, stoji preko puta, p
okazuje na travu i ne{to vi~e. Kraj nje, dva deteta posmatrala su nepomi~no, a d
evoj~ica je dr`ala koricu hleba.
Usred golubova koji su se hranili, sletela je neka velika ptica i mlatil
a je po vazduhu krilima boje mahagonija, mesingano perje blistalo je dok je, pop
ut zmije, ubadala kljunom manje ptice. Glava joj je bila savr{eno bela, a kljun
zakrivljen i duga~ak kao Gordonova nadlaktica. Iznova i iznova, taj kljun je bli
stao dok je `estoko ubadao i dizao oblake perja sivog, ru`i~astog i mrkog, a ost
ale ptice ra{trkale su se uz slaba{ni lepet krila, u poku{aju da pobegnu. Dok je
Gordon posmatrao, krv je natapala sne`no perje na orlovskom vratu i grudima sve
dok nije postalo crvenobelo, zatim tamnije, mrkocrveno. Kona~no je zablistalo d
ubokim grimizom. Ali ptica jo{ nije prestajala sa ubijanjem. A ~inilo se da golu
bovi ne mogu da be`e, da su u stanju samo da ispune vazduh jo{ uzbu|enijim pi{ta
njem i, postepeno, ti{inom. Koliko god da su uzmahivali krilima, kao da su bili
ulepljeni lepkom za ptice ili uhva}eni jednom od onih finih mre`a kojima se {tit
i zimsko `bunje.
Iznenada, orao stade, pa za{titni~ki podi`e krila iznad mlitavih i uskom
e{anih obli~ja. Gordon oseti stezanje u grlu. Zabio je ruke u d`epove i sada je
stegnuo kestenje pesnicama, kao da namerava da ga upotrebi umesto oru`ja. S drug
e strane, na travi, `ena je stajala veoma mirno. Vetar joj je dizao kosu preko l
ica kao barjak. Nije je uklanjala, samo je zurila kroz nju ka mestu na kome je o
rao ~ekao, ne hrane}i se, ne pomeraju}i se, zagledan zlobnim zlatnim okom u lepr
{ave ostatke od perja i kostiju.
Dok je njena majka zurila, devoj~ica se otrgla i pritr~ala rubu crvenkas
tog kruga u kom je stajao orao. Ovaj podi`e jednu kand`u, gusto obraslu perjem,
i protrese je. Devoj~ica stade i zagleda se u krvavu pticu. Nemarno baci koricu
hleba, obrisa ruku i sagnu se da uzme okrvavljeno pero sa tla. Zagleda se u njeg
a, za~u|ena, a onda njime zami{ljeno dodirnu lice i {aku. Pero joj ostavi ru`i~a
stu mrlju na obrazu i ru~nom zglobu, a ona se odu{evljeno nasmeja. Obazre se, na
jpre prema majci i bratu, zatim prema Gordonu.
O~i kojima ga je pogledala bile su ledeno plave, upitne, li{ene straha i
potpuno, surovo ravnodu{ne.
Te ve~eri, ispri~ao je to Oliviji.
"Ne vidim {ta je tu toliko ~udno", re~e ona, ozloje|eno. Bilo je to na p
auzi komada koji su oti{li da pogledaju: Euripidove 'Bakhe' u novom prevodu. Gor
don je bio neprijatno svestan toga koliko je malo mu{karaca prisutno na predstav
i; publika se sastojala uglavnom od `ena u parovima ili grupicama, ~ak je tu bil
o i nekoliko majki sa decom, de~acima i devoj~icama svakako premladim za tako ne
{to. On i Olivija stajali su napolju, na balkonu pozori{ta koji je gledao na rek
u. "Orlovi ubijaju, za to su i stvoreni."
"Ali ovde? Usred grada? Ho}u da ka`em, odakle je do{ao? Mislio sam da su
orlovi izumrli."
Svuda oko njih, ljudi su {etali pod sumpornim uli~nim svetiljkama, pu{il
i cigarete, navla~ili kapute zbog vetra, divili se punom mesecu. Olivija se nasl
onila na ogradu i zagledala u nebo, sa malim osmehom. Nosila je kaubojske ~izme
sa ~eli~nim vrhovima i ritmi~ki je lupkala njima po cementnom balkonu. "Mislim d
a ti naprosto ne voli{ kada stvari ne idu kako o~ekuje{. ^ak i kad je to, zaprav
o, na~in na koji treba da se odvijaju. Kao, na primer, orao koji ubija golubove.
"
On frknu, ali o}uta. Kraj njega, Olivija zabaci kosu. Gustu, sjajnu, tam
nosme|u kosu, nalik na krzno pustinjskog risa, kosu koja je ve} godinama bila du
ga~ka, nasuprot modi. Mada se u poslednje vreme ~inilo da sve vi{e `ena nosi kos
u poput nje, pu{tenu i duga~ku, neuredno umr{enu. Dok je uklanjala uvojak sa grl
a, on tamo primeti ne{to, beleg na njenom ramenu nalik na modricu ili ogrebotinu
.
"[ta je to?" upita on i pomeri joj okovratnik jakne da bi bolje video.
Ona se osmehnu i izvi vrat. "Dopada ti se?"
On joj dodirnu rame i trgnu se. "Isuse, {ta si to, kog |avola, uradila?
Zar te ne boli?"

"Malo." Ona slegnu ramenima i okrenu se, tako da joj `u}kasto reflektors
ko svetlo obasja rame, i on vide bolje {ta je u pitanju. [ara malih rezova bila
joj je use~ena u ko`u, u obliku srpa, ili mo`da osmeha. Krv je jo{ curela iz nek
oliko posekotina. U druge je bilo utrljano mastilo ili obojeni prah, tako da je
mali mesec, ako je to predstavljao, poprimio plavi~asti preliv modrice ili orhid
eje: ljubi~ast, boju zelene patine, limun-`ut. Sa oba kraja srpa visio je zlatni
prsten manji od suze.
"Ali za{to?" Najednom je `eleo da joj strgne jaknu i bluzu, kako bi pret
ra`io ostatak njenog tela i video kakve se druge `rtve mo`da kriju tamo. "Za{to?
"
Olivija se osmehnu, zagledana u reku koja se kretala sporim strujama crn
e i narand`aste boje pod zlovoljnim mesecom. "Istopljeni tigar", re~e ona.
"[ta?" Elektronska zvonjava ozna~i kraj pauze. Gordon je {~epa za lakat,
preplavljen naglim i neizmernim strahom. Prisetio se meseca iz pro{le no}i, ne
u obliku srpa, ve} naduvenog, krvave nijanse, poput o`iljka na njenom ramenu. "[
ta si rekla?"
@ena koja je prolazila kraj njih okrenu se i zagleda sa neodobravanjem z
bog njegovog kre{tavog glasa. Olivija kliznu dalje od njega, kao da je u pitanju
neko nepoznat ko se gura kroz vrata metroa. "Hodi", re~e ona blago i ukloni kos
u s lica. Uputi mu blistavi osmeh dok je name{tala bluzu kako bi sakrila o`iljak
. "Propusti}emo drugi ~in." On krenu za njom bez re~i.
Posle predstave, {etali su kraj reke. Gordon nije mogao da se otrese nov
onikle nelagodnosti, ose}anja koje bi mogao da nazove stravom da to nije bila re
~ koja mu se ~inila neprikladna za njegov `ivot ome|en ~asovnicima, hartijama od
vrednosti i ve~ernjim izlascima. Ali on nije `eleo ni{ta da ka`e Oliviji, nije
`eleo da je uznemiri; najmanje od svega je sada `eleo da je uznemiri.
Bila je rumena od uzbu|enja, pu{ila je cigaretu za cigaretom i bacala sv
aki mali opu{ak u vodu koja je, obasjana mese~inom, vijugala kraj njih.
"Sjajno, naprosto sjajno! Post je zaista bio u pravu, za promenu." Ona s
e sagnu da uzme ne{to iz mra~nih senki i na~ini grimasu ga|enja. "Hriste. Te nji
hove jebene pivske konzerve..."
Zapiljila se u Gordona kao da je on bacio tu konzervu. Sa praznim osmeho
m, on joj uze konzervu iz ruke i ponese je kao da se izvinjava. "[ta znam", zapo
~e on i za}uta. Stigli su gotovo do Memorijalnog mosta. Kroz gustu travu vijugal
a je staza prema drumu, staza zagu{ena uvelim goldenrodom, kr`ljavim lepim katam
a i ~ipkom Kraljice Ane koja po njegovom mi{ljenju nije trebalo da bude tako jar
kobela, gotovo zelenkasta pri mese~ini. Deli}i ne~eg srebrnog dr`ali su se za kr
`ljavo granje niskog `bunja. Na~in na koji se ono njihalo na hladnom vetru nater
a ga da iznova pomisli na popu{tanje atmosferskih {titova ispod kojih je ogoljen
a zemlja ostajala ranjiva i meka poput poko`ice nekog glatkog zelenog vo}a. Za`m
irio je u poku{aju da razazna {ta to drhturi na granju. Njegova dru`benica uzdah
nu glasno i zna~ajno napred na stazi, gde je ~ekala. Gordon se okrenu od grmlja
i po|e br`e da joj se pridru`i.
"Verovatno bi trebalo da se popnemo na ulicu", re~e on pomalo obazrivo.
Olivija se oglasi tihim zvukom, ispoljiv{i ozloje|enost. "Umorna sam od
tih prokletih ulica. Ovde je tako mirno..."
On klimnu glavom i po|e kraj nje. Malo ispred njih, uzdizao se most, dre
vna gvozdena re{etka sa koje su spadale zelene i crvenkaste ljuspe poput stare k
ore. Tro{ni betonski stubovi bili su izgubljeni u tami ispod velikih greda i dr`
a~a. Reka je nestajala da bi se materijalizovala s druge strane, crna, zlatna i
grimizna, sa odrazom meseca nalik na treperavu strelu koja joj se pru`ala preko
povr{ine. Gordon malo zadrhta. To ga je podse}alo na scenografiju predstave koju
su upravo odgledali, sve u sna`noj crnoj, sme|oj i zelenoj boji. U skladu sa no
vom modom realizma u pozori{tu, tamo je bilo veoma mnogo scenske krvi koja je go
tovo progutala monolitne stubove i i{arala prednji deo scene svetlim trakama.
"Ja mislim da je bilo prili~no odvratno", re~e on najzad. Sada je hodao
polako, oklevaju}i da do|e do mosta. U njegovoj ruci, pivska konzerva bila je hr
apava i hladna i on pomisli da je baci. "Mislim na na~in na koji je kralja ubila
ro|ena majka. Fuj." Ta scena bila je veoma eksplicitna. Iako ga je na to upozor

io kriti~ar iz Posta, Gordon je bio zate~en. Jednom je morao i da zatvori o~i. A

li tada nije mogao da ne ~uje njihove glasove, zvuk no`a koji kida meso (a kako
su to izvele tako ubedljivo?), `ene koje zapevaju Evohe! Evohe! za {ta mu je kas
nije Olivija rekla da zna~i otprilike 'O, ekstazo' ili ne{to u tom smislu. Kada
ju je pitao otkud to zna, pogledala ga je ljutito i upalila novu cigaretu.
Nije ni ~udo {to se postavka tog komada tako retko obnavljala. "Zar ne m
isli{ da bi trebalo da se vratimo? Ho}u re}i, no}u ovde i nije ba{ bezbedno."
"A?" Olivija je stala nekoliko stopa iza njega. Okrenuo se i shvatio da
ga nije ~ula. ^u~ala je kraj ruba reke i napeto zurila u ne{to u vodi.
"[ta je to?" On stade iza nje, poku{avaju}i da vidi. Voda je zaudarala u
`eglo, ali ne onim ustajalim zadahom trulog korova, ve} nekim hemijskim mirisom
od koga su ga pekle nozdrve. Crvenkasta svetlost sijala je na Olivijinoj kosi, d
odirivala joj ~eli~ne vrhove ~izama bronzom. U vodi ispred nje, letargi~no je pl
ivala riba okrenuta na bok, sa prugama sme|ih i `utih krlju{ti sa strane. Usta s
u joj zjapila, otvarala se i zatvarala, a {krge su joj imale zabrinjavaju}u boju
, jarkoru`i~astu, poput unutra{njosti rane.
"Ah", promrmlja je Olivija. Spusti {aku u vodu i podi`e ribu. Ova joj se
blago uvi na dlanu i peraja joj se rastegnu{e poput leptira koji se greje na su
ncu, dok je Oliviji voda curela kroz prste. Trebao mu je trenutak da shvati da r
iba nema o~i.
"Jadnica", re~e on; onda dodade: "Mislim da ne bi trebalo da je dodiruje
{, Olivija. Ho}u re}i, ne{to nije u redu s njom..."
"Naravno da ne{to nije u redu s njom!" zasikta Olivija toliko `estoko da
je ustuknuo za korak. Blato je zaudaralo na amonijak tamo gde su mu se pete okl
iznule. "Umire, otrovana, sve je zatrovano..."
"Pa onda, za ime Hristovo, Olivija, pusti je, nema smisla da se igra{ nj
ome..."
Za{i{tav{i ljutito, ona ponovo pro|e {akom kroz vodu. Riba nestade ispod
povr{ine i ponovo ispluta ne{to dalje, jadno mlataraju}i perajima. Olivija obri
sa {aku o pantalone, ne mare}i za tamnu mrlju koja joj je ostala na svili.
"Nisam se igrala njome", objavi ona hladno i odmahnu glavom tako da joj
je jakna skliznula u stranu; on ugleda sjaj zlatnih prstenova na njenom ramenu.
"Tebe nije briga, zar ne, ~ak vi{e ni ne prime}uje{ {ta se dogodilo. Da je po vo
lji tvojoj i ljudi poput tebe, ni{ta vi{e ne bi ni preostalo..."
On opsova u sebi dok je ona odlazila besno prema mostu, a onda po`uri za
njom. Blato mu prekri cipele i on se saplete o novu gomilu pivskih konzervi. Ka
da je podigao pogled, video je kako Olivija stoji na rubu senke mosta, sa {akama
stisnutim uz bokove, suo~ena sa dve visoke prilike.
"Jebi ga", prodahta Gordon. Bilo mu je muka od strepnje, ali po`urio je
dalje i kona~no potr~ao da bi stao kraj nje. "Hej!" re~e on glasno, povukav{i Ol
iviju za mi{icu.
Stajala je nepokretno. Jedan mu{karac dr`ao je ne{to malo i tamno kraj b
oka, pi{tolj, a drugi je imao mrki ki{ni mantil i gledao mirno tamo-amo, kao da
se sprema da pre|e preko prometne ulice. Pre nego {to je Gordon stigao da udahne
, drugi mu{karac gurnu ga u grudi. Gordon viknu i zamahnu da ga udari, ali {aka
mu bezopasno okrznu mu{kar~ev mantil. Druga {aka ste`e mu se oko pivske konzerve
i on oseti iznenadnu toplu navalu bola kada mu metal zase~e dlan. Spusti pogled
na {aku, vide da mu krv te~e niz ru~ni zglob i prlja mu belu man`etu ko{ulje. Z
urio je u neverici, a onda za~u zvuk udarca i stenjanje. Potom trk, kamenje koje
d`angrlja niz travnatu kosinu.
^ovek u ki{nom mantilu nestao je. Drugi, ~ovek sa pi{toljem, le`ao je na
tlu kraj same reke. Olivija ga je {utirala u glavu, iznova i iznova, ~izme su j
oj strugale po blatu i {ljunku kada bi ga proma{ila i dizale su mlazeve vode i k
amen~i}a. Pi{tolja nigde nije bilo. Olivija zastade na tren. Gordon je ~uo kako
te{ko di{e, video kako bri{e ruke o pantalone kao kada je pustila umiru}eg grge~
a. "Olivija", {apnu on. Ona progun|a ne{to za sebe, ne ~uv{i ga, ne pogledav{i;
i najednom, on se prestravi na pomisao da }e ga pogledati i videti kako stoji ta
mo i posmatra je. On ustuknu i tada ona baci pogled navi{e. Za trenutak, bila je
ocrtana naspram svetlucave vode, belog lica isprskanog blatom, kose nalik na ba
karni oreol oko ramena. Iza nje, mesec je blistao, a na suprotnoj obali mogao je

da vidi treperava svetla udaljenog aerodroma. Kao da ga uop{te nije prime}ivala

. Trenutak kasnije, ona spusti pogled i ponovo po~e da {utira, sna`nije, i ovaj
put spu{tala je potpeticu ~oveku na le|a sve dok Gordon nije ~uo zvuk krckanja.
Gledao je i dalje, paralisan, ste`u}i sve ja~e zdravom rukom zglob ruke koja mu
je krvarila dok je ona nastavljala i nastavljala sa tim. Njena ~izma sa ~eli~nim
vrhom zari se ~oveku u rame i ovaj vrisnu. Gordon vide da mu je jedna strana li
ca uru{ena kao raspukla tikva, tamna i blistava, kao da voda izvire u iskrzanim
udubljenjima. Olivija se sagnu i podi`e ne{to tamno i te{ko iz plitke vode. Gord
on se oglasi piskutavim zvukom iz grla i pobe`e, uzbrdo, do mesta gde su uli~ne
svetiljke bacale lelujave senke kroz korov. Iza sebe, za~u tupi udarac, a onda t
i{inu.
Gomila se okupila ispred njegove stambene zgrade kada je kona~no stigao
tamo. On pru`i nov~anicu taksisti i istetura se iz kola. "Oh, ne", re~e glasno k
ada je taksi krenuo dalje, siguran da gomila ima nekakve veze sa Olivijom i sa ~
ovekom kraj reke: policajci, novinari, bolni~ka kola.
Ali ispostavilo se da to nije imalo nikakve veze s njom. ^ula se muzika,
vesela muzika iz ure|aja sa druge strane jednog prozora u prizemlju. Iznenada,
Gordon se seti da se o ovome pri~alo na pro{lonedeljnom sastanku stanara: `urka,
prilika da se stanari upoznaju. Bila je to zamisao njegove kom{inice, one sa ps
om. Neko je oka~io Bo`i}nje svetiljkice na drugom prozoru, a nekoliko ljudi izne
lo je ro{tilje na sivi prednji travnjak. Plamenovi su lizali kroz re{etke, tako
da su senke igrale i onemogu}avale mu da odredi koliko tu zaista ima ljudi. Popr
ili~no, pomisli Gordon. Oseti miris mesa na `aru, gorki dim drveta sa neprijatni
m zadahom boje - zar su lo`ili name{taj? - i sna`an, sladunjav miris, bilje ili
mo`da marihuana. Bol u njegovoj {aci otupeo je u neprekidno pulsiranje. Kada je
spustio pogled, zatvorio je o~i na nekoliko sekundi i za{krgutao zubima. Tamo je
bilo tako mnogo krvi.
"]ao!" doviknu mu neki glas. On otvori o~i i vide `enu s kraja hodnika.
Vi{e nije nosila svog rotvajlera, niti skupe {ivene kostime koje je obi~no volel
a. Umesto toga, imala je izbledele farmerke i ekstravagantno ukra{enu i izvezenu
tuniku koja je Gordona podsetila na vreme kada su mu roditelji bili mladi. Zahv
aljuju}i njoj i mno{tvu zveckavih lanaca i dragulja koji su joj visili sa u{iju
i oko zglobova i ~lanaka (bila je bosa, uprkos hladno}i ve~eri), izgledala je ka
o ciganka. Pri svetlosti vatre, video je da joj je lice li{eno {minke detinje pe
gavo. Izgledala je veoma mlado i veoma sre}no.
"Mm, }ao", promumla Gordon i skloni ruku natopljenu krvlju tako da ona n
e mo`e da je vidi. "@urka u bloku." Poku{avao je da zvu~i u~tivo i nezainteresov
ano dok se gurao kroz gomilu nasmejanih ljudi, ali mlada `ena pratila ga je i ce
rila se.
"Zar nije sjajno? Treba da si|ete, da donesete ne{to da bacimo na ro{til
j ili ne{to za pi}e, ponestaje nam cuge..."
Ona se nasmeja i podi`e te{ku kristalnu ~a{u za vino, pa proguta iz nje
ne{to tamno i gotovo ljubi~asto, pomalo masno, ne{to {to svakako nije bilo vino.
Kada je spustila ~a{u, on primeti da se du` njenog ruba pru`a mala pukotina. On
a je posekla gornju usnu devojke, tako da joj je niz bradu potekao poto~i} krvi.
Ona to nije primetila i zagrlila ga je. "Obe}avate da }ete se vratiti, mmm? Tre
ba nam jo{ momaka kako bismo mogle da igramo i tako to, momaka naprosto vi{e nem
a dovoljno..."
Ona se obrnu od njega pijano, zamahnuv{i rukama kao dete koje ose}a vrto
glavicu. Namerno ili ne, ~a{a joj izlete iz ruke i razbi se na napuklom betonsko
m plo~niku. Gomila se oglasi radosnim bodrenjem. Neko poja~a muziku. Nekoliko lj
udi kraj ro{tilja, koji su sijali, igralo je kao i devojka, pijano, veselo, ispr
u`enih ruku, uz vijorenje kose. Gordon za~u stakleni zvuk lomljave nove ~a{e, za
tim jo{ jedne; onda o{triji udarac u ne{to, mo`da prozor. Pognu glavu i gotovo p
rotr~a kroz gu`vu do ulaza, koji je ostao otvoren pomo}u starog panja obraslog v
ijugavim br{ljanom. Uredno ispisani znak koji je upozoravao strance da ne ulaze
i da se vrata ne ostavljaju otvorena, bio je i{~upan sa dovratka i le`ao je sav
iskrivljen na stepenicama, unutra. Gordon ga {utnu u stranu i uma~e niz hodnik,
do po`arnih stepenica.

Na stepeni{tu je bilo ljudi, sedeli su ili le`ali na stepenicama u pijan

im parovima ili trojkama. Jedan par skinuo je ode}u i stajao je, rok}u}i, zanjih
an, u mra~nom uglu kraj aparata za ga{enje vatre. Gordon odvrati pogled, kora~aj
u}i pa`ljivo izme|u drugih. Gomilica granja bila je zapaljena na podu i dim slat
kog mirisa dizao se navi{e kroz pomr~inu. A na stepenicama su bile razbacane i d
ruge stvari: gran~ice jela od kojih je vazduh mirisao na balzam, snopovi goldenr
oda, prazne vinske boce. Jedna od njih zazve~a mu pod nogama i umalo ga ne saple
te. Gordon se osvrnu i vide kako se ona kotrlja niz stepenice, odksa~e od glave
obeznanjene `ene blizu podno`ja, a onda se obr}e po podu, da bi se najzad umiril
a kraj para u uglu. Niko to nije primetio; niko nije primetio Gordona kada je iz
sve snage cimnuo vrata koja su vodila na peti sprat i otr~ao do stana.
Omamljeno je pro{ao kroz kuhinju. Svetlo na telefonskoj sekretarici `mir
kalo je. Mehani~ki je podesio aparat dok je prolazio kraj njega i zastao izme|u
kuhinje i dnevne sobe kada je traka krenula. Zvuk vetra ispuni sobu, vetar i {u{
tanje mno{tva nogu po opalom li{}u. Gordon proguta knedlu i stisnu drhtave {ake
dok je traka reprodukovala zvuke iza njega. Vetar je postao bu~niji, zatim ti{i,
nadimao se i {aputao. I sve vreme ispod vetra ~uo je tihi snimak kao podlogu, n
eprestani prolazak mno{tva nogu, a ponekad i glasove, mrmor i smeh, jeziv i divl
ji poput samog vetra. Traka se zavr{i. Stan ostade u ti{ini koju je remetilo sam
o tupo, uporno {kljocanje telefonske sekretarice koja je molila da bude isklju~e
na, to i prigu{eni zvuk smeha spolja.
Gordon oprezno stupi u slede}u prostoriju. Zaboravio je da ostavi upalje
no svetlo. Ali nije bilo mra~no; mese~ina je preplavila prostor, svetlucala je n
a tamnom drvenom podu, davala zasen~enim, glomaznim foteljama i trosedu crnu boj
u, ~udnovati i zlokoban izgled. Na pragu panoramskog prozora koji je prekrivao ~
itavi zid, mese~ina je blistala na jednoj od njegovih dragocenosti, na ribi od r
u~no ra|enog venecijanskog stakla, staroj stotinama godina. Njeni uvojci, ljubi~
asti i boje sleza, sijali su na mle~nom svetlu, a razjapljena usta i kristalne o
~i podsetile su ga na grge~a koga je video ne{to ranije, bez o~iju, na umoru. On
krenu kroz dnevnu sobu i stade tamo, kraj prozora, zagledav{i se odozgo u stakl
enu ribu. I najednom, glava ga zabole i on oseti te`inu i hladno}u u grudima. Do
k je gledao staklenu ribu, bio je ispunjen zbunjuju}im, tupim `iganjem, kao da p
oku{ava da se seti nekog sna. Razmi{ljao je o tome odakle mu uop{te takav predme
t, za{to mu je to ~udo sa~injeno od vlaknastog stakla i pastelnih boja uop{te zn
a~i vi{e od slepog grge~a koji se probijao kroz otrovnu reku. Rukama je pre{ao p
reko tananog filigrana njene ki~me. Bila je hladna, plameno hladna na mutnom sve
tlu koje je prodiralo kroz prozor.
Za~u se kucanje na vratima. Gordon se tr`e, kao da je spavao, a onda pro
|e kroz zamra~enu sobu. Kroz {pijunku ugleda Oliviju, zamr{ene kose, sa crnom pr
ugom preko obraza. Izraz joj je bio ~udnovato blag i neuznemiren pri crvenom sja
ju svetla za oznaku izlaza. On stegnu kvaku {akom, zagrizav{i usnu od bola koji
je zbog toga osetio u ruci. Tupo se zapita kako je u{la u zgradu, a onda se seti
haosa napolju. Svako je mogao da u|e; ~ak i `ena koja je, izgleda, upravo ubila
nekog mu{karca {utiranjem kraj zaga|ene reke. Mo`da je ovako bilo u ~itavom gra
du, mo`da su vrata, koja su svuda posle masovnih nereda stajala zaklju~ana, ve~e
ras iznenada bila {irom pootvarana.
"Gordone", naredi Olivija, glasom prigu{enim te{kim vratima koja su ih r
azdvajala. Nije se iznenadio kada je osetio da se kvaka okre}e pod njegovim puls
iraju}im dlanom, niti kada je video da se vrata otvaraju da bi mu udarila u no`n
e prste. Olivija se uvu~e unutra, a sa njom i dah dima koji je mirisao na tamjan
, nejasni `agor glasova, smeh i pulsiranje muzike.
"Kuda si oti{ao?" upita ona, sa osmehom. On primeti da se vrata iza nje
nisu sasvim zatvorila. Pru`i ruku da ih zatvori, ali pre nego {to je stigao da u
hvati kvaku, ona ga uze za ruku, za onu koja ga je bolela. Jeknuv{i tiho od bola
, on se okrenu od vrata i krenu za njom u dnevnu sobu.
"[ta se de{ava?" {apnu on. "Olivija, {ta je to?" Bez re~i, ona ga povu~e
na pod kraj sebe, i dalje sa osmehom. Skinu mu jaknu, zatim cipele i pantalone,
a onda kona~no i okrvavljenu ko{ulju. On pru`i ruku da joj skine bluzu, ali Oli
vija ga grubo odgurnu, tako da je jeknuo. Dok se pomerala iznad njega, ruka mu j

e ponovo prokrvarila i po~ela da ostavlja tamne latice na njenoj bluzi i mi{icam

a. Bol je bio tako silovit da je zastenjao i poku{ao uzaludno da je uspori, ali
ona mu je samo jo{ ja~e stisnula nadlakticu, zabaciv{i kosu unazad poput tamne i
zmaglice naspram mle~nog svetla koje je ulazilo kroz prozor. Bluza joj skliznu s
a ramena i on primeti tamo o`iljke, male, zlatne prstenove na njenoj ko`i, kapi
krvi koje su joj poput ki{e padale preko grla. Iza nje, sijao je mesec, naduven
i krvav. ^uo je zapevanje glasova poput kontrapunkta tutnjavi krvi u njegovim sl
epoo~nicama. Posle svega, trebalo mu je dugo da do|e do daha. Olivija ga je ujel
a za rame, dovoljno jako da mu ostavi modricu. Taj bol udru`io se sa bolom iz po
se~ene ruke i najednom je sve postalo veoma sna`no i nateralo ga da glasno jekne
, a zatim da padne natrag na hladni pod kada je Olivija skliznula sa njega. Sada
mu je ostao samo bol. On protrlja bolno rame. "Olivija? Jesi li ljuta?" upita o
n. Stajala je nepomi~no ispred prozora. Iscepana bluza skliznula joj je sa ramen
a. Svilene pantalone {utnula je ispod troseda, ali ponovo je obula ~izme i mese~
ina je blistala na dva opaka metalna {iljka. Kao da ga nije ~ula, i on tiho pono
vi njeno ime.
"Mmmm?" re~e ona, rastrojeno. Zurila je navi{e, u nebo, a onda se nagnul
a napred i otvorila prozorsko krilo. Hladan vazduh preplavi sobu, a sa njim i ja
~e, hladnije svetlo, kao da je staklo prestalo da filtrira lunarni blesak. Gordo
n zadrhta i posegnu za ko{uljom.
"Pogledaj ih", {apnu Olivija. On se nesigurno osovi na noge i stade kraj
nje, da bi se pogledao prema plo~niku. Male prilike ludirale su se na ispucalom
asfaltu, obli~ja prete}eg izgleda zahvaljuju}i jezivom sjaju bezbrojnih loma~a
koje su nikle na mrtvom, sivom travnjaku. I on je ~uo muziku, ne muziku sa radij
a ili sterea, ve} grubi, sirovi zvuk, tandrkanje i lupnjavu nalik na ~eli~ne bub
njeve, glasove koji zavijaju i izgovaraju re~i koje nije sasvim mogao da razaber
e, neko nepoznato ime ili frazu...
"Evohe", {apnu Olivija. Lice koje je okrenula prema njemu bilo je belo i
nemilosrdno, o~i plamte}e. "Evohe."
"[ta?" upita Gordon. On ustuknu i saplete se o sopstvene cipele. Kada se
ponovo uspravio i digao pogled, shvatio je da se u sobi nalaze i drugi ljudi, d
ruge `ene, njih tri, ~etiri, {est, naizgled i vi{e od toga, `ene koje su se tiho
uvukle unutra kroz vrata koja je Olivija za sobom ostavila otvorena. Ispunile s
u mali stan zagu{ljivim mirisom dima i zapaljene kose, neke su nosile zadimljene
{tapove, druge ko`ne d`epne knjige ili oprljene akt-ta{ne. Prepoznao je mnoge:
iako im je kosa bila zamr{ena i neuredna, ode}a iscepana: haljine ili kostimi is
kidani tako da im dojke budu ogoljene i video je mesta gde su meso izgrebale sop
stvenim noktima, u dugim lelujavim o`iljcima nalik na potpise na{krabane krvlju.
Dve su bile veoma mlade i nage, i mazile su jedna drugu smeju}i se, da bi se ok
renule i pogledale ga lukavim, surovim o~ima. Nekoliko starijih `ena imalo je zl
atne prstenove u dojkama ili ne`noj ko`i izme|u prstiju. Jedna je propratila pos
ekotinu koja joj se pru`ala niz butinu, a onda podigla okrvavljeni prst do usana
, kao da moli Gordona da sa~uva tajnu. On vide jo{ jednu sedokosu `enu koju je ~
esto pozdravljao u novinarnici gde su oboje kupovali Wall Street Journal. ^inilo
se da nosi samo kaput od kamelhara obrubljen krznom. Pod njegovim mekim prevoji
ma, Gordon uspe da uo~i talasastu {aru zelene, sive i zlatne boje. Dok mu je pri
lazila, pustila je da joj kaput spadne, i on vide da joj se zmija uvija oko grla
, klizi izme|u dojki i pada na pod kraj Gordonovih nogu. On viknu i okrenu se da
umakne.
Tamo je bila Olivija koja ga je uhvatila i {~epala tako sna`no da je za
trenutak pomislio da ga grli, pomislio je da je re~ koju je ponavljala bila njeg
ovo ime, izgovarano sve glasnije dok ga je dr`ala, sve dok nije osetio da ostaje
bez daha u grudima. Ali to nije bilo njegovo ime, bilo je to neko drugo ime, re
~ nalik na uzdah, nalik na {apat misli koji postaje sve glasniji i glasniji, da
bi ga ostale prihvatile i po~ele da zapevaju:
"Evohe, evohe..."
Dok se otimao od Olivije, obru{ile su se na njega, `ena iz novinarnice,
devojka s kraja hodnika, sada naga, uz smeh sli~an roktavom kikotu, dve mlade de
vojke koje su ga okru`ile vitkim, hladnim rukama i kikotale se dok su mu ljubile
obraze i grickale u{i. Otimaju}i se bezumno, bacakao se sve dok nije oslobodio

glavu i uspeo da vidi ono {to se nalazilo iza njih, otvoreni prozor iza uskome{a
ne mre`e kose, ruku i dojki, mesec koji je sada buktao kao ludo, budno oko iznad
plamte}ih kanjona. Video je kako iscepani delovi tame padaju sa neba, oblaci, k
i{a ili krila, i ~uo je slaba{no, ispod krikova, stenjanja i dahtavih glasova, z
avijanje sirena {irom grada. Onda ponovo pade ispod njih.
Za~u se zveket i udarac. On na~as vide kako ne{to boje sleza i lavande p
oskakuje po podu, a onda uzviknu kada se prevrnu na stranu i oseti da se staklo
lomi pod njim, da mu se krhotine peraja, {krga i repa na~injenih ne~ijim dahom z
abadaju u bok. Vide kako se Olivija, smirenog lica, te~nih o~iju punih `ara, okr
e}e devojci koja je stajala kraj nje i uzima ne{to {to je blistalo kao srebro na
mese~ini, kao ~ista i ledena voda, kao kristal slomljenog stakla. Gordon zavri{
ta kada mu je kleknula me|u butine. Pre nego {to se onesvestio, video je kako na
spram neba okrvavljeni prsti orlovih krila zamra~uju lice ogromnog, trijumfalnog
meseca.