Вук Драшковић

СУДИЈА
Роман

Шесто издање

Београд, 1984.
Дајте ми тачку ослонца - ја ћу полугом подићи земљу.

(Архимед)
ПРВИ ДИО
Свака, евентуална, подударност са збиљом случајно је -
намјерна.
 1.
Зашто су Јустицији, Богињи правде, завезане очи?
Откуда јој и чему служи она непрозирна крпа која је
лишава вида?
Неиспаван и сам, у трећи пој пијетлова затечен над
папирима и међу књигама, Ратко Видовић је, готово,
наглас поставио ово питање и сада је покушавао да нађе
одговор.
Јустицију је, за посљедњих десетак година, виђао у
многим приликама и на разним мјестима: сусретао ју је
по универзитетским уџбеницима и правним часописима,
по судницама и неуредним адвокатским канцеларијама,
али је тек однедавно, откако је у свој стан уселио једну
њену малу статуу, почела да га прогони и мучи
симболика сваког детаља Богињиног лика и одежде.
Да ли мач Јустицијин, који држи у једној, а вагу у
другој руци, ваља схватити као древну и врховну
заповијест права да је истина увијек на страни јачега и да
је дужност судија једино у томе да тумаче вољу
господара који им, изнад глава и изнад пресуда,
ковитлају исуканим ножевима? Или је памети много
ближа логика да и закони и пресуде извиру, једино, из
духа истине и само тиме ограничене слободе судија? Да
ли би, у том случају, макар само у судници и макар само
пред судијама, била могућна и остварљива једнакост
глава неједнаких: оних који владају и оних којима владају,
богатих и сиромашних, охолих и унижених, жртава и
њихових џелата?
 Да ли би, коначно, тада била скинута и ова
непровидна копрена са Јустицијиног очињег виђа? Да ли
би она и даље судила ослијепљена, тако да не види ни
оптуженог, ни оног ко оптужује? Ни свједоке, ни судије.
Ни публику, која је, обично, све од времена Сократовог и
Гајевог, судницу доживљавала, као неку врсту позоришта
и бесплатног, јавног, сеирења.
Али, зашто су Јустицији завезане очи?
Учинили су то, вјероватно, моћници, богови или
тирани, а ни једнима, ни другима није оскудијевала
историја. Лишили су је очију да би им, тако ослијепљена,
што оданије и што покомије угађала и да би њихова
виђења људи и свијета прихватила као истину. Да не би
могла да спознаје истину, већ да би, као истину, понизно
и послушнички, прихватала само оно што јој,
посредством судија, шапћу и наређују богови.
Ослијепљена је, значи, да би злочин проглашавала -
врлином, ланце - слободом, а муку и патњу - срећом
човјечијом.
У свијету неједнаких, опет, једнако виде само они који
ништа и не виде. Можда је, баш због тога, Богиња правде
намакла застор преко очију. Да, не видећи ништа, у
ствари, једнако види и крунисане главе и губаве, и бијеле
и цме људе, и властелу, и слуге, и трагаче за слободом, и
њихове неизбјежне тамничаре. Сјети се, однекуд, да су у
свим старим причама, којих се као дијете наслушао,
мудраци представљени као - слијепи људи. Очињи вид
као да је, одвајкада, сметао правичности, а и дубини
људске памети.
Или неће, не жели, или не смије да прогледа
Јустиција?
 Овога јутра он не може, чак ни магловито, да докучи
одговор. А хтио би, изненада, да га зна прије него што се
сасвим раздани и него што почне суђење.
Замишљен и уморан, пружа руку према полици са
књигама и укључује магнетофон. Опет, јер је то и синоћ
слушао.

Дуго се чуло некакво кркљање, као да неко пуни

флашу из плитког извора или као да, тај неко, уз
пригушено и неразговијетно стењање - умире. Онда се,
разговијетно сасвим, зачу прозукли глас жене:
- Прије Либије, док си ме јебавао, друкчије си
говорио, Озрене.
С напором састављајући ријечи, као да му је језик
натекао, мушкарац је одговорио:
- Ја бих тебе, душо, туцнуо и сада, али под тебе,
као Ијекарку, не бих легао. Увијек сам имао скромно
мишљење о твом познавању медицине.
- Тужићу те, колико ујутру, Озрене. Суд ће те
натјерати да ми се извинеш.
- Нема тог суда и јебем ја тај суд, Тамара.
- Нећеш докторку са двадесет година искуства, а
узимаш тамо неког шиљокурана и балавца који је јуче
завршио. Мене, у овој болници, сви познају, Озрене.
Радила сам, човјече, овдје готово петнаест година.
Мораш ме примити, закони и све остало на мојој су
страни.
- Ја те нијесам тјерао да идеш у Африку, Тамара.
Сама си дала отказ и отишла. Мене се не тиче јеси ли
и колико зарадила у Либији, ја те не оговарам. И не
завидим ти, Тамара. Али, побогу сестро, зар ти,
заиста, мислиш озбиљно да је болница била дужна да
чува мјесто са којег си отишла посве самовољно?
- Тако кажу сви којима сам се жалила.
- Мислиш на онога твога писара из Градског
синдиката?
- Којег писара, Озрене?
- Којег, курчевог, оног Милована Ерића.
- Али, он није писар, он је предсједник Синдиката.
- Писар, писар, нико и ништа, ето шта је он за
мене. Откуда му право да се мијеша у наш посао, ко га
је овластио и у чије то име он говори?
- Синдикат је дужан да штити права радника и
самоуправљање. Поготову кад неки кабадахија, као
што си ти, присвоји самоуправљање. Знаш ли ти, црни
човјече, да ћеш из свог џепа да ми надокнадиш све што
сам изгубила. Сваки динар ћеш ми платити, само ако
поднесем тужбу, Озрене.
- Јебем ја адвоката који ти је то рекао.
- Није адвокат већ друг Милован, он ми је то рекао.
Казао ми је, дословце, овако: »Заложићу се за то да вам
он, госпођо Тамара, односно другарице, како вам се
више свиђа, надокнади сваки динар«
- Јебем ја, онда, друга Милована!
- Шта рече, шта рече, хоћеш ли то поновити,
докторе?
- Рекох да јебем друга Милована!
- Предсједника Градског синдиката?
- Њега, а и Синдикат, ако је потребно.
- Набијем ја на неку ствар и тебе, и Партију!
- Не заборави, Озрене, да си ти члан Партије. Зар
те кочијашке псовке приличе једном комунисти?
- Набијем ја на неку ствар и тебе, и Партију.
 - Моли само бога, што лајеш преда мном и да ти за
ово не сазна друг командир или друг Вехбија.
- Који командир, јебо те он?
- Лука, командир милиције.
- А ко ти је онај други што га спомену?
- Вехбија Везировић, секретар Градског комитета
Партије, ето ко, Озрене.
- Е па, овако: командира јебем два пута, а друга
секретара вазда један пут више!
- Шта је то с тобом, као да си полудио. Прије мог
одласка у Африку, нијеси псовао.
- Зајеби Африку и псовке, Тамара. Дођи, примакни се
да те пољубим. Или закопчај дугмад на кошуљи, само
што ти нијесу испале, не изазивај ме и не дражи овако
пијаног и поманиталог.
- Послије, послије ћемо причати о љубави, Озрене.
Сада морамо о ономе шта је важније: хоћеш ли ме или
нећеш, питам те задњи пут, примити на посао?
- Не одлучујем ја, то зависи од колектива, стотину
пута сам ти рекао.
- Нијесам знала да баш толико цијениш
самоуправљање?
- Јесте, душо, ја сам за самоуправљање.
- Ти си за самоуправљање?
- Ја, нико други него ја, Тамара.
- Како то да псујеш Партију и руководиоце и да,
истовремено, подржаваш социјалистичко
самоуправљање?
- Тако, лијепо. Јебем ја, ако ти је већ до тога стало,
и социјализам и самоуправљање. И руководиоце, не
само оног твог Милована и Вехбију., већ и оне горе, све
их ја, од реда.
 - Добро, зашто их псујеш, црни Озрене?
- Из чиста мира, хоће ми се и може ми бити да
зајебавам.,
- Знаш ли ти да се због тога може отићи и у
затвор?
- Ходи овамо, да те пољубим. Јебеш затвор и
самоуправљање.
- Чекај, причекни малко, докторе. Знаш ли ти да те,
због ових псовки, могу искључити из Партије?
- Могу, па шта?
- Како - па шта?
- Тако, могу, али неће, неће то учинити.
- Јеси ли сигуран?
- Како да ме искључе кад нијесу ни видјели ни чули
ово моје блебетање?
- Добро, рецимо, да ја посвједочим, да те пријавим.
- Ти?
- Лично ја, докторе?
- Неће ти вјеровати, Тамара. Ја сам члан Партије
већ више од двадесет и пет година. Ко си, бре, ти да
ме оптужујеш?
- А шта ако сам све ове псовке, читав разговор,
снимила на магнетофону? Шта тада, докторе?
- Коме ћеш предати тај магнетофон?
- Коме ми је воља, само ако ми се ћефне, Озрене.
Однијећу га у Комитет, у Суд, у Болницу.
- Попишам се ја и на тебе и на све те што си их
побројила...

Ратко Видовић искључи магнетофон. Лаганим

корацима приђе прозору: са те удаљености, поново се
загледа у ослијепљену Јустицију. Као да му она,
скамењена и без очију, може да помогне. Да одвоји
кривду од правде и измјери тежину злочина доктора
Озрена Станивука.
Станивук је био директор једне болнице у Граду.
Близу петнаест година у Болници је радила и Тамара
Михић, наочита госпођа и, како се за њу у Граду
говорило, никада удавана распуштеница. У чаршији се,
јавно, препричавало да је Станивук, иначе окорјели
нежења, са њом живио готово као и да су вјенчани.
Живјели су, заправо, тако све до јесени 1966. када је
докторка Михић због једне примамљиве понуде
напустила Болницу и отпутовала у Либију. Остаће тамо,
безмало, пуне четири године: то се, уосталом, види и по
датумима са двије разгледнице које је, једну по одласку а
другу уочи повратка, послала доктору Озрену Станивуку.
У првој му је писала да јој много недостаје, а у другој му
јављала да гори од жеље и страсти да га загрли и
пољуби. Узгред, у постскриптуму, докторка је дописала:
»Немој, случајно, да оно моје мјесто нађем попуњено!«
Десило се, међутим, управо то чега се и прибојавала.
Одмах по њеном одласку, у Болницу је примљен један
млади љекар, тако да јој, упркос надањима, интимне
везе са директором ништа нијесу могле помоћи.
Докторка Михић је зачуђена и огорчена. Кивна је на
многе своје колеге, а на Станивука више и прије од свих
осталих. Нико у Болници, наиме, неће да јој се замјери и
да јој каже праву истину. Сви јој говоре како су они на
њеној страни, али да све зависиод директора. Наговарају
је и савјетују да прича са директором, да моли
директора. Једини он, само ако хоће, може да помогне. А
он неће, упорно је и систематски одбија.Објашњава јој да
он, све и да хоће, не смије мимо и против -
самоуправљања. »Нити отпуштам, нити запошљавам«,
говори јој.
Она му не вјерује.
Једне вечери, заправо 24. септембра увече, она га
зове да у неком мотелу изван Града прославе њен
»повратак у домовину«. Једу и пију, плешу и пјевају
раније препирке око запослења нико и не помиње. Она
му на уво пјевуши неку њемачку мелодију. Стално му
говори: »Уз швапску пјесму, најбоље пристаје руска вотка
и српска шљивовица.« Он пије двије вотке, па једну
шљивовицу, двије вотке, па једну шљивовицу. Заплиће
језиком кад покушава да почне некакву пјесму, стару и
већ изанђалу.
»Хајдемо кођ мене, да ти скувам једну јаку кафу и да
те отријезним« каже му она послије вечере. У стану,
насамо, у четири ока, докторка Михић потеже причу о
свом запослењу, провоцира пијаног Станивука да псује,
нечујно завлачи руку у ташну и - укључује магнетофон.
Задржава га на конаку, пере му чарапе и пегла
панталоне. Тек кад се отријезнио и расанио, каже му шта
је учинила и шта је и кога он све псовао. Показује му
магнетофонску траку и тражи отворено: »Посао или ове
твоје бљувотине носим другу Вехбији!«
»Јебо те друг Вехбија!« одговара згранути Станивук
и, бијесан, ломи кафену шољицу коју му је принијела.
Докторка Тамара Михић, одиста, предаје врпцу
Вехбији Везировићу. Неће проћи ни недјеља дана и
Станивук ће бити избачен из Партије. Копија траке је
предата и градском тужиоцу: оптужница која је подигнута
против Озрена Станивука сада је, ево, на столу судије
Ратка Видовића. Данас, за непуна два часа, почеће
суђење.
 2.
Сједи, као станац камен, на клупи која је помало црна
и помало чађава и која, тако црна и чађава, његову
кривицу чини, готово, савршеном и доказаном. Руке је
завукао међу стегнута кољена и загледао се у врхове
својих ципела. Избјегава поглед судија, којима је лицем
окренут, и тужиочев који га, усправљен за столом са
стране и с оптужмцом у рукама, већ пола сата
застрашује.
Изнад свега, као жива ватра, пече га дисање и
кашљуцање народа иза његових леђа. Чинии му се да му
читава судница дува у потиљак и да он, Озрен Станивук,
неће моћи да издржи и на миру дочека крај ове, по
његовој памети, јадне и натегнуте комедије. Скочиће,
боји се, са чађаве клупе, продерати се и на сав глас
опсовати и народ и себе и судије.
- Јесте ли - пита га тужилац - имали прилику да чујете
траку која вас оптужује?
- Вјерујем да у вашој оптужници ништа није ни
придодато, ни измишљено.
- Није ваше, оптужени, да овдје свједочите да ли ви у
нешто вјерујете. Ваше је да одговорите: да ли су све
псовке и увреде, које су изворно преписане са траке и
достављене вам у посебном прилогу оптужници ваше?
Да ли сте то ви изговорили и да ли сте све, баш онако,
изговорили?
- Можда, највјероватније, али се у сваку ријеч не могу
заклети.
- Ви, опет - дочека тужилац - о закону вјероватноће.
Препустимо то математичарима. На нама је, пак, да
утврђујемо само оно што је до краја извјесно и сасвим
несумњиво.
- Био сам пијан - оштро одбруси оптужени - и
прецизно се не сјећам ничега. Знам да смо скупа
вечерали, да је свирала нека музика и да се у кафани
нијесмо свађали. Она је, сјећам се и тога, при повратку
возила моја кола. »Пијан си, нећу да изгинемо, Озрене«,
тако је казала. Као кроз маглу, присјећам се да ми је у
кафу, у њеном стану, сипала некакву ракију. »Да се
отријезниш или да цркнеш«, тако је, чини ми се, рекла.
Смијала се, била је добро расположена. Онда је почела
препирка и, рекао бих, узајамно вријеђање.
- Око чега, ако се можете сјетити?
- Казала је да сам непоправљива пијаница и да сам, у
својој 45. години, зрео за пензију. »Можда би жељела да
заузмеш моје мјесто?« упитао сам мало подругљиво. »А
зашто не и твоје, макар ми се не тресу руке од
алкохола«, одговорила је. Рекао сам јој, затим, чини ми
се, да је медицинска незналица и да је за њу најбоље да
се врати у Африку. Она је опсовала, отјерала ме у
материну, ја сам узвратио, мислим, чак, да сам био
кренуо и да изађем из стана. Да ли сам пао то не знам,
али се сјећам да ме је она хладном водом шкропила по
врату и ударала по образима.
- Псовки и увреда које сте изговорили, ви се, видим,
не сјећате. Или не желите да их се сјећате. У том случају,
не преостаје нам ништа друго него да ту траку (тужилац
је узе у руку и високо подиже изнад стола), овдје и сада,
саслушамо.
- Непотребно сасвим, тужиоче. Ја не поричем и ја не
желим да се браним. Немам од чега да се браним. Не
могу, понављам, да се присјетим свих детаља, сваке
своје ријечи, али дозвољавам да сам рекао баш онако
као што тврдите. Личи то на мене, на моју нарав кад је
неко распали и нагази. Посебно кад сам пијан и
увријеђен.
- А да ли вам је било познато да Кривични законик
забрањује да се вријеђају и руглу извргавају друштвено-
политичке организације и представници народне власти?
- Ја сам вам, већ, рекао. Псовао сам социјаизам,
Партију, самоуправљање и, понеког, државног
руководиоца. Не знам, тачно, којега, јер сам могао
опсовати било којега. Ја то све признајем.
Али, не признајем да сам их вријеђао... И не
покушавајте, молим вас, да од мене добијете то
признање.
Тужилац је, рекло би се, сасвим задовољан. Лежерно
се враћа у столицу, ставља наочари на нос и нешто,
свакако важно, записује.
Озрен Станивук тек почиње да схвата и да се
прибојава. Искључење из Партије све до данас је
сматрао неком несрећном и смијешном грешком, можда
и посљедицом личне нетрпељивости између њега и
неких руководећих људи у Граду. Жалио се на казну и
вјеровао да та грешка мора бити исправљена. Није хтио
да прихвати да су сви остали разлози и све остале
околности, којих, додуше, на магнетофонској траци нема,
нити се са ње могу чути, мање вриједни и слабији од
једне неодмјерене и брзе ријечи. Смркнути поглед судије
Видовића; тужиочева преозбиљност и свечаност форме
којом је од те, неодмјерене и брзе, ријечи данас штитио
државу; буљук новинара и фоторепортера, од којих су
неки стигли чак из пријестонице; препуна судница
радозналог свијета; штампа која је цио случај истурила
на насловне и ударне стране, не опредјељујући се,
додуше, ни за магнетофон, ни против њега - све то скупа
- заплашило је јутрос доктора Станивука и навело га да
посумња, готово и да повјерује како је њему, већ
унапријед, изречена пресуда и како га, чак и у затвор,
може одвести она врпца коју је, малочас, градски
тужилац показао свима онако театрално.
Сопствена псовка, којој се, све до јутрос, интимно
подсмијевао и којој није придавао ни важности ни
озбиљности, почела је да нараста, да кваса и да се
надима, чак толико да је и он, у тој псовци, почео да
препознаје нечасно дјело и тешку увреду. Због тога се,
утучен и покуњен, тромо подиже са оптуженичке клупе и
поче, некако тихо и безвољно, да одговара на питања
свог браниоца.
- Гдје сте, да ли се сјећате, преспавали ту ноћ, када
вас је докторка Михић довела у свој стан?
- Пробудио сам се у њеном кревету. Вјероватно ме је
она наговорила да останем, мада не могу да се закунем.
- Да ли је докторка Михић била у стану, у часу када
сте се пробудили?
- Докторка Михић је још спавала, у истој соби, али у
засебном кревету.
- Јесте ли, тог јутра, наставили са свађом?
- Она је, напротив, била необично расположена.
Скувала ми је кафу и испеглала панталоне. Питала ме је,
смијући се, да ли се сјећам шта сам све баљезгао и
булазнио. Рекао сам да се не сјећам и да ме то не
интересује. Докторка Михић је, тада, из ташне извадила
неку магнетофонску касету: до детаља ми је све
испричала, чак је, за кратко, укључила магнетофон да се
у све то непосредно увјерим, а онда ми је запријетила
или да је запослим у Болници или ће траку однијети
другу Вехбији.
- И како сте ви на то реаговали?
- Помислио сам да се шали, али када је она поновила
пријетњу, опет сам опсовао, брзо се обукао и отишао.
- Мушкарац сте и физички сте снажнији од ње. Зашто
јој ту траку, тада, силом, нијесте одузели? Да сте то
учинили, данас нас двојица, овдје, не бисмо ни водили
овај разговор.
- Ја то ни данас, у истој ситуацији, не бих урадио.
Мојим пијаним ријечима које је, потајно, снимила ни јесам
придавао никакав значај. Нијесам се тих ријечи, ни
плашио...
Адвокат. за кратко, застаде као да узима залет за оно
најважније:
- Допуштате ли могућност да снимак траке, који сте
прочитали у магнетограму није истинит?
- Сматрам да је оптужница истинита.
- А видите - бранилац повиси тон и окрену се према
суди јама - ја ћу вас, одмах и лако, увјерити да је оптужба
лажна и конструисана. Недопустиво конструисана,
другови судије. Уважени тужилац нам је сервирао једну
малу превару. Обману, ако му тако више одговара.
- Без пецкања и вербализма, кажите чињенице -
опомену га Видовић.
- Дакле, другови судије, шта је уважени тужилац
учинио? Оригиналну траку, коју му је предала докторка
Михић, он је задржао за себе, а Суду је, као доказ,
послао фалсификовану и, у суштини, сасвим другу траку.
- Протествујем - поскочи тужилац, док је Видовић,
покретом руке, стишавао жамор у дворани.
 - Фалсификовану, јер су и из судске копије врпце и из
магнетограма избачене посљедње двије реченице, и то
кључне, ја бих рекао двије крунске реченице, другови
судије. На оригиналној траци, коју сам, управо јуче,
слушао у тужиочевој канцеларији, јер ми та привилегија,
као браниоцу, припада, оптужени Станивук, послије свих
оних псовки, дословце, каже и ово: »Не заборави,
Тамара, да ја имам право да псујем и Партију, и
социјализам, и самоуправљање. Имам, јер су они моји,
али када би ти, госпођо, нешто слично, на њих, ланула, ја
бих те, чак, и ударио.«
Адвокат се, задовољно, окрену публици и упита:
- Нека уважени тужилац одговори да ли сам рекао
истину?
- Те двије реченице су - јави се тужилац -
изостављене само из разлога што су то, такорећи, једине
реченице у којима нема елемената кривичног дјела.
Зашто их уносити у оптужницу, ако у њима нема оптужбе!
- Хвала вам - рече бранилац - али се нас двојица,
очито, нијесмо споразумјели. Нема у тим изостављеним
ријечима оптужбе, али зато има много одбране. Одбране
која све објашњава и која читаву оптужницу чини
неодрживом и илузорном.
Окрену се, затим, збуњеном Станивуку:
- Шта сте радили за вријеме рата и када сте
примљени у Партију?
- Оца су ми, одмах у јуну 1941, заклале усташе.
Идућег прољећа, међу таоцима које су стријељали због
убиства једног њиховог офиоира, страдали су ми брат и
мајка. Имао сам тада шеснаест година. Отишао сам у
партизане и остао у њима све до краја рата.
Демобилисан сам у јесен 1945. Те исте године, 16.
августа, примљен сам у Партију.
- Знате ли, можда, шта је у рату радила ваша
колегиница Михић и да ли је она члан Партије?
- Тражила је, негдје пред одлазак у Африку, да је
примимо у Партију. Онда је, уочи самог састанка, повукла
молбу и казала да је пренаглила и да ћемо помислити да
то она жели из користи, да боље напредује. Не знам,
иначе, ни гдје је, ни са ким, била за вријеме рата. Али, да
није, баш, одушевљена социјализмом, у то сам убијеђен.
- Не знате, али има и оних којима су познате њене
љубавне пустоловине са СС поручником Милером, у
Загребу, све четири ратне године!
- Докторка Михић није оптужена и ви - оштро га
упозори судија Ратко Видовић - немате право да овдје
износите детаље из њеног приватног живота, да је, због
било чега, сумњичите или оптужујете.
- Али ја - дочека адвокат - имам право да изјавим:
бојим се да је жалосна судбина социјализма којег, од
партизана и комунисте Озрена Станивука, двадесет и пет
година послије рата, брани једна госпођа чије име, јер ми
је то забрањено, нећу ни да спомињем. Тражим, у сваком
случају, да се саслуша оригинална магнетофонска трака,
јер ћемо тада јасно разумјети да ни трунке намјере да
вријеђа државу и њене високе представнике није било
код оптуженог.
Градски тужилац скида наочари и у срџби, што
понекад аргументе може да учини убједљивим, одговара
браниоцу. Подсјећа га, заправо, на нешто што један
правник не смије да заборави:
- Ви, без сумње, прекорачујете границе ваших права
и ваше надлежности. Оптужујете докторку Михић само
због тога што је пријавила једно кривично дјело и што је
поступила онако како бисте и ви, у истој ситуацији,
морали да поступите. Нијесте, надам се, драги колега,
заборавили да се кривично дјело може починити и
непријављивањем, туђег, кривичног дјела. Не
примјећујем да је, због тога, јадна судбина овог
социјализма, како то ви, управо, рекосте.
Станивуку се причини да се адвокат и тужилац,
узајамно и на смјену, нападају и надмудрују, и да је он, у
свему томе, случајно затечени и сувишни посматрач. У
стварност га враћа судија Видовић икоји, већ сљедећег
тренутка, нареди да се саслушају свједоци и да, прије
свих, у судницу позову докторку Тамару Михић.
Браниочева изјава да је она рат провела са СС
поручником Миленом, као да га ошамути. Одведе га, кад
се поврати од шока, та изјава, изненада, у прољеће 1943,
у Банију.

И лијепо, ту, у судници, видје онај њемачки бункер и

себе, голобрадог, партизанског бомбаша, како му се уз
исплакану прљагу, пузећи, приближава.
- Сад, Озрене - неко му добацује отпозади и он се,
да би боље нанишанио, неопрезно открива и усправља.
Пробудио се на носилима, док је бригада била у покрету.
- Нијеси промашио - казали су му другови и он је
знао, остало му је у сјећању, да је бомба експлодирала у
ваздуху, чак ближе њему него швапском митраљесцу и
ћувику са којег је косио. Њемачки рафал није ни чуо:
само је у грудима осјетио силну ватру и немоћ и више је
инстинктом, него памећу, избацио бомбу из руке.
Чује, сад и у судници, болничарку Веру како му,
шеретски, говори: »Мало ти срце, Озрене. И снајпером
би га Швабо промашио.«
»Прије ће бити да ми је срце непробојно«, напреже
се он, у носилима и завојима. Вера му се смије, можда и
изазовно, опомиње га да ћути и руком, онако у покрету,
провјерава има ли ватру и да ли још крвари.

Уста су му се сасушила и хоће воде. Хоће да, опет,

буде рањен и непокретан, поред партизанске
болничарке, да му се она насмије и још једном му каже:
»Мало ти срце, Озрене.«
Одлутао у неповрат он и не чује шта то судија
Видовић пита докторку Михић и шта му она одговара.
Има једно, изненада наврло и своје, питање: плаћа ли то
данас, пред овим радозналим народом и преозбиљним
судијама, некакве дугове које од њега у рату Нијемци
нијесу успјели да наплате и по које су, четврт вијека
након њиховог пораза и његове побједе, послали
љубавницу СС поручника Милера, ову жену што сада
свједочи и оптужује?
Вери је, са носила, одговорио: »Биће да ми је срце
непробојно.« А данас, са ове клупе, шта да одговори? И
коме да одговори?
- Тврдите, дакле - каже судија Видовић - да
магнетофон нијесте подметнули у намјери да уцијените
оптуженог. Која вам је, онда, била намјера?
- Бојала сам се да ћу отићи у затвор, алко то не
учиним. И прије те ноћи он је у неколико наврата, у својој
канцеларији и моме стану, псовао социјализам и наше
руководиоце. Ја га, никада, нијесам на то наводила.
Једном приликом, уназад четири мјесеца, дошла сам у
његову канцеларију и покушала да поведем разговор о
мом запослењу. »Разговарала сам«, казала сам му, »са
другом Милованом и другом Вехбијом. Савјетују ме да те
тужим и тврде да ћу, сигурно, бити примљена. Дај,
Озрене, учинимо то без зле крви и тужакања.« Он је,
одједном, загаламио: »’Бем ти и Милована, и Вехбију,
Бога Саваота, и оног који ми те послао!« »Да сам
непоштена као што си ти«, одговорила сам, »из ових
стопа бих ту псовку испричала другу Вехбији, а ти добро
знаш да те он не подноси и да те, одавно, чека на
кривини.« »’Бо те друг Вехбија и ти њега!« вриснуо је он и
истјерао ме из канцеларије.
- Можда сте и тада, из потаје, укључили магнетофон?
- иронично добаци бранилац, намјерно окрећући главу од
ње.
- Тада га нијесам ни имала. Идеју да купим
магнетофон дао ми је, најприје, друг Ферид, а послије и
мој адвокат.
- Ко је друг Ферид и шта вам је то савјетовао? - упита
Видовић.
- Ферид Муминагић је секретар партијске
организације у Болници. Затекао се, случајно, у ходнику,
испред Станивукове канцеларије, док је он галамио на
мене. Кад сам изашла, односно кад ме је друг директор
истјерао, Ферид ме је запитао: »Како оно дозвољаваш,
побогу Тамара?« »А шта да му радим?« одговорила сам
плачући. »Уразумио бих ја њега, па му више никада не би
на памет пало да лаје и вријеђа честите људе.« Мало је
оћутао и онда ми, отворено, рекао: »Крива си, кад боље
размислим, и ти, Тамара. Зашто га не тужиш, знаш ли ти
да имамо законе и судије?« »Али, друже Фериде, нико ми
не би вјеровао. Казали би да то чиним из освете, да
добијем посао. Немам, сем тога, ни свједока да ме
подржи и помогне. Колико, год, вриједи моје да, толико,
ако не и више, важи његово порицање.« »Ништа се ти«,
рекао је друг Ферид, »не брини што ће рећи и помислити
чаршија. А свједока има, и ја ћу ти посвједочити. Пријави
га за ово данашње лајање и слободно се позови на
мене.« Ферид ми је, послије тих ријечи, окренуо леђа и
запутио се ходником. Вратио се, одједном, и поставио ми
питање: »Зашто ти, докторко, не би нашла свједока
којему ће сваки судија да повјерује?« Ја сам слегла
раменима: »Не разумијем. Којег свједока, друже
Фериде?« Унио ми се у лице, као да ће да ми шапуће:
»Купи магнетофон«, рекао је и одмах отишао.
- Да ли вам је друг Ферид још нешто рекао? - упита
судија Видовић.
- Не, ништа ми више није рекао. Сјутрадан сам
отишла код мог адвоката и питала га за стручни савјет и
мишљење у вези мојег запослења. Казао ми је да,
обавезно, купим магнетофон и да ће ми то много помоћи
у вођењу радног спора.
- Колико знам, ви никада радни спор, нијесте ни
водили - рече Видовић.
- Нијесам, али сам намјеравала да то учиним, друже
судија. Хтјела сам да тужим Болницу и да тражим радно
мјесто које ми је, незаконито, ускраћено. Ја, заправо, од
тужбе још нијесам ни одустала.
- Објасни ли вам адвокат, мало поближе, како се то,
уз помоћ магнетофона, води радни спор? - опет ће
Видовић.
- Ништа ми није рекао нити сам га ја, било шта, о
томе питала. Рачунала сам да адвокати најбоље познају
законе и одмах сам, истога дана, купииа магнетофон.
- Да ли сте, кад сте ушли у продавницу, знали због
чега га купујете?
 - Већ сам вам казала: да ми помогне у вођењу радног
спора.
- Али ви сте, малочас, ако се сјећате, казали и то да
вам је друг Ферид савјетовао да нађете свједока »којему
ће сваки судија да повјерује«. Разумјесте ли ви ту, доста
разумљиву, поуку?
- Схватила сам то, видите, тек касније; негдје
почетком септембра. Доктор Станивук је, једне вечери,
знам сигурно да је била субота, око два сата послије
пола ноћи, свратио код мене у стан и одмах почео да
псује и галами. Не искључујем могућност да је био пијан,
јер он је веома често пијан. Он пијан долази и на посао.
Није био честито ни сјео, када ми је рекао: »Чујем,
шпијунко једна, да си купила магнетофон. Причају ми да
га носиш и у клозет и да стално вребаш прилику да ми га
подметнеш. Чујем и да си Вехбији и Миловану причала
како ја псујем Партију и самоуправљање, социјализам и
руководиоце.« »Какав магнетофон, црни кукавче, шта је
са тобом?« покушала сам да га умирим. Пробудила сам
Зику, моју кућну помоћницу, и наредила јој да скува кафу.
Доктор Станивук је, тада, као да је изван памети, почео
да галами: »Снимај, шпијо, што год желиш! Хајде, укључи
га, шпијунко, одмах ћу да ти помогнем! 'Бем ја и Вехбију,
и Милована, и оне који су их на она мјеста поставили!«
Покушала сам, опет, да га умирим, али је он, одбивши чак
и кафу, изашао.
- Рекосте да сте пробудили вашу кућну помоћницу
Зику. Да ли је она чула тај разговор?
- Била је присутна, видјела је како он млатара рукама
и лупа шаком о сто, али псовке није чула, није ни могла
да их чује, друже судија. Моја помоћница Зика је, знате,
дефектна особа: глува је од своје четврте године. Него,
да не заборавим. Изјутра, око пет сати, на мојим вратима
се појавио један млади милиционер и упитао: »Ко је то,
ноћас, у овом стану, псовао наше руководиоце?« »Нико«,
одговорила сам. »У том случају«, казао је он, »ви сте,
лично, псовали и против вас ћу поднијети пријаву.«
Страшно сам се уплашила и казала му истину. Он је
записао докторово име и презиме, љубазно ме
поздравио и посавјетовао да, због таквих као Што је
Станивук, не би хило лоше да купим магнетофон.
- Видјесте ли, више икада, тог милиционера? Добисте
ли и какав позив или пријаву? - упита Видовић.
- Никада више, друже судија. Не знам, чак, ни како му
је име ни како изгледа. Сјећам се само да је био млад и
да је имао униформу.
- И ви сте по милиционерској униформи, оштроумно,
закључили да је тај младић милиционер - подругљиво
добаци бранилац доктора Станивука.
- Истог јутра, отишла сам код свог адвоката и све му
испричала. Казао ми је да послушам милиционера и да
без оклијевања купим магнетофон. Затим сам посјетила
друга Ферида. Он ми је другарски објаснио да је моја
грађанска дужност и обавеза да штитим социјализам и
самоуправљање, као и част и углед народне власти, те
да морам снимити псовке директора Станивука, ако их
он, убудуће, у мојем присуству понови.
- Послије таквих инструкција - поново се омаче
браниоцу - ви сте овог великог преступника (он, при том,
показа на згрченог Станивука) вјешто намамили у кућу,
добро га опили и савршено извршили задатак који су
вам, како тврдите, други поставили!
- Никога ја, молићу, нијесам намамила и ништа ја,
ружно, нијесам учинила - дочека Тамара Михић.
 - Ја сам, једино, бранила себе и углед наше државе.
Чим је, те друге ноћи, почео да виче на мене, ја сам
укључила магнетофон. За сваки случај, јер нијесам знала
хоће ли псовати наше руководиоце и самоуправљање.
Судницом се разлегоше смијех и церекање.
- Мир, тишина! - викну Ратко Видовић и обрати се
оптуженом: - Имате ли ви какав приговор на исказ
свједокиње?
Он устаде и, као да стиже из неког ружног сна или са
приредбе коју је, силом и с нелагодношћу, посматрао,
кратко одговори: - Немам примједби, јер немам ни снаге
ни жеље да се, пред овим народом и са овога мјеста,
носим са њеним лажима. Свеједно ми је, сасвим, каква
ће бити пресуда. Само, из реците је што прије, молим
вас.
- Ако сте одлучили да ћутите, онда сам дужан
опоменути вас да на то имате право, савршено право. И
да је, опет, у интересу вашем да то право не користите.
Бар не сада и у овој прилици...
- Све су прилике, моје судије, да сам ја своју прилику
давно пропустио. Онда кад сам, прије двадесет мјесеци,
на сједници Градског комитета, чији сам члан тада био,
отворено и јавно рекао: »Ако Вехбију Везировића
изаберемо за секретара, ако од њега, данас, у Граду
нема приличнијег комунисте, онда ја не желим да будем
члан тог, Вехбијиног, комитета Партије. Искључујем се, у
том случају, из ината и посве својевољно.« Тако сам
рекао и одржао сам ту своју, за ту прилику можда и
пренагљену, али, по мојем схватању људске честитости,
сасвим исправну ријеч. Да сам ћутао, као што су и остали
ћутали, мада су многи од њих као и ја мислили и
осјећали, данас ја не бих ни трпио ову представу, ову у
Вехбијином комитету намјештену комедију, другови
судије. И не би данас ова госпођа, у лица ваша и у моје
лице, сасипала чемер и све саму неистину.
- Шта, молим вас, у исказу свједока не одговара
истини?
- Много тражите од мене, друже судија. Боље би било
да сте ме питали: шта је, пак, у њеном казивању истина?
Тада бих вам далеко лакше одговорио. Нема, такорећи, у
њеном исказу, ни мрвице, истине. Никада, ни пред њом,
ни пред било ким, нијесам псовао у својој канцеларији,
никада нијесам пијан дошао на посао, никада, до оне
ноћи кад је укључила магнетофон, нијесам навратио у
њен стан. Јесам, раније, прије него што је отишла у
Африку, и то почесто. Али, откад се вратила, један једини
пут, само тај пут кад ме опила и шпијала, друже судија.
Неће више да говори. Савладала га нека мука,
наврле успомене, не може да им побјегне.
»Јесам, раније, прије него што је отишла у Африку, и
то почесто.« Та му реченица остала у ушима и вратила га
у зиму 1965. године. Управо у зиму, добро се он сјећа тог
разговора.

- Докле мислимо овако, Озрене? - пита га докторка

Михић, зрела и за око изазовна госпођа, од четрдесет и
три године. Распучила се, готово, до паса, полако му
провлачи прсте кроз разријеђену косу и хоће, смјеста,
одговор. Сами су у њеном стану, а напољу је децембар.
Зна то он по никољском ки- јамету и снијегу одраслом
човјеку до појаса.
- Како, овако, Тамара? - на питање јој и сам
одговара питањем.
 - Ни вјенчани ни невјенчани, Озрене. Нервозна сам и
страх ме је времена. Не могу више, као некад, као до
сада. Почела сам да осјећам своје године.
- Страх те је, кажеш, времена. А шта је то вријеме,
Тамара? Да ли си, икада, о томе размишљала?
- Први знаци мојег старења, ове боре испод очију,
завист према дјевојкама у уским панталонама,
недостатак смјелости да се на игранци, крај воде или у
води, по сунцу и голишава., упустим у игру са
младићима. Недостатак храбрости да на њихове
ужарене погледе узвратим као што сам то могла и
жељела некада, јуче, мој Озрене.
- Лани, у Београду, на олињалој фасади зграде
једног факултета, прочитао сам црвеном кредом
исписан стих: »Будући мртвац - улицом корача.« Тада
сам, чини ми се, схватио истину и о животу и о
времену. Казали ми ти стихови да ми, данас живи и они
још нерођени, заправо, и не постојимо. Сви смо умрли -
само чекамо ред на сахрану. Постоји, једино, вријеме и
ми, будући мртваци, у времену. Будући пепео, трава,
вјетар, будућа вода пред којом те је, велиш, сада стид.
Нема садашњости, постоји само наша, мртва
будућност, Тамара.
- А прошлост, шта је са прошлошћу, Озрене? Шта
је са оним, у мени тако живим, ђачким данима, са нашим
првим пољупцима и додирима, првим оцјенама и
љубавним романима? Сјећаш ли се прве дјевојке или
првог дана на студијама?
Престала је да му мрси косу, мало се одмакла од
њега и отпловила - осјетио је то он добро - некуд
далеко, гдје само могу да однесу сјета и фантазија.
 Има, само, осамнаест година и двије дугачке
плетенице што јој скакућу по раменима. Плочником,
поред ње, спроводе истрзане и прашњаве колоне једне
ражаловане и бивше армије. »Живјели ослободиоци!« -
хистерично урличу неки њени сусједи и бацају цвијеће на,
упарађене и надмјене, њемачке војнике. Она, свршена
матуранткиња, не схвата од кога је то ослобођена нити
примјећује да се према њој, са цвијетом у руци, запутила
једна од тих, углађених и туђих, униформи.
Учила је у школи њемачки и разумије шта јој каже
зелена униформа:
- За ваше очи и за нашу побједу.
- Чију побједу? - пита га она, несвјесно и махинално.
- Нашу, заједничку - каже зелена униформа и полако
јој задијева цвијет у ревер коцкасте блузе. Обузима је
мала ватра и руменило, хтјела би да побјегне, али и да
остане, бар мало, тек да види какве је боје коса испод
шљема зелене униформе.
Поцрвењела и збуњена, одговара:
- Вашу, само вашу побједу, госпођине. Ми смо рат
изгубили.
Његов осмјех је, одједном, намјештен и укочен, као
да је нестало и жеље у погледу.
- Ви, значи, не волите нашу армију?
- Ја жалим моју армију, господине.
- Нијемци праштају храбром противнику. Нарочито
ако је лијеп као што сте ви, госпођице - немарно је при
том штипну за образ, упита за име и презиме. Не зна због
чега, али ништа не крије од њега, чак му и број и улицу, у
којој станује, говори.
Трчећи, док су му се чизме пресијавале, одјурио је
дружини. Комшија Звонко за њим је викнуо:
 - Живио Хитлер! Живио Анте Павелић!
Преплашена и са њемачким цвијетом у блузи она,
тада, није ни могла знати да ће сусјед Звонко, ускоро,
навући црну усташку униформу и да ће она, до ушију, да
се загледа у туђу и зелену униформу, која ће у њеном
граду остати четири ратне године. Не може да одгонетне
ни зашто јој је данас, док сједи поред Озрена, мисао
одлутала баш на тај тренутак сусрета на тротоару, а не
на оне касније, њој још увијек драге, сусрете са
порачником Милером, на њихове састанке крај Саве,
валцере у Официрском дому и увијек страхом испуњене
шетње, према Трешњевци и Максимира. Од пријатеља је
дознала да неки илегалци, комунисти вјеро- ватно, њени
вршњаци и колеге из гимназије, хоће да их убију. Њега,
јер је обешчастио нашу жену, и њу, јер је у његовом
злочину, срцем и памећу, учествовала.
- Мени овдје нема живота, мораш ме водити у
Њемачку - често је говорила.
- Послије рата, кад заузмемо бољшевичку Русију, у
Сибир ћу да те одведем, Тамара. Јеси ли читала о зими и
сибирским медвједима?
Једнога јутра, добро се она сјећа тога јутра, поручник
је отишао. Није јој за растанак донио цвијеће и није
спомињао побједу. Само је тихо, да га не чују другови,
рекао:
- Ти ћеш, можда, и видјети сибирске медвједе. Али ја,
никада.
Шта ли је било са Милером? Да ли је погинуо? Руси
су - често је пребирала по историји - били пред Бечом,
кад је он отишао, кад је, у том правцу, према својој
Прусији, отишао. Можда га и нијесу убили, можда им се
предао и замолио да, макар и као заробљеник, види
сибирске мећаве и сибирске сњегове. Тек, никада јој се
није јавио, а да је жив учинио би то посигурно. Дошао би,
ако ништа друго, да довршц разговор и да види како њој,
срећом, и без њега има живота. Како јој се ништа није
десило и како се ни њему, само да дође, ништа не би
десило.
Јесте, ухапсили су је »црвени«, чим је Милер отишао.
Није морала да им се исповиједа: све су сазнали и све су
јој опростили. Казала им је само да поручник, сем што ју
је волио, ништа лоше није учинио. Никога, зна то она
сигурно, није ни очепио, ни убио.
Кад су је пустили и још јој дозволили да упише
медицину, написала је, прво и посљедње, писмо
поручнику Милеру. »Нико те - написала је - ако дођеш,
неће ни дирнути. Црвени и њемачке заробљенике
пуштају кућама.« Сјетила се, усред писма, да не зна куд
ће га отправити и да га, све и да зна, не вриједи
отправљати. Маршал Жуков се постарао да се - како је
сама себи говорила - њен Милер никада не врати кући.
Једину, слабашну, наду тражила је у могућности да је, на
путу ка Прусији, Милер наишао на војску генерала
Ајзенхауера. Али, откуд Ајзенхауер у Берлину? И како да,
преко Руса, Американци стигну до њемачке
пријестонице? Да би прекратила и наду и стрепњу,
враћала се пјесми, пруској корачници, што ју је Милер
научио.

Ту корачницу почела је ђа звижди и сада, док јој

Озренова глава лежи на грудима.
- Лијепа мелодија - рекао је Станивук.
- Јебена мелодија - пренула се докторка Тамара.
 Пресјекао је у сну и зато је опсовала. Први пут је
тада, пред њим, опсовала.

Тријезни се од те њене псовке и види да се ознојио.

Види и подворника Рамиза како, однекуд, стоји између
њега и судија. И чује, добро, подворника Рамиза:
- У јесен, лањске године, на једном састанку
партијске организације у Болници, друг Вехбија
Везировић је рекао: »Ко год буде гласао за Озрена,
ставиће крст на своја леђа. Станивук се мора присилити
да сам поднесе оставку.« Ипак, друже судија, већина нас
смо гласали за друга директора...
Медицинска сестра Анђа прича у лице докторки
Тамари:
- Љетос, ваљда у августу, негдје око четири сата
послије подне, докторка је ушла у превијалиште и кад је
видјела да сам сама почела да ме наговара. »Иди«,
казала је, »код њега у канцеларију, изазови га, намами га
на своју љепоту, Анђо. Раскопчај се, као нехајно, понуди
му да попије кафу, осмјехни му се кад се заблене у твоје
груди. Понудиће ти цигарету и устати да је упали.
Закашљи се од првог дкна, домами га да ти дотакне врат,
да ти пређе прстима преко образа. Тада, кад то учини,
викни, запомагај. Ја ћу утрчати, све ћу видјети и све ћу
посвједочити. Учини то, Анђо, а мени препусти да ти се
одужим и да те наградим.« Извадила је из ташне неки
коверат и рекла да су унутра моје четири плате. Још ми
је казала: »Морам, ово је једини начин да ме прими на
посао.«
Ферид Муминагић је мрзовољан, помало, рекло би
се, и неодлучан. Да ли, уопште, да говори? Озренова
фигура и мало мржње коју је ухватио у његовом погледу,
опоменуше га да ништа не исмије прећутати и да све,
баш све, мора испричати судијама:
- Уназад четири мјесеца, уобичајено пролазећи
болничким ходником, чуо сам галаму у канцеларији
директора Станивука. Застао сам и добро разабрао да
доктор Озрен псује наше руководиоце, друга Милована и
друга Вехбију. Говорио је да му је свега до гуше, да му је
жао другова који су за, овакву, данашњицу погинули и да
он, да извините, на неку ствар и Милована, и Вехбију, и
оне горе, све од реда. Рекао је баш тако: »Оне горе, све
од реда.«
- А на кога је то галамио оптужени? - упита Видовић.
- На докторку Тамару, која је плачући истрчала из
собе. Тада сам јој рекао да је штета што нијесам имао
магнетофон да га снимим и да таквом човјеку, без обзира
на његове ратне заслуге, није мјесто у нашој Партији.
- Ви, дакле, докторку Михић нијесте директно поучили
да купи магнетофон?
- Не сјећам се, могуће да сам је то и посавјетовао.
Био сам, знате, изнервиран и увријеђен.
- Лажеш, Фериде, тебе још нико није увриједио и не
мере те таког какав си ни увриједити! - продера се
подворник Рамиз.
- Без увреда - строго упаде Видовић и запријети да
ће, понови ли се такав испад још једном, публику
одстранити из суднице.
- Могу ли - молећиво настави Рамиз - само нешто да
кажем, друже судија?
Видовић му то, климањем главе, одобри.
- Да је Ферид поштен, он би нам испричао и нешто
друго. Пред двјеста образа, усред Болнице, он је другу
директору, лани, овако рекао: »Огради бодљикавом
жицом све што си у рату ослободио, а на осталој земљи
пусти мене и моје другове да градимо социјализам.«
Лука, командир милиције у Граду, изненађен је
питањем.
- Никада ме, колико знам, никакав милиционер није
обавијестио да је неко у стану докторке Михић псовао
социјализам и самоуправљање. Милиција, сем тога, нема
право да прислушкује приватне разговоре грађана ...
- Викао је и хтио да удари госпођу - каже служавка
Зика. - Госпођа је била уплашена и кад је он отишао
стално је плакала ...
- Не сјећам се тачно - помало стидљиво свједочи
позорник Обрен - вјероватно прије три или три и по
мјесеца, на улици ми је пришла докторка Михић и,
умјесто поздрава, упитала: »Јеси ли ти савјестан
милиционар, Обрене?« »Јок, него луд«, одговорио сам.
»Е, онда ти не би шкодило да мало чешће, у касне сате,
наиђеш испод прозора доктора Станивука. Наглас, да га
читава улица чује, псује Партију, наше руководиоце и
самоуправљање.«
- Да ли је послушасте и одосте ли да то провјерите? -
упита Видовић.
- Ишао сам неколико пута, чисто из знатижеље, и
ништа нијесам ни чуо ни запазио. Кад сам сљедећи пут
срео докторку, упитао сам је: »Тјерате ли ви то спрдњу са
милицијом, госпођо?« »Док се ви наканите, он може и
срушити државу«, спремно је дочекала ...
- Неколико пута, у току ове године, мени је - каже
хирург Милош - директор Станивук говорио како му се
смучило самоуправљање, да више нема оних старих и
правих комуниста и да му је дошло да баци партијску
књижицу.
 - Срам те било, Милоше! - продера се оптужени
Озрен Станивук и скочи са столице. Судија му наређује
да сједне, а он се као мумија, као скамењени боксер
затечен у раскораку, укипио на сред собе и преплашено,
попут дјетета, звјера Око себе, у све и свакога: у публику,
у Милоша, у Тамару, у Рамиза, у судије.
Није му, више, ни јасно коме је то и икада викнуо:
- Срам те било, Милоше!
- Да ли данас, у загушљивој судници, овоме Милошу,
свом колеги и хирургу, који стоји пред њим, или је то он
викнуо на Милоша Миловића, болничара Треће чете
Другог батаљуна, у Крцковима, крај Невесиња, на Бадњи
дан 1944?

- Озрене, пожури, Вера умире! - зову га из присоја и

он, у скоковима, напушта положај са којег се, с другу
страну залеђене косе, назиру мрке и погурене фигуре
усташа.
Она с напором отвара трепавице и хоће да се
насмије. Млаз крви, црвене и вреле, потече јој из уста.
Испод језика, како се њему учини.
- Проћи ће, не бој се, мајку им катилску - говори јој и
слути да неће проћи и да ће пред свима заплакати.
Миловао би је, пољубио а види да умире. Прв пут би је,
сад пред смрт, пољубио и загрлио.
Откако га је рањеног, на носилима, у Банији,
дотакла за чело и, одмах, враголасто отишла према
другим носилима, он је стално осјећао ватру тог
додира и неугаслу зељу да се сусрет са њеном,
мршавом и врелом, руком понови. Задиркивала га је још
седмицама, све док није оздравио. Задиркивала га је и
касније, најчешће у јеку борбе, док би он, кракат и
незграпан, грабио ка бункерима.
- Покажи да ти је срце непробојно - добацивала му је
отпозади и увијек уз онај њен, шеретски и опијајући,
смијех који је био гласнији од њихових бомби и пуцњаве.
- Ово вам је од Вере, мајку вам катилску! - викао је
Швабама и усташама. Она би га чула и опет би,
отпозади, стигао шкакљави и зајапурени смијех
несташне партизанске болничарке.
Тукао се. да би га она видјела и да би се засмијала.
Борбу више није доживљавао као ризик погибије, већ као
изјаву љубави. Најљепшу изјаву љубави,, како је, сам са
собом, у паузама тих љубавних састанака, говорио.
Сви су у батаљону знали да су се њих двоје, Озрен и
Вера, једно у друго загледали. И сви су их, због тога,
пецкали и подраживали. Он, међутим, никада није имао
храбрости да јој, кад је сама, а много је пута бивала
сама, приђе и да је, ако ништа друго, додирне. Чинило
му се то опасним и непоштеним. »Све бих«, мислио је,
»тим додиром покварио.«
Сад, док јој крв навире испод језика и мрзне се на
воштаном врату, он би, срцем и уснама, душом и
рукама, да је грли и да је пољуби. Жели то и стид га,
страх га те жеље.
- Пољуби ме, Озрене! - моли га Вера, залеђеним и
крвавим, уснама. Удрвенио се и изгубио, као да он
умире.
- Пољуби ме, будало! - понавља она жељу и са
напором покреће руку да га додирне.
Спушта јој усне на образе и осјећа грозницу. Стисло
га нешто челично и камено, само што се не угуши. Чује
како му шапатом говори:
 - Хтјела сам, Озрене, да будем докторка. Да одмах,
послије овог рата, одем на студије.
- Отићи ћеш, ништа то није, мајку им катилску! -
шапуће јој и крије, као олово тешке, сузе партизанског
бомбаша.
- А ти, шта ћеш ти послије рата, Озрене? - пита
га Вера нешто гласније и, њему се учини, тужније.
- Не знам, остаћу у Армији.
- Нећеш, Озрене. Студирај медицину, умјесто мене.
- Заједно ћемо студирати медицину, мајку им
катилску! - виче он, а зна, по леду на уснама и по леду у
рукама, да је умрла. - Мајку вам крвничку! - бречи колико
га грло носи, више не крије сузе и са Вером у наручју
коракну према усташама. Спушта је, затим, на земљу
и хвата нечије оружје.
- Не дам митраљез, Озрене! - чује отресит одговор.
Посеже, опет, ка оружју и, поново, чује одговор: - Не
дам, отми од усташа, као што сам и ја отео!
Окреће се и види Милоша. Болничара Милоша
Миловића. Не схвата, у први мах, гдје је то Милош био
у прилици да га зароби. И шта ће, уосталом, митраљез
болничару.
- Срам те било, Милоше! Милу ти мајку, Милоше! -
вели му, сав изван себе, и креће да га голим рукама
задави. - Откуд теби митраљез, кукавице? - пита га и
стеже, ријешен да убије.
Другови их растављају, грде Милоша и покушавају
да смире Озрена. Милош скаче, узима оружје и јури
према положају.
- Малоприје сам га отео од усташа, Озрене. Да
Вери покажем да сам је, више од тебе, волио! - галами и
трчи, као суманут, без заклона.
 - Стани, лудаче! - помагају за њим, а он се усправио,
већ је прешао косу и сам, као авет, граби према црним,
Павелићевим, униформама.
- Види, Вера, јесам ли кукавица! - галами болничар и
невјешто пуца према усташама.
- Види, Вера, јесам ли кукавица! - понавља Милош,
затим застаје, опет се нагиње напријед, хоће нешто
да каже и - нестаје. Не виде га у снијегу и не виде да је
пао, стрмоглавице, према усташама. Ни митраљез му
више не чују. Чују само како, кроз дивљи смијех, неко од
усташа добацује:
- Сретан вам Бадњи дан, комуњаре! У ту част,
овога ћемо сад да закољемо!
- Мајку вам јебем катилску! - одговара Озрен и јури
према положају.
- Милоше, брате, ја ти долазим! - Површица му
пуцкета под цокулама и њему се учини да тај лом
снијега, то довикивање, Верине ране и Милошеву
погибију види и сада, у судници, пред једним другим
Милошем и пред својим судијама.

- Одбија се - говори Ратко Видовић - до даљњег,

захтјев и тужиоца и браниоца оптуженог да се
магнетофонска трака, као доказ, саслуша у овоме суду.
Хоће ли та врпца бити саслушана биће одлучено
накнадно. Овај суд је одлучио да затражи стручно
мишљење вјештака, универзитетског професора етике.
Процес се, дотле, прекида.
 3.
Тежак сан је, ноћас, уснио Ратико Видовић.

Слегло се читаво село у цркву.

- Боже свети, иже јеси на небеси - чате из Библије
поп Алекса, а људи, гологлави и преозбиљни, групиле за
њим понављају. Он, тек завршио студије и као измакао
се мало по страни. На њему су плаве фармерице и
црвена кошуља, немарно заврнутих рукава. Сељаци,
сусједи његови, упарадили се и обукли оно најљепше
што имају и што само, сем у цркви., на сахранама
облаче. Мушкарци, они старији, сукнене чакшире и
бијеле платнене кошуље, а једино Шћепан и предратни
кнез Ђорђије утегли се у, злутном опточена и
господска, црногорска одијела. Задјенули су, за пас, чак
и кубуре. Они млађи - сви у варошким одијелима. Већини
нијесу по мјери ни капут ни панталоне. Момци, румени
и, кицошки, се гледају са дјевојкама. Оне се
дотјерале,нечим намазале косу па им, и спрам црквених
свијећа, пресијава. До грла запучене бијеле најлонске
блузе и кошуље равномјерно се, при дисању, подижу и
спуштају, као да у њима нијесу прси, већ голубови. Само
што не полете и прекину пој попа Алексе и молитву
свијета који се крсти и, усправљен, гледа према
иконама.
Старије и брадавичаве жене се, види Ратко
Видовић, нешто сашаптавају. Чује како говоре:
- Куку бруке, попов син, а бос дошао у цркву.
Осјећа хладну плочу под табанима и схвата да то
оне о њему говоре. Гледа у стопала и, одиста, нема
ципела. Али, гдје су му ципеле? Без њих у цркву није
ушао. Хоће, у чуду, да се прекрсти, али ни то не може:
заборавио је одакле се почиње - са чела, према средини
прсију, па, онда, на лијеву, или десну страну? Са три
или са пет прстију? Стојећи или клечећи, до земље
клечећи, као кад моле муслимани?
Прибија се у угао, бјежи, повлачи се да га отац не би
примијетио. Да му, заправо, гола стопала не би опазио.
Алекса, одједном, почиње да говори:
- Одаберимо сада, браћо, највиђенијег и
најчеститијег међу нама. Да данас, у славу Свете
Тројице, око ове Божије куће, на челу нас и у име свих
нас, три пута обнесе наш Свети барјак црквени!
- Стотину хиљада! - каже Панто и очима пребира
по гомили.
- Стотину и педесет! - дочекује Бојица.
- Дајем колико Панто и Бојица заједно! - јавља се,
отпозади, из ћошка у који се Ратко склонио, Перан
Михајлов.
- Пола милиона, браћо! - узвикује кнез Ђорђије и,
овлаш, руком прелази преко кубуре.
- Седам стотина хиљада динара! - одјекну дубоки и
пркосни глас Шћепанов.
За тренутак, завлада тишина. Све су очи окренуте
према Шћепану.
- Има ли иког да даје више? - пита поп Алекса.
- Ако нема, онда ја овај Свети барјак и овај Свети
крст предајем у руке честитог хришћанина Шћепана,
који га је и прошле године...
- Вазда двапут више од Шћепана! - продера се,
изненада, Гојко Филипов, сиромах човјек и први комшија
куће Видовића.
 Жамор проструја црквом и сви се окренуше према
сиромашном делији.
- Вазда два пут више од Шћепана! - понови он, црвен
у лицу и изазован.
- А откуда ти паре, Гојкане? - упита Перан
Михајлов.
- И кућу ћу, Перане, продати ако треба, али ни ти
ни Шћепан коло око цркве данас нећете повести.
- Ако смо хришћани и ако смо стадо Божије, онда
нема цијене по коју би наш Свети крст и наш Свети
барјак црквени предали у руке овог безбожника, овог
антихриста, браћо! - загалами из првих редова кнез
Ђорђије.
- А по чему сам то безбожник, Ђокане?
- У цркву једном у пет година долазиш, не постиш,
побркао си слано и смочано, чак ни крсну славу не
славиш, Гојкане. Касно си се сјетио Бога и касно си
разабрао да си род православни.
- Ти си ме удаљио од цркве, кнеже. Ти, који по
пропису отпостиш и Велики и Мали пост, али и ти који
си мени и половици села, оних гладних година, луг
умјесто брашна продавао. Крађом си постао господин и
крадом си се обогатио, кнеже.
- Не пљуј по честитом човјеку, невјерниче! - издера
се на њега Перан Михајлов.
- Честит је таман колико си и ти честит, Перане!
Брата си, рођеног, због оне женске ствари, убио.
- Избацимо га, браћо, из ове светиње и богомоље!
Не дајмо му да хули на Бога и Свете наше законе! -
прискаче Перану у помоћ Шћепан и, сав изван себе,
креће према Гојку Филиповом.
 - Стани, заустави се, Шћепане! - одговара му Гојко и
пријетећи маше дрвеном тољагом изнад глава узрујане
гомиле.
- Не гужвај одјећу, коју си са сиротиње скинуо. КОЖУ
си и мени и многима од нас дерао, само да би се
дограбио злата и те одоре. Да би кућу на три боја
подигао, да би купио најбоље оранице и најбоље
винограде. Девет пуних година био сам код тебе у
најму, Шћепане. Хајде, реци овим образима колико сам
зарадио? Колико си ми на одласку дао пара, колико
хаљина и колико мрса, Шћепане? Двије упишане,
краљевске банке, један сукнени и закрпљени гуњ, пола
мјешине сира. Све то за девет година мог
марвенисања, Шћепане!
- Марва и јеси и љуби му стопала што ти је и то
дао, ајване - каже му, опет, Перан Михајлов.
- Напоље, безбожниче! - виче кнез Ђорђије.
- Напоље, не погани цркву! - довикују још многи
сељани.
- Само ћу са барјаком напоље! - одговара Гојко
одлучно.
- У име Бога, људи, смирите се! - моли поп Алекса и
диже, поново, увис барјак црквени. - Гојко Филипов, као
што се чули, даје милион и четири стотине хиљада.
Има ли икога да га надјача и надвиси?
- Нико ме, попе, не може надјачати! У најам ћу, у
Њемачку, ако је потребно, да идем, али ће овај барјак
Божији, данас, доћи у руке доброг и поштеног човјека и
хришћанина. Поштеног, попе, јер ја не правим комедију
ни од Бога ни од његових закона. Божијих заповијести
се не придржавам само у цркви и само у молитвама.
 - А колико си пута, наглас и пред свијетом, Бога
опсовао? Колико пута си лајао на Небо, Гојкане? - пита,
подругљиво, Обрад Машанов.
- Јесам га, да опрости, псовао, али га никада
нијесам изневјерио.
- Е неће, кучак један, преко мене живог барјак Божији
у руке онога који је Бога олајавао! - дочека Обрад
Машанов и испријечи се, онако кошчат и нарогушен,
пред малим и кочоперним Гојком Филиповим. Сударише
се погледима, коракнуше још ближе један према
другоме. Обрад га, одједном, шчепа за грло и дрекну:
- Мрш из цркве, фукаро!
- Мрш из цркве! - прихвати гомила.
- У име Бога, браћо! - махао је рукама поп Алекса.
Нити га је чула нити га је, више, видјела подивљала
гомила. Вукла је црквеним подом, према вратима,
немоћног Гојка Филипова.
Ратко Видовић скочи из свога ћошка и потрча
према иконама, тамо гдје је отац његов Алекса, улудо и
у вјетар, говорио.
- Пустите, људи, тога доброга човјека! - повика из
све снаге.
- А ко си ти, момче, да нам наређујеш? - искезила се
на њега гомила.
- Ја сам - каже им он - судија.
- Ти си, момче, значи, син попа Алексе. Кад прије
догура до судије и откад то комунисти иду у цркву? -
Онда се зацерекаше.
Гојка су и даље газили и пљували. Учини му се да на
плочама опази и црвену, испрекидану линију: је ли то
Перан, опет, окрвавио руке?
 - Одмакните се од човјека, људождери! Све сам чуо,
све сам видио и све вас познајем. Међу вама сам
одрастао. Гојко је заслужио барјак црквени и њему га,
само њему, досуђујем! - покуша да објасни гомили.
- Пази, овај скот нема ни ципела. Бос, а хоћеш да
нам будеш судија - зарежа гомила и крену према њему.
Испред свих иде кнез Ђорђије. За њим шепави Јован
Мргудов, па Јагош Милунов, поред њега, сав знојав и
запјенио поманитали Обрад Машанов.
- Мрш из цркве! - сада њему наређује гомила.
- Бјежи, сине! - запомаже несрећни поп Алекса.
- Не могу, немам ципела! - одговара му он и види
како кнез Ђорђије вади кубуру и хладнокрвно нишани.
Право му у мозак нишани.
Чуо је пуцањ, видио је и дим како излази из грлића
пиштоља, чак је и рупу на своме челу напипао. Нема,
међутим, крви и није погинуо.
»Нијесу ме«, помисли, »пси убили. Јер како бих,
иначе, чуо оволико звоњење.«

Пробудио се и више не види ни цркву ни гомилу. Чује,

једино, како неко упорно звони на вратима.
- Препоручено писмо, друже судија - каже му поштар.
- Опростите, ако сам вас пробудио.
»Прије ће бити да је ово телеграм«, помисли он, кад
угледа оних пар, машином откуцаних, редова и тешко
читљиви потпис аутора:
»Ја Вас мрзим, господине Видовићу. Јер сте ме
поколебали у мржњи, за коју сам вјеровао да је природна
и постојана. Од рођења сам, заправо, тако васпитаван:
антисрпски и антикомунистички. Да посумњам у
основаност своје вјере - Ви сте ме, Вашом пресудом, на
то присилили. Ви, који сте - да моја трагедија буде
потпуна - и Србин и комуниста. Ето, зашто Вас мрзим,
господине Видовићу. С поштовањем, Анте Тршић.«
- Ко ти то пише, да није нешто озбиљно? - пита га из
спаваће собе Марија.
- Поп Анте Тршић, криво му на пресуду - каже јој он
одсутно.
- Криво му, велиш, на пресуду. А шта би хтио и шта то
тражи од тебе тај усташа? - подиже глас Марија. Устаје из
кревета и он зна да не може избјећи разговор. Мада му,
послије оног тешког и мучног сна, који му је још и у
свијести и прцд очима, није до разговора.
- Не тражи он - објашњава јој тихо - ништа од мене.
Жао му, каже, што сам га ослободио.
Марија чита писмо и као да не вјерује. Баци га, с
презиром, на сто.
- Лаже, претвара се курва фратарска. Сјутра би те,
само да га западне, убио.
- Можда и би, али ја овоме његовом писму вјерујем.
- А ја, видиш, послије тога писма још више вјерујем
да си га морао осудити. читав Град си згрануо пресудом.
Никога, човјече, не занимају твоје бајке о хуманости и
некаквој претпостављеној, чак и смјело замишљеној,
слободи и демократији.
- То је, одиста, твоје мишљење? - са пријекором, а и
са страхом, пита је Ратко Видовић.
- Знам толико, иако нијесам правник, да се погани зуб
мора вадити. А ти, шта си ти учинио? Хајде, кажи ми!
- Покушао да излијечим један погани зуб, Марија -
одговара уз смјешак и тражи њен образ, да га пољуби.
- Али, нека се тај зуб лијечи у затвору, судијо. И то је
демократија, велика демократија, много демократије за
фратра Анта Тршића. Сјутра, понављам, само кад би га
запало, он ни тебе ни мене не би затворио - нож би
судио, моја илузијо!
- Sine ira et studio. Дакле, без срџбе и пристрасности,
кажи ми, смирено и разложно, шта је то фратар тако
страшно учинио?
- Казаћу ти, Ратко, само под једним условом: да нас
двоје, овдје и сада, обновимо суђење. Али тако што ћу ја
постављати питања као да сам судија, а ти ћеш, на крају,
да изрекнеш пресуду.
Мало је збуњен, али пристаје. Можда ће, ко зна, ова
упорна и плаховита професорица социологије, супруга
његова и његов - како је вазда вјеровао - најстрожи
критичар, да пронађе оно што тужилац није пронашао и
што би, само да је то знао, нагнало Видовића да, мјесец
дана уназад, донесе друкчију пресуду.
- Због чега је - пита га она - поп оптужен?
- Због тога што је изјавио да су Хрвате раније тлачили
Аустријанци и Мађари, да их данас угњетавају Срби и да
је овај данашњи, комунистички и великосрпски јарам, чак
и перфиднији. Казао је да је осамдесет процената наших
радника у иностранству хрватске народности и да Срби
сједе на кључним мјестима у држави. По њему, хрватска
држава се простире све до Дрине, Земуна и Котора. Све
је то изјавио у своме стану, за софром, у разговору са
двојицом службеника Државне безбједности. Они су се,
још и то да ти кажем, међусобно добро познавали. Са
једним од инспектора фратар је, чак, и пријатељовао.
- Да ли су код фратра пронађене какве усташке књиге
и часописи?
- Поп је, Марија, стари знанац Службе безбједности.
Пресудом Врховног суда Хрватске, а због кривичног дјела
непријатељске пропаганде, из члана 118. Кривичног
закона, осуђен је 1960. на двије године и шест мјесеци
строгог затвора.
- Зашто? Баш бих то вољела да знам.
- Због тога што је, у врамену од 1956. до 1960, као
богослов Високе богословске школе у Ђакову, вријеђао и
пљувао богослове који су писали ћирилицом и што је,
међу свештеницима, растурао усташке књиге и часописе
о васпостављању НДХ, с тим што би се та крвава
творевина, односно католичко-муслиманска федерација,
како ју је он називао, овога пута оформила у саставу нове
Аустро-Угарске или Подунавске монархије.
- Казну је уредно издржао?
- До посљедњег дана. Не видим, међутим, да га је
затвор измијенио, сем што је, по изласку на слободу,
једино из страха престао, бар јавно, да пропагира
усташку »философију«. Из иностранства је и даље
примао усташке књиге и новине, али их није дијелио ни
свештеницима, ни парохијанима, нити их је скривао од
службеника Државне безбједности. Иако то, рецимо,
нијесу тражили од њега, инспекторима Државне
безбједности је однио и показао књигу »Трагедија
Каврана и другова«, као и новине »Хрватска држава«,
затим »Вјесник уједињених америчких Хрвата«,
публикацију »Хрватска ревија« и слично.
- Шта пише у тој литератури?
- Човјеку је страшно и док чита те гадости. Позив је
то, најкраће, на клање у Југославији.
- Поп их, изгледа, чита са уживањем?
- У то сам убијеђен. Он, чак, интимно, размишља као
и усташке новине. Његово је то убјеђење, Марија. Он то и
не крије, уосталом. Неколико је пута у току суђења
поновио: »Познато вам је, господо, шта мислим, као и то
да сам, због својих убјеђења, већ кажњаван од вашег
суда и ваше државе.« Отворено признаје да, за своју, не
признаје ову државу.
- Фратар је, очито, у сталној вези са усташама?
- Могуће, али није доказано.
- Какав је, по теби, фратар Анте Тршић? Опиши ми га.
- Начитан и веома образован интелектуалац.
Завршио је економију и теологију. Говори неколико
свјетских језика. На жалост, он је присталица шизме и
раскола, он је на духовним порцијама једне отровне и
мрачне, мизантиропске и шовинистичке философије у
чијој је основи уткана мржња према човјеку. Није, очито,
прихватио енциклику Папе Ивана XXИИ »Пацем ин
терис«, као ни максиму: »Омнес хоспитес тангуам
Христус суципиантур«, што ће рећи:
- Нека сви људи (гости) буду примљени као сам Исус
Христос.
- Није, дакле, прихватио идеју екумениста, јер се до
ње не може доћи крвљу међу људима. Тужно је, заиста,
бити протојереј такве мисли.
Она се изненада подиже и, као пријетећи, показа
кажипрстом према Видовићу:
- Шта би се десило ако би та филозофија шизме и
раскола, како је ти називаш, успјела да се, макар једну
ноћ, дочепа прилике да оствари оно што јој је циљ и
крајња одредница? Шта би се, молим те, тада десило?
- Била би то касапница, Марија.
- Пита ли ти, на суду, попа Тршића да мало поближе
објасни своје убјеђење о великој хрватској држави? Пита
ли га и шта ти тај »веома образовани интелектуалац«
одговори?
 - Рече, дословце, овако: »Била би то католичко-
муслиманска федерација. Срби би морали - преко
Дрине«.
- Није рекао да би Срби морали и у - Дрину?!
- Не рече, а вјерујем да би убијао. Мада се данас, тај
исти поп, изузетно коректно односи према
православцима у његовој парохији. Три је пута давао и
крв за Србе повријеђене у саобраћајним несрећама.
Сјутра би им је, можда, и отимао, али данас им је даје, и
то своју и добровољно.
Марија, нервозно, припаљује цигарету и, од бијеса,
црвени у образима. Губи контролу над својим држањем и
због тога је још нервознија.
- Није, дакле, искључено да би фратар, само да дође
његово вријеме, бацао у Дрину?
- Није искључено.
- Шта, молим те, чине правници кад установе да је
човјек умоболан и да постоји могућност да у лудилу неког
убије? Да ли, у име слободе лудила, чекају да се злочин
догоди?
- Не чекају, свакако, Марија. Али, ако си хтјела да
овом аналогијом ...
- Хвала ти на одговору. Даљња објашњења су
сувишна и нимало ме не интересују. Желим, једино, да
чујем твоју пресуду.
Загледа му се у очи и добује прстима по столу. Као да
је он ђак и као да се од њега на испиту тражи пресудан
одговор. Само једном је изгледала тако одлучна и
увријеђена: у јуну 1968, кад су се први пут срели и
упозналл...
 Стајала је на врућем асфалту испред свог
факултета и, пажљиво, одабирала пролазнике. У
хладу., испод дрвећа и настрешница околних зграда,
дежурала је милиција. Било је са њом још дјевојака, али
он је баш њу запазио: у ствари, учинила му се, однекуд,
позната и вјероватно јој се и насмијешио. Пришла му је
неусиљено и слободно.
- Желите ли, можда, ванредни и забрањени број
»Студента?« - упитала је без околишења.
Није ни стигао да одговори, а она му је, о џеп
љетње мајице, закачила амблем побуњеног
Универзитета.
- Ја ћу вас лично услужити - казала је и, ухвативши
га испод руке, провела га поред студентске страже у
аулу факултета.
Чуо је како неко говори и како, свакога минута,
говорника прекидају аплаузи. Збуњен, махинално је узео
новине. Није могао да чита морао је да устане и да,
одједном, као и остали запјева »Интернационалу«. Са
новинама у руци кренуо је, затим, према излазу.
- Сакриј то, друже, ухапсиће те милиција! - казала
му је дјевојка и он је тек тада схватио у шта се
заглибио.
»Судија разноси забрањене студентске новине!«
прође му кроз главу и спопаде га лагана дрхтавица.
Шта да учини? Да баци тај лист и да се учтиво
захвали? Рећи ће му и дјевојка и њени другови да је
кукавица: звиждањем ће га истјерати на улицу међу
ријетке пролазнике и милицију. Да јој објасни ко је он и
да је замоли да га разумије? Или да, једноставно,
изигравајући хероја изађе напоље и иза првог ћоска, ако
га зауставе, све исприча и разјасни милицији?
 - Новине сакриј испод мајице! - савјетује га она и
нуди се да помогне.
- Боље је, можда, да их прочитам овдје и да без
ризика изађем.
- Онда, немој ни да живиш, господине! - узвраћа
дјевојка, потцјењивачки и са иронијом.
- Бољег лијека против страха и ризика ја не
познајем.
Криво му што се уплашио, а не зна како да се
извине. Како да отјера сумњу и дјелић презира из очију
студенткиње?
- Храброст се - каже јој - тако олако не утврђује.
Био сам, све до прије седам година, на овоме
универзитету. Тада су нас професори учили да у
многим јунаштвима има највише лудости и
кукавичлука, ако баш хоћете. Готово сви прави хероји -
велике су кукавице.
- Скини амблем Универзитета и срећан пут у
спокојство, господине! - изазива га она, сада већ
сажаљиво. Хоће, затим., да му скине амблем са мајице и
да му одузме новине. Учини му се да га разоружава, да
га обнажује, да га лишава части и мушкости, да му
отима понос и мисао, вјеру и неко крваво освојено
ордење.
- То, опростите, не дозвољавам! Не дам ни амблем
ни новине!
- Из ината или из убјеђења, господине?
- Из убјеђења да се ви инатите и из жеље да са
овим амблемом и забрањеним новинама прошетам са
вама до Теразија.
Сада је она збуњена и не зна шта да одговори.
 - Хоћу, али до »Славије«, још даље од Теразија.
Прича му, успут, о демонстрацијама и циљевима
побуне. Написала је о томе и чланак у другом,
ванредном издању »Студента«. Није јој при руци, али
показаће му га, свакако. Тај број, уосталом, и није
забрањен. Забрањена је петица, издање које, сасвим
јавно и сасвим изазовно, судија Ратко Видовић носи кроз
пријестоницу. Када застану и кад му се десна рука за
тренутак умири, пролазници са лакоћом могу да
прочитају, у наслову, три истакнуте ријечи:
ХИСТЕРИЈА И МИСТЕРИЈА. Због тог чланка
»Студент« је и забрањен.

Тај дјелић јуна - сусрет са Маријом, препирка у аули

факултета, моменат када је, одлучна и увријеђена,
кренула да га лиши одличја побуне, њихов по много чему
неурачунљиви марш главним улицама пријостонице -
трајао је не више од три или четири секунде. Можда и
мање, можда, чак, само дјелић дјелића секунде. Није
мјерио вријеме, јер је бесциљно и немогуће да се, било
чиме, измјери мисао. Ни њено трајање ни њезин садржај.
Тек, Марија је и даље добовала прстима по столу и
чекала пресуду.
Да ли да јој каже гдје је био и да је благо потегне за
уво зато што га је из поруге назвала господином? Да ли
да је пољуби због стихова које му је од »Загреба« до
»Москве« рецитовала: »Потјераћемо кљусину историју -
лијева, лијева, лијева ...?«
Умјесто свега тога он ће, ипак, морати да изрекне,
већ изречену, пресуду. Марија је палила нову цигарету и
још увијек цупкала прстима. Он се закашља, узе оловку у
руке и поче да црта некакве, неодређене и непостојеће,
предмете: тако је, да би се боље сабрао, још на
студијама научио.
- Човјек је, каже Малро - поче он, некако несигуран и
пискаво - оно што је учинио. Шта је то, дакле, разложно
посматрано, фратар Анте Тршић учинио? ... Мисао
његова је, без сумње, отровна и, без сумње, против
човјека. Она је негација слободе и љубави, гиљотина
демократије и људске памети. Она је афирмација мржње
и анималног у човјеку, философија ноћи и смрти, идеја
сјечива и концлогора: укратко, антитеза живота и
постојања. Може ли, међутим, мисао бити
инкриминисана? Чак и кад је, као усташка мисао, сваким
својим бљеском смртна пресуда човјеку? Хегел, ако се
добро сјећам, каже: »У мислима сам слободан, пошто
остајем при себи самоме.« Мисао је, заправо, само моја,
а чин је свачији. Може се, свакако, закључити да је,
саопштивши своју отровну мисао двојици људи који су га
посјетили, фратар Тршић изашао из себе самога. Ја сам,
међутим, пошао од тога да је стан саставни дио
личности, продужетак људске интиме и душе и да је, док
је у своме стану, човјек при себи самоме. Поготову када,
као и Тршић, прича пред двојицом службеника Државне
безбједности, знајући ко су они и знајући, такође, да они
знају ко је он. Да је то што је рекао овој двојици људи
казао својим парохијанима заслужио би максималну
казну и ја бих му је, сигурно, и изрекао. Зла мисао би,
тада, попримила обличје злог чина и ту дилеме, више, не
би ни било. Међутим, сада је има. Опраштајући отровну
мисао и убилачку идеју, суд - одиста - ризикује да се, у
будућности, криминални чин, можда, и догоди. Ризик,
очито, постоји. Сматрам, међутим, да је мање опасан
такав ризик од ризика да се погази и игнорише слобода
појединачног, конкретног и живог, човјека. Јер, милиони
људи слободни су само онолико колико је сваки од њих,
појединачно издвојен, слободан. Суочен, сем тога, са
дилемом да ли да казним слободу људског мишљења
или да опростим свом непријатељу - морао сам изабрати
ово посљедње. Морао сам, између осталог, и због тога
што он и није за кажњавање - прије ће бити да је фратар
Анте Тршић за жаљење. И због тога, Марија, што
сматрам да сам га, оваквом пресудом, најтеже казнио.
Узима, поново, попово писмо и не зна је ли то прави
одговор. Марија је, чини му се, једнако жестоко против
пресуде. Као што је и читав Град против пресуде. Као
што је, ево, и фратар Анте Тршић против пресуде.
- Пред слободом живота ја бих, увијек, занемарила
химере о слободи мишљења - каже му она након дужег
ћутања.
- Можда бих и ја, Марија, само да нијесам судија.
 4.
Падао је снијег и већ увелико је свитало када је
изјутра, у четвртак 10. децембра 1970, Ратко Видовић
укључио свој мали, собни радио. Била је на програму
некаква досадна назови музика и он је кроз прозор,
одсутно, посматрао једну старицу која је, погурена, са
корпом у руци и једва подижући уморна стопала, некуд и
некоме, журила. Она дерњава, коју су - како је он често
говорио - без икаквог стварног разлога звали музиком,
одједном је престала и спикерка је, помало свечаним
гласом, најавила емисију: На данашњи дан кроз историју.
1520 - Мартин Лутер јавно спалио Папину »Булу«,
којом је Католичка црква осудила његово учење. Непуних
годину дана касније, Папа га је екскомуницирао, а цар
Карло Пети протјерао из земље и њега и његове
присталице.
1896 - Умро шведски хемичар Алфред Нобел. Овај
проналазач динамита основао је фонд за награђивање
најзначајнијих научних и књижевних радова. Прва
Нобелова награда додијељена је 1901, на годишњицу
Нобелове смрти, и од тада се додјељује сваке године.
1898 - Мировним споразумом потписаним у Паризу,
завршен је рат између САД и Шпаније. У замјену за
двадесет милиона долара, Американци су добили Кубу,
Порторико, Гуам и Филипине.
1913 - Мона Лиза, чувена слика Леонарда да Винчија,
пронађена и враћена у Лувр. Слика је била украдена
двије године раније.
1943 - Британски премијер Винстон Черчлл примио у
Каиру краља Петра Другог и саопштио му да би требало
да се, због сарадње са Италијанима и Нијемцима,
одрекне свог генерала Драже Михаиловића.
1944 - Стаљин и Де Гол потписали у Москви уговор о
савезу и помоћи, са роком од двадесет година.
1948 - Генерална скупштина УН усвојила Конвенцију
о геноциду и правима човјека.
1964 - Борац за црначка права Мартин Лутер Кинг
добио Нобелову награду за мир.
За историју се догодило само оно што је, изгледа, по
нечему, по памети или по глупости, по злочину или
одважном људском чину, по мржњи и много рјеђе по
љубави, остало као изузетан догађај у колективној
меморији. Милиони људи су рођени 10. децембра и
милиони су на тај дан умрли. Милиони су на тај дан
безброј корака, добрих и рђавих, храбрих и кукавичких,
поштених и криминалних, подузели и учинили. Историја
их, међутим, не спомиње. Значи ли то да ти људи и
њихова дјела нијесу ни постојали?
Учини му се да је то питање и наивно и непотребно.
Погледом, опет, пребира по улици и види како она
старица, с муком, замиче иза ћошка. Група дјечурлије, уз
гурање и галаму, жури у школу. Ток је седам часова и он
схвата да не зна шта ће са временом. Шта да ради и како
да проведе још пуна четири сата: тек у једанаест, како га
је писмом обавијестио, професор етике Стојан
Светозаревић стиже у Град и право ће са станице
кренути у судницу. Нигдје се успут неће задржавати.
Шта ли ће рећи професор? Тако би волио да није
судија и да са њим о читавом случају паприча до краја
слободно, интимно и без обавезе да вага сваку ријеч и
свако питање.
 И хоће ли историја, макар то само била историја
Права, запамтити да је 10. децембра 1970.
универзитетски професор етике ушао у суд да, као
најпозванији судија, изрекне пресуду не човјеку него чину
и не у име силе закона већ у име достојанства и части
човјечије. Хоће Ии професор пресудити да част и
достојанство, ипак, нијесу средњевијековне категорије?
Бјежи и од питања и од одговора, јер се, чак и при
помену ријечи историја, не осјећа дораслим ни да пита
ни да одговара. То је задаћа или одвећ великих или
одвећ неупућених. А ових потоњих, посебно.
Сјети се, намах, неког Стојана Грђића, свог
Которанина, који је, поспаним и разголићеним, туристима
по црногорским плажама љети држао заморна
предавања о законима свијета и историје и којег су
мјештани сматрах смијешним и помало удареним.
- Ми данашњи - говорио је Стојан - знамо за само
неколико људи који су, у читавом прошлом вијеку,
живјели у Црној Гори. Сјећамо се, једино, владике и
пјесника Рада Петровића, професора Богишића, Смаил-
агиног крвника Новице Церовића, самоуког војводе
Марка Миљанова, громовитих хајдука Новака Рамова и
Стојана Ковачевића, књаза Николе и још, може бити,
двадесетак покојника. А како вријеме буде пролазило,
тако ће и памћење будућих кољена о овим, још
неумрлим, Црногорцима бити сужавано да би, на крају,
можда већ у наредном стољећу, у колективној меморији
од свих њих преживио само владика Петровић. Зато ја,
већ данас, тврдим да је у прошлом вијеку, за вјечност и
за историју, на малим просторима спартанске Црне Горе,
Његош једини човјек који није умро, заправо и једини који
се родио. Једини, дакле, који је и постојао. Веоа нација,
као што је руска рецимо, данас се сјећа и слави неких
хиљаду до двије хиљаде још неумрлих колоса своје
историје. Њихов број ће - галамио би Стојан Грђић - бити
сведен на свега неколико стотина. И кад наки будући
људи, рецимо за пет стотина година, буду учили о Русији,
овој садашњој и оној прошлој, упознаваће је и цијениће је
само по тим великим Русима и великим догађајима:
просјечни људи и ситни догађаји не занимају историју.
Неуморно, из дана у дан, Стојан Грђић би држао те
своје филипике и проповиједи и нико му се, никада, није
супротстављао. Вјероватно због тога што највећи дио
публике није ништа ни схватао и што они који су
схватали, његовим наклапањима нијесу придавали било
какву збиљу или значење. Једнога дана, међутим, неки
старији и разбарушени мушкарац, за којег ће Видовић тек
касније сазнати да се професионално бави историјом,
устао је из пијеска на обали и прекинуо Стојана Грђића у
часу када је подучавао да су Стаљин и Жуков оборили
Берлин у мају 1945. и да оних двадесет и два милиона
убијених, и у побједу узиданих, совјетских војника и
грађана, за историју не значе ништа друго до - узгредни
податак и обичан број.
- Тај број је - побунио се, нагло, разбарушени странац
- срушио њемачку империју. То што је за вас, пријатељу,
узгредни податак, за мене је, бар на страни побједника,
главни јунак драме који је ову непоштену и незахвалну
планету извукао из подивљалог и мржњом затрованог
германског мора.
- Не желим да вам противурјечим, јер нема разлога
да вам противурјечим - дочекао је, одмах, Стојан Грђић,
помало и срећан што је нашао суговорника и што је, како
му се учинило, он један од оних, не баш ријетких,
интелектуалаца који уображавају да су дорасли да суде о
сваком детаљу и сваком чину историје, али који не
схватају или не желе да схвате колико су мало научили
од живота или из књига које су, најчешће, присилно и
површно прочитали.
- Слажем се са вама да су безимени мртваци свијета,
а прије свих осталих руски мртваци, најзаслужнији за ту
ратну побједу. Објективно су најзаслужнији, мој
пријатељу. Субјективно, међутим, историју не занимају
личности без имена нити битке без команданата: Кутузов
је побиједио Наполеона, Душан је поразио Византију,
Одоакар је срушио Рим, пред Георгијем Жуковом је
капитулирала Њемачка!
Странац је, врло брзо, одустао од полемике и
претварао се да не види и не чује, изазовно и бесциљно,
замарање Стојана Грђића. Мада историчар по струци, он
није умио или није желио да оспори сва та Грђићева
наклапања у којима је, поред све наивности, било и
доста истине. Странац ће то, заправо, да призна
Видовићу неколико дана касније, приликом случајног
сусрета и случајног разговора о некаквим
експериментима са мравима и скакавцима.
Научници су, наиме, испод стакленог звона из којег су
претходно извукли ваздух, поставили једнога мрава.
Угинуо је послије - три минута. Под исто звоно, ставили
су потом три мрава: очекивати је било да ће угинути три
пута брже или да, у најбољем случају, не могу живјети
дуже од оног усамљеног претходника. Десило се,
међутим, да су три мрава у животу остала девет минута и
да су угинули - истога трена.
Иако је то било доста давно, можда и прије пуних
десет година, Видовић се баш овога јутра сјетио како му
је странац тада рекао:
- Природа је предодредила и животињи и човјеку да
се ослања на другу животињу и другог човјека: у групи се,
чак, теже и умире.
Странац му је говорио да слон који се издвоји из крда
живи и тридесет година мање од осталих слонова, а да
човјек издвојен из колектива постаје једнако изгубљен
као и скакавац изолован од својег роја.
Скакавац се - како су утврдили научници - у
стакленом и прозирном звону понаша сасвим
неконтролисано и обезглављено: изнурујуће скаче у свим
правцима и, на крају, бива уморен тим силним трзајима
без икаквог система и реда. Постављен у рој скакаваца,
мада и даље изолован од њих, тај исти инсект, одједном,
почиње да подражава свој рој: покрети постају системски
и увијек су у складу са покретима роја.
Присјећање на тај давни разговор о скакавцима,
помало лецну Видовића: да, можда, ти његови покрети
не одударају од, устаљених и уобичајених, покрета
правосуђа?
Судио је, прије годину дана, једном старом и
полуслијепом скелеџији који је, по наводима јавне
оптужнице, »нестручно и несавјесно обављајући свој
посао, у смрт одвео десет људи«. То да је скелеџија
Ибрахим Диздаревић возио у припитом стању, да је на
погрешан начин сјекао матицу ријеке, услијед чега је
дошло до превртања скеле и потапања путника, као и то
да је скела пловила без сидра и чамца за спасавање, на
Суду је непобитно и лако утврђено. Видовић је, међутим,
сазнао за још неке детаље који, очито, нијесу занимали
јавног тужиоца. Сазнао је, на примјер, да је полуслијепи и
неписмени Ибрахим скелом управљао већ годинама и
увијек на исти начин: незналачки, без сидра и чамца,
крајње опасно и примитивно. Ибрахим је, у неколико
наврата, молио свог директора Лазара Крушкића да га
премјести на неки други посао или да га пензионише.
»Не умијем, болан«, говорио је, »да возим. Не видим,
немам снаге у дамарима, а без чаше не могу. Преврнућу,
болан, негдје и себе и дуњајлук који превозим.« Директор
Крушкић је, вазда, одмахивао руком и давао исти
одговор: »Не слути белај, Ибрахим-ага. Кад се није до
сада нико удавио, неће, вала, ни од сада.« Ратко
Видовић је, послије свега, прекројио отпужницу. За
главног виновника несреће он није, као тужилац,
прогласио пијаног скелеџију Ибрахима Диздаревића, већ
директора Лазара Крушкића. Ибрахима је осудио на
двије, а Лазара на осам година затвора.
- Човјеков рад је чин свијести, а у овом случа ју -
рекао је Видовић у образложењу пресуде - радило се
нестручно, стерилно, примитивно. Директор Крушкић је,
истина, одржао многе састанке посвећене дотрајалости
скеле и нестручности скелеџије. Изгласане су, на тим
састанцима, и многе одлуке: на папиру је све било у реду,
а у животу није било никаквих новости или промјена.
Скела је, и послије тих састанака и одлука, пловила
Дрином без чамца и сидра, трула и напукла, опасна и са
обневидјелим, припитим и старим Ибрахимом. Лазар
Крушкић мјесечно зарађује пет пута више од скелеџије
Ибрахима. У тој сразмјери, приближно, ваља одмјеравати
и степен њихове кривичне одговорности...
Убрзо послије ове пресуде, која је прочула Видовића
и изазвала жестоке расправе међу правницима, на једној
кривини асфалтног пута недалеко од Града, погинуло је
осмогодишње дијете. Неопрезно је истрчало на друм и
завршило под точковима аутомобила ветеринара Васа
Јефтовића. Испред кривине, било је истакнуто
упозорење: максимално дозвољена брзина - 40
километара на сат. У тренутку несреће, како је утврђено,
Јефтовић је поштовао то упозорење, чак је возио и нешто
спорије. Трагови кочења су показали и да је он на
вријеме спазио дијете, да је, као искусан возач, учинио
све да избјегне трагедију и да су - из необјашњивих
разлога, иако су технички била исправна - кола отказала
послушност, занијела се и погодила тијело дјечака који је
већ био, готово сасвим, претрчао преко друма. Видовић
је, на изненађење чаршије, затражио да стручњаци
испитају кривину. Да виде да ли је правилно и под којим
нагибом и углом пројектована. Да ли је, заправо,
ветеринар могао да, на таквој окуци и придржавајући се
прописа о брзини, избјегне несрећу. Извјештај који је
добио оправдао је његове сумње: у кривину се улазило
не само под опасним нагибом, већ је та косина била
изокренута у супротном смјеру. Другим ријечима, дјечак је
погинуо кривицом људи који су, својевремено, за пројекат
тог пута, укључив ту и окуку смрти, добили позамашну
награду и који су за удес осмогодишњег дјетета сазнали
тек из новина. Ратко Видовић је то све рекао у пресуди и
ослободио ветеринара Јефтовића. Штампа је ту одлуку
прокоментарисала већ у насловима »Убица је невин -
крива је кривина«.
И та је пресуда подијелила јавност и правнике. Исто
као и пресуда фратру Анту Тршићу и као, уосталом, и
одлука Ратка Видовића да позове професора етике на
суђење доктору Озрену Станивуку.
Јесу ли то по нечему, заиста, прометејски покрети,
како се могло прочитати у новинама? И, ако јесу, колико
је то опасно по судију Ратка Видовића? Да ли, и у овом
случају, вриједе закључци научника који истражују
понашање скакаваца?
 5.
Тишину, камену и нелагодну, као да се тај свијет
скупио у цркви а не у судници, прекида питање судије
Ратка Видовића. Говори полако, на раздјељке, да сваку
ријеч, с правом мјером, истакне и нагласи.
- Ви сте, професоре, упознати са свим околностима и
појединостима овога случаја. Помозите нам, молимо вас,
само у једноме: допуштају ли нама, социјалистичким
судијама, принципи етике, а, прије свега, принципи
марксистичке етике, да ову и овакву траку (узе је у руке
подиже са стола), данас и овдје, саслушамо?
Озрен Станивук се згрчио на оптуженичкој клупи,
увукао свој мршави врат међу рамена и, крадомице,
мјерка фоторепортере и новинаре. Не окреће се и не
може да види колико се много чаршије успјело да
натиска у ту просторију и са коликим су нестрпљењем
многи у гомили очекивали дозволу судије Видовића да се
саслуша докторкина трака или да се, у најгорем случају,
јавно прочита магнетограм. Људи су то хтјели чисто из
знатижеље. Да чују кога је то све изружио и испсовао
доктор Станивук, шта је рекао за Милована Ерића, а шта
за Вехбију Везировића? И да ли је, одиста, поименично,
псовао и највише руководиоце државе? Чаршијом су
колале фантастичне приче. Говоркало се, чак, и то да је
Станивук »нечији шпијун« и да је »позивао на побуну«.
Најпослије, да иза њега стоји »једна страна велесила«.
Данас је била прилика да се разјасни мистерија и зато је,
радознала и сензација жељна, свјетина закрчила и
ходник испред суднице Ратка Видовића.
 Усправан, помало просијед, као што и приличи
његовим, четрдесетим, годинама, професор етике,
немарно скрштених руку на прсима, одговара сталожено
и без журбе, као да је за универзитетским катедром и
пред својим студентима.
- Нијесам се, другови судије, нимало пријатно осјећао
док сам читао отпужницу. Било ме је, вјерујте, и стид. Ако
човјека - да подсјетим на једну Марксову мисао -
изграђују околности, онда те околности морају бити
изграђене човјечно. Околности под којима је прибављена
ова магнетофонска трака далеко су, заиста, и од морала
и од човјека. Саслушати такву траку пред судом и тиме
јој признати својство доказа, не би, убијеђен сам, значило
ништа друго до - Хирошиму људског достојанства.
Хирошиму Марксових идеала о човјеку, другови судије.
Професор, за тренутак, застаде: чује се, ритмична,
шкрипа новинарских пера која, убрзано, прелијећу по
хартији. Присутна чаршија се уздрголила и ускомешала.
- И не само то, другови судије. Живимо у времену
када људски ум мора, више него икада од постања
човјека, да назире и укроћује убилачку моћ својих
сопствених творевина. Не, нећу да говорим о атомској
бомби и бактериолошком оружју. Ограничићу се на
разорне силе једне мале и, рекли бисмо, наивне
справице која се зове: магнетофон. Безазлене направице
која може бити уграђена у ручни часовник, у дугме на
нашој кошуљи или у оквире наших наочара. Неопажено,
да то никада не примијетимо, та »играчка« може бити
постављена у наше аутомобиле, наше станове и спаваће
собе. У стању је, заправо, да нас, на сваком мјесту и у
свакој прилици, уходи и шпијунира. Ако би Суд, те и
такве, траке прихватао као доказе противу човјека, онда
људи више не би смјели да говоре и преостало би им,
једино, да ћуте или да мрмљају. Развило би се једно,
опште и фатално, неповјерење међу људима и човјек би
у сваком другом човјеку, па и у себи самоме, почео да
тражи основе за сумњу и за оптужбу. Лишен слободе
говора, човјек би морао да се врати у доба својих
дилувијалних предака, који су међусобно општили
мимиком, гримасом и мумлањем. Свако од нас би, у том
случају, изгубио себе самога. А не каже Маркс без
разлога да се животна опасност за свако биће састоји у
томе да изгуби само себе и да је неслобода права
смртна опасност за човјека.
Судницом проструја жагор и Видовић, благим
покретом руке, опомену на тишину и ћутање. Докторка
Тамара Михић искористи прилику и напусти дворану.
- Када би, другови судије, наши приватни разговори
почели да бивају »регулисани« правним средствима, то
би значило исто као и кад би држава одлучила да
контролише мисли својих грађана. Срећом, и по нас и по
државу, то она нити може нити, колико знам, настоји.
Једној доброј и људској држави, а за мене је то
социјалистичка држава, приватни разговори грађана, па,
чак, и ако су неповољни по њу, не могу нашкодити.
Социјалитисчка држава мора да етички супериорно
пређе преко таквих разговора. Суд јој, свакако, не може
прибавити морални ауторитет, нити јој га, пак, може
одузети.
Професор скиде наочари и благо се поклони
судијама. Видовић, прије осталих, разумједе да је
завршио и одговорио на постављено питање.
- Много сте нам - рече му - помогли и хвала вам,
професоре. Ако то желите, можете остати и пратити
наставак суђења.
- Бојим се да, ипак, није дошло вријеме да се људи
моје струке задржавају по судницама - насмија се
професор, поново се наклони и пође према излазу. Ратко
Видовић се нешто сашапта са преосталим судијама и
објави получасовну паузу.
Кроз ходник и све док није изашао из зграде Суда,
фоторепортери су облијетали око професора и
засљепљивали га баражном ватром блицева својих
тамних апарата. Новинари су се размиљели по околним
судницама и диктирали, телефонске, »флеш« извјештаје.
Кроз одшкринута врата једне собице, гдје су вијећали да
ли ће или не магнетофонска трака бити саслушана, до
Видовића су допирали нечији, очито, телефоном, на
даљину диктирани, редови:
- Тежак је избор који је професор етике оставио
судијама: ако, слијепо, буду тумачили закон, осудиће
слободу човјека. На крају, кад је завршио са диктирањем,
новинар је, повишеним и одлучним гласом, некоме,
рекао:
- Ја сам мислио да си ми ти уредник, а не секретар
овдашњег Комитета!
За ово, случајно, прислушкивање, Видовић више није
имао времена: морао је натраг, у, као кошницу, узаврелу
дворану, да саопшти одлуку. Зачуди га, још с врата,
необично држање Озрена Станивука: по први пут, није
личио на оптуженог, држао се, чак, поносито и насмијано.
- Одлучили смо - рече Видовић - да одбијемо оба
захтјева: да се саслуша магнетофонска трака и да се
прочита магнетограм ...
Мало, потом, додаде:
- Јесте ли спремни за завршну ријеч, друже тужиоче?
 - Одавно сам спреман - одговори тужилац, примјетно
узбуђен и љут не толико на ову одлуку колико на бесједу
професорову, а посебно на оне ријечи да је њега,
професора, »било стид док је читао оптужницу«. Примио
је то као атак на своје правничко знање и као
професионалну увреду.
- Ово није мјесто ни прилика за слаткорјечиве и
јалове професорске тираде. И ми, овдје, нијесмо дошли
да нам неко дијели вакеле о добрим људима и о добрим
државама. Глагољиве, хришћанске, проповиједи
препустимо цркви и поповима. Ово је Суд и савршено је
јасно због чега смо се, у њему, окупили. Један грађанин
је, другови судије, прекршио једну забрану Кривичног
законика, а пред нама су и Законик и тај грађанин. Не
видим, заиста, да нам је помоћ уваженог професора
била неопходна ...
Бираним ријечима, тужилац је упућивао и помало
ироничан прекор судијама. Тихо и без гњева, како су га
давно, прије двадесетак година, док је био на студијама,
томе научили.
- Допустите да о етици, понешто, знамо и ми,
правници. Ако је нешто законом забрањено, онда је,
сматрам, то и неморално. Када би Суд прихватио
друкчије мишљење, испало би да закони ове државе не
само што не држе до слободе и етичности у
међуљудским односима, него и да, чак, неморал и
неслободу проглашавају правоваљаним и допуштеним.
Упозоравам на ову чињеницу, судије, и чврсто остајем
при оптужници.
Извјежбан у своме послу, бранилац прича дуго и
нашироко, дуже од сат времена, доста дуже, од тужиоца.
Сви, међутим, једва чекају да заврши: послије оног што је
професор етике рекао, његова одбрана је, безмало,
смијешна и непотребна.
Ипак, морају још мало да се стрпе присутни, само
толико да он, адвокат доктора Станивука, не остане
дужан тужиоцу. Хоће да му руши бесједу управо тамо гдје
она оставља привид највеће чврстине и убједљивости.
- Овдје се, изгледа, нешто може и да научи. Чули смо,
ето, и то да су основи етике садржани у - Кривичном
законику. Срећом, нећемо и не смијемо повјеровати да је
то истина. Надам се и убијеђен сам да ћете ви, судије,
показати да смо слободни људи и да је ово законита и
етичка држава. Зато, не такните у слободу мога клијента,
доктора Озрена Станивука.
Озрен Станивук одби да било шта изјави.
- У понедељак, 14. децембра, у осам часова изјутра,
биће саопштена пресуда - рече судија Ратко Видовић.
 6.
Изненади се кад му, смијешећи се, испред зграде
Суда, приђе Вехбија Везировић. Поздрави га љубазно и
са посебним значењем:
- Нијесте, надам се, још заборавили Сократово слово
атинским грађанима.
- Стара, добра времена - одговори Видовић,
прихватајући руку секретара Градског комитета, на исти
начин као што је то учинио и десет година раније.
Тада, прије десет година, студент Права Вехбија
Везировић честитао је, у име Факултетског одбора, чији је
био предсједник, и Универзитетског комитета, чији је био
члан, студенту треће године Права Ратку Видовићу
побједу на савезном студентском такмичењу у
говорништву и лично му уручио плакету и скромну
награду. »Не би га, сигурно, само да је Сократ тако
говорио, ни убили«, рекао је, уз честитке побједнику,
Вехбија Везировић.
Сјутрадан, у једном дневном листу, осванула је слика
студента Ратка Видовића. Име му, међутим, није ни
споменуто. »Члан Универзитетског комитета Вехбија
Везировић«, писало је испод фотографије, »предаје
награду побједнику такмичења будућих правника у
говорништву«.
Никада више, до краја студија, име Ратка Видовића
није излазило у новинама. Вехбије Везировића јесте
често, и прије и послије тога. Држао је говоре на многим
састанцима и конференцијама, упозоравао на постојање
притајених и непријатељских сила на Универзитету,
стално подсјећао на идејну будност свјесних снага и
одбрану историјских интереса пролетаријата.
Присуствовао је важним прославама и светковинама,
којима се никада није оскудијевало. Водио је неколико
студентских делегација у иностранство, сликала га је
телевизија, у два наврата је био и командант на
локалним радним акцијама. Учење је, заузет тим многим
пословима, посве занемарио и у часу кад су му, из Града,
јавили да је изабран за предсједника Идеолошке
комисије Комитета, он се, још, налазио на другој години.
Кад је, дакле, Вехбија Везировић дошао у Град, Ратко
Видовић је, већ четири године, био судија. Први пут су се
срели три мјесеца касније, кад је Везировић држао неко
важно предавање судијама. Размијенили су по пар сувих
и учтивих реченица и, за живо чудо, нијесу се ни
руковали. Због тога, Видовића збуни данашњи поступак
секретара Везировића, а, поготову, што је, одмах послије
тог љубазног руковања, услиједило и помало
провокативно питање:
- Да ли је етички дозвољено да нас двојица нешто
попијемо?
- То, чини ми се, никада, није било ни забрањено.
- Онда, да свратимо код мене, у Комитет, ако је и то
етички допуштено?
Вехбија Везировић је, успут, неповезано, причао о
свему и свачему. О снијегу, студентским данима, о
Арапима и Јеврејима, аутомобилима и фудбалским
двобојима. Видовић је, одсутно, али учтиво, слушао и,
углавном, ћутао.
Кад стигоше и кад се Везировић, за моменат, изгуби у
сусједној просторији, Видовић добро, мада летимично,
одмјери секретарову канцеларију. Један шарени тепих,
углачан паркет, три удобне фотеље, полица претрпана
књигама, један сто и два телефона на столу. Није ту било
ничег сувишног ни луксузног, а ипак је, чак, и предворје
Везировићевог кабинета (баш на том изразу срекретар је,
успут, као случајно, инсистирао), у којему су радиле
његова дактилографкиња и секретарица, било комотније,
чистије и свјетлије од Видовићеве и службене
канцеларије било којег од градских судија.
- Одакле сте ви, Видовићу? - неочекивано упита
Везировић, пошто се, лежерно, завали у фотељу и, тим
положајем, стави до знања да ће, уз пиће које је
наручено, услиједити и доста важан разговор.
- Из Црне Горе, приморац, Которанин. Мада се, право
да кажем, више осјећам континенталцем. Море, никада,
нијесам, посебно, волио.
- Рекосте, море. А да ли сте, Видовићу, икада,
посматрали љуљање мора? Мислим, таласање мора?
- Много пута, јер се то таласање дешава
свакодневно.
- Јесте ли, онда, Видовићу, примијетили да је
најсилнији и најчистији онај талас којег нико и ништа не
спречава у његовом упијању и хуку ка обали? Да ли сте,
хоћу да кажем, примијетили да се, неријетко. таласи
сударају: једни, журећи ка обали, а други, одбијајући се
од обале?
- Ви ме подсјећате на нешто о чему, раније, нијесам
размишљао.
- Нијесте, очигледно. Јер да сте о томе размишљали,
давно би вам било јасно да валова који се одбијају од
обале разбијају снагу оних који долазе са пучине. Мени
је, вазда, то сударање сметало, нијесам га одобравао и
због тога сам вас, хоћу да кажем, позвао на разговор.
 - Замолили, Везировићу, замолили да дођем на
разговор - прекиде га Видовић. - Добро ви знате да се на
позив не бих одазвао.
Секретар Комитета се подиже из фотеље, понуди
судију цигаретом, полако се одгега до радног стола,
лицем окренут према Видовићу, припали цигарету.
Повуче, дубоко, два дима и поче да шета око
саговорника. Случајно или намјерно, ходао је ивицом
собе, оним дијелом незастртим тепихом, тако да је
шкрипа паркета његовим корацима придавала онај,
ваљда жељени, призвук власти и надмоћности. Судији се
учини као да шкрипе нечији зуби.
- Вама би требало да је јасно и то је, коначно, вама и
јасно да је овај Комитет, а он представља Партију чији
сте и ви члан, поступак доктора Станивука оцијенио
недостојним једног комунисте, без обзира на његове
ратне и послијератне заслуге, којих, несумњиво, има.
Требало би вам бити познато и то да ви немате право да
се играте буре на мору и да вољи Партије
супротстављате неку засебну, да не кажем фракцијску и
опозициону, вољу правосуђа. Ви сте, прије свега, члан
Партије и, тек онда, судија.
Везировић, значајно, застаде и упери поглед у
Видовића. Његова смиреност га, међутим, зачуди.
- Можда очекујете аплауз, секретаре? Морам да
кажем да сте напредовали у говорништву. Сјећате ли се,
да и ја вас упитам, фебруара 1961? Онда кад сте на
факултету говорили о убиству Патриса Лумумбе.
- Нијесам завршио, Видовићу. За успомене и аплаузе
има, увијек, времена. Сада бих вас, пријатељски,
посавјетовао да не почињете битку у којој, сасвим
извјесно, морате бити поражени. Вазда су таласа са
пучине били јачи и вазда су утопљеници избацивани на
обалу.
- Све ми је то знано, али ми није знано ко је од нас
двојице на пучини и да ли је ово моје саслушање,
секретаре?
- Таман посла, не будите преосјетљиви и муханати,
драги пријатељу. Хтио сам, једино, да вас, другарски, на
нешто упозорим. У интересу вашем и у интересу Партије,
да вас упозорим.
»Благо теби, Партијо!« помисли Видовић и дође му
да зајауче. »Чак се и црква одрекла услуга оваквих
проповједника. Нема, више, ни попова који, на овакав
начин, заступају Библију«.
- Чуо сам, негдје, секретаре, да у мутној води и чисто
небо изгледа прљаво. Истине и здравља ради, помозите
да ту локву разбистримо. И не бојте се буре, секретаре.
Устајала и тиха вода постаје мочваром и леглом заразе.
- Не одузимајте посао философима и наклапалима,
драги мој Видовићу. Ваша философија и ваша слобода
су, бојим се, практично ограничене. Суд је класна
институција и то је, вјерујем, један од разлога што се
етика, никада, није изучавала у судницама.
- Слажем се, углавном, са вама, Везировићу.
Историја људског друштва, бар до сада, није, на жалост,
ништа друго до историја човјекових неслобода. Све
тираније и деспотије, под овим или оним изговором,
гушећи слободу људи, гушиле су и слободу судија. Због
тога су, од Римљана па до овога часа, судске фарсе и
мистификације судства пратиле не само сваку политичку
комедију, већ и сваку политичку трагедију.
Напољу се мрачило и почињала је мећава. Са
оближњег минарета, градски хоџа се огласи, вечерњом
молитвом. Три продорна звука сирене објавише да нова
смјена рудара одлази на посао. Негдје, у сусједству,
заплака дијете. Пјевајући, група младића пролазила је
улицом. Глас живота који се провлачио кроз прозоре
секретарове канцеларије као да ражести Ратка
Видовића.
- Тражите, одиста, немогуће. Да ухапсим етику и
слободу и да, истовремено, како рекосте, браним класни
интерес пролетаријата. Како да га браним и одбраним,
ако је за раднике слобода круна свих њихових интереса?
- Ви сте, значи, једини позвани да цијените шта је
слобода и шта је у интересу радника ...
- То, а опростите што вас прекидам, никада нијесам
рекао. Али вам кажем да ћу, увијек, док сам судија, бити
ближи човјеку него поретку, слободи него власти,
друштву него држави. Сматрам да се према способности
друштва, односно његових политичких институција, да
гради и подржава овакво судство, мјери и стварност
слободе и демократије у тој држави. Социјализам би, бар
како ја размишљам, требало да буде лишен и органске и
класне потребе да гази слободу људи и слободу судија.
- Ви сте први судија који поставља такву теорију.
- Види се то, одмах, да нијесте макли са друге године
Права, секретаре. Све ово што сам вам казао пише у
уџбеницима које, очито, нијесте ни прелистали.
Везировића, изнутра, као да нападоше мрави. Поче,
опет, да шета и кружи око Видовића:
- Сад ми је јасно зашто се каже да су судије убиле
Христа.
- Не плашим се, видите, да убијем Христа или било
којег од богова. Страх ме је само, и тога се чувам, да не
убијем човјека у човјеку, а ви ме, цијело вријеме, на то
убиство, наговарате и наводите.
У самим вратима, док је, нагло и неочекивано за
Везировића, одлазио, добаци му, преко рамена:
- Ко зна, можда ћете у томе и успјети, секретаре.
 7.
На онај чудни, далеки и мистичан начин, којим се
само могу вољети идеје и мртваци, можда је Марија
Пушкаш, послије удаје Видовић, и била »заљубљена« у
Бориса Пастернака. »Живага« је читала неколико пута
и увијек је то бивао посве нови, и духовни, и тјелесни,
доживљај. Сцена из библиотеке, када Лара није опазила
Живага и кад ју је он, из прикрајка и отпозади, очима,
грлио и миловао, посебно је привлачила Марију. Чинило
јој се да она, на своме врату, осјећа тај поглед руског
несрећника и да само у Словена патња може бити тако
кобна и узвишена. Увијек би се, послије тог осјећања,
враћала на почетак књиге и дуго остајала загледана у
очи пјесника из којих је - што се добро и на слици
видјело - надирала и мука и неуништива снага. На том
лицу и у тим очима, она ие препознавала сва одличја
типично словенског фатализма и била је сигурна да
ниједан други народ на свијету није кадар да тако,
узвишено, трпи несрећу и да тако, изненада, производи
громове.
Понешто од тог фатализма, који је више осјећала
него што је била у стању да га опише и представи,
налазила је и код свог мужа Ратка Видовића. Чудила се,
на примјер, са каквим јој је усхићењем читао Њекрасова
и »Бурлаке са Волге«. Чинио је то на тај начин да је
она, око његовог врата, већ видјела јарам и конопе и, из
грла његовог, чула онај исти и отегнути пој
упрегнутих мужика и страдалника. И сам је постајао
бурлак са Волге и у, воловском, јарму око сопственог
врата налазио, поред све муке, неки мистични смисао и
неку фаталну љепоту. Тражила је да иој то објасни и
остала нијема пред одговором. - Невољу - рекао је -
најдивније подноси човјек који се и не боји невоље. - Али,
кад јади прекипе и кад се чемер прелије, ти кротки
мученици израстају у дивове. Можда због тога,
размишљала је она, у Словена и нема половичних
побуна и половичних побједа. Трпи се стоички и дуже
него што би ико други отрпио. Да би сијевнула муња,
увијек се чекало да небо, сасвим, постане замрачено. А
тада, кад сијевне, онда је то неукротива лавина или
револуција. Срби су, послије пет вијекова релативно
примјерног ропства, шокирали Европу: буквално преко
ноћи, неки сељак и свињски трговац, вожд Карађорђе,
здробио је зубе очњаке, силној, турској царевини. Руси
су, безмало, два стољећа мировали под Татарима, да
би их, одједном, стресли са себе и то са иакоћом којом
медвјед збацује обичног комарца. Средњи вијек је, у њих,
и у двадесети вијек био зашао: опет се, у једној ночи,
стресла Русија, прескочила стољећа и једина се на овој
планети упутила у - невиђено.
Једном је Марија испричала Видовићу како је
прочитала да је, пред крај рата, неко предложио
Стаљину да се забетонира и у цемент и гвожђе зазида
Њемачка. Ратко се, томе, нимало, није зачудио. Он би
је, слутила је, чак, и зазиђивао.
Другом приликом, разговарали су о неком Сергеју,
руском митраљесцу, који је, пред Рајхстагом, у Берлину,
посљедњег дана рата, и само седамнаест минута уочи
руске побједе, изгубио обје ноге, спасавајући од,
њемачких, куршума, њемачку, дјевојчицу која је,
изненада, истрчала на брисани простор и нашла се у
осињаку ватре двије, на смрт завађене, армије. Чудило
ју је како је митраљезац Сергеј могао да се тако,
сулудо и бесциљно жртвује. Ратко Видовић га је,
међутим, разумио и сигурно би, у тој ситуацији, и сам
то могао. Забетонирао би Њемачку, а погинуо би за
спас њемачког дјетета.
Ту - како га је она поимала и, очито, сувише га
просто и неодмјерено поимала - карактерну црту
словенског темперамента, који је сав у
непредвидљивим ломовима, који нагиње патњи и који у
њој налази мотив и за пјесму и за побуну, који са
једнаким жаром улаже душу и у љубав и у погибију, који
неће ништа или хоче све у једноме даху и у једноме
дану, и који на фатално узвишени или узвишено
Сатални начин, стално, изазива богове и историју; ту
особину словенског духа она је вољела, чак и
неприродно, и у Пастернака, и у Јесењина, и у Његоша,
и у Сјенкјевича ... Данас се, међутим, по први, пут
уплашила и, по први, пут зажалила.
Зажалила што се, од почетка, није уплашила и што
свог мужа, на вријеме, није скренула са пута на којем је,
сада, назирала, једино, невољу. Требало је, заправо, да
то покуша још и прије почетка, прије него што је првим
пресудама привукао на себе позорност локалних спахија
и кнезова.
Данас јој је испричао за разговор код Везировића, а
за три дана ће саопштити пресуду. Знала је, посигурно,
и какву пресуду. И слутила је да ће, кад ли да ли, због
те одлуке платити жестоку и фаталну цијену
властели и боговима. Малим боговима, који су већ
заоштрили рогове, и оним великим, који ће, свакако,
тек да се огласе.
 Сада, док јој је наслонио главу на раме и док га она,
као сина, милује, има ли смисла и има ли наде да га
заустави? Да покуша да га заустави?
- Осуди, макар условно, доктора. Учини то због
мене, ако ни због чега другог, молим те. Зар те није
страх данашњих људи и данашњих карактера?
Он као да не вјерује. Смрачило му се међу обрвама и
непомично, пригушеног дисања, ослушкује. Као да ће,
тек, да проговори Марија. Једном га, давно, као дијете,
ошамарила мајка. Изненада, као кад неки шум прене
зеца на спавању. Забленут и збуњен, тај шамар је
осјетио са приличним закашњењем, тек онда, у ствари,
кад је разабрао да га је мајка ударила. Тек тада су се
прсти оцртали на образу и тек тада је заплакао. Да се
снађе, овога пута му је потребно више времена. Одваја,
полако, главу од њеног рамена и сучељавају се
погледима. О.на види да јој не вјерује.
- Озбиљно, савршено озбиљно ти говорим. Куд си
се, знаш ли, сâм, запутио?
Као од оног мајчиног шамара, пече га у образима.
Ћути, неодређено и несигурно. Повезује, набрзину, неке
сумње и одгонета неке, њезине, страхове. Обраћа јој се
одлучно и старатељски, с прекором и родитељски, као
да јој је учитељ:
- Кажи, Марија, ко те је на то, да ме убјеђујеш да
осудим Станивука, наговорио?
Све је очекивала, али не такво питање. Помало је и
посрамљена.
- Да није, може бити, Вехбија Везировић и са тобом
разговарао?
- Јесам, и са Вехбијом и са још многима сам
разговарала. Сви су ме наговарали и сви су ме убиједили
у то да срљаш у лудило.
- Озбиљно, најозбиљније питам, Марија.
- Смири се, Ратко, молим те. Да чујем Вехбију, није
потребно да разговарам са Вехбијом. Рећи ће, знам, оно
исто што и Милован Ерић, и твоји другови судије, и
читава чаршија, ако је, јавно, причепе и притуле.
Припаљује јој цигарету. Она не може, тресу јој се
руке.
- И Вељко Сури, чак и он, ће подржати Вехбију. И он,
и он, сигурна сам. Прошло је вријеме хероја. Ово је,
Ратко, вријеме подношења. Тренутак завјетрине и
уздржавања. Оморина која не рађа кишу и која ће још да
потраје. Вељко Сури је, у твојим и мојим годинама,
скакао на ровове. Није имао ничег, сем живота са којим
се коцкао и који је, због нечег што је сматрао идеалом
и потребом да се туче и доказује, залагао и ризиковао.
А данас, да ли је он данас спреман да било шта
ризикује? Мир је, слобода је и више се глава не залаже.
Потребно је много поштења и много, много храбрости
да се, отворено, каже властито мишљење. И да се,
поданички, за биједну награду, не клања пред туђим
мишљењем. Лакше је, хоћу да ти кажем, Вељко Сури, у
рату, ишао на швапске бункере, него што је данас
готов да крене на Вехбијино мишљење. Мање је чувао
живот, него што данас чува положај предсједника
Града, властити и малограђански мир своје фамилије.
- Лош си примјер одабрала. Познајем ја Вељка,
много дуже и много боље од тебе, Марија.
- Њега, баш због тога, и спомињем. Знам, убијеђена
сам у то, да је он, интимно, на твојој страни. И да те,
можда, упоређује са собом, са оним Вељком који је,
некада, све смио и све могао и чија је храброст, у
слободи, дан по дан, годину за годином, издушивала, као
пробушена мјешина. Онај, бивши, Вељко би ти се
придружио. Овај, данашњи, подржава те у мислима, али
ту мисао неће, не смије, да јавно каже и објелодани.
Ћутаће, ако га нико ништа не буде питао. Ако те
осуде, ако те прогласе оваквим или онаквим, а
свакаквим те могу лако прогласити, и ако и њега
притисну да се изјасни, Вељко Сури ће те, противно
својој вољи и својој памети, скупа са њима, испљувати
и изружити. Биће га стид, али ће то учинити. Познају
они методе да »обраде« и »убиједе« и доктора
Станивука: не зачуди се ако те и он пљуне и осуди...
Слуша је и размишља. Да ли је то, заиста, она
босонога дјевојка која је, прије двије године, писала
чланке по забрањеним студентским новинама и која је
њега, тада, назвала кукавицом?
- Заборавила си, изгледа, демонстрације, Марија!
Пресијече је у ријечи, само што се није загрцнула.
Као да јој је парче дивље крушке запело у грлу. Или као
да јој је пуну лопату земље сасуо у уста: да је посрами
и да је удави. Заборавила је, каже јој, демонстрације!
Он, значи, ништа није разумио - ни прекор, ни опомену.
Њему упућену опомену и прекор садашњем времену.
Она га, у ствари, једино моли да се, у овој духовној
баруштини, окани љубави према дјевојци Слободи, јер
ће морални пешкири и чанколисои пресудити да је он,
ту Дјевојку, обешчастио и силовао. То је све што она
покушава да му појасни, да га спаси од пресуде. А он је,
смишљено и кукавички, оптужује да је заборавила и да
је издала смисао једног љета и једне велике, до
незаборава узвишене, љубави.
 Забоље је та увреда и лице јој, као јутарње откосе,
оросише сузе. Са њима, из очију, или још дубље - из
памети - наврије топла и спарна ноћ 2. јуна 1968.
године...

Иза огромне и црвене цистерне, коју су отели од

полиције, крећу се побуњени студенти. На крову те
грдосије, група младића кида шмркове за воду и
демолира резервоар. У велики водени топ, из којег су, до
малоприје, пуцали у студентску гомилу, неко убацује
новине. »Бензина, другови, дајте бензина, да ово
спалимо!« галами са крова, један распучени младић, док
му танки млаз крви цури низ. образе. »Доље црвена
буржоазија!« - узвикује гомила. »Доље шпијуни и
улизице!« »Слободу штампе и мишљења!« Неко
рецитује »Лијеви марш« Мајаковског, неко започе пјесму
хусињских рудара... Крај градилишта велике спортске
дворане, зауставља се гомила. Далеко, у ноћ, одлијежу
повици: »Радници - студенти!« »Радници - студени!«
Радници ноћне смјене, углавном стражари, пристају уза
студенте. Двојица њих се пењу на кров цистерне,
скидају своје радничке блузе и бацају их у гомилу.
Студенти прихватају та одијела и од њих, на брзину, у
покрету., кроје заставу. Напријед, према ријеци и испред
моста, завијају сирене: Београд спава, а проглашена је
узбуна. »Морамо преко моста и преко Саве, другови!« -
говори читав грозд момака са полицијске цистерне.
»Ни корака даље!« упозорава, пред мостом
прикупљена, милиција. »Преко моста, у центар
Београда, другови!« узвикује, одједном, Марија. Скида
ципелу и баца је на полицију. Неки момци зграбише
цигле и камење. Са друге стране, без опомене,
одјекнуше пуцњи. Студенти запалише заробљену
цистерну, отпустише кочнице и грдосија крену према
наоружаним унформама. Затетура се, попут пијаног
човјека, зашевеља улијево, обори један челични стуб и
ту, на низбрдици, пред самим надвожњаком, и остаде.
Умјесто небо, куршуми почеше да погађају људе. Поред
Маријиних ногу паде један од оне двојице радника што
су се били попели на цистерну. У предјелу десног
рамена, зацрвење се бијела кошуља. Студенти га
дигоше на рамена и кренуше назад, према малој
болници, у кругу универзитетског насеља. Било је још
рањених., али их она није видјела. Бацала је цигле на
шљемове који су пуцали и који су се, трком, примицали.
Чула је како њихов командир говори: »У ваздух или у
ноге, нема убијања!« Видјела је и да полиција гађа
циглама и камењем. То је, у ствари, било и последње
што је видјела. Освијестила се у зору, у малом
студентском стационару, са завојем преко чела и преко
тјемена. Свуда око ње, лежали су рањеници. Један
младић, стажиста, тек што је завршио медицину,
прегледа јој рану, наднио јој се над трепавице, осјећа му
дах и срце како удара. »Погодили су вас прљавим
каменом, мораћете примити ињекцију против
тетануса«, каже јој. Затим полази према другом
кревету, она се придиже и хвата га за руку: »Има ли
убијених, докторе?« Одговара јој тихо, готово
шапатом: »Нема, нема мртвих, колегинице.« »Али, они
су пуцали, много су пуцали, докторе!« Младић се враћа
и сједа крај њеног узглавља: »Неколико лакших
рањавања из револвера и стотињак повријеђених
циглама, камењем и пендрецима. Добро је, само ако се
данас не деси трагедија.« Разумјела је поруку, убрзо је
зачула и скандирање: за пет минута је, са завојем око
чела, била међу студентским павиљонима. На
фудбалском игралишту, у кругу универзитетског
насеља, кључало је као у казану. Студенти су, на
раменима, носили изубијане и рањене другове,
показивали их, преплашеном, народу и новинарима.
Писали су пароле и држали говоре. Високо, да је види
разјарена гомила, подигли су и Марију. Онда су кренули
према ријеци и пред надвожњаком их је, као и минуле
ноћи, сачекала милиција. Она је носила партијску
заставу и била међу првима. Пјевали су химну и
»Интернационалу«... Марија не може да се сјети да ли
је прво чула експлозију или је оборена. Не може да се
сјети ни како се подигла и ко јој је помогао да измакне,
изненадној и силовитој, навали милиције. Оном првом
таласу и јуришу масовног ударања и премлаћивања.
Зна само то да су, свуда около, падале бомбе са
сузавцем и да су, са свих страна, допирали јауци.
Обневидјела и сва у модрицама, трчала је у гомили,
повијала се са гомилом, падала и посртала, кашљала од
дима, махинално потурала руке да, од пендрека и
полицијских песница, заштити главу и завој преко
тјемена. .. Не може себи, ни данас, да објасни како је, у
том страшном кркљанцу и метежу, успјела да сачува
партијску заставу. И како се, уопште, одржала на
ногама.

- Зашто плачеш, и о чему то размишљаш, Марија?

Освјешћује је, како јој се учини, његово, поново,
подругљиво, питање. Брише нос и образе, окреће се
према њему и одговара ћутањем. Испитивачким и
надмоћним ћутањем. Каже му, затим, са иронијом:
 - Студенти су пуцали, зар не, судијо?!
Ратко Видовић само нагађа зашто му је тако
одговорила. Збуњено се осмјехује и хоће да је пољуби.
Она измиче главу, хоће разговор:
- Памтиш ли, судијо, шта су утврдили правници и
полиција? Студенти су, према њиховом службеном
налазу, пуцали у студенте: милиција је, искључиво,
гађала у небо.
- Колико ја знам, Комисија задужена да на чистац
истјера ту ствар није ни завршила посао.
- Неће га никада ни завршити, моја илузијо. Хоћу
само да ти кажем да Вехбије Везировићи све могу и да
си ти данас на нишану њихове памети и њиховог
оружја. Да те смакну и умире, они неће бирати ни пута
ни начина. А послије, кад те оборе, великодушно и
демократски ће те упутити да се жалиш разним
комисијама.
- И ти, значи, због свега тога захтијеваш моју
предају?
- Привремену и привидну предају. Тактично
одступање и чекање. Данас не можеш ништа, а сјутра
ћеш, ако преживиш, ако се причуваш и ако те не
пригуше, моћи и оно будуће и оно што ти је сада
забрањцно.
- Претјерујеш, готово болесно претјерујеш, Марија.
Провалио се неки вулкан у теби, као да ти разум тресе
грозница. Како не разумијеш да у псовкама доктора
Станивука, све и кад би биле доказане, нема злочина.
Нема и не смије, у тим његовим ријечима, бити злочина
. ..
С дубоким уздахом, она жури да га прекине. Уноси му
се у лице, само што им се носеви не додирују.
 - Опасност је, мој Ратко, баш у томе што у
докторовим ријечима нема злочина. И што, на жалост,
многи комунисти вјери и гријеху прилазе инквизиторски
и површно, као средњевјековни попови.
- Кажеш, вјери и гријеху. Нијесу ли, можда, и сама
загазила у религију?
- Намјерно, сасвим намјерно сам се тако изразила.
Да би ти, коначно, схватио, ко су тужиоци и шта све
ризикујеш... Замисли, молим те, неког америчког или
француског радника, љекара или конструктора. И сад
замисли да тај грађанин, припит или тријезан, изружи
буржоаску државу, буржоаске политичаре и партије. Да,
примјера ради, гласно узвикне: »Ја сам комуниста и не
допадају ми се, јебем ја ваш поредак и ваше законе!«
Хоће ли, молим те, буржоаски тужилац, одмах, да
посегне за окидачем силе и принуде? Хоће ли, у тој и
таквој изјави, увидјети опасност по безбједност
буржоаске државе?
- Неће, вјерујем, ако је паметан.
- Да је толико паметан, ја сам у то убијеђена. Он се
не замара забраном ријечи, он на врапце не шаље
топове. Али ће тај исти, буржоаски и паметни,
тужилац да се маши сабље и оружја оног часа када
радници угрозе темеље грађевине, када нападну
светињу приватне својине и капитал-монопола, кад
запријете преузимањем власти у фабрици или округу,
кад одбију да производе авионе и бомбе намијењене
слабих и тек пробуђених народа Африке и Азије. Тај,
буржоаски, тужилац ће прогледати кроз прсте
грађанину који заврљачи јаје или трули парадајз на
лимузину Предсједника, али ће га, због утајених десет
долара пореза, послати на робију.
 - И ти мислиш да је том грађанину тешко да докучи
гдје је обманут?! Да су јаје и парадајз шарена лажа коју
су му тутнули као привид слободе и демократије.
- Нешто друго ја мислим и зато сам, малочас,
споменула вјеру и попове. Доктор Станивук је, видиш,
поштењачина, вриједан и цијењени стручњак, убијеђени
комуниста. Он је један од стубова овога система,
његова жива и органска ћелија. Његова узданица и
његова одбрана. Та ћелија је, међутим, нешто ланула и
нешто опсовала. Хитнула је, да тако кажем, трули
парадајз на себе саму, на своју Партију и своју државу.
Тужилац, на жалост, смјеста, звецка оковима. Снагу
социјализма, вулгарно, своди на снагу вјере: не псуј, не
пљуј, не хули, буди покоран! Ко опсује Бога, по тој
логици, није хришћанин. Могао је Озрен Станивук бити
лош љекар, дволичњак и тиранин, чанколизац и
додворник, један од оних чији се принципи, лична
убјеђења и етика топе пред олтаром власти и који су
досљедни, једино, у аплаузима и побожном изговарању
ријечи амин. Могао је да буде такав, дакле, противник
система и његова животна опасност. Тешко, тешко да
би тужилац, тада, звецнуо оковима. Не би, јер је много
теже носити се са таквим и правим противником и јер
је много лакше бранити вјеру него марксистичку
идеологију.
- Сад те, тек, не разумијем. Зашто ме, кад је то
тако, нагониш да осудим доктора и заштитим
религију?
Спопаде је хистеричан смијех: сва се претворила у
кикот и церекање. Да ли је он, одиста, није разумио?
Говори му полако, као дадиља:
 - Знаш ли, човјече, колико је опасно нападати вјеру и
попове? Кад је ријеч гријех и кад је ријеч пресуда. Како да
се одбраниш од ријечи и чиме да се, од ње, одбраниш?
Улудо ћеш Вехбији Везировићу доказивати да је Озрен
Станивук поштени човјек и комуниста: ријеч коље
доктора и ти нијеси кадар да га, од ње, од те ријечи,
заклониш и одбраниш. Сјутра ће овај или неки други,
још снажнији и још опаснији, Вехбија, да. пљуне и на
тебе и да прилијепи оптужбу: непријатељ, мутивода,
разбијач јединства ... Изустиће ријеч и то ће бити
пресуда. Не знам да је још икоме успјело да обори такву
пресуду.
Ратко Видовић, лијено, отвара прозор и гледа у
снијег и у децембар. Запљусну га студен и осјети како
му надолази снага у дамарима. Говори јој без журбе,
леђима окренут, преко рамена.
- Није, није све баш тако, Марија. Има, слажем се,
много инквизитора и много попова. Много улизица и
духовних богаља. Намножили су се, накотили, као
гамад, као трутови. Машу батином и паролама, сатиру
поштење и право отпора.
- Доста увода! - нагло, подвикну Марија.
- Пређи већ једном на оно што ћеш да кажеш, што
имаш да кажеш, судијо.
Он затвара прозоре, сједа у ћошак собе, као да није
ни чуо прекор и приговор:
- Много је, хоћу да кажем, мрачних облака, али није
заклоњено сунце, Марија. Није покопано и невидљиво.
Ни толико удаљено да је неухватљиво. Има, убијеђен
сам, више свјетлости него духовног средњевјековља,
више основа за наду него за безнађе и више разлога за
борбу него за ишчекивање. Слобода се не поклања као
колач и сватовска амајлија. Она се отима, она се,
свакодневно и свугдје, крваво и без милости, отима. И
нема, упамти, краја том успињању да се човјек, што
више, удаљи од својих окова. Нема, јер је слобода
неограничена, као вријеме, васељена и људско надање.
- Тако, управо, говоре и духовни богаљи које си,
малочас, спомињао. Свака је тиранија у историји
слободу истицала као принцип својег владања. У име
слободе су измишљени и гиљотина и вјешала.
- Да, али у име слободе почињу и да труну ужад на
вјешалима. Пажљиво сам те слушао док си, са
разумљивом горчином, причала о студентским
демонстрацијама. Јесте, слажем се с тобом, батином
и лажима су вам зачепили грло и повили вратове.
Измислили су, чак, и да сте, сами у себе, пуцали. Ја сам,
ипак, у свему томе видио побједу слободе. Велику
побједу и огромну промјену. Само осам или десет
година раније, у вријеме док сам ја био на студијама,
страшна је била и помисао на побуну. Нас би, тада,
умирили тенковима. Напунили би казамате и населили
јадранско острвље. Од хиљада вас, колико ја знам, нико
није изведен пред Суд, нико није погинуо, никоме није
забрањено да настави студије. Пронашао сам, негдје је
то и објављено, чак, и податак да је, одмах послије
демонстрација, неколико стотина студената
примљено у Партију. И ти си, тада, примљена у
Партију. Брутално је угушена побуна, али
побуњеницима није ускраћено право на ордење. Преко
ноћи је усахла стихијна и огромна снага младости без
господара. Искварени и стари свијет је, опет,
побиједио, јер га не обарају ни пароле ни музика и јер је,
за читаву бездушност, снажнији и вјештији од нових,
често и дјетињасто наивних, вјетрова. Гдје си сада и
шта си, памтиш ли, тражила 1968? Да ли си се, икада,
то запитала. И видиш ли да и ти и читава твоја
генерација, узорно, опет, служите свијет на који сте,
прије двије године, голоруки, кидисали? Све је, на овом
свијету, савршено, нема разлога за промјену и ништа
нам не фали, Марија. Сјећаш ли се како је Григориј
Распућин казао цару Николају: »Величанство, вама није
ништа, вама недостаје само нешто УНУТРА.«
Помодрииа од бијеса, Марија туче шаком о сто и,
неконтролисано, говори:
- Сви смо, сви смо, до једног одликовани. Удавила
нас слобода и милосрђе. Посрнули под теретом
медаља и признања која нам додијелише!
Рјешава, онда, да јој каже и нешто што ће је,
сигурно, још више повриједити, забољети. Мораће је
забољети, јер тако бива кад се, без обзира на то
колико су истините чињенице, такне у нечије митове,
романтичарске идеале. Боли, наравно, ако ти идеали
бивају скрнављени, лажно представљани,
фалсификовани. Али, ништа мање, боли и ако појмимо
да смо били у заблуди, да на вријеме нијесмо нешто
схватили и опазили, да те наше заставе, заправо, и
нијесу без мрље, како смо се клели и како смо вјеровали.
А, управо, ово драго, у вези са њеним митом »шездесет
и осме«, хоће да јој каже Ратко Видовић.
- Не претјеруј, не пренагљуј у мистификацији тога
љета и тога јуна, Марија. Стани и замисли се, мало
дубље, над духовним хоризонтима побуне, над оним
што је она тражила и захтијевала, али још више над
оним што није, готово, ни поменула.
 - Сврстао си се, значи, већ међу оне који
»објективно и свестрано узевши« у шездесет и осмој
виде мало и нимало нашег и аутентичног, а много,
много имитирања и слијепог подражавања онога што
се, тога прољећа, десило на универзитетима у Европи,
на Западу.
- Опет наглиш и трчиш, Марија. Нијесам то ни
помислио ни рекао. Хтио сам, једино, да те подсјетим
на нешто што си, сигурно, сасвим случајно, превидјела
а што ти, убијеђен сам, може помоћи да тај свој
фетиш и ту своју љубав малчиее смириш, спустиш на
земљу, да је оњушиш, загледаш и са друге стране, да је
додирнеш рукама. Студентска шездесет и осма се, бар
у нас, исцрпљује чисто социјалним захтјевима. Они, ти
захтјеви за социјалном правдом и једнакошћу, су и
почетак, и срж, и крај побуне. Сјећаш ли се, такозваног,
Акционог програма? Или парола што су висиле на
фасадама факултета или сте их, првога и другога
дана, кад сте, кроз кордоне милиције, хтјели у Београд,
громовито узвикивали? »Доље црвена буржоазија!«
»Више школа мање кола!« »Стегнимо каишеве - али сви
подједнако!« »Хљеба и запослености!« »Зараде радника
су увредљиво мизерне!« Памтиш, свакако, те
транспаренте.
- Не само да их памтим, него их, и сада, видим и
осјећам, душом их осјећам ... и поново би их, ево, овога
трена, писала и узвикивала.
- Не знам шта ти је то данас, откуда толики чемер
и раздраженост? Недостатак стрпљења да ме
саслушаш или да ме, бар, покушаш саслушати. Дакле,
социјала је и темељ, и скелет, и кров, наше шездесет и
осме. Томе ја, наравно, не приговарам и не могу било
шта приговорити. Приговарам, међутим, ономе што
није речено, што није тражено и што је, тек успут,
стидљиво, много стидљиво, наговијештено. Ријеч је о
духовним слободама, Марија. О духовној правди, као
потки социјалне правде која је доминирала. Видиш,
колико ја памтим, само је једна парола о томе -
изричито - говорила. Она што је тражила »слободу
штампе и демонстрација«. Она што је уклоњена већ
трећег дана побуне: намјерно или случајно уклоњена, ја
то не знам. Као што не знам да ли су је склонили
студенти или полиција. Углавном, покрет је остао
једносмјеран и, допусти ми да кажем, обогаљен. Сакат
у једну ногу, заправо, без једне ноге, Марија. И не само
то. Бојим се да духовни садржаји и хоризонти наше
шездесет и осме нијесу били баш много богатији и
шири од хоризонта полиције и оних што су јој наредили
да, по сваку цијену, без милости, обуздају
демонстранте и демонстрације. Страх ме је, заправо,
да би др. Озрен Станивук, и у идеалном поретку
социјалне правде какав су захтијевали студенти,
такође био осуђен. Пун стомак, радно мјесто,
релативна једнакост и релативно благостање, још
нијесу доказ ни слободе ни демократије. Као што ни ти,
релативно сити и социјално релативно изједначени
људи, не морају бити срећни и задовољни. Сувише је
вулгарно и недопуштено слободу сводити само на
величину порције и квалитет хране у њој. Ако би тако
било, онда би товне свиње биле најсрећније и
најслободније.
Изненађена је, очито, и ћути, ћути, замишљено.
Већ пет дугих минута преврће, мљацка цигарету међу
уснама - заборавља, ваљда, да је припали. Пита га,
затим, полако и помирљиво:
- А на основу чега закључујеш да ни у програму наше
шездесет и осме није било слободе за доктора
Станивука? И да је, коначно, демократија била
поистовјећена са запремином порције и врстом хране у
њој?
- Поразна је, сама по себи и сама за себе, чињеница
да је духовна страна људске среће, у том студентском
покрету, била посве занемарена, прескочена и
заборављена. Већ то казује колико је слобода, поред
свих позива на слободу, била запостављена и
потцијењена. Коначно, било је, колико знам, појединаца
који су покушавали да наврну нешто воде и на духовну
воденицу, али су остали усамљени и непримијећени, а
неки су, чак, и извиждани ...
Нагло је прекинуо, жао му да гледа како се, у себи,
мучи и хрве Марија. Како је, и поред свега, вријеђају и
боле његове ријечи - тим више што им више вјерује.
Благо јој се осмјехује, примиче се сасвим до ње: забрину
га хладноћа у њеним образима.
Марија, одједном, наставља смиренијим гласом, као
да му шапуће:
- Није, кажеш, све у залогају. Није, али ја сам то
знала и шездесет и осме. И тада сам знала да не може
бити људске среће ни слободе под небесима гдје због
вица или политичке псовке одводе на робију. Него,
пружи ми кажипрст, да ти нешто покажем.
Оловком за шминку премазује му прст, затим га
притиска на лист чисте хартије. Моли га да, пажљиво,
погледа отисак.
 - Не постоје, Ратко, на свијету два иста прста и
два иста отиска. Не постоје на свијету ни два иста
човјека, два иста мозга, два иста мишљења. Отисак
прста, негдје сам то прочитала, доказује да је сваки
човјек комплетан Бог и да је само по својој мјери
сачињен. Мишљење је отисак мозга и оно се од отиска
било којег другог мозга разликује као и отисак овог,
твог, прста од свих, осталих, отисака. Како, онда,
ћутати и како не полудјети пред језоморним
захтјевима за унформисаним мишљењем и подударним
отисцима наших мозгова?!
Он је привуче себи и пољуби. Каже јој, са олакшањем
и уморно:
- Зато се и ваља борити, Марија. И, нипошто, не
оклијевати и чекати да, како си ме хтјела наговорити,
прође оморина.
 8.
Новинару Бојану Даничићу јутрос су, телеграмски,
јавили да је његов извјештај о свједочењу професора
етике оцијењен као »успио и динамичан«, али да је
штета што он, репортер, није узео и изјаву неког
»руководећег драга у Граду«. Савјетовано му је,
заправо, да то, прије свега, буде секретар Градског
комитета и да, обавезно, интервју са њим буде послат
Редакцији заједно са данашњим извјештајем о изрицању
пресуде.
»Сви смо ми, без сумње, велике кукавице«,
размишља, готово наглас, репортер Даничић, док, у
ишчекивању судија и оптуженог, сједи у челу дворане, у
ствари, за оним столом који је предвиђен за одбрану, и
док, ваљда по десети пут, овога јутра, чита депешу из
пријестонице.
Свијет се, већ увелико, окупио у судници. Поред
Бојана Даничића, начичкао се грозд новинара и
сниматеља. Преко пута, око стола тужиоца, има их
још толико, тако да се од њих и између њих заступник
оптужнице готово и не види. У самој дворани, нема
слободног мјеста, чак, ни за стајање. Многи од ових
знатижељника који су успјели да уђу унутра, дежурали
су још од зоре и чекали да се откључају гвоздена врата,
још у доба Аустрије подигнуте, зграде Градског суда.
У ходнику не престаје ларма оних који нијесу стигли
да уђу у судницу. Чује се како их, скоро сваког минута,
упозоравају на ред и на тишину. Двојица милиционера
час сједе а час шеткају испред прве и једине празне
клупе у судници - оне која је »резервисана« за оптужене
и која, јутрос, ишчекује доктора Озрена Станивука.
Присутни свијет, испод ока, са занимањем, прати
дошаптавање и нервозу новинара који нешто записују,
нишане фотографским апаратима и, као пред војну
вјежбу, пробају своје магнетофоне.
Једна новинарка, шапатом, каже Даничићу:
- Причају да је секретар Комитета мамлаз и велико,
да не кажем шта, и да се зарекао да ће сахранити
судију Видовића.
- А ја сам, видиш, чуо да је Видовић »курјак у кожи
јагњета« и да из њега, што не примјећују неупућени,
говоре »анархизам, либерализам и у вјеште обланде
увијени антикомунизам«.
- Да то није једна од оних твојих шала, Бојане? -
пита га она, с невјерицом и зачуђено.
- Ово је, драга колегинице, врло званични став и
врло званична оцјена - одговара јој он и узима
репортерски блок да нешто прибиљежи.
Новинарка са којом је разговорао и нико у судници не
зна гдје је и с ким, минуле вечери, био репортер Бојан
Даничић. Одлучио је да о томе, бар за сада, не говори
никоме. Уз наду да ће, једнога дана, ипак, бити у
прилици да све то, јавно и натенане, напише и објави.
То да ће његова редакција инсистирати на
разговору са Вехбијом Везировићем, Бојану Даничићу је
постало јасно већ онога тренутка кад му је, по
завршеном свједочењу професора етике, уредник у
телефонском разговору скренуо пажњу на »обазривост
и став руководећих другова у Граду«. Новинар је на ту
примједбу реаговао искрено и спонтано, рекло би се и
увријеђено. То је она реченица која је, случајно, стигла и
до ушију судије Видовића: »Ја сам мислио да си ми ти
уредник, а не секретар овдашњег Комитета!«
Одлучност да не тражи заплеће својем писању и
судијиној пресуди држала га је, међутим, врло
кратко. Иако, релативно, млад новинар, Бојан Даничић
је, непогрешивим инстинктом самоодржања, осјетио
какве би, по њега тешке, посљедице могле да произађу
из тврдоглавог и достојанственог инсистирања на
књишким принципима о слободи и независности
штампе. Нико од њега, додуше, није захтијевао да, као
курир или слијепи интелектуални поданик, однесе свој
рукопис на цензуру или дотјеривање секретару
Градског комитета или предсједнику Града. Од њега је
очекивано нешто што је, привидно, подсјећало на
слободу писања и мишљења, а што је, у суштини,
значило готово и тежи облик претворства и
лицемјерја. Требало је, заправо, да он о процесу доктору
Станивуку прибави ауторитативну оцјену људи који
нијесу судије и који не би смјели да се мијешају у посао
судија и да, потом, напише, тобоже објективни,
извјештај и то тако да, између редова, ако већ не и
директно, став тих угледних и моћних појединаца
представи као најпаметније и једино исправно, дакле, и
као своје мишљење. Тражило се, практично, од њега да
прибави пресуду коју оптуженом Станивуку изричу
Вехбија Везировић или Вељко Сури и да, зависно од те
пресуде, заузме свој лични и слободни новинарски став
према одлуци судије Ратка Видовића.
Иако противан тим правилима професионалног
владања репортер Даничић их се, мање-више,
придржавао без поговора и доста узорно. Брзо је
разумио да је то једини начин да се опстане. Стога се и
чудио откуда и због чега то њега у народу, чак и меду
колегама, бије глас храброг новинара. Он тај глас,
одиста, ничим није заслуживао. Увијек је писао у
границама слободе која му је унапријед дозирана и
извагана и никада није прешао Рубикон. Храброст се,
можда, састојала само у томе што је он, врло вјешто,
умио да се креће самом границом између допуштеног и
забрањеног и да, како се то каже, стално балансира на
ивици ризика и провалије.
Када би му читаоци упућивали писма са изразима
честитања на »бритком перу« или када би га
пријатељи опомињали да »не срља« и да »припази на
себе«, Бојан Даничић се и чудио и стидио, истовремено.
Само је он знао колико је слабић и конформиста и
колико је пута, пишући те »бритке« текстове, са
лакоћом нападао и нека своја, лична, вјеровања и, лично,
мишљење. Само је он, наиме, знао да у њему живе два
човјека и два новинара. Први и онај прави је бунтовник и
критичан, незадовољан и немиран, слободан и готов да
кида све мреже и све нити неслободе која га окружује.
Други је глумац и претворник, солидно плаћени млади
интелектуалац који живи у процјепу између свог
друштвено признатог положаја, са једне, и својих
назора и приватног морала, са друге стране. Једино се
овај други Бојан Даничић јавно показује и испољава, док
се онај први, обично, јавља у строго интимним и
повјерљивим разговорима или ноћу, у кревету, као
умирење или као оптужба властите савјести. Као
умирење, јер би трпљење и претворство правдао
тиме да се »не може главом кроз зид« и да, у таквој
ситуацији, много значи и оно унутрашње, дакле
искрено, дистанцирање од оног другог Бојана
Даничића, од себе самога.
Не ријетко, међутим, он је тај дупли морал, та
своја два лица и двије, расцијепљене, личности у једном
тијелу и испод једне коже, доживљавао и као тешку
оптужбу себе као интелектуалца и човјека: заправо,
као ропство и плаћену срамоту. Долазило му је у тим
тренуцима интимног самопреслишавања, да се окани
писаније и новинарства и да се, у свом сиромашном и
забитом селу, у Херцеговини, посвети пчеларству или
узгоју телади. Ти хистерични напади самопријекора и
побуне хватали су га обично ноћу или у моментима
када би му у некој редакцији - уз објашњење да »није
прави тренутак«, да је »врло опасно« или да текст
није написан »тактично и са мјером« - одбили неки
рукопис. Одлука да батали све и да иде у сточаре
држала би га само до свитања новог јутра и до новог
издања новина, када су се бијес и чемер, обавезно,
расплињавали у вртлогу живота и неуморној лупњави
штампарских стројева. Тада би се репортер Бојан
Даничић, скрушено, враћао у бразду и, беспомоћно,
схватао да му нема ни бјекства ни скретања.
Да изађе из бразде и да одбије тражење своје
редакције, он је, дакле, са инатом увријеђеног дјетета,
био одлучио и оног часа када му је уредник наредио да
се о процесу доктору Станивуку распита и код
»руководећих другова у Граду«. Али, чим се прибрао и
охладио, он је ријешио да, ипак, телефонира
предсједнику Града Вељку Суром и учтиво га замоли за
краћи сусрет и разговор. Изненадио се када му је
предсједник Града, без увијања и околишења, одговорио:
 - Ја нити желим нити смијем да о томе говорим
прије пресуде. У читавом случају остао сам по страни и
ни на који начин у то нијесам умијешан.
- Али, друже Сури, ја сам мислио да вас замолим за
једну, сасвим приватну и необавезну, политичку, оцјену
докторовог поступка и моралну и друштвену оцјену
докторкиног магнетофона.
- Рекао сам ти, синко, све што сам имао да кажем.
Стрпи се до сјутра, па ћеш те обадвије ствари, надам
се, чути од судије Видовића.
Вељко Сури је говорио из дубине и промукло. На
крају се, сипљиво, закашљао, тако да је Даничић морао
да одмакне слушалицу од ува.
- Ти си ми, синко - наставио је Сури, пошто се
кашаљ смирио - познат из новина и без ласкања ти
кажем да ми се допада твоје писање. Волио бих да те
видим и да попричамо. Али не о магнетофону и тим
говнаријама и, никако, службено. Хтио бих, желио бих,
синко, да само приватно попричамо.
Сури се, поново, закашља и Бојана Даничића ухвати
нервоза. То што је Вељко говорио једноставно га није
интересовало.
- А колико ти, Даничићу, имаш година?
- Двадесет и шест, друже Сури - кратко и безвољно
одговори он, избјегавајући да предсједнику Града пружи
макар један нови повод за наставак разговора.
- Двадесет и шест. Дивно, Бога ми. Ја сам, синко, у
твојим годинама, командовао ратном дивизијом.
Новинар се насмија и искористи прилику да прекине
саговомика:
- Ви ме, значи, друже Сури, неопозиво одбијате?
 - То никако, Даничићу. Добро ми дошао у кућу, али
ти о Станивуковом случају нећу казати ни ријечи.
Зашто да ја разбијам главу туђим осветама и
говнаријама. Знаш ти, уосталом, ко је ту читаву бруку
и закувао.
- Све и да знам, ја бих вас, и тада, молио за
разговор. Ви сте, а не ја, предсједник овога Града и ако
је, заиста, како рекосте, ријеч о бруци, онда она,
свакако, није моја и ја за њу не одговарам.
Даничић касно схвати да је претјерао и, збуњено,
покуша да пронађе неку праву и благу ријеч за наставак
разговора. Вељко Сури му, са неочекиваном мирноћом и
без трунке гњева, одговори:
- Чувај се добро, синко, и отвори оба ока. И нека си
ми подвикнуо. Вељко све разумије и Вељко ти неће
замјерити.
Сури је спустио слушалицу. Даничић је, са
осјећањем кајања, зајапурен и полуотворених уста,
бленуо у таваницу. Зашто је Вељко онако реаговао? Да
ли да га, поново, позове и да му се извине? И чему,
послије свега, она поука: »Чувај се добро, синко, и
отвори оба ока?«
Из бијеса и немоћи да поправи већ покварено, Бојан
Даничић ријеши да иде до краја: нервозно, у својим
папирима, поче да тражи кућни број телефона
секретара Градског комитета, Вехбије Везировића.
Пријатни женски глас га, врло уљудно и предусретљи-
во, обавијести да Везировић није у стану и да је, прије
два сата, некуд, службено, изашао. Тај глас га
,истовремено, замоли да остави број својег хотелског
телефона, како би се, ако се врати на вријеме,
секретар њему јавио.
 Једва да је прошло и десет минута од тог
разговора, а у Даничићевој соби зазвони телефон. Онај
исти глас му објасни да се Везировић, случајно, јавио
кући, да му је она пренијела поруку и да он позива Бојана
Даничића да, ако има времена и ако то жели, одмах,
дође до излетишта »Царски гај«, неких двадесетак
километара далеко од Града. Везировић ће, ако се
новинару тамо одлази, по њега послати кола и
шофера. Убрзо, изађе напоље. Није падао снијег и
штипала је голомразица. На улицама Града већ су била
упаљена вечерња, неонска, свјетла ...
Намрачен и нимало срећан због ове вожње и
ненаданог путовања, одлутало је сједио поред шофера
и, мада то није његова навика, избјегавао сваки
разговор. Тек при изласку из вароши, кад му се, на дијелу
пута који се доста стрмо пење уз неко осоје, учини да
је возач задријемао, Бојан Даничић се, из страха да
мрзовољни шофер и не заспе, огласи олињалим и
сасвим безначајним питањем:
- Мора да је напорно возити по овом кијамету,
Мевлудине?
Мевлудин, међутим, не показа ни вољу да отвори
уста. Даничић оцијени да има око четрдесет и пет
година и да је, судцћи по испуцалим капиларима по носу
и јабучицама, пијаница. То га још више уплаши и пожури
да би га, по сваку цијену, расанио:
- Колико дуго возите, Мевлудине?
- Колико ми је ћеф, пријатељу! - одговори он
зловољно и изненада.
Даничић му понуди цигарету.
- Јок, валах, да је од злата.
 Из џепа, одмах, извади своју цигарету и са страшћу
старог дуванџије и мераклије поче да одбија димове.
- Јесте ли ви то нешто љути на мене, Мевлудине?
- Јок, валах, но на свог ћаћу и на Алаха што ме
створио овако ћивтели и хаирсуза.
- Који је то белај, кажите, развеселите се малко,
Мевлудине?
- Од прошлог акшама ти, ћуј, болан, нијесам ни ока
склопио. Онај баксузни Сафет, Вехбијин шофер, сломио
прије хефту дана ногу, потализо се на сред џаде и
цикнула му ко леденица. И окле баш јуће да ђаво нанесе
друга Гвоздена и ђе баш ја да се затрефим у
канцеларији.
- Ви, значи, нијесте возач из Градског комитета?
- Па о томе ти, болан, и прићам. Ја сам ти архивар
у Комитету, а Вехбија, пошто је Сафет сломио ногу,
управо мене за врат: »Има да возиш, Мевлудине, све
док друг Гвозден не оде из Града!«
- О којем то другу Гвоздену говорите?
- Како о којем, кукавче. Па о оном одозго, о Игњату
Гвозденовићу. Он ти је одавде родом, наше горе лист и
овдје је и добио надимак »Друг Гвозден«.
- И ви сте, како разумијем, незадовољни због тога
што возите Друга Гвоздена?
- Јок, валах, ја то нијесам рекао. Друг Гвозден, прије
свега, има своја кола и својег шофера. Ја возим друга
Вехбију. Мени је, болан, то част и велико признање.
Него сам ти, по белају, мало муханат на ћашицу, а
Вехбија ми запријетио да не смијем ни окусити. Лијепо
ми, болан, дошло да душу испустим, таман ко да ми се
стотину шејтана увалило у џигерице и ко да ме,
изнутра, вуци комадају. Зато сам ти, болан, овако
никакав и смлаћен, ко посран голуб.
Даничич искористи прилику да се распита о нечему
чега се тек сада сјетио и што му се, изненада, учини
од великог значаја:
- Да ли се Друг Гвозден, од синоћ, откако је дошао у
Град, састајао са Вељком Сурим?
Расањени и одобровољени »шофер« одговори брзо
и као потцјењивачки:
- Примио га је Друг Гвозден синоћ, али врло кратко.
Наш ти је предсједник, као на прилику, слабић и, како се
то каже, опортуниста.
- Не разумијем сасвим, Мевлудине.
- Не разумијем, валах, ни ја, али тако говоре.
Спетљао се, шта ли, са оним, ако си чуо за њега,
судијом Видовићем. Онијем, болан, што не гледа у
ћитабе и закон, но пита наквог професора смије ли се
пљувати на социјализам и Партију.
Бојан Даничић није ни примијетио таблу са
натписом »Царски гај« и лијепу кућу пред којом се
зауставише. Тек тада је мало боље осмотри и стаде
да разгледа околину. Били су то, углавном, двоспратни
љетниковци који га, прекривени снијегом и смјештени у
великој храстовој шуми, подсјетише на слике наиваца и
новогодишње разгледнице.
- Шта гледаш, болан, није то секретарева, већ
друштвена вила - рече Мевлудин, отварајући му врата
и уводећи га унутра. Још у ходнику, Бојан чу како се, у
некој оближњој просторији, води доста бучан разговор.
Одмах је и са лакоћом, наравно, препознао Друга
Гвоздена. Сједио је у највисочијој фотељи и некако
издвојен. Бочно и преко пута њега, око малог храстовог
стола, Даничић, брзим погледом, изброја још петорицу
мушкараца. На огњишту, које је било увучено у зид,
пријатно је пуцкетала ватра.
Даничић се, најприје, упути према Другу Гвоздену и
гласно му се представи. Са осталима се рукова по реду
како су сједили, трудећи се да им упамти и имена и
функције. Поред Вехбије Везировића, били су ту и
предсједник Градског синдиката Милован Ерић,
предсједник Савеза бораца Лабуд Војнић, секретар
Градске скупштине Јозо Брадић и, што зачуди
Даничића, секретар партијске организације у Градској
болници Ферид Муминагић.
- По вашим чланцима сам рачунао да сте доста
старији - рече Везировић, пошто се заврши
намјештено осмјехивање и руковање.
- Вјерујте да се то понекад и мени учини - покуша да
се нашали Даничић.
- Колико дуго радиш у новинарству? - упита Друг
Гвозден, топећи некакву таблету, вјероватно против
назеба, у чаши воде коју му је, тренутак прије тога,
донио »шофер« Мевлудин.
- Пет година, ако рачунам и ону годину стажа у
студентским новинама.
- Знао сам да нијеси старији. Види се то по ономе
што пишеш: претјерујеш у жестини, недостаје ти
искуство и сталожен приступ проблемима.
Бојана Даничића облише хладан зној и руменило.
Није имао куражи да заметне разговор равноправних, а
страх га је било од помисли да ће, изгледа, са Другом
Гвозденом морати да разговара као посилни са својим
генералом.
 - Ви сте, како ми је телефоном јављено, жељели да
са мном попричате о случају доктора Станивука - у
том мучном тренутку, као поручен, упаде Вехбија
Везировић.
- Да, о томе и о етичком лику докторке Тамаре
Михић, друже Везировићу.
- Ми смо, Даничићу, вољни да, отворено и другарски,
попричамо о свему што вас интересује, али то, никако,
не смије имати карактер званичног разговора, нити,
пак, може бити објављено.
- Не постоји, а опростите, потреба за толиком
тајанственошћу. Посебно због тога што је суђење
завршено и што ће се, убијеђен сам, тим поводом,
појавити многи коментари у новинама. Ред је, чини ми
се, да први коментари и прве изјаве потекну од
руководећих људи из овога Града.
- Вазда ми је сметало кад пиле почне да учи кокошку
како се носе јаја - пресијече га Друг Гвозден. - Ваљда ови
људи знају шта је ред и зашто су одлучили да, у часу
овоме, не кокодачу по новинама.
Поникао и одрастао у неимаштини и крају гдје су,
због шкртости и Бога и природе, понос и достојанство
вијековима значили једино богатство, Даничић је ову
упадицу примио готово на исти начин као да га је Друг
Гвозден, ту, пред свима, изгазио и испљувао. Као у
бунилу, сјети се како је, у његовом разреду, док је био
још у основној школи, учитељ Гаврило, због једне ситне
ријечи, ошамарио дебелог и ћелавог среског надзорника.
Свјежа и протутњалим годинама ненатруњена, та му
слика изронила из увреде и заклонила и »Царски гај«, и
Друга Гвоздена, и градске руководиоце.
 »Како се зове наша домовина?« по трећи пут пита
надзорник малог Спасоја Пркосића. Надзорнику се, од
бијеса, надула и помодрила жила преко чела и ћеле, а
Спасоје ни да зине, као да је полудио и омутавио. »Зна
ли ико да ми каже како се зове наша домовина?« обраћа
се, сада, надзорник читавом разреду и задрхта још
жешће кад видје како се ниједна рука не помјери и како
сви, ваљда у знак солидарности са Спасојем, покуњено,
блену у катраном намазане штице сеоске учионице.
Надзорник се, изненада, окрену према учитељу Гаврилу
и упита: »А ви, знате ли ви, колега, да ми на ово
одговорите?« Бојан се добро сјећа како је учи
задрхтала брада и како је, тресући се у кољенима,
устао иза катедре и пошао према дебелом надзорнику.
Онда га је, брзим и одсјечним покретом, залијепио по
десном образу. Надзорник се пренерази и из џепа извуче,
као снијег бијелу, марамицу: прислони је на образ и, без
ријечи, изађе. Одмах за њим, изашао је и Гаврило. Ђаци
нијесу знали шта су и да ли су њих двојица, уопште,
нешто и разговарала. Учитељ се вратио послије
десетак минута и некаквим чудним, и плашљивим и
поносним, гласом рекао: »Настава је, децо, за данас
завршена.« Цијело село је, наравно, још исте вечери,
дознало шта се десило у школи, а видјело је и како је, на
бициклу, потпуно сам, према Фојници, отпутовао и
дебели надзорник, све му се чини да се звао Милоје.
Истим путем, али пјешице, сјутрадан изјутра је, из
Фојнице, стигла патрола милиције. Учитељ Гаврило
више никада није дошао ни у Бојаново село ни у школу.
Проношене су о њему чудне и свакојаке приче: почев од
тога да он и није био учитељ, већ неки разбојник који је
кривотворио документа, па до вијести да је, чим је
протјеран и спроведен из села, пререзао вене и умро на
неком чаиру, поред самог извора. Случај је хтио да се,
много година касније, Бојан Даничић сретне са својим
учитељем. Причао му је Гаврило како му је забрањено
да учитељује и шта је, све због оног шамара,
препатио. Пет година је живио у потуцању и од неке
врсте милостиње. Онда се запослио као магационер у
некој сеоској задрузи, затим као портир и подворник у
једној школи, у Мостару.. Тек послије петнаест година,
а и тада након много невоље и перипетија, поново је
постао учитељ. Покаја ли се он, икада, због оног
шамара? - питао га је Бојан Даничић. »У истој прилици,
ја бих то и сјутра, опет, учинио«, одговорио му је
Гаврило.

А каква је ово прилика и како би се -

помисли Даничић - на његовом мјесту, данас, пред
Другом Гвозденом, понио учитељ Гаврило?
- Као што је - прекиде га у размишљању Лабуд
Војнић - Друг Гвозден изврсно примијетио, ми не желимо
да дајемо изјаву за новине, али нам је стало до тога да
новинари дознају праву истину. Мислили смо да је
кажемо теби и да им је ти, као њихов колега, пренесеш.
Вјерујем да је, како да кажем, представницима штампе
стало до те истине и да су нам интереси исти и
заједнички. Ако бисмо све што ћемо ти рећи
саопштили јавности, бојимо се да би нам неки
злонамјерни људи, и код нас и у иностранству, могли
пребацити да, пред изрицање пресуде, вршимо
притисак на судије и да спутавамо слободу правосуђа.
Предсједник Савеза бораца у Граду прекиде
казивање, тек да отпије гутљај кафе и припали
цигарету. Неопажено, испод стола, Даничић откопча
своју кожну, репортерску, торбицу и - укључи
магнетофон.
- Борци су - настави Војнић - то ти отворено
кажем, огорчени. И то и на судију и на вас новинаре. Не
само што држите страну човјеку који је, на један
сраман начин, изружио и испљувао социјализам и наше
највише руководиоце, него сте својим писањем
створили тако нездраву климу да се ми, право да ти
кажем, и не усуђујемо да било шта предузмемо.
- Колико је мени познато - упаде Даничић - и доктор
Станивук је члан Савеза бораца. Да ли сте, икада, са
њим разговарали о околностима под којима је псовао,
ако је, уопште, и псовао?
- Нијесмо и нећемо, мој друшкане. Ми смо се,
смјеста, оградили од његовог поступка, али нијесмо
жељели да са њим дебатујемо и да у тој, ружној,
ствари изигравамо некакво савјетовалиште. А о томе
да ли је он лајао или није, смијешно је и диску- товати.
Ако те то баш толико занима и ако не вјерујеш ни нама
ни тужиоцу, ми ти, послије овог разговора, можемо
показати и магнетофонску траку и магнетограм.
Обезбиједили смо и ми, за наше потребе, по један
примјерак.
- Али, друже Војнићу, Суд је одбио те доказе, а
других доказа, признаћете, нема.
- Ја сам га - љутито ће Ферид Муминагић - својим
ушима чуо како свашта прича о нашим највишим
руководиоцима, да не спомињем шта је све казао за
другове Вехбију и Милована. Псовао је, ако баш хоћеш, и
Друга Гвоздена и ја сам то, ако не знаш, све изјавио
судији Видовићу. Ако то није доказ, онда ја не знам како
изгледају докази.
- Де, де Фериде, не жести се, па још није ни
изречена пресуда - умирује га Везировић. - Можда ће, ко
зна, судија Видовић и да ти повјерује. Иако би ме, руку
на срце, то од њега зачудило.
Крадомице се згледа са Другом Гвозденом, извуче из
ташне некакве прибиљешке и нагну се према Даничићу.
Обраћао му се са »ви« и са одмјереним изразима
уважавања. Он је, уосталом, једини који се, послије оних
Гвозденових упадица, на такав начин опходио са
новинарем и који га, из васпитања или срачунате
мудрости, није страшио влашћу и својим положајем.
- Видовић је, без сумње, врсан интелектуалац и
одличан правник. Свестрано је образован, вриједан и
угледан млади судија. Храбар је и веома, веома упоран.
Радо бих, хоћу да вам кажем, таквог човјека имао за
пријатеља. Он је, на жалост, одавно окренут на
страну на којој ја, као комуниста, не смијем тражити
пријатеље. Без претјеривања, добро га познајем.
Заједно смо, знате, и студирали. Још тада сам код
њега запазио ту, ја бих рекао, наглашену ноту
анархизма и грађанске распуштености. На састанцима
је, увијек, вукао на страну и на вјешто прикривени начин
нападао не само стварност нашег социјализма, већ и
читаву комунистичку идеологију. Рачунао сам, тада, да
је то посљедица нечијег тренутног, лошег, утицаја
или младости. Морам вам, на жалост, признати да сам
се преварио. Такав је остао и као судија. Чак бих рекао
да је свој, судијски, положај у неколико наврата
искористио, директно, против принципа нашег
друштва и наше Партије.
 - Али, и Видовић је члан те исте Партије - не
могаше да не каже Даничић. - Чак је, неко вријеме, био и
партијски секретар у Суду.
- То је та невоља - завртје главом Вехбија
Везировић и, као у повјерењу, гуркајући га руком у
кољено, рече Даничићу:
- А колико, молим вас, има некомуниста у нашој
Партији?
- Ја то не знам, друже секретаре. Вјерујем и надам
се да нема ниједнога.
- Или сте злобни или се шалите, Даничићу. Много
их је, много, вјерујте ми. Баш о томе смо овдје, синоћ,
разговарали са Другом Гвозденом. Судија Видовић је
један од тих који се, док роваре против Партије,
заогрћу у црвену одежду и, као иза штита, крију иза
црвене боје партијске књижице. Не можемо му, на
жалост, ништа, јер он, одмах, потегне ту књижицу и
још нас залијепи слаткорјечивим и православним
паролама да је он комуниста.
- Православним паролама, управо тако, секретаре! -
поскочи на фотељи дежмекасти и румени Милован
Ерић. - Требало би, сматрам, казати новинару да је
Видовићев отац православни поп и да је прилично
присутан у синовљевим пресудама.
- И да му је жена била један од коловођа оне
студентске дерњаве у Београду - додаде цотави и по
боји лица болешљиви Јозо Брадић - Бивала је, колико ја
знам, и хапшена.
- На какву то дерњаву мислите, друже Брадићу?
- Како какву, човјече! Па на ону од прије двије године,
кад су хтјели да преврну државу и кад су, сити од
бијеса, облајали и револуцију и социјализам који им је
омогућио да се преждеру. Немој ме, боље је, вући за
језик. Скочи ми притисак чим се поведе разговор о
томе.
- Нијесам баш сигуран да је то тако било, драже
Брадићу. Извјештавао сам са демонстрација и могу вам
рећи...
- Ништа ти не можеш рећи! - као на нож, дочека
Друг Гвозден. Неочекивано за све присутне, тресну
шаком о сто. - И боље би ти, бар преда мном, било да
овим људима не солиш памет и да не изиграваш судију.
Па шта ако си извјештавао са демонстрација? Јозо је
био благ, превише је бирао ријечи, да не увриједи ту
балавурдију. Били су се повезали и са иностранством,
мало је требало па да нам доведу туђе тенкове.
Друг Гвозден се, онако разгоропађен, одједном,
унесе у лице Даничићу:
- А знаш ли ти зашто смо им то све опростили?
Репортер, заплашено, увуче главу међу рамена,
промешкољи се на столици.
- Учинили смо то - настави Друг Гвозден - због тога
јер смо отворено и слободно друштво и што смо
жељели да дјелујемо васпитно и демократски. Друг
Јозо је споменуо жену тога судије. Она је, по правди,
требало да буде у затвору, а ми смо јој дали високу
плату, радно мјесто професора социологије. Видиш ли
ти колико смо ширине и демократског слуха показали.
А она, умјесто да буде захвална, и даље ровари. Полако
и подмукло, као кртица. Судији смо, исто тако,
прогледали кроз прсте и направили се да не знамо
какво му је поријекло и на коју то он страну нагиње. И,
ево, како нам се то враћа и са колико дрскости: тамо
нека пијандура, испљује по социјализму и Партији, а
судија га, тобож у име Маркса и Партије, узима у
заштиту. Још у помоћ зове некаквог професора етике,
па нас, уз сву дрскост, још јавно и зајебава ...
Док Игњат Гвозденовић пријети и опомиње и док га
сви присутни, замишљени и преозбиљни, повременим и
веома значајним и наглашеним, климањем глава, прате
у том казивању, Бојан Даничић се претвара да је,
управо тога часа, сазнао и открио нове истине и да ће,
благодарећи овом сусрету, боље рећи Гвозденовом
монологу, остати краћи за једну илузију. И он,
одмјерено и значајно, маше главом, још само што не
каже: Не љутим се ја, Друже Гвоздене, удри ти по мени
колико ти је год воља, али ми помози да сагледам своје
утваре и заблуде. Помози ми да их се отресем и
отарасим. Вјеровао сам да је тај студентски јуни 68.
био ренесанса социјализма и највећа пјесма
самоуправљању - нико ми, до данас, као ти, Друже
Гвоздене, на жалост, није објаснио колико сам гријешио
и колико сам, о Боже, површно и плитко посматрао те
догађаје.
У ствари, без обзира на привидно одобравање,
Даничић није ни слушао Игњата Гвозденовића, нити се
трудио да запамти, макар нешто, од онога што он
говори.

Присјећао се, живо и сликовито, тренутка када је

главни уредник његове редакције, као да долази са
погреба а не са једног »важног састанка«, рекао свим
новинарима:
»Овако, другови, више нити можемо нити смијемо.
На капијама многих предузећа постављене су страже и
биће велика несрећа ако се радници придруже
студентима. Морамо друкчије писати, другови.
Понесени стихијом и неорганизованошћу, ми смо,
безмало, подржали побуну«.
Бојан Даничић се сјећа и како му је главни уредник
ту, пред свима, наредио да са кошуље скине амблем
Универзитета, у ствари, парче папира на којему су,
плавом и црвеном бојом, била нацртана два круга, као
симболи штрајка и одмазде. Црвени круг је
представљао студенте, а онај плави - окружење и
полицију. Послушао је, покуњено и снуждено, као дијете.
Послије му је, у ходнику и насамо, уредник рекао:
»Пригуши осјећаје и буди стрпљив, Бојане. Доћи ће,
вјерујем, тренутак када ћемо моћи и смјети да будемо
искрени.«

Али, кад ће, кад ће доћи тај тренутак? - питао би

он, сада, свог уредника, само кад би се уредник обрео у
»Царском гају« и кад би му, пред Другом Гвозденом,
смио поставити такво питање.
- На вама је, наравно, да се слободно опредијелите,
а наша је дужност била да вам кажемо праву истину -
чује, као кроз измаглицу, глас Вехбије Везировића. - Ја
сам, прије два дана, покушао да разговарам са судијом
Видовићем. Понашао се грубо и веома цинично. Готово
да ми се чини да он тај »магнетофонски случај«
намјерно драматизује, како би што више оцрнио нашу
демократију и како би се он, лично, прочуо и прославио.
Да, да, друже Даничићу. Заборавио сам вам рећи да је
Видовић болесно амбициозан и неумјерено жељан
рекламе и публицитета. Он, а извините због ових
ријечи, као да не пише пресуде већ голицљива и
еротска штива за вас новинаре. Њему је важно само то
да се у народу чује пресуда и да се, безбели, зна да је то
његова пресуда. Готово је невјероватно са колико он
вјештине од најбезазленијлх случајева и ситница
ствара сензацију и грађу за новине. Ви се, свакако,
сјећате колику је прашину подигао када је ослободио
возача а осудио кривину или када је, прије мјесец дана,
ослободио једног усташу који је тражио
васпостављање НДХ и прогон свих Срба на десну обалу
Дриме.
- Али ја сам, друже Везировићу, читао ту пресуду.
Бојим се да сте неке ствари погрешно схватили.
- Схватио их је онако као што треба - поново се,
мада сада без галаме и лупања о сто, јави Друг Гвозден.
- Тај поп је крвник и непријатељ. Не дао нам мили Бог
да нам он постане судија: завео би закон ножа и
вјешала. Видовић то, на жалост, не разумије. Он
изиграва доброг и библијског хришћанина: ко тебе
каменом, ти му узврати погачом. За неупућене, то
анђеоско лице судије оцртава ширину и човјечност
социјалистичке идеологије. Тај судија је, међутим,
курјак у кожи јагњета и из њега говоре анархизам,
либерализам и у вјеште обланде увијени
антикомунизам. Несрећа је у том што он није усамљен
и што има доста истомишљеника. Али, и њему, и
свима осталима, ћемо, добро ово запамти, ускоро,
сабити рогове!
Друг Гвозден погледа у сат и сви разумјеше да би
тај покрет требало да значи и крај ратговора.
Мевлудин прими миг да одвезе новинара, а Везировић
му, као у повјерењу, пружи један примјерак
магнетограма са свим псовкама оптуженог Озрена
Станивука.
 - Узмите, Даничићу, и сами будите судија - каже му,
уз смјешак, секретар Градског комитета.
Он се захваљује, пажљиво савија папир и ставља га
у своју, репортерску, торбицу. Одмах поред
магнетофона. Одједном се судари са недоумицом и
тешким питањем: шта да уради са снимком разговора?
Да прећути, да им ништа о томе не каже и да, испадне
ли каква, згода, једнога дана, то све објави?
Магнетофон је укључио из потаје и кријући. Јесте, он
је новинар и он, вјероватно, има право и да то учини.
Није им, додуше, рекао да има магнетофон и да снима
читав разговор. Није им то рекао и није упозорио. А да
је то учинио, можда би они друкчије говорили или,
просто, разговора не би ни било. Дакле, шта да учини?
Требало би, одиста, прећутати ту малу подвалу. Из
ината, ако ни због чега другог. Али, зар професор
етике Стојан Светозаревић, такорећи јуче, једну
донекле сличну траку није назвао »Хирошимом људског
достојанства« ? Смије ли се, послије тога, без обзира
на околност што је новинар, он послужити том
»Хирошимом«?
- Морам вам - прикупивши храброст, одлучно, рече
Даничић - признати да ја, у овој торбици, имам атомску
бомбу!
Мислећи да је у питању нека шала коју нијесу, баш,
сасвим, разумјели, они се загледаше и, зачуђено, уз
кисели осмјех, устадоше од стола. Друг Гвозден пружи
руку, да се поздрави.
- Нимало се не шалим, али ја имам атомску бомбу!
Професор етике је, у четвртак, рекао да је то атомска
бомба.
 - Ах, па то мислите на магнетограм који сам вам
дао - сјети се Вехбија Везировић. - Будите без бриге и
не бојте се те професорске Хирошиме, Даничићу.
Новинар, на брзину, извади траку из магнетофона и
подиже је изнад главе, да је сви виде.
- Не, не, ово је та бомба, друже секретаре. Морам
вам признати да сам, у најбољој намјери, иако вам на
то нијесам скренуо пажњу, снимио овај разговор.
Док га гледају, згрануто и с невјерицом, он враћа
траку у магнетофон, притиска једно од дугмади и као
доказ да говори истину, зачуше се Гвозденове ријечи: -
Мало је требало па да нам доведу туђе тенкове...
- То је нечувено, то је дрскост и шпијунирање! Знаш
ли ти, уопште, шта си направио? - први се снађе
Ферид Муминагић и закорачи према Даничићу. Репортер
му, из очију, прочита да је спреман и да га удари.
- Платићеш ми ово, жестоко, младићу! - каже му
Игњат Гвозденовић и наређује Мевлудину да му донесе
и траку и магнетофон.
- Није било злонамјерно, друже Гвозденовићу - вајка
се преплашени новинар, док вади врпцу из
магнетофона и носи је према огњишту. - Бацићу је, ево,
у ватру, да овдје експлодира, да изгори ... ја се,
извините, збунио и говорим као да, заиста, спаљујем
бомбу...
Даничићу се учини да ту у судници, међу сеирења
жељним свијетом, види и друга Гвоздена, и Везировића,
и Ферида Муминагића, и збуњеног и ушепртљалог
»шофера« Мевлудина. Види, чак и осјећа, ватру са
огњишта, чује како трака пуцкета на жару и пламену,
топи се и кврчи у неку смоласту масу, потом се
претвара у парче угљена, готово да се и не примјећује
...
Поново чита, јутрошњи, телеграм од своје
редакције. Смије се, плачљиво и жалосно. Готово и да
није примијетио кад су у загушљиву и прапуну дворану
ушле судије.
- Устаните сви - рече Видовић и, »у име народа«,
поче да чита пресуду.
 9.
Стојећи, кратко и без иједне сувишне ријечи, као
што је то у овим приликама и уобичајено, Видовић
објављује у наћуљено уво присутног свијета да се
»Озрен Станивук, љекар, рођен 1925, неожењен, Србин,
држављанин СФРЈ, неосуђиван - ослобађа од оптужбе«.
Да је, неким случајем, могао да се нађе и међу
народом, који је био лицем окренут судијама, и да,
отуда, између тог свијета и вјечито плаховитих
новинара, погледа себе, као судију, и да, посебно,
обрати пажњу на леђа оптуженог, на помало смрачено
чело Градског тужиоца и на, у широки осмјех развучена,
уста докторовог браниоца; да је, дакле, у исто вријеме,
могао бити и судија и онај који, са стране, гледа и
слуша судију, Ратко Видовић би, зацијело, почео да,
поново и изнова, одгонета и одгонетава оно вјечито и
још, никада и нигдје, одгонетнуто питање судовања:
Шта то, уопште, значи - пресуда?
Је ли то учено срочени састав за тај посао
унајмљених и школованих људи који, под изговором да
траже истину, чувају права оних који су их унајмили и
који, у ствари, одређују - шта је истина? Право џелата
да одрубљује главе и право чобанина да чува овце.
Или је то, можда, ипак, истина? Необична, додуше,
истина, чији ауторитет, пред људима, и од људи,
бране бездушни чиновници, власт јачега и оног ко у
својим рукама држи узде батине и вјешала.
И гдје је, у тој смијешној игри, која веома често
изгледа наивнијом од игре немаштовитог дјетета,
мјесто и рола судија? Тих трагичних статиста којима
се, пред збуњеним и наивним гледалиштем, у тој
читавој комедији, додјељује централна ложа и главна
улога.
Тако је, заправо, размишљајући о послу који обавља,
Ратко Видовић разумијевао оно што се у теорији и
факултетским књигама, хладно и учено, назива -
класном суштином правосуђа. Зато се, ваљда, толико
копрцао и отимао из окова: интимно је вјеровао да
нешто друго, и ново, мора бити социјалистички судија
и да он није ни унајмљени чиновник ни слушкиња.
- Доказа да је окривљени - настави Видовић, пошто
нареди да сви сједну и пошто и сам сједе - починио
кривично дјело за које је оптужен нема. Изјавама
свједока који терете оптуженог није се могло
повјеровати. Ти су искази намонтирани и подметнути,
непоштени и скројени једино са намјером да нанесу зло
једном човјеку.
- Ја сам, значи, лагао! - прекиде га неко из задњих
редова и Даничић, тек тада, опази зарумењелог и
задиханог Ферида Муминагића.
- Ово није ни механа ни позориште - рече судија
Видовић - Изађите, одмах, напоље, иначе ћу, да вас
избаци, наредити милицији!
Сасвим у ћошку, Бојан Даничић примијети и
секретара Градске скупштине Брадића и предсједника
Градског синдиката Милована Ерића. Држали су се
увријеђено и намрачено.
- Нико од двије стотине запослених у Градској
болници није чуо да оптужени, у било којој прилици,
псује Партију, социјализам, државне руководиоце или
самоуправљање. Нико, сем партијског секретара
Муминагића и хирурга Милоша Блатића. Може ли се
њима двојици повјеровати? Колико је, уопште,
нормалној памети блиско вјеровање да један љекар,
директор Болнице, честит и цијењен грађанин, уз то и
учесник НОР-а и члан Партије, псује то због чега га
терете и оптужују? Нема ни повода ни разлога за те
псовке: као да их изговара схизофреничар и неки
умоболник. Тако, како су представљене од стране
Муминагића и Блатића, те псовке су прије у
надлежности психијатрије него што су посао
правосуђа. Интересантно је, међутим, да су
Муминагић и Блатић, још прије читавог овог случаја,
били задужени, од Градског комитета и Градског
синдиката да у Болници поведу кампању за смјењивање
директора Озрена Станивука. Они, у име »виших
интереса«, сазивају кружоке и затворене састанке
радника и чланова Партије. Чак, отворено, изјављују да
Станивук »мора да оде« и да је то »директива одозго«.
Предсједник Градског: синдиката, још прије годину дана,
у једном интервјуу локалном листу »Самоуправа«,
изјављује како у Болници »много шта шкрипи«, како се
тамо не зна »ни ко пије ни ко плаћа« и да би тај
колектив требало да воде »способни и провјерени
комунисти као што је Милош Блатић«. Секретар
Градског комитета, шта више, долази међу раднике
Болнице, уцјењује и пријети да ће »на своја леђа
ставити крст сваки онај ко буде гласао за Озрена
Станивука«. Интересантно је и охрабрујуће и то да су,
поред свих пријетњи и застрашивања, ти људи, ипак,
гласали за Станивука. Сви, сем партијског секретара
Муминагића и хирурга Милоша Блатића. Суд није могао
да завезаних очију пређе преко ове истине. А та истина
упућује на то да се, бар у овом случају, Муминагићу и
Блатићу ништа не вјерује...
- Живио друг судија! - оте се, изненада,
простодушном подворнику у Градској болници Рамизу
Мемићу. Сједио је у трећем реду, готово сакривен иза
двојице милиционера и доктора Озрена. Узвик изазва
талас смијеха и то уплаши Рамиза. Као ђачић, увуче
главу у рамена и, крадомице и са страхом, између леђа
двојице милиционера, жмиркаше према судијама.
Видовић се мало накашља, очито намјерно, и, погледом,
стиша жагор у дворани.
- Докторка Тамара Михић је главни, живи, свједок
оптужбе. Она је сјенка која се не одваја од Станивука и
која, као незаштићену дивљач,лови његове ријечи. У
свакој прилици, и увијек са циљем да запријети и
уцијени. Станивук, како испада, само пред њом, у
четири ока, у својој канцеларији, хистерично и
згрануто, псује систем и Партију којој припада. Ферид
Муминагић је једини свједок који то потврђује. Суд,
међутим, као што је речено, Фериду Муминагићу
ништа не вјерује. Суд, такође, неће и не може ни њој да
повјерује. Зар овдје није доказано да је болничарки Анђи
нудила двије своје плате, само да навуче и намами
доктора Станивука на своју љепоту и своје тијело. И
шта нам то гарантује да псовке које је »чула« нијесу
једнако истините као што би, само да је болничарка
Анђа прихватила понуђено мито, истинит био и -
покушај силовања?! Много је, чак и превише,
»карамазовског« и »кафикијанског« у њеном свједочењу.
Слушкиња Зика је, каже, на жалост, још у четвртој
години, сасвим оглувљела. Иначе би, јер га је видјела
како маше рукама, потврдила да је доктор псовао. Она
се не сјећа ни имена ни лика »младог милиционера« који
је, наводно, упозорава да пријави Станивука. Она, на
улици, пресреће позорника Обрена Шупића и панично му
саопштава да се Станивук - што је, иначе, далеко од
нормалне памети - затворио у свој стан и, по цијелу
ноћ, псује Партију и самоуправљање. Она, испада,
пријатељски моли Станивука да престане са тим
»неприличним, и ружним ријечима«, да се окани »злих
мисли и алкохола«. И то га моли пред склушкињом
Зиком, али глува Зика, наравно, ништа не чује.
Најпослије, шаље писмо у Савез бораца и моли да
»поразговарају са доктором«. Писмо се, на несрећу,
негдје затурило...
У судници смијех и камешање. Многи су, међутим, и
тада преозбиљни: их им се не допада или не осјећају
комедију? Бојану Даничићу, такође, није до кикотања.
Он би, радије, марамицом запушио своје ноздрве. Чини
му се да, однекуд, заудара смрад, као од лешине.
- Овим и оваквим живим свједоцима, Суд је, дакле,
одбио да вјерује. Од Суда је, међутим, затражено да
саслуша и једног мртваца, једног робота и једну малу,
тамну кутију. Магнетофонску једну врпцу, заправо, која
ће, тако мртва и безосећајна, неподмитљива и
непристрасна, да каже и покаже у којој мјери ови живи,
подвалама и кривоклетству Склони, свједоци говоре
истину. Та мала и црна кутија, која је поштенија од
човјека, рећи ће, прецизно и без промашаја, као да смо
сами били тамо гдје и та кутија, шта је и кога
оптужени псовао и колико се он, послије тих псовки,
може или мора сматрати криминалцем и
преступником. Потребно је, испада, само чути шта
нам каже кутија. Њено свједочење је што и - пресуда.
Уважавајући све надљудске моћи робота, овај Суд не
само што му није повјеровао, него је, чак, одбио и да
разговара са тим, мртвим, свједоком и, мртвим,
судијом. Ако бисмо овај, паклени, строј (не прекидајући
читање, Видовић подиже магнетофонску траку са
стола) признали за главног свједока оптужбе, онда
пресуда коју слушате не би смјела бити саопштена »у
име народа«, већ у име оне зле слутње Фридриха
Хердерлина, који је, често, понављао стихове: »Ово је
ноћ свијета«! Трака докторке Михић је осветничка,
шпијунска и без трунке људске намјере. То је трака
инквизиције и превелике мржње. Стекли су се, по
мишљењу овога Суда, услови за кривичну одговорност
свих оних који су, ту и такву, траку покушали да окрену
противу човјека.
- Није на вама да одлучујете против кога је требало
да буде подигнута оптужница! - љутито добаци
Градски тужилац.
- Није само ни на вама! - окуражи се Озрен
Станивук, мешкољећи се на клупи за оптужене.
- Када би оваква трака - настави судија - била
призната за доказ против Озрена Станивука, то би
значило да његове судије признају да је човјек унижено
створење и да су сви методи уништавања његовог
достојанства и слободе допуштени. Сматрамо,
међутим, - како је то Маркс дивно рекао у »Хегеловој
философији права« - да треба срушити све односе у
којима је човјек погажено, угњетено, напуштено и
презрено биће, односе који се не могу боље описати
него ријечима оног Француза из времена када се
планирао порез на псе: »Сироти пси, са вама хоће да
поступају као са људима!« Баш због тога, због
достојанства и слободе човјека, та, осветничка и
шпијунска, магнетофонска трака, за Суд, једноставно,
и не постоји. Сасвим је, у овом случају, из истих
разлога, неважно и признање оптуженог. Оно је, чак,
Суд још више увјерило у честитост. Озрена Станивука
и морални, тешки, људски пад докторке Михић,
његовог главног тужиоца ... Докторка Михић и Градски
тужилац су, овдје, веома често, понављали да, уз помоћ
ове магетофонске траке, бране углед социјализма и
наше Партије. Суд их опомиње и упозорава да се,
убудуће, кане такве одбране... Слична, готово
истовјетна, трака била је, не тако давно, подметана и
највишим руководиоцима државе и Партије. Тајни
микрофони су откривени, чак, и у спаваћим собама.
Подметачи су, у том чувеном случају, били познати и
високи људи Партије и полиције. Њихов поступак је, као
што се зна, наишао на свеопште и јавно жигосање.
Значи ли то, онда, да Градски тужилац налази да оно
што је нечасно и инквизиторско у односима међу
руководиоцима може бити часно и честито у односима
међу осталим грађанима?!... Не значи то, наравно, да
ова трака не може бити никада саслушана као доказ
против оптуженог: може, али не као доказ против
Озрена Станивука, дакле против овог, овдје, пред нама,
оптуженог. Може, уколико Озрен Станивук поднесе
тужбу против докторке Тамаре Михић. Само у том
случају...
Наглим покретом руке, Ратко Видовић даде знак да
је суђење завршено. Одлазећи дугачким и хладним
ходником, чуо је како му окупљени народ, спонтано,
скандира: Судија! Судија! Судија!
 10.
Од Градског трга према Градској кафани, примицала
се, згурена, прилика једног старца. У дебелом зимском
капуту који је, одмах послије рата, сашио од »громби«
штофа набављеног из Енгиеске, у сивастој јагњећој
шубари, која му је прекривала уши и бранила га од мраза
и децембра, у војничким цокулама, које је једва влачио и
подизао, промуклим гласом је извикивао паролу коју
нигдје није прочитао, коју је сам, према властитом
осјећању и поимању, саставио и која је требаио да му
продаје новине.
- Судија осудио шпијуне! - понављао је старац и
високо, као барјаком, узмахивао новинама. На првој
страни била је слика Ратка Видовића и наслов који
продавац, очигледно, није волио: »Роботу се не може
вјеровати - Маркс је одлучио«.
Никада, раније, у Граду, није било колпортера.
Новине су продаване само у пошти и у трафикама.
Старац је био први продавац који је са том папирном
робом изашао на улицу. Људи су се скупљали око њега,
јагмили се и куповали и по два, неки и по четири,
примјерка. Збунила их је, вјероватно, та изненадна
промјена, али и начин на који им се старац обраћао.
»Узмите џабе, али само прочитајте!« говорио је.
На улицу су, за старцем, изашли и остали градски
продавци новина. Трафике су замандаљене и пред очима
радозналог и зачуђеног свијета отпочела је битка за
муштерије.
Колпортери су се растрчали по кафанама и
продавницама, јурили су иза ћошкова, чак су почели и да
залазе у градска надлештва и службеничке канцеларије.
Јагмили су се да један другог надвичу и надјачају.
Испочетка су били опрезни и узвикивали пароле сличне
оној старчевој: »Зна се ко су шпијуни!« »Доктор је
ослобођен!« »Забрањен магнетофон!« »Доктор није
псовао!« Онда су пали у ватру, занијели се и заборавили,
успалили и сметнули с памети ко су они и до којих се
међа простире њихова слобода. Њесу, заправо, ни
могли осјетити кад су прекорачили границу и кад је то
њихово, колпортерско, тумачење новина превршило
мјеру. Годинама су таворили и куњали иза малих,
стаклених, прозорчића својих неугледних новинских
дућана, ћутке и мрзовољно додајући купцима листове
које, обично, не би ни прочитали. О навикама да се у
великим мјестима новине продају и у ходу, на
шеталишту главне улице и раскрсницама куда промичу
колоне свијета, нико им, никада, чак, није ни причао.
Овога јутра их је уздрголио и повео старац у »громби«
капуту и они су, што због изласка из својих кавеза а
што због новости коју су јављали комшијама и
познаницима, први пут осјетили задовољство, готово
и понос, због посла који обављају. Тај понос је растао
послије сваке нове пароле, сваког новог повика
суграђанима, сваког новог, и њиховог, тумачења
»важне вијести« у новинама. Тако су, у поносу и у беуту,
утркујући се ко ће што вјерније и што краће
саопштити истину, и прекорачили границу.
Преко пута суднице у којој је, претходног дана,
ослободио доктора Озрена Станивука, Ратко Видовић
је, у једној малој собици, разговарао са новинаром
Бојаном Даничићем, када је, испод самог прозора, неко
од тих, распомамљених, колпортера узвикнуо:
»Секретар Комитета помогао шпијуне!« Други глас је,
одмах, пожурио са повиком: »Ферид Муминагић
подметнуо магнетофон!« Промукло, као да прича из
бачве, старац у »громби« капуту дириговао је хором:
»Докторка Тамара хтјела да се освети партизанима!«
»Швапска љубавница се заљубила у социјализам!«
»Зашто Милован Ерић мрзи Станивука?«
Отворивши прозор, судија Видовић је слушао и
посматрао, као скамењен. Ништа од тога није писало у
новинама. Објављени су само, кратки, цитати пресуде,
а имена градских руководилаца нијесу, чак, ни
споменута. У штампи није било ни наговјештаја да су
неки »важни« људи из Града учествовали у
магнетофонској завјери против Озрена Станивука.
Новинари су читав случај свели на докторкину траку и
судијине разлоге због којих, таквој, оптужници није
хтио да повјерује. Оно, међутим, што нијесу смјели да
кажу новинари, усудили су се, неуки и наивни, продавци
новина. Причали су чаршији своје виђење процеса, у
ходу смишљали своје чланке и своје наслове и онда их,
са јаром, и готово охоло, јавно, саопштавали.
Продавали су писане новине и у њима своје, ненаписане,
истине. Своје недоумице, своја поимања једне пресуде и
свега што је, по њиховом схватању, та пресуда
поручила и значила.
»Хоће ли кривци бити кажњени?« »Ко штити
Вехбију Везировића?« »Кад ће Станивук бити враћен у
Партију?« Продавци новина су постављали питања,
али иза отворених прозора зачуђене чаршије нијесу
стизали одговори. Помодрио од бијеса, усплахирен и
изван себе, секретар Комитета је телефонирао
Миловану Ерићу, затим у Градску скупштину Јозу
Брадићу, онда командиру милиције Луки Матићу. »Хеј,
човјече, зар не схваташ, ово је диверзија, ово је побуна!«
галамио је Везировић. »Смјеста, пошаљи полицију,
растерај их и заведи ред, не бирај средства!«
- Дивно, величанствено! - говорио је Бојан Даничић,
увјеравајући судију Видовића да су ти, простодушни и
несмотрени, продавци новина изрекли најљудскију и
најстручнију критику његове пресуде. - Толико су вас
разумјели и прихватили да су и сами постали судије! -
викао је Даничић. - Овако може, само, да се доживи
истина!
- Мене је, признајем, страх до ове мјере огољених
истина - узвраћао је Ратко Видовић. - Све је сведено на
припросту мјеру и криминалну фабулу. Само што се још
не појаве и притајене убице.
- Па ово, забога, и јесте криминална прича - церекао
се репортер Даничић, не одвајајући погледа од
представе на, главној и залеђеној, градској улици. -
Само ме чуди како тај ганг од власти и, задоцњели,
Дивљи запад Балкана не употријеби оружје. Недорасли
смо ми још за магнетофоне и кибернетику: за нас су
ливори и пуцаљке, нож и кочеви: ту се најбоље
сналазимо.
- Бјежите, људи, ето милиције! - раздера се неко на
улици и убрзаном лупњавом ципела о скорјели снијег и
лед јави да је и сам побјегао. Продавци новина, намах,
умукоше. Стиша се читава чаршија. Радознали свијет
поче да затвара прозоре, да се склања иза дебелих и,
при крају, одшкринутих завјеса и да, невидљив и из
потаје, осматра оно што ће се десити. Оно, заправо,
што су слутили да ће се десити.
 Милиционери, њих тројица, корачали су, полако,
надмоћно и сигурно. Довољно је било да се појаве и да
утишају читав град. Они су то видјели и зато им се
није журило. Вјероватно им је наређено да, на улици и
пред очима сакривене чаршије, не хапсе и не гањају
продавце новина. Никуда им неће и не могу побјећи.
Никада се, никоме, нијесу сакрили чистачи ципела и
продавци новина.
Старац у »громби« капуту је бјежао посљедњи.
Покушавао је да потрчи. Стално се окретао и,
механички, а вјероватно и због страха, полако
понављао: »Узмите џабе, узмите џабе, само
прочитајте!«
Тишина се уселила и у службени собичак судије
Ратка Видовића. Годио му је тај, изненадни, мир и било
га је страх, истовремено. Не од милиције, већ од
хладног сазнања да су, не машивши се ни палице ни
оружја, три униформе, са лакоћом, повратиле један
град, сасвим га ућуткале и заузеле. Како то да, у трену,
нестане срца и дамара тога града? Свијест то не
разумије, али шта је са подсвијешћу? Да ли њоме,
подсвијешћу, а и нашим рефлексима, толико фатално
диригују тотеми власти и батине? Видовић се,
однекуд, сјети Руса Павлова. Кад год би он позвонио,
пси су лучили пљувачку, као да ће добити следовање.
Условни рефлекси су, након дугог вјежбања, звук звона
почели да примају као најаву меса и обједа. Условни
рефлекси чаршије, затитрали су пред појавом три
униформе. Који је то Павлов и колико дуго
»експериментисао« са једним народом?
- Дозвољавате ли, друже судија, да овом нашем
разговору »присуствује« и један репортерски
магнетофон? - прену га из размишљања, ситна и
добронамјерна, алузија Бојана Даничића. Потврђује му,
смијехом, да је разумио и да не склања магнетофон. -
Нећемо, надам се - вели му у шали - псовати ни цркву ни
богове.
- Замислите - каже му новинар - човјека који неће да
се стрпи и сачека да мине поплава или да људи поставе
мост или скелу преко воде, већ скаче у ту мутну ријеку
и хазардерски, са готово никаквим шансама на успјех,
креће да сам савлада матицу и да се сâм домогне
удаљене обале. Је ли мудар тај човјек и личи ли он на
самоубицу и очајника?
- Зависи - одговара Видовић - да ли човјек има
времена да чека подизање скеле, а зависи то и од тога
јесу ли, већ, неки људи и неки усамљеници савладали
ту, како рекосте, мутну и опасну воду.
- За коначну побједу неких идеја у историји, пресудан
знчај је, ипак, имао тренутак у коме су те идеје
покретане. Сократа, Ђордана Бруна или Мартина
Лутера не би, данас, убили.
- Не би их, то је тачно, данас, убили. Али,
захваљујући понајвише њиховој властитој погибији.
Нијесу чекали да мостови сами изникну из воде:
запливали су и сами постали мостови. Једна кинеска
пословица каже: Да би човјек направио десет хиљада
корака, потребно је да предузме - први корак. Зато ја
мислим да људско винуће у небеса не бисмо смјели
везивати само за Јурија Гагарина, већ и за онај први, за
данашње појмове смијешни, лет браће Рајт, односно и
за онај мит о воштаним крилима двојице фантаста,
оца и сина, Дедала и Икара.
 - Нико у нас, а колико знам ни у свииету, није још
довео етику у судницу и међу судије. Ви сте били први
и, за сада, једини. Није ли вас, помало, страх и не
осјећате ли се усамљеним?
- Кажете, страх. Тешко је то и бескрајно питање.
Осјећање које може и да уништи и да одржи човјека. Све
зависи од тога чега се плашите и како се према страху
односите. Да ли сте му, безнадежно, препуштени или
покушавате да га надјачате. Смрт је, рецимо, највећи
од свих страхова човјечијих. А тај чин је неминован.
Због тога сазнања, многи људи су излудјели или прије
времена умрли. Смрт, међутим, престаје да плаши и
да мучи оног тренутка кад је схватите као саставни
дио живота. Вас интересује, мој, страх због једне, моје,
пресуде. Бојим се, али не за себе, већ за ту пресуду. Ја
нијесам усамљен, али је пресуда усамљена. Учини ли ми
се, сем тога, да сам погријешио, ја могу и да
промијеним мишљење. Не могу, међутим, и да
промијеним пресуду. Човјек, хоћу да вам кажем, може да
мијења и дотјерује себе, али не и своја дјела и своје
трагове.
- Чуо сам од неких ваших колега, судија додуше у
повјерењу, да Станивука нијесте ослободили на основу
наших закона, већ држећи се Марксових књига и
чланака, од којих су неки објављени, чак, у »Рајнским
новинама«, прије 130 година. Помогао вам је, најприје,
професор етике, а затим сте и Маркса позвали да буде
судија?
Уплаши се да неће знати да објасни и да одговори.
Да, сређено и сажето, проспе из себе једно осјећање
које га, одавно, нагриза и прогони и које, никада, није
могао да искаже, бар не директно и не отворено, у
својим пресудама. Зажали што то није написао и што
ће морати да говори на брзину, можда смушено и
неповезано, у репортерски магнетофон, који га је, сада,
одједном, уплашио и збунио.
- Страх ме је - рече готово шапатом - од
комуниста који пале свијеће на Марксовом гробу. Који га
спомињу при светковинама и молитвама. Који од
његове науке стварају вјеру, а од имена божанство и
неку далеку, небеску, заставу.
- Па, ви говорите о религији?
- О релгији марксизма, ако баш хоћете. О мртвом
Марксу, којим се, као и Христом, правдају и замазују
злочини и преваре. О оном Марксу којег су, до
бесвијести, цитирали и у којег су се, до бесвијести,
заклињали у тренуцима док су подизани
концентрациони логори. Док су, због злочина ријечи, на
стратишта одвођени пјесници или док су у име слободе
мишљења, милионима, десетинама милиона људи
испирани мозгови. Са Библијом у руци и Христовим
именом на уснама, попови већ вијековима проповиједају
против лажи, а сами лажу, вичу против клања, а сами
кољу, против зла и тираније, а служе сваком злу и
тиранији. Не убиј! - то говоре и џелатима и њиховим
жртвама. Бог је само форма да се благослове злочини.
Марксизам, хоћу да кажем, не могу да прихватим као
непокретан и за вјеки вјеков прописани канон,
скамењених, норми. Као опијум за покорне и као Библију.
Марксизам је, по мени, једна стална и једна вјечита
побуна. Једно непрестано напрезање ка недодирнутом
и према истини. Према људској слободи, као јединој
истини. Маркс бунџија и Маркс незадовољник не може
умријети нити се балсамовати у Буду или Мухамеда.
Њему није потребно приносити жртве ни читати
проповиједи. Он је жив и присутан свугдје тамо гдје се
зачиње нешто ново и гдје се шире видици људске
слободе. Зато сам га и позвао да ми помогне како да
пресудкн.
 11.
Марија Видовић се, у свему томе, тешко сналазила.
Неки догађаји су потврђивали њене слутње, а неки су је
остављали збуњеном и без ваљане логике да докучи
одговоре.
Десетак дана послије суђења, предсједник Града
Вељко Сури је поднио оставку. »Тек сада«, написао је он
»када је овај Град спашен срамоте, могу се повући
уздигнуте главе, чистог образа и достојанствено«.
Готово то исто је, прије тога, поновио пред Ратком
Видовићем. Дошао је у Суд и пред свима му, јавно,
честитао. Казао му је још и ово: »Не дај, синко, никада,
да нешто натруни човјека. Ми смо, прије рата, на
робији, често говорили да је држава снажна и слободна
онолико колико јој је снажан и слободан сваки човјек,
понаособ«. Док је то говорио, сијевао је погледом и
смркавао се међу обрвама. Видовић је, тада, повјеровао
у легенду да је, ваљда у зиму 1943, на некој
херцеговачкој заравни, партизански командант Вељко
Сури, погледом, укинуо с ногу усташког крвопију, који је,
два сата прије заробљавања, заклао наочиту и
вижљасту дјевојку Даницу, матуранткињу крагујевачке
гимназије и бомбаша Вељкове, пролетерске, бригаде.
Вељка Сурог је замијенио Јозо Брадић. Вехбија
Везировић је предложен за члана Централног
комитета Партије. Докторка Тамара Михић се,
изненада, запослила као високи чиновник у Градској
скупштини. Постала је надзорник за здравствену
заштиту и говоркало се да је то мјесто, само због ње
и само за њу, измишљено. Ферид Муминагић је
предложен за члана Градског комитета. Чаршија је,
јавно, зуцкала да ће Милован Ерић замијенити Вехбију
Везировића.
Доктор Озрен Станивук је, са пресудом у руци,
покушао да посјети Вехбију Везировића. Три пута га је
секретар одбијао и тек му је четвртог дана допустио
да, за кратко, завири у његову канцеларију. Колико се
тамо задржао и шта се унутра десило, може се
наслућивати једино из тужбе коју је Градском суду,
сада, упутио доктор Озрен Станивук. Он тврди да од
Везировића није тражио ништа друго него да буде
враћен у Партију. Наводно му је, још на самим вратима,
рекао: »Дај ми, одмах, партијску књижицу, секретаре!
Лижи, сада, оно што си попљувао!« Овај му је, каже он у
тужби, на то одговорио: »Добићеш ти не књижицу, већ
оно што сам наумио. Прерано си се, крмак један,
обрадовао. Пуца мени кита и за тебе и за твог,
православног, судију Видовића. Доћи ћете ви мени,
обадвојица, на сједало.« То је, углавном, био њихов
сусрет и њихов разговор. А због оног »крмак један« и
»пуца мени кита«, Станивук га је тужио.
Марија Видовић је то све очекивала и ничему се није
зачудила. Тако је то, напросто, по њеним резонима,
морало и да буде. Сваки други исход био би раван неком
пријатном сну или чуду. Вјеровала је, мада је ту слутњу
тајила у себи, да ће се на вјетрометини ове уроте и
освете феудалаца наћи и она и њезин супруг Ратко
Видовић. Није, додуше, била сигурна на кога ће се, од
њих двоје, најприје окомити. На њега, да га пригњече
као змију, и тако му се освете за пресуду, за
непослушност и издају. Или ће, можда, управо на њу да
насрну. Жена је и лакше ће је извести из памети, лакше
ће јој, нешто, потурити, за нешто је, лажно, оптужити
и осумњичити. Присилиће је да обори главу и тиме ће,
и њега, своју главну мету и главну препреку, савити и
преломити.
Десило се, ипак, чудо. Видовић је, преко ноћи,
постао не само јунак Града, већ и јунак тога тренутка
и тога времена. Чаршија је причала само о њему.
Данима су, о њему, као о хероју и буре-вјеснику нове,
социјалистичке и самоуправне, демократије, писале
новине. Долазили су му и писали универзитетски
професори, стари ратници и студенти, радници и
сиротиња. У његово име је, задуго, гледала Југославија.
Једне новине су га прогласиле за »личност недјеље«,
друге за »личност године«, треће су предложиле да му
се додијели Орден слободе. Слика, до јуче непознатог и
провинцијског, судије Видовића, освитала је у
милионским тиражима дневних и недељних листова, »у
златним оквирима« уличних изложби фотографија у
пријестоници и великим градовима: чак су његово име,
његову слику и његову пресуду прихватили
телепринтери и фото-техника свјетских агенција и
свјетске штампе. Универзитетске библиотеке, многи
научници, интелектуалци и умјетници писали су у Град
и молили по један примјерак пресуде ...
Вехбија Везировић је пожурио да му, прије иког у
Граду, честита Нову годину. Написао је: »Од Сократове
одбране, мени је, изгледа, суђено да Вам упућујем
похвале.«
Збуњена свим тим, Марија Видовић не може ни да
повјерује ни да се привикне. Јутрос су им, на улици,
пришла два, непозната, човјека. Руковали су се и са
њом и са судијом. Још осјећа њихове, као турпија,
огрубјеле и храпаве, дланове.
- Наш директор је - рекао је један од њих - велики
лопов и поган човјек, друже судија. Прошлог мјесеца су
му, из Општине, додијелили некакву Диплому и награду.
Похвалили га, као стручњака и комунисту. Смијемо ли
ми њему, пред свијем образима, усред фабрике, у брк, да
скрешемо да се, да извинеш, попишамо и на награду и
на онога ко му је додијелио? Смијемо ли ми то њему,
онако, по закону?
- Постоји - рекао је Видовић - много других начина
да то исто кажете. Без псовки и без увреде.
- Немој ти, брате, мени о тим другим начинима.
Смијем ли ја њему, у брк, тај мој начин, много ми се
допада? И много нам, брате, лакнуло од оне твоје
пресуде. Има да псујемо и државу, ако не ваља, а не
тамо меког пишљивог лопова!
А ово, што јој се јуче десило, још му није ни
испричала. Затекла је, враћајући се с посла, пред
зградом у којој станује групу дјечака и дјевојчица.
Прескакали су преко конопца и играли се са неким
малим, бијелим, кученцетом. Једног од малишана је, у
пролазу, помиловала. Збунио се, оборио очи, завукао
прст међу зубе и, стидљиво, покуњио главицу. А онда
је, попут оног бијелог кученцета са којим се играо,
умиљато и опрезно, пристао за њом и, на самом
степеништу, упитао:
- Реците ми, тето, молим вас, како се постаје,
судија?
- А зашто, чупавко један? - казала је Марија.
- Малоприје смо причали о томе и нико не зна како
се зова школа за судије.
 - Да ли би ти волио да завршиш ту школу?
- Волио бих и ја, и Јошко, и Мирко, и Суада. Нама се
чини да је најљепше бити судија.
Размишља да ли да му то исприча и да га,
инстинктом, на нешто опомене. Он сједи у ћошку и
пише, неку нову, пресуду.
- Учини, Ратко, молим те, ако можеш, да о теби
више не пишу новине.
- Не разумијем, Марија - рече он зачуђено.
- Ни ја то не разумијем. Слутим, само слутим да ће
да те сахране. Очепио си многе, силније и опасније од
Милована и Вехбије. Они, сада, ћуте. Није тренутак да
те раскомадају. Али су ти име потцртали и
заокружили, са неколико боја, буди убијеђен. Сређују се
и чекају. Јачи су, много су они јачи од тебе, и свих
новина, и свих ових писама, и свих ових телеграма. Јачи
су, Ратко, и не дражи их још више, не убрзавај њихов
бијес и освету.
Зачу се звоно на вратима. Док Марија потписује
препоручену доставницу, он чује како јој поштар говори:
- Добијате више писама него пола Града. Како
стижете да их прочитате?
Прво које му даде било је од новинара Бојана
Даничића. Писао је:
»Вјероватно још не знате, али је јуче Покрајински
суд Баварске ослободио извјесног Ханса Улмана и
позвао се на Вашу пресуду. И томе Улману је, на сличан
начин, подметнут магнетофон. Само је то, тамо,
учинила полиција.«
Друго писмо прочита Марија. Књижевник Бранко Ц.
му је, из главног града, јављао:
 »Најсрдачније вам, драги друже Видовићу, честитам
што сте се храбро и умјешно изборили за људско
достојанство у процесу доктору Озрену Станивуку. То
је, по својим ставовима и посљедицама, заиста,
историјско суђење. То је суђење свим уходама,
жбирима, цинкарошима и гробарима човјечије слободе.
Посебно ме радује што се то све одиграло у суду
нашега Града, а не на некој, спектакуларној, париској
сцени, као што је, на примјер, онај фамозни Раселов
суд. Теже је, много је теже људске позиције бранити у
карамболу и феудалним остацима наше, мукотрпне,
балканске свакодневице.«
ДРУГИ ДИО
 1.
Секретар Градског комитета, Милован Ерић, поново,
бијелим и већ сасвим влажним, рупцем обриса зној са
чела, суво кашљуцну два-три пута, преврну лист
унапријед састављеног и написаног говора и, не
скидајући поглед са хартије, повишеним гласом, настави:
- Многи, данас овдје окупљени, знају те као шегрта и
столарског радника, касније као студента у казаматима
старе Југославије, по изласку из тамнице, као
прекаљеног комунисту и организатора устанка у овоме
крају. Да браниш слободу и достојанство свога народа и
да се, истовремено, тучеш за идеале своје класе и своје
Партије - учинио си онда када је било најтеже и када се,
чак, и помисао на опирање фашистичком ропству
кажњавала вјешалима и погибијом. У том судбоносном и
узбурканом трену историје, ти си, драги друже, епском
храброшћу улазио у срца, у пјесме овога народа и постао
једном од његових бојних застава и једном од његових
легенди. Херој у рату наставио си да будеш и херој у
миру. Уколико је иједног минута, за тебе, било мира и
одмора...
Ослоњен на стабло младе брезе и притијешњен
свијетом који је дошао да се овдје, међу гробовима,
опрости од Вељка Сурог, судија Ратко Видовић, никако,
да помјери очи са, црвеног, јастучића, на коме су
поредана, ратна и мирнодопска, одликовања покојника.
Броји: равно их је - седамнаест. Са удаљености од пет-
шест метара, може да препозна једино Орден народног
хероја Југославије. Чуди га, одједном, зашто Сури
никада, за живота, није показивао своја одличја и
медаље. И зашто се, никада, није позивао на ратне ране
и ратне заслуге, на бункере и робијашнице, у којима је
учио Марксов »Комунистички манифест« и Лењинову
»Државу и револуцију«, на пјесме које су о њему,
партизанском команданту, пјеване и о којему сада, пред
овим тужним збором, без осјећања мјере и монотоно,
говори, заправо рецитује, дежмекасти и знојави, секретар
Комитета. Не може да схвати зашто Милован Ерић,
макар за тренутак, не прекине са читањем и погледа
према ковчегу и, непомичном, команданту којег
сахрањује. Да је, којим случајем, поред отворене раке,
неко поставио још једног мртваца, тешко да би се знало
коме се то, од њих двојице, обраћа захуктали и болом
утучени човјек иза микрофона.
Видовићу је нелагодно због те помисли, али готово да
је убијеђен да Ерић ужива у својој литургији и да му је,
интимно, драго због неочекиваног краја бившег
предсједника и својег, сада такође бившег, великог
противника. Од свих људи у Граду, једини је овај мртвац
имао смјелости да му се супротстави и једино овог
мртваца он није смио ни да начепи, ни да уцијени.
Плашио се, ваљда, медаља и заслуга које Вељко,
никада, није истицао и којима, није пријетио, али које су,
својим постојањем, кочиле суревњиве страсти и амбиције
Везировићевог насљедника.
Мање би се, размишљао је судија Видовић, секретар
плашио Вељка Сурог да је он остао предсједник Града и
да се, уназад двије године, одмах по изрицању пресуде
доктору Станивуку, својевољно, није одрекао »власти« и
својег положаја. Тај чин чаршија је схватила као завјеру
»властољубаца и јањичара«, који су, ето, успјели да
уклоне и такву ратну легенду и којима се, Вељковим
одласком, више нико не може супротставити. Ако су му,
док је био предсједник, суграђани било шта замјерали и
пребацивали, сада су му, одједном, све опростили и све
заборавили. Прихватили су га као мученика и отворено
му, у свакој згодној прилици, нудили своју помоћ и
подршку. Чаршија се, заправо, почела да скрива иза
Вељкових рана и медаља: њима је, као својим ранама и
медаљама, махала пред уздигнутим носевима »гарде«
коју је, прије одласка у ЦК Партије, »устоличио« бивши
секретар Вехбија Везировић.
И он је данас дошао да се овдје, међу брезама,
опрости од покојника. Стоји, у првом реду, одмах поред
ковчега, између родбине умрлог и микрофона за којим, и
даље, громовито, чита његов насљедник. Дјелује тужно и
изгубљено. Свакога трена, могао би и да заплаче. У
неколико наврата, приносио је марамицу очима, једном је
коракнуо до јастучића са ордењем и, мало боље,
причврстио неку од медаља. Говоркало се да ће, са
Везировићем, на сахрану стићи и Друг Гвозден: Видовић
га, међутим, не примјећује. Говоркало се, такође, и то да
је Вељкова посљедња жеља била да га покопају без
помпе и без говора, а, поготову, да му посљедње
»збогом«, у име овога Града, не кажу »гардисти« и
»јањичари«. Тако је он, заправо, назвао чаршијску
врхушку окупљену око Ерића, Брадића и Муминагића,
као и све - како је рекао - »подрепаше који им се
улизују«. Казао је то прошле године, на неком састанку,
на којему се расправљало о »актуелној политичкој
ситуацији« у Граду и којему је Сури, непозван,
присуствовао. Чаршија је, прије свитања, сазнала »шта
им је све скресао« и, нешто додајући а нешто
одузимајући, скнадила своју причу и своју верзију
»истине«. Од ува до ува, потекле су гласине како им је
Сури, на том састанку, рекао да су »гори и грђи него
дахије« и да је, чак, на састанак био донио и гусле, али
су га »Ерић и компанија« спријечили да им» одгусла
нешто о новим дахијама и јањичарима«. Фериду
Муминагићу, који је Ерићевим доласком за секретара
Комитета постао предсједник Градског синдиката, Вељко
је, веле, дословце, рекао: »Толико си, синко, плитке
памети, да нијеси ни за најамника.«
Нико више није могао да разувјери свјетину да су те
приче плод људске злурадости и фантазије. Припадници
врхушке коју је, како се препричавало, »насамарио и
нагрдио Вељко Сури«, добили су и нове надимке.
Милован Ерић је постао - Аганлија, Јозо Брадић - Кучук
Алија, Ферид Муминагић - Фочић Мехмедага...
Ратко Видовић не вјерује да је Вељко Сури, у
посљедњем даху живота, забранио да му, над гробом,
говори »неко од дахија«. Не вјерује то из простог разлога
што је срце отказало сасвим изненада, и то ноћу, у соби у
којој је Сури сам спавао и у којој су га, тек, изјутра,
затекли бескрвног и укоченог. Није, све и да је могао,
имао коме да саопшти посљедњу жељу и посљедњу
поруку.
Видовић, истовремено, вјерује да би Вељко, само кад
би се пробудио, дрекнуо на Милована Ерића и отјерао га
са своје сахране. Отјерао би и Вехбију Везировића и са
ковчега ћушнуо оно јастуче са ордењем. Казао би: »Ја
сам умро, а не ове ђинђуве!« Овако, сасвим је
беспомоћан и, први пут, не може да бира пријатеље. Исто
као што су Ерић и Везировић, први пут, у прилици да
Вељка Сурог приграбе и присвоје за пријатеља. Зато им
је, ваљда, толико много стало и до церемонијала
сахране.
Ратку Видовићу је жао и покојника и оних што му се,
тако грлато, мртвом, удварају и додворавају. Жао му је и
наивног свијета који, можда, није у стању да докучи све
нити и све нијансе овог, погребног, лицемјерја.
Присиљава себе да не слуша и да не чује звонки глас
Милована Ерића. Размишља о томе да ли је јако
забољела смрт Вељка Сурога, је ли, осјетивши гушење и
менгеле у прсима, предосјетио да умире, шта је тада
помислио, да ли је покушао да викне, да ли се уплашио?
Ко се, коначно, лакше раставио са овим свијетом:
овај покојник или од свијета већ заборављени и
прежаљени рахметлија Џемаил Османагић? Онај Џемаил
што му, прољетос, косом, одруби главу рођени брат
Фикрет Османагић. На мргињу, поред међе, између два,
братовска, чаира.
Прије десетак дана, изрекао је пресуду Фикрету
Османагићу. Петнаест година строгог затвора: да ли је,
том одмаздом, правда задовољена? И зар се људска, а,
понаособ, братска, крв може искупити пресудама? Било
каквим пресудама.
Као да чује како Фикрет, братоубица, говори пред
судијама:
- Прекосио ми цијела два метра, задро у мој дио
бабовине, друже судија. Јес, био је сиромашак и проклет
због своје сиротиње. Али и ја сам, Алаха ми, једнако
биједан и једнако проклет због те биједе. Лијепо сам му
говорио: »Немој, болан, Џемаиле, уразуми се и врати
моје сијено.« А он ти, рахметлија, мени одговори: »Ћаћа
те твој и мој јебо, а не раћунаш што су твоја говеда
нагрдила моје откосе и што ме вазда поткрадаш. Пола
ћаира да прекосим, не бих надокнадио.« Не знам, друже
судија, шта ми би, некако ми се ова рука, дабогда се
сасушила, сама омаће и ... док сам разабрао шта ућиних,
паде Џемаилова глава, није ни пијенуо...
Чуо је ову причу и покојник којег данас сахрањују.
Видовић му је испричао по изрицању пресуде. А Вељко
Сури му, на све то, само одговорио: »Рајетник Џемаил,
није се, барем, намучио.«
 2.
На излазу из гробља, крај самих вратница и мусавих
дјечака што су продавали цвијеће, сретоше се Ратко
Видовић и Вехбија Везировић. Прилика је била таква да
нијесу могли остати на, уздржаном и хладном, поздраву
погледима: руковаше се и, онако у ходу, започеше
разговор.
- Јадни Сури, још не могу да повјерујем - рече
Везировић.
- Учини ми се, на тренутак - одговори судија - да је
ово наше, људско, срце исто што и сијалица: трепери,
жмирка и подрхтава пред напонима и стресовима; онда
надође млаз прејаке струје, па препукну, цикну, попут
леденице, неке жице и капилари и то тако нагло да је,
вјероватно, прелаз из живота у смрт сличан, тренутној,
смјени свјетлости и мрака, баш као кад прегори сијалица.
Вјерујем, одиста вјерујем, да је, ма колико била фатална,
та смјена, готово, безболна.
- Размишљао сам, видите, да бисмо некој улици или
неком тргу у Граду требали дати име Вељка Сурог. Или
би његово име, можда, могла да добије гимназија.
- Да је знао какве га све почасти очекују, давно би се
опростио од живота - брзоплето и без размишљања,
одговори Видовић.
- Нијесте, видим, изгубили смисао за цинизам и
пакосне доскочице. Реците што год желите, али ја,
најискреније, мислим да је, Вељковим одласком, овај
Град постао сироче.
- Било би, чини ми се, згодно да се сада, као члан ЦК,
клоните брзих ријечи и брзе памети. Један је, колико се
сјећам, сатиричар рекао: »Сигуран сам, само, у то да
моја смрт неће пореметити ништа, ни на Земљи ни у
космосу«.
- Побогу, Видовићу, зар вам је, и данас, стало до
сатире и паметовања? Обришите, већ једном, чемер са
усана. Искрен да будем, надао сам се да сте се, за ове
двије године, промијенили.
Везировић пружи руку, учтиво се насмија и не допусти
му да одговори. Судија се, нелагодно, почеша иза ува.
Загледан у леђа бившег секретара, не чу варошку луду,
пијаног Зулфа Ћеранића, како му, кезећи се, у пролазу,
говори:
- Благо Вељку, пресели се на архирет и кутариса се
ове цеке и ове погани!
»Надао сам се да сте се, за ове двије године,
промијенили.« На шта ли је само, тиме, циљао Вехбија
Везировић? Све памти и ништа, дакле, није заборавио.
Још му, значи, из памети нијесу извјетрили ни
магнетофон ни доктор Озрен Станивук. Ни пресуда која,
за живо чудо, није оборена.
Градски тужилац је, додуше, у законском року, уложио
жалбу и затражио обнову процеса, уз, обавезно, изузеће
Ратка Видовића. Врховни суд му, до дана данашњег, није
одговорио. Нити прихвата, нити обара пресуду.
Једноставно, жалба тужиочева склоњена је у неку
чиновничку фијоку и сада, по њој, пада прашина. Чекају
ли то судије да се смире страсти и да се све оно, од прије
двије године, заборави?
Видовићу се, до овог сусрета са Везировићем,
чинило да је све, већ, и заборављено. »Случај
магнетофон«, колико он зна, посљедњи пут је споменут
прије девет мјесеци, и то у Шведској и Калифорнији:
позивајући се на Видовићеву пресуду, од оптужби су
ослобођени извјесни армијски поручник Коре Петерсон и
неки млади амерички дипломата Марк Армстронг.
Видовић то не би ни сазнао да му та два човјека, један из
Малмеа а други из Сакрамента, нијесу послали писмене
захвалнице и, уз њих, своје пресуде. Дјетињасто
обрадован и срећан по пријему тих писама, хтио је да их
покаже Бојану Даничићу или неком другом новинару:
Марија Видовић га је, међутим, у томе, спријечила.
»Заборави, не чикај судбину«, тако му је казала.
Она се, упорно, некога и нечега, прибојавала.
Слутила је одмазду и била опсједнута, неизбјежном,
невољом. Редовно је читала огласе о замјени станова и
молила Видовића да се, некуд, преселе. Било куд, само
да побјегну из Града и да, док је вријеме, заметну
трагове. У свему око себе, налазила је, једино, поводе за
стрепњу и сумњу да се нешто »кува и припрема«. То што
Врховни суд не одлучује о жалби Градског тужиоца,
Видовић је тумачио као своју, дефинитивну, побједу.
Само да смију и да - мислио је - имају макар и најмањег
разлога, давно би они ту пресуду укинули. Марија је то
ћутање, пак, схватила као тактичко одлагање казне и
духовног черечења. Зар, у противном, судије не би
потврдиле пресуду? И зар, коначно, Станивука не би
вратили у Партију? И зар би, послије свега, докторку
Тамару Михић примили у Партију?!
Добро је, помисли Видовић, што се данас није
затекла на сахрани и присуствовала оном кратком
разговору са Вехбијом Везировићем. Ријешен је да јој о
томе и не говори. Отпутовала је, прије двије седмице, код
мајке у Суботицу: плакала је, попут дјетета, кад јој је,
синоћ, телефоном, јавио да Вељко Сури није више међу
живима.
- Нема тога - јецала је - ко ће их зауставити. Сада ће
Кучук Алија да дигне нос и покаже своје ратне медаље:
нема Сурог да му каже како је, све до пада Италије, био у
домобранима. Ко ће сада да подвикне куљавом Аганлији
и блентавој лизогузици Фочић Мехмедаги: »Такве ја,
послије рата, нијесам примао ни у задругу, за чобане!« И
смије ли више ико да каже Везировићу: »Партијо, зар си
спала на тако ниске гране, сунце ти крваво...« И смије ли,
ико, да запита Везировића: »Ко је то наредио Суду да,
некуд, склони и затури тужбу коју је, због тога што га је
назвао крмком, и што је киту спомињао, противу њега,
још прије двије године, поднио доктор Озрен. Станивук?«
Само да их је, изнад Вељковог гроба, видјела и чула
Марија. И да зна за Вехбијину изјаву да је Град постао
сироче. Или да је видјела са каквим је пијететом
Везировић пипао Вељково ордење...
- Куд си то, брате, тако, далеко, отпловио? - каже му
предсједник Суда и тапше га по рамену. - Задржах се
мало дуже на гробљу, сретох се са једним другом,
нијесмо се видјели готово двадесет година... Него, добро
је што те опазих међу овом дјечурлијом. Наврати, ујутру
рано, код мене, да се нешто договоримо.
- Баш сам у седам заказао суђење.
- Трајаће врло кратко, а важно је, долази и друг
Везировић.
 3.
Затече их како испијају јутарњу кафу: Везировића на
онај његов, намјештено лежеран и надмјен, начин
заваљеног у, зеленом и на неколико мјеста излизаном
чојом, пресвучену фотељу, а предсједника Суда, Риста
Бановића, бар тако му се причини, некако скукавченог и,
поданички, залијепљеног уз покрете очију и усана, уз
гримасе и, увјежбане, гегове свога важног госта и
саговорника.
Видовићу се то снисходљиво опхођење предсједника
Бановића никада није допадало. Канио се неколико пута
да га, макар издаље, опомене и упозори, да га,
пријатељски, подсјети на неке норме достојанственог
држања судија пред људима што им, испред носа, машу
плаштом власти и принуде. Није то учинио, али не зато
што он, из бојазни да би му се то могло осветити, није
имао куражи да се обрати Ристу Бановићу, већ због тога
што му се сваки покушај, унапријед, чинио бескорисним и
илузорним. Зна, убијеђен је, да би му Ристо Бановић
одговорио: »Немаш ти, још, доста убоја и нијесу ти леђа
довољно огуљена, мој Видовићу.« Тако му је рекао и док
је судио фратру Анту Тршићу, и скелеџији Ибрахиму
Диздаревићу, и доктору Озрену Станивуку.
Пред изрицање пресуде фратру Тршићу, казао му
Ристо Бановић:
- Питам се, понекад, гдје си то одрастао? Гдје живиш
и чијим си то књигама повјеровао, кад тако, наивно и
романтичарски, замишљаш моћ и слободу судија?
- Не романтичарски, већ слободу да ме, ако сам већ
судија, ограничавају само властита савјест и закони,
друже предсједниче - одговорио му Видовић.
- Изабрао си, бојим се, и погрешан тренутак и
погрешно поднебље да експериментишеш са излињалим
и изанђалим теоријама о слободи правосуђа - насмијао,
се Ристо Бановић.
- Испод овог неба, све и да хоћемо, не можемо се
помаћи, предсједниче. А што се тренутка тиче, он зависи
од нас, од тога колико смо готови да се тучемо и да
ризикујемо. Да се одрекнемо малограђанске поспаности
и слуганства јачему, да стално нагризамо деспотију и
ширимо хоризонте онога што се вама чини илузијом, а
што ја називам сасвим реалном, додирљивом и
опипљивом, слободом.
Ристо Бановић се, тада, дубоко замислио. Онда
пришао Видовићу и потапшао га по рамену, као отац сина
или професор даровитог, али још животним искуством
непеченог, ученика.
Казао му: - Балкан је ово, агилук и спахилук мој
пријатељу. Још нам Турци и Азија у дамарима, а ми се
заиграли самоуправљања. Не знам куд ћемо стићи, али
знам да тамо, гдје смо се запутили и гдје смо наумили,
још не можемо. Треба, прво, да из наше крви и наших
мозгова протјерамо тотеме вијековног поретка и
вијековних диоба на пук, стоку и поданике који слушају,
на једној, и на султане, паше, кнезове и субаше, који
издају заповједи и ударају канџијом, на другој страни.
Ратко Видовић му је одговорио: - Баш због тога, да се
кутаришемо Турака и Азије, усправите главу и не
савијајте кичму, предсједниче.
Хтио је да му каже још нешто, можда и подругљиво.
Зазвонио је телефон и Бановић је са неким, дуго,
разговарао. Толико дуго да је, послије тога, било
неумјесно потезати ону неречену алузију и настављати
препирку и разговор. Но, све и да му је то рекао, Ристо
Бановић би се, убијеђен је, само осмјехнуо и не би, чак,
ни дошао у искушење да мијења свој однос према
матици животне стварности, а поготову не према јачима,
било малим било великим, субашама и кнезовима. Не би,
самим тим, покушавао ни да, више него што је безбједно
и допуштено, јутрос, усправља главу пред чланом ЦК,
несвршеним студентом права Вехбијом Везировићем.
Није то чинио ни док је Везировић био секретар Комитета
у Граду: данас, кад га посјећује као члан ЦК Партије, тек
и не помишља да му противурјечи и да му се
супротставља. Смијуљи му се и стално показује
вјештачке зубе, подилази му и облијеће око њега, двори
га и глуми срећу што му је, ето, указана почаст да са њим
разговара.
- Опростите, ја мало задоцнио - каже, с врата, судија
Ратко Видовић и сједе преко пута Вехбије Везировића.
- Попиј кафу, да ти се не охлади - опрезно се осмјехну
Ристо Бановић.
- Наши се путеви, Видовићу, очигледно, укрштају: као
да не можемо један без другога - рече Везировић и
понуди му цигарету.
Судија, полако, припаљује, отпи гутљај кафе, повуче,
дубоко, два дима, мало се закашља. Каже му шаљиво,
али и са значајем:
- Вашом вољом, друже бивши секретаре. Ја не
бјежим, а ви ме увијек, са лакоћом, пронађете.
- Кад неће, велим, Мухамед бријегу, хоће бријег
Мухамеду. Но, важно је да се, опет, виђамо и састајемо.
- Да се као пријатељи виђамо и састајемо - стидљиво
упаде предсједник Суда Ристо Бановић.
 Кратки тајац, прилично мучан, прекида Вехбија
Везировић. Зашушка јутарњим новинама и пружи их
Ратку Видовићу:
- Прочитајте, за час, овај чланак новинара Бојана
Даничића. Вјерујем да га познајете, чак се говорка и да
сте пријатељи.
Судија, на прескок, прелази преко редова. Задржава
се, мало дуже, само на реченицама које је, црвеном
оловком, подвукао Вехбија Везировић:
»Одмах послије рата, у руднику бакра, у Бору, на смрт
су осуђена и стријељана двојица радника: топионичар
Благоје и електричар Аранђел. На капији им, кад су
полазили кући, испод кошуља, омотану око голе коже,
пронашли по - пет метара бакарне жице. Данас, двадесет
и пет година послије, читамо и слушамо о пљачкама и
крађама које се исказују милијардама: афера за афером,
оптужница за оптужницом, као кад киша, досадно и
једнолично, добује по лименом крову. Нико од ових
савремених лопова није погубљен - неки су, чак, остали и
чланови Партије. Шта је са нашим и моралом овога
времена? Шта је са савјешћу данашњих судија? Или, ако
баш хоћете - шта је са савјешћу судија што из живота,
због десет метара бакарне жице, отјераше топионичара
Благоја и електричара Аранђела... ?«
- И, шта велите, Видовићу? - упита Везировић, кад му
судија, без ријечи, врати новине.
- Па, занимљиво је, слажу нам се укуси, бивши
секретаре.
- Свиђа ми се што ме сматрате бившим, мој
пријатељу. Али ми не одговористе на питање: шта је са
вашом, судијском, савјешћу, Видовићу. Ако то, већ
нијесте, приватно, казали вашем пријатељу Даничићу.
 - Ако је судити по учесталости сусрета и дужини
међусобних разговора, онда смо нас двојица далеко већи
пријатељи. Даничића сам, први и посљедњи пут, видио
прије готово двије године: интервјуисао ме након пресуде
доктору Станивуку. А што ме за савјест судијску питате,
не могу тако, нагло, да вам одговорим: требало би
размислити, доста дуго и дубоко размислити, друже
Везировићу.
- Ја се - упаде Ристо Бановић - слажем са другом
Вехбијом. Тај новинар је, очито, претјерао. Ти си, Ратко,
послије рата, такорећи, још био у пеленама - слао сам на
дугогодишњу робију и због прегршт шљива набраних из
задружног воћњака. Прогласили би ме лудим, кад бих то,
данас, учинио. Свака мјера, па и мјера злочина, зависна
је од свога времена.
- Тако је, управо тако, друже Бановићу - спремно
дочека Вехбија Везировић. - Уназад двадесетак година,
због псовке Партије, одлазило се пред цијеви. А о
усташким паролама да и не говорим. А овај наш судија,
колико јуче, ослободио је и доктора Станивука и попа
Анта Тршића. Промијенила се времена, па и опасност од
људског лајања!
- Значи ли то - иронично упита Видовић - да лопове о
којима пише Даничић још треба и одликовати?
- Најопасније је - дочека Везировић - размишљати у
крајностима. Или ћемо их стријељати или ћемо их
одликовати. Као да ништа треће не постоји.
- Колико знам - рече Видовић - неки су, већ,
одликовани. Друг Басарабић, рецимо. Само што је
примио високи Орден Републике, побјегао је преко
границе.
 - Јесте, на жалост. И није он једини. Да добију та
одличја, предложила их је наша општинска, често
слијепа и политички неписмена, бирократија. Руку на
срце, тада, док смо их китили и славили, нијесмо могли
ни слутити да одликујемо моралне ништице, диверзанте
и лопове. Није, хоћу да кажем, у томе, већ у нечем
другом проблем, мој Видовићу. Случајно сам вам показао
чланак Бојана Даничића. Није он ни блажи ни оштрији од
чланака читаве армије наших новинара. Сви су се,
хорски, ухватили тих, проклетих, афера и проневјера:
лоповлук је, већ мјесецима, централна унутрашње-
политичка тема у Југославији. Које год новине окренеш,
дочека те слика неког нашег Остапа Бендера или Џона
Дилингера. Спрдају нам се, на Истоку и на Западу. Пишу
и говоре да је то крах и неизљечива болест
самоуправљања. Спекулишу и тврде да је криминал у
темељима наше трговине и пословања, да су мито и
корупција, готово, сасвим легализовани и да у затвор
одлазе само они лопови који нијесу имали неку моћну,
обично партијску, заштиту и залеђину. Или они који су ту
залеђину, изненада, изгубили.
- Савјетујете ли то - упаде Видовић - да, због
иностранства, прикривамо своју срамоту? Да прекинемо
са истрагама и судским процесима, да ућуткамо штампу
и новинаре? Да, због тога што нијесмо задовољни својим
ликом у огледалу - ломимо и склањамо огледало?
- То, нипошто, судијо. И не жестите се, непотребно.
Хоћу само да кажем да прегонимо: и судије, и тужиоци, и
новинари. Сви, помало, претјерујемо, мој Видовићу.
Слика у огледалу, које споменусте, ни приближно, није
тако ружна, каквом је ми представљамо. Нијесу сви
директори као Лазар Ускоковић, Петар Кулић, Фрањо
Басарабић или тај, фамозни, Боривоје-Бата Водоровић.
Хиљаде других, које не истичемо и о којима не пишемо,
честити су руководиоци и грађани.
- Не замјерите, али тако, као ви сада, размишљају
малограђани. Они су, да би умирили властите савјести,
измислили статистике »просјека« и ријеч »ексцесна
појава«. Ако хиљаду, ако стотину хиљада људи тавори на
граници глади, услиједиће одговор: »у просјеку«, сви ми
скупа, живимо три, пет или десет пута боље него прије,
рецимо, четрдесет година. Али, да ли та рачуница
»просјека« може да утоли глад оних који су гладни, може
ли оздравити болесне или запослити незапослене? Може
ли, Везировићу, да вас упитам, рачуница »просјека«
прикрити истину да је, само у току прошле године, та,
слажем се са вама, шачица криминалаца у привреди
опљачкала и приграбила национални доходак једне
сиромашније државе? Или ви, можда, мислите да смо
ми, сви скупа, »у просјеку« прилично поштени, односно,
да смо, сви скупа, »у просјеку« помало лопови?
- Већ сам вам рекао да је најопасније размишљати у
крајностима: на једној обали су гладни, а на другој сити,
на једној су ђаволи, а на другој анђели.
- Чак и да сам то рекао, био бих ближи истини него да
сабирам гладне и сите, поштене и непоштене, ђаволе и
анђеле, па да их, онда, дјелим по правилима алгебре,
како бих добио »просјечну« истину. Видите, Везировићу,
ако десну руку ставите у ватру, а лијеву у хладну воду, ви
ћете се, »у просјеку«, морати осјећати доста угодно.
- Ти, Ратко, - бојажљиво се јави Ристо Бановић -
очито, нијеси разумио друга Вехбију. Хтио је да каже да је
привредни криминал, у нас, само узгредна и никако
превлађујућа појава и да смо, судећи по штампи, ту
истину превидјели и заборавили. А важно је, ако баш
хоћете, и због мишљења бијелог свијета, врло је важно
да ту чињеницу, убудуће, знатно више наглашавамо.
- Бојим се, Бановићу, да ћемо га, улудо, убјеђивати у
то да су Басарабић и компанија, ипак, само ексцесне
појаве. Он, чули сте, сматра да овако, као ви и ја,
размишљају малограђани. Боље је, хоћу да кажем, да
пређемо на ствар и да му предате оптужницу. Нека се
увјери да у овом Граду не бјежимо од ружних истина и
да, како бисмо их прикрили, не лупамо огледала.
Предсједник Суда му пружа пет листова, и са једне и
са друге стране, машином »олимпиа«, густо исписане
хартије.
Каже му: - Пажљиво ћеш то прочитати и проучити
касније. Сада бих те, ако се слажеш, најкраће, упознао са
садржином оптужнице.
- Пружа вам се прилика - упада Вехбија Везировић -
да одговорите новинару Даничићу шта је са савјешћу,
данашњих, судија. Тој савјести, вама дакле, предајемо
нашег Благоја и Аранђела.
- Готово, вала - уз осмјех каже Ристо Бановић - и да
наличе Благоју и Аранђелу. Само што од »жице« која их
доводи пред судије нијесу имали никакве личне користи и
што, ту »жицу«, чак, нијесу ни украли, друже Везировићу.
Ратко Видовић погледује час у Везировића, час у
Риста Бановића. Ћутке им показује да не схвата њихове
доскочице и алузије...
- Дакле, Ратко, да те обавијестим. Наш Градски
тужилац, подигао је оптужницу против другова Војислава
Крстића и Данила Рогановића. Предсједника и секретара,
вјерујем да знаш, сусједне нам и сиромашне општине
Каменик. Занима те, свакако, што су ти људи лошег
починили? Не знам и препуштам теби да, на то,
одговориш. У оптужници пише да су, без одлуке органа
самоуправљања, из касе Општинске скупштине,
издвојили 8,5, понављам, осам и по милиона старих
динара, како би се подигла једна кућица, са два мала
станчића, за двије, самохране и слијепе, старице.
Тужилац их не терети да су, макар и динара, за себе,
присвојили. Могу ти још рећи и то да су и предсједник
Крстић и секретар Рогановић првоборци и предратни
чланови Партије. Често одликовани и, до овог случаја,
увијек узорни и честити комунисти и другови. Да ли су ту
честитост натрунили изградњом куће за двије, слијепе и
самохране, старице и да ли је то по Кривичном законику
кажњиво - препуштам да ти одлучиш и процијениш. Друг
Везировић је, прије два дана, био у Каменику. Тврди да је
по сриједи лични обрачун у руководству општине,
односно да су се Крстић и Рогановић нашли на удару
завјере групе окупљене око секретара, тамошњег,
партијског комитета. Скрећем ти пажњу и на ту околност
и молим те да је провјериш.
- Можда Видовић не вјерује да могу постојати такве
завјере и намјештаљке, поготову не од стране
руководећих људи Партије? - испитивачки додаде
Вехбија Везировић.
Ратко Видовић му, без чекања, одговори:
- У смицалице и притиске са те стране, видите,
апсолутно вјерујем. Не знам да ли их је било у овом
случају, али им се нећу зачудити нити их искључујем.
 4.
Више од два сата касни воз који очекује. Врућина је,
као што зна да буде у септембру. Шета, нервозно, са
цигаретом међу прстима. По испуцалом, бетонском, поду,
мрачне и загушљиве чекаонице, поваљани, као снопови
ражи, куњају уморни путници, углавном - сиротиња и
Цигани. На перону пјесма и бекријање: испраћају регруте
у војску и студенте - почетнике према великим
градовима. »Ој регрути, пушке на рамена, нема више
спавања крај жена«, промукло подвикује, крњави,
хармоникаш Зијо Циганин. На знојаво и борама
избраздано лице, залијепе му по неку папирну новчаницу
и он, добивши нову снагу, трупне ногама и убрза
мелодију: »Кад се вратим из армију, пољубићу Емилију ...
«
Мрзовољно, као да га се то ништа не тиче, неки
младић прелистава јутарње новине. Ратко Видовић,
одједном, пожеље да види хоће ли непознати обратити
пажњу на вијест објављену у врху пете стране, крупним и
црним словима.
Није, ту вијест, ни погледао. Овлаш и
незаинтересовано, превртао је листове и застао, само,
код спортских новости, огласа гдје се може пронаћи
посао и огласа који нас обавјцштавају о томе ко је и када
умро.
- Добро јутро, друже судија - трже га, мелодични, глас
Кема берберина. - Нека вам буде берићетна и хаирли
работа што сте је започели.
- Која работа, Кемале?
 - Ова и свака друга, друже судија - шеретски му
намигну и махну новинама. Кемо је, очито, ту вијест,
запазио.
Одозго, из ведрог неба, доприје звук, снажних,
авионских мотора. Подиже главу: алуминиј се пресијавао,
као огледало. Да се вози авионом, није волио. Сада му
се, напречац, прохтје да буде горе, изнад ријетких и
паперјастих облака, и да, са висине, осмотри и Град, и
пијане регруте, и знојавог Зија Циганина... Шта би, са те
даљине, видио? Неке мрље што наличе људима и што,
кад се боље размисли, изазивају осјећај апсолутне
немоћи и крајњег безнађа. Потребно је да се човјек
одвоји само мало од земље, па да схвати колико је јадан
и ништаван, непримијећен и од космоса и од богова. До
авиона не допиру ни пјесме ни јауци, одозго се не
препознају ни свадбе, ни сахране, ни успаљени
љубавници, ни богаљи, ни робијаши и њихове судије... А,
тек, из васионе, са неких далеких звјезданих кола, која
нам се причињавају као жишке и свјетлећи бисери, шта
се примјећује? Са те раздаљине гледано, вјероватно и не
постојимо. Ни као тачка, ни као било какав траг у
свемиру.
На земљу и у стварност повратише га свирка и Зијева
дерњава: »Да си, цуро, ФАП-ова машина, копчо бих те у
седам брзина«. Видовић се, кисјело, осмјехну. Помисли:
»Благо теби, Зијо Циганине«.
Огласише се станични микрофони: - Брзи воз из
Београда, преко Винковаца, стиже на трећи колосијек.
Жури да је сретне, још на изласку, у самим вратима.
Пољуби је, најприје, у косу, затим у уста и, од сунца,
преплануле образе.
- Као да долазиш са мора, а не из Суботице.
 - Са мора, видиш, и долазим. Из Шпаније - смије се
Марија.
Не може да се стрпи, прича му, одмах, у колима:
- Ноћас, у возу, у сну, обрем ти се ја у Шпанији. Не
знам у којему граду, не сјећам се добро ни изгледа, али
сигурно је била Шпанија. Неки човјек ми намакао ланац
око врата и вуче ме, силом, да гледам борбу са
биковима. Арена ми се, замисли, при- чинила као овај
наш, градски, фудбалски стадион. Само што је некако
дубља и пространија. Игралиште зелено, ишарано неким
паролама које не могу да разумијем. Поред игралишта,
поређане фотеље и у њима сједе - бикови. Ричу и тресу
роговима. Народ им, жестоко, аплаудира ...
- Идућег љета, обећавам, идемо у Шпанију. -
Помилова је по коси, чврсто је пригрли.
- Из публике, одједном, изађе неки мени познати
тореадор, голорук, без црвеног плашта и ножева. »Ко је
ово?« питам оног човјека што ми је навукао ланац око
врата. Али, тога човјека нема, а ланац ми и даље око
грла, не могу ланца да се ослободим. Неко ми, с леђа,
одговара: »Оно је ваш муж, госпођо, чувени тореадор... «
И ту издекламова дугачко шпанско име и презиме, које
нијесам упамтила. Погледам мало боље и видим: јеси то
ти, али и нијеси. Спопала те коса и брада, некаква ти
грба на леђима. Крене, одједном, тај тореадор, према
оним фотељама и зграби за рогове двојицу . бикова.
Сједили су, колико се сјећам, при крају, доста далеко од
централне ложе и најснажнијих бикова. Народ повика:
»Оле!« а ти их, обојицу изврну на плећа, поклони се
публици и пође према мени, уз неке степенице, што ти их
дадоше људи из првих редова, поред ограде ...
 - Чуди ме само како си успјела да то све запамтиш и
откуд ти, баш ноћас, арена и бикови, помутише
фантазију?
- Не прекидај ме, молим те ... Тек што је закорачио
уза степенице, попуцаше му даске под ногама и паде на
игралиште, поред оне двојице волова. Они се умирили и
не мрдају. Одједном, из централне ложе, диже се
најснажнији бик, поче да се кочи на оног човјека и да
копа предњим ногама. Рикну и ја га разумједох. На
нашем језику је рекао: »Да си, смјеста, пустио те недужне
волове«. Тореадор му одговори: »Дођи, друшкане, да се
нас двојица пободемо«. Тога часа, замисли, тореадор се
претвори у бика, а онај велики бик и сви волови око њега
у - тореадоре. Народ заурла: »Оле, оле, оле!« и са свих
страна, у врат онога бика, полетјеше копља и ножеви.
Једино сам ја, и још неки људи, из публике, хтјели да му
помогнемо. Не могох ни да викнем, онај ланац само што
ме није задавио ...
- Ни да сам Фројд, не бих то протумачио - смије се он
и пружа јој припаљену цигарету.
- Да ми нијеси јавио касно, дошла бих Суром на
сахрану - каже му, послије дужег ћутања, Марија.
- И ја сам, на том погребу, био сувишан. Плакали су,
над гробом, Ерић и компанија.
Прича јој, затим, и о сусрету и разговору са Вехбијом.
Најпослије, пошто видје да то није прочитала, пружи јој и
данашње новине.
Читала је наглас и зајапурена:
- Због сумње да су починили кривично дјело крађе
друштвене имовине, јуче су ухапшени Војислав Крстић и
Данило Рогановић, предсједник и секретар општине
Каменик. Наредбу о лишавању слободе издао је градски
судија Ратко Видовић. Суђење оптуженима је заказано за
27. септембар ове године.
Марија, безвољно, испусти новине. Не проговори ни
ријечи.
 5.
Већ с врата Градске кафане, тек што је, у знак
поздрава, принио кажипрст десне руке фесу и, лежерно,
махнуо свима, стари и вазда припити Зулфо Ћеранић,
поче да галами:
- Ћеко сам, валахи, и доћеко. Прије рата су хапсили
рају и комунисте, потље рата ваздан неке непријатеље,
али никад, болан, да притворе зијанћере. И њима је,
валахи, свануо црни петак.
- Не бенави, Зулфага, закона ти, него сједи и запали -
пецну га неко из, задимљене, биртије.
- Бенави твој ћаћа, хајване хајвански, од хајвана
постао - дочека Зулфага и упути се према празном столу
у ћошку, крај самог прозора.
Наручи двије шљивовице, извади на сто дуван-кесу и
стаде да, полако, стрпљиво и мераклијски, у новину,
замотава, као дукат жут, и миришљав, дуван из јужне
Херцеговине. Ваљда због чашице која му није
дозвољавала да, макар једнога трена, буде бистре
памети и разума, Зулфо Ћеранић је говорио оно што
мисли и како осјећа, нимало не водећи рачуна о степену
ризика и могућим посљедицама. Док је био млађи,
уназад петнаестак година, неколико пута су га тукли и
затварали. Али, чим би се дограбио улице, боље рећи,
чим би свратио до прве биртије, он би наставио по
староме, с том разликом што би, тада, из њега сиктала
мржња испребијаног и пониженог човјека и што би
знатижељном народу показивао маснице и убоје од
милицијских пендрека и батина. Најпослије, добрим
дијелом и због тога што је, нагло, осипио и физички
оронуо, дигли су раке од њега и, очекујући да умре,
допустили му и слободу говора и слободу опијања. У том
ишчекивању, прошло је пуних десет година. Зулфаги се,
међутим, није одлазило на ахирет, а њима је било
незгодно и непријатно да га, без обзира на то што је
одуговлачио са умирањем, тако старог и болесног, потежу
по саслушањима и апсанама. Из Града би га, једино,
склањали за вријеме посјете неког, високог, руководиоца
са стране, као што је, на примјер, Друг Гвозден. Али, чим
би, уважени, друг отишао, Зулфага се појављивао у
вароши и, шеретски, добацивао: »Аман земан, хладно ли
је у Сибиру«.
Кад сави, дебелу, цигару и кад, дубоко, до у дно
џигерице, ушмркну неколико димова, одебљалим језиком
викну на кафеџију Ибрахима:
- Душе ти, је ли ти жао оне двојице буџована из
Каменика? Дина ти, кажи истину, Ибрахиме.
- Жао, дина ми, Зулфага. Затвор је, болан, за марву, а
не за људе.
- Право велиш, Ибрахимага. Но, кад их толико
жалиш, што не плаћеш за њима, јебо ти њиха, а они тебе.
- Привиј, Зулфо, језичину. Немој да ти зовнем
милицију.
- Нема, аветињо једна, милиције. Раштркала се по
терену и лови зијанћере и народне непријатеље. Знаш
ли, Алах те убио, да, је ћитава ћета хапсила
предсједника и секретара из Каменика. Их, шта мислиш,
колико би их требало да ловну, на прилику, не буди
примијењено, нашег Вехбију или Милована?
Кафана се претвара да не чује и не види. Ибрахим,
сметено, сипа и претаче ракију. Неко се, у тој тишини,
одједном, накашља:
 - И велиш, Зулфага, на ред дођоше и лопови?
- Зло и узоћеш, ако их, валахи, сад не потамане, мој
Иване. Само, невоља је, људи, што је више зијанћера
него мјеста у затвору.
- Најбоље, Зулфага, да те изаберемо за судију. У над
Бога, ти ћеш им, можда, и доакати - подбадали су
беспослени.
- Зајебавајте ви свог ћаћу, хајвани једни. Доста је
мени што сам судија себи самоме. Туђе не пијем, туђе не
једем, а раћуне полажем једино Алаху. Од мене нико
нема користи, а нема, валахи, ни штете.
- Окле ти, онда, паре за шљиву, кад ништа не радиш
и кад не крадеш, Зулфага?
- С неба ми пало, с неба, лутори једни и пексијани.
Свако веће, од Алаха ми кане право у авлију. Јуће сам га
молио да ми повиси пензију.
Кикот и церекање. Наређују Ибрахиму да однесе још
двије љуте на сто, испред Зулфаге. Касапин Ђордо пита
неодређено:
- Крају шала, људи, зна ли ко због чега су ухапшени?
- Све је, брате, лијепо писало у новинама.
Општинским парама, подигли кућу за двије сиромашне и
слијепе старице - одговара му шофер Анте Брковић.
- Нијесу, бива, за себе, узели ни динара?
- Изгледа, Ђорђо, ни динара. Чак је и та кућа, коју су
купили, својина општине. Заклало их је што су то извели
на своју руку, мимо знања и сагласности органа
самоуправљања.
- Не знам, људи, али ту нема ни нечасове работе ни
крађе друштвене имовине. Као да су вране памет попиле
овоме нашем судији.
 - Говорка се - јави се обућар Табир Муратовић - да су
они, брате, нешто друго, наопако, ућинили и да је та кућа
само трик и изговор. Прићо ми је, неки дан, неки ћовјек,
да су они награбусили из политичких разлога и да им је
ово све скнађено... ћуо сам, најпотље, да су шћели да
оснују неку илегалну организацију.
- Слаго ти је, ко ти је то год рекао, Тахирага - одлучно
рече Ибрахим кафеџија.
- А да шта друго, брате, мере да буде? Због 8,5
милиона пишљивих, старих, динара, данас, нико, не иде
на робију. Поготову руководиоци и главари.
- Они су, јамћим ти, ћисти ко суза. Ћуо сам то прије
хефту дана, од друга Вехбије. Закувале им ћорбу неке
главешине из Каменика, хоће да приграбе сву власт у
своје руке и да их се ослободе.
- Е то, валахи, мере да буде - прену се из полусна
Зулфо Ћеранић. - Једна ћаршија а двије аге, откако је
дуњајлука и вијека, то, валахи, не иде. Мора се знати ко
је главни паша и сахибија.
- Да је рахметли Вељко жив, све бих ја њега питао.
Јазук, јазук за наког ћојека - завртје главом Тахир
Муратовић.
- Хајде, хајване један, да се окладимо да знам шта би
Сури одговорио - једва дочека Зулфо Ћеранић.
- Ану, да чујемо, Алаха ти који ти даје пензију.
- Казао би, бутумиле, овако: Нека ухапсе, најприје,
Вехбијиног брата Рашида и Миловановог ћаћу Станојла.
Окле им оне кућетине на мору и по двадесет хектара
винограда? Окле то столару Рашиду и бојаџији Станојлу?
Онда би, хајвани једни, рахметли Вељко тражио да се у
ћузу приведу директор Комуналног, Маријан Ивић, затим
овај приватни камионџија, Косто Ћекловић, па и наш
кафеџија, овдје при сутни Ибрахим Фазлагић. Јес, јес, мој
Ибрахиме. Хајде, зини, луторе један, окле ти вила на
Романији и кола за сву тројицу синова? Све се бојим да
си то на кахфи и перући џезве зарадио.
- Не вријеђај, болан Зулфо, поштене људе и своје
комшије - прекиде га Ђорђо касапин.
- Валахи, Ђорђо, ти не брини. Кради колико ти је
воља и не дај ни цару царево ни Богу Божије. Нико ти
ништа не мере. Дебео си и предебео, брате, не мереш
унић ни на која врата од апсане.
Шофер Анте Брковић тресну шаком о сто. Сви ћуте и
чекају. Сркну гутљај кафе, послужи се и ратлуком:
- Маните глупости и не обраћајте пажњу на
Зулфагина кењчијања.
- Кењац је онај што те таквог направио, хаирсузе.
- Дај, мој добри Зулфага, да завршим. Јуче сам био у
Каменику. Возио сам неку грађу и мекиње. Тамо је, људи,
побуна. Народ, листом, тражи да се ослободе
предсједник Крстић и секретар Рогановић. Сељаци,
професори, службеници, радници... сви пишу да се та
два, како веле, поштена и недужна човјека, смјеста, пусте
из затвора. Неку петицију са двије хиљаде потписа
послали су судији Видовићу. Једну копију су отправили и
горе, у ЦК Партије. Кад су сазнали да сам из Града,
умало ми нијесу запалили камион, а мене испретуцали и
испљували. На једвите јаде, милиција ме одбранила.
Ибрахим кафеџија хукну и проциједи кроз зубе: - Ово,
јолдаш, добро бити неће!
 6.
Ристо Бановић се усплахирио: самоме му се не
одлучује, а не зна са киме све да се посавјетује. Коме да
се обрати за помоћ и какву помоћ, уосталом? Бујицу што
надолази пред вратима Суда не смије да пусти својим
током, а не може ни да је скрене ни да је заустави.
Пола Каменика му је пред вратима. Са паролама и
транспарентима, неки су разавили државне и партијске
заставе. Прозор је мало одшкринут: допире јутарња
свјежина. Група радника, препознаје их по плавим
блузама, маше широким платненим транспарентом,
пријети тројици судских стражара на вратима: траже да
их пропусте у зграду, кроз ходнике.
Бановићу је ослабио вид, чита, на транспаренту, са
напрезањем: ОВО ЈЕ САМОУПРАВЉАЊЕ - РАДНИЦИ
СУ СУДИЈЕ! Пола Града их чује како галаме:
- Војиславе, Данило - ми смо са вама! Војиславе,
Данило - ми смо са вама...!
Одмах поред радника, постројила се групица
»споменичара«. Лица им смрачена, али ништа не говоре.
На широком платну, које су подигли изнад глава, црвеним
словима, и поклич и опомена: МИ СМО СА ВАМА - ВАШИ
РАТНИ ДРУГОВИ!
Позади, иза бораца и плавих блуза, службеници,
ђаци и млађарија. Дотјерали су и три камиона, попели се
на каросерију и узвикују:
- Доље судија, доље судија, доље судија!
Неко притисну сирену: Бановићу зазуја у ушима,
Телефоном, најприје, зовну предсједника Града, Јоза
Брадића. Узбуђеним гласом, описује му поплаву пред
вратима.
- Не знам, предсједниче, шта да предузмем. У овом
паклу не може се судити. Страх ме је и тешких изгреда.
- Да ли је стигао судија Видовић?
- Још јутрос, око шест часова. Горе је, у судници, чека
пороту и тужиоца.
- А гдје су Крстић и Рогановић, Бановићу? Јесу ли,
већ, у згради или намјеравате да их спроведете кроз ту
запаљену гомилу?
- Унутра су, а постоји и споредни улаз, предсједниче.
Стигли су, знате, и неки новинари: већ су у судници, код
Видовића.
- Зовните Видовића и предложите му да одгоди
суђење. Објасните му да је то и у његовом интересу. Не
спуштајте слушалицу, чекаћу, крај телефона, одговор.
Граја и вика су квасали и надолазили. Становници
Каменика почеше да пјевају партизанске пјесме. Иако је
Градска скупштина од Суда удаљена готово читав
километар, ларма је, допирала и до Брадићеве
канцеларије.
- Не да ни нанијет, предсједниче. Каже да му вика не
смета, да је не доживљава као притисак или уцјену и да
ће, за пола часа, почети суђење.
- Докро, Бановићу, ко је тамо предсједник: ви или
Ратко Видовић? Зар у вашој власти није да, понекад,
понешто, и наредите?
- Јесте, свакако, предсједниче. Али, строго у
границама овлашћења и закона.
- У границама друштвене оправданости и ширег
интереса, Бановићу.
- У границама које вам рекох, предсједниче.
 Риста Бановића пођиђоше трнци и лагана дрхтавица.
Обли га хладан зној: чуди се откуд му, јутрос, оволико
храбрости.
- Законски разлози за одлагање не постоје. А што се
тиче блокаде и транспарената, није мој посао да их
уклањам. Ви, а не ја, заповиједате милицији.
Брадић ћути, лупка прстима по слушалици. Бановић
кашљуцка, ставља му до знања да није добио одговор.
- Добро, де, колико људи тражите? Да вам пошаљем
једну десетину, да ли је то довољно?
- Али, разложних и стрпљивих момака, предсједниче.
Дреком и страхом се, чини ми се, данас, ништа не
постиже.
- Јесте ли звали Милована, какво је његово
мишљење?
- Синоћ је отпутовао из Града, на неко савјетовање.
Видјели смо се, али ми ништа не рече кад је одлазио.
Опет, ћутање. Чује Брадићево, отегнуто, дисање.
Проговори, изненада, помало нестрпљиво:
- Колико се народа окупило пред вратима? Јесу ли
се, бар мало, примирили?
- Не знам, приближно око двије хиљаде. Пјевају, од
прије неколико минута, сви пјевају.
- Мислим, Бановићу, да би борце и раднике требало
пустити у судницу. Ако не могу да стану, онда у ходнике...
Видите, мој Бановићу, шта све може испасти кад се ради
стихијски, неорганизовано. Да је Друг Гвозден, на
вријеме, консултован, ти другови не би били оптужени.
Овако, још су и ухапшени, а ми, и ти сви људи из
Каменика, што стоје испред Суда, ни криви ни дужни,
доведени смо у глупи положај да спашавамо оптужене и
да вадимо кестење из ватре. Знате, надам се, да су те
демонстрације и петиције организоване. Друг Гвозден је,
тако, наложио. Љути се, да знате, и због тога што
оптуженима суди Ратко Видовић... А гдје ћеш, не рече ми,
смјестити новинаре? Има ли их као кад је било суђење
доктору Станивуку?
- Мање, знатно мање, предсједниче. Четворица-
петорица, ја их више нијесам видио. Него, да вас није
називао друг Везировић? Питао ме је, јуче, да ли
одржавамо везу и јесмо ли спремни за суђење.
- Баш добро што сте ме подсјетили. Звао је и могу
вам рећи и он је огорчен на Видовића. Бијесан је и на
вас, Бановићу. Како, чуди се друг Вехбија, да дозволите
хапшење? Шта ће, пита друг Вехбија, бити, ако ти људи
испадну невини, ако буду ослобођени? Ко ће им
повратити част коју им је Видовић, дозволите да кажем,
на кабадахијски начин, оцрнио? Ко ће то, кажите, учинити
и може ли се то учинити, Ристо Бановићу? Нећу да се
мијешам, да не испадне да вршим притисак и држим
проповиједи. Али, да су Станивук или онај, усташки,
емисар Анте Тршић за сличну ствар оптужени, убијеђен
сам да Видовић не би издао такву наредбу и да би све
осмотрио кроз другачије наочари. У овоме се, да знате,
сасвим слажем са Везировићем.
Предсједника Суда нешто жигну међу плећима,
хладно му, нестало храбрости и воље за опирањем.
- Знате и сами, предсједниче, да се све десило у
мојем одсуству и да ја притвор не бих дозволио. Мислим
да је поступак за осуду и о томе ћу, послије суђења,
расправити са Видовићем. Да укинем, иначе, рјешење о
притвору, нијесам могао тек тада би брука била потпуна и
непоправљива.
 - Скупа ћемо, чини ми се, неке ствари морати
расправити са Видовићем - кратко одговори предсједник
Града и спусти слушалицу.
 7.
Тачно у осам часова, како је и предвиђено, Видовић
нареди да уђу оптужени.
Први се, вјероватно по праву првенства, у вратима
појави предсједник Крстић, два-три корака за њим, и
секретар општине Каменик, високи и у леђима повијени
Данило Рогановић. Из незнања да је такав обичај, или
намјерно: тек, ниједним гестом се не јавише судијама.
Преозбиљни и смркнути, једва смогоше снаге за
натегнути и дискретни смјешак својим суграђанима.
Дворана узврати поклицима и пљескањем. Сијевнуше
репортерски блицеви, укључени су магнетофони.
Видовић чека да се стишају ларма и комешање. Каже
строго и заповједнички:
- Допустите, грађани, да радирно. Скандирања и
пароле су за митинг. Не присиљавајте ме да испразним
судницу и учиним оно што, ни ми, ни ви, нећемо и не
желимо.
Војислав Крстић је у сивом одијелу, покученог, рекло
би се јеврејског, носа, просијед, уморних, плавих, очију,
дубоких чеоних зализака, средњега раста, плећат,
истурених јагодица, има рупицу на бради и младеж на
десном образу. Педесет и седам му је година, држи се
усправно и достојанствено. Као да је Видовић оптужен, а
он његов судија.
Данило Рогановић је сувоњав, панталоне као да су
навучене на штапове, динарског је лика и изгледа, благог
лица и погледа, мало оћелавио око тјемена, густе и
дугачке обрве му се надвиле изнад црних очију, као
настрешница изнад кућног прага, види се ожиљак преко
чела, стално се врпољи на столици, не може да мирује.
Прије два мјесеца, зашао је у шездесету. Требало је да,
на прољеће, оде у пензију.
Пред новинарима су њихове биографије. Раздијелили
су их неки момци из Каменика, чим су ушли у судницу.
Крстић је рођен у једном селу, тридесетак километара
удаљеном од Града, године 1915. Отац Андрија погинуо у
рудничкој јами, као најстарија мушка глава у фамилији,
одмијенио га Војислав, тек што је напунио седамнаесту.
Члан Партије постао 1940, у двадесет и петој. Учесник
рата од августа 1941, био митраљезац и командир чете, у
мир ушао са чином поручника. Обављао одговорне
дужности у Каменику, био директор рудника, од 1968. је
предсједник општине, републички је посланик, неколико
пута, и у рату и у миру, одликован.
Личанин по рођењу, Данило Рогановић је у Каменик
дошао 1947, као мајор и по специјалном задатку Партије.
Руководио је ликвидирањем посљедњих остатака
четничких и усташких банди у томе крају, затим га
поставили за шефа Управе прихода, касније за
управника земљорадничке задруге. За секретара
општине изабран 1969, ванредно студирајући завршио је
Вишу економску. У Партију је примљен 1941, уочи самог
напада на Југославију. Међу првима је приступио
устаницима у Лици и Банији, тешко рањен у борбама за
ослобођење Сарајева, отуда му и онај ожиљак преко
чела, стална болешљивост и повијеност у раменима. Као
и Крстић, неколико пута специјално похваљиван и
одликован.
Ратко Видовић осјећа мржњу у погледима: и
оптужених и народа што, ћутке, очима и држањем,
изриче пресуду судијама. Непријатно му да подигне
главу, страх га тишине и ишчекивања. Бојан га, упомо,
посматра, хоће да му се јави и, непримијетно, насмије.
Он га не примјећује. За тренутак, укочили се рефлекси и
стала мисао. Само што не викне: Доста, људи, забога, са
тим погледима!
Јутрос му, кад је одлазио, казала Марија: »Оле,
тореадоре«! Он се повратио, штипнуо је за образе:
»Догодине, понављам, правац у Шпанију«.
Како ли је оно само било кад је, прије осам година,
постао судија? »Заклињем се својом чашћу и чашћу
свога народа...«, да ли је, тако, рекао? Пред Вељком
Сурим се заклео, слушале га званице и одборници.
Послије био пријем, Вељко држао говор, кратко и
одабрано, и сад би га поновио.
Зашто ли је Брадић тражио одлагање, да му то није
наредио Вехбија? Зашто је и куд Милован Ерић, тако
изненада, отпутовао?
Све му се усковитлало у памети, осјећа се
напуштеним и несигурним, ваљда пред мржњом, свијета
и оптужујућим лицима оптужених. Први пут, сумња у
себе, можда је и погријешио. Другчије је било судити
Станивуку и ћоравом скелеџији Ибрахиму: људи су били
на његовој страни, није, као сада, личио на очајника.
Окрену се према судском записничару, с муком
проциједи:
- Биљежите, Фатима, све што се говори.
 8.
- Оптужени, устаните! - рече Видовић и једва се
ријеши да подигне главу и отрпи пламен испод обрва
предсједника Каменика, Војислава Крстића.
- Желио бих да вам поставим неколико питања: јесте
ли вољни да одговарате?
Крстић је ћутао. Гледао је према плафону, преко
глава петорице судија. Ратку Видовићу се причини да
оптужени, у тој својој надмоћи, инату и увријеђености,
почиње да расте и да се истеже према таваници, за
погледом. Још мало, па ће му само ноге остати у
судници, док ће глава и прса, изазовно и пријетећи, попут
каквог споменика, штрчати изнад градских кровова.
- Дозволите ми - настави Видовић - да вам прочитам
неке од навода оптужнице. Неутврђеног датума 1968.
године, окривљени Данило Рогановић, као секретар, и
Војислав Крстић, као предсједник Скупштине општине
Каменик, споразумјели су се да, из средстава буџета
Скупштине општине, изграде кућу Мојсиловић Живани и
Мањак Споменки, и то тако што су, без одлуке Скупштине
општине и надлежног Савјета, у виду помоћи, уплатили
8,5 милиона старих динара Фонду за социјалну заштиту
и, по завршетку изградње, кључеве од куће, лично,
предали поменутим старицама...
- ... Окривљени су лажно представљали да су одлуку
о подизању ове куће донијели самоуправни органи
Скупштине општине и да градњу, истовремено,
финансира и Завод слијепих из оближње општине
Пиљевина...
 Пажљиво и опрезно, да га не повриједи, тихо му,
затим, поставља питање:
- Искрено, другарски: видите ли овдје и трага пљачке
и противправног присвајања друштвене имовине, као
што тврди Градски тужилац? Осјећате ли се кривим?
- Нијесу криви! Нијесу криви! - ускомеша се дворана.
Жачуше се и звиждуци.
- Понови ли се то још једном, испразнићу судницу -
рече Видовић и, чекајући одговор, загледа се у мишићаве
руке Војислава Крстића.
Посокољен подршком иза леђа, предсједник
Каменика је још арогантнији, као да говори зидовима:
- Само помињање ријечи пљачка, боли и понижава.
Помогао сам двјема, слијепим, старицама да добију
нешто што им је, и по правди и по закону, припадало.
Нешто што су, већ одавно, морале добити. Поступио сам,
мислим, као човјек и као комуниста. Никакве, личне,
користи од свега тога нијесам имао. Не кајем се, ни
најмање, што сам то учинио.
- Има ли, друже Крстићу, Скупштина општине свој
Статут и самоуправне правилнике?
- Да нема не би могла ни да постоји.
- Имате ли ви стан и ко је, ако га имате, одлучио да
вам се тај стан додијели?
- Познато вам је, вјерујем, као и мени, да тај стан
посједујем. Знате, такође, да сам га добио одлуком
одборника: није ли и то, можда, недопуштено и
криминално?
- Скупштина општине је, колико ми је познато,
недавно купила пет аутомобила и нов намјештај за све
просторије?
 - Врло сте прецизно обавијештени, судијо. Кад већ
волите податке те природе, да вам помогнем: Скупштина
је, прије два мјесеца, купила и један плац код гимназије -
хоћемо да направимо кошаркашко игралиште, да се
занимамо спортом и разонодом.
У судници врпољење. Крстић се кисјело насмија,
увуче руке у џепове.
- Постоји и одлука да стипендирате 15 студената и 12
средњошколаца?
- Тачно, и она постоји.
- Постоји и одлука да се купи шест станова, у
новоградњи, крај биоскопа?
- У све сте, видим, одлично упућени. Још само чекам
да ми кажете шта имам у џеповима или код куће, у
фрижидеру.
Видовић мало помјери папире испред себе, подиже
обрве:
- Нијесам, друже Крстићу, ни најмање, срећан што са
вама водим, овај и овакав, разговор. Да будем отворен:
због ваше прошлости и наше револуције коју, на
одређени начин, овдје, представљате, пријатније би ми
било када бисмо, нас двојица, замијенили улоге. На
несрећу, ви сте оптужени, а ја сам судија. Молио бих вас
да се, у складу са тим, и понашате.
Војислав Крстић, након краћег оклијевања,
проговори: - Нијесам имао намјеру да вас увриједим. -
Затим, суво, додаде: - Ја бих да сједнем, надам се да је
испитивање завршено.
- Ко је, реците, донио све те одлуке, о којима смо,
малочас, говорили? Јести ли ви, лично, тако наредили? -
настави Видовић.
 - Па, неке су изгласали самоуправљачи у Скупштини
општине, неке Савјет, неке Извршни одбор, а неке
одборници. Ја им, провјерите, нијесам наређивао.
- А зашто нијесте, друже Крстићу?
- Како зашто? Нијесам овлашћен, нијесам имао права
да сам, о томе, одлучујем.
- Откуда вам, онда, право да из буџета Скупштине
општине, искључиво на своју руку, издвојите 8,5 милиона
динара за кућу Мојсиловић Живане и Мањак Споменке?
- Није то њихова кућа, судијо. Она је власништво
Скупштине општине.
- О томе ћемо, друже Крстићу, мало касније.
Одговорите ми: јесте ли или нијесте имали право да
учините то што сте учинили?
- Формално, ни Данило ни ја, то право нијесмо имали.
Људски, морално, ако хоћете и комунистички, оно нам је
припадало. Не знам колико вам је то познато, али
обадвије те старице су, ем слијепе, ем и самохране.
Живе од социјалне помоћи, од прилога добрих људи и од
милостиње. Нијесам, напросто, хтио допустити да те
жене умру од глади и као скитнице, на улици...
Крстић сједе, а у судницу уђе секретар општине
Каменик. Пошто, и њега, упозна са оптужницом, Видовић
му постави питање:
- Оптужени Рогановићу, ви сте, како сами кажете,
написали одлуку о додјели тих 8,5 милиона динара
Фонду за социјалну заштиту. Зашто у тој одлуци, упућеној
општинској благајни, наводите да ју је одобрио Извршни
одбор и да ће други дио средстава уплатити Завод
слијепих из Пиљевине?
- Без навођења те сагласности Извршног одбора,
благајна би морала да одбије исплату. А што се тиче
Завода слијепих, они су, одиста, били обећали неких
пола милиона динара, али су, касније, повукли обећање.
- Ви сте, значи, свјесно фалсификовали рјешење о
исплати поменутих средстава?
- Није то никакав фалсификат, друже судија. То је
само удовољавање форми закона.
- Веома интересантно тумачење. Као што је, правно
посматрано, интересантно и то да ви, Рогановићу, као
секретар Скупштине општине, рјешење потписујете у име
општине. Преузели сте, тиме, хоћу да кажем, овлашћења
која припадају искључиво предсједнику Скупштине
општине.
- Ја ту, искрено, не видим неке битне разлике. Можда
и због тога што нијесам формалиста и закерало.
- Лијепо је то од вас, друже Рогановићу. Али разлика
између општине и Скупштине општине спада у јуристичку
абецеду и изучава се на првој години студија. Узгред,
сјећате ли се каква је школска спрема људи у
администрацији којом сте руководили?
Данило Рогановић принио кажипрст уз сљепоочницу,
мало је зажмирио на лијево око, једва примијетно мрда
уснама:
- Један дипломирани економиста, петорица са вишом
управном школом, њих петнаест су, како ми се чини,
завршили гимназију, а осталих 50 радника и службеника
основну школу. Нека вас то не чуди, ми смо сиромашна
општина и тешко долазимо до стручњака и жељених
кадрова.
- Рекосте, сиромашна општина. Колико, сјећате ли се,
у њој има социјално угрожених грађана?
- Не знам у коме смислу угрожених? - упада Војислав
Крстић.
 - Да примају социјалну помоћ, као болесни, слијепи
или незапослени, да немају крова над главом... мислим
да ме разумијете.
- Без стана је - настави Рогановић - око 400 породица.
Незапослених имамо 30 процената, односно пет хиљада
људи. Социјалну помоћ, и то, морам рећи, симболичну и
минималну, прима 750 грађана.
- Можете ли се, случајно, присјетити и броја слијепих
у Каменику?
- Знам, има их седамдесет и деветоро.
- Јесу ли сви они у сличном положају као и
Мојсиловић Живана и Мањак Споменка?
- Нијесу сви, друже судија. Али њих тридесетак јесу,
као и њих двије, и слијепи, и самохрани...
Записничарка Фатима се зајапурила и ознојила.
Користи овај мали предах, док се Видовић нешто
договара са поротницима, да широм отвори велике,
двокрилне, прозоре.
- Допустите, друже Крстићу, да, поново, вас, нешто,
упитам: када је Скупштина општине, посљедњи пут,
додијелила стан или саградила кућу неком од, како
Рогановић изнесе, не баш малог броја слијепих и
материјално, сасвим, незбринутих становника Каменика?
Војислав Крстић се премјешта са ноге на ногу, чује се
шкрипа паркета, вади руке из џепова:
- Никада, никада, судијо. Знам на шта циљате, па
вам, одмах, ево, и одговарам: зар је, само због тога што
нијесмо у стању да помогнемо свима, требало окренути
главу и од Мојсиловић Живане и Мањак Споменке?
Идуће године ће на ред доћи још двојица, будемо ли
имали средства, можда и четворица беспомоћних
грађана. И још нешто да вас обавијестим, судијо.
Нијесмо, рекох, додјељивали станове и подизали куће.
Али јесмо, оним најугроженијим, пружали позамашну
новчану помоћ, чак се кретала и до два милиона динара.
- На примјер, друже Крстићу?
- На примјер, Ивану Илићу, Раби Млинаревић... -
Крстић је застао, облијева га руменило, испод ока гледа у
Данила Рогановића.
- И, још?
- И још неким лицима, не могу да се сјетим њихових
имена.
- Да ли се, Крстићу, Мојсиловић Живана и Мањак
Споменка налазе у родбинским односима?
- Не, сигурно. Само су из истог села, из Топоваче,
нијесу, чак, ни комшинице.
- У оптужници о томе, додуше, нема ни помена, али
овдје, испред мене, има једно писмо из села Топоваче:
двадесет и пет домаћина се потписало и тврди да је
Живана Мојсиловић ваша сестра, односно рођака у
другом кољену. Кажу, дакле, да је њена мајка Спасенија
Мојсиловић, прије удаје Крстић, рођена сестра вашег оца
Андрије?
Војислав Крстић обори главу, вади из џепа бијелу
марамицу, купи грашке зноја по челу и образима. Каже,
готово шапатом:
- Морам ли да одговорим?
- Како хоћете, по слободној вољи. Суд је имао доста
времена да провјери пријаву из Топоваче: позната нам је,
у сваком случају, истина.
- Допустите ми да сједнем, ви све знате, илузорно је
да говорим.
Као да више нема мржње у очима које прате судију
Видовића. Људи су зачуђени, сашаптавају се, слијежу
раменима. Ако судница још није на његовој страни,
сигурно је да није ни на страни оптужених. Он то осјећа,
надолази му снага, више није ни усамљеник ни очајник,
спада му терет са рамена. Прелетје погледом по
дворани, опази и Бојана Даничића. Он не видје њега,
погнуо се и пише, шкрипи му оловка.
- Сродство је у овом случају сасвим неважна правна
чињеница - добаци бранилац Војислава Крстића.
- Морално, људски, и те како је то важна чињеница -
узврати Видовић.
- Да не мислите, опет, позвати професора етике? -
оте се браниоцу.
- Због тога се, нимало, не узбуђујте: да оцијенимо
моралност ове врсте, способни смо и ми правници.
- Све и да му није сестра - некако скрушено се јави
Данило Рогановић - он би јој помогао. Такав је то човјек
по души, друже судија. Ето, Споменка му није, што се оно
каже, ни род ни помози Бог, па јој је помогао.
- Јесте - оте се једном од поротника - да би замазао
трагове. Сестри Живани је дао двије трећине куће, а
Споменки само гарсонијеру.
- Ако, тако и треба, нек се зна ко је род предсједников
- добаци, неко, из суднице.
- Ништа ја, понављам, никоме, нијесам дао! - скочи
Војислав Крстић. - Кућа је власништво општине, није то
моја бабовина.
- Бојим се - умири препирку Видовић - да ни у то не
можемо бити, сасвим, убијеђени. Прочитаћу једно писмо
које је Данилу Рогановићу, 15. новембра 1969, послао
Мујо Ковач, секретар Фонда за социјалну заштиту:
»Што се тиче оног стамбеног питања, обавјештавам
Вас да проблем не можемо ријешити према Вашим
жељама. Једини је начин да се покуша са куповином
усељивог стана или са градњом једне кућице, с тим што
би стан или кућа, обавезно, били власништво лица коме
су намијењени... «
- Ја се - збуњено ће Рогановић - не сјећам таквога
писма, никада га, колико знам, нијесам ни добио.
- Пронађено је у списима, у вашој канцеларији.
- Онда ми га је неко подметнуо. Сигуран сам да такво
писмо нијесам добио.
- Не идимо, одмах, толико далеко, Рогановићу. Можда
се не сјећате, али само два мјесеца по пријему тога
писма, Мојсиловић Живана и Мањак Споменка купују
плац од Вјекослава Мартина, а, убрзо, траже и
грађевинску дозволу. У њихово име, Скупштини општине
Каменик обраћа се Фонд за социјално старање, и то
новим писмом које вам, ево, показујем:
»Пошто М. Живана и М. Споменка, због
инвалидности, нијесу у стању да самостално воде овај
посао и траже одобрење за подизање приватне,
приземне породичне зграде, то им наша установа пружа
помоћ и моли што хитније рјешење њиховог захтјева...«
Сјећате ли се овога писма, друже Рогановићу?
- Можда му је и оно подметнуто? - добаци неко из
дворане.
Видовићу је јасно шта значи та упадица, обли га
топлина у прсима, тако би радо запјевао. Публика је, без
сумње, стала уз њега, опет има ослонац под ногама. Не
смије, ипак, допустити сеирење и позориште, мора
стишати жамор и негодавање:
- Хоће ли се јавити друг који својим упадицама омета
суђење?
 - Ја сам тај, рудар Велимир Пикула - покуњене главе
се диже, тамнопути, мушкарац средњих година, збуњен и
зађучен. Стидљиво је гужвао качкет у рукама.
- Добро, а зашто добацујете, Велимире?
- Тако, омакло ми се, друже судија. Разочарао сам се
у себе, нијесам знао да сам оволико наиван.
- У реду, али убудуће, потпуни мир, Велимире ...
Дакле, не одговористе на питање, друже Рогановићу?
- У то да је кућа у друштвеном власништву, и сада
сам убијеђен. Живана и Споменка су, чисто фиктивно,
купиле плац и добиле грађевинску дозволу. То због тога
да бисмо избјегли разно разне зачкољице и убрзали
изградњу. И сами знате да је поступак око добијања
дозволе, као и сама градња станова у друштвеној
својини, далеко компликованији и спорији.
- Позовите Живану и Споменку, питајте их ко је
власник и како су се њих двије са нама договориле -
затражи Војислав Крстић.
- Озбиљне су ствари у питању, а не комедија. То
рекла-казала, оставимо за вашаре и неупућене. Те жене
су власнице земљишта, оне, а не општина, добијају
грађевинску дозволу, оне, а не општина, уписују се као
власници куће подигнуте на том земљишту... Нешто бих
вас, друже Крстићу и друже Рогановићу, упитао: ако,
неко, некога, врло свјесно и хотимице, удари ножем у
срце, хоћете ли повјеровати у заклетву да није хтио да
убије?
- Опростите, али ви постављате недопуштена и
провокативна питања, друже судија - рече бранилац
Данила Рогановића. - Савјетујем своме клијенту да се
уздржи од одговора.
 - Размишљате ли, понекад - јави се старији судија,
који је сједио до Видовића - о оних 750 сиромашних
грађана Каменика: ко ће њима да помогне?
- Државна је то, а не наша, брига - љутито одговори
Војислав Крстић.
- Чудо, али ваша сестра не бијаше брига државе?
- Бијаше, богме, и то годинама. И скапала би од глади
и студени, чекајући да се смилостиве друштво и држава.
- Сви смо ми - умијеша се Видовић - помало држава.
Сви од реда и сви подједнако ... Него, сјетих се нешто,
како се зове портир у Општинској скупштини?
- Сејдо, Сејдо Муртагић, судијо.
- Да ли је Сејдо, друже Крстићу, кадар да нареди да
се његовој тетки, сестри или стрини подигне кућа на
начин и под условима као Споменки и Живани?
- На та, провокативна, питања нећу да одговарам.
- Нијесу провокативна питања, друже Крстићу. Биће
да је провокативна истина да сте ви хиљаду, десет
хиљада пута више држава него што је портир Сејдо
Муртагић. А требало би да сви, бар у самоуправљању,
подједнако одлучујемо о скупним вољама и невољама, о
заједничком животу, ако ме разумијете. Зато вас, сасвим
узгред, и подсјећам на самоуправљача Сејда Муртагића,
кога нијесте ништа питали, кога сте потцијенили и
игнорисали, прешли преко њега, као да и не постоји.
- Вријеђате, недопустиво вријеђате, судијо! - викну
Војислав Крстић. Окрену се према своме браниоцу: -
Овлашћујем вас да, колико је данас, тужите Ратка
Видовића.
- Слободно то учините, свједоци су нам ови људи и
оволики образи. Ипак, прије тога, да завршимо са
оптужницом која нас је завадила: гдје ви, заправо,
станујете? Питам и вас и друга Рогановића?
- Пише то у оптужници, одмах на првој страни, ваљда
сте је прочитали.
- У оптужници, видите, ни на једној страни, не пише
да су, поред станова у Каменику, Војислав Крстић и
Данило Рогановић, уназад три године, добили и станове
у граду Брвнику, педесет километара удаљеном од
Каменика и да, фактички, у томе граду, јер је већи и
богатији, од тада, и станују. У својој општини су само
преко дана, врло ријетко ноћивају. И породице су им у
Брвнику, дјеца, тамо, иду у школу. Реците да ли говорим
истину?
Војислав Крстић и Данило Рогановић као да су се
скаменили. Хтјели би да нешто кажу, бјеже им ријечи, као
да се заносе у кољенима. У судници тишина, чак ни да
шкрипне столица.
- Залутали сте далеко изван својих овлашћења,
друже судија - опомиње бранилац Данила Рогановића. -
Немате ни права ни повода да им судите због нечег за
шта нијесу ни оптужени.
- Те смо станове - проциједи Крстић - добили посве
поштено и посве легално. Дала нам их Градска
скупштина Брвника, хоћемо тамо да се преселимо. Пред
пензијом смо и немамо намјеру да останемо у Каменику.
Кад будемо одлазили, садашњи станови ће остати
општини. Не видим шта је ту нечасно и недопуштено.
Пригушени смијех у дворани. Новинари потурили
пера, руке утрнуле од писања, погледују на сат, вријеме
је да пошаљу »флеш« извјештаје. Видовић објави
получасовну паузу, послије ће чути свједоке и браниоце,
завршну ријеч Градског тужиоца.
 И записничарка Фатима је уморна. Устаје тромо и с
напором, укочила се у леђима.
 9.
Фахрудин Шкоро, курир у Скупштини општине
Каменик, сметено се осврће десно и лијево, клања се
судијама. Заповијешћу воље или стечених нагона, тек -
поклони се и оптуженима. Видовић га опомиње да скине
фес са главе.
На питања одговара полако и као са чуђењем: не
схвата, очито, ко је ту, шта и због чега погријешио.
Бојан Даничић записује само оно што му се чини
најважнијим:
- Јес, славни суђе, то сам ућинио. Позвао ме друг
предсједник, ко ћојека ме замолио. Није ми, Алаха ми,
наредио: радио сам из севапа према тим рајетницама,
ћуо сам да су без игдје икога свога, да су плахо
сиромашне и без оћију. Не знам, славни суде, можда и
имају оћи, али какве им фајде кад ништа не виде. Исто је
то, дина ми, као да су без оћију.
- А колико сте дуго радили, Фахрудине? Је ли вам то
плаћено, добисте ли, било какву, хвалу или награду?
- Ни пребијене паре нијесам узео, друже судија.
Радије бих се удавио. Хвала ми је и награда што сам
помогао, не дао мили Бог, зар се не мере десити да така
помоћ и мени затреба. Ја ли мени, ја ли некој мојој својти
и ближњики. Ћуј плаћа, прије бих, валахи, у море скоћио.
А јесам, радио сам више од хефту дана. Порезиво сам
кров, тесао јапију, постављо штуру по преградним
дуваровима. То, бива, при крају, кад је све било озидано.
Помагао сам и у копању темеља, догонио сам
мајсторима камен у циварама или на каселама, можда
сам и два пута замијесио мелту... ето, то је све што сам
ућинио и помогао...
Бајро Јарина, послужитељ у Скупштини општине,
цота у десну ногу, жућкастих бркова, обукао дебело
штофано одијело, вруће му, стално истеже врат из, до
под грло закопчане, бијеле кошуље:
- Ја бих отишао и без молбе друга предсједника.
Такав је у нас адет, друже судија. Ономлани, кад је гром
заждио у моју кућу и појату, друг предсједник је био први
који ме упитао: »Треба ли каква помоћ, да скупимо мобу
и нешто добровољног прилога?« Сви су ми притекли у
невољи, накупили су, Бога ми, више од милион динара и
џабе ми радили по двије суботе и недјеље. Радио је и
друг предсједник, а друг секретар је од плаће одвојио
двије дневнице, поврх свега, купио плетару ракије
мајсторима. Није то што зборим пред њима, али ријетки
су данас ваки људи и руководиоци. Што се мене тиће,
хвала им ђе ћули и ђе не ћули...
Немања Драговић, матичар у општини, чим проговори
сијевну два предња, позлаћена, зуба у горњој вилици,
некако вижљаст и танковијаст, млађи од својих четрдесет
година:
- У томе, право да кажем, не видим ничег непоштеног.
И прије смо се помагали међусобно, и прије смо
бесплатно копали водовод, уређивали партизанско
гробље и фудбалско игралиште, пробијали пут према
Јасиковцу и Горњим Врелима. Самодопринос је, заправо,
израз наше солидарности: зашто да не учинимо, зашто
да се сви мало не жртвујемо, ако то већ можемо?
- Питате ли ви то нас, Драговићу? - насмија се судија
Видовић.
 - Не, ја то само онако, да мало појасним околности и
позадину читавог случаја.
- Пријатно је, заиста, чути да су људи толико упућени
једни на друге и да су толико, како ви рекосте,
солидарни. Ударио је, чули смо, гром у кућу Бајра Јарине.
Сви запослени у Скупштини општине подметнули су
мало плећа и врло успјешно и за сваку похвалу помогли
своме другу. Живана Мојсиловић и Мањак Споменка,
међутим, не само што не раде у Скупштини општине,
него их ви и не познајете. Оне су из села Топоваче, доста
далеко од Каменика. Не познају их ни Бајро, ни
Фахрудин, нико од запослених. Знају их, само, Војислав
Крстић и Данило Рогановић. Не разумијем, сасвим, шта је
то могло да вас подстакне да, добровољно и бесплатно,
зидате кућу некоме кога и не познајете? Чак и за вријме
градње, ниједном не видјесте ни Споменку ни Живану.
- Друг предсједник и секретар су нам објаснили о
каквом се тешком социјалном случају ради и упитали
јесмо ли спремни да помогнемо. Без обзира што те жене
нијесу чланови нашег колектива и без обзира што их не
познајемо. Мени се, а опростите друже судија, чини да је
наша солидарност тиме што их нијесмо познавали само
могла да добије, никако да изгуби.
- Могао бих се, видите, сложити са вама, под условом
да располажем, макар још једним, сличним доказом и
примјером. Да су запослени у Скупштини општине,
наиме, за посљедњих двадесет година на такав начин,
помогли још неком непознатом човјеку.
- Можда би и помогли, да их је неко обавијестио и
замолио. У сваком случају, немате ни доказа да ми тако
не бисмо поступили.
 - Нема, али ни ви се немојте претјерано позивати на
солидарност, друже Драговићу. Све се, како год окренете,
своди на то да, на предлог предсједника и секретара,
самоуправљачи из Скупштине општине Каменик седам
дана, под изговором »локалног самодоприноса«, помажу
подизање куће двојици приватника.
- Кућа је у друштвеној својим.
- Суд ће о томе да одлучи, Драговићу. Него, упитасте
ли се ви икада: ко су те жене на чијој кући аргатујете?
Знадосте ли, можда, да је једна од њих сестра друга
предсједника?
Немања Драговић исколачио, осврће се по дворани,
као да му се причинило:
- То први пут чујем, друже судија.
Благајница Војка Ненадовић, средњих година,
пуначка и дотјерана, унесе са собом мирис парфема у
судницу:
- Ја нијесам радила, а звали су ме као и све остале.
Не радим, рекла сам другу Рогановићу, ни своме ћаћи,
нећу ни тим женама.
- Јесте ли знали да је кућа у приватном власништву и
да је Живана Мојсиловић сестра друга Крстића?
- Не могу рећи да сам знала, али ми је то све било
сумњиво. Слутила сам, заправо, да то није обична
сиротиња. Што би се, иначе, њих двојица заузимала.
- Ви сте исплатили 8,5 милиона старих динара, али
без сагласности Савјета или Извршног одбора
Скупштине општине. Зашто боље не провјеристе налог
који вам је достављен?
- Да сам знала на шта ће то све изаћи, сигурно бих
провјерила. Онако, све је било у реду и по закону.
Секретар је написао да те одлуке постоје, чак их је,
колико се сјећам, и цитирао.
- Ви, значи, нијесте имали разлога да у нешто
посумњате. Раније вам, никада, нијесу достављани
фалсификовани или нетачни документи?
- Ко ће се свега тога сјетити, друже судија. Друг
Рогановић је, на примјер, често знао да наплати и по
тричетири дневнице, иако се шушкало да то није био
службени пут, већ да је ишао приватно, неким својим
послом или да се проведе.
Гргур Кртолица, шеф правне службе, разрок, држи се
круто и преозбиљно:
- Све је, како ја мислим, било у складу са законом. Да
помогне у градњи куће ишао је само ко је хтио, сасвим
драговољно. Многи нијесу хтјели или нијесу могли, тек
нико им на томе није замјерио. Била је то, фактички,
моба, један стари обичај који се у нас још задржао.
Назвали смо је самодоприносом, да би читава акција
добила у тежини, да бисмо нагласили савремени облик
солидарности међу људима.
- Пошто је кућа власништво приватника, боље би,
можда, било да је та акција, ипак, заведена као моба,
друже Кртолица.
- Али, тај стамбени објект је друштвена својина,
друже судија.
Бојан Даничић записује: Видовић показује свједоку
грађевинску дозволу, извод из катастарских књига, уговор
о куповини земљишта, писма између Рогановића и
управника Завода слијепих, Енвера Шерифовића ...
Кртолица се, као, ишчуђава, слијеже раменима: или не
прихвата доказе или неће да им вјерује. Каже осорно,
али и без крутости са каквом је стао пред судије:
 - Мој је утисак, и даље, да је кућа власништво
општине.
- Ми овдје не мјеримо ничије утиске већ правне
чињенице, друже Гргуре.
- Кућа је, увјеравам вас, само фиктивно својина
Споменке и Живане. Једино да бисмо убрзали градњу,
тако смо се договорили. Знао је то, сем оптужених и
мене, и управник Завода слијепих Енвер Шерифовић.
- Не због тога да потврди ту вашу изјаву, већ због
нечег другог бих га позвао да дође и посвједочи. На сву
жалост, као што и сами знате, прошлог мјесеца је
преминуо.
Од дугог сједења, Бојану Даничићу се сквасиле
панталоне, лијева нога утрнула. Жедан је и уморан. Не
може да ишчека још двојицу-тројицу свједока и да кажу
то што имају да кажу тужилац и браниоци оптужених.
Њему се чини да је све речено и да све оно што ће се
још десити и што судија Видовић, поштујући процесна
правила, мора учинити, представља чисти губитак
времена.
Полако, на врховима прстију, провлачи се између
стиснутог и знојавог свијета, погледом покушава да тај
свој поступак објасни Видовићу. Врата зашкрипаше,
запљусну га свјежина из ходника.
 10.
На малом сточићу, у ћошку, испод статуе Богиње
правде Јустиције, већ пети пут, за посљедњих сат
времена, зврнда телефон. Тај, нагли и праскави, звук
подсјећа га на далеке, а сјећању и срцу све ближе,
године, када је, љети, као дијете, у катунима, код стрица
Тодора, чувао овце. Увијек, послије кише, стресао би се
стриков Вилаш, крупни и црвеним ресама окићени ован
предводник. Био је чувен у неколико сусједних села и, по
причању, заобилазили су га и вукови. И као да види
Вилаша: накостријешио се, усправило се руно на њему,
подавио главу, пресијавају се, дугачки и чворновати,
рогови. Одједном, затресе гривом и читавим тијелом,
пљусну киша из њега, а чаиром одјекну мелодички звук
звона, чак љепши и продорнији него кад би, о Петрову
дне, потекла арија са торња мале цркве, изнад Котора.
Кад год би се Вилаш стресао, чобанин Ратко Видовић би
се сјетио те светковине у цркви свога оца попа Алексе:
звоно је, тада, у њему, будило, такве, успомене. Данас,
међутим, зврјање телефона личи му на чактар и
стриковог Вилаша, готово да је и кишу осјетио. Уздише,
дубоко, пред навалом тих слика из дјетињства, подилази
га нека језа, топлина, али и страх од дивних и више
никада поновљених година. Тако би радо, из ових стопа,
узјахао стриковог Вилаша и појавио браве горе, према
Врховима. Како би се само обрадовао пљуску и
громовима, препелици кад нагло суне из жита, режању
стриковог Шарова, отегнутом алакању и дозивању
чобана.
 Опет, звони у ћошку. Овога пута, не може да издржи -
подиже слушалицу.
- Бојан је овдје, сметам ли, зовем вас већ сат
времена, друже судија?
- Драго ми је што вас чујем, Даничићу. Видио сам вас
у судници, а читао сам јуче и ваш чланак у новинама.
- Обични, рутински извјештај, чак је и досадно.
Нијесам смио, знате, да истрчавам: оно главно, новинари
ће казати сјутра, послије пресуде.
- Једно не разумијем, Даничићу: зашто је, овим
поводом, потребно спомињати »магнетофонски случај« и
доктора Станивука? А готово сви сте то учинили.
- Ја нијесам, али хоћу, колико је сјутра, друже судија.
Читалац није обавезан да памти и ја сам ту да га
подсјетим, да му помогнем. А корисно је и потребно је
подсјетити да суди онај исти човјек који је ослободио
доктора Станивука.
- Дјелује натегнуто и непријатно, да још тежу ријеч не
употријебим.
- Немојте, забога - нашали се Даничић - да још и ви
дијелите вакеле новинарима. Него, ја бих, ако хоћете и
ако имате времена, да мало поразговарамо. Вечерас да
поразговарамо. Сјутра нећу моћи, одмах послије
изрицања пресуде, морам за Београд.
- Схватите ме и не љутите се, толико бих вас, прије
свега, замолио. Да још и десет дана остајете, не бих
пристао на тај разговор. Ни са вама ни са било којим од
новинара. Оно онда, прије двије године, испало је сасвим
случајно. Дошли сте без најаве, затекли ме неспремног,
затражили »кратку изјаву«. Казали сте: »Само једну
реченицу, друже судија.« Да ли се сјећате, Даничићу?
Онда сте поставили још једно, па још једно питање.
Поручили смо кафу, ви сте укључили и магнетофон ...
- Другим ријечима, поступио сам непоштено, мучки,
из пријеваре? - љутито и зачуђено га прекиде Бојан
Даничић.
- То нијесам рекао. Било ми је, напротив, и драго и
пријатно. Осјећао сам, напросто, у том тренутку, потребу
за разговором. Нагон да се изјадам, да избацим душевни
набој из себе, да се, ако баш хоћете, пред собом, наглас,
исповиједим. Данас ми, посигурно, није до таквог
разговора. Немам шта да изјавим, мој Даничићу.
- Ни ја, послије свега, немам шта да упитам - упаде
Даничић. - Неком другом згодом и хвала вам, друже
судија.
Криво му, извинуо би се, само да Бојан није спустио
слушалицу. Улази у дневну собу, мора да исприча
Марији. Она му каже, с пријекором:
- Могао си, макар, на кафу или пиће, да га позовеш. И
да му све, натенане, објасниш, сигурно би те разумио.
Неко, кратко, позвони на вратима. Још једном. Чује и
гласове. - Сједи, ја ћу - каже Марији.
Ниједног од њих тројице не познаје. У полумраку, на
степеништу, прије него што ће их позвати да му
прекораче кућни праг, јасно је разазнао да онај
најстарији, а Ратку се учинило да су сви превалили
педесету, нема десне ноге. Другоме је празан рукав од
сакоа био увучен у лијеви џеп. Унутра, у ходнику,
примијети да онај трећи, преко грла, одмах испод
гркљана, има дубоку и огромну бразготину.
- Ми смо, друже судија - рече инвалид без ноге -
првоборци. Из Трећег батаљона Пете пролетерске. Ја
сам Шућрија Мехмедбашић, или још краће: Бреда. То ми
је, знате, партизански надимак. Ово је - при томе, он
показа на борца без руке - Максим Ковачевић-Вижле, а
ово Пеко Церовић-Јама. Ожиљак који видите, траг је
усташког ножа. У Херцеговини, недалеко од Гацка,
усташе су га, попут брава, заклале изнад Коритске јаме,
а он је, већ готово доклан, дограбио свог џелата, свог
комшију, и, скупа с њим, отиснуо се у бездан. Пет дана
касније, пронашли су га чобани и извукли на конопима.
Тако је наш Пеко добио надимак Јама.
Посједали су око малог стола, Марија доноси флашу
са ракијом.
- Млада вам и лијепа супруга, друже судија - каже
Јама.
- Дошли смо - продужи Бреда - на своју руку. Из
новина смо дознали за случај наших ратних другова
Војислава Крстића и Данила Рогановића. Учинило нам се
да имамо право да нас саслушате.
- Драго ми је - упаде Видовић - што сте ме посјетили.
Долазило је, ових дана, још доста бораца код мене.
Овдје је и петиција да се Крстић и Рогановић пусте на
слободу. Суд, свакако, мора уважавати и јавно
мишљење, али само у границама закона и судијског
увјерења, другови. Бојим се да би свака наша дискусија о
кривици или заслугама оптужених била излишна, јалова
и некорисна.
Шућрија Мехмедбашић крену да скочи са столице,
измаче му висока штака, опсова, загледа се у Видовића:
- Ми, друже судија, и нијесмо дошли да разговарамо
о кривици Војислава и Данила. То је ваш посао. Ми смо
из новина сазнали да су ухапшени и да грађани
Каменика, а међу њима и неки борци Каменика, траже да
буду пуштени. Телефоном сам позвао Јаму и Максима,
договорили се да вас посјетимо. Прије завршетка суђења
да вас посјетимо. Ја сам, друже суђија, овакав, без ноге,
стигао чак из Мостара. Максим је дошао из Никшића, а
Јама из Крагујевца. Син ми, сигурно, можете бити, друже
судија. Ако ни због чега другог, а оно због тога, нађите
стрпљења и времена, само пола сата времена, да чујете
причу о Милану.
- Којем Милану? - изненади се Видовић.
- Нашем Милану, митраљесцу Милану Петричевићу,
са Цетиња.
Видовић је збуњен, ћути, испија гутљај ракије. Мора
их саслушати, али не дуго, смркава се, још није завршио
пресуду.
- У октобру 1943 - поче Шућрија Мехмедбашић-Бреда
- наша бригада ушла је у једно напуштено, усташко, село,
крај Зворника. Били смо, друже судија, још гладни, још
костури: Сутјеска је зборила из нас. Бригада пала на
починак, а Милан, митраљезац, немиран каквим га је Бог
створио, кренуо око кућа, у извиђање. Пронашао је,
узочес по њега, негдје напуштене кошнице: знате,
напуштено село, па напуштене и кошнице. Узме Милан
неколико саћа меда и донесе у бригаду. »Другови, да се
окријепимо«, тако је рекао. Подијелимо тај проклети мед,
и сад чемер осјећам у устима...
Бреда угаси цигарету, привуче штаку себи, само што
је не загрли.
- Изјутра, рано, командант бригаде командује збор.
Намрачио се и он и друг политички. Траже да се, одмах,
формира Пријеки војни суд. Због чега и коме ће се
судити, нијесу казали. Предложи неко једног бомбаша,
команданта и друга политичког. Сви се сложисмо са
приједлогом. Онда командант, као предсједник Суда,
рече: »Борац Милан Петричевић нека иступи из строја!«
Изађе Милан, друже судија, а ми гледамо, као
скамењени. Одведе га Суд у Штаб бригаде. Не прође ни
десет минута, вратише се пред строј и командант
прочита пресуду ...
Бреда прекиде с причом, завуче руку у џеп, извади
парче папира, показа га судији:
- Ово је, видите, фотокопија пресуде. Чувам је већ 15
година, пронашао сам је, након толико трагања, у
Историјском архиву револуције. Имају је и Максим и
Јама. Послали смо је и још многим преживјелим
друговима из наше бригаде. А да! Командант је, пред
стројем, прочитао пресуду:
»Пријеки партизански војни суд оглашава борца-
митраљесца Милана Петричевића кривим због тога што
је 17. октобра 1943, без знања или одобрења Штаба
бригаде, самовољно узео три саћа меда из кошнице
непознатог власника и тиме тешко окаљао углед и част
партизанског војника, као и углед и част наше читаве
борбе. Милан Петричевић се, због овог тешког дјела,
осуђује на казну смрти, стријељањем. Казна ће се
извршити одмах!«
- Истога часа, друже судија, командован је покрет.
Разоружан и гологлав, Милан је корачао испред бригаде.
Зауставили смо се у једној долини. Командант је изабрао
баш моју десетину да изврши пресуду. Милан стао
испред нас и чека. Командир десетине, Пеко Церовић-
Јама, који, ево, сједи у вашој кући, не може никако да
изда наредбу. Видим лијепо, а виде то и остали борци,
како му клецају кољена, подрхтавају руке и брада, од
узбуђења или жалости. Ожиљак испод гркљана добио
боју крви и ножа. Чинило нам се да га усташе, тек тада,
кољу. Напреже се Јама да проговори, а командант
бригаде му добацује: »Церовићу, шта чекаш, обори
издајника!«
- Јама, одједном, зијевну, покуша да нешто каже,
онда поново зину, и то три пута заредом... Једва
проговори: »Десетина, пушке на г...« Није могао да
доврши. Загрцнуо се и почео да плаче. Читава десетина
и читава бригада стали су да плачу са Јамом. Командант
је бјеснио, колутао очима, псовао, хвато се за главу.
Напосљетку, он лично је командовао: »Десетина, пушке
на го-товс!«
- Подигли смо оружје и управили га према Милану.
Пушке су подрхтавале и одавале да нијесмо престали са
јецањем. »Ни-ша-ни!« пала је наредба. Потом је
одјекнула и команда: »Па-ли!«
- Мислите, друже судија, да је неко пуцао? Стајали
смо као укопани, сузама стријељали команданта и
гледали у нашег Милана. Командант је, из свега гласа,
галамио: »Кукавице, издајници, све ћу вас
постријељати!«
- А, онда, друже судија, проговорио је Милан
Петричевић. Хладнокрвно и прибрано, као да није пред
цијевима нашег оружја:
»Пуцајте, ја вас молим, другови!«
»Ти, лопове!« издерао се на њега командант бригаде
- »немаш право да говориш!«
- Гријешим, можда, душу, али тада сам, друже судија,
ухватио себе у страшној и силној жељи да убијем свога
команданта.
- Милан је оћутао увреду. Није то он, заправо, ни
сматрао увредом. Рекао је:
 »Заслужио сам да ме зовете лоповом, зато пуцајте,
моји другови!« Скинуо је сат са руке и бацио га у траву.
»Само вас молим, ако неко од вас преживи овај рат, нека
оде до Цетиња и преда овај сат мојој мајци, Стани
Петричевић. Скинуо сам га, као што знате, на Љубином
гробу, на Сутјесци, са мог брата Душана, а њему га је, на
издисају, дао Радоња. Нека однесе неко овај сат мојој
Стани, то јој је све што ће јој остати од тројице синова!«
- Ућутао је. Испрсио се, као брдо, стегао зубе, мушки
гледао у наше, откочено, оружје... Командант је, изнова,
наредио да пуцамо. Нијесмо хтјели, нијесмо могли, друже
судија. Још је, три пута, крвнички се дерући и вриштећи
на нас, командовао да убијемо Милана. Онда је,
проклетник, тргнуо аутомат са рамена и, својом руком,
покосио Милана. Због усташког меда и »поштења
револуције« га је убио. Од тада па до краја рата, друже
судија, нико у нашој бригади није запјевао. Кад је пала
Њемачка, кад су нас обавијестили да су баћушке у
Берлину, ни тада, нијесмо запјевали. Пуцали смо у небо,
према Зворнику, и поздрављали Милана...
Бреда више није могао да се уздржи: опет је
заплакао. Као на стрелишту, 17. октобра 1943. Кроз плач
је додао:
- Данас, кад присвајају милионе, неки се наши ратни
другови не стиде да се заклоне иза револуције. Показују
ратне ране и одличја, причају судијама о својим
заслугама. Заборавили су на три саћа, усташког, меда и
на, нашег, митраљесца Милана.
Ратко Видовић, знојавим прстима, узима партизанску
пресуду. Стегло га нешто у грлу, нечитак је потпис
команданта.
- Како вам се звао командант, друже Шућрија?
 - Није то, ни најмање, важно, друже судија. Сваки је
од нас могао бити командант и сваки је од нас могао бити
Милан Петричевић. Убијали смо и због шљиве докучене
из туђег воћњака, и због струка лука, убраног у покрету, у
пролазу. Ви сте млад човјек, не знам колико сте о томе
учили у књигама. Дошли смо да вам ово испричамо и да
вас замолимо: Не заборавите, нашег Милана!
Бреда се наслони на штаку, пружи руку судији, пође
према вратима. За њим кренуше Вижле и Јама. Видовић
није знао шта, послије свега, на растанку, да проговори.
 11.
- Бива, јопет, нека крупна звјерка стиже међу овај
весели дуњајлук - заплитао је језиком пијани Зулфо
Ћеранић, док су га, јуче око подне, двојица милиционера
водила према згради затвора. Дигли су га из кафане, уз
смијех и извињавање, али и без много убјеђивања.
- Зулфага, да малчице оханеш душом, да се испаваш
и отријезниш - тако су му казали. - Све што је од јутрос
попио, запиши на наш рачун - рекли су кафеџији.
- Их, што не знадох за ову ћаст, па да ошишам два
литра ракије - смијао се Зулфага. - У Сибиру је голема
несташица, ко ће то, болан, издурати. Замолите,
милицијо, ту лићност да се много не задржава, И, валахи,
пуно је поселамите са моје стране...
Предсједник суда Ристо Бановић јутрос се не осјећа
најбоље. Мучи га главобоља, напад мигрене који вуче
већ тридесет година. Сијева му у десној сљепоочници, не
помаже ни трећа таблета коју раствара у води и пије, уз
мало сока од лимуна. Папире, што су му донијели на
потпис, не може ни да погледа. Хтио би да се примири и
опусти, чини му се да би бол минуо и да би нестало,
раздражујуће, неурозе у стомаку и прсима. За двадесетак
минута, Видовић ће изрећи пресуду. Да ли да га зовне и
да се, још једном, са њим посавјетује?
Јутрос су разговарали, готово, сат времена. Он је,
заправо, углавном, ћутао и, понекад, поставио које
питање. Слушао је замишљено и забринуто. Није знао
како би поступио, да је, он, Ристо Бановић, у овом
процесу, судија. Није био, у то, сасвим сигуран.
 - Клони се, чувај се новинара. Постављаће ти
питања, тражити разговор. Не прихвати, нипошто, ни
једно ни друго, мој Видовићу - рекао је, некако одсутно,
послије разговора..
Мрзовољан је и нервозан. Криво му што га није
упитао и коју им је казну изрекао. Да није, можда,
претјерао? Људи су у питању и требало би да су важнији
и вреднији од, у крајњем случају, мизерних 8,5 милиона
старих динара. Морамо, без обзира на све, чувати
човјека. Пресуда, уосталом, нема ни за циљ никакву
казну, репресију или одмазду. И она је, прије свега,
окренута човјеку. Да му помогне, да га преваспита, да га
излијечи од зла у које је загазио. А овдје су два човјека у
питању, двије судбине, двије породице. Лако ће општина
Каменик надокнадити оних 8,5 милиона динара. Кућа
Мојсиловић Живане и Мањак Споменке може, преко
ноћи, једним потезом пера, бити чак и конфискована.
Друштво, у том случају, више не би било оштећено. У
сваком случају, посљедице онога што су учинили
Војислав Крстић и Данило Рогановић лако је отклонити,
избрисати их као да крађе, ако је то уопште крађа, није
ни било. Шта, међутим, са људима? Зар и самим
суђењем нијесу довољно кажњени?
- За вас, из кабинета друга Ерића, друже
предсједниче - прену га, из размишљања, секретарица
Биљана.
Подиже слушалицу. Саговорник му не допусти ни да
га поздрави.
Бановић се врпољи на столици, више не осјећа ни
мигрену, ни сијевање у сљепоочницама. Кољена му
подрхтавају. Само, престрављено, с времена на вријеме,
понавља:
 - Да, Друже Гвоздене, сасвим вас разумијем!
Кад заврши са разговором, панично зграби
телефонску слушалицу и позва судију Видовића:
- Срећа што нијеси још почео. Одмах, изузетно је
хитно, дођи код мене!
- Шта је, да није смак свијета, предсједниче? -
нашали се, кад уђе, задихани Видовић.
- Говори, брзо, какву си им казну изрекао? По колико
година?
- Стрпите се који минут, предсједниче. Чућете кад
објавим пресуду.
- Нећу да чекам, не могу и не смијем да толико
ризикујем.
- Будите јаснији, не знам шта, ни због чега,
ризикујете?
Бановић устаде са столице, још му подрхтавају
кољена. Прошета до врата, ухвати се обадвијема рукама
за главу:
- Друг Гвозден је код Ерића! Прије два минута сам, са
њим, разговарао.
- Тако, дакле, зато су јуче, ухапсили јадног Зулфагу.
- Мени, Ратко није до позоришта и смијања. Говори,
колико година? Двије, три или четири? Јесу ли, макар,
добили мање од пет година?
- Зар је то, заиста, тако крупно, свјетско, питање,
друже предсједниче?
- Важно је (Бановић изгуби самоконтролу и подиже
глас), много је важно, Ратко Видовићу. Ако си им дао
испод пет година, онда ће се на пресуду жалити из
слободе. У противном, што и сам добро знаш, одлуку
Врховног суда мораће сачекати у затвору.
 - Је ли вас то Друг Гвозден толико испрепадао? Је ли
то он дошао да, лично, одмјери правицу и донесе
пресуду? - Сада је и Видовић почео да шета, припаљује
цигарету, не зна куд ће са рукама.
- Дошао је, кад већ хоћеш да знаш, да ми каже да су
Војислав Крстић и Данило Рогановић његови ратни
другови. И да они нијесу усташки попови!
- Знали смо, толико, и без њега, не узрујавајте се,
предсједниче.
- Казао ми је да ти поручим, да, овога пута, немаш
посла ни са Милованом Ерићем ни са Вехбијом
Везировићем. Запеће ти у грлу јабука коју си загризао!
- Тако је, кажете, дословце, рекао?
- Прије свега, запријетио је да их, нипошто, не осудиш
изнад пет година. Важно је, каже, да се на пресуду жале
из слободе. А он ће, већ, све удесити у Врховном суду.
Ако га не послушаш, биће ти то, дословце је рекао,
посљедње судовање! И теби и мени ће ово, рекао је,
бити посљедње судовање!
Није га, зачудо, нимало страх, чак му и пријатно од
уцјене. Смета му, једино, молећиви и преплашени, поглед
Риста Бановића. И жао му Риста Бановића.
- И, шта хоћете од мене, друже предсједниче?
- Да их не осудиш изнад пет година. Само то, и ништа
друго, Видовићу.
- Онда, друже предсједниче, идите у моју судницу и
саопштите пресуду! Обновите процес, у вашој је моћи да
то учините.
- Да то одбијем, толико имам и поштења и храбрости.
Ти ћеш, Ратко, изрећи пресуду. Само те молим, као сина
те молим, не иди изнад пет година.
- Али, пресуда је већ написана, предсједниче.
 - Преправи је, преправи само износ казне, ако је
изнад пет година. Образложење и све остало нека
остане.
Видовић креће према излазу. Ристо Бановић га држи
испод руке, још једном га моли да попусти, да се не
»боде са боговима«. Баш тако му је рекао.
 12.
Сприједа, кроз прозоре што су окренути истоку, право
у очи, бије га сноп свјетлости, смета му док чита пресуду,
тјера га да, неколико пута, подигне лијеву руку изнад
обрва и дланом, мало искренутим у страну, прави
хладовину и одбрану од јесењег сунца које му, заправо,
необично годи, смирује га и охрабрује. Не зна због чега,
али је убијеђен, осјећа то, да би Гвозденову пријетњу и
уцјену поднио далеко теже и неспокојније да је, у овоме
часу, док изриче пресуду Војиславу Крстићу и Данилу
Рогановићу, напољу облачина, да ромиња нека досадна
киша или да одјекују громови. Било би га много више
страх, тешко да би успио и да прикрије очајање због
немоћи да се заштити од уроте и самовоље, као и снажну
неурозу, изазвану реалном и трезвеном процјеном да се
њему, судији, а не овој двојици оптужених, што стоје пред
њим, јутрос, изриче пресуда. И то пресуда на коју се,
никада, неће моћи жалити, јер су тој сорти судија што, у
нас, суде и судијама забрањени и протести и приговори.
Овако, сунце га је, на неки начин, оснажило, примакло га
природи и љепоти, распалило у њему сву снагу и
одлучност да не клечи, да пљуне на јарам и окове у руци
Друга Гвоздена.
Видовића је, ипак, страх и, упркос овом дивном јутру
и сунцу октобарском, подилази га нека ледена струја,
хладни провори уз кичму, суше му се усне, зима му у
прсима, нешто му, попут парчета дивље и незреле воћке,
запело у грлу и у плућима. И све му се, док чита пресуду,
причињава да се Друг Гвозден смјестио у задњем реду,
да је стегао пушку и нишани му, међу обрве. Онда му се,
одједном, указаше Вехбија Везировић и Милован Ерић,
обреше се, испред њега, Озрен Станивук и Тамара
Михић, најпослије, од чега се посебно заплаши и претрну,
присјети се сна, од прије двије године, када су га, у цркви,
устријелили, обијесни, хришћански, кнезови. Накашља се
снажно, из петних жила, да одагна стрепњу и утваре.
Онда, још увијек стојећи, настави:
- ... Овај Суд је убијеђен да је, несумњиво, доказано
да су обојица оптужених починили кривично дјело
пљачке из члана 255, став 1, у вези члана 314, став 2,
Кривичног законика, као и кривично дјело злоупотребе
службеног положаја из користољубља, па их, цијенећи
све олакшавајуће и отежавајуће околности, осуђује на
казну строгог затвора у трајању од по шест година!
Оптужени преблиједише, али, ни ријечју ни покретом,
не показаше ни протест ни чуђење. Жамор, једино,
доприје иза стола за којим су сједили новинари. Видовић,
махинално, потражи Бојана Даничића и обрадова се кад
видје да је, ипак, сачекао пресуду и да још није отпутовао
за Београд. Учини му се да је судница на његовој страни,
да му погледима одобравају и грађани Каменика, да
строга казна има оправдање у расположењу народа, у
чије ју је име, уосталом, и изрекао. Попусти бојазан од
Гвозденове батине, повратише му се грло и орност да се
бори и да се не предаје, више се не заклања ни од сунца,
полако сједе и, пошто за њим сједоше и сви у судници,
настави да образлаже пресуду.
Прича, детаљно и без журбе, све из почетка.
Препричава, јер тако мора да учини, и оптужницу и
доказни поступак, оно што су изјавили оптужени,
приговоре њиховјх бранилаца, исказе свједока... све,
дакле, што је речено и што знатижељној публици, чак и
самим судијама, може изгледати и досадно. Запажа се
то, уосталом, и по комешању свијета који је нестрпљив
да Видовић, што прије, са тим заврши или да, макар,
каже нешто што је у стању да побуди пажњу и прекрати
погледивање на сат и врпољење. За публику је,
тренутком изрицања пресуде, све завршено. Оно што
судија прича послије тога, народ, углавном, или не
саслуша до краја или то сматра »млаћењем празне
сламе« и јаловим наклапањем у стилу »ходи ми, дођи
ми«. И за новинаре је, свакако, висина казне главна
чињеница у пресуди. Ипак, познајући Видовића, они са
нестрпљењем очекују да каже нешто посебно снажно и
убједљиво, да оправда и одбрани, без сумње,
изненађујуће строгу, чак и престрогу пресуду.
- Многима ће се, можда, учинити да су, у одмјеравању
казне, судије и претјерале. Поготову кад се зна да су
окривљени Крстић и Рогановић обавезни да, у року од 15
дана од правомоћности ове пресуде, врате износ од 8,5
милиона старих динара, дакле, сав новац који су,
неовлашћено, отуђили из фондова Скупштине општине у
Каменику. Суд је, међутим, мишљења да кривична дјела
против друштвене имовине представљају и напад на
само друштвено уређење. Напад на имовину друштва је,
само по себи, и напад на друштвени поредак. Имовина
је, фигуративно речено, тијело поретка. Логика упућује на
то да на приближно једнаки начин ваља штитити тјелесни
интегритет друштва и тјелесни интегритет, појединачног,
човјека и грађанина. За нешто тежи случај тјелесне
повреде, наш Кривични законик предвиђа, а пракса
потврђује, казну строгог затвора, по правилу, изнад пет
година. Нема, чини се, никаквог разлога да се тако не
поступи и у случају кривичног дјела пљачке, пошто оно,
параболично казано, представља тешку тјелесну повреду
друштвеног уређења...
Руком тјера муву, која му, упорно, зуји око ушију,
потом пребира по џепу од панталона, осјећа под прстима
дуванску трину, спопаде га похота за пушењем. Пијуцну
два гутљаја воде, погледом обухвати дворану: драго му
што је нестало досаде и комешања.
- Окривљени су људи револуције. Одликовања бројна
показују признање и захвалност друштва према том
њиховом чину. Првенствено због учешћа у револуцији,
повјерене су им и главне функције у Каменику, свеједно
што је та општина мала и сиромашна. Оно што су
поднијели и препатили у ратно доба свакако им је
признато и запамћено, да не кажемо и надокнађено. У
сваком случају, на ратне заслуге одговорено им је
мирнодопским признањима, на која се не могу пожалити.
Револуција је, међутим, настављена и послије рата:
наопако мисле сви они који би да је поистовјете само са
грмљавином топова. Због повјерења које им је указано,
Војислав Крстић и Данило Рогановић су морали да се до
краја, дакле и у миру, владају као борци револуције.
Њихов рад је, заправо, требало да буде примјером
поштеног и законитог рада. И самоуправног, наравно. Кад
је изабран за предсједника Скупштине општине Каменик,
окривљени Војислав Крстић је положио ову заклетву:
»изјављујем да ћу дужност која ми је повјерена савјесно
и предано вршити, да ћу се придржавати Устава и закона
и да ћу све своје снаге залагати за остварење циљева
социјалистичког друштва.« Тако, слично, заклео се и
окривљени Рогановић. Од њих се, углавном, прије него
од било кога у Каменику, очекивало да буду борци за
законитост и самоуправљање. Обојица су знали за члан
175. Статута општине Каменик у коме се каже да је
»Скупштина највиши орган власти и орган друштвеног
самоуправљања у оквиру права и дужности општине«,
као и за одредбу да »Скупштина општине и њени органи
врше контролу законитости рада органа и организација и
старају се да њихови акти буду у складу са Уставом и
законом«. Знали су и за још многе одредбе Статута и
закона које су погазили. На то да нијесу познавали
прописе и границе своје власти и овлашћења не могу се,
свакако, позивати.
- Безбели да су знали - стидљиво добаци неко из
дворане. Да опомиње на тишину. Видовићу се учини
непотребним. Настави са читањем:
- Намјерни да, по сваку цијену, остваре оно што су
наумили, они, сасвим, игноришу самоуправне органе у
Скупштини општине, своде их, заправо, на непостојање.
Они све могу и све им је дозвољено. Кад се зида кућа за
предсједникову сестру, онда се, под изговором
друштвеног самодоприноса, мобилише бесплатна радна
снага у општини. Увидом у књиговодствену
документацију, јасно се види да и Крстић и Рогановић,
иако то није предмет оптужнице, на службена путовања
одлазе по свом властитом нахођењу: онда када им се
хоће, тамо куд им се хоће и остају - колико им се хоће.
Сами себи издају путне налоге и сами потврђују
исправност рачуна које би поднијели. Њих двојица, а не
одговарајући самоуправни орган, одлучују и о томе ко ће
да замијени портира док је на боловању или о томе коме
ће се и у коликом износу додијелити студентске
стипендије у Каменику. Само су, мада их ни за то не
терети оптужница, на једном банкету потрошили 12
милиона динара. Све је то питорексна потврда
незаконитог и бирократског рада. То је она врста
бирократије која, како каже Маркс, не познаје сажаљење
и стид. Бирократија, иначе, неизљечиво, пати од
мегаломаније, демагогије, репрезентативности и
расипништва. Најбољи кодекс бирократског понашања је
и најгори кодекс економског понашања. Једина економија
коју она може успјешно да ствара је неекономична
економија или економија Потемкинових села. Таква
бирократија, од рођења самоуправљања па до овога
трена, најгрубља је негација самоуправљања...
Прекиде, за тренутак, са читањем, удахну дубоко,
крадомице прелетје по судници и тишини, као у
манастиру. У задњим редовима, некако згученог и као
скривеног, међу народом, примјети Милована Ерића. Да
ли је могуће и шта би то требало да значи: не навраћа
свугдје и случајно секретар Градског комитета. А,
нарочито, не, ако га, као и овога сигурно не због његове
доброте или памети, зову - Аганлија.
- Неправедно би, свакако, било и када бисмо
Војислава Крстића и Данила Рогановића означили као
једине виновнике и једине барјактаре тога феудалног,
спахијскога, а никако социјалистичког и самоуправног,
рада и понашања. Кривци су, поред њих, још многи, али
су, на жалост, само ова двојица, као најодговорнији и
најистуренији људи општине, оптужени. Варошица,
примјера ради, готово пуне три године, зна за зидање
куће Живани Мојсиловић и Мањак Споменки. Људи,
додуше, не знају да је једна од те двије старице сестра
предсједникова. Ипак, и без тога, свашта се шапуће по
ходницима Скупштине општине и у мраку, али се, јавно,
ништа не предузима и, јавно, сви, нојевски гурају главу у
пијесак и, сви, држе затворена уста. Зуцка се да
изградњу куће није одобрио ниједан надлежни орган у
Скупштини, али истрага држи зачепљене уши. Неће, чак,
ни да једним, рутинским, прегледом документације
провјери чаршијска наклапања и нагађања. Истрага се,
како изгледа, не би ни помјерила са мјеста нити би се
пробудила из тога, летаргичног и угодног сна да,
изненада, није дошло до раскола у руководству општине
Каменик, односно до стварања двије »струје«: једне,
Крстићеве и Рогановићеве, и друге - на чијем је челу
секретар, тамошњег, Општинског комитета. На сву
жалост, тек тада, на миг из Комитета, истрага прекорачује
праг зграде у којој раде ова двојица оптужених. Тек тада,
инспектори се одважују да учине оно што су морали
учинити још доста давно, уназад три године.
- Зашто, запитати се - настави Видовић, пошто отпи
гутљај хладне лимунаде, коју му донесе записничарка
Фатима - инспектори оклијевају и зашто, уосталом, нико у
Каменику нема куражи да, гласно, изговори оно што
сумња и што осјећа? Да ли је страх од одмазде, која би
се могла огледати у губитку раднога мјеста, искључењу
из Партије или, чак, у хапшењу и затварању због ширења
»алармантних вијести«, био једини разлог пасивности и
уздржавања? Чини се да тај разлог јесте био доста
важан, али не и најважнији. Узрок равнодушности, прије
свега, ваља потражити у чињеници да је опљачкана
друштвена имовина и да, другим ријечима, није
нападнуто власништво ниједног, конкретног, човјека. Још
је у нашој свијести, дубоко и жилаво, запретано римско
поимање приватног посједа и приватне својине, те
светиње чију сувереност штите и закон, и морал, и
обичаји. Друштвена својина се, на жалост, схвата као
добро без господара, као нешто што је и ничије и свачије:
заправо, као слама онога, како каже народно предање,
Алај-бега коју су, чим је бег умро, слободно развлачили и
купусали...
- Суду је стигла петиција са потписима двије хиљаде
и стотину и седамдесет грађана општине Каменик, који
траже да се окривљени Крстић и Рогановић ослободе
оптужбе. Потписници петиције, напросто, не виде и не
схватају шта су то, лошег, учинили њихови суграђани:
нити су оних 8,С милиона украли од некога, нити су их,
пак, стрпали у своје џепове!
- Шта, заправо, значе те петиције? Оне, тако
увјерљиво, казују о, фаталном, сукобу између старог,
ситнобуржоаског и ситносопственичког, морала, са једне,
и новог, социјалистичког и самоуправног, са друге стране.
Ако неко, рецимо, украде или повриједи приватну својину,
ма колико њезина вриједност била безначајна,
ситносопственички морал и пориви, који су још увијек
снажни и жилави, изврћи ће тога човјека, беспоштедној
критици, порузи и осуди. Тај се човјек проглашава
лоповом, изложен је моралном презиру и са њим се
прекида друштвени саобраћај. Због украдене кокошке
или преоране међе, често, падају и људске главе. Овај
исти судија и у овој истој судници је, уназад мјесец и по
дана, пред собом гледао оптуженог Фикрета Османагића,
који је, због прекошеног мргиња, убио свог рођеног брата
Џемаила. Приграби ли, међутим, неко, нешто из
друштвене својине, па макар биле у питању и велике
вриједности, ситносопственички морал не оглашава
узбуну нити изриче санкције. Тај човјек се не назива ни
лоповом: чак му се и диве због »сналажљивости« и
»довитљивости« да увећа своју, приватну, имовину. О
крађи друштвеног тешко да може бити и говора: оно што
је ничије, аутоматски је и свачије, као и слама Алај-бега,
кад остане без сахибије ...
Бојан Даничић се унервозио, стално погледује на сат,
воз само што није кренуо. Купио је карту, јавио да долази,
није ни слутио да ће Видовић да одужи са пресудом.
Јасно му је, напокон, да је закаснио и да мора сачекати
онај, вечерњи, воз који у Београд стиже рано, изјутра,
послије трећих пијетлова. Право са станице, одлучи
Даничић, отићи ће у редакцију и срочити извјештај. Лакну
му, ишчили напетост и, спокојно, погледа према судијама.
- Афирмисање новога морала, који би на
одговарајући пијадестал светиње подигао и »Алај-бегову
сламу«, односно друштвено власништво, посао је који
захтијева изузетно много и труда, и разочарења, и
ломова, и времена. Не пуцају, преко ноћи, шавови
историје, нити норме које су брушене вијековима.
Социјалистички морал је, тек, у повоју и настајању. То
пиле које се, такорећи, јуче излегло из јајета, још није ни
добило крила. Дужност је и нас, социјалистичких судија,
да помогнемо том новорођенчету да се усправи и да
прохода. Морамо се борити за афирмацију домаћинског
императива: Оно што, при здравој памети, не би чинио у
свом домаћинству, немој чинити ни у предузећу, нити у
цијелој економији државе... Окривљени се очито нијесу
придржавали овога императива. Умјесто тога, стигли су
до једне друге, деспотске и бирократске, обале, на којој
су сами себи постали највишом и законском и моралном
инстанцом.
Видовића подиђе језа од редова који долазе. Као да,
однекуд, проговори Марија: »Напријед, кад си већ кренуо,
моја илузијо!« Синоћ га је, два сата, убјеђивала,
најпослије и преклињала, да то не каже, да прећути и
заобиђе: ништа тиме, говорила је, неће изгубити пресуда.
Он је упитао: »А да ли је ово истина, Марија?« »Истина
је, то ће ти готово сви признати«, одговорила је. »Чему,
онда, клетве на ћутање?« Гледала га сажаљиво, као
пред праштање ли погибију. »Због тога - прошапутала је -
што је најопасније превалити преко уста неке истине.«
Као да му се завртје у глави, сијевнуше му блијеске
испред очију. Сјети се Вижлета, Бреде и Јаме, бораца
што су га, синоћ, посјетили.
- Окривљени су, овдје, пред судијама, у неколико
наврата, истицали да су учесници револуције.
Инсистирали су на тој чињеници и њихови браниоци. И
тужилац је напоменуо да Крстић и Рогановић, до сада,
нијесу осуђивани, да су, по неколико пута, одликовани и
да су борци револуције. И он је затражио да им се то све,
а посебно учешће у револуцији, узме у обзир, као
олакшавајућа околност, приликом одмјеравања казне.
Суд је, међутим, закључио да учешће у револуцији, бар у
овом случају, може и мора били прихваћено, једино, као
отежавајућа околност за окривљене. То, прије свега, због
образа и етике наше револуције, као и због поштовања,
недочеканих и недоживљених идеала у рату погинулих
другова Војислава Крстића и Данила Рогановића. Због
младића који су, умирући, клицали поштењу и части
друштва за које су умирали. Због безимених пролетера
што су, у име етичности револуције, стријељани због
украденог црвеног шала, или саћа меда, узетог, чак, из
непријатељске кошнице. Јесте, промијенила су се
времена и немогуће би, данас, било тражити смртну
казну због украдене кошуље. Али, истовремено је и
нечасно и недопуштено крађу, пљачку 8,5 милиона
динара, ублажавати позивањем на ране и на револуцију.
На крв оних који слободу нијесу ни дочекали. По
мишљењу Суда, тим позивом се, заправо, скрнаве и та
крв, и револуција, и илузорном чине све жртве и све
погибије. Под условом, наравно, да је револуција била
етички онаквом каквом је представљају њени актери,
књиге, историчари, умјетници и учитељи.
- Суд, од Римљана па до наших дана, мора да
поштује јуристички максимум: »Нон суб хомирие сед суб
леге«, односно: не према човјеку, него према праву.
Потребно је, међутим, поштовати и један други,
савремени, принцип, који каже да тежина дјела, уз све
поштовање закона и споменутог римског максимума,
зависи и од тога ко је, с којим мотивом, и у којем тренутку,
кривично дјело починио. Одговорност Крстића и
Рогановића је већа од одговорности било којег грађанина
Каменика. То већ самим тим што су и права била већа од
права њихових суграђана. Та је одговорност, вриједи
поновити и нагласити, посебно увећана њиховим
учешћем у револуцији. Ратне заслуге би, свакако, у
неком другом случају, могле допринијети ублажењу
казне. У овом случају, пак, само су утицале на њезино
пооштрење...
Ратко Видовић не успје да, у тишини, дочита
преосталу, и једину, реченицу која поучава окривљене да
на пресуду, ако то желе, у року од осам дана, могу
изјавити жаибу Врховном суду Републике. Спријечише и
прекинуше га, као и двије године уназад, кад је
ослободио доктора Озрена Станивука, пљесак и
спонтани повици народа: Судија! Судија! Судља!
 13.
Бојана Даничића и све остале новинаре збунило је и,
безмало, шокирало једно саопштење, које им је
раздијељено одмах по завршетку суђења Воји- славу
Крстићу и Данииу Рогановићу:
»Вечерас, у 20 часова, одржаће се, ванредна,
сједница Градског комитета. Уводно излагање ће
поднијети друг Игњат Гвозденовић. Тема овог, вео-
ма важног, реферата је: Либералистичка и
непријатељска застрањивања у друштву, са посебним
освртом на стање у Граду и на слабости у раду
правосудних органа.«
Телефонирао је у Београд: казали су му да, обавезно,
присуствује тој сједници. - Пошаљи нам опширан
извјештај, сигумо је у питању изузетан догађај
— рекао му је уредник. - А шта да радим са текстом
о данашњем процесу, има ли довољно простора да
цитирам, макар, десетак реченица из образложења ове,
како сви оцјењују, несвакидашње пресуде? - питао је
Даничић. - Зависи, Бојане, од тога што ће рећи Друг
Гвозден на вечерашњем састанку: промисли и сам, па
ћеш видјети да се не смијемо зали- јетати и да политичка
мудрост захтијева од нас да будемо стрпљиви и опрезни.
- Даничић је плануо:
— Изузетан је догађај за мене Видовићева пресуда,
а никако састанак Градског комитета. - Онда се, по
навици, прибрао и спласнуо, замолио уредника да му,
случајно, штогод, не замјери. - Напет сам, као затегнути
лук, а имам и јаку главобољу - баш тако му је, на крају
рекао.
 На састанак је стигао међу првима. Џангриз- љив, као
претучен и безвољан. Ваљда, због главобоље. Нити он
шта са ким прича, нити слуша шта други говоре.
У ишчекивању Гвозденовог доласка, покушава да, у
памети, обнови разговор у »Царском Гају«, онај од прије
двије године, и опет му криво што им је, тада, показао
скривену траку и магнетофон. Криво му, нарочито, због
тога што је траку запалио. Додуше, он је, одмах послије
суђења доктору Стани- вуку, читав тај разговор записао у
једну свешчицу коју чува на посебном мјесту и показује је
само интимним пријатељима; чак је забиљежио и неке
детаље које није у стању да региструје било који
магнетофон: израз Гвозденовог лица или да Фериду Му-
миниагићу смрди из уста, рецимо. Ипак, трака коју је
спалио била је, по много чему, увјерљива, нцпо-
среднија и драгоценија од свих тих записа и,
накнадних, присјећања. Размишља и о сусрету са Другом
Гвозденом, који је, прије двадесетак дана, имао, у авиону,
негдје, како процјењује, на пола пута између Дубровника
и Београда. Није, свакако, желио да му приђе и да га
поздрави. Цим су им се, међутим, укрстили погледи,
Бојан Даничић је, снуждено и покорно, претварајући се
да је изузетно срећан због прилике која му се указала,
пришао Игњату Гвозде- новићу и, сав зајапурен у лицу, са
њим се руковао. И оних пар ријечи што су их измијењали,
било је довољно да Даничић схвати да га се Друг
Гвозден, изгледа, не сјећа и да га није препознао. Цим је
то схватио, Бојан Даничић је пожурио да прекрати
разговор: сваки минут значио је ризик да се Друг Гвозден,
ипак, свега присјети и то на немјесту, ту, у авиону, међу
облацима.
 Зачу се, одједном, снажно пљескање: у пратњи
Милована Ерића, Игњат Гвозденовић уђе у дворану и,
још у ходу, бришући наочари, запути се према говорници.
Увјежбаним покретом руке, даде знак за тишину и, пошто
саслуша Ерића који га најави и представи као »свима
нама добро познатног друга којег и не треба
представљати«, поче да говори. Испочетка, тихо и као
незаинтересовано, а затим, све гласније и страственије:
чак толико бучно и страствено да су га, на моменте,
спопадали јара и руменило.
Мрзовољан и очајан, Бојан Даничић би записао само
по неку реченицу, у ствари, само ону за коју му се чинило
да је намијењена судији Видовићу, иако је, као искусни
политичар, Друг Гвозден те своје жаоке, наравно, увијао у
личну и општу забринутост за судбину југословенског, а
најпослије, и свјетског комунизма.
- Непријатељи социјализма, а то вам, другови,
отворено морам рећи, не мирују. Користе све могуће,
дозвољене и недозвољене, методе да би поткопали
власт радничке класе, да би ослабили темеље нашег
самоуправљања и да би, објективно, дискре-
дитујући самоуправљање, оцрнили и цјелокупну идеју
социјализма као свјетског процеса и свјетског покрета ...
- Они се, другови, позивају на слободу, стално причају
и тубе о некој слободи, иако су највећи заговорници
неслободе и деспотије. Они су (који »они«, како се зову,
одакле су и колико их има, сунце ти крваво? - од бијеса је
гризао усне Бојан Даничић) ти који нам подмећу клипове
у точкове, они су ти који би хтјели безвлашће и анархију,
они су ти којима сметају наши успјеси и демократија, они
су ти који нам нуде грађанске, ситно-буржоаске, чак и
црквене, концепте слободе човјека. Они, драгови, вјешто
користе наше слабости, нашу неодлучност и нашу,
дозволите ми да то посебно нагласим, колебљивост, да
не кажем - нашу болећивост према непријатељу.
- Према непријатељу (друг Гвозден ту, нагло, поскочи
и упери прст у препуну дворану) нема милости и
сентименталности! Ми, комунисти, добро знамо колико су
они, ти исти који се данас боре за повратак старог
драштва и за начела која је прегазила историја, били
демократски и сентиментално расположени према нама,
док су имали власт у ракама и док су одређивали
границе слободе. Нећу овим да кажем да сам ја за освету
и да им сада, готово три деценије послије побједе наше
револуције, враћамо мило за драго, да им се светимо и
томе слично. Али, хоћу да кажем да ми њихову
дјелатност не смијемо потцјењивати и да морамо бити
будни и опрезни. Стално, без престанка, морамо бити
будни и опрезни.
- Најопаснији су, другови, непријатељи који се увуку у
наше редове. Они, дакле, који уђу у Партију, форуме,
управе наших предузећа, у судске и друге органе. Они
роваре изнутра, они су пота колона у нашем организму,
страно и туђе тијело, које не можемо тако лако да
откријемо и да препознајемо. Додуше, неки од њих су се,
у тој својој подземној активности, толико осмјелили да се
више и не скривају, него дјелују јавно, сасвим отворено.
Чак, при томе, истичу да говоре у име социјализма,
проглашавају себе за праве марксисте, а нас, који смо
пролијевали крв за ово друштво и данашњицу, називају
етатистима, стаљинистима, бирократима и шта ја све
знам.
Игњат Гвозденовић мало застаде, завртје главом и,
спуштеним, гласом настави:
 - Таквих појава, и то одавно, има и овдје, у Граду, на
шта сам, и раније, упозоравао. Узмите, на примјер, случај
судије Видовића. Тај човјек, већ годинама, судницу
користи као трибину против социјализма и ми, годинама,
држимо затворене очи. Хоћемо да му покажемо колико
смо демократе и великодушни. Тај нам човјек ослобађа
особу која је, како се поуздано зна, испљувала и Партију,
и самоуправљање, и наше највише државне
руководиоце. Тај нам човјек, опет тобоже у име слободе,
ослобађа католичког попа Тршића за којег је доказано да
је усташки агент и сарадник. Истовремено, тај нам човјек,
данас, на по шест година строгог затвора осуђује двојицу
првобораца и не устручава се да у пресуди, јавно,
истакне да им је учешће у револуцији отежавајућа
околност.
Игњат Гвозденовић, изненада, искрену главу према
Миловану Ерићу и, као да су њих двојица сами у
дворани, пријетећим гласом настави:
- Болећивости према таквима као што је Видовић
више не смије да буде. Њихова помоћ у изградњи
социјализма ни најмање нам није потребна. Сасвим су
нам јасне и људске и идејне позиције оних који учешће у
револуцији сматрају отежавајућом околношћу. Ја,
другови, напросто, не могу ни да повјерујем да смо били
толико наивни и да смо ћутали пред овим и оваквим
изазовима...
Као пребијена змија, Бојан Даничић се вукао према
згради поште да отуда, са телекса, пошаље свој, на
брзину срочени, извјештај.
 14.
На зиду, као покојник што опомиње на релативност
времена, велики календар. На плавкастој подлози,
Видовић је, малочас, црвеном оловком, која му је још у
руци, заокружио два датума, два црна и у свему овоме
посве недужна броја - број 12 и број 27.
Двадесет и седмог септембра почео је процес
руководиоцима из Каменика. Данас, дванаестог октобра,
он, више, није - судија.
Највећим злочинцима и у најхитнијим случајевима -
размишља Видовић - за шеснаест дана не изриче се
правомоћна пресуда.
У његовом случају, међутим, све је, практично било
ријешено и свршено за пола сата, колико је Друг Гвозден
говорио, заправо, за мање од минуте, колико га је, по
имену и презимену, Друг Гвозден спомињао.
Сјутрадан по говору, читаоци новина су, један испод
другог, могли да виде два наслова. Први, који их је
обавјештавао о »непријатељском испаду у Градском
суду«, односно о судији који је »учешће у револуцији
прогласио отежавајућом околношћу« и други, који је,
сажето и дотјерано, доносио Гвозде- ново излагање и
дискусију Милована Ерића, коју - како се тада сазнало у
његовој редакцији - репортер Даничић није желио ни да
саслуша. Због тога, као и због одбијања да напише један
коментар у којему би, пошавши од »случаја Видовић«,
подвргао критици стање у југословенском правосуђу,
имаће доста недаћа и проблема. Мораће да напише
изјаву о »своме понашању у Граду«, да одговори на
оптужбу главног уредника како је био постао Видови- ћев
»аташе за штампу« и заступник »непријатељских и
политици Партије туђих елемената«, те, најпослије, да
објасни и зашто је инсистирао да, баш он, извјештава са
суђења руководиоцима из Каменика.
Заокупљен личним невољама и наглом оптужбом
која га је, без могућности или права на одбрану, окачила
на стуб срама, Ратко Видовић није ни могао знати шта се
то, с њим у вези и због њега, дешавало Бојану Даничићу,
као ни то да је Даничић, узалудно, телефонирао разним
редакцијама, нудећи им чланак, један аналитички осврт,
заправо, на рад, стручност и, како је написао,
»прометејску смјелост и одважност човјека који, изгледа,
постаје Драјфу- сом нашег времена«. Негдје би му
одговорили да је »ствар исувише шкакљива и за дуже
размишљање«, а негдје би му, отворено и искрено,
саопштили да - као и он, уосталом - знају шта је истина,
али да немају смјелости да је објаве. Тек јуче, у
редакцији »Књижевног листа« примили су рукопис и
обећали његово штампање.
Ништа, међутим, више није било у стању да укочи
или разбије лавину снијега која се обрушила на Ратка
Видовића. Сјутрадан по Гвозденовом говору, оформљена
је »специјална комисија« са задатком да испита
»морално-политичку и идејну подобност« судије
Видовића, а, већ, пет дана доцније, јуче, заправо,
посланици Скупштине републике једногласно су га, како
се то званично каже, »разријешили« дужности. Њега, на
ту сједницу, нијесу ни позвали. А кад је, ипак, незван,
отишао, нијесу му допустили да говори ...
Данас, значи, он више није судија. Он је човјек без
посла, али и још горе и безнадежније од тога. Он је човјек
који је проглашен непријатељем и којему је, као таквом,
практично, забрањено да више икада нађе посао, а
поготову му је забрањено да више икада буде судија.
Сјутра ће, послије подне, на састанку који је јутрос
заказан, тога »морално-политички и идејно неподобног«
човјека, искључити и из Партије. Судије његове и
тужиоци његови као да су, у силној и несхватљивој
преши, побркали редосљед потеза: обично се, у оваквим
и сличним приликама, почиње од избацивања из Партије.
Прво се одузима црвена књижица, па онда ордење,
титуле, слобода, посао ...
- Хоћеш ли ићи на тај састанак? - тек да би разбила
ћутњу, пита га Марија. Већ шест дана, она, не иде на
посао. Стално је са њим и уз њега, тјера га да играју шах
и преферанс, да заборави и да се разоноди. Измислила
је, чак, и преферанс који се игра у двоје, пошто трећег
партнера не могу да пронађу: нико им, одједном, и не
долази. Чак их, и на улици, кри- шом, поздрављају. Сви,
сем Зулфаге Черанића, а он, рајетник, на сву жалост, не
зна ни шах ни преферанс.
- Идем, идем, свакако, Марија. Бар тамо ми не могу
забранити да говорим. Само да излијем овај чемер из
себе, као да бих се поново родио.
 15.
»Улазим у живот, да бих из њега, ускоро, изашао.
Долазим да се покажем, као и остали: потом, мора се
ишчезнути... Природа, готово завидљива на добро које
нам је учинила, често нам објављује и ставља до знања'
да не може дуго да нам остави оно мало материје коју
нам позајми, која не смије да остане у истим рукама и
која, вјечито, има да буде у оптицају: та јој је материја
потребна за друге облике, она је тражи натраг за друге
творевине. О Боже, још једном да питам: шта смо ми?
Бацим ли поглед преда се - колики бескрајни простор у
коме нијесам. Окренем ли га уназад: каква стравична
ширина, у којој ме више нема. Колико мало мјеста
заузимам у тој, огромној, провалији времена! Ја сам,
заправо, ништа: један тако кратак прекид није довољан
да бих се извукао из ништавила. Послат сам само да
попуним број: у ствари, нијесам био ни најмање потребан
- комад би, исто тако, био одигран и да сам ја остао иза
сцене.«
Док секретар партијске организације у Градском суду,
један штркљасти правник у наочарима, 'готово
свечарским тоном, уз призвук самокритичности, отвара
састанак и пребројава присутне, Ратко Видовић, изнова,
развија згужвано парче хартије и, у себи, чита ових
неколико реченица из, иначе, чувене бесједе Жака
Б'осијеа. Синоћ му их прочитала Марија, тихо и лагано,
готово на слогове. Онда му пружила цедуљицу:
- Горе главу, нема шта да се изгуби. И сјутра, молим
те, кажи им читаву истину. Кажи оно што би рекао да се
не ради о теби, већ о некоме другом, и да си ти судија.
 Збунила га њена одлучност, коснуле га двије њане
сузе на образима.
- Откуд ти, одједном, толика снага, Марија? Увијек си
ме, до сада, стишавала: тражила, безмало, да се повијем
и да оћоравим. Памтиш ли, само, са колико Ии си жара
молила да осудим доктора Озрена?
- Било је, тада, још наде у мени, хтјела сам да те
сачувам. Можда себично и можда кукавички, то не
побијам. Сад, кад је изречена пресуда, не пре- остаје ти
ништа друго до да се, како приличи, држиш под
вјешалима.
- А ти, шта ће бити са тобом, Марија?- Узима је за
руку, хладни јој прсти: нагло је поблиједила и омршавила.
- Ни дана, ни минута нећу да се од тебе одвајам.
Јутрос сам, на повратку са пијаце, свратила у Школу и
казала да више нећу долазити на посао. Тако бих, мој
Ратко, да бјежимо, да некуд далеко и предалеко
побјегнемо. Од овог Града, којег никада нијесам вољела,
од ове твоје Јустиције, што ме стално прати и прогања:
на крају, ако баш хоћеш, и од овог проклетог живота да
побјегнемо. Да се склонимо од овог тужног доба, боје, на
сваком кораку, обиљежавају такви као што су Гвозден и
Вехбија.
- Ти ме храбриш, а сва си у чемеру и ојађена. Ти ме,
већ, изведе на вјешала, а ја, видиш, мислим да права
борба тек почиње. То да више нијесам судија и да више
никада нећу бити суђија, још не значи да неће бити
других, још смјелијих и још бољих, судија. Они, који
долазе, моја су највећа нада и највећа одбрана. Од
сјутра, знам, нећу бити ни члан Партије. Али, зар тиме
престају неки моји идеали, принципи и вјеровање?
 Застаде, нагло, онда се подиже и благо је ухвати за
рамена:
- Значи ли то да ћу сјутра, кад ме искључе из Партије,
престати бити комуниста?
- Не знам шта, од сјутра, нећеш да будеш, али знам
шта ти, неминовно, предстоји, шта већ јеси, заправо:
пљева и трина, кукољ и нечист, оно што је Партија, од
себе, одбацила.
- Није! - повика он - Партија мене одбацила, нити ја
могу Игњата Гвозденовића и још, рецимо, десет, педесет
хиљада таквих као што су он или Вехбија Везировић
поистовјетити са Партијом. Гвозден и слични су, допусти,
чак, изузеци у Партији: погазиће их, убијеђен сам, и
вријеме и историја.
- Можда си у праву, али ја ти причам о садашњости, а
ти се загледао у деценије које, вјерујем, нећемо ни
дочекати.
- Али, зар ми сама, малочас, не прочита оно о нашем
ништавилу и огромној провалији времена. Када би људи
искључиво, мислили на садашњост, дакле, када би
једино чували своје животе и какво-такво битисање, онда
би се род човјечији изједначио за животињама, па више
не би било ни историје.
- Твој ме оптимизам и весели и понижава. Весели ме
то, јер се - изгледа - и у мраку могу отворити очи и дотаћи
непроходи. Понижава ме то, истовремено, због тога што
схватам да ја, без твоје помоћи, у овој духовној
помрачини, не бих имала снаге ни да покренем
трепавице. Зар сам, питам се, одиста, толики слабић и
кукавица? Знаш, оно, малочас, кад сам те храбрила да
им се сјутра не предајеш, говорила сам из срца, из ината,
из страха, а не из памети. Из страха сам дала и отказ! Од
чега ћемо, сада, да живимо?
- Од чега смо и до сада, Марија. У неком другом
граду, гдје се скрасимо и настанимо, ако нам већ овдје
нема останка; ја ћу покушати да се бавим адвокатуром, а
ти ћеш, надам се, успјешно и без сметњи, наставити да
предајеш социологију.
- Бојим се, Ратко, да нам ни то неће дозволити.
Протјераће те не само из Града већ и из правосуђа :
забраниће ти да отвориш адвокатску канцеларију!
- Морамо вјеровати да не дувају свугдје исти
вјетрови: биће, мора бити, мало разума и мало
склоништа и за нас, без суда и без кривице, проклете и
осуђене.
- За тебе, притајеног непријатеља, либерала и
анархисту, смутљивца и догматичара, гласноговорника
туђих идеја и квазидемократу, за тебе, страх ме је, нигдје
неће бити ни милости, ни уточишта, мој судијо. Ево ти,
погледај, данашње новине. Они исти људи који су, до
јуче, често и претјерујући, писали хвалоспјеве теби и
твојему раду, сада те, комента- ришући »политички
тренутак« у овој земљи, узимају као примјер
»јавашлука«, »догматизма«, »шуровања са
непријатељем разних боја«, коначно, и као примјер
»идејне и класне издаје«. Могу, чак, и да претпоставим да
ти новинари мисле сасвим супротно: њихово приватно
убјеђење, на жалост, не може да ти користи.
- Збиља си убијеђена да је расцјеп између јавне и
приватне персоне у тим људима тако страшан и толико
фаталан?
- Ако нијеси заборавио, давно сам те упозорила да
тамо гдје је ријеч отпужница и гдје је ријеч пресуда: нема
ођбране. Да се, заправо, одбраниш од Гвозденове ријечи
можеш само под условом да је твоја ријеч, мјерено
аршином власти и батине, јача од његове. Он те,
међутим, у том случају, не би ни оптужио. Ријечима се,
упамти, расцијепљују главе само слабијим и
незаштићеним. Већ сама чињеница да ти је Друг Гвозден,
попут наљепнице, на чело прибио етикету непријатеља,
довољан је и јасан знак свима, па и новинарима, да те не
смију узети у заштиту, изразити сумњу или, Боже сачувај,
поставити неко питање. На исти начин као што је
поступљено са тобом, неки други властелин
непријатељем може прогласити и новинара који »штити
непријатеља«. Зато те сви, хорски, нападају и на твојој
жртви доказују властиту »чистоћу« и правовјерје... Али,
све то не би требало да нас чуди и изненађује: сви смо
ми, па и нас двоје, мање или више, ипак, слабићи и
узорни малограђани.
- Зар ти околност да о свему овоме, слободно,
причамо и дискутујемо не казује да нас двоје, можда, и
нијесмо кукавице, Марија?
Она га, уз кикот, тужан и изазован, погледала; онда
га, по старој својој навици, надмоћно и матерински,
помиловала:
- А гдје и са ким то причамо, да ли си о томе, икада,
размишљао? У овоме стану, међу четири зида, кад смо
сами, чак и без пријатеља.
Он се, збуњено, почешао по глави - затим: хукнуо,
умјесто одговора.
То, да хукне, дошло му и сада, док слуша како
партијски секретар говори:
- Кривица је, другови, свакако и на нама што другу
Видовићу на вријеме нијесмо скренули пажњу на грешке
и застрањивања, помогли му да се освијести и схвати
заблуду. Ми смо се, умјесто тога, држали по страни, на
моменте, чак, и незаинтересовано. Ја вјерујем да би,
познајући Видовића, он прихватио помоћ, само да му је,
понављам, правовремено била указана. Питање је сада,
кад није било касно да то учинимо? У томе и јесте
невоља, другови. Бојим се да смо били небудни нешто
мање од двије године. Било је то одмах послије пресуде
фратру Анту Тршићу. Чим је објавио ту пресуду, ми смо,
као комунисти, морали да реагујемо. Одмах, истога часа:
то, нарочито, наглашавам. Тада би нас, убијеђен сам,
друг Ратко послушао. Касније је, на жалост, све било
узалуд. Ухватила га је штампа у своје руке, почеле су да
му излазе слике у новинама, постао је славан и
популаран и, разумљиво, завртјело му се у глави. Ми и
то, другови, можемо да разумијемо и људски је да
разумијемо. То ми, међутим, не смијемо да
оправдавамо...
- У потпуности се слажем са другом секретаром -
кашљуцајући и кријући поглед од Видовића, каже Ристо
Бановић. - Затајили смо сви, као комунисти, а ја, као
предсједник Суда, више од свих осталих. Ја сам га,
додуше, у неколико наврата упозоравао на погрешке,
али, признајем, праву природу свега тога нијесам јасно
распознавао ни увиђао. Због тога, вјероватно, и нијесам
био одлучан онолико колико је то требало. У сваком
случају, не бјежим од кривице и молим да ми се овдје,
вечерас, из- рекне одговарајућа санкција ...
- Ја се, другарице и другови, не осјећам кривим због
тога што је Ратко Видовић, бивши судија овога Суда,
починио грешке о којима ми овдје расправљамо - јави се
за ријеч плаховити, мада на изглед смирени, замјеник
Риста Бановића. - Мене нико ништа није питао. Ништа
нијесам могао да предуз- мем, а стално сам опомињао. И
не ради се овдје о обичним грешкама, другови. У питању
су идејно- -политичке позиције које не само да нијесу
сагласне са идеологијом Партије, него су јој, чак, и
дијаметрално супротне ...
Четворица људи, истовремено, подигоше руке и
затражише да говоре. Видовића, међутим, више и не
занима ко говори: поднимио се и загледан у нешто
сасвим недокучиво и неодређено - памти и записује. У
један мах, џепни, нотес, који је тога јутра купио, све
записује.
- Ја, ни најмање, не поричем кривицу друга Видовића
нити кривицу свих нас који смо чланови ове организације.
Ипак, а молим да ме погрешно не схватите, сматрам да
се овдје не ради о свјесном супротстављању политици
Партије, како рече мој претходник. Прије бих рекао да је
Видовић правио стручне погрешке, заправо да је по
сриједи погрешна методологија рада. Његово је било да
изриче пресуде, али не и да, тим пресудама, води
некакву политику, да не кажем јавну дебату и полемику.
Вјерујем да је то
чинио из поштених побуда, а наша је кривица што му
стручно, као правнику, нијесмо помогли,..
- Ја сам, као и друг Видовић и као, уосталом, већина
овдје' присутних, судија. Ниједног ми момента није паио
на памет да вас учим како се пишу пресуде. То смо, сви,
научили на факултету, у пракси, поготову. А он, шта је он
учинио? Само да би показао како је паметнији од свих
осталих и да би се рекламирао по новинама, почео је да,
умјесто пресуда, пише есеје и реферате, ако тако могу да
их назовем. Не знам одиста, шта више да дискутујемо.
Мора да нам је све јасно за човјека који у пресуди ономе
фратру Тршићу, усташком агенту и зликовцу, дословце,
каже: »Оптужени, заиста, ништа лоше није учинио!«
Опростите, другови, али ја томе човјеку не могу да се
обраћам са »друже« и стид ме је што је, тај човјек, у
овоме Суду био судија...
- Ја бих почео тамо гдје је стао друг претходник. С
тим што ћу да вас подсјетим на један други, ништа мање
непријатељски, гест који је Видовић изнио у пресуди
доктору Станивуку. Сви ми добро знамо да је Станивук
пијаница и човјек сумњивих моралних квалитета. Сви ми
добро знамо да је тај Станивук испљувао и извријеђао
социјализам, Партију, самоуправљање, наше највише
државне руководиоце. Видовић, међутим, некаквој
лажној слободи личности поклања већи значај него части
и угледу другова руководилаца које је Станивук испсовао.
Он штити част Озрена Станивука, док га углед
социјалистичке државе и част наших руководилаца,
очито, не интересује!
- Мене, прије свега, занима сљедеће: да ли се
Видовић свјесно, хоћу рећи намјерно и са одређеним
циљем, супротстављао идеологији нашег друштва или се
сви ти његови пропусти и, дозволите, непријатељски
гестови могу приписати стручној мањкавости, односно
неправилној методологији рада. Мислим и увјерен сам да
је дјелао смишљено: сâм или по нечијем задатку, у то не
желим да се упуштам. Не, ово су само привидно тешке
ријечи. Али, допустите, како другачије да говорим о
човјеку који јавно, у пресуди, учешће у револуцији
квалификује као отежавајућу околност за окривљене? Ту
бих квалификацију могао да разумијем само под условом
када би ово био краљевски, четнички или усташки суд ...
 Гдје ли је - запита се Видовић - већ чуо овај глас?
Можда у оном изнурујућем сну, у цркви, прије двије
године. Суде му на сличан начин као и сиромашном Гојку
Филиповом: Марш из цркве, псујеш Бога и не
придржаваш се поста - то је за нас довољан доказ да
нијеси хришћанин! Престрави се, ненадано, од помисли
да се оно што је, тада, сањао - сада, њему дешава. Да је
сан био само симболични и урањени вјесник збиље која
га, ево, погађа. Односно да је ова мука што се сручила на
њега закашњели ехо нечега што је, већ, видио и доживио.
Шта би - помисли - на све то рекли психоаналитичари?
Како би то, рецимо, Фројд протумачио и да ли би и ове
двије хистерије - ону сањану и ову истинску и садашњу -
повезао са поривима што извиру из чулне похоте и
сексуалне фантазије?!
- Добро, ја разумијем да неко оптужи, чак и осуди,
невиног човјека. Разумијем да ослободи злочинца, да
фатално погријеши у процјени. Али, да живи правник,
факултетски образован човјек, а уз све то још и судија,
официјелно напише да је за смрт једног дјетета крива
друмска кривина, што ће рећи тамо нека окука на путу, е
то, валах, никако не разумијем...
- У образложењу »магнетофонске пресуде«, Видовић
отворено каже да би се спорна трака могла саслушати
као доказ, уколико би доктор Озрен Станивук поднио
предлог за кривично гоњење докторке Тамаре Михић.
Дакле, могла би се саслушати, уколико би се радило о
заштити личности Озрена Станивука, а не може се
саслушати кад је у питању част и углед наших највиших
другова руководилаца које је Станивук испсовао. Зар то
није кристално јасни став једног непријатеља? Опасног и
притајеног непријатеља...
 - Управо тако, другови: трпјели смо, како рече
претходник, као слијепи, међу собом опасног и притајеног
непријатеља. Знате ли ви да је он ишао, чак, дотле да је
у овој посљедној пресуди друговима руководиоцима из
Каменика све потписнике петиције којом је тражено да
Крстић и Рогановић буду ослобођени прогласио - ситним
буржујима и противницима социјалистичког морала!
Пљунуо је, без пар- дона, другови, на више од двије
хиљаде самоуправљача социјалистичке, самоуправне и
несврстане Југославије! Пљунуо је на све нас, другови!
- Посмотримо ли ствари озбиљније и цјеловито,
схватићемо да су се у Видовићевом случају стекли многи
гријеси и многе грешке, да се баш тако изразим. Ту је,
наравно, прије свега, супротстављање политици Партије,
затим омаловажавање и негирање принципа о класној
суштини правосуђа, онда рекла- мерство и болесна
жеља за публицитетом, коначно - професионална
нестручност и непознавање основних правила судовања
...
- Можемо, овдје, остати и до зоре и, вјерујем, нећемо
се одмаћи даље од мјеста на којему се сада налазимо.
Све нам је, заправо, знано и разјашњено. Да ли је својим
пресудама наносио објективну штету демократском лику
нашег социјализма? Јесте, наносио је. Да ли је заговарао
некакву буржоаско-малограђанску, ја бих рекао и
анархистичку, слободу и демократију? Јесте, заговарао
је. Да ли је доктор Станивук псовао самоуправљање?
Јесте, псовао је. Да ли га је Видовић ослободио? Јесте,
ослободио га је. Да ли је фратар Тршић усташки агент.
Јесте, и то је на суду доказано. Да ли је Видовић и њега
ослободио? Јесте, ослободио га је. Да ли су другови из
Каменика борци револуције? Јесу, они су борци
револуције. Да ли је Видовић њих ослободио? Не, њих
није ослободио. Све су, видите, потврдни одговори. Сви,
сем овог посљедњег. Сваки би човјек од логике могао да
постави ново питање: Да ли је Видовић социјалистички
судија? Не, он није социјалистички судија - заиста, не
видим другог одговора!
- Изврсној анализи друга претходника додао бих само
толико да нам је посао олакшан чињени- цом да је
Видовићева непријатељска активност, која се посебно
огледа у »Магнетофонској пресуди« и пресуди усташи
Анту Тршићу, једнодушно осуђена од свих свјесних снага
наше самоуправне и несврстане домовине. Сви се, са
гнушањем, односе према дјелима Ратка Видовића.
Радници, судије, наши новинари, политичари... сви који
су напредне свијести од реда су на нашој страни,
другови. Видовић је, сасвим, усамљен. Оставиће га на
цједилу, вјероватно, и његови љубимци, као на примјер
усташа Тршић и доктор Станивук...
Граја се, намах, стишава, престаје гуркање и
дошаптавање, спласну и шкрипа дрвених столица: сви,
нестрпљиво, мада, на изглед, незаинтересовано, чак и с
досадом, очекују да Видовић говори. Он се гризе за доњу
усну, примијетно је узбуђен, хоће сваког да погледа у
лице и у очи, тражи праву ријеч, ону прву ријеч, која ће да
га повуче и омами. Да му развеже језик и стиша емоције,
као онда, давно, кад је, као студент, на такмичењу, пред
крцатим амфитеатром, говорио Сократову одбрану.
- Почећу нагло, са два цитата, моје судије. Први је
Марксов. Објашњавајући једном свом пријатељу зашто
није раније одговорио на писмо, он каже: »Зато што сам
се читаво вријеме налазио на ивици гроба. Ја сам зато
био дужан да искоришћавам сваки моменат кад сам био
способан за рад да бих завршио своје дјело (Капитал),
којему сам на жртву принио здравље, животну срећу и
породицу. Надам се да је то објашњ'ње довољно. Ја се
смијем над такозваним »практичним« људима и њиховом
пре- мудрошћу. Ако хоћеш да будеш животиња, можеш,
наравно, окренути леђа мукама човјечанства и бринути
се само о својој сопственој кожи.« А на питање својих
кћери, Лауре и Џени, шта је животни мото из којег он
црпи срећу, Маркс је одговорио: »Борити се!« Други је
цитат Архимедов: »Дајте ми тачку ослонца, ја оу полугом
подићи земљу!« Сваки човјек тражи ову Архимедову
тачку ослонца. Моја тачка ослонца је оно Марксово:
борити се! Нијесам сам себи довољан и не могу се
осјећати срећним, све док знам колико је несрећних људи
око мене. Ја нијесам слободан све док, свуда око себе,
набасавам на препоне неслободе. Зато ја смисао живота
и своју тачку ослонца тражим у сталној борби противу
сила које, под овим или оним изговорима, окивају човјека
... Не схватите ме погрешно моје судије. Не припишите
ми да себе сравњујем са Марксом и Архи- медом.
Реците, само, оно што сам и рекао: у границама своје
моћи и своје памети, бранићу, без обзира на јетку осуду
вашу и, не сумњам, исто толико јетку пресуду, и себе и
своја дјела, макар и безначајна, која ви, већ три сата,
мјерио сам вријеме, тако страствено и тако јуришнички,
као да сте пред бункерима, ружите и нападате. Слутио
сам, морам вам признати, да овдје, вечерас, нећете
говорити баш најљепше о мени. Али, да ћете бити толико
гладни и жедни мог черечења нијесам могао ни
замислити. Знам, као и ви, да ме морате осудити. Да
поступи другачије могао би се одважити, једино,
појединац судија: ова колективна порота, ни у ком
случају. Знам, као и ви, хоћу да кажем, шта вам је
дужност и шта морате учинити. Не знам, међутим, и не
схватам зашто ме нико од вас, за ова три сата времена,
не погледа у очи, као дојучерашњег друга и пријатеља,
као човјек човјека, уосталом. Не увјеравајте ме да је и то
забрањено. Ја сам, судећи по сложеној дискусији вашој,
многа зла починио. Не разумијем, онда, зашто сте, код
толиких зала, морали фалсификовати оптужницу. Тамо
гдје нећу и куда не умијем да ходам, одвело би ме
полемисање са нечим што је само дјелимично истинито и
што је, баш због тога, више нечасно и више лажно него
да је, до краја, измишљено. Ипак, само илустрације ради,
споменућу неке детаље из ваше оптужнице, у нади да
ћете се, послије тога, ако ништа друго, замислити пред
огледалом... Фратар Анте Тршић, ту сте у праву, моје
судије, прима усташке новине и часописе, али их, што ви
пре- ћуткујете, не растура својим жупљанима. Увијек, кад
стигне та пошиљка, он својим познаницима из Државне
безбједности шеретски поручује: »Нова роба истоварена,
дођите да је, уз мезетлук, опробамо.« Он, по убјеђењу,
јесте усташа, али ниједним гестом не шири и у јавности,
да тако кажем, не »рекламира« ту нељудску и отровну
»идеологију«. Ви, међутим, кажете да је доказано како је
тај фратар злочинац и усташки агент и да сам ја, упркос
свему, у пресуди написао: »Оптужени, заиста, ништа
лоше није учинио.« То да је зликовац, реците фратру
Тршићу. На његовом мјесту, ја бих вас тужио. Ја сам, пак,
у пресуди, дословце, написао: »Практично, оптужени,
заиста, ништа лоше није учинио.« Зашто бришете моје
ријечи из моје пресуде? И зашто ме, онда, за те крње
ријечи, оптужујете? Зашто, коначно, кријете да је Врховни
суд ту пресуду потврдио? ... Понављате, једино, то да
сам двојици бораца НОР-а учешће у револуцији
прогласио отежавајућом околношћу. Сасвим, при томе,
прећуткујете зашто сам то учинио. Још нико није цитирао
ту моју пресуду, још нико не рече да сам покушао да
браним и одбраним поштење те исте револуције. Није ли,
можда, баш у томе, гријех због којег ме черечите? ...
Згражавате се и хватате за косу због тога што сам, како
рекосте, за смрт једног дјетета кривом прогласио -
друмску кривину. Прећуткујете да је, одмах по пресуди,
коју је, такође Врховни суд потврдио, та кривина
уклоњена, заправо исправљена и да од тада, а прошле
су већ три године, на томе мјесту, није забиљежен
ниједан удес, ниједна несрећа. Са којим то људским
циљем застајате код запете и зашто, до краја, не
допишете реченицу, поготову када није ваша, него моја, и
када је увршћујете у оптужницу?! Са којим циљем
измишљате да сам грађане Каменика, потписнике
петиције, назвао противницима социјалистичког морала и
ситним буржујима? Зашто то чините, кад знате да нешто
тако, чак ни слично, никада и нигдје, нијесам ни рекао ни
записао? Казао сам нешто друго, моје судије. Односно,
дословце, да те петиције свједоче о »фаталном сукобу
између старог, ситнобуржоаског и ситносопственичког,
морала, са једне, и новог, социјалистичког и
самоуправног, са друге стране«. Не боле мене, вјерујте,
толико ове полуистине и лажи које ми, без трунке
моралног устезања, подмећете. Боли ме, међутим,
непре- болно сазнање да те све, ружне, ствари чине
судије ... Кажете да сам рекламер, саморекламер, да сам
жедан славе и публицитета. Крив сам што су о мени
писале новине. Не познајем како се пишу пресуде,
смијете се мојем незнању, још само што ме не прогласите
неписменим. Ћутите, међутим, да сам, за читаво вријеме
откако сам у овоме Граду, дао само један интервју за
новине и то, истичем, за наше, домаће, новине. Јесте,
писали су о мени, и често и надугачко, новинари. Све и
да је то злочин, зар сам могао да их зауставим, да им
забраним?! Не знам, уосталом, откуда вам толико
подозрење и толики бијес према новинарима: можда, а
опростите, отуда што, тако и толико, и о вама, нијесу
писах... Не, нимало се не узбуђујте, моје судије. У овом
свом, а и вашем, позиву, презирао сам све оно што је
чиновничко, рутинерско и тривијално. Прилазио сам му
стваралачки, из љубави и у сталном страху да ћу платити
данак тој заљубљености. Отакако сам у овоме Граду,
изрекао сам више од 500 пресуда. Све њих сам писао у
своме стану, дакле изван суднице и на уштрб онога што
се назива слободним, и одмору намијењеним, временом.
Већ три године, заредом, што вам је, такође, познато,
имам највећи учинак међу судијама. И по броју пресуда,
и по квалитету њиховом. Само је једну моју одлуку укинуо
Врховни суд, а једну преиначио. Сви сте ми, све до јуче,
на томе честитали. Не знам шта сте, у себи, тајили и
осјећали, али сте, јавно, дванаест пута, гласали да ми се,
због изванредног стручног рађа, ода посебно признање и
додијели награда... Судија, како ја мислим, мора да буде
свестрано образован човјек. Најмање по пет часова,
свакога дана, ваља читати, не само правну, већ и
философску, психолошку или историјску литературу. Он
мора поуздано владати и социологијом, а етика је
предмет чије бих познавање означио једним од услова да
се постане судијом. Такав, понављам, по схватању мојем,
мора бити, социјалистички, судија. Он који не смије бити
чиновник и који мора бити стваралац и ослонац новим
друштвеним односима који настају, мора да много зна и
да гледа широко и далеко, даље него што може да
досегне физиолошко око човјечије ... Савршено сте у
праву када кажете да сам писао необичне пресуде.
Трудио сам се да у њих унесем нечег живог и
есејистичког, да узмакнем пустој ријечи и огољеној сили
закона. Волим, на жалост, лијепу и прпошну ријеч.
Стендал је, само да подсјетим, још давно, читао »Code
de civil« и у њему, том Напо- леоновом грађанском
законику, тражио узор за своја, литерарна,
представљања живота и свијета. Тако, есејистички и
раскалашно, писао је законике и покојни, наш, Богишић;
вјерујем да сте их читали и да је на одмет да вам
представљам те законе и њиховог, великог, родитеља ...
Овдје је неко, држећи се, по свему судећи сценарија који
сте раније разрадили, из клупе, сједећи, узвикнуо да
нијесам само ја морално-поли- тички неподобан, већ да
је морално-политички неподобан и професор етике
Стојан Светозаревић. Само још што није затражио његов
скалп и његову главу. Питао је, тај неко, ко пљује сједећи,
безимено, из гомиле, зашто сам позвао баш професора
Стојана, а не, другог неког, професора? Сумњив му је,
вели, професор којег сам ја одабрао. А мени је, видите
сумњиво вријеме које допушта, чак и подстиче, такав
морални линч, пљување из хорде, из чопора... Неће то,
не може на добро изаћи ни примитивном чопору ни том
времену... Остао сам, кажете, сам, осуђују ме сви који су
»напредне свијести« - радници, судије, новинари... А ја
бих, видите, додао да то и није осуда, већ људска
збуњеност и заплашеност од вике и дерњаве што
одлијеже. Не, не мислим ја на вас, јер ви никакву силу не
представљате, већ мислим на вриску од које сте се и ви
застрашили, прихвативши да, са свих страна и у сваком
погледу, а интелектуално и морално, прије свега, будете
обогаљени. Толико обогаље- ни да сте, без и најмањег
ангажовања можданих режњева, готови да у име те, како
сами рекосте, »напредне свијести«, пљујете и палите,
убијате и силујете... Знате, памтите, као што и ја знам и
памтим, шта су, до јуче, заправо до оног, скорашњег,
јавног, излива властелинске, феудалне, моћи Друга
Гвоздена, о мени писали и говорили новинари, научници,
студенти, судије... Памтите, надам се, шта сте и ви
говорили. Смирите се и не псујте ме погледима. Да сте
ви чобани, или сликари, или пјесници, тада, у овом
процесу, и не бисте били толико суревњиви. Човјек, што
би рекао почивши Феофан Прокопович, нерадо гледа
другог како је њему раван или напреднији. Али, ипак,
охолост не изазива завист према даљњима, већ према
најближима по крви, по животу или по професији. Не
завиди, на примјер, трговац војнику, војовода све-
штенику или ковач сликару. Завист не живи у
различитости, већ у блискости: војник војнику, властелин
властелину, опанчар опанчару, судија судији... Ви се,
видим, ишчуђавате, јер послије свих оптужби ваших,
послије толико галаме и застрашивања, нијесте, очито,
вјеровали да ћу да вам, овако, говорим. Зато, између
осталог, унапријед могу да тумачим себи самоме
изречену пресуду. Осуђен сам како је говорио Сократ
својим судијама, због несташице, али, зацијело, не због
несташице ријечи, већ дрскости, и безочности, и воље да
вам казујем онакве ствари какве би вам било нај-
пријатније слушати: да плачем и јадикујем, и друге многе
ствари да вам говорим, мада су оне, колико мислим,
мене и сваког слободног човјека недостојне... Критикујући
ме, олако, из залета, поштапате се ријечју »слобода«,
дефинишете и мјерите слободу: то је, управо, у читавој
причи и најжалосније. Док сте год мене ружили и
дефинисали, ја сам се смијао и, на неки начин, можда се
и забављао. Али, кад год би неко од вас обрисао уста
слободом, тек тако, у паузи између двије реченице,
између двије псовке, спопадала ме језа и силна жеља да
јаукнем и да за- помажем. Да ли вам је, уопште, знано
каквом се то ријечју лоптате и какво је њено значење? Ја,
признајем, не знам шта је слобода: Заправо, гдје су јој
међе и путокази, колико има врста слобода и како,
између њих, одабрати ону нашу, праву, најслободнију.
Понашате се и говорите, баш, тако као да слободе висе
на неком чивилуку и чекају да их узмемо и приогрнемо,
као џемпер или кабаницу. У трку, као да смо на
хиподрому, ви узвикујете: права слобода, квазислобода,
лажна слобода, тамо нека слобода. Живим у великој
нади да не постоје такве границе или, ако постоје, да
нијесу тамо гдје их ви видите и замишљате ... Без ларме,
без добацивања и увреда, моје шудије. Ја сам вас,
стрпљиво, и без ријечи, слушао. Дакле, говорио сам о
томе: шта је слобода? Да ли је то право човјека да, као у
рату, у име слободе, убија другог човјека? Да ли је то
његово право да умре од глади? Или, пак, суверено
право грађанина да се одрекне куће, посла, породице,
аутомобила... да узвикује пароле против власти и
државе, да се ода проституцији или педерастији, да се
одрекне свега до чега му није стало и да се клања
својим, личним, митовима и боговима? Да ли је то,
коначно, наша слобода да изаберемо вјероисповијест,
нацију, супругу и љубавницу, мјесто живљења и
професију? Данас се, на Западу поготову, са свим
напријед побројаним, поистовећује значење те ријечи.
Она се, буквално, своди на црквену паралажу да нам Бог
не стоји на путу да остваримо све оно што желимо.
Слободни смо у жељи да имамо и оно што можемо и оно
што не можемо, да се боримо за нешто што нам је лако
освојиво или што је, очито, предалеко и забрањено.
Насупрот овом, савременом, из историје знамо ,и за
једно, доста другачије, поимање слободе. Оно које је
постојало и живјело у старих цивилизација и народа. Сви
слободни грађани Атине, равноправно, на тргу вијећају о
рату и миру, о савезима са другим државама, о законима,
избору владара или судија. Истовремено, сви лични
поступци људи строго су надгледани и цензурисани.
Бенџамен Констан је, још почетком прошлог стољећа,
размишљајући о слободама старих и савремених народа,
дивно запазио да појединцу у Спарти или Риму, готово, и
да није допуштено да бира друштвени сталеж, своје
занимање или религију. Спартански пјесник Терпандар,
ако се сјећате, не може да дода ни жицу на своју лиру, а
да се петорица ефора, тих врховних судија, само ако их
није питао, не осјете погођеним. Врховна власт се уплиће
и у најприсније, најинтимније, односе грађана. Млади
Лакеде- моњанин не може да слободно посјећује своју
супругу, римски цензори испитивачки држе погледе на
животу породице. Тако је, код старих народа, појединац,
готово увијек, свемоћан у јавним пословима, а роб у свим
својим личним односима. Као грађанин, он одлучује о
рату и о миру: као појединац, он је ограничен, надгледан
и спутаван, у свим својим покретима. Као дио заједничког
тијела, он испитује, разрјешава, осуђује, шаље у
прогонство, кажњава смрћу своје чиновнике или своје
управљаче. Потчињен заједничком тијелу, он може и сам
да буде смијењен са дужности, лишен својих права,
протјеран, погубљен слободном вољом цјелине чији је
дио. Код савреме- них народа је обрнуто: појединац је
независтан у личном животу, али врховну власт, чак и у
најслободнијим државама, дијели само привидно.
Његова улога у том погледу је ограничцна, готово увијек и
непостојећа. Савремена слобода је, по моме мишљењу,
за читаву бездушност фаталнија од слободе старе Ати-
не или Рима. Данас нема политичког покрета, од крајње
љевице до крајње деснице, који своју заставу није
искитио ријечима »слобода«, »једнакост«, »власт
народа« ... Ти су симболи постали модерна божанства
иза којих се крију сви деспоти и сви тирани. Об- чан
човјек се, заправо, данас, гази и обесправљује у име
»власти народа«, а не у име власти царева или краљева.
Цареви су, могло би се рећи, били макар, мање
лицемјерни: газећи слободу људи, позивали су се на
вољу богова. Сада се, пак, и геноцид над неким народом
спроводи у име воље тога истога народа ... Држао сам и,
зацијело, у то сам и даље уби- јеђен, да самоуправна и
социјалистичка слобода не смије стати нити у један од
калупа слободе о којима сам говорио. За то сам се и
залагао у својим пресудама. Ја, овдје, и сада, немам ни
воље, ни потребе,
ни намјере, да причам о класној суштини слободе:
бојим се, с обзиром на оно што сам већ чуо од вас, да ме
не бисте ни разумјели. Али вам, ипак, хоћу рећи да је
јадан и за жаљење човјек који, поред свих пространстава
и изазова слободе, у себи носи ропску душу... Једно,
никако, нећу да вам вјерујем: да сте ви марксистичка
партија и да говорите у њезино име. То вам, опростите,
не признајем. Прије ће бити да ваша прича и ваше
владање приличе некој клерикалној странци, рецимо оној
која је, ако се можете сјетити, у доба Игоово, наметнула
по злу чувени Фалуов Закон о (не)слободи наставе,
инспиришући великог писца да, у Уставотворној
скупштини, у Паризу, чини ми се у зиму 1850, одржи
бесмртну бесједу:
»Ја не желим да вам повјерим васпитање омладине,
душу дјеце, развој нових мозгова који се отварају ка
животу, дух нових покољења, то јест будућност
Француске. Не желим да вам повјерим будућност
Француске, пошто, повјерити вам је, значило би што и -
издати вам је ... Ваш закон је закон који носи образину.
Он каже једно, а урадиће друго. То је мисао ропства, која
навлачи рухо слободе. То је заплена, названа поклоном
... Ах, ми вас познајемо. Познајемо ми клерикалску
странку ... Она је та која чува стражу пред вратима
непогрешивости. Она је та која је истини нашла два
дивна подупирача: незнање и заблуду. Она је та која
забрањује науци и духу да иду даље од молитвеника и
која хоће да мисао зачаури у догму. Сви кораци које су
учинили умови Европе начињени су упркос њој. Њена
историја записана је у историји људског напретка, али на
обратној страни. Она се одупирала свему. Она је та која
је наредила да се ишиба Принели, зато што је рекао да
звијезде не могу пасти. Она је та која је Кам- панелу
ставила на муке двадесет и седам пута, зато што је
тврдио да је број свјетова бесконачан и зато што је
наслутио тајну постања. Она је та која је прогонила
Харвеја, зато што је доказао да крв прориче... Открити
закон неба, то је била безбожност. Открити један свијет,
то је била јерес. Она је та која је анатемисала Паскала, у
име религије. Монтења, у име морала. Молијера, у име
морала и религиие... Када би мозаик човјечанства био ту,
пред вашим очима, вама на располагању, отворен као
страница књиге, ви бисте у њему прецртавали...«
Кренули сте на мене плаховито, као прољећ- на
бујица, и, страх ме је, непромишљено. Треба ли да умрем
или да се убијем, само да бих вас задовољио? Слијепо
понављате ружне и неистините ријечи које је мени, да га
тако назовем, пришио један човјек од власти: не
разумијем гдје су корјени толиког страха, те његову
оптужбу, без провјере, без логике и замарања памети,
прихватате као свршени чин, како пресуду. Не вјерујем да
ограничења наше личности и наше памети морају имати
тако, а извините, стравичне размјере. Па, ви бисте ме, на
најмањи миг, растргли и прогутах ... Сјетих се, ево, сада,
и шта је гроф де Мирабо поручио скупштинској десници,
која је заговарала тотални апсолутизам владаоца и која
је улогу посланика и, коначно, . читавог народа сводила
на функцију коју има тачка изнад малог, латиничног,
слова »и«:
»Па зар не видите колико ја нашим управљачима
спремам бољу судбину него ви, колико сам умјеренији?!
Ви не допуштате никакв размак између суморне тишине и
убилачке оптужбе. Ћутати или кажњавати, повиновати се
или ударити - ето вашег начина, док ја, ја опомињем
прије него што оптужим, ја одбијам да признам прије него
што жигошем, ја нудим одступницу непромишљености
или неспособности нрије него што их прогласим за
злочин.«
Без гунђања и без пријетњи, судије. Испијте овај мој
пехар онако мимо као што сам и ја испио ваш. А, сада,
гласајте, изреците пресуду!
 - Ко је за то да се Ратко Видовић. бивши судија овога
Суда, искључи из чланства Партије? - пита, пошто се
стишаше протести и повици, предсједавајући.
Сви, сем једног присутног, подигоше руке.
- Има ли ко против? - пита предсједавајући. Нико не
диже руку.
— Има ли уздржаних? - пита предсједавајући Опет,
нико не диже руку.
— Неко није гласао - каже предсједавајући.
— Ја, то ја нијесам гласао - одговори Видовић.
 16.
Скоро ће сат времена откако Милован Ерић, на
улици, заправо на тргу испред зграде ЦК, чека Друга
Гвоздена. Пуши, шетка у круг, стално погледује у сат.
Јуче ујутру је, у великој и блиједо-црвенкастој
коверти, на портимици, оставио један »веома хитан« и
»веома важан« материјал за Друга Гвоздена. Су- воњави
човјек који прима поруке, даје обавјештења и сједи у
портирници зграде ЦК, јутрос му је рекао да је коверту
предао лично Другу Гвоздену и да ју је, на његове очи,
Друг Гвозден ставио у велику кожну ташну, додуше
потпуно ћутке, без икаквог коментара. Ерићу то није било
пријатно чути, пошто се надао да ће Игњат Гвозденовић,
ако ништа друго, погледати ко му шаље толико писмо и
да ће, кад већ погледа адресу пошиљаоца, примијетити и
једну малу, на полеђини коверте написану, реченицу:
»Молио бих Вас да ме, ако икако можете, сјутра примите,
макар на двије-три минуте. Ваш Милован.« Очито,
Гвозденовић није запазио ту молбу, или се, просто,
претварао да је није видио: у противном, поручио би му,
по човјеку са портимице, да дође, у толико и толико
часова, или да је, на жалост, много заузет, па га не може
примити, ни минута. Чак да му је, јуче, збиља, и
промакла порука са полеђине коверте, код куће би је,
зацијело, морао примијетити - под условом, наравно, да
је, уопште, отварао црвенкасту коверту и читао оно што
му је он, на своју руку, самоиницијативно, без било чије
сугестије, послао и спаковао. А послао му је стенограм са
партијског састанка у Градском суду, уз напомену да се и
он, Друг Гвозден, увјери како је »неприн-- ципијелно,
саморекламерски и некритички говорио судија Ратко
Видовић« и како су, у његовој осуди, »комунисти Суда
показали високи степен јединства и идејне зрелости«.
Ако је, дакле, Игњат Гвозденовић, уопште, узимао у руке
тај стенограм, морао је, свакако, прочитати и ону молбу
са полеђине коверте и морао му је, такав је ред, макар на
портирници, оставити, било какав, одговор или поруку.
Сувоњави портир (Ерић је, одмах, примијетио да је
инвалид и да на реверу тегет сакоа носи значку
фудбалског клуба »Динамо«) јутрос му је рекао да,
заиста, никаквих порука нема, да је Друг Гвозден на
једном »важном састанку«, да му се тамо не може
телефонирати и да, на жалост, не зна када ће се тај
састанак завршити. Миловану Ерићу, послије тога, није
преостало ништа друго него да се упути на аеродром и
да се врати у Град или да, једноставно, на ризик, ту,
испред портирнице или испред зграде, дежура кад ће се
тај састанак завршити и кад ће Игњат Гвозденовић
кренути кући. Одлучио се на ово последње, свакако у
нади да ће се Друг Гвозден, негдје око 15 часова, како му
је рекао човјек са портирнице, појавити напољу и да ће
имати времена да га саслуша. Можда ће га, чак, позвати
и кући, да тамо,'склоњени од публике, натенане,
попричају. Томе да ће га позвати кући, Ерић се, заправо,
подсвјесно надао и, унапријед, радовао.
Цијели сат, међутим, узалудно га очекује. Неколико је
пута улазио у зграду и човјека што на реверу плавог
сакоа носи значку фудбалског клуба »Динамо« питао -
кад ће, до када обично трају те »веома важне« сједнице?
Најпослије, кад је изгубио готово и посљедњу наду,
угледа Игњата Гвозденовића. Био је сам и, како се учини
Ерићу, веома расположен. Пожури му у сусрет, радостан
што му се стрпљење и толико чекање, ипак, исплатило.
- Опростите што ја овако, ненајављен, Друже
Гвоздене - рече уз осмјех, прилазећи му. - Знам да сте
много заузети и да...
- Реци брзо, журим, да ли је што посебно важно,
Миловане - прекину га, доста нестрпљиво, Игњат
Гвозденовић.
Ерић изгуби присебност и самопоуздање, заборави и
због чега је дошао. Смрси, црвенећи и збуњено:
- Ја сам вам, знате, предао јуче онај стенограм и хоћу
да Вам се, још једном, захвалим на свему што сте за нас
учинили. Овај, Видовић је, хоћу да кажем, коначно добио
своје, али ми морамо бити будни и даље, овај, како да
кажем, не смијемо му дозволити да се запосли у неком
другом суду, уоп- ште у правосуђу. Он је, као што сте ви
рекли, отворени непријатељ...
Игњат Гвозденовић, међутим, нервозно и са при-
мијетном горчином, одмахну руком и пресјече га у пола
мисли, као у пола најслађег залогаја:
- Хвала ти на стенограму, Миловане. Али те молим да
ставиш тачку на случај судије Видовића. Заборави на то,
нећеш, ваљда, да га још и на колац набијамо?!
Рукова се, затим, са Ерићем, рече му да жури, да иде
на неки други, важан, састанак и да га, као што и сам
види, шофер очекује. Поврати се, изненада, и рече, као
да шапуће, као да тихо, да неко не чује, са њим, ту, на
том пространом тргу, окајава неке, скупне, гријехове:
- Можда смо и претјерали, можда и нијесмо били баш
најправичнији, мој Миловане.
Онда му, док одлази, криво што је то рекао. Шта ће
помислити Милован? Да се не уплаши, да не посумња да
је он, Игњат Гвозденовић, принуђен да се повлачи, да је,
можда, чак и критикован? Да је, због случаја судије
Видовића, критикован? Опет, није сигуран ни да ли су,
заиста, он, Ерић и остали - претјерали?
Не зна, заправо, на чијој је страни истина. Чврсто је
вјеровао и чврсто је био убијеђен у то да је тај млади
судија - како је размишљао - кукавичије и подметнуто
јаје, мутивода, вјесник неких грађан-
ских и несоцијалиситчких правила и манира
судовања. Вјеровао је у то и са задовољством је, након
што је, мимо његовог упозорења, онако драконски казнио
његове ратне другове, прихватио позив да одржи онај
говор и да уклони Ратка Видовића. Знао је он добро, као
искусан политичар, шта ће значити тај говор, та његова
пресуда. И баш због тога је, тај говор, и одржао. Ипак, он,
данас, није, сасвим, сигуран да је лавина, која се сурвала
на Видовића, морала да буде баш тако жестока, хитра и
немилосрдна. Зачела се у њему сумња да је погријешио,
дави га та сумња, прошле ноћи није ни ока склопио.
Јуче га, чак, и његова кћерка, студенткиња, крв
његова, упитала:
- Уништи ли, тата, онога судију из убјеђења да
браниш неку истину или, можда, из освете, сујете,
повријеђеног самољубља?
Он се запрепастио, збунила га, шокирала га
дрскост рођеног дјетета. Онда је уздахнуо:
- Нашло ми пиле да учи кокошку како се носе јаја и
како се кокодаче.
Кћерка му, на то, ништа није одговорила. Само се,
некако загонетно, и као надмоћно, насмијала. Игњат
Гвозденовић се, тада, сјетио »Царског Гаја« и новинара
Бојана Даничића: рекао је то исто и њему, уназад двије
године.
Сјетио се, затим, и предратног Београда,
предратних судија и једне, бетонске, ћелије у којој, на
смјену, тројица исљедника крвнички туку студента
Игњата Гвозденовића. Крв му ударила из табана, три
се пута онесвјешћивао, али преко модрих и отеклих
усана није прешло ни једне неопрезне ријечи: нити је
кога одао, нити је шта признао. Није, чак, признао ни
то да је он, Игњат Гвозденовић, упркос чињеници да је
у његовој студентској собици пронађено неколико
килограма »бољшевичког пропагандног материјала«,
углавном летака, члан забрањене Партије, илегалац-
комумста. Тукли су га још двије седмице и онда га, у
недостатку признања и још неких доказа, тако
изубијаног и изможденог, пустили кући. Другови
га, сјећа се, због држања пред »класним
непријатељем«, одмах, изабрали за секретара ћелије и
прозвали га - Гвозденом.
Па, онај рањени и заробљени њемачки пуковник - и
он му изашао пред очи, извукао се из подсвијести и,
опет, као иог кишовитог и леденог попод- нева 1944, не
може прецизно да се сјети бјеше ли то крај новембра
или почетак децембра, са партизанских носила моли
партизанског команданта Гвоздена: »Парче меса, ја бих
парче меса, ако дозволите«. »Нема, нема ни за наше
рањенике«, тако му одговорио. Рањени и заробљени
непријатељ ућутао, све му се чини да је, од туге или
бола, и јаукнуо. Командант Гвозденовић, затим,
прошетао до казана и једва, из порција партизанских
рањеника, одвојио неколико залогаја и за рањеног,
њемачког, пуковника. Понудио га, послије, и цигаретом:
својом и посљедњом. Као да га и сада чује, тај
непријатељски официр му је рекао: »Ви сте велики
човјек - широког сте ума и широког срца, господине
команданте«.
Тако му је он, непријатељ, уз то још и заробљеник,
рекао. А она, кћерка његова, сјеме његово, алудира на
некакву освету, повријеђено самољубље.
Збиља, да ли је погријешио? Да ли би, тако жестоко и
брутално, показао своју снагу, само да га је тај млади
судија послушао? Да није онако катилски, без праве
мјере, казнио његове ратне другове. И зашто га није
послушао? Добро, није га морао ни послушати, али је,
макар, могао окренути број, назвати га телефоном,
замолити га да га схвати, да га разумије. Али, зашто да
њега, Гвоздена, моли судија Видовић? Зашто, уопште, да
му телефонира? Зашто? Збуњен је тим питањем, али,
ипак, брзо има одговор. Зашто, па зато што се Игњат
Гвозденовић тукао и крварио још прије него што се, тај
судија, и родио и што, да опростите, тај Друг
Гвозденовие, ипак, није некаква обична шуша и јабана.
»Да, али то је управо оно о чему ти говорим -
повријеђено самољубље«, учини му се да то ње-
гова кћерка шапуће. Не, није то самољубље. Нечим
другим је - размишљао је - он морао бити изазван,
разгоропађен. Све га је заправо разгоро- падило: све у
цјелини, онако - на гомилу. Католичком попу, чија су
убјеђења несумњиво усташка, тај судија налази
олакшавајуће околности. За двојицу партизана и
провјерених комуниста нема, међутим, ни ријечи
разумијевања или утјехе. Има слободе кад ваља псовати
социјализам и Партију: нема је, пак, кад ваља помоћи
двојици људи који су се, спонтано, понесени општом
климом, огријешили о неке, више етичке него законске,
норме тог социјализма и Партије. А, не, не! Није то
случајно. Ипак је тај Видовић заслужио оно што му се
десило и то је према њему и једина праведна, поготову
једина ефикасна, пресуда. Како ли је само држао онај
одбранашки говорна партијском састанку, чак се усудио и
да га назове феудалцем, великашем, тако некако. Не
може да се сјети, али зна да је доста подругљиво. Да,
да... ипак је он, тај судија, био далеко и дубоко заглибио.
Коначно, ово је прелазни период, комунисти не смију
имати милости нити заборављати да непријатељ, ни
једнога минута, не мирује.
»Тата, зашто си се толико укрутио и следио, заборави
понеку лекцију коју си, као ђак и као студент, научио из
неких, Стаљиновом главом писаних, брошура
Коминтерне?!« опет му се причини да то његова кћерка,
њему, говори.
Стварно, зашто се толико укрутио? Није ни покушао
да има милости према судији Видовићу, а посљедњи је
залогај, посљедњу цигарету, у рату, давао непријатељу. А
Видовић, биће, ипак, није непријатељ. Да су се, шта
више, срели и упознали, да су размијенили неколико'
ријечи, можда би - помисли Игњат Гвозденовић - постали
и пријатељи. Само да је дошло до тог сусрета, до
размјене погледа, можда се њих двојица не би, овако
фатално, по Видовића фатално, омрзла и завадила.
Можда је то тако, али је несумњиво да није послушао
његово упозорење и да је, чак, тај судија, може бити, баш
ик ината .њему, Игњату Гвозденови- ћу, изрекао онако,
неразумно строге, казне Воји- славу Крстићу и Данилу
Рогановићу. Из ината, баш из ината, да му покаже колико
га се не боји и колико је он, судија, изнад Друга Гвоздена,
изнад његовог упозорења, ако баш хоћете и изнад -
Партије.
- Е, неће бити, нијеси, мајковићу, ни изнад мене ни
изнад Партије! - оте му се, наглас, у своме стану, за
ручком, поред кћерке и супруге. Оне се згледаше, жена га
упита да није болестан, можда је много уморан?
- Ништа, само сам гласно о нечему размишљао -
каже он и помало му непријатно.
 17.
Јутрос је купио »Књижевни лист«, већ пола сата чита
један мали чланак, на трећој страници.
»Био је, без претјеривања, новатор међу судијама.
Био је што и Тесла у физици или Флеминг у медицини.
Свакога минута, непрестано, и у судници и изван ње,
размишљао је о новоме, још ширем и још људскијем од
оног што је, до тада, било познато и освојено. Пресуда
његова доктору Станивуку већ је ушла у историју
правосуђа. У неколико судница, на европском и
америчком континенту, споменути су и »случај
магнетофон« и Видовићево име: ослобађајући људе
шпијунских оптужница - шведске, њемачке, енглеске или
калифорнијске судије позивају се на пресуду нашег
једног човјека, судије Ратка Видовића. Један париски
правни часопис је, ових дана, писао: »Тријумфу слободе
и демократије судство може допринијети само ако се за
те узвишене идеале буде борило као и пјесник
југословенског правосуђа, млади судија, комуниста, Ратко
Видовић...« На жалост, тај пјесник и тај комуниста, више
није ни члан Партије, ни судија. Страдао је, можда, и због
тога што је у њему, стално, тињала искра побуне. Што је
вјеровао у лозинку: Будимо реални - захтијевајмо
немогуће!«
Не може да издржи, мора да телефонира Бојану
Даничићу.
- Да нијесте, Бојане, у овом мелему мало и
претјерали? Извините на препаду, умјесто поздрава.
Познао сам вам глас, овдје бивши судија Видовић.
 - Ја бих рекао: бивши и будући судија Видовић.
Бразду коју сте заорали не могу затрпати, да ли ме
разумијете.
- Хвала вам на овим ријечима, Бојане. Први пут, за
посљедњих мјесец дана, заправо од Гвоз- деновог
говора, да је неко прозборио нешто топло и људски о
мени. На отворене ране привио сам ваш чланак и читаве
новине. Само, не разумијем како су се усудили да објаве
и бојим се да ћете ви, Даничићу, скупо и непотребно,
платити ове редове.
- Ви све смијете, само не смијете да се плашите,
Видовићу. То је, вама, забрањено.
- Лако бих ја, кад би ми само то било забрањено.
Крају шала, чувајте се и, молим вас, не спо- мињите ме
више у текстовима.
- Такве савјете, обично, заборављам. Него, каква је
то лупњава код вас, ко то мајсторише?
- Селидба, раскућавам се, умало да заборавим.
Камион је пред вратима, радници већ носе и утовараиу
намјештај.
- А куда селите, са срећом, куда вас то прогоне? -
весело се насмија новинар Бојан Даничић.
- На те стране, на другу обалу Дрине, према
Београду. Марија је већ отпутовала; примљена је у школу
да предаје социологију.
- А ви, јесте или ви гдје примљени, какви су вам
планови?
- Нигдје, нигдје, за сада. Предао сам молбу да
отворим адвокатску канцеларију ... Него, да се нијесте
наљутили на мене, оно кад сте ми, задњи пут,
телефонирали, кад сам одбио разговор за новине?
 - Јесам, био сам, али све је то прошло и
заборављено.
- Опростите ми, Бојане, али ја бих, и сјутра, исто
учинио. Само кад бих био судија.
- Бићете и слободно то учините, Видовићу ... А сад да
се договоримо: у недељу која прва дође, да се нађемо у
Београду. Да се испричам са вама, морам искористити
ово међувријеме, док нијесте судија ...
Нервозни возач камиона сиреном га опомиње да је
све спаковано и утоварено. Он се, сметено, одваја од
празног и сада пустог стана у којему је провео толике
године. Каже »а« и одзвања, као у пећини. Још једном,
провјерава јесу ли добро притворени прозори, заврнуте
славине. Жури низ степениште и тешко му да се осврне.
Још само да завири у мало поштанско сандуче, у
ћошку, с лијеву страну, у приземљу.
Писмо - бијело и руком, немарно, адресирано. Као да
је негдје, већ, видио тај рукопис.
Књижевник Бранко Ћ. опет му се, двије године након
честитке на пресуди доктору Озрену Станиву- ку, ево,
јавио:
»Аферим на свему и хвала Вам на свему, драги
друже Видовићу. Поступак према Вама нимало ме није
изненадио. Јер, »знам ја нас, јебо ти нас«, како рече
један мој комшија, на збору бирача, у селу Ћелинцима,
крај Бања Луке«.
Тада, баш у том тренутку, наиђе пијани Зулфо
Ћеранић.
- Ходи, Зулфага, да се, на растанку, изљубимо - зовну
га Ратко Видовић.
 -КРАЈ-
П. С.
Врховни суд је, ускоро, укинуо »магнетофонску
пресуду. На обновљеном процесу, трака докторке Михић
призната је за доказ, а доктор Озрен Станивук проглашен
кривим и осуђен. Оборена је, такође, и пресуда
руководиоцима из Каменика.
 Table of Contents
Вук Драшковић -Судија
ПРВИ ДИО
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
ДРУГИ ДИО
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.