ERIC VAN LUSTBADER

SIRENE
 PRVI DEO

IGRA MUNJA
Knjiga je posvećena uspomeni na moju majku
Mome ocu, Nolanovoj, Sidu
i jedinoj i jedinstvenoj V.
 Igra munja -
koja se juče videla na Istoku, na Zapadu je danas
Kikaku

1.

Dejna Vitni promeni brzinu ulazeći u krivinu na zapadnoj strani brega. Kao
što je i najavljeno, zahladnelo je posle sumraka. Vlažan vazduh se podiže iz
kanjona i sa bregova oko Los Anđelesa i krenu prema istoku.
S vrha Beverli Hilsa činilo se da se svetlosti kriju i pojavljuju iza
zaljuljanih palmi da bi na kraju eksplodirale negde u daljini.
Dejna mamuznu srebrni »mercedes« i zauze sredinu druma pa
prebaci u treću. Osluškivala je grleni zvuk auspuha i setila se jedne
rečenice Jana Fleminga: »Vozila je kao muškarac, sa senzualnim
oduševljenjem...« Ili je to bilo tako nekako. Ovo je podseti na Meriona,
režisera njenog filma »Hiter Duel«. Već su punih šest nedelja predano radili
na tom filmu. Upravo su se vratili sa lokacije severno od Nice. Meriona je
pratio glas da je lud za autentičnošću i da se trudi da je obezbedi za svaki
svoj film. Ipak, uvek je insistirao da se svi enterijeri snimaju samo u
Holivudu.
- U studiju mogu da kontrolišem vreme, da zadržim osvetljenje na
nebu, da zaustavim vetar, da stvorim kišu - rekao joj je prvog dana po
povratku. - Kad si na lokaciji, stalno si zavistan od okoline. A ja želim da sve
kontrolišem. Zbog toga čovek i dolazi u Holivud.
Hodao je oko nje, pušio se, ispuštao višak energije kao što parna
lokomotiva ispušta vodenu paru.
- Ali, zbog toga čovek mora da čini neke ustupke. Kad je u Holivudu
gubi vezu sa stvarnošću. Što mu više daješ, on više izvlači iz tebe - kao
vrhunska kurva. A ti toliko uživaš u tome da ne želiš da to ikada prestane.
 Dejna se sećala onog trenutka kad je Monti, njen agent, pomenuo taj
projekat. »Redžina Red« je upravo počela da dobija izvanredne kritike. Bio
je to spektakularan, kontroverzni film, prepun sjajnih režijskih rešenja. Ali,
ono što je bilo najvažnije bilo je da je to njena prva vodeća uloga. Kao što
je Monti rekao, ova uloga ju je dovela na raskrsnicu karijere.
- Mislim da si spremna, - rekao joj je jednog dana za ručkom u »Ma
mezonu« - da si spremna da nadmašiš ‘Redžinu Red’.
Morala je da se nagne prema njemu da bi ga bolje čula jer je buka od
kucanja čaša i medenih glasova dolazila u talasima do njih.
- Ne želim da kažem da je to slab film, to nikako. Bilo šta što Džefri
Leser režira, privlači veliku pažnju. Ali ja jednostavno osećam da je vreme
da uradiš nešto više. Već imam neka scenarija za tebe.
- Dobro - nasmejala se - volim da čujem takve stvari.
- Budi obazriva, Dejna. Sada je najlakše da dobiješ film, ali mi nikako
ne želimo da budeš uvučena u neko đubre. Kao što sam ti rekao, moraš da
dođeš kod mene u kancelariju da vidiš šta je đubre. Ono što ja uvek tvrdim
to je da ovaj grad pretvara svakog pisca scenarija u mleveno meso.
Mesecima nisam čuo neku dobru ideju.
Znala je kuda vodi taj razgovor ali nije htela da ga zadovolji i pita šta je
to što čuva za nju. Osećala se kao pas na uzici a znala je da to osećanje
delimično dolazi i zbog toga što joj je bilo dosadno zbog neaktivnosti dok
je Mark bio suviše zauzet snimanjem svog političkog epa. To je samo
pojačavalo njen bes na neki perverzni način.
- Ne želim - rekla je oštro - da čekam godinu dana da se pojavi neki
tajanstveni projekat o kome ti krišom sanjariš. Želim da radim. Ukoliko ne
dobijem posao, poludeću.
Tada se Monti osmehnuo. »Ima neodoljiv osmeh« - pomislila je. Bio je
to široki osmeh koji je obuhvatao čitavo lice, ali, iznad svega, to je bio
topao osmeh. Kad bi se tako osmehivao ona je osećala da mu beskrajno
veruje jer je imao načina da svakog ubedi da je to što čini samo zbog te
određene osobe, da se tako ne ponaša ni sa kim drugim.
- Kako bi ti se dopalo - rekao je sav srećan - da odmah dobiješ posao?
Pružio joj je rukopis u plavim koricama.
 - Barabo! - reče, smejući se.
Monti joj je rekao da ima samo 24 časa vremena da donese odluku.
Znala je zašto joj je dao tako kratak rok: želeo je da njeno uzbuđenje ne
splasne.
Dalje od kancelarije, na doručku u Malibuu, upitao ju je: »Šta misliš?«
S njegovog lica jasno je mogla da pročita šta on misli. Mučila ga je.
- Nisam sigurna. Nisam još dovršila čitanje.
- Prokletstvo, Dejna, rekao sam ti...! - Zastao je jer je video da mu se
krišom smeje. - A, tako - reče - pa, možda bih mogao da dam odgovore na
neka tvoja pitanja da bismo pomogli da se odlučiš.
- Ko režira?
- Merion Klark.
Podigla je obrve uvis.
- Misliš onaj Englez što je pre dve godine režirao na Brodveju?
Monti klimnu glavom.
- Taj isti. Dobio je ‘Tonija’ za tu predstavu.
Još je bila zbunjena.
- Šta on radi ovde i to na filmu?
Montijeva teška ramena se podigoše i padoše.
- Očigledno je da je to ono što želi. A to mu nije prvi film. Snimio je još
dva, ali beznačajna. Snimio ih je pomoću štapa i kanapa. ‘Tventi senčeri
foks’ ulaže grdan novac u ovaj projekat.
- Kako su uspeli da dobi ju Klarka?
- Hmmm... - pogled njegovih smeđih očiju odluta prema Tihom
okeanu. Nekoliko galebova nisko je nadletalo okean, tražeći doručak. -
Doveo ga je producent. Očigledno da je već ranije video scenario, načinio
je nekoliko glavnih promena, dobio garancije od producenta da će posao
biti njegov. Tada se bacio na ponovno pisanje scenarija i rezultat si upravo
pročitala - klimnuo je svojom malom ptičjom glavom a njegovi upali obrazi
zadrhtaše.
- A taj producent - pitala je Dejna - ko je on?
 Monti se počeša po debelom nosu, podiže viljušku i poče da žvrlja po
stolnjaku.
- Pa, Dejna...
- Monti...
Znao je šta znači taj ton pun upozorenja pa brzo reče: »Rubens«.
- O, za ime božje!
Bacio je pogled na nju a članci na ruci kojom je stezao ivicu stola
pobeleše od napora.
- Taj ludak pokušava da me strpa u krevet otkako sam se pojavila na
sceni. A ti sada želiš da radim za njega? Ne mogu da verujem da sam to
čula!
Ustala je i odgurnula stolicu listovima nogu. Izašla je iz ugodne
svežine restorana na pesak. Udaljavala se od zgrade. Iza nje je šištao
saobraćaj. Svi su žurili prema Bulevaru sumraka.
Sagnula se, skinula cipele i krenula prema zapenjenim talasima. Na
ivici peska osetila je kako postaje čvrst pod njenim tabanima, osetila je
njegovu svežinu. A onda joj voda poprska noge, zahvati članke. Zadrhtala
je a užas je svu obuze pri pomisli da treba da radi za Rubensa. Dugo je
uspevala da mu izmakne a sada je došlo ovo, tako iznenada. Znala je da ne
srne da se ljuti na Montija i odmah se postidela što je viknula na njega.
Osetila je, više nego što je videla, da Monti ide za njom. Teško je
hodao preko peska, čulo se kako glasno diše. Sa zakašnjenjem, Dejna se
seti da on uzima tablete za srce.
- Bojim se - reče on tiho dahćući - da se ponašaš pomalo kao
primadona. Ovo je životna uloga i...
- Ne volim kad mi planiraš iza leđa.
- Rubens i ja smo stari prijatelji. Radimo već deset i više godina. Ako
objektivno osmotriš situaciju, Dejna, videćeš da je to savršena stvar za
tebe.
Ponovo je pobesnela:
- Šta Rubens zna o mojim glumačkim sposobnostima? Znam ja čemu
se on nada!
 - Mislim da grešiš - reče Monti.
Odbacila je njegove reči, odmahnuvši rukom:
- Drugar svedoči za drugara.
Okrenula se, nije mogla da podnese njegov pogled. Bila je uzrujana.
»Rubens«, mislila je besno, »ime koje otvara sva vrata u Holivudu«. Ali, ona
nije želela da joj se na taj način vrata otvaraju.
Na zapadu, iznad Tihog okeana, nebo je čudno sijalo, nalik podignutoj
zavesi i to Dejnu podseti na teško probijanje i igranje malih uloga po
pozorištima.
Sunce sinu u njenim očima čudne ljubičaste boje. Usne, tako podatne
i meke, sada su bile stegnute u jedna tvrdu crtu. Kad je ponovo
progovorila, glas joj je bio tih i pun pretnje.
- Ja nisam kurva - rekla je - i ako Merion želi mene za ‘Hiter Duel’
trebalo je lično da me pozove.
- To je baš i učinio - rekao je Monti mirno.

***

Merion Klark nije bio onakav kakav je očekivala da će biti. Bio je stariji,
njegovim licem je dominirao dugi aristokratski nos, čelično-siva kosa bila
mu je začešljana unapred, prema visokom čelu, u stilu rimskih senatora.
Uhvatila je sebe kako se pita nije li on otmeni Englez iz visokog društva i
neće li ga Holivud oboriti na tle, kao što lovac odstreljuje plemenitu
životinju.
Buljila je u njegove pronicljive plave oči koje je podsetiše na komade
leda. Pomislila je: »Neće im uspeti da ga obore s ovim ponosnim
izgledom«. I tada on progovori a sav led se pretvori u žuboravu vodu i
dugu.
Kad ga je prvi put srela - u studiju gde će se snimati enterijeri - nosio je
primerak scenarija savijen u trubu. Kad mu se predstavila, on predade
scenario asistentu - mršavom mladiću bez kose - uhvati čvrsto njenu ruku i
poče da je vodi pored raznih ljudi. Vodio ju je svojom šakom, više nego
rečima i ona shvati da on zna kako se upravlja ljudima.
 - Da li dobro znate scenario? - pitao je.
- Bojim se da nisam imala dovoljno vremena da nešto zapamtim -
nasmejala se, osećajući se nelagodno.
Ali on je već odbacio njene reči kao da su dosadni sivi oblak koji
smeta inače sjajnom, letnjem danu.
- Ne, nisam na to mislio.
Čekala je da nastavi, da joj objasni šta je mislio, ali on je ćutao.
Približavali su se mreži nekih uličica - slici Njujorka kako ju je zamislio neki
tv-scenograf, mada je njoj to ličilo na bilo koji drugi grad. Asfalt je upravo
bio sveže opran. Upališe se ulične svetiljke. Crni »linkoln« kliznu pored njih,
tako tiho da se skoro nije čulo ni šuštanje gume. Neko viknu da pljusnu još
vode po asfaltu. Svetiljke se ugasiše. Niko ih nije uznemiravao.
- Pa? - reče on oštro.
Pitala se šta li želi.
- Hoćete li da odigramo neku scenu?
- Sećate li se - reče on kao da je o tome samo mislio - scene
neposredno posle ubistva vašeg muža?
- Kad se okrećem i vičem na El-Kalama?
- Da, odatle.
- Pa, ne znam...
Ali on je već počeo da upravlja njom i ona nije mogla ništa drugo nego
da mu se pokori, kao što se nikada ranije nije pokoravala nijednom
režiseru.
Bilo je to kao da tone u živi pesak, prepuštajući mu se sasvim. Panika
je počela da je hvata kad je shvatila da ne zna rečenicu kojom treba da
počne.
A onda nešto što on reče kao da opali okidač u njoj i Dejna je znala šta
Hiter Duel treba da učini - šta mora da učini. Odmah joj postade jasno šta
je Merion želeo da kaže. Dijalog nije bio važan, najvažnije je bilo šta ona
oseća o tom liku. Trebalo je da pokaže da li zna da misli kao Hiter, da zna
da živi kao ona. Da živi!
Ne znajući kad se to dogodilo - kao što je to uvek bilo u pravim
predstavama i filmovima - ona prekorači onu nevidljivu granicu i postade
Hiter Duel.
Dejna završi scenu teško dišući, prilično iscrpljena. Pokazana joj je srž
stvari, i ona je sada bila ubeđena da želi tu ulogu više nego što je bilo šta
želela u životu.
U grudima ju je nešto stezalo, osećala je kako joj puls udara u
slepoočnicama. Vrtelo joj se u glavi. Odjednom je shvatila da je prošlo
dosta vremena otkako je završila snimanje filma »Redžina Red« i da joj
nedostaje ovo uzbuđenje i pažljivo oko kamere koje je prati. Osećala je
kao da će se ponovo roditi. Bilo je vreme da počne da živi neki drugi život,
osećala je kako joj mišići drhte, kako su joj živci napeti. Znala je da noćas
neće spavati, možda neće spavati uopšte dok ne bude sasvim sigurna da
je ova uloga koju sada toliko želi - zaista njena.
Merion ju je poveo pored kanti za đubre, pored zidova od cigle s kojih
su visili iscepani plakati. Ponovo ju je vratio u Holivud, u stvarnost.
- Sada me slušajte - zastao je i okrenuo se prema njoj. Svetlost pade
na njegovo lice i ona primeti da ima ružičaste obraze pijanca. - Može da
vam se učini da je ‘Hiter Duel’ akciona priča. Ljudi u ‘Tventi senčeri foksu’
misle isto. - Svaka reč se otkidala s njegovih usana kao da je živo biće i kao
da živi sopstvenim životom. - Nećemo dopustiti da se o tom filmu samo
tako misli - njegove tanke usne razvukoše se u osmeh. Podiže kažiprst i
zapreti joj. - Ali, nemojte da vas to zavede i obmane. To je sasvim drugi
aspekt ovog filma. Terorizam je kao epidemija našeg doba. Ali ovo nije film
o jevrejsko-palestinskom ratu. Mi uopšte ne pravimo film o ratu, shvatate
li?
Podigao je kažiprst i dodirnuo srebrnasti oreol kose. - Mi pravimo film
o nečem mnogo širem i značajnijem. Nešto što će svi razumeti. To je film o
terorisanju uma, što i jeste krajnja opasnost i što se odražava na svakoga. -
Napućio je usne zamislivši se. - Najzad, Hiter Duel se ni po čemu ne
razlikuje od vas ili miliona žena koje će videti ovaj film. U stvari, ona je ista
kao vi sve do onog trena u kome se njen život drastično menja. Ona ništa
ne zna o terorizmu, nasilju, mučenju duše. Džejms je to sve krio od nje. Ali
sada - on podiže prst kao učitelj koji želi nešto da naglasi - ona je sada
udarena između očiju i to je ono što će zapaliti film, njena promena u
kontaktu s teroristima, šta će se desiti s njom? Videćemo. Tu je prava
snaga ‘Hiter Duel’, tu je odgovor zašto sam došao čak ovamo da je
režiram: tu je odgovor zašto Rubens daje toliko novca. Imamo šanse da
napravimo film o kome će se dugo govoriti. Ali, to nije dovoljno. Čovek
mora da odabere šta će da radi. Nije dovoljno snimati samo filmove za
zabavu, Dejna. Mi smo tvorci snova za drugi svet ali kao takvi imamo
neverovatnu odgovornost pred ljudima. Ne smemo ih samo zasipati
zlatnom prašinom. Mi moramo da budemo i ti koji prenose emocije i nude
publici istinu i razna otkrića. Po tome smo mi jedinstveni.
Merion se sada propeo na prste a njegovi ružičasti obrazi postali su
krvavo-crveni od uzbuđenja. - To je horor priča razuma, sudar volja.
Delikatno kuckanje straha koji se uvećava iz trena u tren: to je bomba koja
preti čitavoj civilizaciji jer se nalazi u njenoj srži. I, gde je u svemu tome
Hiter Duel? To je ono pitanje koje morate sami sebi da postavite, Dejna. Da
li će živeti ili će umre ti?
- Merion je bio takav, - mislila je Dejna, ulazeći u veoma oštru krivinu
na drumu, - zahtevao je da glumac počne da živi životom lika koji tumači i
dopusti kameri da hvata taj život i snima ga za budućnost.
Sećala se poslednje scene koju je snimila sa El Kalamom. To je stvarno
bio sukob razuma, kako je to Merion nazvao.
U mislima joj se pojavi slika Menhetna. Plave senke na ulicama,
kanjoni oblakodera od čelika i zamagljenog stakla, vreli avgustovski vetar
na obalama reke, park pun Portorikanaca u majicama bez rukava,
nagnutim nad vatre na kojima se nešto kuva. A svaki ima revolver kalibra
22 zataknut za pojas. Čula je još sada, sasvim jasno, kako španski jezik
šuška i pucketa na sve strane. Da li je moguće da je to bilo samo pre pet
godina?
Ponovo je promenila brzinu. Uski drum je ovde bio skoro vertikalan.
Upravo zato je želela tuda da prođe da bi uživala u bojama zelenila i da bi
sama sebi pokazala kako vlada svojim refleksima. Noć je polako obavijala
Los Anđeles kao tajni nežni ljubavnik.
Prošla je kroz duplu krivinu i odjednom joj se učini da je na samom
začetku neke nove avanture. Verovatno se tako osećao Kortes kad je
krenuo prema obalama Meksika, zasutih zlatom.
 Monti je bio u pravu. »Hiter Duel« je sada bio njen film. Ili će je slomiti
ili će je izdići na vrh. Osetila je kako joj ledeni prsti dodiruju kičmu i ona se
promeškolji u kožnom sedištu. Toliko je toga zavisilo od drugih ljudi. Sve je
trebalo da se lepo uklopi, da svaka kockica mozaika dođe na svoje mesto
da bi uspeh bio osiguran. Kao da je aktivirana raketa na kojoj je...
Prsti joj se zgrčiše na volanu, zidovi vila proletali su pored nje a ona
besno gurnu ručicu za menjanje brzina i od ljutine skoro probi pod
kuplungom. Zašto je brinula? Bila je glumica. Trebalo je da ona oživi te
mrtve redove otkucane na belom papiru. Postala je Hiter Duel,
dopuštajući da uloga raste oko nje ne razmišljajući svesno o njoj sve dok
nije ušla u jednu novu stvarnost. Novi život. Dejna Vitni - što je doskora
bila - stajala je sada po strani kao zainteresovani posmatrač jedne nove
ličnosti koja se rodila iz nje.
Kako je mogla da obavi takav zadatak? Nije to shvatala, znala je samo
da poseduje ogromnu moć.
Pritisnula je pedalu za gas.
Njeno uzbuđenje ju je guralo napred. Udahnula je noćni miris zelenila
koje je raslo po bregovima. »Mark se sigurno već vratio sa snimanja« -
pomislila je. Viđali su se sve manje. On bi odlazio kad je ona dolazila sa
snimanja. Često su, i on i ona, bili dugo van grada. Malo su razgovarali i
uopšte nisu pisali jedno drugom.
Čula je uznemirujuće priče o filmu koji je on režirao: bio je to ratni
film, u stvari, film protiv rata. »Ni Kopola to ne bi bolje uradio« - često je
govorio Mark. Ali, zbog stalnog menjanja scenarija kasnio je sa rokovima.
Novca nije bilo dovoljno - a trebalo ga je odnekuda naći da bi se film ipak
završio.
Odbaci ove misli i oseti kako je obuzima neka čudna toplina.
Razmišljala je o Marku, želela je da oseti njegovu snagu, da miluje njegova
snažna leđa, želela je da oseti njegove vrele usne na svojima...
Skrenula je na puteljak prema svojoj kući. Svetiljke na tremu bile su
upaljene - vesela dobrodošlica ali, u kući nije gorela nijedna lampa.
»Tipično za njega«, pomisli Dejna, »toliko je obuzet razmišljanjem o politici
i o svom novom filmu da ga svakodnevne stvari ne zanimaju.«
Sva srećna ustrčala je uz stepenice prema ulazu, vitlajući tašnom,
pevušeći. Tamno-zeleni bršljan raskošno se bokorio s obe strane ulaza a
listovi su mu plavičasto svetlucali na odsjaju koji je dolazio s neba. Gurnu
ključ u bravu i širom otvori velika hrastova vrata.
Istog trena zastade, skamenjena na samom pragu, posmatrajući kao
omađijana dva naga tela koja su se na golom parketu, uvijala u ljubavnom
grču.
Krv joj proključa a u ušima počeše da joj udaraju damari dok je
posmatrala Markovu čvrstu stražnjicu i snažne butine kako se dižu i
spuštaju kao klatno nekog dijaboličnog časovnika koji otkucava poslednje
trenutke jedine ljubavi preostale na svetu.
Odjednom, sasvim iracionalno, Dejna uhvati sebe kako misli da je
devojci svakako hladno na tom golom parketu. A onda, kao kroz san, začu
ječanje i neke meke vlažne zvuke i to je toliko ponizi i ona se oseti
izgubljenom kao onog jutra kad je kao sasvim mala devojčica ušla u
roditeljsku spavaću sobu... Uhvati je vrtoglavica, užasan strah je ščepa za
grudi. Bila je sleđena, nema, nepokretna.
A onda devojka zaječa i čarolije nestade. Dejnu kao da dotače
električna struja. Poskoči, diže ruke u vis i svom snagom udari Marka po
glavi tašnom koju je držala u ruci.
- Hej! - zaprepasti se Mark i poče da se diže odvajajući se od devojke.
- Ne! Ne! Ne! - devojka poče nekontrolisano da vrišti a njeni dugi bledi
prsti zakopaše se u njegove mišiće. - Ne ostavljaj me sada! Ne još! Nemoj...
oh - poslednja reč izlete iz njenih usta kao eksplozija.
Dejna zavitla pesnicom prema Markovom zaprepašćenom licu.
Udarila ga je u uho. On posrte. Dejna udari ramenom o njegovo rame i on
izlete iz devojke kao zapušač iz flaše šampanjca.
Podiže ruke, pokuša da se odbrani.
- Hej, hej. Šta je sad...! - Njegov ogromni ud sada je počeo da gubi
svoju ponosnu uzdignutost.
- Prokleta barabo! - Dejna je mogla samo to da kaže. - Prokleta glupa
barabo!
Činilo joj se da će se ugušiti od neizgovorenih reči.
Ostavljena sama na podu, devojka se sada zgrčila dok je prste zavukla
između butina. Dojke su joj drhtale. Čudesna srebrnasta nit povezivala je
još nju i Marka.
- Hriste, Dejna!
Uspela je opet da ga udari. Neće mu dopustiti da govori, da se
pravda. Već je dovoljno učinio. Bacila se na njega, ne kao žena već kao
muškarac. Trening kroz koji je prošla za potrebe filma sada se pokazao
korisnim. Bila je u sjajnoj formi a i od ranije je znala kako da se brani, s
obzirom da je rasla u Njujorku. Bes je samo dodavao njenoj snazi.
- Dejna, Dejna... za ime boga, uf! Dejna, k’o Boga te molim, saslušaj
me...
Nije htela da ga sluša, znala je da je dobar na rečima, znala je da ume
logično da razmišlja, da objasni i ono što ne može da se objasni. Njegovo
rezonovanje bilo je ključ njegovog političkog uspeha. Njena pesnica ga
pogodi u usta. Zgrčila je prste u poslednjem trenu tako da ga je prsten od
zlata i žada - onaj koji je sama sebi kupila kao oproštajni poklon kad je
odlazila iz Njujorka da bi došla ovamo - zakačio duž gornje usne i rasparao
nežnu kožu, zasekavši se u meso. Krv šiknu u mlazevima.
Skočio je unazad širom otvorenih očiju u kojima se jasno videlo da je
se plaši. Znao je u tom zastrašujućem trenu da ona ne može da se
kontroliše. Videla je kako se njegovo tamnoputo lepo lice grči.
Dejnine oči su plamtele i ona ponovo posegnu za teškom tašnom.
- Gubi se odavde, kučkin sine! - nije mogla da ga nazove njegovim
imenom. - Izlazi! Odmah! I vodi ovo sa sobom - udarila je devojku u
zadnjicu i trgla je iz njene ekstaze.
Obazrivo, ne ispuštajući je iz vida, Mark obiđe oko Dejne a onda sa
bezbedne udaljenosti povuče devojku da se digne na noge. Bila je vitka,
mršava u stvari, a njena fina koža preplanula na kalifornijskom suncu. Nije
imala znakove da je nosila bikini na sunčanju a i sada, ovako sasvim naga,
nije pokazivala znake da joj je neprijatno. Kad ju je bolje pogledala, Dejna
shvati da ne može da ima više od 15 godina. Njene male dojke kao da su se
sasvim pretvorile u nabubrele bradavice a njene stidne dlačice su bile
obrijane.
Mark pokuša još jednom, držeći svoje i devojčine stvari ispod miške,
ali Dejna ga preseče:
- Nemoj! Ni reč! Ovde si bio samo stanar i ništa više. Ne želim da
čujem bilo šta što bi hteo da mi kažeš. - Suze su joj se vrtele u očima, loše
je videla. - Nema izvinjenja, nema oproštaja.
Bio je na vratima, okrenut prema tami, gurajući nagu devojku ispred
sebe koja je sada počela nekontrolisano da drhti. Išao je prema drugom
delu kuće, tamo gde je parkirao kola.
Kao iz daljine, kao iz dubine mora, Dejni se učini da čuje kašljanje
motora i eho se odbi o bregove a zatim zamre. Kroz prozor je videla
udaljavanje stop svetla, nalik na oči guje koje žmirkaju i posle života.
Zaljuljane krošnje drveća zaklanjale su ih a kao limun žuta svetlost farova
već je bila upravljena u daljinu.
Stajala je sasvim mirno. Slušajući šaputanje vetra u krošnjama,
osećala se kao nakaza isterana iz svog domicila, kao morska sirena
dovoljno glupa da dopusti da se zapetlja u ribarsku mrežu, izvučena iz
dubina ledenih i maglovitih na svetlost ovog sveta u kome nije mogla da
diše i gde je sve bilo novo i zastrašujuće.

***

Okrenula se od prozora i ušla je klecajući u dnevnu sobu. Zastala je pred

barom. Zagledala se u kolekciju pića pa posegnu za flašom »Bakardija«.
Nasu u čašu tri prsta ruma i proguta ga u jednom gutljaju, kao da se radi o
dobrom leku. Zatvorila je oči i stresla se. Odgurnula je kristalnu čašu od
sebe, odmahnula glavom i jurnula u hol.
Utrčala je u dnevnu sobu, otvorila širom vrata od garderobe i počela
da skida njegova odela. Prišla je zatim komodi i povadila sve njegove
stvari. Napravila je gomilu nasred tepiha. Pobacala je što je mogla u jedan
ogroman kofer koji je, kako je on to često govorio, bio pun vreline La Paza
i blistavosti Buenos Airesa, tajne i bede Mulmejna i Lom Šaka. Zatvorila je
kofer. Vukući ga jednom rukom a drugom držeći ostatak odeće krenula je
nespretno kroz kuću, udarajući o nameštaj, psujući. Prišla je izlaznim
vratima.
Napolju su ptice slatko cvrkutale leteći kroz krošnje, tražeći mesto za
počinak. U daljini se čulo lajanje psa, možda je osetio upad kojota na
njegovu teritoriju. Sa radija se čula rok muzika ali ona pritisnu prekidač.
Prišla je onoj strani brda gde je rasla visoka trava i gde je živica sasvim
podivljala. Bacila je pogled na kofer dok ga je dizala. Bio je to njegov stalni
pratilac od Burme do Tajlanda i dalje. Zadržao ga je čak i kad je prelazio
granicu zabranjene Kambodže. Bio je tako zabrinut za sve ljude na svetu,
spreman da im pomogne, ali to sagledavanje ljudskog bola kao da ga je
zaslepelo pa nije video probleme svog doma. »Kao da je došao s druge
planete posle tih pohoda«, mislila je Dejna, »promenio se. Um mu se
izvrnuo, njegove emocije bile su samo parodija emocija koje je nekada
posedovao. Kao da je neki nepoznati piroman zapalio vatru u njegovom
srcu«.
Najzad je zavitlala težak zavežljaj u noć, posmatrajući kako, kao u
usporenom filmu, udara o tlo i nestaje u dubokoj tami koja je u dnu brega
bila neprozirna. Dvadesetak metara od ivice, to je još mogla da vidi, kofer
udari uglom o tlo, otvori se i sve stvari se rasuše po žbunju kao u nekoj
nerealnoj, tihoj eksploziji.
Dejna tada baci ostale Markove stvari,. Bacala je jednu po jednu, dok
nije ostalo više ništa sem svilene košulje. Bila je to ona košulja koju mu je
kupila za rođendan. Rekao je da nju najviše voli. Savila ju je u meku loptu i
zavitlala preko ivice. Košulja se zakačila, za trenutak, za granu džinovskog
bagrema i ostala tu da vijori kao zastava već davno izgubljene bitke. A
onda, ledeni noćni vetar, poigravajući se, podiže je uvis i odnese u noć kao
zmaja koji se otrgao s uzice. Okrenula se dok se razapeta košulja još videla
kako plovi po noćnom vazduhu.
Drhtala je kad je ušla u kuću. Zatvorila je ulazna vrata, zaključala ih i
posle toliko meseci prvi put je navukla i sigurnosni lanac.
Čuli su se cvrčci. Čulo se kuckanje sata u kuhinji. Gledala je ispred
sebe, stezala je ruke na grudima. Zanemelost ju je polako napuštala.
Dohvatila se telefona i okrenula je Megin broj. Ali, kad joj se posle
četvrtog zvona javila telefonska sekretarica shvatila je da je Megi,
svakako, u studiju sa Krisom.
Opsovala je i krenula holom da se presvuče. Odlučila je da će biti
najbolje da nestane odavde. Otići će negde gde će moći da se rashladi i
smiri.
Zastala je ugledavši svoj odraz u ogledalu u kupatilu. Kao da je neka
plima gumu u sobu. Sve se umiri za tren. Ličila je na statuu, postavljenu u
tu difuznu svetlost. Iznenadnim pokretom mršave ruke upali svetiljke oko
ogledala za šminkanje. Ne skidajući pogled sa svog odraza u osvetljenom
ogledalu, spusti se na stolicu. Podigla je ruke i uklonila oblak kose boje
meda koja joj je padala na ramena. Posmatrala je svoje lice kao što bi
posmatrala svako drugo na ekranu. Videla je pravilan ovalni oblik, široko
postavljene oči, krupne, duge, malo izvijene na uglovima. Oči su joj bile
ljubičaste sa zrncima zlatne prašine u njima. Pomislila je kako više liči na
majku nego na oca.
Odjednom poče da plače, mada je trenutak ranije bila sigurna da joj
se to neće dogoditi. Spustila je glavu na savijene ruke i jecala je.
Ljuljala se napred-nazad, nalazeći nešto malo utehe u tome. Kad je
prestala da plače, odvrnula je slavinu i umila se ledenom vodom.
Ali šuštanje vode u lavabou podsećalo ju je na Markov glas koji
šapuće: »Dušo, dušo!« Stresla se, zgađena zbog samosažaljenja koje je
osećala.
»Odrasti!«, viknu sama sebi u mislima, »Šta će ti on?« Ali, njeno telo je
imalo spreman odgovor. Radovala se vođenju ljubavi s njim i misleći na
njega osmehivala se čitavo veče.
Skinula se i stala pod tuš. Nekoliko trenutaka kasnije obukla je plavu
košulju od svile. Najpre je htela da obuče farmerke ali nekako nisu bile
prikladne za ovaj čas pa uze finu suknju na preklop sa tamno plavim i
svetio plavim šarama. Pogleda se - visoke, čvrste grudi - kao Kim Novak -
tako joj je jednom rekao Rubens - uski struk, duge noge igračice.
Vozila je kroz noć svoj srebrnasti »mercedes«, hrabro ulazeći u
krivine. Noćni vetar se igrao njenom kosom i svetlostima u dolini koje kao
da su joj namigivale kroz zaljuljane krošnje što su se tamne dizale prema
nebu.
Motor kola radio je pravilno, kao srce. Ubrzala je prolazeći pored
kamenog zida i oseti miris sagorelog benzina koji za čas prekri medeni
miris rastinja. To je natera da se seti ulica Njujorka na kojima život juri i
kovitla se nezaustavljivo, veličanstven i okrutan u svojoj žurbi.
 Bili su to čudni, uznemirujući odjeci iz onog perioda njenog života kad
nije imala ništa svoje i kad nije imala kome da se obrati za pomoć. Sama,
puna straha i uzdržanog besa, otkrila je da je jedini način da preživi izlazak
na ulice. Samo ljudi s ulice ponašali su se prema njoj kao prema ličnosti
koja ume da misli i oseća kao ravnopravna ljudska jedinka.
Oseti staru čežnju za Babom i suze joj potekoše niz obraze. »Nemoj
to da radiš«, mislila je. »I ranije si već išla tim stazama i znaš dobro kuda
vode«. Zadrhtala je. »Na ivici sam. Merion me već dovoljno duboko
gurnuo, nije bilo potrebno da mi još i Mark ovo priredi. Proklet da je!«
Osećala se kao odsečenom od sveta, postavljenom na neko
nepoznato mesto. Kuće pored kojih je prolazila bile su joj tako čudne i
nepoznate, kao da je upravo stigla iz nekog drugog planetarnog sistema.
Obrisala je oči, promenila brzinu, osetila kako je »mercedes« poskočio
ulazeći u krivinu. Magla se dizala i kovitlala oko nje poput duša umrlih.
Odjednom oseti užasni strah, kao da je svet ispunjen velikim ništavilom,
istim onakvim kakvo ona oseća u dubini svog bića.
Jeknuvši, nagnu se unapred, gumu kasetu u magnetofon, pojača ton i
odmah se začu električni ritam »Ritma srca«. Čuo se stakato bubnjeva,
podržan basom. Gitare i klavijature vodile su do ljutitog Krisovog glasa koji
je eksplodirao kao revolverski hitac iz mikrofona: »Stalno pokušavam da
te slomim, da te uvijem da te savijem, dobro znaš da ću te naći ma kuda da
odeš...« Zabacila je glavu unazad, dopuštajući da joj vetar ukloni kosu s
lica. »Pokušavam da te zakucam, da te privežem, imam žvaku u ustima,
nije vreme da mi bežiš - nemaš kuda"! Sila me obuzima u tami noći...« Usne
joj se povukoše i ukazaše se beli zubi, nije znala da li ih je sama ogolila ili je
to bilo zbog siline vetra. Bila je zahvalna što ne mora da razmišlja. Bilo je
dovoljno da se prepusti ritmu muzike i dopusti da je odvlači kao talas
plime. »Uzeta na silu a bez borbe, ti pripadaš samo meni...«
Los Anđeles se prostirao ispod nje u plavičastoj izmaglici, pulsirajući
kao da duša grada jeca i želi da se oslobodi pritiska kamena i stakla.
Jurnula je prema gradu ne bi li našla tu napaćenu dušu.

***
»Skladište« je bilo blistavo osvetljeno. Svetiljke su se ljuljale a njihov odsjaj
u vodi ličio je na neka misteriozna morska bića koja su izronila iz dubina. U
ovaj noćni čas, Marina del Rej je bila skoro prazna a Admiralski drum je bio
potpuno pust. I jahte su svedene samo na dvodimenzionalne senke dok su
im antene štrčale prema nebu, kao da nekome tamo gore šalju
tajanstvene poruke.
Najviše je volela ovaj restoran u Los Anđelesu. Poznavala je sve ovde i
osoblje se trudilo da joj bude prijatno u njihovom restoranu. Restoran je
bio dovoljno daleko od Rodeo puta na Beverli Hilsu i pomodarstva koje je
mrzela.
Zgrada je zaista ličila na skladište i u njoj je bilo burića i sanduka na
kojima su bila egzotična imena dalekih luka: Šangaj, Marsej, Pirej, Odesa,
Hong Kong, Makao, pa čak i San Francisko. Sa plafona su visile bale u
debelim mrežama.
»Skladište« je bilo ogromno i podsećalo je na seoske krčme po Novoj
Engleskoj. Na strani prema vodi bila je ogromna terasa, sva u staklu. S nje
se videla luka u prečniku od pedeset kilometara.
Kao i obično, bilo je puno. Frenk, šef sale, osmehujući se i praveći joj
komplimente na odeći, diveći se njenom licu »bella, bella« - povede je
prema stolu pored prozora, dok su se sve glave okretale za njom. Pitali su
se kako to da se čudom za nju našao prazan sto dok su svi drugi morali da
čekaju najmanje po jedan čas za barom da bi se sto oslobodio.
Naručila je »Bakardi« sa ledom i malo limuna. Poslužena je istog časa.
Dugo je pijuckala svoj rum, posmatrajući ljude za barom koji su pijuckali
svoje piće i buljili jedni u druge. Prvi put je shvatila kako im je.
Okrenula je glavu i zagledala se u svoj odraz u ogledalu. Pratila je
liniju svog nosa, nepravilnog i krivog. Bila je zadovoljna što nije podlegla
iskušenju plastične operacije. »Samo je majka želela da operišem nos«,
pomislila je.
Žan-Karlos nije želeo da promeni nos. Setila se kako je bila uzdrhtala
kad je išla stepenicama prema školi koju je on držao na drugom spratu na
Zapadnoj trećoj ulici u Los Anđelesu.
- Zdravo, Dejna! - pozdravio ju je širokim osmehom i stežući njenu
ruku svojim obema. Mogla je da oseti debele žuljeve, tvrde kao cement na
njegovim dlanovima. - Dobrodošla u školu. - Stavio joj je ruku na rame. - Mi
se svi oslovljavamo samo imenima. Sin ceremonija. Ja se zovem Žan-Karlos
Lihero.
»Nemoguće da je Meksikanac«, mislila je. Imao je kratku kovrdžavu
crvenu kosu, široko čelo ispod kojeg su plamtele sjajne plave oči. »Bravo,
curo« - rekao je svojim glasom nalik na grmljavinu kao da je izlazio iz grudi
- »ovo ti daje karakter«. Povukao je svojim tvrdim kažiprstom po ivici
njenog nosa.
Usta su mu bila široka a iznad gornje usne rasli su mu fino održavani
tamno crveni brkovi. Imao je snažno teme, glava mu je bila nekako
četvrtasta. Imao je uske bokove i kretao se gracioznošću igrača, ali nikako
ženstveno.
- Jesi li ti s Ostrva? - pitala je.
Dok se smejao bore se pojaviše na njegovom licu kao znak prolaska
vremena. Zubi su mu bili neverovatno žuti prema njegovoj, suncem
opaljenoj, koži. »Da, sa Ostrva sam, draga. Sa Kube!« Osmeh se rasprši kao
oblaci na nebu. »Pobegao sam iz Zamka Moro pre dvadeset godina. Poveo
sam još trojicu... a ostavio sam porodicu, braću, sestru«.
- A sada... - rekao je on, skupivši šake u pesnice. Stajali su nasred
ogromne prostorije. Oblakoderi su slali difuznu svetlost u prostoriju, čak u
najudaljenije uglove. Duž jednog zida protezala se uglačana »bara« - šipka
za podršku. Ogromno ogledalo išlo je od poda do plafona. Pod je bio
drven, čist. Na njemu je bilo nekoliko gimnastičkih dušeka. Prostorija je
inače bila prazna.
- Znači, to je to - reče Dejna.
- Pa šta si drugo očekivala? - osmehnuo se. - Možda nešto egzotičnije?
Kao u romanima o Džejmsu Bondu.
Osmehnula mu se. Najzad se opustila.
- Hajde - pozva je - da ti vidimo ruke.
Pružila je ruke ispred sebe.
- Najpre ono najvažnije - reče ozbiljno i izvadi makazice. - S tim
noktima ne možeš ništa da uradiš. Predano se bacio na sečenje njenih
noktiju dok nisu bili sasvim kratki, kao kod muškarca. Vrhom kažiprsta
opipa ivicu svakog nokta i zadovoljno samom sebi klimnu glavom. Onda se
udalji od nje.
- Shvataš li zašto si ovde?
- Da. Džejms, moj muž u filmu, naučio me da budem spretan lovac.
- U redu - glas mu je bio napet i on pređe na stvar sin ceremonija,
kako je rekao. - Ova specijalna obuka namenjena je potrebama filma, ali
ono čemu ću te naučiti tokom tronedeljnog kursa nije ništa lažno ni
naivno. To mora da ti bude kristalno jasno. Ovo nije šala. Ti si ovde da
naučiš prave stvari: moraš da naučiš sve o revolverima, kako se čiste, kako
se pune, kako se drže. Moraš da naučiš da ih prepoznaš, moraš da naučiš
da ciljaš, da pucaš. Moraš da naučiš da koristiš ruke, moraš da naučiš da
barataš nožem i sve drugo. - Slegnuo je ramenima. - Nekim režiserima nije
stalo do toga... njima je najvažnije da to sve na ekranu dobro izgleda. Sa
takvima ja ne radim. Šaljem ih na neko drugo mesto. Ja ne mogu da
dopustim sebi da gubim vreme sa njima - podigao je dugačak kažiprst. -
Merion i ja smo proveli mnoge prijatne večeri sa - on je dobar poznavalac
ruma - čašicom i šećernom trskom. Pili smo, žvakali, razgovarali. On zna
šta želi i zato mi se obraća kad mu je nešto potrebno.
Potrajaće duže, upozorio sam ga, ali on zna da ljudi sa mnom ne gube
vreme.
Sećala se dobro još i sada kako je pljesnuo rukama i rekao: »U redu je.
Počinjemo«.
Dejna se sećala svoje zbunjenosti. Rekla je: »Kako? Pa tu nema
ničega, sem ovih dušeka.«
- Strpljenja - rekao je Žan-Karlos. - Sve što ti je potrebno nalazi se baš
u ovoj prostoriji. Niotkuda izvadi revolver i baci joj ga. Ona ga nespretno
uhvati.
- Ne, ne, ne - reče on lako. - Učini to ovako.
- Pokazao joj je. - To je automatski revolver - rekao je i okrenuo
revolver da joj pokaže dno drške.
- Ovde se stavljaju meci - ponovo je okrenuo oružje. - Vidiš, nema
cilindra. - Ponovo je podigao kažiprst. - Nikada ne poveravaj život
automatskom revolveru. Suviše se često zaglavljuju. Koristi revolver. Evo -
opet je niotkuda izvadio drugi revolver. - Pokušaj ovim Policijskim
specijalnim. On je teži, ali upozoravam te, ima prednosti. Meci su većeg
kalibra, imaju veću moć, lakše se njima gađa. Za tebe, kao predanog lovca,
sve je to veoma važno. Ne, nemoj tako - njegovi vešti, snažni prsti
pokazaše joj šta treba da radi. - Koristi obe ruke, tako je dobro. Čini ti se
teškim? Jeste. U pravu si. - Uzeo je zavoje i obavio joj prste. - U prvo vreme
ćemo vežbati ovako. Najmanje dve nedelje. Posle toga nećeš osećati
težinu revolvera. I, kao svaki dobar strelac, sasvim ćeš zaboraviti na to.
Trening je bio nepoštedan. Naučio ju je da prepozna tuce revolvera,
znala je sve o puškama, umela je da se koristi nožem, drala je kožu sa
životinja vešto i brzo, umela je da raskomada životinju ne zapevši nožem
za kosti.. I sve je to naučila za tri nedelje a onda se čitava ekipa spremila za
put u Nicu. Kasnije ćemo još nešto naučiti - rekao je. - Ali, za sada si
spremna.
- Zdravo, Dejna.
Pogledala je preko ramena i ugledala Rubensa. Bio je visok, širokih
ramena. Imao je tamne oči na ponosnom licu sokola na koga je ličio još
više zbog tamnog tena. Pripadao je onim zgodnim mediteranskim
tipovima koji su vukli korene iz Grčke ili Španije. Imao je odlučna usta,
dugu kosu, crnu kao i oči.
Ali, svi ti fizički detalji bili su samo šećerni preliv. Trebalo je da Rubens
samo uđe u neku prostoriju pa da svi odmah osete njegovo prisustvo. Iz
njega je zračila moć kao da je neki novoprojektovani mobilni nuklearni
reaktor. I zbog toga, verovatno, za njim su se širile glasine, prateći ga kao
kometin rep.
Govorilo se, na primer, da on nikada nije izgubio bitku za
pregovaračkim stolom - a bilo je mnogo takvih bitaka. Govorilo se da njega
toliko ne zanima pobeda koliko mogućnost da svog protivnika baci na tlo.
Pričalo se i to da se razveo od žene, lepe i talentovane, zato što nije
htela da ga javno podržava.
U moru prepunom ajkula, Rubens je bio poznat kao žderač ajkula i
neprestano se trudio da tu reputaciju zadrži. Divili su mu se, tetošili ga,
podržavali, a on nije oklevao da im svima izvija kosti.
»Rubens«, mislila je Dejna dižući svoj »Bakardi« s limunom, »poslednja
osoba na svetu koju sada želim da vidim.«
Pošto su mu se svi klanjali ona je od prvog trena kad ga je upoznala
odlučila da ona to neće činiti. Bio joj je predstavljen kao najledenije srce
Los Anđelesa, vrhunac kome su svi težili; bio je više simbol nego čovek.
Stavio je ruku na naslon stolice preko puta nje i upitao:
- Smem li?
Bila je preplašena, shvatila je da drhti, stisla je ruke u krilu, ispod
stola. Bila je očajna što je u dubini svog bića otkrila još jedno jače osećanje.
Usamljenost ju je obuhvatala i, gledajući sada ovog muškarca, nije mogla a
da ne misli na onog drugog koji je pobegao u noć s devojčicom čije su se
pete belasale na mesečini dok je lako trčala, kikoćući se veselo. Mark.
Samo što nije zaplakala. Uspela je da se uzdrži u zadnji čas,
zahvaljujući velikoj samodisciplini i obuci. Nije načinila budalu od sebe, tu,
pred njim. Nije želela da bude s Rubensom ali, bolje bi bilo i njegovo
društvo nego usamljenost.
- Izvoli - rekla je, pošto je prethodno pročistila grlo, ali glas joj ipak nije
zvučao kao njen.
- Votku i tonik, Frenk - reče on šefu sale dok je sedao. - »Stoličnaja«.
- »Stoličnaja«. Da, gospodine. Gospođice Vitni? Još jedan »Bakardi«?
- Svakako - podigla je praznu čašu. - Što da ne?
Klimnuo je glavom i uzeo joj čašu iz ruke.
Rubens je čekao dok im nisu doneli piće i dok nisu ponovo ostali sami.
Stalni gosti žamorili su unaokolo. Bili su kao svi stalni posetioci na drugim
mestima u bilo kom delu sveta, u bilo kom drugom restoranu.
- Nadam se da to nije zbog nečega što sam ja rekao?
- Šta?
- Tvoja loša volja.
Srkutala je piće i pitala se šta smera. U nekom drugom trenutku to je
mogao da bude izazov, ali sada...
- Ne, samo moj loš dan.
- Na snimanju je sve u redu?
 Postala je sumnjičava.
- Ti bar znaš sve šta se zbiva na snimanju. Znaš da se ne radi o tome.
Na šta ciljaš?
Raširio je ruke.
- Ni na šta. Ušao sam i video taj izraz tvog lica... - podigao je čašu,
srknuo piće. - Ne želim da moje zvezde budu nesrećne. Mislim da mogu da
ti pomognem.
- Znam, da mi pomogneš da odem do kreveta - to joj je izletelo pre
nego što je mogla da razmisli šta će da kaže. - Sad sam stvarno zabrljala -
uplašila se.
- Dobro, onda mogu i da odem - podigao je svoju čašu.
Posmatrala je njegovo lice a u glavi joj se vrtelo. »Makar bio i baraba«
mislila je, »samo si mi ti noćas preostao. Baš sam srećna«.
- Ne, nemoj da ideš - rekla je preko volje - ja sam jednostavno
neraspoložena. Nema to nikakve veze s tobom.
Ustao je i osmehnuo se.
- Bojim se da to ipak ima neke veze sa mnom. Imaš prava da kažeš
štogod hoćeš - raširio je ruke karakterističnim pokretom. - Istina je. Ti to
znaš. Ja to znam. Želim da te strpam u krevet od onog trena kad su nas
prvi put upoznali, pre godinu i po dana. Ali, ti si onda srela onog blesavog
crnog režisera - kako se zvaše - Mark nešto...
- Mark Nasiter - reče ona brzo.
Pucnuo je prstima.
- Tako je, Nasiter - kao da je mešao ime jezikom. Slegnu ramenima. -
Pa, reci mi ko je ovde veran? - Osvrnuo se konspirativno. - Svako se tuca sa
svakim. I ja mislim...
- Ja to ne radim - reče ona oštro.
- Ne - reče on - ti to ne radiš.
Pomislila je kako se on odjednom rastužio.
- Na žalost, trebalo mi je punih 18 meseci da to otkrijem. - Podiže čašu
da bi joj nazdravio. - Videćemo se.
 Pomislila je da se, ipak, prevarila kad je on u pitanju. Neprestano ga je
gledala samo s jedne strane, sudila je o njemu samo prema slici koju je
javnost imala o njemu. Dopustila je da drugi za nju stvore sliku o njemu -
nije mogla da odbaci sva ta šuškanja, sva ogovaranja, uzbuđeno
šaputanje, zavist i želju da se bude sa njim. Ne, ne, Dejna Vitni neće to tako
lako pustiti.
Skoro se nasmejala sama sebi zato što je tako ozbiljna kučka i što
uvek zavrće tepih ne bi li otkrila motiv.
Ali, odmah je prepoznala dublji, tamniji motiv što ga odbija. Rubens je
bio, govorili su, bezdušan i tvrd kao dijamantska prašina. Ali, on je
predstavljao moć: on je bio Los Anđeles. Da li je zato osećala da je privlači?
Šta bi on mogao da bude drugo za nju? On je bio opasan. Ona je to znala i
počela je da se znoji zbog tog saznanja. Odjednom je jasno videla kako su
je svi događaji u životu nepogrešivo vodili prema ovom trenu. Da. Sve je
bilo predodređeno da se zbije baš ovako, još pre nego što je napustila
kuću. Sada je sa sigurnošću shvatila da se ovo nije zbilo na ovaj način, zbilo
bi se nekako drugačije. To je jednostavno moralo da se dogodi.
Oseti grčenje u dubini svog bića. Njegova vrelina i zagrejanost
delovali su na nju, mada ona to nije htela samoj sebi da prizna.
Polako je stavila svoju ruku na njegovu.
- Ostani - rekla je samo tu jednu reč, gledajući ga pravo u oči.
Osetila je njegove prste, čvrste, žuljevite. Odjednom pomisli na Žan-
Karlosa. I Rubens je imao tu jaku životinjsku gipkost: veliku moć da uvek
bude uspravan. Kao da su iskre vrcale od njega.
Ali, sada kao da je oklevao. Prvi put Rubens nije bio siguran u sebe.
- Ma hajde, sedi. Bio si baraba i ja sam bila kučka. Ali to ne znači da ne
možemo da provedemo nekoliko časova zajedno. Možda se samo nismo
dobro razumeli.
Ponovo je seo, povukao dugi gutljaj iz svoje čaše. Ona povuče ruku i
pogleda ga. Gledao ju je netremice.
- Zašto me gledaš?
- Znaš, ti si zaista lepa žena i ja nikada...
- O, Hriste! Rubense, šta ti je?
 - Ne, ne - podigao je dlan prema njoj - ja to zaista mislim - to zvuči
čudno - ali, moram da ti kažem kao da te nisam nikada ranije video. Ti si za
mene bila samo nova cura...
- Trofej?
- Priznajem krivicu - reče, nakrivivši glavu, ali u njegovom glasu se nije
osećalo izvinjenje ni kajanje. - Mea culpa. Ali, čovek navikne brzo na ono
što mu se pruža. To je kao na bilo kom drugom mestu, samo što se ovde
radi o ljudskim telima. - Odmahnuo je rukom, odbacivši te reči. - Bez obzira
na sve, to postane očaravajuće i potpuno te preuzme. Devojke dolaze i
odlaze... govoreći o Mikelanđelu. - On se nasmeja a i ona, zainteresovana
zašto on aludira na T. S. Eliota. - To je lako, tako prokleto lako, da ponekad
poželim da vrisnem.
Načinila je grimasu.
- Zar to nije san svakog muškarca o raju?
- Reći ću ti nešto - reče ozbiljno, nagnuvši se prema njoj preko stola. -
Raj je mesto za snove. On se ne uklapa u stvarni svet. A znaš li zašto?
Nema opasnosti u raju. Nama svima - mahnuo je slobodnom rukom -
potrebna je opasnost da bismo preživeli. Da živimo i da radimo i da stalno
želimo sve više. Misliš da se ti razlikuješ od nas drugih, Dejna? - odmahnuo
je glavom. - Da znaš da se ne razlikuješ.
Odgurnuo je u stranu svoju praznu čašu tako da sada ničeg nije bilo
između njih na stolu.
- Uzmi, na primer, »Hiter Duel«. Zar ćeš biti srećna ako se pokaže da je
film promašaj i da ne zarađuje dovoljno, onoliko koliko smo se nadali?
Naravno da nećeš biti srećna. Nećeš biti srećna sve dok ne budeš najbolja,
sve dok nisi broj jedan! Ali, bez tog poriva, bez poverenja u sopstvene
sposobnosti da to možeš da učiniš, ne možeš ovde da preživiš... ni ovde
niti bilo gde drugde.
Nakrivio je malo glavu, osmotrio ju je i rekao:
- Ti imaš neki poseban kvalitet koji ne mogu da odredim. Kao da si
neka druga osoba, iz nekog drugog vremena, drugog mesta; ne umem da
objasnim. Mislićeš samo da ti se udvaram ako ti kažem da si drugačija od
ostalih.
 - Ne - reče ona - neću.
Sada je stvarno bila zainteresovana za to što joj on govori. On to nije
mogao da oseti a ona se iskreno čudila kako to da je on primetio tu njenu
različitost od ostalih. Možda samo nagađa?
- To je skoro kao... - poče on i elegantno podiže ruku - ali, ne... -
odmahnuo je glavom - to je nemoguće.
- Nemoguće, šta? - sada se ona nagnula preko stola prema njemu.
Osmehnuo se, gotovo stidljivo, i za trenutak njoj se učini da u njemu
vidi malog dečaka kakav je nekada bio. Uhvati sebe kako mu uzvraća
osmehom.
- Ne, bojim se da te ne uvredim - čekao je malo kao da okleva - ali,
hajde reći ću ti: da te dobro ne poznajem mogao bih da se zakunem da
dolaziš s ulice. Ali pročitao sam tvoju biografiju: potiče iz gornjeg sloja
srednje klase iz Bronksa, otmenijeg dela. Šta tebi, mogu da znače ulice
Njujorka? Ništa. O njima znaš iz knjiga i filmova...
»Baba« - mislila je ona i zatvorila svoju tajnu duboko u srce. Ipak, bila
je iznenađena i zadovoljna da je pogodio njenu tajnu koju mu nikada neće
otkriti.
- Kako je bilo u Njujorku? - upita ga.
- Njujork kao Njujork. Uvek isti. Đubre na sve strane, svi mrze
gradonačelnika a Metropoliten je u gubicima.
- Ali sada je tamo proleće - reče ona željno - bojim se da sam
zaboravila kako izgledaju različita godišnja doba. Kao da boravim u zemlji
u kojoj je stalo vreme.
- A to je ono zbog čega se meni toliko dopada da budem ovde - reče
Rubens.
- Zar ti ne nedostaje Istočna obala?
Slegnuo je ramenima.
- Pa, dobro. Moja kompanija ima kancelarije u Njujorku pa ja idem
tamo najmanje jednom mesečno. Dopada mi se taj grad ali mi ne
nedostaje nešto specijalno. - Srknuo je piće. - Volim da boravim na Park
lejnu kad sam tamo. Dopada mi se onaj severni deo, pogled na Central
park i onaj deo do Harlema. Zanimljivo je videti gde žive siromašni.
- Znači, ovamo si došao isključivo zbog posla.
Klimnuo je glavom.
- Delimično. Ali, sve je počelo tako što sam čitao Rejmonda Cendlera.
Zaljubio sam se u Los Anđeles preko njegovih knjiga.
- Smešno je to - reče Dejna, zagledavši se u vodu - u svim gradovima
sveta u kojima sam bila, u Rimu, Londonu, Parizu, Ženevi, Firenci, jutro je
najčarobnije. Ima u njima neke nevinosti koja omekšava srce. - Odmahnula
je glavom. - Ali, u ovom gradu jutro nije takvo jer se i njegove noći razlikuju
od noći u drugim gradovima. Los Anđeles nema nevinosti koju bij mogao
da gubi svakog jutra. Ovaj grad je rođen kao kurva.
- Teške reći za grad u kome si odabrala da živiš - primeti Rubens.
Dejna umoči prst u napola ispijeno piće i poče da se igra skoro
istopljenom kockom leda.
- Ima ovaj grad drugih kvaliteta - pogledala ga je kroz trepavice. - To je
najluksuzniji grad na svetu, prepun strasnih uzdaha i platinskih narukvica.
- Ako ti se toliko dopada noćni život, zašto ne kažeš: mogli bismo i
nešto drugo da radimo.
- Šta, na primer?
- Beril Martin priređuje zabavu. Da li je poznaješ?
- Upoznala sam samo ljude koji rade za moj studio.
- Beril Martin je najbolja među nezavisnima. Možda je malo preoštra
ali, kad je upoznaš, onda tek shvatiš kako je sjajna i kakva može da bude.
- Pa, ne znam...
- Možemo da odemo kad god ti poželiš. Obećavam da ću brinuti o
tebi.
- Tu sam »mercedesom«.
- Daj mi ključeve. Reći ću Toniju da ti odveze kola kući. Nije mi
potreban noćas. Sam ću voziti »linkoln«.

***
Rubens je izbegao Bulevar sumraka, više je voleo tamne ulice nego
neonsku svetlost i gužvu na Bulevaru. Kuće u španskom stilu ustupale su
polako mesta sjajnim pročeljima banaka od stakla i hroma i dobro
osvetljenim prodavnicama polovnih automobila.
Dejna, koja je sedela pored njega na plišanom sedištu »linkolna«,
nagnu se unapred i upali radio. Potražila je stanicu koju je najradije slušala.
Posle nekoliko trenutaka oglasi se grupa »Ritam srca« sa svojom
najnovijom pesmom »Lopovi«.
- Dopadati se to, je li? - upita Rubens.
- Na šta misliš? Na rok ili na »Ritam srca«?
- Na oboje. Kuda god krenem, čujem tu prokletu pesmu.
- Zato što je prva na top listi.
- Ništa ne razumem - reče on i skrete na levo - ti momci su već prilično
dugo na sceni a tek su sada postali poznati?
- Sviraju već sedamnaest godina.
Pritisnuo je kočnicu i skrenuo u desno, ne obazirući se na crvenu
svetlost. Bacio se u noć, osvetljenu samo farovima njegovih ogromnih
kola.
- Hriste, čovek bi pomislio da su se do sada već sto puta rasuli ili da su
krenuli svaki svojim putem, kao »Bitlsi«.
- Oni su poslednji ostaci prve britanske muzičke invazije - reče ona. -
Sam bog zna kako su toliko dugo mogli da ostanu zajedno.
- Verovatno dobro zarađuju. To je dobar posao.
Okrenula je glavu:
- Da li bi tebe interesovalo da se u to uključiš?
- Blagi, bože, ne, nikako - nasmejao se - pre bih pustio da mi slome
članke na rukama nego da zavisim od bande drogiranih muzičara koji
nikada nisu odrasli - bacio je pogled u retrovizor. - Sem toga, ni najmanje
mi se ne dopada njihova svirka. Nikada mi se i nije dopadala.
- Pa zar uopšte ne voliš muziku?
- Kad imam vremena da je slušam, volim je. Džez pre svega, nešto
klasike, ako nije previše teška.
 - Hoćeš da ugasim? - posegnula je za dugmetom na radiju.
- Ne, ostavi. Ti to voliš.
Sada su prilazili niskim stambenim zgradama na Beverli Hilsu,
ukrašenim, raskošnim.
- Kako je tvoja prijateljica Megi? Zar ona ne živi sa jednim članom
sastava?
- Da. Sa Krisom Kerom, frontmenom. Dobro je. Sa Krisom je i drugima
u studiju. Spremaju novu ploču. Ona još traži ulogu koja će je lansirati.
Rubens zaječa.
- Mogu da se zakunem da bi dala svoje oko samo da dobije naslovnu
ulogu u »Hiter Duel«.
- Ne bi ako bi trebalo da se oko nje bori sa mnom. Zadovoljna je što
sam ja dobila tu rolu. Srećna je zbog mene. - Nije joj promakao njegov
sumnjičavi pogled. - Zaista. Ona mi je najbliža prijateljica. U proteklih pet
godina svašta smo doživele.
- Utoliko više imaš razloga da se sada odvojiš od nje - reče on,
skrećući na put osvetljen japanskim lampionima. - Devojačka drugarstva
moraju ponekad i da se prekinu.

***

Izgubila ga je odmah u vrtlogu zaslepljujuće svetlosti i oblaku parfema.

Krajičkom oka je videla kako ga odvodi Bob Lant. Uskoro su razgovarali, s
glavom uz glavu, kao igrači ragbija.
Rok muzika je ječala. Linda Ronštat se smenjivala sa Donom Samer,
dajući prijemu neku šizofreničku atmosferu. Dejna je prepoznala ljude iz
svih velikih studija. Bilo je dosta nezavisnih producenata i režisera ali,
najviše je bilo glumaca.
- Ah, Dejna Vitni.
Beril Martin je bila krupna žena s licem koje je najviše podsećalo na
facu papagaja. Njen nos nalik na kljun bio bi dominantan na tom krupnom
licu da nije bilo ogromnih zelenih očiju koje su sijale kao smaragdi iz
mesnatih jastučića.
 - Zdravo, Beril.
Starija žena se okrete graciozno na petama.
- Pa, kako ti se dopadam? Mislim, ovako izbliza - nasmejala se i ne
čekajući odgovor. Uhvatila je Dejnu za ruku i povela ju je prema baru gde
je uzela piće za obe.
- Moraš da mi otkriješ kako uspevaš da budeš tako dobra prijateljica
sa Krisom Kerom. On je najzgodniji u svetu roka. Dobra komadeška. Ili je
to - koketno je podigla levu obrvu - neka tvoja slatka tajna. - Zakikotala se.
- Tako je neobičan - munula je poverljivo Dejnu. - Uzbudljivo, a?
- Nema tajne - reče Dejna, zaprepašćena ovakvim ponašanjem - ljudi
samo ne shvataju muzičare. Većina ljudi iz ovog našeg kruga poziva ih na
prijeme zato što ih muzičari istovremeno i uzbuđuju a i osećaju se
superiornijim od njih.
- Muzičari - Beril promuva reč po ustima kao da je ukusan komad
hrane - hm, ne. Muzičari su ljudi koji sviraju u simfonijskim orkestrima ili u
džez sastavima. Rokenrol sviraju... kako bih ih nazvala? Odmetnici? -
slegnula je mesnatim ramenima. - Ne znam, svi su mi tako glupi ili mi, bar,
izgledaju tako.
- Pa, Kris nije glup - reče Dejna, osećajući da mora da ga brani. - Ti ga
ne razumeš zato što on dolazi iz jednog sasvim drugog sveta. On je ovde
potpuni stranac. Čini mi se da se još oseća neugodno u tvojoj blizini. On
skoro ništa ne poseduje...
- Reći ću ti svoju tajnu - reče Beril. - Kad sam došla ovamo imala sam
pedeset centi u džepu, težila sam 40 kilograma, mogla sam da budem
manekenka - okrenula je lice prema svetlosti - vidiš, imam sjajno građeno
lice. Ali, to su mogle da rade i druge devojke, najmanje deset hiljada njih,
mnogo lepših od mene. Neke su to i počele da rade. Ja sam, s druge
strane, morala da se bacam na kolena i stavljam usne u mnoga moćna krila
da bih sebe uzdigla, ako ćemo to tako nazvati. - Slegnula je opet
ramenima. - Ponekad mi je to uspevalo a ponekad bi me najurili. Ovo je
opasan grad. I neumoljiv - nasmejala se. Koža joj je bila topla i suva:
mirisala je na »Šanel 5«. - A onda mi je jednog dana palo nešto na pamet,
tako sjajna ideja i to usred posla koji sam radila pod stolom. Toliko sam se
uzbudila da sam mu ga skoro odgrizla - zgrozila se. - Obrađivala sam tog
reklamnog agenta dok je on razgovarao telefonom sa klijentom. Znala
sam dobro ko je cura s kojom govori i da on ne oseća njenu vrednost.
Prilazio joj je s pogrešne strane. U tom trenutku ta baraba mi je stavila
ruku na teme i počela da me gura bliže da bih ga bolje obuhvatila. Tada mi
je sinulo, šta ja tu radim? Gubim vreme, duvajući nekog doku, kad sam
toliko sposobna da mogu da lansiram tu glumicu u kosmos? Tako sam
brzo privela posao kraju i, kad je on ustao i otišao u toalet, ja sam bacila
pogled na njegove papire na stolu. Našla sam adresu te glumice. Odmah
sam se odvezla do »Tajmsa« i ispričala Epštajnu sjajnu priču. Oduševio se.
Sada je bila samo stvar veštine da ubedim tu glumicu da pristane na moju
zamisao i da mene angažuje.
Beril iskapi svoju čašu i pucnu usnama od zadovoljstva.
- Pa, mogu da ti kažem da je bilo mnogo lakše nego što sam
očekivala. Bila je toliko dugo bez posla da je već zaboravila kako to izgleda
kad glumica radi i kad je traže. Ta priča za »Tajms« učinila joj se odličnom.
Tako sam počela i - potapšala se po stomaku - evo dokle sam dogurala
zbog tih svih mogućih poslovnih doručaka, ručaka, večera. Ode moja
figura manekenke. Najpre sam bila očajna a onda sam pomislila: kog’ sam
đavola dobila kad sam bila vitka kao breza? Samo njušenje tuđih krila.
Uskoro sam naučila da volim svoju debljinu. Pretvorila sam to u svoj imidž.
Sada više ja ne njušim tuđa krila nego muškarci njuše moje. Ha, ha, ha!
- Znači, nisi ni na koji drugi način mogla da uspeš?
Beril odmahnu glavom.
- U vreme o kojem ti govorim nije bilo drugog načina, bar za žene.
Sada je sasvim drugačije: žene mogu da biraju kojim će putem da krenu.
Dejna se nasmeja:
- Da, govori se stalno o pokretu oslobađanja žene ali ne verujem da se
nešto bitno menja.
Krupna žena je pogleda s interesovanjem.
- Čini mi se da u tebi ima mnogo više talenta i duha nego što mi je
Rubens rekao - klimnula je glavom. - Sada mi je sasvim jasno zašto se on
toliko interesuje za tvoju karijeru. Moram da ti priznam da si bila sasvim
dobra u »Redžini Red« ali članci u novinama su bili đubre. »Paramunt« je
trebalo mene da unajmi. Mislim da te nisu dobro iskoristili. Nisu te uopšte
iskoristili. Mislim da se Monti zeznuo. Trebalo je da te bolje lansira. Da sam
ja to radila, »Redžina Red« bi te prodala širom sveta.
- Učinio je što je mogao - reče Dejna. - Uostalom, bila je to moja prva
glavna uloga.
- Do đavola, dušo, ne smeš tako da razmišljaš. Treba da misliš ovako:
Džefri Leser je bio prokleto srećan što me je dobio da igram tu rolu. Ne bi
ništa bilo da ti nisi sjajna glumica - Beril stavi ruku Dejni na rame. - Čula sam
da si umela da se ponašaš s njim i da si mu se žestoko oduprla.
- Ti bar znaš Džefrija. On uživa u tome da ponižava ljude. Slomio je
Maršu Bojd u roku od tri dana. Mučio ju je zbog neke scene... vraćao ju je
sto puta... bez pravog razloga, zaista. Marša je postajala sve histeričnija
dok je na kraju nisu zamenili. Dopalo mu se to.
- A šta je bilo kad je to pokušao s tobom? - Beril je govorila tihim
zavereničkim tonom. - Ti mi ni najmanje ne ličiš na histeričnu osobu.
- Mene nije tako lako slomiti.
- Bravo! - Beril pljesnu rukama. - Kakav duh! - glas joj postade još tiši
tako da je Dejna morala da se sagne da bi čula šta Beril govori. - Ali,
pokušao je, je li?
Dejna klimnu glavom.
- Da, pokušao je. Ali, ja sam samo nepomično stajala i uzvraćala
udarce.
Beril je bila zaprepašćena.
- I nije te najurio sa snimanja?
Dejna se nasmeja.
- Nije. Vidiš, odmah sam shvatila da se Džefri trudi da sve na snimanju
dovede do ivice ludila. On, verovatno, smatra da iz te napetosti izrasta
sjajna gluma.
- Misliš da je to istina?
Dejna slegnu ramenima.
- Ko zna? Mislim da on to namerno radi jer on jedino na taj način može
da funkcioniše. Ako ne oseća napetost, on ne može da radi. Videla sam šta
se zbiva između njega i Marše i znala sam kako treba da se postavim
prema njemu.
- Mudrice! - Beril joj steže ruku sa simpatijama.
- O čemu razgovarate? - upita Rubens, izvlačeći se iz gomile ljudi.
- O nečemu što tebe ne bi zanimalo - reče Beril nemarno. - Ženski
razgovori. - Ostavila ih je, smejući se.
- O čemu ste pričale? - upita on Dejnu. - Nisam dugo video Beril da se
tako slatko smeje.
- Srodne duše - reče Dejna - mislim da se dobro razumemo.
- Fantastično - kao da je bio iskreno zadovoljan.
Pogledavši gomilu ljudi na sve strane, Dejna, odjednom uhvati
Rubensa za ruku i okrete ga.
- Hriste! Mislim da se Ted Kesel uputio prema nama.
- Kakve veze to ima? Šta mu fali?
- Odvratan je. Život mu nije ispunjen dok nekoga ne ocrni. Ti znaš da
je »Vomers« najpre trebalo da snima »Redžinu Red«.
- Znam.
- Pa, Kesel je bio taj koji ju je u poslednjem trenu odbacio. A znaš li
zašto? Smatrao je da glavna glumica treba da bude poznatija. Bio je
nervozan što ja nisam bila dovoljno slavna i, prema njegovom mišljenju, ja
ću biti svakako promašaj.
- Pitam se kako li je objasnio neverovatan uspeh filma svojim
gazdama?
Kesel ih je ugledao i zaista je išao prema njima. Imao je belu kosu i
ružičaste obraze, kao da se upravo obrijao. Nosio je tamne pantalone i
safari košulju na kojoj je samo poslednje dugme bilo zakopčano tako da su
se videle njegove maljave grudi i »pivski« stomačić.
- Dejna, šta ćeš sa tim gusarom? - reče srdačno pa udari Rubensa po
leđima i nagnu se prema njima. - Je li to neki poslovni sastanak ili neko
ljubavno šaputanje? Da li smetam? - nasmejao se.
- U pravu si, kako god okreneš - reče Rubens.
 - Upravo razgovaramo o Dejninom novom filmu.
- Zar već? Pa ovaj je tek do pola snimljen.
- Tede - Rubens mu stavi ruku na rame - kad neko postane tako
slavan, mora da planira daleko unapred.
Kesel ne pomenu »Redžinu Red« ali je sumnjičavo pogledavao čas
Rubensa, čas Dejnu.
- »Tventi« svakako ima opciju, pretpostavljam.
Rubens je načinio dramsku pauzu pa je tek onda, pošto je prethodno
pogledao Dejnu, rekao:
- Ne, nema opciju.
- Zaista? Pa, koji studio imate na umu? - Dejni se činilo da ga vidi kako
se oblizuje. - Ti bar znaš kakav je moj položaj u Vomersu, Rubense. Reci
samo reč i ujutro dobijaš ugovor - sada se više nije obraćao oboma, već
samo Rubensu.
Rubens je sumnjičavo zavrteo glavom.
- Ne znam šta da ti kažem, Tede... pa ti čak i ne znaš ništa o čitavom
projektu.
Keselov debeli prst podiže se uvis. Bio je na tragu i nije dopuštao da
ga bilo ko otera odatle.
- Nije važno. Sve ćemo tebi prepustiti, Rubense. Tvoje ime je kao
zlato.
- A Dejna? Pa i njeno ime je sada suvo zlato.
- Pa da, pa da, naravno - reče Kesel brzo - čujemo izvanredne stvari o
»Hiter Duel«.
Osećajući da Kesel želi da sazna nešto više o filmu, Rubens reče:
- Postoji bezbroj uslova koje mi želimo da postavimo.
- Pa, zašto sam ja ovde? Svi uslovi će biti poštovani, veruj mi.
- Verujem ti, Tede - reče Rubens i stavi mu opet ruku na rame - a
ubeđen sam da ti veruje i Dejna ali, znaš kako je... - osvrte se oko sebe -
Tede, reći ću ti nešto veoma poverljivo...
- Da? - osmeh mu nije silazio s lica dok se naginjao da čuje tu važnu
stvar.
- Ma koji studio da dobije ovaj veličanstveni projekat - reče Rubens -
veruj mi, to neće biti »Vorners«.
Njegov smeh je glasno eksplodirao dok je Kesel besno skidao njegovu
ruku s ramena i udaljavao se crvenog lica i vrata. Išao je prema izlazu.

***

- Vidim da ne ideš prema mojoj kući - reče ona cinično, mada je odmah
zažalila zbog takvog ponašanja no, nije mogla da se tako brzo promeni:
cinizam je sada bio njena jedina odbrana.
Ako mu je to i smetalo, trudio se da to nikako ne pokaže. Ozbiljno joj
je odgovorio.
- Tačno, ne idem prema tvojoj kući. Znam koliko ti voliš more.
Tačno u tom trenu, kao da je to namerno planirao, prošli su pored
Pacifik palisada i spustili se mirnom cestom prema Malibuu.
Dejna dotače dugme i prozorsko staklo s njene strane automatski se
spusti. Ugasila je radio. U tišini koja zavlada jasno je čula šuštanje i
ritmičko njihanje talasa koji su se ljuljali, kao udarci srca. Ali, kad su prišli
bliže, pogled na mirni Pacifik natera je da zažali za plavim čistim dubinama
Atlantika i njegovim penušavim talasima koji se razbijaju o stene. Žalila je
za njegovom ledenom vodom od koje bi koža postajala modra.
Dugački »linkoln« klizio je tiho duž Starog Malibu druma, prolazeći
pored kuća u tami, smeštenih tako blizu jedna druge da je samo
povremeno između njih mogla da uhvati sliku okeana.
- Kasno je - reče ona.
- Pa šta onda?
Ukaza se prazan komad plaže. Pesak se protezao unedogled. Za
divno čudo, tu nije bilo nijedne kuće.
- Gde smo to?
- Dođi - reče on i otvori vrata s njene strane.
Ona izađe i duboko uzdahnu. »Nema nikakve razlike kad bolje
razmislim« - pomislila je, udišući raskošan miris mora, soli i fosfora i još
nečega - amalgam živih bića koja su plivala i množila se duboko ispod
površine.
Pogledala je Rubensa. Skinuo je sako a sada je skidao i cipele.
Pozvao ju je da dođe. Pružio je ruku koju ona drhteći prihvati. Povede
je preko peska. Napola su trčali, napola posrtali tonući u pesak. Za njima
su ostale i poslednje svetiljke, kao poslednji znaci civilizacije. Sada su se
nalazili na potpuno novoj i, kao neistraženoj, teritoriji.
Prišli su ivici vode a onda je on povede u vodu. Ona se saže, skide
cipele i ne znajući zašto krenu za njim.
Njihova odeća se najpre podiže na vazduhu koji se zadržao u njoj ali,
uskoro se tkanina ukvasi i pripi uz telo, vukući ih prema dnu.
Počeli su da plivaju, dalje od obale. Rubens je bio malo ispred nje. Tek
kad su došli sasvim do nje, Dejna shvati da je njihov cilj jahta.
Bila je usidrena nedaleko od obale, na bezbednoj dubini. Prišavši
sasvim blizu jahti, Rubens podiže uvis svoje mišićave ruke i očigledno se
zakači za nešto. Pljusnuo je natrag u vodu, zajedno s merdevinama od
konopca. Bile su klizave od morskih algi.
- Dolaziš?
Ona se okrete i podiže glavu. Jahta se dizala iznad njenog levog
ramena. Vlažna ruka pružala se prema njoj. Rubens se već popeo na
palubu. Podigla je jednu nogu da se dohvati merdevina od konopca ali je
oklevala da napusti prijatan zagrljaj talasa.
Iznenada ona zaroni pod vodu i širom otvori oči kao da će tako nešto
lakše čuti. Slušala je dosta dugo ali onda je bol u plućima natera da izroni.
Međutim, nije čula ništa drugo nego udaranje plime, neko nerazumljivo
mumlanje, neko režanje.
Isplivala je na površinu i odmahnula glavom da bi istresla vodu iz očiju
i nosa. Disala je na usta. Osećala se pobeđenom i tužnom. Duboko je
udahnula noćni vazduh i posegnula za Rubensovom pruženom rukom.
- Voliš li ribolov? - upita je on, pružajući joj tamnoplavi peškir. - Često
idem u podvodni ribolov s ove jahte. Zato je i držim tu, blizu obale.
- Ne, ne volim ribolov - reče ona i sagnu glavu da bi osušila kosu.
 - Nemoj - reče on i uhvati peškir tako da je ona morala da ga spusti.
Rubensove oči su čudno sijale na mesečini, ličile su na zvezde.
- Molim te - reče tiho.
Ona zastade i zagleda se u njega a peškir je visio s njenih nežnih
članaka kao da je spremna za neku ceremoniju.
- Dopada mi se kako ti kosa izgleda kad je mokra. Ličiš na sirenu - kao
da se zbunio zbog toga što je rekao. Okrenuo se malo u stranu. - Šta kažeš
na ovo? - raširio je ruke pokazujući jahtu.
Dejna pogleda jahtu. Bila je zaista majstorski sagrađena. Sve je bilo
ofarbano u tamnoplavo i belo.
- Prelepa je - reče ona - ali, šta se dogodi kad nema vetra?
- Jedra se slože - reče on - a ispod palube je moćan motor. Zbog toga
je gaz malo dublji ali to je dobro naročito pri lošem vremenu. Meni se
posebno dopada prostrana paluba...
Dok je s ljubavlju govorio o jahti nestalo je nelagodnosti. Seo je na
klupu, naslonio se leđima na ogradu a noge ispružio ispred sebe.
- Nisam znala da imaš jahtu.
Nasmejao se.
- Nisi. To je dobro čuvana tajna. Ima trenutaka kad želim da
pobegnem od svih i od svega. Tenis je moj sport za druženje. Služi mi za
sklapanje poslova a i za rekreaciju - opet se nasmejao. - Znaš kakvi su
muškarci. Vole da se druže, da se zajedno znoje, da se zajedno sunčaju,
pomalo kurvaju i odmah misle da mogu da veruju jedni drugima. To je naš
oblik Mah-Jonga.
Ona ispravi leđa kao da ju je neko bocnuo.
- Misliš da smo mi žene sposobnije da se ponesemo sa Mah Jongom?
- Da bih mogao na to da odgovorim, treba najpre da znam više o Mah-
Jongu - reče on veselo ali, primetivši izraz njenog lica, brzo dodade - vidi,
nisam baš tako mislio. Hteo sam samo - Isuse, Dejna o čemu mi to
govorimo. Znam dobro da ti nisi druga Boni Grifin.
Boni Grifin je bila izvršni potpredsednik »Paramunta« s kojom je,
Rubens je to znao, Dejna ratovala za vreme snimanja »Redžine Rede.
 - Šta sada to, do đavola, znači?
Rubens je valjda već počeo da sumnja da je nepotrebno dolino ulje na
vatru, misleći da je voda, ali izgleda da sada nije bio sposoban da to
popravi i povuče se.
- Dobro znaš šta mislim. Znamo kakva je ona. Ona lomi ljude kad god
joj se ukaže zgodna prilika za to.
- Misliš da to i ja radim? - oči su joj divljački plamtele na mesečini, zbog
čega je bila još poželjnija.
- Dobro znaš da to nisam mislio i da to nisam rekao. Hteo sam samo
da kažem, znaš kakve su cure kad se nađu na okupu...
- Ne znam. Kakve su? - u stvari, ona je vrlo dobro znala kakve su.
- Zaboga, hteo sam samo da kažem da su muškarci isti takvi, da vole
da pričaju i da se druže. Ne moraš da mi odgrizeš glavu zbog toga.
Gledali su netremice jedno drugo neko vreme. Oko njih je pljuskao
okean, kao veselo dete koje se igra. Grede na jahti su škripale u
određenom ritmu, nalik nekoj vrsti litanije što ju je podsećalo na dane
njenog detinjstva na Kejp Kodu.
- Ona je sjajan rukovodilac - reče Rubens - ali je teško sarađivati sa
njom.
- To je samo zbog toga... - poče Dejna ali onda ućuta. Ljuljali su
napred-nazad na talasima. - Da, sjajna je.
Osmehnuo joj se i napetosti nestade. Bilo je to kao da je struja toplog
tropskog vazduha presekla ledeni breg. Kao da je uzdahnuo, ili je to bio
samo vetar. Onda je krenuo prema njoj, nagnuo se nad nju, tamno noćno
biće na koje je imala sreće da naleti u tami.
Njegova privlačnost obuhvati je u zagrljaj i toplina je svu obuze.
Butine kao da joj sinule a srce joj je udaralo kao da se nalazi u liftu koji se
suviše brzo spušta. Još je nije dotakao, ali mesečina, tiho ljuljanje okeana,
voda koja se krunila s njegovog tela i u obliku bisera padala na palubu,
način na koji je njegova poluotkopčana košulja prianjala za mišićave grudi
sve je to delovalo strašno uzbuđujuće na nju a on je izgledao pohotan i
privlačan kao sam Prijam. Osetila je da su joj bradavice postale čvrste,
dojke su je bolele od određene želje i ona je znala kako će se ova noć
završiti, kao da je to bilo davno zapisano u zvezdama, Nesvesno dotaknu
vrhom jezika gornju usnu, ovlaži je. Usta su joj bila suva kao da je upravo
prešla pustinju.
Postade svesna Rubensovog pogleda. Njegove oči se prikovaše za
njene dojke. Vlažna tanka bluza napola je bila otkopčana tako da se video
duboki dekolte i razmak između dojki. On polako podiže pogled prema
njenom ozarenom licu. Trepavice su joj bile teške od vode a njena kosa,
potamnela od vode, kovrdžala se i padala joj iza ušiju i po leđima kao neko
vodeno bilje. Počela je zaista da se oseća kao sirena, kako ju je on nazvao.
- Hodi ovamo - šapnuo je a ona nije bila baš sasvim sigurna da je nešto
rekao. Možda je to samo vetar dahnuo, dolazeći iz daljine, ko zna odakle, s
Tahitija, Fidžija, možda čak iz Japana, s drugog kraja sveta.
Prišla mu je i dodirnula grudi, osećajući kako je vrelina rastače. Ličila
je sama sebi na zahuktalu mašinu. Njene ukrućene bradavice dodirnuše
njegove grudi i ona skoro jeknu, ali tada se njegova otvorena usta spustiše
na njena. Njegov jezik dodirnu njen a ruke mu se spustiše niz njena bedra i
ona oseti kako je podiže sve dok nije stajala na samim vrhovima prstiju.
Leđa joj se izviše u luk. Jednom rukom ju je pridržavao a drugom ju je
milovao između butina. Njegovi vešti prsti su je sladostrasno pritiskali.
Dodirnula ga je Venerinim bregom i osetila koliko je uzbuđen. Njegove
tanke vlažne pantalone ni najmanje nisu krile veličinu i čvrstinu nabrekline.
Pomicala je bokove blago i vrteći i trljajući se uz njega dok su se ljubili.
Njene ruke su mu bile oko vrata a "prsti su se vešto i polako spuštali
niz nabrekle mišiće njegovih leđa sve do pojasa. Kad je došla do pojasa
izvukla je njegovu košulju i počela je da ga miluje po goloj koži. Imala je
kratko podsečene nokte ali je osetila da ga dodir njenih prstiju izluđuje:
ježio se i drhturio.
Rubens je otkopčao dugmeta na njenoj suknji i ona dopusti da se
suknja spusti oko njenih članaka kao tamni mehur, kao cvet od krepa iz
koga je izrasla. Grubo je povuče prema sebi da bi što bolje osetila njegovu
nabreklost. Ona teško uzdahnu osećajući pulsiranje njegovog uda kroz
svoje tanušne gaćice od čiste svile.
Počeo je da joj skida košulju dok mu je milovala grudi, osećajući, kako
mu mišići skaču ispod kože. Najzad joj je otkopčao košulju i obuhvatio joj
dojke obema rukama. Čula ga je kako ječi kad je osetio kako su joj čvrste
bradavice. Nagnu glavu prema njoj i vrelim usnama obuhvati jednu
bradavicu.
Dok ju je zadovoljstvo obuzimalo, pomislila je kako je ovo zaista
moralo da se desi, da je ovaj tren bio neizbežan... ali, sada je ovakvo
razmišljanje imalo drugačiji efekat.
- Ne - reče odjednom - prestani.
Uhvatila ga je za glavu s obe strane, uklonila njegove usne od svog
tela.
- Šta ti je? - glas mu je bio grub, promukao.
Prekrstila je ruke preko dojki, okrenula se od njega, licem prema
vetru. Bila je izgubljena, potpuno izbezumljena, kao da ta neizbežnost nije
više bila nešto što je i ona želela već neka životna slučajnost o koju se
saplela u tami. Strah je uhvati ledenim prstima i ona zadrhta. Osećala je
njegovu jednu ruku na laktu a prste druge na svojim osetljivim dojkama.
Bez reči mu ukloni ruku.
- Jesam li nešto učinio?
Shvatila je da ne može čak ni da mu odgovori. Mislila je na Marka.
Proklela ga je jer ga je još želela. Vatra je tek tinjala u njoj. Njenog besa je
nestalo. Nadala se da neće tako brzo zaboraviti ono što joj je Mark učinio.
- Dejna...?
- Ćuti - šapnula je - molim te.
Znala je da bi bilo bolje kad bi mogla sve da mu ispriča ali, nije mogla.
Pokušala je dva puta ali, bila je nemoćna, kao da je zanemela. Nikada više
neće moći da se vrati Marku - činilo joj se da je to probilo njeno srce kao
strela - nije mogla tek tako da odbaci staru ljubav.
Prišla je ogradi i zagledala se u okean. Noć je bila sveža a ona je bila
naga ali, znala je da voda koja je pljuskala dole u tami ipak nešto govori.
»Tihi okean« - mislila je - »zaista je dobio ime koje mu odgovara«. Kao i sam
Los Anđeles, bio je zadovoljan što sve protiče utvrđenim tokom i što mu
se dopušta da tako pospano udara o svoje obale već godinama. Ništa ga
neće u tome omesti kao što ništa neće promeniti ovaj grad. On je živeo, na
suncu i u smogu, među palmama i »mercedesima«, mirišući na novac koji
je sve opijao kao spaljeno lišće lotosa tako da su njegovi stanovnici, nalik
na Odisejevu posadu, odbijali da odu odatle.
Okrenula se prema Rubensu koji je čekao, nalik na nepomičnu statuu.
Posmatrao ju je. Znala je šta treba da učini - treba da se prepusti sebičluku:
ili će to učiniti, ili će nestati kao kolut dima u smogu Los Anđelesa. On je
bio njena životna šansa, samo on je mogao da je noćas spase tako što će
se njegova snaga i njegova moć pretočiti u nju.
Krenula je prema njemu dok su joj dojke podrhtavale. Ruke je držala
opuštene. Kad mu je prišla sasvim blizu zagledala se u njega, podigla je
ruke i privukla njegovu glavu prema svojoj. Kad su se njegove željne usne
spustile na njene, ona odbaci sumnju koja ju je mučila negde u dubini da će
njegova velika moć i energija da je spale kao noćnu leptiriću privučenu
neodoljivim žarom plamena.
- Miluj mi grudi - šapnula je, osećajući kako je njegove ruke stežu u
zagrljaj.
Sagnuo je glavu a obema rukama podigao obe dojke prema
otvorenim usnama.
Dejna zabaci glavu unazad, njen dugi vrat se zateže, kapci počeše
nekontrolisano da joj drhte dok je osećala kako se vrelina sliva preko
njenih dojki i trbuha do najosetljivijeg dela njenog bića. Nesvesna šta radi,
ona raširi butine i poče da se trlja o njega tako da je i on sam uzbuđen do
krajnjih granica počeo da ječi.
Ljubio ju je i dodirivao jezikom njene bradavice sve dok nije osetila da
su joj dojke sasvim vlažne i da je bradavice bole. Bila je raspaljena do
krajnjih granica. Činilo joj se da ne udiše čist vazduh s mirisom mora već
vazduh s mirisom njihovih sokova i razgrejanih tela.
Ona jeknu i otkopča njegov kaiš. Pantalone mu skliznuše niz duge
noge. Odmah je uhvatila njegov ud svojim dugim prstima i počela da ga
miluje celom dužinom, zahvatajući i testise. Jeknuo je i počeo da je
dodiruje jezikom između dojki. Njegova ruka ju je milovala ispod ivice
gaćica.
Najzad su bili nagi, osećajući kako im koža klizi i kako im se tela
utapaju jedno u drugo. Ona podiže njegov ud vrhovima prstiju do usana i
zatim poče da dodiruje sam vrh jezikom sve dok nije osetila kako snažno
pulsira u njenoj šaci.
Najzad mu se prepustila osećajući kako klizi u nju. Činilo joj se da ulazi
beskrajno dugo, činilo joj se da ispunjava njen trbuh, da ide prema njenom
grlu. Činilo joj se da je zahvata plamen. Butine su joj drhtale a dojke su se
njihale od raspaljene strasti. Počela je isprekidano da diše, njen ravni trbuh
bio je čvrsto pritisnut uz Rubensovo telo.
- Ne mogu više... - uspeo je da šapne - izvini... oooooh!
Zabacio je glavu a onda je brzo sagnuo prema njenim dojkama.
Uspeo je da uhvati bradavicu samim usnama. Jednu ruku je stavio ispod
njene stražnjice, pritisnuo ju je uz sebe. Bila je ubeđena da ju neka
neverovatna vrelina cepa na pola.
Čula ga je kako ječi, pribila se uz njega i kriknula. Njen orgazam je
naišao niotkuda, zatekao ju je nespremnu i skoro uplašenu. Zagrizla je u
čvrst mišić njegovog ramena ne znajući šta radi. Osetila je slankast ukus
krvi, poludela je od toga... osetila je kako se njen unutrašnji mišić steže
oko njegovog nabreklog uda. Tada je on eksplodirao a ona je bila sigurna
da njegovo toplo seme ispunjava svaki delić njenog tela. Vrišteći, pokušala
je da se stopi s njegovim čvrstim telom, nabreklim mišićima i tim
nabreklim penisom koji je osećala duboko u sebi.
Odvojili su se jedno od drugog i bez reči bacili u talase, dopuštajući da
ih voda ljulja i nosi, slobodni i potpuno bezbedni. Povremeno bi se
dodirivali samo vrhovima prstiju a kad bi im se butine slučajno dotakle,
Dejni se činilo kao da je stala na žicu pod naponom. Svaki dodir s njim bio
je bolan.
Iskočili su na palubu i Rubens je, bez reči, povede u potpalublje. Tu je
bila mala kuhinja, opremljena elementima od čelika, zatim trpezarija i
glavna kabina sa ogromnim francuskim krevetom.
Rubens se vešto kretao po kuhinji pripremajući im jaja sa slaninom,
kafu. Bilo je vrlo tiho i Dejna sad odjednom shvati da može da čuje ono što
je malopre tražila pod vodom: čula je jasno dozivanje kitova, razgovor
delfina i drugih morskih bića koja su plivala kroz duge, mračne hodnike
Tihog okeana. Bili su to čudni glasovi koje je samo ona mogla da čuje kad
je bila u posebnom raspoloženju.
Prišla je stepenicama kojima su sišli i podigla lice prema otvoru,
dopuštajući noćnom vetru da joj mrsi kosu. Upijala je zvukove noći a oči su
joj bile pune suza dok se sećala onih toplih dana koje je provela s ocem
onog poslednjeg leta pre njegove smrti.
Zatvorila je oči ali suze su joj klizile niz obraze dok su zvuci koje je čula
probudili sećanje na one dane na Kejp Kodu koje je jedno srećno dete
slagalo u šareni kaleidoskop. Za nju je to bilo mnogo značajnije. Nisu to
bili, samo komadići šarenog stakla koje je obojilo vreme.
Oči su joj bile čvrsto zatvorene pa nije mogla da vidi da je stezala
pesnice toliko da su joj prsti sasvim pobeleli. Njeni nokti su se zakopali u
meso. Kasnije će se čuditi otkuda joj polukružni crveni ožiljci na dlanovima.
Pribrala se i obrisala suze. Protrljala je oči, šmrknula.
Rubens nije ništa od toga primetio. Bio je suviše zauzet pripremanjem
hrane, pazio je da se slanina ne prepeče, da jaja budu baš onakva kakva
treba da budu. Kad se najzad odvojio od malog štednjaka, s ponosom joj
je pokazao dva tanjira na kojima se pušila ukusna hrana. S nežnošću ih je
pružio ženi s kojom je samo nekoliko trenutaka pre onako divlje i strasno
vodio ljubav.
2.

U deliću sekunde pre nego što će ga pogoditi smrtonosni metak, Džejms

Duel je viknuo njeno ime.
- Hiter!
Mimo jutro u vili na jugu Francuske, u koju su bili pozvani na nedelju
dana, bilo je grubo uništeno eksplozijom i štektanjem mitraljeza.
Neki od gostiju nisu pojma imali šta ovi zvuci najavljuju i pogledali su
se u nemom zaprepašćenju. Ali ostali - među njima Džejms i Hiter - kao
američki državni sekretar srebrnaste kose Bajard Tomas, dobro su znali
šta ovi zvuci donose pa su potražili zaklon.
Svetlost napolju bila je jaka, zaslepljujuća. Vila je bila osvetljena kao
munjama. Napad je bio direktan. Agenti američke i izraelske tajne službe
jurili su na sve strane.
Magla se razilazila. Velika gvozdena kapija ležala je izvaljena, savijena.
Granata je eksplodirala baš pred njom. Kroz nju su projurili ljudi odeveni u
zelenu odeću za akciju bez ikakvih oznaka. Možda ih je bilo dvadesetak. U
rukama su nosili automatske revolvere. Lica su im bila umazana tamnom
bojom tako da im se crte nisu videle. Vodio ih je visoki muškarac širokih
ramena, jake brade i svetlih smeđih očiju. Bio je miran i potpuno je
prisebno izdavao komande. U trku su otvarali vatru, kao da ne brinu za
ličnu bezbednost.
- Pazite dobro! Svi moraju da budu mrtvi! Ubijte ih sve! - grmeo je
bradonja na čudnom engleskom a njegov glas je nadjačavao paljbu.
Ljudi iz tajnih službi padali su, savijali se, raskinuti mecima. Jedan od
njih koristio je palog druga kao štit, pokušavajući da se povuče. Upao je u
unakrsnu vatru i srušio se na tlo. Drugi je uspeo da ščepa ranjenog
teroristu i, zaklanjajući se iza njega, počeo da uzvraća paljbom. Ali, metak
ga pogodi posred lica i on se sruši. Treći agent je trčao u cik-cak liniji ne bi li
pobegao sa mesta obračuna. Izvukao je voki-toki ispod! košulje. Pogođen
je u trenutku kad je počeo brzo da govori u mikrofon.
Nekoliko agenata pokušavalo je da se još bori i, tu i tamo, rušili su se
teroristi na zemlju natopljenu krvlju. Ali, talas napadača je napredovao,
ubijajući sve pred sobom.
U vili, Džejms Duel uspe da pogleda kroz razbijeni prednji prozor.
- Isuse Hriste - šapnu i povuče se pred mitraljeskom paljbom koja zasu
razbijeni prozor.
Ljudi se uzmuvaše. Žene kriknuše dok su se meci zabijali u suprotni
zid obložen drvetom. On se okrete prema Hiter.
- Ko su oni? - pitala je.
- Ne bih mogao za sigurno da tvrdim... ali, nagađam. Znaš i sama
zašto su došli. Gde je Rahela?
- Kad sam je poslednji put videla bila je u kuhinji...
- Hodi ovamo! - viknuo je i povukao ju je iz skloništa koje su našli iza
jedne plišane sofe.
Suzan Morgan, sitna brineta, otprilike istih godina kao Hiter, stvori se
ispred, njega dok je jurio kroz dnevnu sobu prema onom delu gde je bila
kuhinja.
- Džejmse! Čekaj...! - kriknula je Hiter.
Ogromna hrastova vrata vile širom se otvoriše.
Gust beli dim ispuni prostoriju. Hiter i Suzan počeše da se guše i
kašlju. Deset ljudi ulete u prostoriju i krenu prema njima. Pojavi se još
jedan, pridržavajući ranjenog druga.
- Budite mirni!
Muškarac sa bradom stajao je na pragu. U jednoj ruci je držao
revolver. Iza njega, malo udesno, stajao je omanji, tamnoputi muškarac
odlučnog držanja i očiju grabljivice. Nosio je automatsku pušku. S druge
strane čoveka s bradom stajala je žena nalik na statuu, sjajne crne kose s
visokim jabučnim kostima i kosim očima Azijatkinje. Bila je odevena kao i
muškarci i nosila je automatsku pušku.
U trenutku kad su se vrata otvorila, Džejms Duel je zastao i sada je bio
uhvaćen na sredini između Hiter i vrata koja su vodila prema kuhinji.
 - Fesi - reče čovek s bradom i osmotri Bajarda Tomasa, njegovog
pomoćnika, Kena Rada, Suzan, Hiter, Fredija Boka, industrijalca,
Mekinona, Dejvidsona, dva Engleza, Rene Luša, francuskog ambasadora u
SAD i Mišela Emulera njegovog mladolikog atašea, skamenjene. - Vidi gde
je devojka.
Agent s očima grabljivice krenuo je kroz prostoriju. Prošao je pored
sobarice i batlera kao da ne postoje. Bio je možda na korak ispred Džejmsa
kad se u kuhinji nešto pokrenu.
Rahela izađe iz kuhinje. Tamnokosa devojčica od možda trinaest
godina imala je ogromne plave oči koje su sa čuđenjem posmatrale užasnu
scenu. Mišići na rukama muškarca s očima grabljivice zategoše se i on
poče da prati svaki njen pokret automatom koji je držao u rukama. Prsti
mu pobeleše na okidaču a na čelu mu iskoči ogromna vena. Džejms,
okrenut prema njemu, ugleda užasnu mržnju na njegovom licu koja ga je
preplavila kao navala krvi.
U tom trenutku, Džejms jurnu i baci svoje telo između Rahele i cevi
automata. Vazduh se ispuni zujanjem metaka koje poče da bljuje automat.
Hiter, zaklonjena sofom, čula je kako je Džejms kriknuo njeno ime,
vrlo glasno, vrlo jasno, tren pre nego što će mu meci raskinuti telo.
Posrnuo je prema Raheli, ona se zanela jer je njegova težina bila previše za
nju da je zadrži. Skliznuo je niz njeno telo i ostao da leži, zgrčen u bari
sopstvene krvi, dok su mu kapci treperili.
Agent s bradom pažljivo je posmatrao Rahelu.
- Tako - reče on - evo je, kćerka premijera Izraela.
Ove reči rasteraše čaroliju koja je Hiter prikovala za jedno mesto i ona
jurnu preko prostorije. Visoka žena pored agenta s bradom pokrete se da
je zaustavi ali je on odgurnu. Ščepao je Hiter za članak dok je jurila pored
njega i okrenuo ju je. Ona kriknu i nađe se licem u lice s njim.
On se zagleda u njene oči trudeći se da pronikne u dubinu njene duše.
- Otvori džep s leve strane na mojoj bluzi - reče agent tiho.
- Pusti me! - vrištala je Hiter. - Moj muž je pogođen!
- U džepu ćeš naći cigaru. Stavi mi je među usne.
Buljila je u njega.
 - Poludeo si! Muž mi je ranjen!
- Neka crkne - reče bradonja - a crći će, ako ja odmah ne dobijem
cigaru.
- Barabo...
- Učini kao što sam rekao - reče on i jače steže njen članak tako da
Hiter jeknu od bola. - To je prva lekcija koju moraš da naučiš: jedna od
mnogih.
Ona osmotri prostoriju. Pogleda prema Džejmsu i ujede se za usnu.
Najzad učini to što je zahtevao od nje. Polako prinese ruku njegovim
grudima i zabode prste u džep. Izvukla je cigaru, dug, uski smotuljak
otvoren na oba kraja i stavila je pažljivo između njegovih usana.
- A sada je zapali - reče on, ne skidajući pogled s nje. Hiter se malo
borila dok joj je kosa vijorila niz lice a on reče. - Tvoj muž čeka, možda su
mu ovo poslednji trenuci života.
Hiter ponovo zavuče ruku u džep na njegovim grudima. Izvadi
metalni upaljač, podiže poklopac i držala je plamen pred krajem cigarete
sve dok nije počela da gori onako kako je on želeo. On se isceri i ona
ugleda sjaj tri prednja zlatna zuba.
- Tako - reče on - to je već bolje.
Odbijao je kolutove dima dok je ona vratila upaljač u džep.
- Pusti, me - reče ponovo Hiter - rekao si da...
Osvrnuo se po prostoriji, zagledao se u jedno po jedno lice okrenuto
prema njemu. Njegov izraz je odavao beskrajno zadovoljstvo.
- Kad završim s onim što treba da kažem - sada nije gledao u Hiter.
Obraćao se svima u prostoriji. - Moraćete da se povinujete mojim
naredbama. Gospodo - rekao je polako žvaćući cigaretu - dame, vi ste svi
taoci Palestinskog pokreta za oslobođenje. Bespomoćni ste. Vaš otpor je
uzaludan. Ako ste imali neko obezbeđenje i neke ljude koji su vas štitili,
sada toga više nema. - Suzan Morgan je glasno uzdahnula. - Zauzeli smo
vilu. Vi ste u našim rukama. Državni sekretare, gospodine ambasadore,
dopustite mi da vas opomenem da ste vi značajni samo za onaj svet
napolju a da nas uopšte ne zanimate.
 Dok je govorio, glas mu se promenio, postao je dublji, jači, dobio je
neku težinu tako da njegove reči nisu mogle da se odbace ili shvate olako.
- Mi smo u ratu, nemojte da grešite: ovaj rat se tiče svih nas. To je rat
za slobodu i pravdu. Palestinskom narodu je oteta domovina, mesto na
kome su rođeni. Ovde smo da bismo povratili zemlju koja po svemu nama
pripada. Izradi i Ujedinjene nacije moraju da priznaju našu organizaciju kao
zastupnika palestinskog naroda: mi smo izraz njegove volje. Naša zemlja
mora da nam bude vraćena. Trinaestoro naše braće moraju da se vrate na
slobodu. Zahtevamo da odmah budu pušteni iz zatvora u Jerusalimu. To
mora da se odmah organizuje ili ćete vi svi umreti. Ali - podigao je kažiprst
u vis - ako sarađujete s nama, sve će biti u redu. Niko neće biti povređen.
Još jednom je pogledao sve u sobi.
- Ja sam El-Kalam. To je ime koje ćete dobro upamtiti dok smo
zajedno. Ako imate sreće, ako se vaše vlade budu ponašale razumno,
blagosiljaćete ih jer to neće biti ime vašeg egzekutora.
Izgovorivši ovo, pustio je članak koji je stezao i Hiter jurnu prema
onom mestu gde je Džejms ležao na ivici svesti, pored Rahelinih nogu.

***

- Idiotkinjo! Trebalo je da me nazoveš čak i ako sam bila u studiju.

- Pa... znaš kakva si kad si u Krisovoj blizini.
Megi Mekdonel je sa prekorom posmatrala prijateljicu. Imala je ljupko
ovalno lice i ogromne plave oči. Koža joj je bila kao najfiniji porculan tu i
tamo isprskana pegicama. Njena duga kosa bila je boje meda, imala je
mini-val tako da joj je kosa delovala kao da je naelektrisana. Imala je nežne
kosti - pravu figuru manekenke. Odeća je visila na njoj beskrajno
elegantno i savršeno.
Dejna se, potpuno izmoždena, baci na sofu presvučenu tkaninom sa
havajskim motivima. Posegnu za dugom čašom u kojoj je bila votka,
pomešana s tonikom. Srknula je veliki gutljaj kao da pije vodu.
- Ali, to je bilo nešto veoma ozbiljno - rekla je Megi - mislim to što si
izbacila Marka iz kuće... trebalo je da me nazoveš.
 - Činilo mi se da je bolje da se sama pobrinem za sebe. Odjurila sam na
prijem kod Beril Martin.
- Sigurno si se smrtno dosađivala.
- Ljubomorna si zato što nisi i ti bila pozvana - reče Dejna veselo.
- A nisam pozvana - reče Megi uputivši se da sebi naspe piće - što
nisam zvezda kao ti.
Dejna zaćuta. Htela je da kaže Megi kako je provela zanosnu noć sa
Rubensom. Sada više nije bila sigurna da li treba da to učini. Setila se one
rečenice koju je on izgovorio: o tome kako dođe vreme kad devojke
postanu žene i kad se raziđu. To je natera da se seti onog davnog trenutka
kad su se ona i Megi prvi put srele na snimanju filma »Dolazak kući«. Imale
su neke minijaturne uloge. Dejna tek što je bila stigla u Los Anđeles i bilo
joj je neophodno prijateljstvo, onakvo na kakvo je navikla u Njujorku. Bila
je ubeđena da može da se sprijatelji s nekim ko je isto kao i ona tek stigao
u ovaj grad.
- Ja sam iz Sent Merisa u Ajovi i ne znam baš mnogo o glumi - rekla joj
je Megi.
Odmah su se sprijateljile. Megi je želela da sazna što više o Njujorku,
gradu o kome je sanjala ali u kome nikada nije bila. Bile su zadovoljne što
su našle jedna drugu jer su sada dani, a naročito duge noći, nekako lakše
prolazili. Trebalo je da budu zahvalne jedna drugoj za mnoge stvari, ali
čudno, nisu bile.
Dejna se dobro sećala kad je jednog maglovitog jutra Megi izašla iz
svog oklopa. Megi je bila obožavatelj ka roka. Odrasla je u Sent Merisu sa
tranzistorom zalepljenim za uho, sanjajući o gromoglasnom aplauzu, o
oduševljenim mladićima i devojkama koji pevaju uz nju...
- Prošle noći sam slušala Krisa Kera - rekla je tog jutra.
Nasmejala se kao devojčica, tako zarazno da je i Dejna morala da se
smeje uz nju, ne shvatajući šta je u tome toliko zabavno.
- Grupa »Ritam srca« sinoć je svirala u Santa Moniki. Bože, kad se on
pojavio, buka je postala zaglušujuća... bilo je to kao da je iznenada izbilo
nevreme. Pomislila sam: »Evo ga«. Bio je to čovek čiju sam muziku slušala,
koji mi je pomogao da preživim tamo u Sent Merisu, bio je to muškarac
zbog kojeg je moje srce udaralo kao ludo. Hriste, bilo je to previše!
Megine oči su sijale dok je govorila o onome što je osećala tokom
koncerta.
- Bila je to muzika koju su nam roditelji zabranjivali da slušamo jer je
bilo suviše seksa u njoj ali, ta muzika nas je oslobađala, pomagala nam da
preživimo. - oči su joj sijale kao da će zaplakati.
- Drago mi je što si najzad uspela da ga vidiš - reče Dejna.
- Ali, to nije sve - reče Megi i dodirnu svojim dugim prstima sa čvrstim
nelakiranim noktima Dejninu ruku. Njihova kafa stajala je između njih
hladna i zaboravljena. - Ali, to nije sve. Posle koncerta je bila zabava. A ti
znaš da smo mi glumice uvek dobrodošle na takvim događajima.
Megi je sklonila ruku i sada, kad je izbacila prvu bujicu reči, nekako se
smirila, opustila i zavalila se unazad u svojoj plastičnoj narandžastoj stolici.
Zaokruglila je rumene usne i nastavila da govori.
- Već sam koncert je bio pravo čudo za mene. Jednostavno me
pokosio. Pogledaj me samo! Ja devojka iz malog grada, odrasla uz rudare,
suviše umorne da bilo o čemu razmišljaju, koji umiru mladi zbog bolesti
pluća... - rekla je to sasvim mirno bez žaljenja, bez gorčine. Takva je ona
bila. Dejna je znala da je njeno srce u dubini njenog bića prekriveno sivom
pokoricom tuge koju nikakva sreća nikada neće moći da ukloni. Njen otac,
pa onda stariji brat, umrli su dok su grbačili za kompaniju -... našla sam se
odjednom usred tog sjaja. Bilo je to stvarno putovanje u čudesnu zemlju
Oz - samo što se nešto čudno desilo - tokom koncerta sve se okrenulo
tako da je to postalo stvarni život a one godine u Sent Merisu svedene su
na san koji sam sanjala nekada kad sam bila bolesna.
Dejna je slušala.
- Sedam se singlova koje sam kupovala u De Moinu kad sam išla da
posetim tetku Silviju. Morala sam da ih krijumčarim u kuću. Bile su to
pesme »Želim da te držim za ruku«, »Drum 66«, »Hipi, hipi šejk« - pojma
nemaš kako je to bilo...
- Mogu da zamislim - reče Dejna.
- Ne, ne možeš. Rođena si i odrasla u Njujorku. Za tebe je Amerika
samo Njujork i Los Anđeles. Da, svakako, možda si jednom otišla do Čikaga
ili do Atlante. Ali, sve ostalo za tebe je samo čudni pejzaž koji postoji u
filmovima i geografskim atlasima...
- Ali, Megi - počela je Dejna - pa, bila sam...
- Nije važno. To je nešto sasvim drugo od života u malom gradu. Zar
ne shvataš? - glas joj je sada bio pun očajanja. - Živela sam kao u
mrtvačkom kovčegu, ležeći na leđima, ne menjajući se. Ti ne možeš da
shvatiš šta mi je ta muzika značila. A sada sam ovde...
Da li shvataš da se ponekad ujutro probudim i da mi je potrebno
deset minuta da shvatim da sam zaista ovde, da ne sanjam da neću videti
svoje školske diplome okačene iznad glave niti džemper za utakmice
prebačen preko starinske stolice za ljuljanje koju mi je baka poklonila -
prsti su joj se prepleli, stezala ih je i otpuštala. - Da nisam napustila Sent
Meris onda kad sam to odlučila, pojma nemam da li bih mogla dalje da
izdržim. Tako sam pobegla i trčala sam sve dovde.
- Svi trčimo - rekla je Dejna nežno - svi mi koji smo odlučili da se
bavimo ovim čime se bavimo. Svi tražimo zlatnu traku da je prebacimo
preko grudi. - Duboko je uzdahnula. - Jedina je muka što izgleda da sada
trčimo u mestu.
Megi se osmehnula.
- Bar smo stalno u kondiciji.
Dejna se nasmejala.
- Hajde, pričaj mi dalje. Šta je bilo na prijemu.
Megi se iscerila.
- Upoznala sam se sa Krisom. - Podigla je mršavu ruku i načinila
baletski pokret. - I ja sam pobedila.
- Šališ se!
Megi odmahnu glavom.
- Ne, bila sam prokleto preplašena u početku. Znaš, čula sam kako
takvi prijemi sa rok zvezdama mogu da skliznu u nepoželjne orgije, kad
odluče da se sasvim otkače...
- Uzbudljivo - šapnu Dejna.
- Da - reče Megi i poče da govori sjajnim engleskim jezikom. - Ah,
čoveku dosadi ta prostačka vrsta zabave. - Zakikotala se pa napustivši taj
stil jednostavno rekla. - I tako smo otišli.
To je bio početak Megine veze sa Krisom Kerom. Nedelju dana
kasnije uselila se u Krisovu kuću, ovde u Malibuu gde su se neprestano čuli
krici galebova i gde je Tihi okean stalno šaputao a žene zanjihanih dojki
trčale po pesku, tražeći slavu. Noću bi se čuli prigušeni krici kitova.

***

- Hriste, ta baraba je baš zaslužila da ga najuriš i šutneš nogom u zadnjicu -

rekla je sada Megi, srčući svoje piće - dobro je da si ga se otarasila, Dejna.
Moram sada da ti priznam da mi se Mark nikada nije previše dopadao.
Dejna je začuđeno pogleda:
- Zaista?
- Sumnjiva su mi bila njegova politička ubeđenja. Ne umem da
objasnim... ali, ta vrsta altruizma je suviše čista da bi bila realna. I ta
njegova retorika. Suviše je dobro koristi. Tako je klizav i neuhvatljiv. On
ubeđivanjem može da dobije štogod želi i da stigne gde god hoće.
Dejna klimnu glavom.
- Tako je uspeo da snima u Jugoistočnoj Aziji. Njemu je sve dostupno.
- To je skoro završeno, je li? Mislim film.
- Čini mi se da jeste. Upravo se vratio pošto je snimio neke završne
scene. Snimanje je završeno i on sada ima vremena za kurvanje - besno je
povukla gutljaj iz čaše.
- Pusti - reče Megi, - daj da ti sipnem još malo.
Uzela je skoro praznu čašu iz Dejnine ruke i otišla je da naspe još pića.
- Izvini zbog krša ali, kad je Kris u studiju i kad snima, sve je naopako.
- Kako napreduje sa novim albumom? - upita Dejna i prihvati čašu.
Hladila joj je šaku.
Megi se osmehnu ali osmeha nestade s njenog lica za tren.
- Teško je bilo šta reći na ovom stupnju. Svi se samo trude oko stila.
Prava zavrzlama.
 Megi se uvek trudila da govori sa puno engleskih izraza,
karakterističnih baš za Veliku Britaniju. Dejna je pretpostavljala da to
dolazi iz ljubavi prema engleskom roku.
- Napetost poraste kad odu u studio. Rade pod velikim pritiskom jer
žele da načine nešto zaista dobro, a neki od njih su tako neodgovorni.
Naravno, od Krisa zavisi, da ih sve okupi i da ih natera na zajednički timski
rad - zavalila se u duboku fotelju i prinela čašu obrazima. Zatvorila je oči za
tren.
Bilo je tamno mada su neke lampe bile upaljene. Spolja se čulo nežno
šaputanje Tihog okeana ali, u kući je bila savršena tišina, sada kad su
njihovi glasovi utihnuli. Sedeći tako preko puta Dejne, zatvorenih očiju,
Megi kao da je izgubila svaku vitalnost. Dejna spusti pogled na ogroman
persijski tepih komplikovanih šara u boji smaragda i safira, smeđih tonova
zemlje i crnog, tako duboko, da je izgledalo beskonačno. Zidovi su bili boje
ćilibara prekinuti, tu i tamo, ponekim Kaljerom, Lahtenštajnom i Utrilom.
Sve su bili originali. Na suprotnom zidu bio je monstruozni stereo sistem s
magnetofonima i mamutskim zvučnicima, kao u studiju.
Megine oči se naglo otvoriše i ona se nagnu unapred, spusti svoju
čašu na izrezbareni stočić za kafu. Njena ruka posegnu za smotuljkom
tankog papira i plastičnom kesicom sa travom. Vlažnim kažiprstom je
povukla po ravnoj površini jednog komada stakla. Belim prahom koji se
nakupio na vrhu prsta promasirala je svoje ružičaste desni. Za Dejnu je to
bilo krajnje opsceni gest.
- Trebalo bi da se malo opustiš i probaš ovo - rekla je Megi.
Međutim, bila je toliko obuzeta sobom da nije primetila Dejnino
odbijanje s gnušanjem.
Megi povuče rukom po ivici stola. Stekla je tu naviku, karakterističnu
za žitelje Los Anđelesa, da tako dodiruju stvari da ne bi uništili negovane i
manikirane nokte. Uzdahnula je.
- Sećaš li se kako je bilo kad smo počinjale? Obe smo bile tako
uplašene. I obe... jednake!
- Megi, ne možeš da očekuješ...
- Ali, više nismo takve? - pogledala je oštro Dejnu. - Ti si se promenila,
do đavola! Zašto je to moralo da se dogodi?
- Pobogu...
- Ja ne pripadam tvome svetu - jadikovala je Megi - to je strašno.
Hriste, ja uopšte ne glumim. Ja samo poziram. Pravo đubre! - uzela je veliki
srebrni upaljač i počela je da ga pali i gasi. - Dojadilo mi je da čekam pravu
priliku. Poludeću!
- Znam da si razgovarala s Viktorom - reče mirno Dejna. - Šta on kaže?
- Kaže mi da budem strpljiva, da mi nabavlja sve što može. - Ustala je i
počela da pretražuje prostoriju kao da želi da istera višak energije iz sebe. -
Potrebno je da neko nešto uradi za mene jer znam da mogu da glumim, da
mogu dosta toga da uradim.
Našla je ono što je tražila i vratila se na svoje mesto s vrećicom
punom belog praha. Istresla ga je na četvrtasto staklo.
Dejna je bez reći posmatrala kako njena prijateljica udiše kokain.
Megi se okrenula prema njoj, šmrčući.
- Šta misliš da treba da učinim? Da možda najurim Viktora?
- Viktor je sjajan agent - reče Dejna - to nije pravi odgovor. A odgovor
nije ni guranje tog đubreta u nos.
- Sa ovim se osećam kao da sam na vrhu sveta - šapnu Megi - znaš da
je tako. Nemoj ponovo da me napadaš zbog ovoga. Nemam drugog
izbora.
- Imaš - insistirala je Dejna - ali, ne želiš da čuješ. Promenila si se, Megi.
Nekada si verovala u sebe: nekada si mislila da si najbolja. Seti se kako smo
nekada razgovarale po čitavu noć o tome ko je bolji, ti ili ja?
- Dečje priče - reče Megi. - Pokazalo se da je svet sasvim drugačiji, zar
ne, Dejna? - imala je pogled ranjene životinje dok je ispod trepavica
posmatrala Dejnu. - Ti si dobila sve a ja sam tu, na istom mestu, i ne
napredujem. - Nagnula se i uzela još kokaina. - I zato nemoj više da me
grdiš što uzimam ovo, važi? Kad sam na »tripu« mogu da zaboravim da
nisam ništa više nego zanesena grupi-cura koja se kači na Krisa...
- Megi, znaš da nije tako. Kris te voli.
- Ne govori o onome što ne znaš - reče Megi oštro. - Kad se radi o
meni i Krisu, ti pojma nemaš šta je tu, u stvari, shvataš? - Drhtala je i
prosula prašak u krilo. - O, Hriste! Vidi sada šta sam uradila zbog tebe. -
Počela je da plače, pokušavajući da vrati beli prah u kesicu. Veći deo praha
pao je na tepih kraj njenih nogu. - Do đavola! - rekla je i zavitlala kesicu
preko sobe.
- Mila - reče Dejna - pokušaj da se ne drogiraš, bar nekoliko dana.
- Radim to zato što to Kris želi - reče Megi tiho. Obrisala je oči i lice
nadlanicom ruke.
- To nije razlog da se uništavaš.
- Dejna, ne želim da ga izgubim. Umreću ako me ostavi. A sem toga,
navikla sam na ovo.
- Megi, zar ne...
- Bože, odvratna sam. Ja sam blesava. Ti si poslednja osoba na koju bi
trebalo da se ljutim i da je pljujem.
Dejna dodirnu Megi.
- Kako bi bilo da nas dve popijemo jednu dobru kafu?
Megi obrisa suze, osmehnu se i klimnu glavom.
- Odmah se vraćam.
- Idem da operem ruke - reče Dejna.
- Slušaj - viknu Megi iz kuhanje - idi u kupatilo pored naše spavaće
sobe. Taj toalet u hodniku nešto popravljaju.
Spavaća soba u pročelju kuće bila je ogromna, prostrana, puna
vazduha. Kroz ogromne prozore video se Tihi okean. Zidovi su bili
tamnoplavi, kao ponoć. Po zidovima su u, srebrnastim okvirima, bili
posteri i plakati svih rok grupa od kojih su mnoge danas i nestale. Videla je
plakat »Ritma srca« u plavim i srebrnim tonovima, poster Džimija
Hendriksa bordo i boje peska. Bio je tu i plakat »Džeferson erplejna« sav u
zelenim tonovima šume pa onda Rik Grifin, kao neki srednjovekovni vitez.
Njegovi muzičari su, takođe, bili galantni i dostojanstveni, spremni da
krenu u boj. »I, baš kao ti vitezovi« - mislila je Dejna - »i oni su nestali na
ovaj ili onaj način: ili se grupa raspala ili ih je uništila droga. Samo je ‘Ritam
srca’ uspeo sve da preživi i da se održi među prvima punih sedamnaest
godina.«
Bacila je pogled na ogroman krevet za dve osobe s pokrivačem u dve
boje - zelenoj i teget. Pokrivač je bio zavrnut i ispod njega se video dušečni
čaršav krem boje, nalik na trbuh nekog velikog gmizavca. Na krevetu je
stajao kasetofon, otvoren. Pored njega su se videle kasete. Videla je da je
na jednoj album Toma Diša »Prema smrti«. Bio je tu i album Kristofera
Išervuda »Berlinske priče«, pa veliki albinu Keneta Grema »Vetar u
vrbama«. Naslovnu stranu ploče i kasete uradio je Artur Rakam. Na podu
je stajala knjiga, izdanje u mekom povezu »Autsajdera« Kolina Vilsona.
Uz drugi zid stajao je sto pretrpan časopisima koji su se bavili
muzikom: »Bilbord«, »Rikord veld«, »Keš boks«, naravno tu je bio i
»Verajeti« i neke engleske novine, zatim »Nju mjuzikl ikspres«, »Melodi
mejker«, »Mjuzik vik« i dve nedelje star časopis »Rolingstons« sa Blondi na
naslovnoj strani. Videla je tamna vrata koja su vodila u kupatilo.
S leve strane vrata visila je ogromna crno-bela uramljena reklamna
fotografija grupe. Prema odeći lako je moglo da se zaključi da je snimljena
šezdesetih godina.
Dejna je zurila u fotografiju, fascinirana. Nikada do sada nije videla
članove »Ritma srca« u njihovom izvornom obliku. Ona ih je upoznala tek
sedamdesetih godina. Na slici je bilo pet članova, a ne četiri. Videla je
Krisa, zatim gitaristu-pevača, visokog i zgodnog; bio je tu i Jan, basista,
tamnokos i tamnook, mršav i suv kao bakalar; onda Roli, bubnjar, krupan
kao meda s onim večitim osmehom na ljubaznom licu; Nigel je bio
klavijaturista - a pisao je i reći za Krisove pesme - -on je zaneseno buljio u
oko kamere na onaj specifičan način koji je postao zaštitni znak grupe
tokom godina. Bio je svestan šta znači dobra poza na fotografiji.
Poznavala ih je sve, sem muškarca u sredini. Imao je dugu kosu, zabačenu
unazad, kao da je nosio konjski rep. Imao je čudno lice koje je odmah
padalo u oči, možda zbog tankih usana i slomljenog, povelikog nosa.
Najviše su je ipak interesovale njegove oči. Bile su veoma izražajne i
nisu imale veze s drugim crtama lica. Njegov pogled je bio leden ali, tako
joj se bar činilo, bila je to samo fasada iza koje se krio Iako lomljivi
intelektualac. Neke neuhvatljive emocije plivale su u dnu njegovih očiju
kao da su tamo uhvaćene. Osećala je neodoljivu potrebu da pruži ruku i da
mu pomogne.
Odmahnula je glavom, nasmejala se samoj sebi. »Kakva mašta« -
pomislila je. Nemoguće da sve to može da se vidi na dvodimenzionalnoj
fotografiji.
Kad se vratila u kuhinju kafa je bila gotova, bogat miris ispunjavao je
prostoriju.
- Mi ne pijemo gotovu kafu, nema instanta ovde - rekla je Megi. Bilo je
očigledno da ju je prošlo loše raspoloženje. - Kris insistira da imamo uvek
sveže mlevenu kafu i moram da ti kažem da je u pravu. I sama već mogu
da kažem da je razlika velika - okrenula se i sipala kafu. - Evo, izvoli.
Dejna uze šoljicu.
- Megi, videla sam neku staru sliku sastava u tvojoj spavaćoj sobi. Ko
je onaj peti momak?
- Ah, to je Jon - Megi srknu kafu, načini grimasu i dodade malo mleka.
- Hriste. Pokušavam da pijem kafu kao Kris - bez mleka. Ali ne ide, ne
mogu.
- Šta je bilo s Jonom? - insistirala je Dejna. - Šta se dogodilo s njim?
Megi oliza kapljicu mleka s prsta.
- O tome nema šta da se priča, zaista. Bio je nekada član sastava, na
samom početku, znaš. Umro je baš onda kad mi, je krenulo - okrenula se i
uzela kašičicu šećera, sipala je u svoju kafu, promešala, ponovo probala. -
Mmmm, ovako je bolje. Ah da, to je bio nesrećni slučaj. Neko je jednom
pomenuo - Roli možda - da je on bio prilično neuravnotežen. Nije mogao
da izdrži pritisak.
- Da li si nekada razgovarala s Krisom o njemu?
- On nikada ne govori o Jonu. Suviše bolnih uspomena, čini mi se. On i
Najdžel su zajedno odrasli sa Jonom tamo na severu. Došli su zajedno u
London da se obogate - nabrala je nos.- Ali, znaš kako je to u njihovom
poslu. Ima toliko nesrećnih slučajeva, ima suviše povređenih, duhovno,
mislim.
Zvuk motora ih trže. One se zgledaše.
- Papa je stigao - reče Megi cereći se. Ostavila je šoljicu s kafom i
krenula je prema dnevnoj sobi, sa Dejnom za petama. - Ima novu igračku -
motocikl - reče Megi i posegnu za bravom. - Prokleti »Harli« koji su načinili
specijalno za njega. Sve je providno tako da možeš da vidiš kako radi. Preti
mi da će me jednom provozati na njemu ali ja se skamenim od straha kad
ga ugledam. Ne želim da mu priđem, čak ni kad motor ne radi.
Grmljavina motora je umuknula i ponovo se čula slatka pesma
cvrčaka i šištanje talasa. Noć je bila divna.
Megi širom otvori vrata i reče:
- Zdravo.
Kris je ščepa, zagrli i poljubi. Bio je krupan muškarac, Megi je ličila na
lutku kraj njega. Bio je visok skoro dva metra, koža mu je imala divnu
bronzanu boju - šalio se govoreći da je zbog toga odabrao za mesto
stalnog boravka Los Anđeles a ne London. Naravno, zbog poreza, članovi
sastava živeli su na raznim stranama. Tako je Jan imao kuću na Majorki a
Najdžel vilu na jugu Francuske. Snalazili su se kako su znali da izbegnu
porez, kao i ostali uspešni rok muzičari.
Spustio je Megi, ušao u dnevnu sobu. Ugledao je Dejnu i njegovo lice
obasja širok osmeh.
- Hej, kako si Dejn? - poljubili su se. Kosa mu je bila tamno smeđa,
padala je u gustim talasima do pleća. Oči su mu bile tamnozelene, tako da
se povremeno činilo da su crne.
- Rano si se vratio - reče Megi, dok su prilazili sofi držeći se za ruke.
Kris se baci na sofu.
- Ne bih se još vratio da se opet nismo strašno posvađali - rekao je. -
Skoro sam razbio pod Najdželovom glavom. Neka mu bude. Valjda će ga
to naučiti pameti. Prokletstvo!
- Mislila sam da ste izgladili sukobe - reče Megi, zavijajući cigaretu s
marihuanom. Zapalila ju je, povukla dim i pružila Krisu.
Uvukao je dim duboko u pluća, šišteći kao parni valjak. Dugo je
zadržao dim u plućima.
- Proklete glupe budale - reče on izdišući dim - sve mi na jedno uho
uđe i na drugo izađe jer između dva uha nemaju ništa, a najmanje mozga.
Povukao je još jedan dim i kao da mu se raspoloženje naglo popravilo.
Seo je, otresao pepeo u ogromnu pepeljaru na stočiću od abonosa.
- Baš se radujem što si došla, Dejn - izvadio je nešto iz džepa svoje
džins košulje. - Pogodite šta je ovo, cure?
- Take? - Megi je bila uzbuđena.
- Nešto bolje - reče on - tu su dve moje pesme za long-plej ploču. Prvi
put sam ja nešto napisao bez Najdžela.
Megi se okrete Dejni.
- Samo da čuješ te pesme. Takvo nešto sastav nikada ranije nije
svirao. To je potpuno novi zvuk, novi pravac.
- Da - reče Kris i krenu preko prostorije prema stereo uređaju. - To je
dašak svežeg vazduha, toliko potrebnog.
Čučnuo je ispred uređaja, okrenuo nekoliko prekidača. Pojaviše se
svetlosti, crvene kao rubini i zelene kao smaragdi. Počeše da svetlucaju
kao neke udaljene zvezde. Stavio je kasetu u uređaj.
- U redu! Spremne?
Sedele su na svojim mestima. Nepomične.
On je i dalje čučao.
- Prva stvar se zove »Trka«. Druga je samo muzika. - Gurnuo je dugme
i prostorija se istog časa ispuni muzikom. Slatka svirka gitara, puls basa
čvrst kao čelik, udarci bubnjeva kao skakutanje potoka po šljunkovitom
dnu. A onda se začuo Krisov raskošan vokal, odmeren, sjajan. »Sećaš li se
onog doba kad smo se voleli na zadnjem sedištu ‘forda’ ugašenih farova?
Da li smo znali šta nas čeka? Da li smo znali da ćemo odrasti i ući u finale
velike trke. Kako su sada daleko te noći pune palmi«. Muzika načini kratak
most prema drugom stihu. »Napustio sam rime od kojih smo živeli,
napustio sam limuzine i prijeme, napustio sam cure koje daju sve što
mogu i mislim na one sjajne noći kad je kokain bio nešto nepoznato za
nas«.
Sama gitara preuze melodiju i dominirala je sve do kraja pesme dok je
hor ponavljao reći koje je malopre Kris onako nadahnuto otpevao.
Nastupila je pauza od nekoliko sekundi a onda se oglasi muzička
antiteza »Trci«. Bila je to spora, zarazna melodija puna mol ukrasa koji su
se nastavljali jedan na drugi, podsećajući Dejnu neodoljivo na »Adađo za
gitaru« Semjuela Barbera.
Kraj je nastupio tako usporeno i tiho da je ona postala svesna da su
stigli do završetka melodije tek kad je stereo uređaj škljocnuo, isključivši
se.
Kris se okrete prema njima.
- Pa?
- Ja sam zapanjena - reče Dejna - ne znam šta da kažem.
- Da li ti se dopalo?
- Zaljubila sam se u tu melodiju.
- Veličanstveno! Najdžel će umreti kad čuje - rekla je Megi.
- Najdžel još nije čuo - reče Kris. - Niko od njih to još nije čuo. Jan i Roli
su čuli samo deo. Najdžel nije čuo ništa i neće čuti sve dok ne završim do
kraja. - Skočio je. - Idem da se malo proluftiram.
- Krise, pa tek si došao kući - pobunila se Megi.
- Dejn, - pozva je Kris - da li bi htela da se provozamo?
- Izvini - reče Dejna - ali moram u pet ujutro da budem na šminkanju.
Pozdravila se s njima osećajući na sebi Megin pogled pun zavisti i
besa. Dejna zadrhta kao da je htela da zbaci to sa sebe, poput neke
prljavštine koja je slučajno pala na nju.
Ogromna tamnoplava limuzina stajala je kao masivna tvrđava preko
puta ulaza u njenu kuću zbog senke se činio dužim nego što jeste.
Prišla je svojim kolima sasvim blizu limuzine i ugasila motor. Izašla je.
Noć je bila mirna ali, dašak vetra očeša njene obraze, zatalasa njenu kosu
boje meda.
Oštro udaranje njenih potpetica po pošljunčanoj stazi zaglušilo je
cvrčanje cvrčaka. Dok se približavala, zadnja vrata se polako otvoriše.
Unutrašnjost kola je bila čudno osvetljena. Tako nikada kola nisu
osvetljena. Takva topla svetlost dolazi uvek od zasenjene lampe.
Sagnula je glavu, ušla u kola. Na malom tv-ekranu u punom zamahu je
bio »Večernji šou«. Džoni Karson je nešto govorio Stokardu Čeningu,
udarajući vrhom olovke o ploču stola.
 - Nedostajala si mi kad nisi došla kući - reče Rubens.
- Sada sam kod kuće.
- Mislio sam na moju kuću.
Okrenula se od njega, zagledala se u tamu, u noć. Vrhovi bregova nisu
se videli od razgranatog drveća. Činilo joj se da je meko sedište na kome
sedi postalo odjednom tvrdo, kao klupa u crkvi.
- To nije trebalo da se dogodi...
- Šta nije trebalo da se dogodi?
- Prošle noći... - počela je oklevajući - bila sam besna, loše volje...
nešto mi se dogodilo što me pogodilo. I ti si se našao uz mene...
- Ja sam uvek bio uz tebe.
Ništa nije rekla, samo je obavila ruke oko sebe. Bilo joj je hladno.
- Nećeš mi, valjda, reći da je to bila samo zabava za jednu noć...
- Ništa ti neću reći.
-... jer ja znam da ti nisi takva.
Okrete glavu da bi ga pogledala a svetlost ulične svetiljke oštro je
ocrtavala njegove linije lica, kosti jabučica, usne.
- Ne daješ svoje telo tek tako, bez razmišljanja. Bez obzira šta ćeš mi
reći, ja to znam - nagnuo se napred, isključio televizor. Džoni i Stokard
umreše. - A znam i to da ono prošle noći nije bila samo tucačina. To dobro
znam jer sam takve stvari radio tokom ovih dugih godina sa bezbroj
devojaka, zavrti mi se u glavi kad pomislim samo sa koliko. Znam suviše
dobro kako to izgleda. Zato mogu da ti kažem, mi se prošle noći nismo
tucali.
- Je li? - iznenadi se ona, podigavši glas. - A šta smo to onda, do
đavola, radili?
- Mi smo vodili ljubav. Ja to znam i ti to znaš.
- Pa šta onda ako i znam?
- Ne želim da te izgubim - reče on i dotače joj ruku.
Odgurnula je njegove duge, osetljive prste.
- Šta ti misliš? - rekla je ledeno. - Da možeš da me kupiš takvim
govorom?
Zamalo da zareži na njega, da mu se podsmehne, ali neka
uznemirenost poče da je ispunjava.
- U redu - reče on - pogrešno sam to rekao. Tako mi i treba.
- Veoma si mio, znaš to - oči su joj sijale. Sve vreme dok je sedela, tu
uz njega, osećala je ono čudno uzbuđenje u grudima kao da će dobiti
srčani udar. Stavila je ruku na bravu.
- Nemoj - reče on nekako čudnim glasom pa stavi svoju šaku preko
njene. - Nema razloga da me se plašiš.
- Ti se svakako šališ - rekla je ali, znala je da ju je pogodio: panika poče
da je hvata.
- Vidi - otvorio je mali bar i napravio joj »Bakardi« s ledom. Nije
zaboravio da stavi i krišku limuna.
Ledene kockice su udarale o ivicu čaše kad ju je uzela od njega.
Povukla je dobar gutljaj. Naslonila se unazad, zatvorila oči i duboko
uzdahnula.
- Možeš sada da odeš ako želiš.
Glas mu je dolazio neznano otkuda, milovao njene zatvorene oči. Kao
da je bio lekar.
- Ne želim - rekla je sasvim polako - da me poseduješ.
- Dejna, reći ču ti istinu. Mislim da to nije moguće. Baš ta činjenica da
ne mogu da te posedujem čini te tako poželjnom...
- Ako se zaljubim u tebe, to će biti moguće.
- Zar nije malo prerano...
Ona sada otvori oči i zagleda se direktno u njega.
- Zar je rano? - pitala je.
Sad je bio red na njega da se okrene.
- Ne znam - reče posle izvesnog vremena. - Jedino što znam to je da
sam došao ovamo da te molim da se preseliš kod mene.
- Tek tako? Bez ikakvih dogovora.
- Kakvi dogovori? Pa nije ovo poslovni dogovor.
 Nije obratila pažnju na te njegove reči i ponovo je zatvorila oči. Skoro
da je mogla da oseti nežno ljuljanje jahte, onu neprekidnu slatku melodiju
mora.
- Sećaš li se da sam ti rekla da mi se nešto dogodilo prošle noći?
Isterala sam Marka. Zatekla sam ga... dobro nije važno. On je probisvet i
mangup i dobio je ono što zaslužuje.
Nesvesno se povukla dublje u ugao kola i nastavila da govori.
- Moram da priznam da me je to strašno potreslo. Živeo je sa mnom
skoro dve godine. Bila je to prilično čvrsta veza. Nikada nisam shvatila da
sam veoma vezana za njega... sve dok nije otišao. Prošle noći bila sam
usamljena, strankinja u stranoj zemlji.
Kao da sam izgubila ravnotežu. Onda se zbilo to sa tobom... -
okrenula je glavu i probola ga pogledom zbog kojeg je zadrhtao duboko u
svom biću. - Kad smo vodili ljubav - izgovarala je svaku reč, kao da je svaka
posebno živo biće - osetila sam nešto sasvim novo. Nikada nisam toliko
izgubila kontrolu nad sobom. Nikada nisam osećala toliko da sam žena. Ne
u genetskom smislu već u nekom tradicionalnom pogledu. Imala sam
svoje mesto i ti si imao svoje i...
- Nisam ništa rekao. Nisam ništa učimo...
- Ne, nisi. Bila je to neka čudna kombinacija mene... i jednog tvog
dela. To je ono što me je preplašilo. To me je umanjilo na neki način.
- Ne - on odmahnu glavom - to je samo tvoj strah da je tvoj značaj
umanjen, ništa drugo.
Posmatrala ga je netremice.
- Pođi kući sa mnom - zamolio ju je.
- Ne mogu noćas - rekla je, otvarajući vrata automobila.
Mišići s unutrašnje strane njenih butina bolno se zategoše dok je
posmatrala kako duga limuzina nestaje niz breg.
Te noći, zavijena u pokrivače, sanjala je o danima koji su davno prošli:
o trenucima u Vudstoku. Na sve strane gomile ljudi, dokle pogled seže.
Kosa im se talasa a perle zveče kao otkuca van je nekog kosmičkog
časovnika. Kosa se svima spuštala preko očiju, padala niz ramena u
talasima kao preznojena konjska griva. Vazduh je bio vlažan od droge.
Pored nje je neki par vodio ljubav potpuno nesvestan gomile ljudi oko
sebe. Čovek s konjskim repom podigao je svog malog, ružičastog sina,
iznad glave. Neko je povređen pa je brzo, s puno ljubavi, poslat u
ambulantu da mu previju šaku.
Čuju se neke najave preko mikrofona. Muzika udara kao bik pušten
na slobodu, probija se kroz gomilu kao živo biće. Nešto govore. Šta? Više
od pola miliona duša stiglo je u Vudstok da tu kampuje, da se dodiruje,
uživa, čezne. Čitava generacija pokazuje solidarnost u ovom dobu
Vodolije. Rat ih je zbližio. Nema bogova među njima, čuje se samo, sve
jače i jače, da bi se zaboravilo umiranje u pirinčanim poljima, da bi se
zaglušilo štektanje mitraljeza, šištanje napalm bombi i šuštanje otrovne
kiše. »Do đavola! Mi nećemo da idemo!«
Muzika besni, izvija njihovo odbijanje, pali požar u njenom razumu ili -
možda je to samo sunce koje je opija.
Slike blješte kao da su emitovane laserskim zrakom a njeno telo drhti
na talasima basa. Svaka nota je minijaturni zemljotres koji kida njenu
psihičku stabilnost.
Za vreme tog skupa ona je kuvala za ljude, krpila je pocepane
farmerke potpuno nepoznatim osobama koji su svi postali jedna porodica,
svi veoma bliski u ovoj atmosferi zajedništva. Sećala se da je spasila jednu
devojku, još skoro devojčicu, da ne proguta sopstveni jezik za vreme
epileptičkog napada koji je bio opasan i sveobuhvatan, baš kao i muzika.
Malo je jela i nije uopšte spavala. Uhvatile su je snage koje nije razumela,
vraćena je daleko unazad u vremenu, ponašala se pokorno kao rob,
postala je obična životinja.
Onda se dogodilo nešto čudno. Sva ogledala vremena su se srušila.
Postanje svesna sebe kao jedinke u toj zatalasanoj masi bezimenih ljudi.
Zaprepašćeno je gledala oko sebe to uzgibano more tela, uplašila se da je
izgubljena zauvek, da ne postoji više ona, Dejna, već da se utopila u to
jedinstveno biće. Postala je samo pauk na točku, ćelija jednog velikog
organizma a sve se to kreće nezavisno od njene volje. Osećala je da je
uronjena u more bez dna, da je nosi plima, tako snažna, kakvu nikada
ranije nije osetila.
Okrenula se. Muzika je prodirala kroz njene kosti kao da su od
plastike. Obraz uz obraz, beskrajni niz lica sa svih strana, kao kišne
kapljice. I onda je nestalo Dejne i ona shvati da nije ništa drugo nego kišna
kapljica.
Preplašena, digla se i otišla. Dugo je odlazila. Dugo. Kao da odlazi s
Menhetna. Dugo, dugo. Sve brže i brže kao sunovraćanje u ludilo. Kuće su
promicale pored nje - bez kraja. Ljudi su promicali - bez kraja. Najzad se
dokopala drveća, trave, vetra i iznad njene glave plavog, beskrajnog neba.
Uspela je da se iščupa iz tog talasa...

***

Snimanje!
Hiter je bila na kolenima. Nežno je dizala Džimovu glavu iz lokve krvi.
Držala je na svojim butinama. Šake su joj bile crvene.
-Džejmse - šapnula je - Džejmse, šta ti je bilo da načiniš takvu glupost?
Otvorio je oči, ogromne i plave i pokušavao je da joj se osmehne.
Usne su mu se pokretale ali ništa nije prolazilo kroz njih. Čulo se samo
neko šištanje, jedva nalik na ljudski govor.
Rahela je pokušavala da se domogne mesta gde su oni bili ali,
Malagez je ščepa za košulju na leđima i odbaci je dalje odatle unazad.
- Žao mi je - reče on Hiter - žao mi je.
Teroristi su sakupili druge ljude. Amerikanci i Francuzi bili su
neudobno stisnuti na sofi. Dva engleska policajca stajala su kraj kamina
dok su im teroristi vezivali ruke. Jedan od terorista dovede sobaricu i
batlera. Baci ih besno na pod, pored nogu policajaca. Mahnuvši rukom, El-
Kalam posla četvoricu svojih ljudi napolje da još jednom pretraže okolinu i
da stražare.
- Hiter - bio je to ropac.
- Džemi - zvuk sopstvenog glasa natera je da ponovo zaplače. - Bio si
u pravu. Oni traže svoju zemlju. - Zagledala se u njega. - Rekli su da će nas
pustiti ako budemo sarađivali s njima.
- Nemoj to da radiš, Hiter - kapci su mu pali.
- Naravno da ću to da uraditi - reče Hiter - što se pre ovaj košmar
završi... pre ću moći da pozovem doktora da ti pomogne.
- To su ti oni rekli? - malo se pridigao u njenim rukama dok mu se usne
izviše od bola. - Ne brini za mene. Misli samo na to da ne smete da
poverujete nijednu reč koju vam kažu.
U uglu kraj ulaznih vrata, visok mršavi muškarac sa velikim brkovima
sagnuo se nad ranjenog druga. Dodirnuo je čelo palog teroriste.
- El-Kalam, on umire.
Bradonja, koji se nešto dogovarao sa Malagezom, oniskim
muškarcem širokih ramena i potpuno ćelavim, pogleda prema mršavom.
- Da li će mnogo galamiti?
- Već je počeo - reče mršavi čovek - nije on kriv, on nije svestan...
Bez ijedne reći, El-Kalam skoči preko sobe, i pošto se uverio da svi
taoci mogu da vide šta radi, izvuče dugačak nož za lov. Dugačko sečivo
sijalo je tako da se činilo da varnice poleću s uglačane površine. El-Kalam
se naže i prinese sečivo čovekovom golom grlu. Čuo se užasan grgljavi
zvuk a telo ranjenika poskoči kao da ga je nešto ubolo. Krvava pena
formirala se na usnama mrtvaca kao da je dete koje pravi mehure od
sapunice.
El-Kalam obrisa oštricu noža o pantalone mrtvaca a onda kratkim,
odsečnim pokretima zakači oružje na svoj levi kuk.
Zabacio je glavu.
- Vas dvojica - naredi - iznesite ga!
- Gospode! - šapnu Hiter preplašeno svom mužu. - Upravo je ubio
jednog od svojih ljudi.
- Nisam iznenađen - reče Džejms čudnim glasom - on je profesionalac,
Hiter. Čuvaj ga se. Reči su za njega samo blebetanje političara. Čoveku kao
što je on, reći ništa ne znače. On govori samo da bi pripremio scenu za
svoje akcije.
- U redu - reče El-Kalam, gledajući preko sobe. - Za sada im je dosta.
Rita.
Krupna žena načini tri koraka preko prostorije, povuče Hiter na noge.
- Dođi ovamo - reče besno.
 - Šta? - Hiter je bila zaprepašćena. - Ne možete da ga tek tako
ostavite.
- Provela si s njim koliko je trebalo - reče Rita - šta si očekivala? Da
ćemo ga previti i pustiti vas oboje da odete? - Nasmejala se. - A, ne!
- To nije pravedno!
- Pravedno? - zaurlala je Rita. - Pravedno? Pa šta ti je pravedno u
životu? Zar je pravedno što nam je oduzeta domovina? Zar je pravedno što
naše žene i deca umiru od gladi? Zar je pravda to što rade s našim
muškarcima? - odmahnula je glavom. - Ne usuđuj se da sa mnom govoriš o
pravdi. Nema pravde na ovom svetu.
- Želim da nekoga... aaaaaah!
Rita ju je ščepala za ruku, okrenula je i zabacila iza leđa.
- Dosta! Hajde sa mnom!
El-Kalam je išao prema njima.
- Šta se ovde događa? - gledao je čas Ritu, čas Hiter. - Nešto sam ti
naredio. Očekujem da se moje naredbe izvršavaju.
- Naredba je izvršena - reče Rita - samo ona...
- Predaj mi je - poče on.
- Barabo! - vrisnula je Hiter. - Da uradiš tako...
El-Kalam se kao zmija baci na nju i povuče je na noge.
- Kučko! - viknuo je. - Šta to pokušavaš da uradiš?
Hiter se odvojila od Rite, počela je da ga udara.

***

- Seci! - urliknu Merion i skoči sa stolice. - Seci! - Proleteo je pored osoblja

koje je zijalo u njega. - Prokletstvo! Džordž, šta ti je? Šta to radiš? - raširio je
ruke i pokušao da odvoji Džordža Altavosa, glumca koji je tumačio lik El-
Kalama, od Dejne. - Džordže...!
- Šta ta kučka misli, ko je ona? Baca mi u lice neke rečenice kojih nema
u scenariju!
Sada su se svi troje tukli nasred scene dok su drugi stajali unaokolo
kao statue i posmatrali šta se to zbiva. I dok su se oni tukli, začu se šapat -
ne iz nekog određenog izvora već kao da je odjednom postao prisutan tu.
- To je moja scena! - urlao je Džordž gušajući se sada i sa Merionom i
sa Dejnom. - Tako smo se dogovorili na probi! Ona sada dodaje rečenice...
- Hoćeš li se, za ime božje, smiriti? - urlao je Merion.
Jasmina ih je razdvojila. Ona je tumačila lik Rite. Bacila se između
Džordža i Dejne takvom silinom da je Merion morao da uhvati Džordža za
ruku da ne bi bio odbačen.
- Jasmina - reče on, posrćući, dok je tamnokosa žena odvodila Dejnu
držeći je za lakat. Odvela ju je dalje od tog mesta, tamo gde se nisu čule
Džordžove kletve.
- Prokleti, kreten! - vikala je Dejna trudeći se da se oslobodi iz
Jasmininog zagrljaja. Trljala je rame. - Zaista me udario. Hriste, šta mu je?
U tom trenutku pojavi se Don Hoglend, pomoćnik režisera.
- Žao mi je, Dejna - reče on - ono što je Džordž učinio neoprostivo je...
neoprostivo. - Odmahnuo je glavom. - Hoću da ti kažem da je Merion sada
s njim...
- Svakako - reče Dejna ironično - i govori mu isto ovo što ti govoriš
meni. U to ne sumnjam.
Hoglend se osmehnu. Bio je Irac srebrnastih brkova i zalizane kose.
Uvek je radio sa Klarkom. Bilo je jasno i zbog čega: imao je srebrni jezik.
- Zaista, Dejna - reče sada malo mirnije - to uopšte nije istina. -
Dodirnuo je njenu ruku, pomilovao je. - Istina je da je Merion van sebe. On
smatra da je ono što si ti dodala bilo savršeno. Mislio sam da će zadaviti.
Džordža nasred scene. - Potapšao ju je po ruci. - Nemoj da brineš. Sutra
ćemo svi uzeti slobodan dan i sve će biti zaboravljeno.
- Džordžu je bolje da se do tada smiri - reče Dejna.
Hoglend se osmehnu.
- Meri, on će se pobrinuti za to - okrenuo se. - Nemoj da brineš.
- Kako ti je? - upita Jasmina kad su ostale same.
Dejna obrisa lice i pogleda je sada prvi put.
- Bolje, sve je u redu - osmehnula se. - Hvala ti što si se bacila između
nas.
Jasmina odmahnu rukom.
- Zaboravi. Mislim da je moja greška što je do toga došlo i veoma mi je
žao zbog svega.
- Misliš li da će se tako nešto ponoviti? - Dejna je otvoreno pogleda.
- Ne znam. Sve delimično zavisi i od mene, čini mi se - klimnula je
glavom. - Hajde da izađemo. Ovde je grozno.
Prešle su preko mračne scene s kablovima koji su vijugali kao zmije.
Kad su izašle iz studija, zateče ih sunčev sjaj.
- Idemo li u moju ili tvoju prikolicu?
Dejna se nasmeja. Pokazala je prema kantini.
- Pije mi se ona grozna kafa.
Krenule su prema kantini smeštenoj u kamionetu. Tu je mogla da se
kupi hrana i piće.
Uzele su kafu i ponele su svoje šoljice prema hladovini. Posmatrale su
beskonačnu paradu glumaca i glumica koji su neprestano pristizali da
uzmu hranu ili sendvič.
- Džordž i ja smo raskinuli - reče Jasmina posle izvesnog vremena -
juče sam se odselila od njega.
Svi su znali da Džordž i Jasmina žive zajedno.
- Zašto ste raskinuli?
Jasmina sleže ramenima.
- Dosta mi ga je. To njegovo prenemaganje i kukanje dok radi ne
mogu više da slušam. Dosadilo mi je to što gubi sigurnost u sebe. Vidi da
stari, da gubi kosu, pa je očajan... - pogledala je Dejnu a onda je skrenula
pogled prema užurbanoj gomili, glumaca i tehničara. - Do đavola - reče i
odbaci plastičnu šoljicu - ne znam zašto lažem? To je valjda navika.
Dejna je pogleda.
- Ne duguješ mi nikakvo objašnjenje, Jasmina.
Druga žena se osmehnu.
- Možda ne dugujem tebi ali,, dugujem sebi - stavila je nervozno ruku
na ogradu na koju su se naslanjale - istina je da smo Džordž i ja zaključili
neku vrstu ugovora. Ja sam bar mislila da je to tako. On je želeo da me
povali a ja sam želela ulogu u »Hiter Duel«. - Slegnula je ramenima. -
Jednostavno, zar ne? Svako to uradi pre ili kasnije. Oboje smo dobili ono
što smo želeli - uzdahnula je - nisam želela nikoga da povredim.
- Pa, nisi potpisala ugovor - reče Dejna - ljudi su ljudi, nisu stvari. Imaju
osećanja i mogu nekada da kažu nešto što, u stvari, ne misle. Ali, osećanja
se menjaju. Nismo načinjeni od kamena.
- Džordž, svakako, nije - reče Jasmina tužno. - On je zaljubljen u mene.
- Okrenula se prema Dejni. - Sve do sada nisam znala koliko sam ga
duboko povredila, Dejna. Nisam to želela, ali se to ipak dogodilo. Kao da
više ne možemo da se kontrolišemo, kao da klizimo dalje jedno od
drugog.
- Šta ti osećaš prema njemu? - pitala je Dejna.
- To je najteže pitanje. Ne znam. Pravo da ti kažem, onako u
poverenju, učinila sam što sam morala i sada sam tu s tobom i mirno
razgovaram o tome. Naše oružje je drugačije nego njihovo. - Kratko se
nasmejala. - Jedini problem je što ja nisam kučka bez savesti. Još se
sekiram zbog Džordžia i stalo mi je do njega.
- Onda je jedino što možeš da učiniš to da mu i kažeš - rekla je Dejna.
- Ne želi više da me sluša.
- Ali, onda će te to stalno mučiti. Stalno ćeš to imati na savesti. Zar
zaista to želiš?
- Jadni Džordž - reče ona i žmirnu na jakoj svetlosti.
Ispred njih se nešto pokrenu. Obe su se zagledale u ogromnu
srebrnastu limuzinu koja je išla prema njima. Svi prozori bili su premazani
onom srebrnastom smesom koja onima koji sede unutra dopušta da
gledaju napolje ali, njih niko ne može da vidi spolja. Mnogi članovi ekipe su
zastali i ostavili posao da bi se okrenuli prema limuzini pitajući se ko li je
unutra.
Limuzina uspori ispred Dejne i Jasmine. Staklo na zadnjem prozoru se
spusti i iz unutrašnjosti limuzine začu se muzika - gitare i bubnjevi. Dejna
ugleda iscereno Krisovo lice u polutami. Nosio je tamne naočare. Pomače
se na sedištu i ona primeti da nosi veoma uske farmerke, toliko puta
oprane da su bile skoro bele. Imao je kao krv crvenu majicu sa crno-
srebrnastom gitarom na grudima. Ta naslikana gitara bila je ista kakva je
bila ona na kojoj je Kris inače svirao.
- Hej - viknu veselo, a prstima se uhvati za staklo - jesi li u gužvi? Radiš
li?
Dejna mu priđe.
- Jesi li poludeo? Kako si uopšte došao dovde?
Nasmejao se.
- Ne bi verovala gde sve nema mojih obožavalaca - osvrnuo se oko
sebe. - Šta je, vreme vam ne odgovara? Snimate li?
- Ne. Ja sam dobila slobodan dan zbog eksplozije temperamenta.
- Super, sjajno. Upadaj onda.
Dejna okrete glavu. Jasmina je prišla i stala pored nje. Predstavila ju je
Krisu. On klimnu glavom, ali se opet obrati Dejni s pozivom da uđe.
- Hajde, ne oklevaj - reče Jasmina i osmehnu se.
Dejna otvori teška vrata, uđe i sede pored Krisa.
- Videćemo se kasnije - reče Jasmini.
Kris pritisnu dugme, staklo se automatski podiže i odvoji ih od
ostalog sveta. Osećala je njegov miris, čist, jak, muški. Zavalila se unazad
na plišanom sedištu koje ju je pridržavalo kao rasklopljena šaka. Tamno
staklo ih je razdvajalo od prostora u kome je sedeo vozač.
Videla je kako studio promiče pored njih. Kao da je gledala kroz neke
zamagljene naočare, kao da je zelena senka prekrila sunce i umekšala linije
zgrada, drveća, skrivajući realnost.
Pogledala je Krisa dok su prolazili kroz kapiju i kretali prema
autoputu. Crna kosa je bila neočešljana, nos oštar kao ivica brijača. Teško
je bilo odrediti koliko ima godina - više od trideset? Lice mu je bilo
izborano ali to je bilo zbog načina života i zahteva scene. Ličio je na
nekoga ko je preživeo rat u nekom drugom svetu o kome obični smrtnici
samo mogu da sanjaju.
- Pa - iscerio se i pucnuo prstima u ritmu muzike koju je samo on
mogao da čuje. Njegovi nabrekli mišići poskakivali su ispod tanke tkanine
majice. Energična muzika roka je utihnula i, sada se Čulo samo meko
šuštanje limuzine i predenje motora.
- Rano si ustao - reče Dejna, pa dodade. - A gde je Megi?
Rekla je to jer je bila pomalo zatečena ovom iznenadnom bliskošću.
Nikada se ranije nije ovako ponašao prema njoj. Pitala se kakav li je to sada
gest.
- Kod kuće je - reče i dalje puckajući prstima. Sleže ramenima. -
Slobodan sam. - Posmatrao je druge automobile pored kojih su oni klizili
kao opasna ajkula kroz jato srebrnastih ribica. - Hej, ne smeta ti valjda što
Megi nije ovde? - raširio je ruke, podigao šake u vis.
Dejna se osmehnu.
- Ne, sve je u redu. U svakom slučaju, trebalo je da se neko vreme
sklonim iz studija.
- Hej, sjajno. Divno - zavrteo je glavom a kosa mu se pokrenu kao kod
nekog bića iz mitologije. - Tako sam srećan - udario se po čvrstim
butinama - što si mogla da kreneš sa mnom.
Videlo se da mu je neugodno. Dejna odjednom pomisli sa strahom:
»Gospode, neće valjda da ostavi Megi? Ne sada. Ne želim da čujem tu
vrstu ispovesti«.
Dejna je baš htela da ga pita zašto je došao po nju, ali je on preduhitri.
- Pa, šta kažeš na poslednji album?
Dejna je gledala neko vreme kroz prozor. Saobraćaj je postajao gušći
što su se više približavali Tihom okeanu. Pitala se da li da mu kaže istinu.
Kao sa svim umetnicima i sa njim je bilo teško odrediti šta, u stvari, želi da
čuje. Većina je bila spremna da prihvati laži, lake alibije koji su im
omogućavali da nastave da žive u snovima. Kakav je Kris, zapravo, bio?
Odjednom se naljutila što ovako razmišlja. »Baš me briga šta on želi
da čuje« - rekla je sama sebi. - »Ako se naljuti zbog onoga što ću reći, neka
mu bude. Ali, ja neću da lažem«.
- Da ti pravo kažem, bila sam razočarana.
- O, je li? - pogledao ju je. - Reci mi zašto.
 Za trenutak se pitala da li to ozbiljno misli.
- Pa u redu, kad želiš - rekla je - čini mi se da sam to već ranije čula. I to
mnogo bolje. Pesme kao što su »Lice na podu« donose neke stare ideje.
»Bar Blic« je mnogo bolji a i ti si to nekada napisao. Kada? Pre dve godine?
- Pre tri.
Jedno vreme je vladala tišina. Jurili su Pacifik Palisadom prema
autoputu uz obalu.
- Krise, žao mi je što sam ti to rekla. Ali, ti si me pitao...
- U redu je - odmahnuo je rukom - drago mi je što si mi to rekla. -
Okrenuo je glavu prema njoj. - I ja isto mislim i to me stalno muči, udara
me u glavu. - Naljutio se. - A i čemu novi album kad je uvek sve isto i kad se
uvek sve ponavlja? Rekao sam onim ludacima da se ne zezaju unaokolo ali,
ne vredi. Oni kao da nemaju mozga. Samo jurcaju...
- A šta oni kažu?
Protrljao je butine šakama.
- Najpre su me ignorisali. A pošto ja nisam hteo da ćutim, počeli smo
da se svađamo oko svake sitnice - kao, na primer, oko toga da li cure
mogu da dođu na snimanje, kad nam je svima jasno da je to nedopustivo.
Pravila moraju da se poštuju. To svi treba da znaju. Pobesneo sam. Gurnuo
sam Rolijevu glavu kroz bubnjeve pre neko veče. Dva čoveka su radila na
njima dok ih nisu popravila.
- Šta je s Najdželom? Vi ste tako dobri prijatelji.
- Ah da, Najdžel! - nasmejao se Kris. - On je stvarno velika pomoć.
Toliko ima droge u nosu da ne zna ni gde je ponekad. A kad ja pokušavam
da ga dozovem pameti i da mu kažem neke stvari, ona kučka Taj ispreči se
između nas. Tako je bilo od samog početka - pljesnuo je svojim dugim
šakama. - To nije dobro za muziku, Dejna. Tako više ne može. Kažem ti...
- Krise, zar te stvari ne bi trebalo da raščišćava vaš menadžer? On je,
ipak, plaćen...
Kris zabaci glavu unazad i glasno se nasmeja.
- Ne, dete, ne, to ne ide. Beno je veoma vešt, što jeste jeste. Pre
nekoliko nedelja sam razgovarao s njim kad je sve ovo izbilo na površinu...
- posegnu za sarom svojih čizama, izvadi cigaretu marihuane, zapali je,
udahnu, ponudi njoj. Ona ga odbi, pa on nastavi. - Nikada se nisi upoznala
s Benom, je li? On može od kobre da izmami otrov, ako mu je to potrebno.
Ja to najbolje znam ali sam, uprkos tome, seo s njim, mano a mano, kako
to kažu na Bulevaru, i rekao sam mu sve. Obećao je da će se pobrinuti oko
toga. »Ali, moraš da budeš strpljiv« - upozorio me - »ti bar znaš kakvi su
oni, Krise. Prokletnici. Paklenjaci. Trebaće mi dosta vremena. Ti i sam to
dobro znaš«. I tako sam ja, kao prvoklasna budala, čekao da on to sredi. A
onda se pojavio Najdžel sa dijaboličnim stihovima. Nešto takvo nikada
nisam čuo. Đubre! I tako sam se našao sa deset loših pesama koje niko
neće prihvatiti. Proklet da je!
Limuzina kliznu prema »Džeku u kutiji« s desne strane autoputa. Kris
se nagnu unapred i zadobova prstima po tamnom staklu koje se spusti tek
toliko da bi on mogao da vikne.
- Rekao sam kod »Polinežanina«!
Staklo se vrati na svoje mesto a limuzina kliznu natrag u reku
saobraćaja i, ubrzavajući, krenu na drugu stranu.
- Tako je sve i počelo - nastavi Kris tamo gde je prekinuo - svi se
ponašaju kao najgore barabe. Tako je jedne noći došao Najdžel i rekao mi
da je Beno besan kao ris jer kasnimo sa snimanjem i da će sve propasti ako
ne izdamo prokletu ploču na vrane i da nećemo moći da krenemo kad je
zakazano na turneju. Tada sam ja zaurlao na Najdžela da bi sve bilo u redu
da je on na vreme napisao svoje proklete pesme i da se svi ne ponašaju
kao budale kojima nije stalo do muzike. I, znaš li šta mi je ta baraba
odgovorila? »Pa, mi samo sledimo tvoj primer, Krise. A što se tiče muzike
nastavićemo u ovom stilu sve dok klinci ne kažu da neće to više da slušaju.
Je li ti to jasno?«
Prilazili su dugoj oniskoj građevini na obali mora. Limuzina uspori i
stade, čekajući da se raščisti gužva, a onda meko skrenu pošljunčanom
stazom prema parkingu. Šofer, muškarac srednjih godina s licem
obeleženim ožiljcima od boginja, otvori im vrata. Oni izađoše, popeše se
drvenim stepeništem prema ulazu koji su čuvali Tiki bogovi izrezbareni u
drvetu.
Unutra je bilo tamno kao da je ponoć. Žena svetle kose, odevena u
zeleno-plavi sarong, sačeka ih, povede kroz trpezariju prema zastakljenoj
terasi. Postavila ih je za sto pored prozora. Video se Tihi okean kako se
beskrajno valja i penuša prema obali.. Oblaci su neodlučno visili na nebu, u
njima su se još zadržali zarobljeni zraci sunca, stvarajući sićušne duge, kao
mostove koji ne vodi nikuda.
Dejna je sačekala dok im nisu doneli piće - mešavinu ruma i sokova
svežeg voća u ljuskama od kokosa. Ona ukloni štapić od plastike koji je na
Vrhu imao glavu Tiki boga i stavi ga na ivicu stola.
- Krise, moram nešto da te pitam i to ne zato što mene ne bi
interesovao razgovor o tvojoj novoj ploči, već zbog nečeg drugog: reci mi
zašto o ovome nisi razgovarao sa Megi?
- Otkuda znaš da nisam?
- Onda ne bi razgovarao sa mnom o tome - reče ona. - To nisu stvari o
kojima ti razgovaraš.
Bledo se osmehnuo, srknuo piće.
- To je prilično tačno - stavio je obe šake na sto tako da je pokrio
jelovnik - ali, slušaj Dejna, nemoj da me shvatiš pogrešno. Volim Megi..
Zaista je volim. Ali, ponekad je muka sa njom razgovarati. Znaš kako se
ona oseća kad je muzika u pitanju. Čak i da vidi crva u tegli s pekmezom
ona bi rekla da ga nije primetila. Znaš šta hoću da kažem.
Dejna je znala.
- Otkud si znao da ću ga ja primetiti?
Uzeo je plastičnu cevčicu od nje, slomio je, slegnuo ramenima.
- Osetio sam to. A istina je... - iscerio se kao dečak.
- Šta je smešno?
- Kad nas je Megi upoznala, odmah sam se setio da sam te već ranije
negde video.
- Mene da si ranije video? Pa mi se nikada ranije nismo sreli?
- Nismo, ali ja sam znao da sam te negde ranije video. Vudstok.
Nasmejala se.
- To je ludilo. Tamo je bilo više od pola miliona ljudi. Kako si mogao...
 - Bila si blizu pozornice. Sećam se da sam stalno mislio: »Gde li je ova
ptičica nabavila crne farmerke. Ja ih tražim otkako sam došao u Ameriku«.
Mi smo zakasnili. Stigli smo trećeg dana, nešto nije bilo u redu s našim
avionskim letom...
- I ti se mene sećaš samo zbog mojih crnih farmerki?
Iscerio se.
- Nemoj sada da ti kažeš da nas se ne sećaš. Kad smo počeli da
sviramo, skočila si, skinula bluzu i stajala tu...
- Dobro, dobro ne pričaj dalje. Sećam se.
Kris se nasmejao.
- Kako sam ikada mogao da zaboravim to telo?
- Ja sam tamo bila samo zbog ljubavi i mira?
- Zbog ljubavi možeš da budeš i ovde.
- Bila su to teška vremena za mene. Bežala sam od svega i svačega sa
čim nisam htela da se suočim. Kad ste svirali ja sam mislila na jednu
klavirsku kompoziciju koju je često svirao moj otac. Uspavljivala bih se kad
bih je slušala, dok sam bila mala. Često sam i plakala zbog te muzike.
Kasnije, ta kompozicija me je podsećala na njega.
- Šta je to bilo?
- »Pavana za umrlu infantkinju« Morisa Ravela.
- Da, svakako - klimnu Kris glavom - znam tu kompoziciju. Učio sam da
sviram klavir na Sohou. Časove mi je davao neki stari muzičar. Svirao bi
»Pavanu« po čitavu noć i ronio suze u svoj džin. »Kako je tužno« - govorio
je. Jadni stari pijanista...
- Hej, Krise Ker, čoveče! Ne verujem da si to ti!
Kris i Dejna digoše poglede i ugledaše krupnog muškarca sa brkovima
požutelih od nikotina. Duga masna kosa bila mu je vezana u konjski rep.
Nosio je par izbledelih farmerki i majicu odsečenih rukava.
- Krise Ker! Da li je moguće! Prokleto kopile - osmehivao se i
pokazivao kvarne zube. Nije obraćao pažnju na Dejnu. - Ja sam Majk Bejts.
Hej, čoveče, sećaš me se. Sreli smo se u Njujorku. Na Muzičkoj akademiji -
sada je tamo Paladium. Bilo je šezdesetih godina, negde 1966. Bila je zima,
čoveče. Bili ste tada niko i ništa. Bili ste samo prethodnica Čaku Beriju.
- Mislim da ne mogu da se setim.
- Ma, možeš, možeš - osmeh je sada postao cerenje - sjajna jamajska
ganđa. Prvoklasna roba - napravio je pokret kao da puši marihuanu.
- Znaš, baš ručamo i razgovaramo...
- Hej, da te ovako nađem - prekide ga Bejts - to mora da je karma. -
Okretao je široku kožnu rukavicu oko članka. - Da, bila je zima, tako je.
Sneg je prekrio ulice, hladnije od veštičine sise a vi ste bili niko i ništa. A
vidi ti sada njega - stavio je obe ruke na naslon stolice. - Otada ja nisam
nešto mnogo uradio, a ni sada - njegova krupna ramena se podigoše - ne
radim baš nešto naročito. - Počeo je da privlači stolicu. - Malo muvam s
drogom, tu i tamo, ništa naročito, ali ti...
- Nemoj to da radiš - reče Kris - kao što sam ti rekao, baš razgovaramo
o nečem veoma važnom. Ako ne zameraš...
- Neću da smetam, samo nekoliko minuta mi posveti, onda ću otići,
obećavam - seo je za sto. Stolica škripnu pod njegovom težinom. - Imam
plan, razmišljam već dugo o tome. Ako uspe...
- Zar ti ne čuješ šta ti govorim? - Kris je počeo da besni. Dejna je jasno
videla da Kris gubi strpljenje.
- Čoveče, treba mi samo malo love. Ti imaš love za bacanje, Krise.
Znam to. Meni je potrebna samo mala finansijska pomoć.
- Gubi se odavde - Kris je zgrabio muškarca za majicu i podigao ga na
noge.
Dejna gumu stolicu unazad, jurnu prema vratima terase i pozva šefa
sale. Pojavio se za trenutak, šef sale je bio mršavko ali je uz njega išao
krupni Meksikanac. Šef sale pucnu prstima i Meksikanac se obruši prema
Krisovom stolu.
Šef sale mu reče nešto brzo, na španskom. Meksikanac ispruži obe
krupne šake i uhvati Bejtsa za ramena. Stegao ga je i povukao prema sebi
tako da je Dejna jasno čula kako puckaju kosti na Meksikančevim leđima.
Kris je ipak skočio unapred i uhvatio opet Bejtsa za majicu. Dejna
krenu prema njima i, uprkos tome što ju je šef sale upozorio, ona se
postavi između njih i obavi ruke oko Krisa. Sada mu je bila vrlo blizu, mogla
je da oseti dodir njegovog obraza, njegov vreli dah. Odjednom vide kako
se njegove oči šire od iznenađenja.
- Krise - rekla je tiho, stežući ga još jače - pusti ga. Neka ga Meksikanac
sredi. Sada će biti sve u redu, Krise - ličilo je to na tešenje majke. - Oteraće
ga odavde, hajde vrati se za sto.
Kris posluša Dejnu a Meksikanac ščepa Bejtsa i odvuče ga prema
terasi.
- Barabo! - urlao je Bejts. - Zar ne veruješ da blago treba deliti? Šta tebi
znači nekoliko hiljada dolara? Nisi se tako ponašao kad smo tripovali one
daleke šezdeset šeste, pederu.
Meksikanac ga je izvukao iz restorana i izbacio na ulicu.
- Izvinite - reče šef sale, trljajući ruke. Pokušavao je da se osmehne ali,
nije uspeo. - To vam je slava, zar ne? - reče kao da se izvinjava. - Tako je
uvek s vama? Kakav teret? - pucnuo je jezikom kao rastužena stara žena.
Podigao je ruke i zalizao crnu kosu, namazanu briljantinom. - Molim vas da
ne mislite loše o nama. Nastavite s ručkom. Kuća časti. - Okrenuo se i
pucnuo prstima kao da ima kastanjete između njih. Pojavi se kelner.
- Prokleti paraziti - reče Kris, dok je s Dejnom sedao za sto. - Upoznaju
vas negde slučajno i onda misle da ste dužni da ih pomažete čitavog živo
ta. Krv mi proključa kad ih osetim.
Doneli su im hranu: račiće, mlada rebra s glazurom koja se sijala kao
lak, pečenu patku, pirinač i još pića u polovinama kokosovog oraha.
Beskrajni niz kelnera je marširao prema njima dok sto nije bio u potpunosti
prekriven jelima. Šef sale je stajao u senci i diskretno nadgledao čitavu
ceremoniju. Povremeno bi samo pucnuo prstima, dajući tako znak
kelnerima kad da odu i kada da se vrate.
- Hriste - reče Kris, pošto je oglodao i poslednje ukusno rebarce na
svom tanjiru - ja se stvarno nalazim u gadnom sosu.
Dejna ostavi šoljicu s kafom.
- Govoriš kao da ne možeš da kontrolišeš situaciju. Rešenje je
jednostavno. Ako ti se više ne dopada u sastavu, napusti ga.
Pogledao ju je.
- To je prva stvar koju mi je Megi rekla - obrisao je masne usne
uštirkanom salvetom.
Šef sale pucnu prstima i kelneri počeše da odnose prljavo suđe.
Kad su najzad ostali sami, Kris reče:
- Nisam mislio da će se tvoje i njeno mišljenje tako poklopiti. Ona je
samo dete, stvarno - odmahnuo je rukom - ti nisi tako naivna, Dejn. Znaš i
sama da nije to tako jednostavno. Nikako u ovom našem životu.
- Šta to govoriš? Kako to da ne možeš jednostavno da odeš? Svaki
ugovor može da se raskine, ti to znaš. - On ne reče ništa na te njene reči.
Zagledao se u duboko plavetnilo Pacifika kroz prozor. Dejna nastavi. -
Želim samo da znam šta ti, u stvari, želiš, Krise?
- Misliš da li imam nekih planova?
Klimnula je glavom.
Kao da se zagledao u dubinu svoje duše. Lice mu odjednom postade
tužno. Srce joj se kidalo pri pogledu na njega. Sada kao da je postao
sasvim druga ličnost, daleko od one blistave pop zvezde koju obožavaju
milioni, na čijim koncertima uvek urla najmanje pedesetak hiljada mladića i
devojaka.
- Pojma nemam - reče on posle duge, duge pauze. Kao da je nekud
odlutao u mislima. - Ne želim da izgubim sastav. Mi smo tim... mi smo
prijatelji i to više od petnaest godina. Sve ono oko nas nije važno. To
vremenom otpada. Mi nikome ne dopuštamo da nam uđe u srž -
osmehnuo se - mi se volimo, mi smo čvrsto povezani. Znam da me momci
vole više nego što su me ikada voleli roditelji. Želeo bih da svi ostanemo
zajedno dugo, dugo vremena. Od početka smo bili mi i svet. Mi smo uvek
bili suprotstavljeni svetu.
Zaćutao je, stegnuo pesnice, udario jednom pesnicom o rastvorenu
šaku.
- Znam da je nešto krenulo naopako. Ne znam šta je ali, osećam da
nešto nije u redu - zagledao se pravo u njene oči - to nešto je kao živo biće,
kao da se već otrglo kontroli, kao da je spremno da nas proždere žive.
Primetila je da drhti zbog neke unutrašnje napetosti i Dejna nije
mogla a da se ne začudi. Ona bi tako drhtala zbog emocionalne napetosti
trenutak-dva pre nego što bi se pojavila pred kamerama. To drhtanje bi
kod nje počinjalo od nogu, mišići bi se grčili i stezali. Kad bi drhtanje
zahvatilo kolena, krenula bi...
Odjednom, Kris udari po stolu iz sve snage tako da kafa pljusnu iz
šoljica.
- Hej - viknuo je - znaš li šta ćemo da uradimo? Imam onog krvavog
Harlija u gepeku limuzine - iscerio se, ponovo slobodan momak, bez briga.
Ščepao ju je za ruku. - Hajde, idemo na put!
Krenuli su uz srebrnasti okean koji se skoro bešumno valjao na kao
krv crvenom motociklu dok je sunce pojačavalo blještanje srebrnastih
delova na njemu. Ogromna mašina je vibrirala između njenih nogu,
rukama je uhvatila Krisa oko snažnih prsa osećajući neverovatno
uzbuđenje i zadovoljstvo od pokretanja njegovih čvrstih mišića. Čudila se
zašto Megi neće nikada da se vozi s njim na ovoj sjajnoj mašini.
Dojkama se pritiskala uz njegova čvrsta leđa, vreli vetar joj je
dodirivao obraze, čupao dugu kosu kao da joj zavidi na njenoj lepoti.
Sunce je lilo po njenim nagim rukama kao zlato, punilo joj oči.
Kris dodade gas i Harli poskoči ispod njih kao rasni ždrebac, odnoseći
ih sve brže i brže u daljinu dok se obala gubila pretvorena u smeđe-oker-
zeleno-belo-crvenu liniju. Kao da se snaga mašine prenosila u njeno telo i
pulsirala u njenim venama. Uzbuđenje.
Ekstaza bez kraja...
3.

Sedela je dugo za volanom »mercedesa«. Bel Er je još počivao u tišini

svuda oko nje. Ovako daleko nije moglo da se čuje ni neprekidno šuštanje
saobraćaja duž Bulevara sumraka.
Parkirala je kola tako da ne mogu da se vide sa mermernog puta koji
je vodio prema Rubensovoj vili. Visoko u nebesima zvrndao je avion,
žureći prema Internacionalnom aerodromu u Los Anđelesu.
Gledala je u zid visokih čempresa ispred sebe ali u mašti je, u stvari,
videla oblakodere Njujorka, osećala je njihovu snagu koja je i nju
ispunjavala i stvarala od nje boginju. Taj ogromni grad bio je u njenoj mašti
simbol pobede.
Njene napola otvorene usne načiniše tih zvuk, kao duh onog krika,
zamagljenog vremenom i daljinom. Leškarila je u hladnjikavoj koži sedišta
dok su njeni dugački prsti nežno milovali volan.
Spuštalo se veče ali ona je čula odjeke onog krika koji se vrteo kao
vino njenim tunom dok je pokušavala da uhvati granitnu dušu grada. Bilo
joj je udaralo, je dan-dva, jedan-dva, osećala je podrhtavanje u grlu i na
člancima. »Mark, Mark« - kucalo je njeno srce u kavezu od rebara. Suze joj
napuniše oči i ona pomisli: »Ti prokleta barabo!«
Iznenada je upalila motor, prebacila menjač u prvu brzinu i skrenula
na put prema Rubensovoj vili. Ogromna kuća s narandžastim španskim
krovom i bezbroj lukova činila joj se veoma udaljenom. Njene jake boje
bile su ublažene ružičastom svetlošću Holivuda koja se prosipala na ovaj
kraj kao blagoslov nekog sveštenika lošeg srca.
Prošla je dvanaest džinovskih topola, pored nje je proletelo Uče
Meksikanca, vrtlarevog pomoćnika koji se vraćao kući na motociklu.
Marija je otvorila vrata kad se oglasilo zvono ali, i ona je već bila
spremna da krene kući.
 - Dobro veće, senjorita Vitni - rekla je naklonivši se - senjor je upravo
završio partiju tenisa.
- O - reče Dejna - ko je s njim?
Marija se osmehnu.
- Niko, senjorita. On danas igra sa mašinom - zatvorila je tiho vrata za
njom a Dejna krenu hodnikom, prođe pored velike El Grekove slike i ispod
luka uđe u dnevnu sobu.
Rubens u belom šorcu i beloj majici prolazio je kroz francuski prozor,
dolazeći iz vrta. Beli peškir bio mu je prebačen preko ramena. Na desnom
članku je imao beloplavu gumiranu traku. Iza njega je srebrnasto blještao
ogroman bazen olimpijskih razmera. Sa desne strane od bazena naziralo
se veliko tenisko igralište. Osmehnuo joj se.
- Ipak si došla.
- Zar si mislio da neću doći?
Zavrteo je šakom.
- Nisam bio siguran, pola-pola. Kladio sam se sam sa sobom.
Krenula je prema njemu.
- Koju si polovinu odabrao?
Osmehnuo se.
- Onu koja pobeđuje - prišao je baru, nasuo piće u dve čaše.
- Mislim da varaš.
Promešao je njen »Bakardi«, stavio krišku limuna.
- Uvek sam pošten prema samom sebi.
Uzela je ledenu čašu od njega.
- I veoma siguran.
- To je trening - reče on i srknu svoju votku. - Grubijani su mi bacali
pesak u lice.
Nasmejala se, sigurna da se šali, ali se onda uozbiljila i zagledala se u
svoj rum.
- Zamalo da ne dođem.
 On ne reče ništa, izvadi cigaretu iz tanke zlatne tabakere, zapali je.
Dim mu je izlazio kroz usne, on otrese pepeo pored malog kaktusa u
saksiji.
Iz dubine njene tuge rodi se pomisao da će on sada reći: »U čemu je
razlika? Ovde si. To je najvažnije«. Bila je iznenađena kad je rekao:
- Šta se dogodilo?
Videla je zabrinutost na njegovom licu i osetila je da je, možda, želela
da on kaže nešto drugo jer bi joj tada bilo mnogo lakše da mu priđe.
- Mislim da ne želim da razgovaram o tome.
- Ama hajde - reče on i izađe iza bara - zašto bi inače to pominjala? -
uhvatio ju je za ruku i poveo niz tri stepenika na niži nivo dnevne sobe gde
je stajao ogroman somotski kauč boje safira, savijen u obliku slova »U«.
- U redu - reče on kad su seli - izbaci to.
Oči joj sevnuše.
- Kao da praviš šalu od toga.
- Pravim li? - širom je otvorio oči.
- To je dijalog Rejmonda Cendlera...
- To mi je preostalo iz mog bivšeg života u liku Filipa Marloua. Ne
šalim se s tobom.
Pogledala ga je za trenutak.
- Izbacila sam Marka. On je...
- To si mi već rekla.
- Hoćeš li da ućutiš i da me saslušaš?
- Bolje ti je bez njega, mogu da ti kažem.
- Zašto? Zato što je crn?
- Ne, to nema veze u naše doba.
- Ma nemoj, ima još i te kako veze.
- Dobro, ima veze. Ali, reći ću ti da to ima veze ne zbog boje njegove
kože već zbog njegovih političkih ideja - srknuo je piće. - Mnogo ljudi je
radilo na tome da se Fonda vrati.
 - Ali, to nije imalo veze s njenim političkim uhođenjima.
Podigao je jednu obrvu.
- Nije? O, izvini, nisam verovao da si toliko naivna.
- Šta ti, uopšte, znaš?
- Ono što sam ti rekao - stavio je čašu s pićem na beli stočić ispred
njih. - Vidi, tvoja raketa je na lansirnoj rampi. Ne želiš valjda da ti sada
nešto prekine kabl? - pogledao ju je. - Ne želiš to?
- Ne - skrenula je pogled za čas. - Ali, to ima isto toliko veze i sa nama
koliko i sa Markom. Vreme je pogrešno, zar ne vidiš? Ja sam raskinula
jednu dugu, tešku vezu. Onda si se ti pojavio. Zbog toga sada sama sebi
ličim na klatno koje se klati napred-nazad, iznad ponora. Čini mi se da
svakog trena mogu da padnem.
Posegnuo je rukom prema njoj, dotakao je.
- Onda ne misli više na tu barabu. On je uvek jurcao unaokolo sa...
- Nemoj - upozori ga ona.
- Šta je - reče on - zar si suviše fina i osetljiva da to čuješ? Ti bar znaš sa
kim je on sve spavao na snimanju. Njemu nikada nije dovoljno...
- Prestani! - Njegovo lice je sada bilo sasvim blizu njenog. Mogla je da
vidi kapljice znoja na njemu, dlake na bradi. Ali ono što ju je najviše
uzbudilo, bio je taj njegov specifičan miris.
Rubensov glas je bio tih ali savršeno jasan.
- Šta si, uopšte, našla u Marku Nasiteru nikada mi nije bilo jasno ali, u
svakom slučaju, drago mi je što si ga najurila - okrenuo je njenu glavu
prema sebi. - Muka mi je kad ti sada gledam u lice i vidim da ga još nisi
zaboravila, barabu koji je više od nedelju dana ganjao tu malu
petnaestogodišnju kučku...
- Ti to znaš! - ona se odvojila od njega i ustala.
- Čekaj malo...
Udarila ga je snažno, bez upozorenja, tako da je na njegovom obrazu
ostao krvavo crveni trag.
- Prokleta barabo! Zašto mi nisi rekao?
 - Misliš da bi me saslušala i da bi mi verovala?
- Krenuo si na mene kao što krećeš na svaku ženu koju sretneš.
Iskoristio si to. - Buljila je u njega. - Sigurno sam poludela, sišla sam s uma.
Zaista mislim da sam sišla s uma.
Okrenula se na peti, popela uz tri stepenika, ali on ju je ščepao.
- Nemoj tako, nije ovo kao sa drugima...
Okrenula se i zagledala u njega.
- Nije? Lažljivče! Nisi znao šta se događa kad si naleteo na mene u
»Skladištu«? Reci mi to u oči i ja ću te pljunuti.
Učinilo joj se da je zadrhtao a onda je strašno pobledeo, krv mu je
nestala iz lica, ne postepeno nego odjednom. Osetila je spremnost
njegovog tela da se brani, osetila je da on u ovakvim situacijama deluje
agresivno. Nije mogla da se zaustavi, želela je da ga još podstakne, da ga
isprovocira, da ga natera da joj pokaže da mu je stalo do nje.
- Zaista to mislim, Rubense. Ostavi laži za posao. Ti si navikao da vrtiš
žene oko svog prsta, zaboravio si da su i one ljudska bića. E, pa ja sam
ljudsko biće i neka si proklet, ja ne volim da me lažu. Moraš da shvatiš da
sa mnom ne možeš tako da se ponašaš.
Vazduh između njih kao da se skamenio. Kao da se čitav svet
promenio. Osećala se napetost.
- U redu - reče on, posle čitave večnosti - tako je bilo na početku.
Pozvali su me desetak minuta posle toga što se dogodilo...
- Hvala ti - reče ona - ni na čemu.
- Čekaj malo, samo trenutak! Rekla si... - ščepao ju je za ruku ali, ona
ga je prostrelila pogledom tako da je odmah ispustio njenu ruku. - Možda
bi oboje ponekad trebalo da poslušamo jedno drugo, a? Možda je to deo
problema.
- Neću da stojim ovde i slušam šta to bulazniš - okrenula se od njega. -
Toliko si samog sebe dobro obučio da ti ni samom više nije jasno kad lažeš
a kad ne. Istina ti više ništa ne znači. Najvažnije je ono što je u tom
trenutku najbolje za Rubensa. Hriste, ne znam kako sam uopšte mogla da
osećam nešto...
 - Šta da učinim da te ubedim?
Nasmejala se.
- Neću ti pomoći u tome.
- I samo ćeš tako otići?
- Zašto da ne? Ovde me ionako, ništa više ne zanima. Za mene ovde
nema ničega.
- Ako sada odeš, nikada nećeš saznati istinu.
- Veruj mi, Rubense, ja to već znam.
- Molim te.
Zavladala je tišina puna napetosti. Kao da ih nije delila samo odeća
već i naslage civilizacije. Ali, atavistički naboj osećao se u vazduhu.
Pokretale su se samo njihove oči. Kao da će u svakom trenutku ogoliti
zube i zarežati jedno na drugo.
- Ti, u stvari, ne želiš da odeš, Dejna - ne bi moglo da se kaže da mu se
u glasu osećala pretnja ali dobio je neki poseban, čelični kvalitet.
Ona je savršeno dobro znala šta to znači. Dosta joj je bilo postiđivanja
s njegove strane. Bila je svesna koliko želi ulogu Hiter Duel ali je savršeno
dobro znala šta će da radi. Koliko je samo miliona već invenstirano u film?
Previše da bi on sada mogao da joj dozvoli da jednostavno ode. Kao što se
zaustavio trenutak ranije da je ne udari, tako će sada ustuknuti i od ovoga.
»A šta ako je sve blef?« - pitala se. - »On ima moć. On može da učini
šta hoće. Gde ću tada ja da budem? Da sam muškarac, nikada ne bih došla
do ovoga. Moć. Meni nedostaje samo moć«.
Stajala je neodlučno jedan trenutak a onda joj sinu strašna zamisao
kroz glavu. »Ako mu sada dopustim da me pritisne svojim palcem, činiće
to uvek i nikada neću uspeti da se izvučem. Nikada neću imati moć.«
- Ti ne želiš, u stvari, da me izbaciš iz ovog filma - reče Dejna, osećajući
da je to jedini način odbrane.
Rubensovo lice je bilo bezizražajno kao maska.
- Želela si strahovito ovu ulogu. Potrebna ti je.
- Radije ću otići do Teda Kasela. Ti me ponižavaš.
 - U redu - u glasu mu se osećao poseban ton - smatraj da od sada više
nisi u filmu.
Učinilo joj se da je srce prestalo da joj bije za trenutak. Da li je to samo
sanjala? Ali ne, ona je loše sve proračunala, suviše ga je izazivala.
Okrenula se od njega i prešla je preko dnevne sobe prema hodniku.
Videla je El Grekovo platno. Oči starca sa slike kao da su je pratile.
Srce joj se lomilo, suze su joj se vrtele u očima, kao da ih sopstvenom
snagom zadržava da se ne preliju i ne počnu da teku po obrazima. Starac
iz Španije - neka vrsta mudrog Jevrejina - video je njen stid ali, odlučila je
da ga sakrije od Rubensa.
Mislila je na drugi svoj stid koji je odavno pokopala u sebi i njen bol
postade nepodnošljiv. Starac joj je pružao utehu, ali, on nije mogao da
posegne rukom prema njoj i dotakne je, mogao je samo da je posmatra
tim tako izražajnim očima. Šta joj je on govorio bilo je: »Ja sam preživeo, i
ti ćeš«.
Bila je već blizu hodnika, kad je čula Rubensa. Kao da je taj zvuk
dolazio s drugog sveta.
- Molim te, vrati se ovamo - rekao je tiho - nisam to, u stvari, mislio.
Još uvek je gledala u starčeve oči.
- Zar ne možeš da mi oprostiš?
Okrenula se prema njemu.
- Zašto moraš da budeš tako opak? - znala je da joj suze blistaju u
uglovima očiju. - Zašto mi to, uopšte, govoriš?
- Pobedila si - reče on - zar ne shvataš?
- Šta sam pobedila? Ovo nije nikakvo takmičenje.
- Jeste - reče on tiho - ovo je takmičenje. - Ton mu je sada bio nekako
poučan. - Ti to znaš.
- Kako sam, onda, mogla ja da tebe pobedim?
- Ja sam načinio grešku i ti si to primetila i iskoristila. Odbila si me,
uprkos tome što si želela tu ulogu više od bilo čega.
- Skoro više od bilo čega.
 Prvi put se osmehnuo. Bio je to divan osmeh, nežan i mio.
- Skoro je nešto što te odvaja...
-...od dečaka.
-...od svih drugih. - Prišao joj je. - Drugačija si. - Zagrlio ju je. Nije se
branila. - Ti me se ne plašiš - šapnuo je. - Takva mi je žena potrebna -
poljubio ju je u vrat. - Ti to ne možeš da shvatiš.
- Dakle, terorisao si me da bi...
- Ne - odmahnuo je glavom - ti si mene terorisala. Onog trenutka kad
sam shvatio da zaista nameravaš da odeš shvatio sam i to da ne mogu da
ti dopustim da odeš. Učinio bih sve...
- Dao bi mi sve što želim? - glas joj je bio tih.
- Da - njegov glas je bio još tiši dok su se njegove ruke stezale oko nje.
Ne razmišljajući o tome, ona podiže ruke, zakopa prste u njegovu
gustu kosu i pritisnu svoje telo uz njegovo. Zbog mirisa njegovog tela
zavrte joj se u glavi. Činilo joj se da će se srušiti ako je on ne pridržava.
Ali, on je već klizio niz njeno telo. Stajala je sasvim mirno sa prstima u
njegovoj kosi. Kad je osetila njegove ruke na otvaraču svilene haljine,
počela je da drhti. On je polako počeo da je svlači.
Uzdahnula je kad je osetila vrhove njegovih prstiju na unutrašnjoj
strani svojih butina a onda sasvim iznenada njegove usne se nađoše na
njenom Venerinom brežuljku.
Dodirivao ju je jezikom. Mišići na njenim butinama počeše da drhte a
snage kao da joj sasvim nestade iz nogu. Nagnula se nad njega, njene
dojke dodirnuše njegova mišićava leđa. Pomicala se prema nežnom
pomicanju njegovog jezika.
Veliko zadovoljstvo je učinilo da oteža. Srce joj je udaralo u grudima.
Usne su joj bile poluotvorene, počela je da vrti bokovima.
- O, Bože - ječala je, dok je orgazam eksplodirao u njoj. Trljala je dojke
o njegova leđa, osećajući kako joj bradavice postaju sve tvrđe u dodiru s
njegovim čvrstim mišićima. Topila se od prevelikog zadovoljstva.
Kasnije je legla na njega. Milovala ga je neko vreme prstima, vlažnim i
drhtavim. Videla je kako mu oči sijaju. Duboko je zaječao pri dodiru
njihovih užarenih tela. Osetila je kako prodire u nju i zadrhtala je zbog
uživanja koje joj je pružalo to prodiranje.
Šaputanje palminih grana ih je uspavalo na ogromnom tepihu ispred
kamina od ružičastog i sivog mermera.
Probudila se usred noći. U kući su još goreli televizori. Podigla je ruku
i dodirnula ivicu njegove brade tamo gde ga je nešto ranije udarila. On
otvori oči.
- Ne bi trebalo da bude tako - šapnula je - ne želim takmičenje. Ne
treba da bude takmičenja između dvoje... - u mislima je dodala: »Koji se
vole«. Nije mogla da to izgovori glasno.
Zagledao se u njene oči.
- Ovaj grad je pun ludaka. Misle da je novac nešto što daje moć. Oni
ne shvataju da što se više čovek oslanja na novac sve više gubi vezu s
razumom i počinje da donosi pogrešne zaključke.
Stavila mu je ruku na grudi, osećajući kako se dižu i spuštaju dok je
disao. Zagledala je u njegove tamne sjajne oči.
- Snaga volje je mnogo bolje oružje od novca - rekao je on - jer ona
uvek uspeva. Potreban je samo čovek. Niko ti neće drage volje dati taj
savet. Moraš sama da dođeš do te istine kao što sam ja došao. Nema
novca na Menhetnu. Da se čovek iščupa iz tog pakla, mora da preživi.
Prišao joj je još bliže i ona oseti kako se uzbuđuje. Bio je tvrd kao
stena.
- Koliko puta sara samo došao kući sa rasečenim obrazom, sa
slomljenom vilicom... moj nos je slomljen bezbroj puta. Prestao sam da
brojim - čudno se nasmejao. - Kako su me samo voleli: »Hej Čivutine! Dođi
ovamo, imamo dar za tebe« - vikali bi, a onda bi me tukli: pesnica u
stomak, koleno u prepone, bič preko lica. »Ovo ti je zato što si ubio Hrista,
govnaru«. Tukli su me hladno, proračunato kao da su učili tu bestijalnost.
Bili su to košmari.
Ležao je tu, s rukama oko njenog tela, osećajući kako se nešto otkida
u njemu. »Dugo je ćutao« - pomislila je ona kad je završio svoju priču.
- Bio je jedan koji je uvek bio na čelu grupe - rekao je iznenada tako da
ju je zbunio - veliko, krupno dete, duge kose, čudnih plavih očiju. Uvek je
nosio otvorenu košulju, čak i usred zime, tako da je mogao da se vidi
srebrni krst koji je visio oko njegovog vrata. Ja sam mislio da je nosio krst
da bi ga podsetio na ono što je nekada bio. U svakom slučaju, on me je
uvek prvi napadao,, najpre bi viknuo pa bi me udario. Nisam se tukao. Bili
su veći od mene i uvek ih je bilo više. Majka bi plakala kad bi videla da
krvarim, ali ne bi ništa rekla ocu. Ali, on je jednom primetio moj razbijeni
nos, ščepao me za ruke, savio mi je šake u bolne pesnice i rekao: »Zar još
nisi naučio da se braniš? Imaš pesnice, koristi ih«. Neko vreme posle toga
nisam se usuđivao da izađem iz kuće. Bio sam ubeđen da me čekaju. Znao
sam da oni nisu važni. Opsedao me je onaj veliki dečak s plavim očima. Čak
sam ga i sanjao, i u tim košmarnim snovima on me je kažnjavao za
nepočinjene grehove. A onda sam jednog dana izašao. Bila je subota, leto.
Mislio sam da su možda otišli na Brajtonsku plažu. Prošao sam nekoliko
blokova, nikoga nisam video. Kao da sam bio stranac u sopstvenom
komšiluku. Osećajući se tako, opustio sam se. Stegao sam pesnice,
zagledao ih. Moj otac je bio u pravu, ja moram da se suprotstavim ali ne
verujem da su pesnice te kojima ja mogu da se izborim. Za sada nisam
imao ništa drugo, sem njih. U tom trenutku digoh pogled i ugledah beli
»kadi«. Beli »kadilak« se pokazivao u našem susedstvu jednom ili dva puta
nedeljno. Znao sam šta on nosi i prodaje - u stvari, pretpostavljao sam.
Droga je bilo nešto o čemu sam samo načuo da se govori. Beli »kadi«
skrenu iza ugla i uđe u Istočnu prvu ulicu. Zastao sam kraj saobraćajnog
znaka na ćošku i gledao niz blok. Kola su se zaustavila i ja videh kako neko
izađe iz kapije jedne zgrade. Bio je to dečak s plavim očima. Dao je čoveku
u belom »kadiju« nekoliko novčanica a zauzvrat primio nekoliko paketića.
U toku sledeće nedelje, pratio sam kretanje belog »kadija« niz Istočnu
prvu ulicu. Uvek je zastajao pred onom kućom ali i a više nikada nisam
video dečaka s plavim očima da izlazi iz nje. Nekoliko puta je neki drugi
dečak uzimao robu. Najčešće je to bilo neko manje dete ali nikada nije
jedno isto išlo dva puta. Naredne subote je padala kiša. Nije se moglo na
plažu. Kliznuo sam iz kuće i Avenijom Ce došao do Istočne prve ulice.
Usput sam morao da se sklonim u piljarnicu starog Viceka da bih izbegao
gomilu neprijateljski raspoložene dece. Išli su prema centru, prema
bioskopu. Dečak s plavim očima nije bio s njima. Znao sam zašto nije u
grupi. Krenuo sam Istočnom prvom ulicom i stao nedaleko od zgrade u
kojoj je on stanovao. Za desetak minuta bio sam mokar do kože. Počeo
sam da drhtim. U tom trenutku čuo sam škripanje guma i beli »kadi« je
skrenuo za ugao i krenuo prema meni. Zastao je baš ispred mene. Za
trenutak se ništa nije događalo a onda se prozor prema meni spusti i ja
začuh glas: »Hej, mali, hej!«. Pogledao sam. Neko mi je mahao. »Hodi malo
ovamo«. Prišao sam otvorenom prozoru. »Evo ti nešto novca. Tvoj je, ako
odneseš ovaj paketić u onu zgradu, u stan F6«. Prst je pokazao prema
zgradi u kojoj je stanovao plavooki dečak. Uzeo sam paketić i ušao u
zgradu. Na stepeništu sam pažljivo otvorio paket. U njemu su bila tri
zamotuljka. Ponovo sam ih zapakovao u papir i popeo se smrdljivim
stepeništem do poslednjeg sprata. Čula se muzika sa radija, zaglušivala je
dobovanje kiše po krovu. Sklonio sam paketić i zakucao. Nije me odmah
prepoznao. Pa i zašto bi? Ja sam bio poslednja osoba koju je mogao da
očekuje na svom pragu. Strpljivo sam čekao dok nije shvatio ko sam.
»Vidim da još nisi naučio gde ti je mesto, Civutine« - rekao je. - »Moraću da
ti pokažem«. Krenuo je na mene ali ja sam se uklonio. »Ne smeš to da
uradiš« - rekao sam - »tvoja droga je kod mene«. Naravno, bio je suviše
glup da bi mogao da shvati istinu. Nije mi poverovao. Poverovao je tek kad
sam otvorio kesicu, istresao je u česmu u hodniku i pustio vodu. »Nemoj to
da radiš« - rekao je - »meni je to potrebno«. Uživao sam. »Ali, sada Čivutin
to drži u svojim rukama« - rekao sam i izvukao drugu kesicu. Nikada ranije
nisam nikoga video da moli i preklinje... mislim, da se zaista baci na kolena
i preklinje. Video sam tragove uboda igle na njegovim rukama. Zgadio mi
se. Sipao sam sadržinu druge kesice u česmu. »Ostala je još jedna kesica« -
rekao sam. Pogledao me je. Iz njegovih očiju nestalo je onog lepog
plavetnila. Bile su mračne, tamne kao blato. »Evo« - rekao sam mašući
trećom kesicom ispred njegovog nosa - »ovo ti Čivutin poklanja«. Pustio
sam da kesica padne u njegove drhtave šake. Video sam agoniju u tim
polumrtvim očima. »Ne znam mnogo o drogi i ne znam šta bi ti se desilo
da si uzeo sve ovo što sam bacio, ali mislim da će i ovo biti dovoljno.«
Okrenuo sam se i otišao ah, izraz njegovog lica dugo mi je ostao urezan u
sećanju.
Zavladala je tišina. Dejna je osetila kako napetost popušta u njemu,
kako otiče. Disao je sve usporenije. Znala je da će uskoro zaspati.
- Rubense - rekla je tiho - a šta je bilo s tim plavookim dečakom? Jesi li
»presekao« heroin?
 On je dugo ćutao. Okrenuo se prema njoj, zagrlio ju je.
- Ma to i nije važno.
- Kako možeš tako nešto da kažeš.
Poljubio ju je tako nežno da se skoro zaplakala.
- To uopšte nije važno u ovoj priči - šapnuo joj je tako tiho kao da je
dahnuo noćni vetar - a sada spavaj, draga moja.

***

- Moć je ono što svakog privlači - rekao joj je Merion - i zbog čega svi
dolazimo u Holivud. Ovde ima više koncentrisane moći nego bilo gde
drugde u svetu. Možda je ima više jedino u Vašingtonu - nasmejao se. - Ali,
oni žele da imaju naš novac!
Hodali su ivicom scene, ulazeći i izlazeći iz kadra koji su pratile tri
ogromne Panavižn kamere, nalik na neka praistorijska bića.
- To što sam došao u Holivud predstavlja za mene, kao ljudsko biće,
veliki ispit - Merion je govorio kao pravi Englez, trudeći se da to što više
potencira i pokaže drugim građanima sveta kako nisu bili dovoljno srećni
da budu podanici Imperije. To njegovo držanje bilo je nekako dirljivo jer je
bilo deo njegovog provincijalizma i pripadnosti idealima koji su nekako
više spadali u devetnaesti vek. Čovek bi mislio da on razmišlja samo o
tome kako da najbolje pomogne ljudima. - Mogao sam da ostanem u
pozorištu čitavog života. To je nešto o čemu sam sanjao još kao dečak.
Ništa drugo nisam želeo nego da postanem deo Vest Enda i, naravno,
Brodveja. Ali, uspeh menja ljude, to je istina. Uzmi, na primer, sebe. Posle
»Redžine Red« počeo je tvoj uspeh. Publika je postala svesna tvog
postojanja, saznali su sve o tebi. Shvataš li šta kažem? Tvoj život je morao
zbog toga da se promeni. U mom slučaju je bilo nešto drugačije. Uspeh
koji sam postigao u pozorištu naterao me je da želim nešto drugo, veće.
Odlučio sam da dođem u srce moći, da vidim pre svega da li mogu da
preživim i da li mogu da pobedim - uhvatio ju je za ruku. - Čovek ovde brzo
nauči da je pobeda već sama činjenica da si preživeo. Mnogi velikani nisu
uspeli u tome, a znaš li zašto?
Bilo je sve više ljudi oko njih, dolazili su glumci i tehničko osoblje, pa je
on povuče u poslednju mirnu oazu sa strane. Zagledao se u njeno lice.
- To je zbog toga što svako u početku užasno želi da sakupi moć -
pravio je rukama male krugove između njih, naglašavajući reći. - Svako želi
da postane neko i nešto. Ako uspe u tome, misli da je postigao sve. - Sada
je šaputao ali, njegove reći su bile značajne kao da je vikao. - To nije istina,
Dejna. Najvažniji zadatak je da znaš da upotrebiš moć kad je se jednom
dočepaš. - Rastužio se. - Sama moć ne uništava ljude već njihovo neznanje
kako da je koriste.
Iza njih je postajala sve veća gužva,, ljudi su zauzimali svoja mesta.
- Draga moja, mislim da je suviše kasno za našeg prijatelja - znala je da
misli na Džordža - ali, za tebe još nije kasno. Moj je posao da ga
kontrolišem pa te - zato upozoravam da ako se opet slučajno nađeš u
unakrsnoj vatri, ne pokušavaš ništa sama da rešiš. Dođi odmah do mene.
Ne želim da budeš umešana u sve ovo. Suviše si sjajna glumica da bismo
dopustili našim prijateljima da te uznemiravaju.
Dejna je ćutala, pa Merion nastavi.
- On želi tu ulogu i verujem da je pravi glumac za nju. Ali, to je teška
uloga za njega. »Hiter Duel« je očigledno namenjen ženi - tebi - i, s
vremena na vreme, njegovo neslaganje s tim mora da probije - nasmejao
se otvorena srca. - On je, možda, svinja u svakom drugom pogledu ali, vas
dvoje na ekranu stvarate čuda, magiju. Vidiš, pošto sam mudar momak, ja
sam mu pokazao jučerašnje snimke. On je možda sve drugo ali, nije blesav,
taj naš drugar. I bio je dovoljno čovek da mi prizna da znam šta radim. -
Nasmejao se ponovo dok im se krupan čovek približavao. - Džordže -
pozvao ga je - dođi ovamo da odaš počast glavnoj glumici.

***

Počelo je snimanje. Svako se utopio u svoj lik. - Da - reče El-Kalam u

telefonsku slušalicu - tako je, gospodine predsedniče. Upravo sam
razgovarao sa izraelskim premijerom. Razgovarao je sa svojom kćerkom i
uverio se da je živa i da je sasvim dobro. Bar za sada - bacio je pogled
prema Bajardu Tomasu. - Vaš državni sekretar je pravi zgoditak. -
Tomasovo obično preplanulo lice sada je bilo belo kao list papira ili kosa
na njegovoj glavi. Oborio je pogled. Gledao je svoje članke na rukama. Kao
da je drhtao.
Na drugom kraju prostorije, Džejms je sedeo oslonjen na policu s
knjigama. Kao da je sada malo lakše disao ali je još strašno krvario. Hiter i
Rahela su se trudile da mu pomognu.
- Šta ste to rekli, Predsedniče? Nisam baš dobro razumeo. Ta
prekookeanska linija... ma ne, to nema veze - nastavio je da bulji u Tomasa,
želeo je da ga primora da mu uzvrati pogled. Sekretar je i dalje gledao
svoje ruke koje su nekontrolisano drhtale.
El-Kalam se iznenada isceri..
- Vaš sekretar je ,baš skvasio pantalone, gospodine Predsedniče -
pucnuo je usnama - kakav sramni čin.
Lice mu se uozbiljilo. Bacio je pogled na sat.
- Sada je 10.24. Tačno u 18 časova očekujem da me nazovete i da me
obavestite da je trinaestoro naše braće pušteno iz zatvora u Jerusalemu.
Sutra u osam časova biće vam saopšteni naši drugi zahtevi. Vi i sami znate
kakvi su. Neće biti više pregovaranja.
- Ako do tada ne čujemo preko lokalnog javnog radija na 1300
megaherca da ste pristali na sve, kćerka izraelskog premijera, vaš državni
sekretar i svi ostali biće pogubljeni - spustio je slušalicu veoma pažljivo.
- Ovo je strašno - reče Rene Luš - ja zahtevam da moj ataše bude
odmah pušten. Francuska nije u sukobu sa PLO. Baš naprotiv...
- Začepi gubicu! - reče ledeno Malagez.
El-Kalam se okrete prema Radu.
- Treba bolje da brineš o njemu - reče, kao da se zabavlja - mislim da je
postao suviše star za svoj posao.
- El-Kalam! - viknuo je Luš. - Slušaj me!
- On nikako da shvati - reče El-Kalam. Buljio je u Suzanu ali, bilo je
jasno da govori Fesiju.
Muškarac opakih očiju se i ne pokrenu. Činilo se kao da se kundak
njegovog automata sam od sebe zabio u Lušov stomak. Francuski
ambasador se srušio kao da mu je neko izvukao tlo ispod nogu. Presamitio
se, kolena ga izdadoše. Prsti mu se zgrčiše i on se obema rukama uhvati za
stomak. Čudan zvuk prolete kroz njegove usne a niz obraze mu linuše
suze. Fesi ga tada potapša po vratu rukom i Luš se onesvesti.
El-Kalam nabra nos i pucnu usnama kao malopre na telefonu. Nagnuo
se u pojasu i dodirnuo metalnim vrhom automata bradu čoveka na podu.
Luš otvori oči i zagleda se u El-Kalama. Francuz je bio bled, koža mu je
bila orošena ledenim znojem, oči su mu bile crvene.
- Nemoj nikada više da mi se obraćaš - rekao je El-Kalam sa velikom
nežnošću u glasu. - Dok ti ne kažem da to možeš. - Napućio je usne. - To je
veliki šok za tebe, znam. Ali ovde nema saveznika. Ti si neprijatelj, baš kao
i ovi svi ostali - mahnuo je rukom i pokazao druge taoce. - Svi ste
neprijatelji, svi ste isti. - Buljio je u čoveka na podu. - Nije li tako?
Francuski ambasador je buljio u njega, potpuno zanemeo, obnevideo.
El-Kalam ga udari po glavi. Nagnu se, pritisnu ambasadorovo lice uz pod.
- Reci da je tako, gospodine ambasadore - govorio je, jasno
izgovarajući svaku reč.
Luš liznu jezikom osušene usne.
- To je... - glas mu se izgubi, on pročisti grlo i pokuša ponovo. - To je
tako. Mi smo neprijatelji.
- Tako je - reče El-Kalam i zagleda se u njega za trenutak. A onda mu
izraz odvratnosti prelete preko lica i okrete se prema Emuleru. - Očisti ga
što bolje možeš - reče - šta bi, drugo i bio posao atašea?
- Kako? - upita mlađi Francuz - kako da to uradim kad su mi ruke
vezane na leđima?
El-Kalam skloni cev automata s Lušove brade. Luš se opet sruši na
pod.
- Oliži ga jezikom - reče El-Kalam i okrete se.
Na drugom kraju prostorije Džejms je sve više krvario. Leva ruka kao
da mu je bila paralisana. Ležala je beživotno pored njega. Desnom rukom
je stezao rukav na levoj strani.
- Molim vas - reče Hiter Riti - dajte mi da mu pomognem. On sada ne
može da vam naškodi.
 El-Kalam kao da nije obraćao pažnju na nju.
- Interesantno - reče on i zagleda se u Džejmsa koji se bori da zaustavi
krvarenje - zanimljivo. - Prišao je i stao bliže Džejmsu. - Hajde baš da vidimo
da li može sam da to uradi.
- A ako ne može? - pitala je Rahela. Malagez je stajao sasvim blizu nje.
- On mi je spasao život. Ja bih htela da mu sada pomognem. Ako ne
dopuštate Hiter da mu priđe, dajte da mu ja pomognem.
- Tebi da dopustim? - El-Kalam nije skidao pogled sa Džejmsa. - Ne bih
ti dopustio ni pertle da vežeš. Ne smeš ni da mu priđeš.
Džejms se koncentrisao na ono što treba da uradi.
Njegovo lepo lice, sada iskrivljeno od bola, izvilo se još više dok se
trudio da zubima dohvati komad tkanine. Zaječao je i vratne žile mu
iskočiše. Onda uhvati komad tkanine.
Trenutak kasnije čulo se resko cepanje tkanine. Džejms je s dva prsta
vukao komad rukama. Trenutak kasnije imao je povez u rukama.
Čudan izraz pojavi se u očima El-Kalama.
- Sjajno - reče on, posmatrajući kako Džejms pričvršćuje zavoj. -
Uradio si to kao profesionalni... vojnik.
Džejms je ćutao. Obrisao je znoj sa čela zdravom rukom pa ju je otrô
o pantalone. Na pantalonama je ostala tamna fleka. Naslonio se na policu
s knjigama, duboko je udahnuo vazduh. Za kaši jao se zbog tog napora.
Odmah je obrisao ružičastu penu koja mu se pojavila na usnama. El-Kalam
prinese ruku njegovim usnama i pokaza šaku.
- Krv - reče.
Džejms odgurnu njegovu ruku. Hiter priguši krik, zatvori oči.
- Znam nešto o ratovanju - reče Džejms, ne gledajući u nju.
- Znaš li? - El-Kalam stavi cev automata na Džejmsove grudi, ukloni
košulju. Pogleda ispod tkanine. Lice mu je bilo bezizražajno. - Pa šta kažeš
na ovo?
- Rođen sam i odrastao u Belfastu - reče Džejms. Zabacio je glavu,
zatvorio oči.
- Nemoj, Džemi - reče Hiter - ne iscrpljuj se.
 Rita načini pokret da je ućutka ali El-Kalam mahnu da je pusti.
- Pusti - reče on mirno - nije važno šta ona govori. On će mi reći...
čučnuo je pored Džejmsa - on će mi reći sve što želim. Zar ne da hoćeš?
Džejms otvori oči. Zagledao se u El-Kalama.
- Belfast - reče El-Kalam tiho - odrastao si u Belfastu.
- Da, u Belfastu - jeknuo je Džejms - tamo gde su nas Englezi mučili i
tukli zato što se borimo za slobodu.
Vučji izraz pojavi se na El-Kalamovom licu i on se okrete prema
Mekinonu i Dejvidsonu.
- Da li biste vi, engleski džentlmeni, prišli malo bliže? Zar ne želite da
čujete kakve je represalije vaša vlada primenjivala na irske katolike?
Mekinon i Dejvidson su posmatrali El-Kalama bledih lica, ali mirni.
- Mi to znamo - reče Dejvidson - to su činjenice.
- Vidite li kakvi su oni - reče El-Kalam, pa opet obrati pažnju na
Džejmsa. - Vidiš kako oni lako odbacuju svoje grehe.
- Svi mi imamo grehe - reče Džejms tiho. - Ja sam otišao iz Belfasta jer
sam znao da ću imati više uspeha u Americi. - Okrenuo se prema Hiter. - Ti
znaš kuda odlazi moja zarada, ljubavi. - Zatvorio je oči, pojaviše se suze,
kliznuše niz obraze.
- U fondove Irske republikanske armije, zar ne? - Pitao je El-Kalam a
onda, nagnuvši glavu, zagleda se u Džeimsovo bolom iskrivljeno lice. - Ali,
ja se pitam da li si zaista zbog toga otišao iz Belfasta?
- Pretpostavljam da sam otišao i zbog toga što sam duboko u sebi
osećao da sam, ipak, samo kukavica. Moj brat, verenik moje sestre i mnogi
drugi tukli su se s Englezima... umirali su za svoje ideale. Nisu imali ni
penija da prilože za našu stvar... zato su dali svoje živote. Oni su tako
odabrali. Ja sam odabrao drugačije.
- Šta si odabrao? - pitao je El-Kalam.
Džejms je ćutao neko vreme a onda pogleda El-Kalama.
- Izabrao sam da branim čast i da se ne predam bezakonju.
El-Kalam je buljio u njega. Ustao je, koraknuo unazad.
 - U pravu je - reče Ken Rad dok je Tomas pokušavao da ućutka
Džejmsa.
- Šta to radite? - šaputao je Tomas. - Jeste li sišli s uma? Zar ne vidite
šta je uradio s Rene Lušom?
Rad ga ledeno pogleda.
El-Kalam se okrete prema Amerikancu.
- Reči - reče on - samo reči.
- Reči su ono zbog čega su Amerikanci živeli i umirali dve stotine
godina - reče Rad - sloboda i bezbednost, pravda...
- Ja ću ti pokazati šta znače reči. - El-Kalamov glas je bio pun pretnje.
Načinio je mali gest. - Rita.
Visoka žena izađe iza Rahele. Skinula je automat s ramena.
- Šta ćete da uradite? - pitala je Rahela. Oči su joj bile širom otvorene.
- Mir! - siknu Malagez i okrete cev automata prema njoj. - Ostani gde
si i gledaj!
- Neću to da gledam.
- Vidite - reče Fesi - Izraelka nema stomak da to podnese.
- Ostavite je - reče Bok. On je sve do sada ćutao. - Žene ne bi trebalo
uvlačiti u ovo.
- Vidiš - reče El-Kalam Radu - sav taj razgovor nema nikakvog
značenja. Važna je samo akcija.
Dok je on govorio, Rita je dovela batlera. Bio je to mršavi, ćelavi
muškarac. Bio je preplašen. Drhtao je.
- Šta ćete da uradite? - pitao je Rad.
- Džejms zna šta će sada da se desi, zar ne Džejmse?
Džejms je držao zabačenu glavu. Oči kao da su mu bile uperene u
jednu tačku. Činilo se da ništa ne čuje.
- Šta se to događa? El-Kalame... - Radovu rečenicu prekinu Tomas.
- Umukni - siknuo je i zatvorio oči - samo ćuti i oni će nas ostaviti na
miru.
Rita je dovela preplašenog batlera u samu sredinu sobe. Sada se
uklonila. Čulo se suvo pucketanje metala dok je oslobađala okidač na
automatu.
- Za ime božje - kriknuo je Emuler.
Devojka poče da jeca. Suzana je jeknula.
- To nije način... - počeo je Dejvidson.
Kratak lavež automata natera sve da poskoče. Hiter kriknu. Batler se
okrete oko sebe s jednom podignutom nogom. Bačen je na zid u oblaku
krvi. Srušio se. Rita ponovo pritisnu okidač. Buka je bila zaglušujuća.
Batlerove ruke se raširiše, rukama je grabio vazduh. Telo mu je igralo. Oči
su mu se okretale. Bio je pokriven krvlju. Razvlačila se po tapetama dok je
klizio prema podu. Njegove duge noge se saviše ispod tela, glava mu
klonu na grudi.
Devojka, mlada plavuša, suviše našminkana, jecala je. Kao po nekom
prećutnom dogovoru, svi drugi taoci su se udaljili od nje. Ona je stajala
ispred kamina.
Rita se okrenula. Pojavi se narandžasti plamen na vrhu cevi automata
i devojka kao da poskoči unazad. Kamin je udari po lopaticama, ona se
nagnu unapred. Njene usne su se pokretale ali se nije čuo nikakav zvuk.
Prsti joj se pretvoriše u kandže dok se polako spuštala na kolena. Malo se
klatila dok se nije srušila na stranu.
- U redu - reče El-Kalam kroz dim baruta - sada vam je valjda jasno da
mi zaista mislimo da uradimo ono što smo rekli. Nama reći ništa ne znače:
hrabrost je nepotreban luksuz jer mi imamo moć. To je konačno i
neopozivo.
Okrenuo je glavu da bi osmotrio prostoriju. Njegove tamne oči kao da
su uživale u šoku i izbezumljenosti bledih lica oko njega. Malo se
osmehnuo dok ih je posmatrao jednog po jednog. Sada je zavladala tišina.
Potapšao je svoj automatski revolver, pljunuo na pod između dva leša i
okrenuo se prema kamerama.

***

Rubens je najzad počeo da joj liči na ljudsko biće. Njegov teroristički

početak na Ist Sajdu takao je samu srž njenog bića. Znala je šta to znači,
mrzeti toliko da se od toga ima gorak ukus u ustima koji ne može da se
spere. Znala je kakva je kazna za takvu mržnju.
Nije se ni najmanje iznenadila što se opet našla u smiraj dana kod
Rubensa, a ne u svojoj kući. Plivala je, Marija joj je donela poslužavnik sa
čašom »Bakardija« i sendvičima s piletinom.
- Senjor će večeras doći kasnije - obavestila je - pa je pitao da li biste
ga sačekali da večerate s njim.
Ispila je pola čaše fino rashlađenog ruma pa je ušla u kuću. Sedela je u
vlažnom kostimu, pijuckajući piće dok joj se gusta kosa kovrdžala po
ramenima. Zagledala se u ogromnu uljanu sliku sa leve strane od kamina.
Na stenama je sedela sirena lepog lica a njene zelene oči su čudno sijale.
Njena duga kosa bila je ukrašena morskim biljem i drugim plodovima
mora. Vlažne krljušti repa svetlucale su u pomrčini. Usne su joj bile
poluotvorene, kao da peva neku zavodljivu pesmu. Ispod i oko nje more
se talasalo i penilo kao da namerava da je udavi. Vešt slikar je postigao da
sirenine oči i boja mora budu potpuno istog tona tako da se čoveku činilo
da kroz njene oči gleda u dubinu okeana. Dejna zatvori oči.
Možda je bilo sasvim normalno što je sanjala o podzemnoj ćeliji te
večeri kad je zadremala u Rubensovoj kući. Nikada nije izgovorila tu reč
već godinama a kad bi čitala neki istorijski tekst u kome bi naišla na tu reč,
zastala bi i dugo bi buljila u nju. Bila je kao u transu, kao da je preplašena
da će ta reč oživeti. Bila je to reč koju je ona u mašti koristila da bi opisala
prostoriju tri sprata ispod zemlje u kojoj bi mogla da se nađe pokopana
kao krtica, ostavljena da umre. Ta prostorija bez svetlosti i bez vazduha
visila je u njenoj podsvesti kao stalna pretnja, vraćajući je u vreme kad joj
je život bio bez mogućnosti da ga sama kontroliše, da upravlja njim... bilo
je to kao povratak u matericu.
Probudila se, kao i uvek posle ovog sna koji se vraćao, sva preznojena
s ukusom gume u ustima. Toliko je želela da se digne i ode do kupatila da
opere zube. Ali, pošto je osećala da je vezana za krevet, znala je da je to
nemoguće.
- Dejna - reče Rubens - jesi li dobro?
Nije mogla da odgovori nekoliko trenutaka. Buljila je u plafon, ne
videći ništa. Osetila je da se on pomiče pored nje, osetila je miris njegove
kože, dodir i znala je da je sve u redu.
Ustala je i bez reći je otišla u kupatilo. Kad se vratila, on je sedeo na
krevetu i posmatrao je.
- Šta je bilo? Kriknula si.
- Samo san - rekla je, stojeći u dnu kreveta, još sasvim naga.
- Kažeš to kao dete - reče on a onda dodade sasvim tiho - tako si lepa.
Osmehnula se.
- Kako ovaj grad poštuje lepotu i koliko je samo lepotica u njemu.
Uskoro će lepota izgubiti svaki smisao jer će svako biti lep.
- Nisam govorio o tvom licu... o tvom telu.
- Pa o čemu onda?
- Govorio sam o tvom glasu, ličnosti, kretanju... tvom prisustvu -
pružio je ruke prema njoj - o tebi samoj.
Kosa joj se zanjihala na ramenima kad se spustila na kolena pored
kreveta da bi bila bliže njemu.
- Ti nisi onakav kao što ljudi pričaju da jesi - rekla je. Zadrhtala je kad je
osetila kako je njegove ruke obavijaju.
- Hladno mi, je - reče on, ali ona nije znala da li on to stvarno misli. Bilo
je još nekih nepoznatih dubina u njegovom biću koje nije mogla da otkrije.
- Da li ti je bilo hladno s tvojom ženom?
- S njom mi je naročito bilo hladno.
- Vidiš - reče ona, praveći se kao da trijumfuje - one priče o tebi su ipak
tačne.
- Kakve su to priče? - šapnuo je i poljubio je u vrat. Osetila je kako su
mu usne meke i nežne.
- Čula sam da si se razveo od žene jer je odbijala da te takne u
javnosti.
- To sam i ja čuo.
- Pa - reče ona - da li je to istina?
- Zar je to važno?
 - Ne znam - malo se udaljila od njega da bi mu bolje videla lice. Pružila
je ruku, uklonila mu kovrdžu s čela - možda je važno da li je to istina jer bi
to nešto otkrilo o tebi.
- Da, svakako, to bi nešto otkrilo. Reklo bi da sam ja prava enigma.
Takav bi, mahom, zaključak ljudi izvukli.
- Onda znači da nisi enigmatičan.
- Možda su enigmatičnost i hladnoća nešto što se vidi spolja ali, ja u
stvari nisam takav. Moja žena je, pak, bila hladna kao led.
- Ti zaista nisi tako leden - rekla je i dodirnula mu obraz.
- Ne, nisam s tobom - reče on i pokri njenu šaku svojom - i to me
iznenađuje.
- Ne bi trebalo - zagleda se u njegove oči - to je tako logično, zaista. Ti
si me posedovao, ušao si u mene. Ali, šta je to? Samo dodir mesa, to nije
ništa u poređenju...
Oglasi se zvonce na ulaznim vratima. Rubens podiže obe noge uvis i
skoči kao dečko iz koledža. Dejna se okrete i pogleda na sat. Prošla je
ponoć.
- Zar moraš da vidiš ko je?
- Da - reče on i navuče tamno-plavu svilenu kućnu haljinu. Zvonce se
ponovo oglasi i on krenu prema vratima dugim hodnikom.
Ona leže na leđa, podiže ruke iznad glave. Zatvorila je oči. Glasovi.
Znala je da sada neće moći i da spava. Uzdahnula je, nazvala kuću i
odslušala poruke zabeležene na traci telefonske sekretarice. Samo je Megi
ostavila poruku da je nazove.
Dejna je nazva.
- Zdravo, šta je bilo?
- Ništa, samo se malo loše osećam - glas joj je bio prigušen i umoran. -
Gde si?
- Kod kuće - reče Dejna - ah, ne. U stvari, kod Rubensa sam.
- Šta radiš tamo?
- Živim.
 - Ha, ha, ha - njen smeh je bio grub, pomalo kreštav. Nije se osećalo
da se smeje od srca. - Vidim, sve mi je jasno. Pa, kako je?
- Dobre. Slušaj, Megi, radije bih razgovarala o tebi.
- O meni nema šta da se razgovara. Ja se dosađujem. Sedim ovde i
plačem.
- Doći ću kod tebe. Ne smeš da budeš sama.
- Budalo, nemoj. Niko mi ne treba.
- Nesreća je u tome što ti je neko potreban. Kris će biti u studiju čitavu
noć, radiće...
- Čak i da nije u studiju, ne bi došao kući.
Vladala je tišina neko vreme. Dejna se pitala šta da kaže.
- Nemoj tako. Kris ima problema sa sastavom i to je sve - Dejna oseti
čim je to izgovorila da je rekla sasvim pogrešnu stvar.
- Otkuda ti to znaš? - Megin glas dobi neslućenu oštrinu.
- Pa, ovaj... naletela sam juče na njega. Malo smo razgovarali. Onako,
znaš, čavrljali.
- Ne, ne znam kako je to čavrljati sa Krisom. Šta se događa, Dejna?
- Ne znam šta hoćeš da kažeš.
- Zabavljaš li se ti to s Krisom? Jesi li s njim?
- Megi, šta je tebi? Rekla sam ti...
- Znam šta si mi rekla - odgovorila je ona i tresnula je slušalicu.
- Prokletstvo! - reče Dejna i okrenu ponovo Megin broj. Pokušavala je
nekoliko puta da je dobije ali je linija stalno bila zauzeta.
Ustala je i počela da se oblači, navukla je farmerke i somotsku košulju.
Prošla je kroz hodnik i otišla u dnevnu sobu.
Rubens je bio u dnevnoj sobi s visokim atletski građenim mladim
muškarcem. Posetilac je imao suncem opaljeno lice i kosu prošaranu
svetlijim pramenovima, začešljanu unazad. Ličio je na jahača na talasima
koji je upravo stigao iz Laguna bič. Jedino su taj utisak kvarile vodnjikave
smeđe oči i naočare okruglog rama koje je nosio. Podsećao ju je na
nekoga iz njenog detinjstva ali, nije mogla da se seti na koga.
 - Dejna - reče Rubens - dođi da se upoznaš sa mojim advokatom,
Šajlerom Fultonom.
Fulton prihvati njenu pruženu ruku. Rukovaše se.
- U redu - reče Rubens - hajde da završimo s tim.
Fulton otvori neseser i izvadi neke papire koje zatim pruži Rubensu.
Ovaj odmah poče da ih čita.
Dejna je posmatrala Fultona. Preznojavao se. Imao je suviše lepo lice
da bi moglo da se kaže da je zgodan. Pomislila je da zbog naočara izgleda
mlađe od godina koje, u stvari, ima. Pitala se opet na koga je podseća a
onda se okrete, prigušujući smeh. Fulton je potpuno ličio na Kenta Klarka.
Okrenula se opet prema njemu.
- Hoćete li nešto da popijete?
- Šajler ne ostaje toliko da bi imao vremena za piće - reče Rubens, ne
digavši pogled s papira koje je čitao.
- Ne... hvala vam - Fultonovo lice postade crveno kao bulka.
Rubens pruži ruku, pucnu prstima. Fulton posegnu u džep sakoa i
izvadi divno elegantno zlatno nalivpero. Rubens uze pero i okruži dve
tačke na papirima koje je čitao. Tek tada podiže pogled.
- Šta ovo, do đavola, znači? - zavitlao je papire kroz vazduh i Fulton ih
nespretno pokupi.
Fulton baci pogled na papire, mada nije morao da čita da bi znao na
šta Rubens misli.
- To su zahtevi Odbora iz Njujorka.
- Odbora? Hoćeš da kažeš da je Ešli to tako zamislio? Lepo sam mu
rekao da neću da razgovaram ni o čemu ako se ne radi o petogodišnjem
ugovoru i dvogodišnjoj opciji...
- Razgovarao sam s njim danas posle podne. Kaže da se plaši da ne
budu zatvoreni. Likvidnost...
- Do đavola sa likvidnošću! Naša je prednost što smo u dogovoru s
Kolombinom. Zar moram baš sve da kažem tim kretenima?
- Ešli reče...
 - Baš me briga šta Ešli ima da kaže - eksplodirao je Rubens. - Za koga ti
radiš, Šajleru?
Fulton ne reče ništa, zagleda se u tepih između svojih nogu.
- Dobro je što živimo u dvadesetom veku. Znaš li šta su nekada radili
donosiocima loših vesti? Odsecali su im glave.
Fulton pročisti grlo pa pogleda u Rubensa.
- Mislim da su im samo odsecali jezike.
- Pa to je isto - Rubens siđe tri stepenika na donji nivo dnevne sobe,
priđe stočiću. Otvori se tajna fioka. Pojavi se beli telefon. Rubens ubaci
belu karticu u njega i sačeka da telefon automatski odabere broj. - Jeste li
došli sami? - pitao je Šajlera dok je čekao.
- Ja, hm... ovaj...
- Pa zašto lepo ne kažeš da vas je Bil dovezao?
- Mislio sam da to nije...
- Ma hajde, Šajleru. Dejna neće ništa reći. Zašto ga nisi uveo? Znaš da
je ovde uvek dobrodošao i sigurno se dosađuje sam tamo napolju -
okrenuo se od njih oboje i glas mu se promenio kad je počeo da govori u
slušalicu. Glas mu je bio mek, kao milovanje ljubavnika. - Zdravo Mardž.
Da. Kako si? Kako momci? Dobro. Izvini što sam te probudio. Da, znam.
Gumi ga. Probudiće se - okrenuo se i zagledao u Fultona na način na koji
mungos posmatra kobru. Kad je ponovo progovorio, glas mu je bio leden.
- Ešli, barabo jedna, šta ti misliš da je ovo? Da, znam koje je doba. Ali Šajler
mi je baš dao ugovor za Kolombinu. Znaš li šta možeš da uradiš s tim
ugovorom, Ešli? Možeš da obrišeš zadnjicu - slušao je jedno vreme a onda
reče tišim glasom. - Slušaj ti, mala barabo, ako upropastiš ovaj dogovor
iseckaću te za hamburger. Znaš li ti šta paragrafi 17. i 18. znače za nas? Ne?
To znači da Kolombina ima opciju na tri godine a mi možemo da idemo u
đavola. To nisi shvatio. Ovaj ugovor je pravi bupkis. Šta u poslednje vreme
koristiš umesto mozga? Ne govori mi to. Dobro znam šta ti Morin radi od
trenutka kad si je zaposlio. Kako? Pa znam. Nije trebalo da zaboraviš da ja
sve znam - sačekao je malo.
- Ešli, biće bolje da središ te stvari, pre četvrtka. Tada ćemo Šajler i ja
doleteti sa novim ugovorom. U redu. I još nešto, Ešli, da ne zaboravim. Od
sada ću ja lično voditi računa o Kolombini. Je li u redu? Tako je. - Tresnuo je
slušalicu. - šmuk!
Okrenuo se Fultonu.
- U redu. Čuo si ovo. Neka novi ugovori budu gotovi sutra do deset
časova. - Osmehnuo se. - Šta je, nisi pozvao Bila da uđe? - odmahnuo je
rukom. - Dejna idi i uvedi Šajlerovog prijatelja da popije nešto s nama.
- Ne - reče Fulton pre nego što se ona pokrenula. Okrenuo se prema
njoj. - Milim da se Rubens samo šali.
- Prokletstvo, čoveče, naravno da se šalim - njegovo dobro
raspoloženje bilo je nekako lažno, tako providno da je Dejna mogla da
oseti da bes ključa ispod površine. Samo ga je tanka koprena civilizacije i
vaspitanja čuvala da ne eksplodira. Pitala se zbog čega se tako naglo
naljutio.
- Moraćeš da prevaziđeš tu fobiju, Šajleru. Dejnu nije briga što si
peder. Ona stalno radi s njima, zar nije tako?
Ona ne reče ništa. Nije želela da bude učesnik u ovom okrutnom
obračunu.
- Nije baš tako - reče Šajler - znate...
- Ah da, onda je to Bil. Do đavola, Šajleru, Dejna ne poznaje Bila -
pogledao ju je za trenutak. - Poznaješ li Bila Denklija, dermatologa? Bila sa
Beverli Hilsa? Ovaj ovde Šajler živi s njim. Bil sada sedi u kolima i čeka ga -
ponovo se osmehnuo pokazujući zube. - Hej, baš mi nešto pade na pamet.
Zašto se ne skineš i pokažeš Dejni one plave i ljubičaste modrice koje ti je
Bil...
- Rubense, molim vas nemojte... - Šajler je digao neseser i obrisao
šaku slobodne ruke o pantalone.
- Nema razloga za sramotu, Šajlere, stari momče. Misli na Dejnu kao
na jednog od momaka. To bi moglo i da te uzbudi...
- Rubense, sada je stvarno dosta! - reče Dejna oštro. - Prestani s tim!
Hteo je da kaže još nešto ali, ono što je video na njenom licu odvratilo
ga je od toga i kao da se stresao od pomisli na ono što je hteo da kaže.
Umesto toga reče drugim tonom glasa:
 - Kako ide »Iza duge«? Šajler pročisti grlo i baci zahvalan pogled na
Dejnu a onda brzo odgovori.
- Upravo sam završio tromesečni obračun. Čini mi se da će biti sve u
redu.
- Da li su te barabe prekoračile dopušteni budžet?
- Za sada su u okviru tri miliona.
- A koliko smo računali da ćemo dati za taj projekat?
- Šest miliona.
- Dobro je.
Boje se samo onog blesavog scenografa Ronalda Hila. On želi sve
blistavo i ogromno. Čekaju na neonski oblakoder iz Njujorka. Misle da će
to da staje najmanje četvrt miliona dolara. Hil ne želi da radi sa
minijaturama.
Rubens se okrete Dejni.
- Udariš ih jednom ispod pojasa i oni se otrgnu.
- Spustio je čašu na stočić. - Zakaži mi sastanak s njima, Šajleru. Neka
bude iduće nedelje.
- U kancelariji?
- Ne, ovde. Želim da se ti ludaci osećaju relaksirano kad uđu. Tako se
neće osećati kad budu odlazili. A sada o Kolombini.
- Doneću ugovore do deset - reče Šajler meko. - Poslaću ih po kuriru.
- Ne uznemiravajte se - reče Rubens - ja ću doći u kancelariju. Biće mi
to prva stvar ujutro.
Fulton klimnu glavom.
- Drago mi je što smo se upoznali, gospođice Vitni - uhvatio ju je za
ruku ledenim stiskom. - Uživam u vašim filmovima.
- Hvala vam - reče ona učtivo. - Dođite opet.
Čuli su ga kako udara petama po pločicama hodnika. Vrata su se tiho
zatvorila za njim. Motor automobila zakašlja i ožive, dim iz auspuha podiže
se prema palmama.
Rubens je gledao u nju. Okrenuo se i prišao baru. Prostor između njih
bio je neko vreme ispunjen samo sitnim zveckanjem leda u čaši.
- Zašto se tako ponašaš prema njemu? - upitala je ona najzad.
- Ne želim da o tome govorim - rekao je besno.
- U redu, sjajno - prišla je ormanu.
- Kuda ćeš?
- Idem da vidim Megi. Ona...
- Nemoj to da radiš.
Okrenula se da bi mogla da ga pogleda.
- Ona mi je prijateljica, Rubense.
Koraknuo je prema njoj.
- Ja sam ti više od toga.
- Ne mogu noćas da ostanem s tobom... posle onoga kako si terorisao
Šajlera...
- Šta on tebi znači?
- Meni ništa ali šta on tebi znači, Rubense? Pobogu, čoveče, pa on ti je
prijatelj.
- Ja to radim zato što on uživa u tome.
Odmahnula je glavom.
- Posmatrala sam njegovo lice. Povredio si ga. Strašno. I to si uradio
zato što si i sam uživao u tome.
- Pogledao ju je.
- Vidim da sam te opet podcenio.
- Hriste, i to ti smeta.
- Nisam siguran da mi baš to smeta - srknuo je piće, izašao iza bara.
Klimnuo je glavom. - U redu, reći ću ti nešto. Šajler i ja smo išli zajedno u
školu. Ja sam se izborio za ovo mesto na kome sam a njega je na njegovo
mesto postavio otac - odmahnuo je rukom kao da želi da izbriše svoje reči.
- Ali, to ništa ne znači. Mi smo bili cimeri, postali smo dobri prijatelji... radili
smo sve ono što prijatelji rade zajedno: išli smo zajedno na fudbalske
utakmice, pomagali smo jedan drugom na ispitima, izlazili s devojkama...
 - Aha...
- Da. Tek mnogo kasnije on mi se poverio - progutao je brzo gutljaj
pića tako da je jasno mogla da vidi da je uznemiren. - Teško mi je to palo,
teško mi pada i sada. Godinama sam bio svestan toga šta se događa s njim
i ženskama. Mi bismo noću satima razgovarali o Kim Novak i Riti Hejvort i
poredili naše devojke s njima. Mislio sam da je njegovo interesovanje za
muškarce samo privremeno skretanje - okrenuo je lice od nje. - Njegova
verenica me još povremeno naziva. Pita me da li ima nade da se promeni.
Ona ga još voli.
- Rubense - reče ona mirno, sa puno razumevanja - ne možeš od njega
da napraviš ono što nije.
- Znaš šta je - reče Rubens - ja mislim da ni on sam nije svestan toga
šta je. Ponekad se razbesnim na njega tako da bih mogao da ga zadavim.
Ne želim da ga povredim, ne želim da ga ponizim. Ali, svaki put kad Regina
nazove i plače - njegove ruke se saviše u pesnice - pitam se zašto je to
moralo tako da se desi? Kako može da odabere onu pederčinu
dermatologa umesto nje?
- Ponašaš se kao da ti treba da o tome doneseš odluku. E, pa to ne
možeš - stegla ga je za ruku - ali, možda ja to ne razumem jer ga ja ne
volim koliko ti.
Zarežao je.
- Ja ne volim Šajlera - ali, nije se osećalo da govori istinu. Odvojio se
od nje.
- Misliš da bi bilo nemuški voleti njega? - Bilo je to pitanje na koje nije
očekivala odgovor. Samo je želela da postavi pitanje koje bi on trebalo da
postavi sebi. - šta je važnije od prijateljstva?
Kao da se malo opustio.
- Moram da se izvinim toj barabi. Ponekad se ponašam prema njemu
kao što se verovatno ponaša Bil.
- Da li oni zaista rade to što ti kažeš?
Osmehnuo se.
- Ma ne. Ali, Šajlera to izluđuje. Mislim da ga Bil zaista voli - provukao
je prste kroz njene. - Nije loš momak za dermatologa, stvarno. - Nasmejao
se, okrenuo se prema njoj. - Znaš, ti imaš nešto vrlo uznemirujuće.
- Šta je to?
- Možeš da me nateraš da jasnije shvatim neke stvari o sebi.
On se duboko zagledao u njene oči. I ona je gledala njega. Osetija je
kako gubi snagu zbog onoga što je videla u njegovim očima. Kao da je bio
promenjen, skamenjen, kao da ga je ona nekim magijskim procesom
pretvorila u mitsko biće. Disao je kroz poluotvorena usta a kad ona podiže
ruku da mu dotakne obraz iznenadila se koliko je vruć.
- Nemoj da ideš, Dejna - glas mu je bio otežao. - Nemoj sada. Nemoj
da ideš noćas.
Dodirnuo ju je. Bilo je to kao dodir električne struje. Osećala je da se
neke uspomene tope, pročišćene vatrom njene prošlosti.
- Molim te, ne idi.

***

Nije mogla da mu ispuni želju mada je jedan deo njenog biča sebično želeo
da ostane s njim te noći. Iz tame je čula Megin glas koji je zvao u pomoć.
Čula ga je jasno, uprkos kuckanju sata na kaminu i uprkos Rubensovom
disanju.
Mislila je na sve one sive dane koje su provele zajedno kad su delile
obroke u Tako Belu ili Hamburger omletu - najjevtinijim restoranima u
gradu. Koliko su noći samo provele plačući jedna drugoj u zagrljaju od
besa i neizvesnosti. Nisu imale uloga, nisu imale filmova, nisu imale zašto
da žive. Koliko ih je samo muškaraca pozvalo u krevet, koliko li su
producenata odbile, više se nije sećala. Imale su samo jedna drugu u tim
strašnim danima. Srce joj se lomilo pri pomisli na to što Megi sada
proživljava: njena najbolja prijateljica penje se stepenicama slave a ona je
gurnuta u stranu.
Dejna sede u krevetu. Odmahnu glavom i diže se. Teško joj je palo što
se odvaja od topline Rubensovog tela ali, nije smela da misli na to.
Tiho, da ga ne probudi, obukla je farmerke i topli džemper. Već je bila
na pola hodnika, kad je čula njegov glas.
 - Kuda ćeš?
U glasu mu se osećala pospanost.
- Idem da vidim Megi.
- Zašto? Pa ona te mrzi.
Okrenula se. Lice mu je bilo u senci. Imao je samo mali odbljesak
svetlosti na levom obrazu, kao ožiljak.
- Jednom si me zaustavio da ne odem. Nemoj to opet da uradiš.
Molim te.
- Samo sam ti ukazao na nešto što bi i sama trebalo da znaš - reče i
poseže da je uhvati za lakat. - Ako želiš da traćiš svoje vreme, ja ne mogu
da te zaustavim.
- Ona mi je prijateljica, Rubense. - Približila mu se. - Trebalo bi da to
razumeš. Tamo odakle ti potičeš, prijatelji su veoma važni. - Zastala je. -
Nije li tako?
Ćutao je neko vreme.
- Ona samo čeka priliku da ti zabode nož u leđa.
Nagnula se prema njemu.
- Ovo je za tebe samo igra, zar ne? Tebe baš briga za Megi. Ti samo ne
želiš da te ja sada ostavim.
- Da - reče on bunovno - ne želim da me ostaviš. - Seo je u krevetu,
gledao ju je. - Sada smo oboje besni i to ni zbog čega.
Dejna priđe krevetu, saže se nad njega, poljubi mu usne. On je
dodirnu vrhovima prstiju, povuče ih po njenoj bradi.
- Ne ostavljam te. Idem samo da vidim Megi. U tome je razlika. Ti
grešiš kad je ona u pitanju. Ona i ja smo uvek lečile rane jedna drugoj. Ona
je sada očajna i ja moram da joj pomognem. - Odvojila se od njega. - Nemoj
da se ljutiš na mene. Meni su moji prijatelji važni. Megi sam sada potrebna.
- I meni si potrebna.
Osmehnula mu se.
- Ti si sada za mene jači i važniji od nje. Zato nemoj da se takmičiš sa
njom.
 Svetlosti su gorele u kući kad je Dejna zaustavila svoj »mercedes« uz
Meginu i Krisovu kuću. Šuštanje talasa nije se skoro čulo zaglušeno
muzikom »Ritma srca« koja se čula iz unutrašnjosti kuće.
Dejna se pope stepenicama pokrivenim peskom i zakuca na vrata.
Muzika je bila toliko glasna tako da niko nije odgovorio na njeno kucanje.
Sačekala je pauzu između pesama pa je onda lupila na vrata stisnutom
pesnicom.
- Uđi... otvoreno je... O, to si ti - reče Megi ugledavši Dejnu. - Tebi se
baš nisam nadala.
- Zašto si mi tresnula slušalicu? - pitala je Dejna i priđe mestu na kome
se Megi sklupčala na sofi. Pored nje je stajala poluprazna flaša nemačkog
vina i pepeljara puna opušaka.
- Gde je Kris? - odjednom upita Megi. - Suviše si preplašena da ga
sama dovedeš?
- Megi, pojma nemam otkuda ti ideja...
- Želim da znam! - urliknula je Megi. - Hoću da znam šta vas dvoje
radite iza mojih leđa?
Dejna pređe preko sobe, pritisnu dugme za isključivanje stereo
uređaja. Zavlada tišina a onda se odjednom začu šum talasa. Prišla je i sela
na kauč pored Megi.
- Žao mi je što ranije nisam imala prilike da ti kažem da smo Kris i ja
razgovarali.
- Mogao je da razgovara sa mnom, mogao je od mene da potraži
savet - oči su joj se ispunile suzama. - Zašto je otišao k tebi?
Dejna pruži ruku i kao da taj dodir pokrenu Megi da govori.
- O, Bože, Dejna, ne mogu to više da izdržim! Ti imaš sve a ja nemam
ništa... ništa. Sada mi još uzimaš i Krisa.
- Kris voli samo tebe, Megi. Mi smo samo prijatelji a ponekada
prijatelji mogu da govore o stvarima o kojima ljubavnici ne mogu. - Zagrlila
je Megi osećajući kako se gorke suze slivaju niz Megine obraze i vrat.
Jecaji su je potresali.
- Pssst - šaputala je Dejna, kao da teši malo dete, kao što je želela da
je majka samo jednom uteši. Milovala je Meginu kosu. - Još imamo jedna
drugu, uvek smo imale jedna drugu.
- Ali, ti odlaziš - reče Megi i njenog besa nestade sa suzama - ti odlaziš
a ja ostajem.
- Kuda odlazim? - pitala je Dejna tiho. - Ja sam još ovde.
Sada je i Dejna plakala jer je najzad shvatila šta im se dogodilo i znala
je da mora to da prekine pre nego što se njihovo prijateljstvo izgubi.
Uhvatila je Meginu glavu u ruke tako da su mogle da se pogledaju u oči.
- Bez obzira šta će se dogoditi, mi ćemo uvek biti prijateljice, uvek će
između nas ostati ova neraskidiva veza. Obećavam ti to, Megi.
Megi se zagleda u Dejnine oči i podiže kažiprst prema njenom obrazu
da bi joj uklonila suzu s obraza. A onda, duboko uzdahnuvši, stavila je
glavu na Dejnine grudi i zatvorila je oči. Ljuljale su se tako u zagrljaju i
zaspale.

***

Snimanje je nastavljeno.
- Rita - reče El-Kalam - odveži žene.
Hiter i Suzan su stajale kraj sofe a Rita, zabacivši automat na leđa,
izvuče nož iz pojasa. Presekla je njihove veze i udaljila se od njih.
El-Kalam stade ispred njih.
- Razvezaćete veze oko Članaka na nogama kad završim sa ovim što
želim da kažem. Je li ti jasno?
Hiter je buljila u njega, ne trepćući. Suzan je obrisala suze s lica.
- U čemu je stvar, damo? - prišao je bliže Suzan.
- Zar smrdim? - Nije htela da ga pogleda u oči. - Možda nemam
dovoljno novca pa vas ne interesuju moje oči? - uzeo je jednu njenu šaku i
zagledao se u dijamantski prsten. - Ovo su oči siromaha, damo. Odanog
čoveka. Profesionalca - pustio je njenu ruku.
- Tako nešto vi ne razumete. Jer mi ljudi predani našoj stvari svi
smrdimo.
 Zacrveneo se u licu. Hiter pođe prema Suzan, ali bilo je prekasno.
- Odgovorićeš mi kad ti se obraćam - reče El-Kalam i udari Suzanu po
licu. Ona se zanese i zbog veza na člancima pade.
- Ustani! - urliknu El-Kalam.
- Ostavi je - urliknu Fredi Bok - nemoj da je ponovo udariš.
Fesi je gledao dve žene, oblizujući usne, dok su njegove oči milovale
njihove zamamne obline. Zaurlao je, pokrenuo se i udario petom Boka u
vrat. Industrijalac kriknu i zanese se unazad.
- Svinjo - siknu Fesi i pljunu na Boka. Ali njegov pogled opet skliznu na
Suzan i mali osmeh mu zaigra na usnama.
- Ustani! - reče El-Kalam grubo. Nije obratio pažnju na ono što se
odigravalo kraj njega. - Ustani! Ustani!
Sagnuo se i povukao nagore malu brinetu, uhvativši je za kosu. Ona je
jecala.
- Sve ste vi žene beskorisne. Znate samo da plačete. Ništa drugo ne
možete dobro da uradite.
- A šta je s ovom ženom ovde? - reče Hiter i pokaza na Ritu. - Ona je
upravo ubila...
- Ko ti je dao dozvolu da govoriš? - El-Kalamove oči se suziše, glava mu
se okrete na mišićavom vratu.
- Samo sam mislila... ahhhhh!
Ogromnom šakom ščepao ju je za bradu. Drhtao je zbog pritiska.
- Ne - reče on - ti ne možeš da razmišljaš. Nemoj to da zaboraviš - sada
je drhtao još više. - Plači, prokleta da si.
Hiter je samo nastavila da bulji u njegove oči, ne trepćući. Sklonio je
ruku, ostavivši modrice na njenoj bradi. Udario ju je jednom, dva puta, tri
puta, vrlo brzo. Suze joj linuše iz uglova očiju dok joj se glava bespomoćno
zanosila s jedne strane na drugu.
- Vidiš - reče on - ista si kao druge. Nemoj to nikada da zaboraviš.
Pogledao ih je obe, pa ironično rekao:
- Posluga je otišla. Oni su poslužili svojoj svrsi. Izgubili su svoje živote
tako da biste vi bili upozoreni, tako da biste mogli da priberete malo
mudrosti - okrenuo je glavu da bi ih sve pogledao. - Oni koji slušaju -
slegnuo je ramenima - mogu da prežive. - Glas mu je sada postao jači. - Oni
kojima nije jasno naše upozorenje, krenuće za ovima ovde što leže -
šutnuo je mrtvog batlera.
Osmehnuo se i izraz njegovog lica se promenio. Usta su mu bila puna
zlatnih zuba.
- Ali, dosta tih mračnih razgovora. Vreme prolazi a meni krče creva.
Vas dve - pokazao je na Suzan i Hiter - kuvaćete i praćete sudove za sve. -
Zarežao je. - To bar možete da radite. - Ali - uhvatio je Suzaninu ruku punu
prstenja i narukvica - ne možemo da radimo s nakitom, zar ne?
Skinuo joj je narukvice i prstenje. Suzana je svaki komad propratila
uzdahom.
El-Kalam okrete njenu šaku nagore i osmehnu se.
- Nisi navikla da budeš ovako gola, je li? E pa, sada ćeš moći da vežbaš.
- Šta ćete da uradite sa svim tim nakitom? - upita Ken Rad. -
Razdelićete ga svojim ljudima?
- Pobogu - reče Tomas, pocrvenevši u licu - zar vam nije bilo dovoljno?
Zar niste naučili lekciju? Držite začepljenu gubicu i ništa se...
Rad se okrete prema svom šefu.
- Ako vi ne začepite, ja ću vas udariti.
Tomas poblede a onda pocrvene. Osvrte se po sobi. Svi taoci su buljili
u njega. Ispravio je ramena.
- Ne dopuštam da tako govorite sa mnom, Rad. Ja sam taj koji sam
vas uvukao u ovo ali, ja sam vam omogućio da radite u diplomatiji. Zar mi
niste zahvalni? Gledaću da vas najure iz diplomatije zbog ovakvih reči.
- Videćemo šta će ko kome da uradi - reče Rad mirno - samo ako se
iščupamo odavde. Vi ste prokleta kukavica, Tomase. Predsednik to mora
da sazna.
El-Kalam im se približio, cereći se.
- Kako je nisko pao moćni američki orao - nasmejao se glasno. - Ali,
mladić zaslužuje odgovor. -
 Podigao je zlato koje je pokupio od Suzane. - Ovo nije namenjeno
nikome od nas. Ovo će ići palestinskom narodu za borbu protiv
cionističkih terorista.
- Ah da - reče Mišel Emuler - tako treba da govori pravi revolucionar.
El-Kalam se okrete.
- A to sam ja - on stavi ruku mladom atašeu na rame - vidim da je to
nešto što vi razumete, Francuzu, je li? Ne grešim je li?
- Da, ja shvatam potrebu naroda Palestine da vrate svoju domovinu -
klimnu glavom Emuler. - Francuzi nisu baš mnogo naklonjeni Izraelu.
- Niste - reče El-Kalam. - A i zašto biste bili? Stavio je prst na usne i
zamišljeno ga pogledao.
Tapkao je prstom po usnama i malo je nagnuo glavu.
Odjednom, u rukama mu se našao nož i on je presekao veze na
rukama mladog Francuza.
- Mislim da možete da nam budete korisniji ovako nego kad ste
vezani - držao je i dalje rake na Emulerovom ramenu. - Razgovarajte sa
ovim ljudima, prijatelju. Govorite im o revoluciji i slobodi. Jevreji - reče, pa
ponovi - Jevreji...
- Da, da El-Kalam - reče Rahela - mi svi vidimo kako je to. Samo to
možete da uradite, da podstičete mržnju kod svakoga. Svaki Jevrejin zna
kako je to kad su sve ruke okrenute protiv njega. Nema razlike, ništa se
nikada ne menja.
- Paranoja je oduvek bila jaka jevrejska crta - reče El-Kalam. - Vidim da
ni vi niste tome izbegli.
- Vi mešate paranoju sa proganjanjem - reče Rahela.
El-Kalam odmahnu rukom, kao da odbacuje njene reči.
- Rita, povedi žene u kuhinju da bi mogle da nam spreme nešto za
jelo. Fesi, uzmi mladog Amerikanca i Engleza. Neka skinu vrata sa kupatila
pa ćemo dobiti lepu trpezu, je li?
Dok su Hiter i Suzana išle prema kuhinji, Rahela ispruži ruku i stavi je
Hiter na rame.
- Samo hrabro - reče pre nego što je Malagez odvoji.
 - Samo reči - reče El-Kalam.
Rita ubode Hiter u leđa svojom mašinkom.
- Kreni - reče ona - da te ne bih zagrejala malo više.

***

Dejnu bi uvek ponela noć, činilo joj se kao da pluta iznad krovova grada.
»Da sam u Njujorku«, mislila je, »preletela bih brzinom zvuka iznad vrhova
oblakodera i spustila se na vrh Svetskog trgovačkog centra i odatle bih
gledala treperenje zvezda na Hadsonu i iznad Nju Džersija na zapad i na
sever iznad Harlema«.
Nije više mogla da se vrati u tu praznu kuću koja viš čak nije ni mirisala
na nju. Rubens je bio u Palm Springsu zbog nekih poslova i, mada je rekao
Mariji da slobodno pusti Dejnu u kuću, ova nije imala želje da se sama
muva po njoj.
Automatski je krenula na zapad svojim srebrnim »mercedesom« sve
dok nije došla do Bulevara sumraka i do Hartington Hartford pozorišta. Ne
razmišljajući, skrenula je na La Sienegu i našla se ispred kompanije Las
Palmas gde su Kris i njegovi muzičari snimali novi album.
Trepnula je nekoliko puta kao da se budi iz sna a onda shvativši gde
je, izašla je iz kola.
Naravno, nije mogla da uđe. Imali su suviše dobro obezbeđenje.
Mišićavi Crnac na vratima bio je samo prva prepreka do muzičara. Nije
hteo ni da čuje o tome da je propusti, nije hteo čak ni da prenese poruku
Krisu. U stvari, čak je tvrdio da muzičari i Kris uopšte nisu u studiju.
Njegova obrijana lobanja plavkasto je sijala na fluorescentnoj
svetlosti svetiljki na ulazu. Nosio je kao plamen crvenu košulju i kao
čokolada smeđe odelo. Oko debelog vrata na srebrnom lancu visini su mu
srebrna kašika i srebrni brijač. Gurnuo je Dejnu svojim ružičastim
dlanovima jer je bilo očigledno da ona ne odgovara na njegova
upozoravanja.
Baš je htela da odustane, kad ugleda Najdžela iza ogromnog Crnca.
- Hej, Najdžele - viknula je i poskočila da bi je video - to sam ja, Dejna!
 Crnac se pokrete i sakri je.
- Hej, slušaj sada - glas mu je bio nizak, pun pretnje. - Zar nisi čula šta
sam ti rekao, mama? Gubi se odavde.
- Čekaj malo, Geri - reče Najdžel i priđe Crncu - hej, pa to si ti. - Okrete
se prema čuvaru. - U redu je, u redu je.
Crnac slegnu ramenima i stade u stranu. Nije se izvinio. Najdžel je
uhvati za ruku i povede je niz nekoliko stepenica, zastrvenih tepihom.
Svetlost je sada bila prigušena, zidovi pastelnih boja gubili su se u
senkama.
Zastao je pored mašine sa bezalkoholnim pićima.
- Odavno se nismo videli, Dejna - iskopao je sitninu iz džepova i ubacio
četvrt dolara u mašinu. - Hoćeš li koka kolu?
- Ne, hvala.
- Jesi li došla da vidiš Krisa?
Okrenuo se i zagledao se u nju preko ivice plastične čaše. Smrknuo je
i žedno i srknuo piće. Videla je preko njegovog levog ramena figuru nekog
čoveka u polusenci. Imao je telo buldoga s ogromnim ramenima.
Pomaknuo se i lice mu se osvetli kao limun žutom svetlošću. Lice mu je
bilo grubo ali nije bilo krvoločno. Mirne sive oči sve su posmatrale sa puno
ozbiljnosti. Kad ju je prvi put pogledao, Dejna je bila sasvim sigurna da nosi
sočiva i da će »Polaroid« iskočiti ispod njegovog naduvenog sakoa.
Najdžel vide koga gleda pa reče.
- To je Silka. Štiti nas od svakoga.
Zaigrao je malo kao da želi da izbaci suvišnu energiju a izgravirani
fetiš od slonovače i oniksa udari o njegovu ključnu kost.
Dejna podiže pogled prema Najdželu.
- Dugo nisam nikoga videla. Znaš da smo svi toliko zaposleni.
Mahnuo joj je koštunjavim prstom, kao da je lutka.
- Ti si, dušo, postala zvezda.
- A vi sada snimate album... morala sam da dođem.
- Dosta s tim - reče Najdžel i poče da krčka led.
 - Mi idemo na turneju kroz nedelju dana. Treba tada da nas vidiš. -
Raširio je noge kao legendarni revolveraš, držeći ruke na uskim bokovima
kao da tu ima par revolvera. - Na pozornicu! Zuuuum. Super turneja.
Nismo bili na turneji skoro godinu i po dana - ljuljao se napred-nazad kao
kobra zanesena melodijom koju samo on može da čuje. - To je kao rat, kao
polazak u boj, shvataš. Istreniran si da ubijaš i kad čuješ tu mitraljesku
vatru ubaciš se u opšte ludilo. To ti postaje način života. - Zgužvao je
praznu čašu i bacio je u stranu. Silka nije skidao pogled s njih.
- A onda, odjednom, shvatiš da su te poslali kući. I šta ti se događa?
Odjednom je suviše mirno i ne možeš da spavaš. Ležiš u izgužvanom
krevetu i čekaš da ti meci vrisnu iznad glave, očekuješ udarac granate.
Umesto toga, kuća miriše čisto, slatko - nežno. I ti počinješ da shvataš.
Ruke su ti prazne i to ti smeta i ti više ne možeš bez automata...
U prvi mah njoj je smetala ta Najdželova opsednutost ratom. Kris ju je
upozorio na tu njegovu manu pre nego što su se upoznali. Kris joj je rekao
da Najdžel ima jednu od najbogatijih kolekcija oružja iz drugog svetskog
rata. Njegova kolekcija revolvera je bila neverovatna. Sada je počeo da
sakuplja i oružje iz Vijetnama i govorio je da je ono mnogo profinjenije i
smrtonosnije.
Najdželove duboko usađene oči gorele su nekom unutrašnjom
vatrom dok joj je govorio o svojoj viziji rata.
- E, pa isto kao u ratu tako ti je i kad smo mi na turneji. Ne znam šta
ovi drugi osećaju ali meni je smrtno dosadno kad snimamo ploču.
Zatvoreni u četiri zida kao ludaci, što pre to završimo, to bolje za mene. Ja
jedva čekam da izletim na binu pred hiljade klinaca koji urlaju. Usred
pesme prilazim sasvim blizu i jasno vidim one iz prva dva reda. Svi stoje,
mašu rukama, drže ruže. Ja kleknem da im priđem bliže i oni podivljaju. To
je za mene kao droga, tada i ja podivljam. I sve ove godine to je tako. Taj
miris mladosti i žudnje pretvara nas u »Ritam srca«. Više nije važno da smo
mi Kris, Najdžel ili Jan. Pogledam dole i vidim ta ozarena lica i meni se tada
čini da je to ogledalo naše muzike. Čini mi se tada da bih mogao da ih
mesim kao glinu i da radim s njima štogod želim samo da ispržim ruku. I to
je ono što je najvažnije, a ne novac. Novac je zato da se potroši. Ali to
njihovo oduševljenje to je ono što tera svet napred. To ti je kao da imaš
automat M-16 u rukama. Kad ja krenem s gitarom u pesmi »Grubijani« to ti
je kao da očekujem da mi neprijatelj raznese mozak svakog trena.
Dejna ga je posmatrala dok je govorio. Imao je čudno lice, ali sjajno za
scenu. Lice mu je bilo ćoškasto, kosti na obrazima visoke, duboko usađene
oči podvučene krejonom. On je ličio na demona i od prvih dana je gajio taj
imidž čudnog i vanzemaljskog.
A i njegove pesme su uvek imale tu notu vanzemaljskog. U njima su
se pominjale žene crnog srca, euforija izazvana drogom, čudne ulice gde
izbijaju krvave tuče, tinejdžerska agresija. Sve su to bile teme zbog kojih
su pesme »Ritma srca« postale popularne. Ta neprestano prisutna nota
tame ali, sjajno izbalansirana bila je ono što ih je prodavalo na tržištu. Niko
nije mogao da ih pomakne s njihovog mesta, oni su bili neprikosnoveni.
Najdžel je oduvek Dejnu podsećao na životinju u kavezu, uznemirenu
i nemirnu. »On je manijak«, mislila je ali, u određenoj meri, što je bilo
sasvim poželjno za estradnog umetnika.
- Hej, drži ovo - izvukao je plastičnu kesu iz farmerki - moj drugar se
baš napunio ovim. Poludeo je ali, ovo je sjajna roba. - Gurnuo je prste u
kesu i izvukao neku masu smeđu kao čokolada. - Možda ne znaš ali ovo je
najbolja kambodžanska roba. Rekao sam ti da je taj moj drugar lud. Ali ne
treba brinuti. On ulazi i izlazi iz te ludnice kao da je biblioteka. Niko ne zna
za to. Hajde, daj probaj malo. Mozak će ti eksplodirati.
Umesto da gurne drogu u lulu on je pokušavao da joj čokoladnu
smesu ugura u usta. Okrenula je glavu i odgurnula mu ruku.
- Nemoj, Najdžele, nemoj sada. Drugi put.
Slegnuo je ramenima, iscerio se, ugurao masu u svoja usta i počeo da
žvaće.
- Ponekad me stvarno iznenađuješ - rekao je ali onda kao da je već
mislio na nešto drugo.
- Pa, zar se to ne puši?
- Hriste, pa naravno da se ne puši, dušo. Ovo je suviše dobro za
pušenje. Dobro je kad se žvaće. Čekaj samo da vidiš. - Izvadio je još nešto
sitnine i uzeo svežu koka kolu iz automata. - Ovo će mi pomoći da preživim
ovu grdnu dosadu u studiju. - Progutao je drogu, zalio je pićem. - Kris je
unutra. Zeza se sa kompjuterom. Uvek sam pljuvao na to đubre. Hriste, on
suviše ozbiljno shvata snimanje. Možda je to trebalo da radimo šeždesetih
godina kad smo imali samo dve trake ali sada, kad imamo 64 trake, to je
besmisleno. Šta ćemo s tim trakama? Zar treba da budemo kao Berlinska
filharmonija? Pa mi smo blesava rok grupa a ne neka gomila uštirkanih
muzičara. Kad smo uspeli onda kad niko nije znao za nas, šta Kris sada
izvodi. On i Lenon su bili dobri drugari. Ali, to nema veze. Mi ne sviramo
takvu muziku. Mi ne sviramo rokenrol, mi sviramo nešto što ti tera mozak
da eksplodira. Mi smo na barikadama. Mi krvarimo, mi smo na bojnom
polju. Posle naše svirke svima sijaju oči, uši zuje. Mi smo život...
Otvoriše se vrata na studiju pa on zaćuta. Eksplozija muzike nasrnu
na njihove uši, izbrisa tišinu. Čulo se previjanje trake. Krisov glas:
- Stani.
I ponovo poče svirka tačno od onog mesta gde je prestala kad su se
vrata otvorila.
- Hej, Taj - reče Najdžel, osmehujući se.
Žena je stajala, posmatrajući ih, okrenuta leđima prema vratima. Bila
je srednje visine, uskih bokova skoro kao Najdžel. Bila je nekako sva
tamna, širila je tamu oko sebe. Imala je lice palog anđela, čudno,
trouglasto, sa širokim evropskim ustima, visokim jabučicama i nosem
zašiljenim kao olovka.
Čovek bi pomislio da je veličanstvena da nije bilo njenih očiju. Oči su
joj bile crne kao ugalj i, možda, suviše sitne. Imala je crnu svilenu suknju i
prsluk ispod kojeg nije nosila ništa. Svi su je zvali Taj ali, pravo ime bilo joj
je Tais. Prilazila im je, ne skidajući pogled svojih mrtvih očiju s Dejne.
- Pitala sam se gde si toliko dugo, dragi - nije gledala Najdžela, mada
su te reči očigledno bile njemu upućene.
- Sećaš se Dejne, zar ne? - reče Najdžel. - Megina i Krisova prijateljica.
- Kako bih mogla da je zaboravim? - Njene usne se izviše u osmeh koji
ne dotače njene oči. - Zašto je došla? Znaš da nikada ne dopuštamo...
- Hej, hajde, hajde - zagrlio ju je jednom rukom a drugom je uhvatio za
pune dojke. - Dejna je prijateljica, Taj. Došla je čak ovamo, je li? - Namignuo
je Dejni. - Radi ceo dan kao luda pa je došla da se malo rastereti. - Malo je
zaplesao sa Taj.
 - Idem u ženski toalet - reče Taj i sada njen čudni pogled skliznu
prema Najdželu. - Hoćeš li sa mnom?
Glas joj je bio dubok, pun obećanja. Bilo je jasno da je imala nekog
glumačkog iskustva. Dejna je znala za neke njene pozorišne pokušaje u
Evropi.
Najdžel se iscerio.
- Da, da, svakako. Uvek sam spreman - jedva je odvojio pogled od
Dejne. - Idi unutra, ako hoćeš. Kris i momci će se radovati da te vide. Ha!
Roli je lud za tobom. Je li tako. Taj?
Zagrlila ga je i nestadoše iza ugla.
Studio je bio obložen drvetom koje je bilo ispolirano do visokog sjaja.
Zastala je na tri koraka od vrata, blizu kontrolne kabine sa miks pultom.
Kroz duplo staklo videla je studio s instrumentima, kablovima koji su
vijugali kao zmije. U jednom uglu bila je mala kabina za pevača. Pored zida
je stajao klavir a preko njega prebačen smeđi pokrivač. Nekoliko mladih
snimatelja popravljalo je nešto na jednom kablu.
Stojeći još u senci, Dejna pomisli na Najdžela. »Ježim se od njegovog
prisustva« - rekla je to Megi još onda kad ga je prvi put srela.
- Ne budi glupa - rekla joj je Megi - to je samo poza. I to vrlo uspešna,
moram da priznam. On to neguje. Sva ta njegova demonologija i crne misli
- sve je to đubre. On je u to uleteo zbog Taj. Fasada senzacionalizma. Zato
i ganja tolike ženske unaokolo. Ali, to je samo maslo Taj. Kako Najdžel
može da bude demon? Pa on i Kris se znaju čitavog života.
- Hej, Dejna, kako si? - trže je veseo glas. Prilazio joj je Roli, osmehivao
se. Zagrlio ju je. Nosio je iscepane farmerke i topli prsluk.
Krenuo je prema Krisu koji je nešto raspravljao sa Patom, inženjerom
koji je brinuo o kompjuteru. Ušao je zatim u studio i počeo da dodiruje
bubnjeve i cimbala i da ih doteruje ako je bilo potrebno.
Dejna ugleda mali kauč pa priđe i sede. Svetlost je bila prigušena.
Čulo se šištanje trake koja se premotavala. Traka stade a onda grmnu
muzika, toliko glasna da je Dejna poskočila. Ugledala je ogromne
zvučnike. Čuo se tihi Krisov glas.
- U redu.
 Zavlada tišina, onda škripnu stolica i Pat reče.
- Moram do toaleta. Odmah se vraćam - vrata prema hodniku
zaškripaše, zatvarajući se za njim.
Dejna se okrete i kleče na kauč. Pojavi se njena glava iznad
kontrolnog stola.
- Hej, pa jesi li to ti?
- Megi nije ovde?
Kris odmahnu glavom.
- Rekla mi je da ju je neko pozvao. Možda će dobiti neku ulogu.
- Sjajno - reče Dejna a onda malo bolje osmotri Krisa, misleći na ono
što joj je Megi rekla. »Prokleta da je«, pomisli Dejna, »ona je ponekad
zaista nesigurna«.
- Možda će mi se sada skinuti s leđa - reče Kris - Hriste, poludeću zbog
nje.
- Samo je zabrinuta.
- Jeste - otresao je pepeo s cigarete - samo to i zna da bude. - Nagnuo
se prema njoj. - Moraš da veruješ u nešto da bi stigla negde, Dejna. -
Stegao je pesnicu. - Moraš da veruješ u sebe jer su svuda oko tebe ljudi
koji bi te najradije zaklali, koji bi ti najradije rekli da si đubre - bio joj je vrlo
blizu i posmatrao je njeno lice kao da nešto traži na njemu. Nasmejao se,
odjednom promenivši raspoloženje. - Zato se ti i ja tako dobro slažemo, je
li?
Dejna klimnu glavom.
- Da, delimično i zbog toga.
- Ti ne vidiš mene kao smisao svog života, nemaš namere da se hvataš
kometi za rep - nasmejao se - ne, tebi to ne treba. Ti si sopstvena kometa. -
Ugasio je cigaretu u metalnoj pepeljari. - Hoćeš li malo droge?
Odmahnula je glavom.
- Naletela sam na Najdžela pred vratima. Pokušao je da mi ugura
drogu u usta.
- Da, on je u nekom čudnom raspoloženju noćas. Mora da je pun
mesec - ušmrknuo je drogu, kokain.
 Dejna ga je posmatrala.
- Što ne sklizneš u neki zdraviji porok, kao piće, na primer? - pitala je.
- Ha - reče Kris i protrlja beli prašak po desnima - moj tata je nastradao
zbog pića. Dospeo je čak i do zatvora. Bio je pravi alkoholičar pre nego što
je otišao na more. Tamo se izlečio.
- More mu je pomoglo?
- Ne, pomoglo mu je to što se odvojio od moje - tužno se nasmejao.
Reči su mu imale gorčine u sebi. Pogledao ju je. - Sigurno nećeš ništa od
ovoga? Dobra si ti cura, dobra.
Nasmejala se.
- Moram da vodim računa o svom imidžu.
- I ja vodim računa o svom imidžu - reče on i uze još kokaina - ovo je za
tu svrhu! - Odložio je kutijicu s kokainom. - Bolje što nisi uzela ono što ti je
Najdžel nudio. Sada bi već puzala uz zidove.
- Još uvek sam nervozna zbog njega - reče ona - ne mogu da se nikako
naviknem na taj njegov demonski imidž.
- Ko, Najdžel te plaši? Ma idi. On je samo mali dečak koji pokušava da
se udene u svet odraslih.
- To sam i mislila. Kako samo voli oružje.
- Ah, to. Trebalo bi da ga poznaješ koliko ja pa da shvatiš zašto je to
tako. Za njega je sve nešto neuhvatljivo, ništa mu ne znači. Ali, revolver je
nešto što možeš da držiš u rukama. Ima težinu, ima snagu. Moćan je. On
povlači okidač i ubija životinje. Može da ih dodirne, da oseti njihovo krzno.
Zna šta je uradio.
- Grozno - stresla se Dejna.
- Zašto - Kris nacilja kažiprstom na zamišljeni cilj. - Bang! Bang! Najdžel
ne ubija ljude.
- Ponekad mi se čini da bi voleo da to radi.
- Ma idi, to ti je Najdžel. Oduvek je imao više mašte nego svi mi
zajedno. Ja to bar znam. Rasli smo na ulicama Mančestera zajedno. -
Zapalio je još jednu cigaretu, povukao dim-dva i otpuhnuo je. - Tako se
ponašaš kad ne poznaješ oca, kad ne znaš da li ćeš imati dovoljno za
stanarinu, kad ne znaš šta te čeka kod kuće.
Kris povuče još jedan dim a onda baci opušak.
- On i ja smo zajedno stanovali u jednoj smrdljivoj rupi u prizemlju.
Toliko je smrdelo da sam ja morao da spavam sa krpom na nosu. Jedne
večeri pozvao sam majku, nismo imali telefona, nego smo morali da se
smrzavamo na uglu u telefonskoj kabini. Ona mi je rekla: »Sine, otac ti se
vratio. Svratio je samo da nas vidi. Želeo bi da te vidi. Doneo ti je i poklon
za Božić«. Bio sam tako bled kad sam se vratio u stan da se Najdžel
prestrašio. »Šta ti je drugar?« Nisam ništa rekao. Otišao sam tamo gde mi
je stanovala majka. Sačekao sam da baraba izađe iz kuće. Tresnuo sam ga
po njušci, krv i zubi razleteli su se svuda unaokolo. Udario sam ga dva puta
u muda. Najdžel me jedva odvukao. I tako je moj stari ječao na pločniku,
raskrvavljena gomila mesa. Najdžel me je držao a ja sam drhtao kao list na
vetru. Tada je Najdžel izvadio iz džepa svoj nemački »Luger« i naciljao
starom u glavu. Skočio sam na njega i uklonio mu ruku baš kad je opalio.
Eksplozija je bila zaglušujuća. »Šta to radiš, budalo? Mogao si da ga
ubiješ«, viknuo sam na Najdžela. »Pa šta onda?«, rekao je on. »Vidi šta je
uradio s tobom i tvojom majkom«. Bilo je to ludilo ali, Hriste, on mi je time
dokazao koliko mi je odan - pogledao ju je. - Znaš šta želim da kažem?
Imao je pravo. Otac je ostavio moju majku da se sama muči i probija kroz
život. Radila je čitavog života.
- Šta je bilo s tvojim ocem?
- Spakovao se i nestao. Nikada više nisam čuo za njega. Nekoliko
nedelja kasnije, majka mi reče: »Čula sam za neku gužvu na ulici. Da se to ti
nisi potukao s ocem?« Pitao sam je da li joj je on to rekao ali, ona je
odmahnula glavom. Videla nas je komšinica s prvog sprata. Čudio sam se
kako to da joj se nije požalio. Osećao sam se čudno. A onda mi je, kasnije,
majka rekla: »Sine, vreme je da ti kažem nešto o ocu. Davno mi je rekao da
je mornar i da ne može bez mora. Šta sam mogla? Zar sam mogla da mu
zabranim da zarađuje za život? Svakog meseca mi je slao novac. Negde
1977. njegov kapetan mi je poslao pismo. Mislili su da se udavio kod Rta
dobre nade. Otišao je usred oluje da spašava neke mornare. More ga je
povuklo. Nisu ga nikada našli«. - Kris šmrknu. - Vidiš ti šta se na kraju
napravilo od njega: heroj.
 Kris je disao teško i duboko kao da spava. Prstima je dodirnuo neku
dugmad i muzika eksplodira iznad njih.
Dejna kliznu na kauč. Nije više videla Krisa. Podigla je ruke iznad
glave, zatvorila oči, dopustila je muzici da je ponese.
Kao iz daljine čula je otvaranje vrata i nekoga ko govori.
- Ah, Krise, tu si.
To nije bio Pat. On je govorio meko, južnjački. Ovaj glas je govorio
onako kako se govori u Los Anđelesu.
- Šta se to ovde zbiva, smem li da pitam? - Nastavio je da govori taj
glas. - Svake noći izbije po jedna bitka između vas lenština koju ja moram
da ispravljam. - Zapalio je cigaretu. - Krise, ovo moramo ti i ja da rešimo.
Ako ovaj album ne bude gotov za nedelju dana, mi krećemo na turneju
bez njega. Znaš li ti šta to znači? Loša prodaja, nijedan singl...
- Idi do đavola, Beno. To nema veze...
- Grešiš, momče. Zašto se ne držiš muzike a meni prepustiš vođenje
poslova?
- U tome je problem, čoveče. Sve je ovo posao.
- O, pazi da mi ne slomiješ srce. Bez mog poznavanja posla, ova grupa
bi propala. Vi trošite novac pre nego što ga zaradite. Sam bog zna koliko
ode love kroz tvoj nos.
- Idi do đavola. Ja ne trošim mnogo.
- Kažem ti, Krise, da odmah uradiš taj album.
- Sve je spalo na mene. Niko nije bio spreman za snimanje. Možda ti
to nisi primetio? Ja sam taj koji sve mora da obavi. Najdžel je došao sav
razdražen. Jan nije hteo ni da sasluša nove melodije.
- Slušaj, Krise...
- Ne, ti mene slušaj, kretenu! Dosta mi je toga da o svemu ja brinem.
Dosta mi je odgovornosti. Zašto bi se neko brinuo kad ja brinem, je li? Oni
savršeno dobro znaju da će sve biti urađeno i ako oni ne sarađuju.
- Šta to govoriš?
- Veoma je ozbiljna situacija i ja ne želim da to krijem.
 - Jasno mi je.
- Šta ti to znači? Šta ti je jasno?
- Prvi put čujem tako nešto. Šta hoćeš da kažem?
- Ma hajde, zaista mi je došlo do grla...
- Ne možeš sada da digneš ruke od svega, Krise. Imaš veliku
odgovornost...
- Ne govori o mojim odgovornostima, druže.
- Govorio sam o momcima...
- Ti si nepopravljiv, Beno. Boli tebe za momke. Tebe interesuje samo
tvoj procenat.
- Krise, grupa »Ritam srca« nije bez razloga imala toliko uspeha sve
ove godine. Čak i ti to treba da priznaš.
- Da, svakako.
- Radi se o muzici. Klinci vole muziku. Ti si počeo da se menjaš, da
menjaš ono na šta su svi navikli. Ja ne mislim samo na sebe. Mi smo sada
industrija. Mnogi ljudi zavise od toga šta će se dogoditi s albumom. Čuo
sam neke tvoje trake, te nove stvari što ti sam pokušavaš...
- Sad smo došli do srži problema, zar ne?
- Pat mi je pustio neke grube, probne snimke...
- Moju muziku...
- Imam prava da to čujem. Zaboravljaš ko sam ja.
- To nikada ne zaboravljam, Beno.
- Onda je sve u redu.
- Muzika se tebe ne tiče.
- Ali, tiče me se kad mislim da bi mogla da utiče...
- Ko je tebe stvorio bogom?
- A ti, barabo, misliš da si ti bog? Da imaš monopol na sve. Neke
odluke moraju da se donose uz moju saglasnost.
- Da, ali ne one koje se tiču muzike...
- Ja brinem o vašoj karijeri, Krise.
 - Slušaj barabo...
- Preteruješ.
Zavladala je tišina.
Dejna otvori oči i oseti neku nelagodnost. Opet ih je čula kako se
raspravljaju.
- Šta ti, u stvari, hoćeš?
- Ono što sam rekao. Grupa ti neće dopustiti da raskineš ugovor.
- Grupa mi neće dozvoliti? Ko će da ih pita?
- Već sam ih pitao.
- Kad si ih pitao? Kako to da ja to nisam znao? Ko je sazvao sastanak?
- Najdžel i ja. Morali smo da vidimo na čemu smo.
- Gubi se odavde, gadiš mi se.
- To neće ništa da reši.
- Beno izlazi. Gubi se napolje. Ako sada ne odeš u sledećem trenutku
ćeš puzati...
- Kad se smiriš, videćeš.
- Od mene više ništa nećeš dobiti...
- Krise...
- Ništa! Sve dok me ne oslobodiš!
- Postoje zakonske obaveze i mere ali ne želim sada o tome da
raspravljam. Kad ti...
- Znaš li šta, Beno? Odjednom se osećam loše. Možda je nešto
ozbiljno. Možda imam virusno zapaljenje jetre. To znači da šest meseci
neću moći da radim.
- Pozvaću lekara...
- Nema ni albuma ni turneje...
Posle malo duže pauze čuo se neverovatno miran Benov glas.
- Ni jednog časa nisam mislio da sve to ozbiljno misliš, Krise? Kad
kreneš na put prema San Francisku, osećaćeš se drugačije.
- Ti, jednostavno, ne želiš da slušaš. Ja sam završio sa svima vama.
 - Užasno grešiš, Krise.
- Bože, počinješ da govoriš kao ona tvoja dvokatska falanga. Hajde,
kaži šta imaš.
- Razgovaraću s tobom kroz nekoliko dana. Dejna je čula kako se
vrata otvaraju i zatvaraju uz šištanje, a onda Krisov glas.
- Prokletstvo!
Sela je da bi ga videla. Njena glava se opet pojavi iznad komandnog
stola.
- Ti si još tu? - obišao je sto i prišao joj. - Sve si čula. Prokleti menadžer.
Ne mogu ništa da uradim noćas. Hajdemo odavde, i to što pre.
Odveo ju je u klub »Igrači« gde su mogli da uđu samo povlašćeni
članovi. Unutra je sve bilo u ogledalima. Bar je bio nasred ogromne
prostorije. Na sve strane je raslo tropsko bilje. Zidovi su bili crni. Igrači su
neprestano bili zasipani srebrnom zvezdanom prašinom.
Kris i Dejna su se gurali kroz gomilu, potpuno izgubljeni u kakofoniji
zvukova i pokreta.
Bilo im je jasno da svi bulje u njih i da se svi sašaptavaju.
Uskoro se pojaviše fotoreporteri željni senzacija. Uglavnom, bili su tu
ljudi koji su živeli zato da bi videli nekoga od poznatih, napajali su se
slavom drugih.
Kris okrete Dejnu, stavi joj ruke na bokove i dok se znoj slivao s
njihovih lica počeše da igraju. Krisova majica je bila tamna od znoja,
Dejnina bluza je visila sva vlažna. Nisu bili svesni gužve oko sebe ni jakog
svetla. Prepustili su se samo grmljavini muzike koja kao da je pulsirala u
njihovim dušama.
Posle izvesnog vremena, nađoše se kraj bara. Kris je naručio ogromne
čaše džina i tonika. Više su prosipali piće jedno drugom na glavu nego što
su pili. Smejali su se i frktali, žedno pili mada nisu osećali ukus pića -
potpuno su izgubili ukus zbog ljutog dima i zagušljivosti. Kris zabaci glavu i
ona je radoznalo posmatrala kako mu Adamova jabučica ide gore-dole sve
dok nije ispio sve piće. Na dnu su ostale samo kockice leda i on ih strpa u
njenu bluzu.
Poskočila je i kriknula ali njen krik niko nije čuo u opštoj gužvi. Kris je
opet povede na podijum za igru gde uopšte više nije bilo mesta zbog
uzvitlanih tela koja su se njihala u ritmu.
Dejna je bila izgubljena, potpuno predana svemu tome što se zbivalo
oko nje. Svaki zvuk, svaki zrak svetlosti, svaki uzdah kao da joj je davao
novu životnu energiju. Ljuštura se otvorila a da ona to nije ni znala. Sada je
bilo prekasno da se zadrži ono što je bilo u njoj. Drhtala je od velike
energije koju je osećala.
U jednom trenutku, Kris se izgubio u pomoćnim prostorijama punim
podbulih lica, zamagljenih očiju, kokaina. To joj ni najmanje nije smetalo.
Bila je okružena tako glasnom muzikom da joj se činilo kao da je to
direktna injekcija u srce.
Duša joj je bila ispunjena muzikom, bila je potpuno oslobođena
osećanja vremena i prostora. Želela je samo da igra, da se ljulja na talasima
te muzike koja je opijala. Sve su ograde pale.
Mislila je: »Osećam da živim, da živim!«
Kris se vratio, poljubio je, zagrlio, zavrteo je na podijumu. Onda ju je
podigao i poneo odatle. Muzika je i dalje vibrirala u njenom mozgu, znala
je da su živi i da se kreću zbog nje. Činilo joj se da napuštaju Los Anđeles
mada su, u stvari, bili tu, kao da je njihov duh odlazio iz tog grada.
Bila je to još jedna iluzija koja je u mekoj svetlosti zore ličila na
stvarnost.

***

Još je bilo vrlo rano tako da su na Malibu putu mogli da čuju samo
šuštanje talasa sa svoje leve strane. Dejna pritisnu kočnicu pre nego što
skrete na parking.
Kris je dremao oslonjen na vrata. Nežno ga je prodrmala. Otvorio je
oči.
- Šta?
- Stigli smo kući.
- Kući?
Izašla je, otvorila vrata da bi on mogao da izađe.
 - Da, stigli smo kući. Kod Megi.
- Megi. Ah, da - protrljao je oči - svakako sam sanjao.
Morala je da se nagne da mu pomogne da izađe iz kola.
- Sanjao sam da sam u Saseksu - govorio je napola samom sebi. -
Nisam već dugo bio tamo.
Naslonio se teško na nju.
- Krise, ja moram na posao.
- Video sam Džona kako mi maše. Iz kuhinje. Samo je podigao ruku.
Mahao mi je i mahao, kao da želi da mi na nešto skrene pažnju. Čudno.
Povela ga je prema ulaznim vratima.
- Šta je u tome čudno?
Okrenuo je glavu i skoro se spotakao kad su stigli do peska. Buljio je u
nju, napola ljut.
- Džon je mrtav - reče krupnim glasom. Klimnula je glavom i povela ga
prema vratima. Trebalo je mnogo strpljenja za njega.
- Džon je odavno umro - rekao je kao majka koja želi da uteši tužno
dete.
Kris klimnu glavom, istrže se iz njenog zagrljaja za trenutak, baci se
na drvenu ogradu. Klatio se, skoro je oborio jednu saksiju sa cvećem. Bio
je sasvim bled, usta su mu bila širom otvorena. Dejna se plašila da ne
načini nešto loše. A onda, kao da je povratio kontrolu nad sobom.
Okrenuo se prema njoj tako da je leđima bio naslonjen na ogradu.
- Pre mnogo vremena - glas mu je bio čudno grub - bio sam tamo.
»Sada je stvarno dosta«, pomisli Dejna, priđe mu, uhvati ga i povede
prema vratima.
- Znam, znam - reče ona, sa mnogo simpatija.
- Ništa ti ne znaš.
Uspela je da levom rukom otvori vrata.
Uvukla ga je u foaje.
- Megi? - pozvala je glasno.
Sve lampe su gorele i Dejna je morala da trepne zbog prejake
svetlosti. Nije primetila to kad je bila napolju s Krisom.
Ušli su u dnevnu sobu i Dejna zastade kao sleđena. Kris, čija se glava
ljuljala gore-dole, pade joj teško na rame a njegove tamne oči počeše da
preleću prostorijom.
- Isuse - teško je dahnula Dejna.
- Šta se to, do đavola, dogodilo ovde?
Prostorija je bila u užasnom neredu. Dugačka kožna sofa bila je
prevrnuta, jastučići su bili razbacani i iskidani kao da ih je neko sasekao
mačetom. Skup orijentalni tepih bio je sav izgrižen kao da ga je napala
besna životinja. Police sa knjigama bile su prevrnute, knjige poderane.
Ogroman stereo sistem je bio razlupan, metalni i stakleni delovi
polupani ili izuvijani, žice su se vukle po podu.
- Megi! - Dejna je krenula prema trpezariji. Videla je da je velika ploča
od dimljenog stakla razbijena u delove. Pažljivo je gazila po poderanim
listovima knjiga, iskrivljenom metalu, komadićima stakla i tada je ugledala
nešto nabijeno usred ogromnog zvučnika.
To je nekada bilo živo ljudsko biće koje je mislilo i govorilo. Dejna je to
morala sebi da ponovi da bi poverovala jer ono sa čim je bila suočena bila
je grozna masa.
Lice je bilo uništeno, razbijeno. Napola je bilo pokriveno kosom.
Videla se lobanja, čuperci kose s kilavim komadima kože visili su unaokolo.
Jedno rame je svakako slomljeno kad je leš guran u zvučnik. Obe noge su
takođe bile slomljene. Bele kosti su virile kroz kožu. Krvi je bilo na sve
strane. Već je počela da se suši.
Dejna kriknu i zagrize pesnicu. Ugrizla se jako ali nije ništa osećala.
Zabila je nokte u šaku.
- Dejn, šta je to? - Kris joj je prišao i ona oseti toplinu njegovog tela.
Osetila je kako joj se stomak opasno uznemirava i diže. Počela je da
povraća. »O, Bože, Bože«, bezbroj puta je to ponovila. Mozak joj je
odjednom ostao opasno prazan. U njemu je bilo mesta za užasnu sliku
pred njom. Užas je polako počeo da je hvata i njoj se učinilo kao da je
ogroman deo životne snage istrgnut iz nje.
»O, Bože, o, Bože«, ove reči su udarale po unutrašnjosti njene
lobanje. Nije mogla da ih zaustavi, nije mogla čak ni da ih shvati, kao da su
dolazile iz nekog drugog jezika.
Kris joj je bolno stegao ramena.
- Ahhhhhh! - Kriknuo je. - Megi!
Dejna je znala da je to Megi, naravno. Zato je njen um i bio odmah
ispražnjen jer je odbijao da primi tu istinu. Dok on nije izgovorio to ime,
ona je odbijala da prizna da je to tô. Sada to ime nije htelo da je napusti.
Kao neki nepozvani gost, kao monstruozni prenosilac kuge koji želi da
uništi sve i svakoga, to saznanje ju je obuzelo mada se ona borila protiv
njega, mada nije htela da ga prihvati, udaralo je nju metalnim petama,
gvozdenim kljunom, kidalo joj meso, izlagalo njeno golo srce otrovnom
dahu smrti.
Pala je na kolena ispred užasnog prizora u zvučniku. Pokušala je da
okrene glavu u stranu, da zatvori oči ali, nije mogla to da učini. Bila je kao
prikovana tu, ispred tog užasa, buljila je u to, plakala dok je Kris nemoćno
stajao nad njom.
Očajni, nisu znali kako da izraze svoj užasni bol u tom jutru koje je
tako iznenada, posle jedne tako ludo provedene noći, donelo strahotu,
bes, bol i tugu, oboma.
 DRUGI DEO

DUBLJE OD NOĆI
 »Postoji reka
koja teče pod vrbama
kad se zatekneš tamo
seti se mene...«
Brajan Feri: »Moja ljubav«

4.

Baba. Imao je samo to ime. A i da je imao neko drugo, ne bi ga njoj rekao.

Baba ju je pokupio treće noći. Bio je krupni muškarac s ogromnom
vunenom bradom i, nosom tako širokim da mu je prekrivao polovinu lica.
Koža mu je bila kao mahagonij, samo je ispod levog oka imao mesnati
jastučić boje bele kafe. Znao je dosta francuski, baš kao i ona, samo što ga
on, za razliku od nje, nije naučio u srednjoj muzičkoj i umetničkoj školi.
Rekao je da je živeo pre mnogo godina u Parizu ali ona nije bila baš sigurna
u to. Bilo je verovatnije da je naučio francuski onako, u prolazu.
Te rane jeseni 1968, već je bilo dobro zahladnilo čak i ovde u srcu
Menhetna - jednog petka je još bilo toplo a tri dana kasnije počela je prava
zima: jesen je došla i otišla preko vikenda. Niko nije ni obratio pažnju na
nju. Baba je nosio mornarsku jaknu sa velikim dugmetima ukrašenim
sidrom i bele zvonaste pantalone.
Svako ko je visio na 42. ulici koja se protezala od Brodveja do Devete
avenije imao je svoje mesto. Babino je bilo ispred Selvin teatra, na južnom
kraju ulice. Dejna je uskoro otkrila da je to njen najsuroviji deo. Na nešto
mirnijem severnom kraju ponekad bi se videli čak i pajkani - uvek su išli u
paru. Samo bi prošli pušeći. Južnom stranom bi se provezli, i, eventualno,
za tren zastali pred bioskopom.
Nije nikada bilo problema u kući Nova burleska koja je bila uz Selvin
teatar. Starinski neonski plavo-zeleni znak privlačio je mlade koji bi dolazili
u Njujork. Nova je imala svoj sistem obezbeđenja.
 Baba, stojeći ispred Selvina, nudio je sve do čega je mogao da dođe.
Znalo se da on muva drogu, od kokaina do heroina. Ali, ako vas je lično
znao on je bio izvor svačega. Dejna nije čak ni čula za trećinu đubreta
kojim je on trgovao.
Teško je reći šta je to Baba odmah video kod nje. Ona je, svakako, bila
lepa ali on je mogao da ščepa - i radio je to - svaku žensku koju bi poželeo.
A onda, to je kasnije otkrila, on je imao specijalan pik na Orijentalke. Zašto
joj se on obratio kad je treći put prošla pored njega u svojoj jakni od
somota i izlizanim farmerkama u špicastim kožnim čizmama, toliko
špicastim da je o njihovim vrhovima mislila kao smrtonosnom oružju.
- Šta radiš, mama?
Zastala je i pogledala njegovo neobično lice. Ruke su joj bile zakopane
duboko u džepove jakne. Bilo je još suviše rano da bi čovek nosio rukavice.
Njegove vodnjikave oči posmatrale su je radoznalo. Zenice i krug oko njih
bili su iste boje, zauzimajući skoro čitav prostor oka tako da se videlo
samo malo žute beonjače oko njih.
- Ne radim ništa - rekla je ona.
- Nemaš kuda da odeš?
- Volim ovuda da šetam.
Baba se nasmejao duboko iz grla, oči su mu žmirnule, skoro nestale u
tamnim naborima njegovog lica.
- Glupost - lice mu ogrube, on okrete glavu i pijunu. - Vrtiš se u krug,
mama, i tražiš mušteriju. Koliko ih je već bilo u tom mirisnom vrtu?
Zadrhtala je.
- Niko.
On pokaza vrh jezika, šokantno ružičast između tamnih usana.
- Hmmm. Je li to istina? - Njegove oči je pomilovaše tako požudno da
je osetila kako crveni. - Prva klasa belog mesa kao što si ti ne može da
prođe nezapaženo. Isekao bi je prvi koji je ugleda. Sažvakali bi te i
ispljunuli a ne bi znala ni ko si ni šta si.
Uplašeno se osvrnula oko sebe. Na sve strane su prolazili Crnci i
Portorikanci. Tek tu i tamo prošao bi poneki belac. Čuli su se
podvriskivanje, smeh, dobacivanje. Nekoliko kola jurnu ulicom, ne
obazirući se na crveni signal. Škripnuše kočnice, začuše se psovke, povici.
- Hoćeš da kažeš da je svet opasan?
Odmahnuo je glavom.
- Sama si odabrala ovo mesto. Mogu da ti kažem da ovde ima nekih
gadnih momaka. Đavolski momci. Bolje budi pažljiva. Zašto ti, uopšte, vrtiš
tom lepom belom zadnjicom ovde među nama odmetnicima? Bilo bi ti
bolje kod kuće gde bi tvoj dečko brinuo o tebi.
- Kažem ti, dopada mi se ovde.
Lice mu je potamnelo i on žmirnu prema njoj.
- To ti ne verujem. Nego, da ti ne ganjaš neki crni komad ovuda?
- Molim?
- Voliš Crnje, mama. Crni te izluđuju. Ali, bolje je da brišeš pre nego što
te neki Crnja ščepa, raskrvari ti lice i raširi te tvoje lepe noge. Idi sada kući.
- Ja ne faćkam i ne ganjam nikoga - reče ona.
- Ovde sam zato što više ne mogu da budem tamo gde treba da
budem.
- Mogu da ti kažem, mama, da ti ne pripadaš ni ovamo.
Buljila je u njegovo lice, zakopala šake, sada savijene u pesnice još
dublje u džepove. Poskakivala je s noge na nogu. Obrazi su joj bili ružičasti
od zime a kad su ona i Baba govorili reči su im bile propraćene belim
oblacima pare koja je izlazila iz njihovih usta.
- Da li ti to stalno radiš?
Smrknuo je.
- Ma ne, do đavola. Preko dana imam mesto na Njujorškoj berzi. Ovo
je samo usputna zarada - tapnuo se po glavi, prst mu se izgubi u kosi nalik
na vunu.
- Ova ploča to radi sa mnom, mama. Imam komad metala na mozgu.
To su mi ugradili u ratu.
Čak je i ona znala kako izgledaju bivši vojnici, pa se zakikotala.
- Kunem se da nisi bio u ratu. Nisi dovoljno star.
 - Grešiš, i to gadno. Mogao sam da idem u Vijetnam ali armija neće
odmetnike. A ionako me ne bi našli i da su me tražili. Da su me našli,
pokazao bih im svoje oružje - pljesnuo se po šlicu.
Dva mlada Portorikanca zastadoše i zagledaše se u Babu. Lica su im
bila glatka i sjajna a blistava crna kosa, zabačena unazad, vezana u konjski
rep. Imali su izbledele farmerke i kratke jakne igrača bejzbola. Jedan je
imao Adidas patike - »da bi lakše zbrisao« - kasnije joj je objasnio Baba -
drugi je imao sjajne crne čizme.
- Čekaj malo - reče Baba i ode da se nagodi s njima.
Ulica je oko nje blještala, semafori su sevali, višebojne neonske
reklame palile su se i gasile. Noć kao da je bila proterana odavde. Vetar je
zavijao vitlajući đubre uvis, mašući papirima kao maramicama u znak
pozdrava. Udahnula je težak miris koji je bio deo svakog zapadnog vetra
koji je donosio smrad industrije iz Nju Džersija.
Baba uze pregršt zelembaća za koje je dao nekoliko uvrnutih
plastičnih kesica sa nečim žutim i crvenim unutra. Svetloplavi »kadi« kliznu
polako ulicom, kao da ima problema s motorom. Na njemu su bili
četvorokraka antena, kicoške gume i hrom u količini dovoljnoj za troje
kola.
Dejna pokuša da zaviri unutra ali stakla su bila tamnozelena i ništa se
nije videlo. Videla je samo tamnoputo lice i još jednu crnokosu glavu.
Baba, koji je u međuvremenu završio s Portorikancima, nagnu se nad
prozor čije se staklo polako spustilo. Morao je dobro da se savije da bi
provukao glavu kroz njega. Baba je govorio nekome nešto ali Dejna nije
čula šta je rekao. Iz dubine kola pojavi se mali smeđi paket. On ga uze a
zauzvrat pruži gomilu dolara. Baba reče još nekoliko reči i diže se. »Kadi«
poče da se udaljava sve brže a prozorsko staklo se vrati na mesto.
Kad se Baba vratio na pločnik tamo gde ga je ona čekala, ona upita:
- I šta ćeš sada? Zar ćeš ovako stajati ovde celu noć?
- Šta se to tebe tiče, mama? - zagledao se u nju. - Pa ti me uopšte ne
poznaješ. Mogao bih da ti napravim neprilike.
Osmehnula se.
- Ne verujem - posegnula je rukom prema njemu i dodirnula mu lice. -
Šta bi mi ti uradio? Ukrao mi novac? Ja ću ti ga sama dati.
Bio je tako zaprepašćen da nije znao šta da kaže.
- Da li bi mogao nešto gore da mi uradiš? Da me siluješ?
- To ne bih samo ja ovde uradio: Vidi šta je ludaka na sve strane. Ako
bilo kome padne to na pamet, niko ti neće pomoći. Šta je to, do đavola, s
tobom, mama? Zar ti uopšte nemaš razuma? Gluposti! Zar ti baš ništa ne
znaš?
- Ti nisi kao drugi koju su me upozoravali na opasnost.
- Ma hajde, ne lupetaj. Ja sam isti kao i ostali. Samo što sam veći od
ostalih.
- Hajdemo negde da nešto pojedemo, hoćeš? - Hej, mogu da te
ščepam za ruku i odvučem iza ove kuće i da radim svašta s tobom tako da
ćeš celog života žaliti što si došla ovamo - glava mu je bila sasvim blizu
njene a njegove oči su sijale kao oči noćne grabljivice.
- Hajdemo - reče ona - da nešto prezalogajimo.
Ščepao je njene ruke i počeo da je vuče prema ulazu u Novu. Nije mu
se opirala.
- Silovaću te, blesava mama - zarežao je, sada već ozbiljno besan. -
Kretaćeš se samo na invalidskim kolicima kad završim sa tobom.
- To neće biti silovanje - reče ona - ako ja to želim.
To ga je dotuklo. Okrenuo se prema njoj.
- Šta ti, u stvari, hoćeš, mama?
- Samo da ti kažem da ne možeš da me siluješ.
- Dobro, ali zaista želim da te potucam.
Okrenula se prema njemu.
- U redu.
Zagledao se u njeno ozbiljno lice, i to vrlo dugo. A onda je zabacio
glavu i počeo da se smeje kako se već dugo nije smejao.

***
Detektiv-poručnik Robert Volker Bonistil koračao je pažljivo preko
đubreta.
- U redu, dajte da vas čujem - reče dvojici policajaca u uniformi i ne
pogledavši ih.
Oni su prvi stidi u kuću užasa. Bila su to dva prekaljena ulična
policajca koje ništa nije moglo da iznenadi. Kad su ušli u dnevnu sobu onaj
ćelavi se zaljuljao:
- Isuse Hriste! - jeknuo je.
Drugi se okrenuo, potpuno bled u licu. Ipak, tren kasnije, bacili su se
na posao. Izvadili su beležnice i olovke i počeli da postavljaju pitanja
bezličnim metalnim glasovima, kao da su roboti.
Tada je onaj visoki muškarac ušao kroz vrata. Imao je prljavo-plavu
kosu i široko razmaknute plavo-sive oči. Imao je uske bokove, bio je
elegantno odeven i kretao se šireći oko sebe dah autoriteta. Držao je ruke
u džepovima.
Ćelavi policajac je jeknuo, zatvorio svoju beležnicu.
- Spakujte to - rekao je sa gađenjem. - Stigli su oni iz Odeljenja za
ubistva.
- Mogli su i da požure - rekao je poručnik Bonistil, okrenuvši se prema
otvorenim vratima. Uđoše dva čoveka a iza njih je išao još jedan, koji je
žvakao sendvič s tunjevinom.
Bonistil pređe preko đubreta, ali ništa ne pomače. Kad je došao do
ogromnog zvučnika zagledao se u njega. Prišao je još bliže, čučnuo je,
iskrivio glavu kao da zagleda drvene stranice a onda skrete pogled na
tepih. Uspravio se.
- Doktore - pozva onog sa sendvičom.
Mršavko priđe i zagleda se u zvučnik. Zagrize sendvič.
Bonistil pokaza drvenu stranicu.
- Slikajte mi to - reče on. - Važi?
Čovek mahnu rukom i njegovi ljudi počeše da postavljaju kamere i
reflektore.
Bonistil priđe mestu gde je sedela Dejna, držeći Krisa za ruku. On je
išao nečujno i Dejna ga je posmatrala kako se približava, podsećajući je na
krupnog Meksikanca iz polmežanskog restorana u Malibuu.
- Gospođice Vitni? - glas mu je bio mek, zaokrugljen. - Jeste li vi zvali? -
Mogla je da vidi njegovu bradu koja je provirivala, meka kao svila. -
Madam?
Baba i čudan cimetasti miris Njujorka još su bili u njenim mislima: šok
koji je doživela oživeo je uspomene i otvorio branu koja ih je držala. Još je
plutala između ta dva sveta. Oči joj najzad postadoše jasne, bez senki.
- Da?
- Vi ste zvali policiju? - rekao je to polako i obazrivo, da bi ona mogla
da shvati šta on to govori.
- Da. - Provukla je prste kroz gustu kosu, uklonila je sa lica. Primetila je
da on posmatra njenu i Krisovu ruku. - Da, tako je, ja sam zvala.
- Bila vam je dobra prijateljica? - govorio joj je u oči.
- Da, veoma dobra prijateljica - reče Dejna.
Bonistil se okrete prema krupnom muškarcu koji je upravo ušao.
- Napolju je sve čisto.
Bonistil klimnu glavom i pokaza palcem.
- Ti uzmi rok zvezdu.
Čovek se naže, uhvati Krisa za lakat, povede ga preko sobe i sede s
njim za trpezarijski sto. Otvori beležnicu.
- Gospođice Vitni, moram da uzmem vašu izjavu.
Pomoćnici lekara počeli su sve da snimaju i neprestano su blještali
blicevi. Ona se okrenula, jer su je od toga bolele oči.
- Evo - reče on i pruži joj plastičnu čašu. - Nije baš kafa, ali je toplo.
Uhvatila je čašu šakama. Dok je govorila, ljudi su završili snimanje i
pokušali su da izvuku Megin leš iz zvučnika. Činilo se da rade pažljivo i
nežno, kao da je živa. U jednom trenutku, pomoćnik pozva još jednog
kolegu u pomoć. Najzad su uspeli da je izvuku, odneli su je, prethodno je
stavivši u sivu plastičnu vreću. Prvi put je Dejna mogla lakše da diše. Više
nije osećala onaj razdirući bol u grudima.
 - Želim da razgovaram sa Krisom - reče posle izvesnog vremena.
Bonistil klimnu glavom.
- Čim narednik Meklargi završi s njim - uzeo je praznu čašu iz njenih
ruku. - Da li želite da nekoga pozovete, mis Vitni?
Pomislila je na Rubensa, toliko je želela da ga nazove. Znala je da je
otišao iz grada i da nema broj na kojem bi mogla sada da ga nađe. Pojma
nije imala gde je odseo u San Diegu. Znala je samo da će se večeras vratiti.
Pogledala je Bonistila.
- Veoma ste službeni, poručniče.
- Zvezde imaju tretman koji im odgovara, mis Vitni.. Kapetan drži do
toga. - Okrenuo se kad mu je prišao mršavko. - šta je bilo, Endi?
- Ništa naročito u ovom trenutku - lekar pucnu jezikom. - Mogu samo
da kažem da je žrtva preminula oko 4.15, nešto pre ili nešto kasnije.
- Kako to određuješ? Imaš magičnu kutiju?
- Dao bih dušu za nju kad bi postojala - prihvati mršavko ali onda
ozbiljno nastavi. - Nešto je međutim, vrlo čudno.
- Šta je to?
- Žrtva je dugo umirala.
Bonistil baci brzi pogled na Dejnu, načini pokret rukom i lekar samo
klimnu glavom.
- Da se kupim - reče. - Pripremiću ti izveštaj što pre budem mogao.
Možda već posle podne. Moram i malo da se odmorim.
Bonistil sede pored Dejne, nagnu se unapred tako da je laktove stavio
na kolena. Sklopio je šake. Imao je čudnu sposobnost da ostane
nepokretan kad govori.
- Mis Vitni, postoji nešto što moram da ispitam pre nego što vas
pustim. Rekli ste mi da ste vi i gospodin Ker bili u »Igračima« od, otprilike,
12.30 do 5 časova ujutro. Je li tako?
- Tako je - reče ona. - Negde oko ponoći smo stigli u »Igrače«.
- U redu, neka bude ponoć. Pet minuta gore-dole - osmehnuo se. - Da
li ste bili sa gospodinom Kerom?
 - Da, skoro stalno.
- Nisam vas to pitao - njegov glas se nije menjao ali se nešto
promenilo u njegovim očima.
- Pa bilo je trenutaka kad smo bili razdvojeni.
Bonistil pogleda svoje sklopljene šake. Pucketao je prstima.
- Koliko ste dugo bili razdvojeni?
Slegnula je ramenima.
- Ne znam... ne sećam se.
- Dvadeset minuta... možda pola časa?
- Da, možda.
Pogledao ju je.
- Da li je moglo da bude i duže?
- Slušajte - reče ona besno - ako mislite da Kris ima neke veze s ovim...
mogu da vam kažem da grešite. On je voleo Megi. Oboje smo je voleli.
- Ja još ništa ne mislim, mis Vitni - reče on ozbiljno. - Ja se samo trudim
da prodrem u srž problema.
- Srž problema je ta da je Megi mrtva - reče Dejna.
Njegove oči kao da su nameravale da probuše njenu lobanju.
- Ako ste toliko besni, učinićete sve što možete da mi pomognete.
- Da, učiniću.
Kao da je najzad doneo odluku o tome kakva je ona.
- U redu.
- Krise, šta se to, do đavola, dogodilo ovde? Oboje pogledaše. Bonistil
ustade.
Ogromni Silka pojavi se na vratima.
- Ko ste vi? - pitao je Bonistil.
Silka je gledao kroz njega. Krenuo je preko prostorije. Bonistil stade
ispred njega i ispruži ruku. U njoj je držao svoju policijsku značku.
- Šta hoćete?
- Radim za Krisa Kera i Najdžela Eša - reče on.
 - Nemam šta da vam kažem. - Pogledao je u Dejnu.
- Jeste li dobro, mis Vitni?
- Da, Silka. - Ustala je. - Oboje smo dobro. Megi je nastradala.
Silka se osvrte oko sebe.
- Gde je ona?
- Na putu za mrtvačnicu - reče Bonistil grubo.
- To nije smešno - reče Silka.
- Ne šali se - reče Dejna i uhvati ga za ruku. Kao da je bila od čelika. -
Megi je ubijena danas, rano ujutro.
Silkine oči trepnuše nekoliko puta, kao da snima čitavu prostoriju.
- O, Bože - reče, i odvoji se od nje pa krenu prema Krisu.
Bonistil pokaza prema njemu palcem.
- Ko je ovaj grmalj? Čuvar?
Dejna klimnu glavom.
Bonistil odmahnu glavom.
- Gde je bio prošle noći? Trebalo je da bude ovde.
Dejna mu dodirnu ruku.
- Govorili ste nešto o tome da bih ja mog i a da vam pomognem.
Kako? Šta je to što vi znate a niste mi rekli?
- Neću mnogo toga znati više od vas dok ne dobijem lekarski izveštaj i
fotografije.
- Gledali ste sa strane u kutiju zvučnika. Šta ste tamo videli?
- Gledao sam na mnogo mesta, mis Vitni - glas mu nije bio ljubazan.
- Ali, samo ste to tražili da vam specijalno snime - pogledala ga je. -
Nećete da mi kažete o čemu se radi?
Podigao je ruku kao da je igrač.
- Pogledajte sami.
Rekao je to, kao da je ubeđen da ona ima snage da se vrati tamo na
onu tačku gde je Megi ležala prebijena i mrtva.
 Prešla je preko sobe, kroz đubre, kleknula je ispred kutije sa
zvučnikom. Tu su asistenti snimali i snimali. Videla je da je s jedne strane
drvo netaknuto ali da na drugoj ima čudnih znakova. Nije mogla da shvati
šta je to. Zagledala se u znak.
- To je mač u krugu - objasnio joj je Bonistil, stojeći iznad nje.
Pogledala je njega pa opet kutiju. Sada je i ona mogla da vidi krst
okružen krugom.
- Nacrtano je krvlju. Šta to znači?
Posegnuo je dole, povukao je na noge.
- Vreme je da odete - reče neljubazno.
- Najpre želim da razgovaram sa Krisom - reče ona.
Prišla je mestu na kome je stajao Kris sa Meklargijem. Ovaj se udalji
od njih da bi se nešto dogovorio sa Bonistilom.
- Kako mu je? - pitala je Silku.
- Loše, mis Vitni - Silka je držao Krisa za mišicu. - Primio je to vrlo
teško.
- Krise - posegnula je rukom prema njemu, dodirnula mu lice vrhovima
prstiju. - O, Krise.
Trepnuo je nekoliko puta očima, pogledao je.
- Ja sam dobro, Dejna. Dobro sam.
Videla je da to nije tačno i ona tada shvati da je donela odluku. Našla
je ključeve u svojoj tašni.
- Evo - reče i pruži mu ključeve - neka te Silka odvede u moju kuću.
Ostani koliko kod želiš.
- Hteo sam da ga vodim kod Najdžela - reče Silka.
- Vodi ga mojoj kući - reče Dejna. - U moju kuću, razumeš?
Silka je bio uznemiren.
- Taj će biti besna. Ona je želela...
- Uradi kako ti ja kažem - reče Dejna meko. - Njemu nisu potrebni ni.
Najdžel ni Taj.
Silkine oči sinuše. Nije ništa rekao ali ona je znala da će učiniti ono što
mu je rekla. Ponovo je preturala po tašni.
- Daću ti broj telefona na koji može da me pozove ako mu budem
potrebna...
- Ja već znam taj broj - reče Silka sasvim ozbiljno.
- O - zagledala se u njega. - U redu. - Nagnula se unapred i poljubila
Krisa u obraz. - Čuvaj ga, Silka, brini o njemu.
- To uvek radim, mis Vitni.
Izašli su i ona uskoro začu meko predenje motora limuzine koja je
kretala.
Sada, kada je on otišao, Dejna oseti čudnu obamrlost. Stegla je ruke.
»Potrebno mi je piće«, pomislila je. Nije, međutim, htela da pije pred
poručnikom. Znala je kakvi su to tipovi. Imala je prilike da ih sretne u
Njujorku.
Bonistil se okrenuo od svog partnera.
- Hoćete li da vas odbacim?
- Koliko je sati? - pitala je.
Pogledao je na sat.
- Prošlo je 11.
Klimnula je glavom. Imala je vremena da nešto popi je i malo odrema,
pre nego što krene po Rubensa na aerodrom.
- Ne, nije potrebno - rekla je. - Imam »mercedes« pred vratima. Mislim
da će mi dobro doći da se malo provozam.
Bonistil klimnu glavom i povede je prema vratima. Meklargi ostade
iza njih. Napolju je bilo neko čudno osvetljenje. Sve je bilo kao od
porculana.
Sela je za volan a Bonistil zatvori vrata za njom.
- Pozvaću vas za dan-dva - reče.
- Kad budete nešto više saznali?
- Da.
Pogledala ga je.
- Poručniče...
 - Ma, nemojte...
- Pa ne mogu drugačije - osmehnula se - moram tako da vas zovem.
Ličite pa Bobija.
- Niko me ne zove Bobi - pogledao ju je i klimnuo glavom. - Do viđenja,
mis Vitni.

***

»Dakle, niko nije bio u tom mirisnom vrtu« - reče Baba te prve noći.
- Zaista nije - odgovorila je, mada je već sumnjala da on naslućuje
zašto je napustila kuću na Gils Plejsu u Kingsbrdiž oblasti Zapadnog
Bronksa.
Imala je trinaest godina - a tada su se odigrale čudne stvari koje su
dovele do kraja njenog detinjstva. Otac joj je umro. Bio je sahranjen
duboko u zemlju. Nikada nije imala snage da se, posle pogreba, još nekada
vrati na to mesto.
Ne seća se tačno da truna njegove smrti već se seća godišnjeg doba-
bio je vreli avgustovski dan - kad čak i na Kejpu sunce nemilosrdno prži,
uprkos ledenim talasima Atlantika. Taj dan joj je urezan u srce.
Da, svakako je bio avgust, jer se dobro sećala koliko je ljudi bilo u
vodi. A voda se zagreje tek usred leta toliko da ljudi mogu da se kupaju u
njoj.
Njoj nikada nije smetala hladna voda i nije obraćala pažnju na to da li
su joj nokti poplaveli i da li joj usne drhte. Njena majka, koju je oduvek
zvala Monika - mahala bi joj i zvala je da izađe iz vode, da se obriše i da se
zagreje na suncu. Nikada je ne bi poslušala, sve dok Monika ne bi zagazila
u vodu da je uhvati i izvuče na pesak. Ona bi, do tada, već bila promrzla do
kostiju. Izašla bi iz vode, drhteći, a Monika bi je uvijala u ogroman crveni
peškir za plažu, trljala bi joj ruke da bi proradila cirkulacija. Velike zelene
muve sletale bi joj na članke i bolno je ujedale.
To je bio samo početak, verovala je, to tamno leto kad je njen otac
umro tako iznenada i tako nepotrebno. Mrzela ga je što joj je to uradio, i
to baš sada kad su počeli da spoznaju... Činilo joj se da je mogla da razume
Monikinu mržnju i strah.
Ali, onda ju je to osećanje napustilo i ona je znala - da nije njegova
greška što je to uradio i da ju je voleo. Toliko je toga ostalo od njega. Tada
je shvatila ko je, u stvari, njena majka i koliko je zavidela mužu na uspehu.
Njega je smatrala odgovornim što ona nije uspela. Sada je o tome
otvoreno govorila.
Dejna je uskoro shvatila da Monikine želje ne idu dalje od spavaće
sobe. Tu je ona bila najuspešnija.
Godina 1965. bila je godina kad je Dejna dobila prvu menstruaciju,
telo joj se popunilo i niko - pa čak ni Monika - nije više mogao da je smatra
detetom.
Bilo je to vreme energije i anarhije. Pobuna je visila u vazduhu.
Pobunjenici su nosili duge kose, džins, stvarali su komune, nosili su jakne
sa resama, uzimali su drogu, voleli cveće, uživali u rokenrolu.
Nova generacija je prisvojila Čerčilov znak pobede »V«, dajući mu
sasvim novo značenje. Javile su se skitnice a deca srednjeg staleža,
posleratne bebe, počele su svoj dugi period oslobađanja. I, mada mlada,
Dejna je osećala nezadovoljstvo ustaljenim normama društva čiji je deo
bila. Smetalo joj je i to što je toliko dugo mlada. Dejna je bila ubeđena da bi
njen otac to sve mogao da shvati ali, to su bila samo nagađanja, sada, kad
ga nije bilo.
Monikin svet je bio određen pravilima. Sada, kad je ostala sama,
Monika se sve više vraćala onome što je nekada bilo usađeno u nju kad je
bila još sasvim mala devojčica u Gjeru. Ona je bila sa severozapada
Mađarske - zemlje Mađara pune legendi o ponosnim nezavisnim
ratnicima. I ona je stalno govorila o tim legendama.
»Tvoje oči.« rekao je otac Dejni »su iste kao majčine. Nemaju veze sa
mnom. Vidiš tu čudnu boju, taj plamsaj ljubičaste boje u njima, malo
iskošene na krajevima - to su mađarske oči, Dejna«. Bila je udobno
ušuškana u krevet, a on je sedeo na mekom pokrivaču a velika knjiga koju
je Monika kupila za nju ležala je otvorena na njegovom krilu. Ponovo je
počeo da joj čita priču, kao toliko puta pre toga - o dva mađarska mladića
koji su upali u bitku između Mađara i Huna i o tome kako je Atila sledio
legendarnog Belog jelena koji ga je doveo do kraja rata s Mađarima.
 Dejnin otac podigao bi pogled s knjige i rekao: »Ne zaboravi, dušo,
ako nešto krene naopako i dođu gadna vremena u tebi živi Beli jelen,
ponosan, mitski, nepobediv«. Ali, tog poslednjeg leta s njim kad ga je
upitala da li to zaista misli on se samo nasmejao i provukao prste kroz
njenu zlatnu kosu.
Sada je bilo suviše kasno i ona je morala da uradi što je mogla. Otišla
je u biblioteku i počela da guta knjige o Mađarskoj, Austriji i, najzad, o
Rusiji. Ali, ni u jednoj od starih knjiga ona nije ništa našla o Belom jelenu.
Najzad je postala sigurna da je to još jedna od očevih izmišljotina. Kad bi
ga, kao dete, zamolila da joj priča priče on bi ih obično izmišljao. Retko
kada bi ih čitao. Tako je sigurno izmislio i Belog jelena.
Postojao je period u njenom životu kad je sanjala to mitsko biće koje
se kreće nepoznatim pejzažom po melodiji Ravelove »Pavane« a svaka
nota je padala kao latica cveta i ona bi se budila, očiju punih suza.
Monika nije to razumela i, kad je jednom Dejna htela da joj to objasni,
ona je pobledela i udarila je po licu. »Dečje priče« rekla je. »Sve te misterije
i legende. To će ovladati tobom, kao što je ovladalo tvojim ocem. Ja to ne
želim da čujem, znaš li? Njega više nema. Zaboravi sve o tom belom
konju...«
»Radi se o belom jelenu, majko. A ne o...«
»Slušaj me« rekla je Monaka i ščepala je za ruku »radićeš onako kako
ti ja budem rekla«.
Odvukla je tad Dejnu na kraj sveta, tamo gde je stalno polumrak i gde
oni koji ne poštuju zakon vladaju ulicama kao oživeli noćni košmari.

***

Saobraćaj na Pacifičkom obalskom drumu bio je grozan ali to je bilo ništa

prema onome što ju je očekivalo na Okeanskoj aveniji. Morala je da dobro
zatvori sve prozore i pusti uređaj za klimatizaciju ali, uprkos tome,
postojala je opasnost da će se ugušiti od izduvnih gasova. Astmatičar bi
ovde bio gotov za minut.
Uključila je kasetofon. Bile su to pesme s poslednjeg albuma »Ritma
srca«. Čuo se Krisov glas, vreli, zamaman, pun obećanja - kakav je uvek
bio, ona mu se predala i odjednom se pred njenim očima pojavilo
slomljeno ljudsko biće, krv, rasečeno meso, kapljice krvi, izmrcvareno
telo... Posegnu rukom da ugasi kasetofon, ali se trže. Ne, ne, ne. Ako to
sada ne prevaziđe, nikada više neće moći da sluša njihovu muziku a da joj
pred oči ne izađe Monika kao raskinuta krpena lutka. Znala je da s tim
neće moći da živi. Nastavila je da sluša muziku...

***

Naravno da se tih dana suočila i s drogom - bilo je toliko droge na sve

strane da je bilo teško poverovati u to.
Međutim, ona se klonila droge. Probala je samo malo marihuane.
Pamtila je šta se dogodilo sa njenim školskim drugom koji se drogirao.
Nađen je rano jednog jutra, potpuno poplaveo sa najlonskom kesom
preko glave a oko njega se širio miris lepka. Bio je mrtav i hladan kao
komad sleđenog mesa. Tri dana nije bilo preprodavača droge oko škole ali
ona je znala da će se opet pojaviti.

***

Bio je veoma topao dan, pun prašine i na putu prema marini Dejna oseti da
joj je više nego piće potreban tuš. Uprkos erkondišnu bilo je toplo i
zagušljivo. Muzika je udarala u njenoj lobanji, uporna i napadna, i ona je
gledala ispred sebe kroz spušteni retrovizor u krovove »mercedesa«,
»mazdi«, »poršea«, »audija«, »datsuna«. Osećala se delom te monstruozne
zmije, sastavljene od čelika i stakla i ničega više.

***

Baba je živeo na uglu Desete avenije i Četrdeset prve ulice: imao je stan na
petom spratu, u toj zgradi zaraženoj pacovima. Prizemlje je bilo u rukama
Portorikanaca koji su tu držali kafanče gde je bilo toliko mnogo bubašvaba
da se činilo da su one, u stvari, zakupci tog prostora.
- Svojevremeno sam pokušavao da izađem na kraj s njima - ozbiljno joj
je objašnjavao Baba. - Sada smo došli do nekog stanja međusobnog
razumevanja. Ja njih ne diram i one ne diraju mene.
 Ali, nije je poveo te prve večeri u taj stan.
Krenuli, su podzemnom železnicom i izašli su stepenicama u
Harlemu, krenuli su Lenoksom, prošli su 138. ulicu i Zanzi Bar, taman i pun
zvukova, skrenuli su na severozapad na uglu u takvu tminu koja je
savršeno mogla da bude obala reke Lete. Tako je, bar, ona mislila o tom
tamnom mestu koje je bilo barijera između dva sveta, kao da su prešli s
jednog kontinenta na drugi, kao da su ušli u svet gde su sva lica bila tamna
i ona se osećala bespomoćno, kao snežna pahuljica na vreloj plaži.
Žute oči širile su se kao tacne dok je ona prolazila, jer ovde nisu bili
navikli da vide tako nešto. I ovo je bila Amerika, zemlja slobode, zemlja
hrabrih, ali ovo je bio geto u kome se, tu i tamo, pojavljivao ružičasti
»kadilak«, gde su starci grejali ruke na vatri od đubreta. Niko ništa nije
rekao. Vladala je kristalna tišina. Zbog Babe.
Ipak, bilo joj je neugodno i ono što je videla u njihovim očima
proganjaće je kasnije godinama. Ti ljudi nisu morali da otvaraju usta i
govore - oni su očima vrištali svoju mržnju prema njoj. Koža joj se ježila li
stomak joj se stezao i, za trenutak, zažalila je što je sama tražila ovo. Ona
je bila biće iz drugog sveta na nepoznatoj planeti, na mestu na kome su
donekle mogli da je podnose jer je bila u društvu ove ogromne tamne
planine ali, znala je da tu nikada neće pripadati. Bacila je pogled na Babino
lice, videla je da je on bezbrižan i to ju je malo smirilo. Stomak prestade da
joj se grči.
Čitala je o Londonu posle vazdušnih napada u drugom svetskom ratu
i o strašnim razaranjima, videla je slike. Međutim, nikada nije mogla da
zamisli ta strašna razaranja, sve do sada. Hodajući Harlemom, shvatila je
da je ovako moralo da bude u Londonu; Napola srušene zgrade nicale su
sa svih strana, videle su se ogoljene cigle, iskidane vodovodne cevi, žice,
srušene ograde, ogromne crne rupe u trotoarima.
Psi su išli u Čoporima, ogromni, duge dlake, velikih njuški, nalik na
vukove sa sjajnim žutim očima koje su krvavo sijale na svetlosti
automobilskih farova. Gladno su lajali, nervozno kružili oko vatri, prevrtali
kante s đubretom. Videla je bubašvabu veliku kad svoj prst kako juri ka
kanalizaciji pre nego što je pas stao na nju. Plamenovi su osvetljavali ulicu,
čula se neka čudna buka. Pomislila je na Danteov »Pakao« i zadrhtala je
malo uz Babu koji je bio siguran kao zid koji je i njoj pružao tu toplinu i
sigurnost.
Poveo je u restoran gde su pravili sendviče. Restoran je bio smešten
između šestospratnice i jedne starinske piljarnice s izbledelim znakom
koka kole. Mladi par je igrao na pločniku na ledenoj svetlosti koja je
dopirala iz restorana. Tranzistor je bio postavljen na aluminijumsku kantu
za đubre. Džejms Braun je izvodio melodiju »Ovo je svet muškaraca«.
Dejna je bila fascinirana plesom. Mladić i devojka na pločniku više su
ličili na duhove nego na bića od krvi i mesa. Kao da su stvoreni od
svetlosti, zvezda i vetra. Kao da su oduvek bili tu, na toj ulici, deo sveta,
bliže srži života. Dejni se učini da su njeni dani na Kingsbridžu bili
beznačajni i lažni. Shvatila je da je to zbog toga što ovde nje bilo
civilizacije, bar ne one na koju je ona navikla. Uhvatila je sebe kako
razmišlja o tome da u ovoj prljavštini, siromaštvu i neznanju upravo počiva
ona esencijalna čistota koja uništava sve ono što je ona do tada naučila o
svetu Bilo je to možda idealističko posmatranje stvari - naravno, ona to
nikome neće reći - ipak, znala je da je u tom trenutku u pravu. Ona je bila
svedok jednog čudesnog čina u okviru kojeg je bila vraćena unazad, u
vreme samih početaka civilizacije. Bila je, istovremeno, uzbuđena i tužna
jer je shvatila da oni imaju neki osnovni kvalitet i da ga ona nikada neće
steći i da zbog toga mora samo da se zadovolji ulogom posmatrača ovog
starinskog rituala.
- U redu - reče tiho kad je ples završen i kad je Baba uvede u restoran.
Restoran je imao nisku tavanicu, zidovi i pod bili su od italijanskih
keramičkih pločica na nekim mestima izubijanim i oguljenim, čak
iščupanim. Ali, ipak su bile lepe. Nije se znalo da li su vlasnici odabrali
pločice iz estetskih ili praktičnih razloga.
Odveli su ih do stočića u uglu a posluživao ih je mršavi kelner tako
svetle kože kao da je bio naprašen brašnom. Baba joj se isceri i reče: »Sada
ćeš da vidiš, mama. Sad ćeš jesti pravu hranu koju jedu crnje«. Uzeo joj je
jelovnik iz ruku. - »Pusti da ja naručim«.
Rekao je kelneru šta želi i kad je prvo jelo stiglo - pržene girice, tako
krckave da se čulo kad su ih jeli, on upita: »Pa, šta je s tim momkom tamo
u Bronksu?« Način na koji je izgovorio to ime bilo je kao da govori o drugoj
planeti a ne o delu grada na severu, nedaleko od raskrsnice u blizini.
- Rekla sam ti da nemam momka.
- Lepa cura kao ti da nema momka? - Odmahnuo je glavom i zagrabio
činiju ispred sebe. Dobro, ali valjda imaš porodicu.
- Otac mi je umro - zagledala se u crveno-beli kockasti čaršav. - A, što
se tiče moje majke nju baš briga, boli je...
- Hej, hej nemoj. Tako se ne govori, mama.
- Zašto? Pa ti tako govoriš.
- Ja sam otpadnik, mama. Na ivici grada. Neću da naučiš te stvari od
mene. Ja moram tako da govorim da bi me razumeli - namignuo joj je. U
svakom slučaju, ja nisam ništa drugo nego Crnja. Ja i ne znam drugačije da
govorim. Ali, ti si nešto drugo, mama. Ti si se školovala. Podizana si na
pravi način i lepo vaspitana. Ti ne moraš da govoriš te ružne reči.
- Mislila sam da su to samo reči, kao i sve druge. Čuo si za Leni
Brusa…
- Hmmm - Baba odmahnu glavom. - Mama, moraš mnogo toga da
naučiš. Nije važno šta mislimo ti ili ja, shvataš? Najvažnije je šta oni tamo
misle. A oni ne podnose ovo đubre. Shvati, oni vole da se stvari odvijaju
polako i mirno. Oni ne žele da prljaju perje - pokazao je na tanjir. - Jedi s
dušom, mama. Mljackaj. Uživaj u hrani kao da si Crnja, ako želiš da budem
srećan.
Jeli su ćutke neko vreme. Bilo je mnogo ljudi u ovom restoranu.
Dobacivali, su šale i dosetke preko stolova, kao da su svi bili jedno društvo.
Nikada tako nešto nije videla u centru grada.
Bili su blizu sporednog izlaza. Kroz ogromne prozore videlo se tamno
dvorište, puno gomila sanduka i kutija a pozadi su se naslućivale tamne
ruševine. Žućkasta svetlost sa prozora na drugom i trećem spratu
osvetljavala je polusrušene zidove od cigala koji su se činili vrlo udaljenim
a, u stvari, bili su u istom bloku. U noći su prostori između polusrušenih
zgrada izgledali mnogo veći.
Baba se okrete kad se otvoriše ulazna vrata i uđe muškarac dugog
lica koje je sijalo i bilo tamno kao ponoć. Išao je pravo prema njima,
zaobilazeći stolove. Nosio je elegantno odelo s širokim reverima koji su
dolazili do ramena, imao je tamnosmeđu košulju otvorenu na grudima
tako, da su se lepo videli nizovi zlatnih lanaca. Imao je dugu drvenu
čačkalicu u uglu usana. Kad im je prišao bliže, Dejna vide da on stalno čisti
zube i to veoma glasno usrkujući vazduh između njih. Videla je i da mu je
lice zgrčeno na onoj strani na kojoj je držao čačkalicu. Usna mu je bila
povučena nagore.
- Šta je bilo, čoveče? - rekao je čudnim glasom. Pružio je ružičastu
šaku a Baba udari svojom šakom po njoj.
- Hej.
Pridošlica osmotri Dejnu.
- Šta ti to imaš ovde, Crnjo? - dokačio je stolicu nogom u Tom
Mekenovoj čizmi, privukao je i seo. - Izgleda da si se dokopao prvoklasnog
mesa.
- Smeško, ako imaš nešto važno da mi kažeš, kaži. Ako nemaš, čisti se.
Smeško mu se naceri i pokaza zlatne zube.
- Postao si prilično osetljiv za Crnju.
- Šta te trese, čoveče? - Baba pristade da jede. Pažljivo je obrisao
prste dok je pomno posmatrao drugog muškarca. - Gubi se, rekoh ti.
Smeško je zamišljeno žvakao svoju čačkalicu.
- Šta ti je, Crnjo? Zaboravio si da se belo meso deli, naročito između
šefova. - Njegova gruba ruka spusti se na Dejninu. Pokušala je da ukloni
svoju ruku ali debeli prsti su je držali zarobljenu.
- Nemoj to da radiš, Smeško.
Smeško se opet isceri..
- A što da ne?
Baba posegnu takvom brzinom za njegovom rukom što je bilo
iznenađujuće za tako krupnog čoveka. Uhvati ga za kažiprst koji je ležao
na Dejninoj ruci i zavrnu ga unazad, sve dok kost ne pucnu.
Smeško poskoči, pokuša da se istrgne, ali Baba ga je čvrsto držao i on
je mogao samo da se trza kao riba na uzici. Suze su mu stajale u uglovima
očiju i lice mu je bilo iskrivljeno. Ali, bol nije mogao da istisne njegov grozni
osmeh. Grudi su mu se dizale i spuštale i znoj se pojavi na njegovim
slepoočnicama. Potočić znoja morao je da skrene jer su mu vene bile
nabrekle.
Ne popuštajući, Baba se nagnu preko stola i tiho reče.
- Rekoh ti da ne radiš to, ali ti si suviše uobraženi Crnja da bi me
poslušao.
- Hej, brate... - Smeškove oči su se čudno pokretale. Znoj je sada već
tekao niz njegov vrat kao potok i natapao mu kragnu.
- Sa tobom se mora samo ovako, na silu jer ti jedino to možeš da
razumeš.
Smeško je grizao usne.
- Hej, brate. Hej, hej smiri se sada malo. Povredio si Crnju...
- Baš me boli što sam te povredio i što si Crnja. Je l’ ti to jasno? Nemaš
mozga i zato moraš da platiš - prineo je lice Smeškovom, oslonivši se
laktom na sto pojačao je pritisak, Smeško je tako teško disao da mu je
čačkalica ispala iz zuba.
- Hriste, brate, ubijaš me, ne lažem.
- Izvini se dami, čoveče.
- Ah... ah...
Baba se nagnu, stegnu zube i kao da pobjede.
- Izvinite...
- Izvinite, gospođo. Ovo je dama, kučkin sine. Nešto što bi trebalo da
prepoznaš.
Smeško očajnički pogleda Dejnu.
- Izvinite, gospođo - zatvorio je oči od bola i iscrpljenosti.
- Baba - reče Dejna - hajde, prestani sada.
Sklonio je ruke s drugog muškarca i na Smeškovom licu se pojavi izraz
olakšanja. Povukao je povređenu ruku sa stola i držao je drugom šakom.
- Krenuo ti je prst kao pileće krilce, je li, Smeško? - reče Baba. - Hajde,
kaži šta si hteo?
Smeško ga pogleda zakrvavljenim očima. Ljuljao se kao da time želi
da se povrati od bola.
 - Đubre stiže u 15 časova, na isto mesto.
- Jesi li proverio?
- Jesam. Sjajno đubre.
Baba klimnu glavom.
- Evo ti ovo je za tebe, Crnjo. Kupi neko fino odelo - Baba se
nasmejao. - Obrađuj svoju staru.
Ali, Smeško se nije smejao. Držao je svoj slomljeni prst kao da se plaši
da ga pokrene. Buljio je u njega, usne su mu se pokretale ali nije se čuo
nikakav zvuk. Znoj mu se osušio na licu.
- Doktor će ti to srediti za čas, videćeš - Baba se vratio jelu. - Drugi put
ćeš znati kako da se ponašaš, Crnjo.
Crnac je prošao pored njihovog stola i izašao. Dejni se učini da je
prešao ulicu.
- Zar si baš morao da mu slomiješ prst? - pitala je.
Baba ostavi hranu, pa reče:
- Već sam ti rekao, mama. Moraš mnogo da naučiš o ovim ljudima.
Crnja kao što je Smeško priznaje jedino bol i jedino zna šta je to. To je
tužno, ali to je istina. Oni ponekada ne čuju dobro pa moraš da im skreneš
pažnju na sebe. To nije tako lako.
- Znači da si morao da mu slomiješ prst?
- Hmmm - Baba se zavali u stolicu, obrisa debele usne. - Daj da ti
ispričam priču, mama, koja će potvrditi moje ponašanje. Pre mnogo
godina Smeško je bio slobodnjak. Ko zna kako je zarađivao za život ali,
nekako je uspevao da se provlači. Onda je naleteo na gadnog tipa iz
Filadelfije. Taj momak nije bio glup i video je da može da ima koristi ako
uvuče Smeška u posao. Ponudio je posao Smešku. Dobar posao, nije
mogao da se žali. Smeško mu reče: ‘Nosi se’. Čovek je otišao ali je poslao
svog vojnika da mu dovede Smeška ponovo na razgovor. Muka je bila što
je Smeško bio napolju te noći a vojnik je greškom ubio njegovu staru. Sada
je bilo još teže srediti stvari sa Smeškom. On je krenuo za tim tipom. On
nije mnogo pametan, ali je uporan. Kad ga je našao, ovaj mu kaže: ‘Šta
dižeš frku? Ženska, ko ženska. Uzmi bilo koju odavde i sve će biti u redu’.
Smeško se bacio na njega. ‘Ruke ću ti iščupati iz tela’. Naravno, nije bilo
ništa od toga jer su dva vojaka držala Smeška. ‘Znaš u čemu je tvoj
problem’ - reče mu taj čovek - ‘ti nemaš smisla za humor. Uopšte. Znaš li
šta ću sada da ti uradim? Učiniću ti veliku uslugu.’ I tada on skoči i žabi
veliki nož u Smeškovo lice, preseče mu jedan nerv. ‘Tako’ - reče taj ludak
koraknuvši unazad i brišući krv s noža o Smeškov sportski sako - ‘sada ćeš
se stalno osmehivati i niko - čak ni ja - neće moći da te optuži da nemaš
smisla za humor’. A, šta kažeš? - Baba se opet vratio jelu.
Dejna je buljila u njega.
- Ne shvatam poen tu?
- Poen tu ove priče? - Baba obrisa masna usta. - Poenta je u tome što
Smeško radi za tog ludaka. Aha. Čak je uzeo i jednu njegovu žensku i ona
je sada s njim već tri ili četiri godine.
- Ne mogu da poverujem u tu priču.
- Hej, mama, to je istina. Emis - kako kažu u centru. Tako ti ovde sve
radi. Taj ludak je uspeo da skrene Smeškovu pažnju na sebe. I to na dobar
način - Baba se smejao i jeo.
- Mislim da je to odvratno - reče Dejna.
Pogledao je ali nije morao da joj kaže ono što je mislio. Jasno je čula
njegove reći: »Sama si došla ovamo, mama. Niko te nije doveo«. Njegov
pogled je sve govorio i ona i sama poče da jede.
Što je noć više odmicala, sve je više rasla napetost u vazduhu.
Odnekud se pojaviše flaše s viskijem od raži. Na svaki sto je stavljena jedna
flaša sa čašama. Dejni su ličile na čaše iz kupatila koje je koristila dok je
prala zube.
Baba posegnu za flašom i nasu četiri prsta tekućine u čašu. Nije bilo ni
leda ni vode da se vinski razblaži i kad ga ona upita za to, on reče: »To bi
bilo skrnavljenje, mama.«
Sačekala je da on ispije svoje piće pa reče.
- Zar nećeš i meni da sipaš, malo?
Osmotrio je pre nego što joj je nasuo piće u čašu.
- Ti imaš nešto u sebi, mama, znaš li?
Sipao joj je piće, isto koliko i sebi, i posmatrao je s osmehom dok je
ona pila, zagrcnuvši se. Činilo joj se da joj grlo plamti. Mogla je da se
zakune da je put kojim je prošla ova vatrena tečnost fluorescentno sijao.
Uklonila je suze iz očiju i pružila mu čašu preko stola da je još jednom
napuni. Baba mahnu glavom, nasmeja se i nasu piće oboma.
- Kunem se da imaš veliku porodicu - reče Dejna posle izvesnog
vremena.
- Ne - kotrljao je čašu između svojih ogromnih dlanova. - Nemam
porodicu. Bar je sada nemam. Moj otac je iz Alabame. Mrzim te ludake s
juga više nego bilo koga ah, jedno je bar s njima dobro. Bar znaš da te
mrze i to ne kriju« - slegnuo je ogromnim ramenima. - Ovde se mnogi
prave da te ne mrze, shvataš? Prave se da su ti prijatelji ali to ne vredi ni
pišljiva boba jer ti iza leđa govore grozne stvari. Crnja - pogledao ju je. -
Kaži mi i sama, mama, šta je gore?
- Sve je to grozno... to s obojenima - reče ona.
- Ne znam... ja to uopšte ne shvatam.
- I ja, isto kao i ti, ne shvatam - srknuo je piće. - Nekada sam imao dva
brata. Tajler je bio najstariji. Tri diva s puškama, pijani ko čepovi naleteli su
na njega i njegovu devojku. Razneli su ih mecima. Strašno - nasuo je još
pića u čašu. Dejna ne reče ništa. Samo ga je gledala.
- Bio je i Marvin - nastavio je Baba. - On je bio najmlađi. Zgodni Crnja.
Nije bio kao naš stari ili kao mi drugi. Završio je srednju školu. Hteo je da
ide na koledž ali nije imao love. Zato se prijavio u vojsku jer su jedino tako
hteli da mu plate školovanje. - Zagledao se u smeđu tečnost koju je
okretao u čaši. - Prokleti ludaci su ga oterali u Nam. Ko je on bio? Niko i
ništa, samo još jedan glupi crnja koji je pokušao da se pobuni protiv
sistema i koji je propao. Užas. Pisao sam tom Crnji svake nedelje. »Slušaj
Marvine, pazi na sebe. To je rat belog čoveka. Pazi da ne nastradaš u
njemu«. Ali, Marvin bi mi odgovarao. »Moraš da shvatiš, Baba, ja sam
Amerikanac i ti si Amerikanac. Ovde nema crnja i belaca. Postojimo samo
mi i neprijatelji. Nije važno kakve sam boje«. Blesava budala. Onda mi je
pisao da je njegov vod desetkovan kad je naleteo na zasedu, noću. On i još
jedna budala su samo ostali i držali su položaj cele noći. Ujutro su ih
drugari našli okruženi leševima neprijatelja. Marvin je postao heroj,
trebalo je da dobije Srebrnu zvezdu. I šta je bilo dalje? Iduće nedelje on je
vodio svoju patrolu u izviđanje i zgazio je na minu. Od njega je ostala samo
glava i komadić grudnog koša. To su poslali u borovom sanduku
prekrivenom američkom zastavom na čijem je jednom uglu bila zakačena
Srebrna zvezda. Šta da radim s njom? - Sinule su suze u uglovima Babinih
očiju. Odgurnuo je čašu. - Ne bi trebalo da pijem ovo đubre. Vidiš li šta mi
radi? Đubre!
Dejna posegnu preko stola i uhvati ga za ruke, čudeći se kako crnilo
guta njenu belu kožu, oseti njegovu toplinu. Protrljala mu je članke.
On pročisti grlo, oslobodi se, skloni ruke sa stola.
- Dosta s tim, mama. To nije dobro.
- Pa, Baba, ovo je baš iznenađenje.
Okrenuše se na ove reči i ugledaše čoveka između stolova. Da nisu bili
toliko zabavljeni razgovorom, svakako bi ga primetili istog časa kad je
ušao. Bio je odeven u elegantno sivo odelo, čak su mu i cipele od antilopa
bile sive. Nosio je široku svilenu kravatu, ne mašnu. Bio je visok i vitak,
imao je neku životinjsku gracioznost kad bi se kretao. Ruke su mu bile
duge, šake mršave, ali prsti veoma snažni. Imao je fleke na rukama i
zlataste malje. Lice mu je bilo usko, prilično dugačko, uši priljubljene uz
glavu, a crvenkasta kosa bila je kratko ošišana. I lice mu je bilo pegavo a
njegovo široko postavljene oči bile su sasvim bledoplave, tako da su na
jakoj svetlosti izgledale bezbojne. Imao je nečeg zverskog u držanju zbog
oštrih usta i karakterističnog temena.
Baba se polako osmehnu i podiže ruku.
- Dejna, ovo je Aurelio Okasio. Ali, što ne sedneš kod nas. Hoćeš li?
- Ne smeta mi ako to učinim. Mlada damo... - uzeo je Dejninu ruku i
ona oseti kako su mu ledeni prsti, oseti miris njegove kolonjske vode.
Okasio podiže njenu ruku, razmisli, ne poljubi je, pusti je da padne natrag
na sto. Seo je do Dejne, preko puta Babe. Istovremeno je dao znak dvojici
tamnokosih Portorikanaca koji sedoše za sto za dvoje u blizini vrata.
- Šta je, postao si kradljivac beba, Baba? - reče on i glasno se nasmeja.
Nasu malo viskija u čašu. Načini grimasu. - »Hriste, kako možeš da piješ
ovo đubre? Zar nemaju ruma?
- Malo si suviše otišao na zapad, Ali - reče Baba.
 - Aha, pa sve se više širimo ovih dana. Posao cveta.
- To mi je jasno.
Okasio baci pogled na Dejnu. Ona primeti kako su mu oči čudne,
dugačke, kao u lisice.
- Reci mi, amigo, nemaš namere da je uključiš u posao?
- Misliš Dejnu? - Baba se nasmejao i srknuo viski. - Nemoj da sliniš, Ali.
Ona je porodični prijatelj.
- Pa ti nemaš porodice, amigo.
- Pa kakve to veze ima?
Okasio srknu piće, osmotri tečnost u čaši i reče:
- Mislim da je za sada sve dobro. Ne bih hteo da mi neko stane na žulj.
Naročito ne bih voleo da me ti očepiš, amigo. Ti imaš tako velika stopala,
a? - Ali, on je sve to govorio ozbiljno i, nije mu padalo na pamet da se
osmehne.
- Otkada su mene interesovale takve akcije? Ja, ionako, o tome ništa
ne znam.
- Vremena se menjaju, amigo. A svi mi imamo nekih ambicija.
Baba stavi čašu s pićem na sto.
- Na šta ciljaš, drugar?
- Hmmm, pa Smeško mi reče da ćeš podići cenu posle ove isporuke...
- Tako je. I mene guši inflacija. Čak i odmetnici moraju da jedu.
- Inflacija. Misliš da je samo to u pitanju?
Baba ga je posmatrao.
- Možda nameravaš da utrošiš novac na nešto pa ga trebaš više?
Baba se nasrne jao.
- Otkuda ti đubre. Ali? Vremena su se promenila. Ti si nekada bio
najbolji na ulicama. Šta je bilo, ostavili te?
Okasio slegnu ramenima, kao bokser velter kategorije pre nego što
udari. »Dobro znaš kakvi su izvori, baš kao i ja, amigo. Nemaju ponosa,
imaju svoje loše i dobre dane, baš kao i mi drugi.«
 - Ali, cena je cena - reče Baba - i ja ovog puta moram malo da je
dignem.
Okasio spusti čašu pored Babine.
- Svi moramo da dižemo cenu - reče i ustade. - Drago mi je što smo se
sreli. Adios - mahnuo je svojim ljudima i oni mu širom otvoriše vrata. Oni
nisu ni pili ni jeli: samo su posmatrali šta se dešava oko njih.
Baba obrisa usne kad se vrata zatvoriše, okrete se da pogleda Dejnu.
- On da meni govori o časti, on koji svoje naziva svinjama. Pa on je
svinja, ta budala.
- Ne voliš Portorikance, a?
- Ne, mama. Ne volim ih. Oni su izneli ovaj grad na loš glas. Usmrdeli
su ovo mesto! - Osmehnuo se.
- Jedino što može da se kaže za njih to je da su pali niže od nas crnja -
zabacio je glavu unazad i nasmejao se tako glasno da su svi u restoranu
okrenuli glave prema njima.

***

U »Skladištu«, Dejna je sedela kraj prozora, zagledana u noć, srkutala je

ledeni »Bakardi« i nije mislila ni na šta. Slušala je prigušeno zujanje
razgovora u sali, kuckanje leda o zube kad bi srknula piće. Gledala je
jedrenjak koji je sav osvetljen plovio nekuda u noć.
- Smem li da sednem?
Podigla je pogled i pomislila: »Hriste, ne«.
Džordž Altavos je stajao na dva koraka od nje. Bilo je očigledno da je
došao iz prepunog bara jer je dizao piće u rukama.
- Video sam te kad si malopre ušla - glas mu je bio prigušen kao da već
satima pije. - Najpre sam hteo da se pravim kao da uopšte nisi tu. -
Nasmejao se. - Smešno, zar ne? Ti i ja na istom pojilu a da se ne javimo
jedno drugom.
- Armi Arčer bi voleo da čuje taj podatak, mogu da se kladim -
pokušala je da se osmehne, ali joj nije uspelo.
 - Aha, a Rubens bi me odmah najurio sa snimanja - pokušao je da
sakrije gorčinu svojih reči.
Pogledala ga je.
- Zašto ne kažeš jasnije šta time misliš?
Otvorio je usta da nešto kaže ali, umesto toga, samo je prineo piće
usnama. Kad je uklonio čašu, rekao je:
- Mislim da ti nisi došla preko kreveta na taj film i do te uloge. To mi je
jasno.
- Meni je jasno i nešto drugo - reče Dejna - a to je da si se odvratno
ponašao prema meni na snimanju.
Spustio je praznu čašu na sto.
- Danas nismo mnogo radili - povlačio je vrhom prsta po ivici čaše tako
da se čulo škripanje - bilo je nekako čudno. Znaš gadno, jezivo. Svako je
bio kao slomljen - njegove tamne oči se prikovaše za njene.
Bilo je to nešto nalik na izvinjenje.
- Sedi - reče ona.
Sa šminkom ili bez nje, Džordž je bio veoma zgodan muškarac. Nije
bio zgodan na ovaj savremeni, bezbrižni holivudski način. Više je ličio na
muškarce tridesetih i četrdesetih godina kad se cenila muškost i kad se
činilo da su zvezde veće nego što jesu. Njegovim ovalnim otvorenim licem
dominirale su krupne tamne oči, spuštenih kapaka, tako da se činilo da je
uvek pomalo pospan. Kada nije snimao, nije nosio tupe.
Naručio je piće za sebe i nju pre nego što je ona uspela da kaže:
- Žao mi je, čula sam za tebe i Jasminu..
- Ma da, nema tu mnogo šta da se priča. To i jeste bilo samo nešto
prolazno.
Kelner im donese piće i on ju je pažljivo posmatrao neko vreme.
- Ja sam peder - reče mirno.
Dejna spusti svoj »Bakardi«.
- Nisam to znala.
- To niko i ne zna. Sem Jasmine - igrao se plastičnom cevčicom,
udarao je njom o ivicu čaše. - Da. Video sam je i pomislio: »Možda je to
cura koja može da me promeni«. Slegnuo je ramenima. - Nije bila ta cura.
Čini mi se da ljudska priroda ne može da se promeni - srknuo je dugi gutljaj
viskija. - Obično sam pio viski sa sodom ali sam sada digao ruke od toga. -
Pogledao ju je. - Znaš li zašto? Treba mi mnogo vremena da se napijem. -
Ponovo je srknuo još jedan gutljaj. - Sada ide mnogo brže. Mnogo brže.
Dejna slegnu ramenima.
- Ako nisi srećan...
Džordž mahnu prstom prema njoj.
- Nemoj da mešaš ljutinu s nesrećom. Ja potičem iz mnogobrojne
porodice. Imam četvoro braće i tri sestre. Svi su sada venčani, u
brakovima su... srećnim ili nesrećnim, nije važno. Bez obzira šta su radili,
ženili se, udavali, razvodili uvek su bili sigurni u sebe. Svakog Božića se
sakupljamo u toj našoj velikoj kući u Animasu u Novom Meksiku i meni se
uvek čini da ću da svisnem. - Ispio je piće do kraja i mahnuo je kelneru da
mu donese novo. - Znaš šta? Želim da se vratim kući, oduvek sam želeo da
se dopadnem roditeljima, da budu ponosni na mene. Oni pojma nemaju da
sam peder: to bi ih dotuklo. Moj otac, još pravi mačo u sedamdesetoj... i ja
onda hodam Animasom s užasnim osećanjem krivice. Pa, ipak, uvek se
vraćam i vraćam, kao da nešto tražim.
- Jesi li nekada vodio Jasminu sa sobom?
Napravio je čudnu grimasu.
- Trebalo je da pođe sa mnom ove godine - kao da je odbacio te reći
mahnuvši rukom kad mu kelner stavi punu čašu na sto. Odmah je počeo
da pije. - Sada to nije važno.
Ali, Dejna je znala da mu je to veoma važno.
- Džordže, ako ti je uspelo sa Jasminom može da se desi da će ti
uspeti s još nekom devojkom...
Osmeh mu je bio čudan.
- Neće. Nikada više neće biti druge devojke sem nje. Mislim da me
više nikada nijedna žena neće zainteresovati. - Slegnuo je ramenima. - Baš
me briga. Ono sam što sam, zar nije tako? I veze su ti mnogo lakše i
jednostavnije kad si peder. To ti je samo seks bez ikakvih obaveza. Nema
histeričnih žena koje te zovu usred noći i pitaju te gde je to nestala ljubav.
Uvek si slobodan da uradiš sa svojim životom šta želiš: ne moraš da
objašnjavaš mala skretanja.
- Džordže, čini mi se da ti homoseksualnost koristi za neka
objašnjenja i opravdanja.
- Šta ima loše u tome što čovek traži neki lakši izlaz? Dosta mi je
problema - upro je prst u nju. - Znaš li ti kako sam ja došao do prvih uloga?
Mislio sam da ću, ako uspem da promenim svoju ličnost, početi da volim
devojke. Glupo, zar ne? - Ponovo je zamahnuo rukama kroz vazduh. - Ne
mešam ličnost i ego. Ali, mislim da je to menjanje ličnosti pred kamerama
pomoglo srozavanju moje stvarne ličnosti i moje potonuće ni u šta.
Zalupkao je kockicama leda o čašu, kao da je zatresao rešetkama na
svom kavezu.
- Znaš li šta mi je gluma donela? Samo to da želim još više i više da
snimam. Najradije ne bih silazio sa scene, volim stalno da budem pred
kamerama. Meni je gluma neprestano potrebna, i u stvarnom životu. Tako
sam počeo da jurcam unaokolo i da se dokazujem. Volim taj život kao na
zategnutoj žici, pun opasnosti. Stalno nešto očekuješ. Misliš, da li će se to
desiti noćas? I onda pokupiš plavokosog mišićavog lepotana koji je,
serfujući, ostavio svoje malo srce u Santa Moniki. On radi ono što mu
kažeš: veže te, malo te bije a onda te potuca. Dotle, sve ide kako valja. Ali,
pretpostavimo da je taj nevini plavokosi lepotan neki ludak. Da lepa
spoljašnjost skriva bolesnu dušu? šta ako te ne odveže? On onda jurne
kroz kuću, pokupi ti sve što imaš vredno, novac, nakit pa pošto smrska
nameštaj počne tebe da obrađuje...
- Prestani - kliknu Dejna i prinese šake ušima. - Prestani.
Sve glave se okrenuše prema njima a Frenk, šef sale požuri da vidi da
li je sve u redu.
Džordž odmahnu rukom i reče mu da ne prilazi. Kad su najzad ostali
sami on reče:
- Zato me Jasmina napustila? Ja često ne razmišljam i ne bojim se. -
Dodirnuo je šaku koju je Dejna bezvoljno spustila na sto. - Ubistva se
događaju svakodnevno. Ono što se dogodilo tvojoj prijateljici nije ništa
neobično. To je samo posledica...
 - Ne tiču me se drugi ljudi - reče Dejna besno - ja brinem zbog Megi i
nikada neću prestati da je žalim.
- Sve ti je to posledica modernog načina življenja - nastavio je on
uporno. - Niko od nas više ne zna šta je greh i šta je pogrešno. Smrt je
izgubila svako značenje.
- Kako možeš to da kažeš?
- Zato što je to savršeno tačno, Dejna. Pobedila je tamna strana naše
prirode i sad se trudi da nas dokusuri i ubrza naš pad.
Osmehnuo joj se široko, ali ona je ćutala.
- El-Kalam bi to razumeo, šta kažeš?
- Što da ne? - reče ona. - El-Kalam je terorista. Ti govoriš kao terorista.
- Ali, u tome i jeste stvar! - Džordž pritisnu obe ruke o sto. - El-Kalam je
stvarniji nego što je Džordž Altavos. Moram da priznam da sam u prvi mah
odbacio taj projekat, skoro da nisam ni pročitao ulogu do kraja. Ali Merion,
naš strašni genije Merion, došao je do mene, izvukao me iz kreveta i
naterao da pročitam scenario. Nije želeo nikoga drugoga. Ipak, još nisam
bio ubeđen. On je video srž stvari a ja sam se još borio sa svojim egom i
nisam hteo da tvoja uloga bude veća od moje.
Dodirnuo je ivicom čaše svoje usne.
- El-Kalam je doterao do majstorstva ono što sam se ja uzalud trudio
da razumem. Mi smo sada jedno, Dejna, taj terorista i ja. Mi smo jedno.
Ostavila ga je da se opija za stolom. Nije više mogla da ostane s njim,
mada je imala još dovoljno vremena pre nego što će krenuti na aerodrom.
Shvatila je, dok je odlazila i prilično nesigurno prilazila »mercedesu«, da je
jedan deo njene ličnosti bio fasciniran, čak spreman da je primora da
ostane sa Džordžom. Ali, onaj drugi deo koji je delovao dublje, reagovao je
sa strahom. Džordž kao da je gubio kontrolu.
Dugo je sedela u kolima sa spuštenim prozorima. Svež noćni vazduh
rashladi joj čelo i osuši znoj ali to nežno sušenje i dodirivanje nije moglo da
je očisti od misli koje su je saletale. Bile su to misli s kojima se radije ne bi
suočila.
Ubacila je ključ, upalila motor, prednje farove i radio. Upala je u
polovinu pesme: »Volim brza poznanstva, volim zvuk opasnosti u tvom
glasu. Želim da čekam dok je vatra deo mene, i ti voliš da čekaš jer nemaš
drugog izbora... Evo ponovo noći, okrećem se da ti vidim lice...«
Nasmejala se glasno i oštro, pritisnula papučicu za gas i pojurila
Admiralskim drumom.

***

Vodio ju je kroz blještavi grad, kroz tamu Central parka gde su sa Fantazije
svetlucale svetlosti kao sa božićne jelke. Oko Planetarijuma, horizont je
bio svetliji. Ogromne tamne senke oblakodera okružavale su ovu opasnu
šumu.
Baba, ogroman pored nje, izgledao je sasvim dobro u odelu od teget
somota koje je svakako ukradeno iz nekog kamiona Kalvina Klajna na putu
prema Sedmoj aveniji. Odelo mu je savršeno pristajalo zato što je bio
dovoljno mudar da ga odnese kod Heršela, »šnajdera« starinske škole, koji
je stanovao u polusrušenoj kući na Devetoj aveniji ali je radio savršeno.
Dejna je imala haljinu od svilenog šantunga boje šljive, tako krojenu
da je otkrivala noge svom dužinom. Na ramenima je imala uske bretele
koje su otkrivale duboki dekolte. Bila je to haljina koju je s teškom mukom
otela od majke, ali sada joj je bilo jasno da je vredelo truda.
Sa sedamnaest godina bila je dobro popunjena. Nije imala problema
ni sa petnaest da naručuje piće. Dugu kosu je začešljala unazad tako da joj
je lice bilo slobodno a još ranije je dala da joj probuše uši kod zlatara u
Vilidžu pa je sada nosila sitne minđuše koje su blistale.
Spustila je prozor na taksiju tako da ju je prohladni noćni vetar
dodirivao svojim somotskim šakama po obrazima. Otvorila je usta dok joj
desni nisu sasvim utrnule.
Išli su na zabavu u gornji deo grada u 116. ulicu, na samoj graničnoj
liniji između istoka i zapada, koja se protezala duž Pete avenije.
- Ničija zemlja - reče Baba, zagledan u starinsku fasadu ukrašenu
čudnim figurama kao francuske katedrale. Arhitektura joj je bila
inspirisana evropskom i ta građevina je bila karakteristična za neke, još
netaknute, delove Menhetna gde još nije dopro glavni urbanistički plan sa
svojim ogromnim zgradurinama bez duše.
- Ovde svako može da dođe i da ode.
Stajali su na pločniku ispred ukrašenog ulaza. Počela je da pada kišica.
S njihove leve strane na uglu, treptao je semafor.
- Govoriš kao da je rat u pitanju.
Klimnuo je čupavom glavom.
- Prokleto tačno, mama. Mi smo u ratu. Moramo da pazimo da nas
belci ne istisnu - uzeo je za ruku i poveo u kuću.
- Baba - reče ona - zašto živiš tamo gde živiš? Znam da ne moraš.
Zagledao se u nju svojim žutim očima.
- Tamo mi je udobno, to je sve. Niko mi ne smeta, nikome ne smetam.
Ne pišu peticije protiv mene. Ja sam samo odmetnik na margini grada.
Ulazni hol bio je sav od mermera, ukrašen čitavim nizom ogledala,
zatamnjenim tu i tamo srebrnim ramovima.
S leve strane je bila okićena jelka a, nešto dalje, mermerno stepenište
se gubilo u senkama. Ispred njih je bio lift s drvenim vratima. Ona je
gledala kroz izrezbarena stakla kako se lift spušta.
Zabava je bila na sedmom spratu i čuli su veliku buku istog trena kad
su izašli iz lifta.
Domaćin ih je sačekao na vratima. Bio je to ogroman crnac koji se
kretao gracioznošću džinovske mačke. Kosa mu je blistala, nos mu je bio
oštar kao kljun, njegove široko postavljene oči neprestano su se kretale,
zaustavljajući se tu i tamo kao da traže neku sigurnost. Iscerio se, uhvatio
Babinu ruku, poljubio Dejnu u obraz.
- Šarmantna - reče - šarmantna.
Vodio ih je unutra u toplinu, u buku, u muziku. Kad se okrenuo, Dejna
ugleda zlatnu minđušu u njegovom uhu. Zvao se Stinson.
Vrtlog pokreta, vrtlog komentara dok su sve više bili uvlačeni, u
središte zabave. Na sve strane oko njih tamna lica, vesela i našminkana:
debele usne, ogromne oči. Povremeno bi odjeknuo zajednički smeh, čuo
se ponegde usamljeni kikot.
Baba donese piće, predstavi joj sve unaokolo. Na sve strane su bili
igrači i advokati, zelenaši, glumci. Svi kao da su pripadali baš ovom mestu,
svi su se poznavali svi su sve znali o svakome. Mogla je da oseti veliku
žudnju u njihovim očima kad bi je gledali. Pokušavali su da to sakriju ali im
je teško uspevalo. Bilo je jasno da zavide na njenoj belini: bilo je to nešto
što oni nisu imali, tu raskoš boje i sigurnost koju je ona odavala. Njena
belina je bila ključ za ovaj grad, omogućavala joj je svuda slobodan prolaz.
- Hej, Baba, hej! Vidi ti njega - omanji muškarac koji je pomalo hramao,
dosta svetle kože, skliznu ka njima. Lice mu je bilo unakaženo, povučeno
na jednu stranu zbog loše izvedene plastične operacije. Bio je ćosav s te
strane dok mu je s druge strane štrčala brada kao strnjika.
- Zdravo, brate - Baba stavi Dejni ruke na ramena - Dejna, ovo je Trip.
- Zdravo.
- Hej, hej, Baba, počeo si da dovodiš neveste, hej Baba, ti lukava lisice.
Dejna se nasmejala.
- Drago mi je što smo se upoznali.
Trip je bio oduševljen.
- Čoveče - uzviknuo je - ona ima mozga!
- Mudrija je i od tebe, kučkin sine, nadmudriće te - reče Baba. Srknuo
je piće. - Slušaj, mama, imam posla. Ostani sa starim Tripom. On će brinuti
o tebi dok se ja ne vratim, važi brate?
- Važi i te kako.
- Ti svakoga poznaješ ovde - reče Dejna.
Osmehnuo se ali to je samo još više unakazilo njegovo unakaženo
lice.
- Da, svakoga. Hoćeš da te upoznam? Nikoga ti nisu predstavili, a? Ta
baraba Baba nije to uradio? Ružan tip, je li?
- Ne, ne znam... - shvatila je da se on šali pa je prsnula u smeh. - Nije
ružan, meni je nalik na mekog medu.
- Da, da, mama. On je meda-monstrum. Ah, ha, ha! Hoćeš li još pića?
- Da, hvala.
Poveo ju je prema baru i počeo da joj sam sprema piće.
 - Zar nisi malo premlada za sve ovo?
Pogledala ga je.
- Pa, da li bi smetalo da jesam?
- Ni najmanje, sada kad si tu - pružio joj je piće - samo sam radoznao.
Baba je uvek pametniji od nas...
- Šta to znači?
Pošto on nije odgovorio na ovo pitanje, ona je odgovorila sama.
- Hoćeš da kažeš šta Baba radi s nekim ovako mladim kao što sam ja?
- Ma to se mene ne tiče, mama.
- Ne, ne tiče te se - muzika ih je obuzela i oni su krenuli kroz razigrane
parove prema drugom delu prostorije gde nije bila takva gužva. - Ali,
volela bih da znam šta ti radiš?
- O, mama, ti to ne želiš da znaš.
- Želim.
Tripova glava se zaljuljala na vratu.
- Ooooo, u redu, mama. Samo nemoj da kažeš Babi da sam ti rekao.
Klimnula je glavom u znak da priznaje.
- Ja lomim glave.
Činilo joj se da je pogrešno čula u svoj toj gužvi.
- Kako?
- Mama, ja lomim glave - slatko se osmehivao. - Šta je, čudiš se što se
ne stidim? To je plemenita profesija. Moj otac je to isto radio sve dok
jednog dana nije bio raznet - kucnuo je prstima po zidu. Bili su dugi,
mršavi, snažni. Ličili su na prste hirurga. - Da je moja mama to znala, to bi
je ubilo. Ona je sada mrtva pa sve to nije važno. - Ponekad, samo, mislim
na to...
- Ali, ti si...
- Tako mali - završi on njenu misao i slegnu ramenima. - To svi kažu
kad me upoznaju. Ali, veličina nije važna, mama - Namignuo je prema njoj.
- U tome i jeste tajna, ako je uopšte ima. Mnogi ljudi imaju više poverenja u
ogromne ljude. To im daje osećanje sigurnosti - odmahnuo je glavom. - Ali,
veličina ne znači ništa, mama. Moraš da znaš šta ti poseduješ, shvataš.
Moraš da naučiš da se dobro prodaš, baš kao da si roba. Ideš unaokolo i
pričaš o sebi...
- Ne shvatam otkuda da ti...
-... odaberem baš ovo? - oči mu postadoše čudne i ona odjednom
oseti neku napetost u vazduhu. - To nema veze sa izborom, mama. Beli
mogu da biraju jer imaju vremena da idu u škole. Ja nisam ništa birao. Ja
sam ovde jer moram tu da budem. Nema izbora.
Ćutao je. Pošto je i ona ćutala, on je nastavio da govori.
- Neka budala je raznela mog oca. Pa šta je trebalo da ja radim? Da
sedim i plačem? To nije pravi način, mama. Uzeo sam obema rukama
»Magnum 357« koji je pripadao mom ocu i kad se ta baraba uvlačila u svoj
»kontinental« rekao sam: »Izvinite, imate nešto na šoferšajbni«. Povukao
sam okidač. Eksplozija me bacila pet metara unazad. Šoferšajbna je
razneta. Bacio sam pogled na somotsko sedište kola. Onaj idiot više nije
imao glavu a iz krvavog patrljka šikljala je krv kao na Ruzveltovoj brani.
Zagledao se u nju.
- To je bio moj izbor, ako to možeš da nazoveš tako, mama.
- Šta se desilo posle toga?
- Šta se desilo? Kako si tako glupa. Jurnuli su za mnom. Ta baraba je
imala mnogo prijatelja - osmehnuo se kao da su to lepe uspomene - ali, ja
sam brzo učio. Mnoge od njih je tražila policija pa sam ja vrlo brzo zaradio
dosta novca...
- Sve si ih poubijao? Nemoguće!
- Moguće je, mama. Ali, nemoj da pitaš Babu o tome. Iščupao bi mi
rep da zna da sam ti o tome pričao.
- Rekla sam ti da neću ništa da mu kažem - reče ona - samo želim da
znam... Da se ti, u stvari, ne šališ sa mnom?
- Zašto bih to radio, mama? Ja se s tim stvarima ne šalim, možeš da
pitaš koga hoćeš. Hej, hej, pitaj Stinsona. Važi?
- O, da - reče Stinson i podiže obrve uvis - Trip je veoma ozbiljan kad
su te stvari u pitanju. Mislim da je on sjajan tip i da čovek može lepo da se
druži s njim. Veoma je odan - osmehnuo se i pomilovao je po kosi. - Da li se
lepo zabavljaš?
- Nikada bolje - reče ona - ali, nešto me interesuje.
- Šta je to, dušo?
- Kako ovi ljudi ovde preživljavaju?
- Često ne prežive, ali vode svoje poslove. To je način života koji su
odabrali...
- To je tako čudan način, tajni.
- Pa, u tome je privlačnost - osmehnuo se on. - Ovde im se svi dive,
žele ih. Ovde nadoknađuju ono što su rano izgubili u porodici. Porodica je
veoma važna stvar. Ta želja za porodicom ih i privlači ovamo jer mogu da
računaju jedni na druge.
- Govoriš kao da si iznad svega toga, kao da nisi deo...
Čudan pogled se pojavi u Stinsonovim očima.
- Mislim da je to moj način da odbacim uspomene. Ne treba zaboraviti
pamet. To je jedini način na koji možeš da se boriš protiv prošlosti da te ne
zadavi - pogledao ju je, kao s Olimpa. - Ja sam igrač,
Dejna. Ja ne ubijam. Ali, u tvom svetu ja sam parija baš kao i Trip -
pogledao ju je kao da ga je najzad nagovorila da joj se sasvim otvori.
Ona je ćutala. Nije znala šta da kaže.
- Čudno je da si ti sada ovde, s nama čudno je da se ne plašiš...
- Tu je Baba.
Pogledao ju je kao da se čudi.
- Da, tako je, u stvari. Ipak, ti si ovde. I svakako si ti prišla Babi a ne on
tebi.
- Da, tako je bilo.
- Dobro, znači ti si došla, nisi begunac. Nisi došla da se kurvaš ili
drogiraš - dodirnuo je usne - pa, zašto si onda uopšte došla ovamo?
- Ja... nisam sasvim sigurna.
- Pa - reče on i ponovo je pomilova po kosi - to sada i nije važno. Ali,
biće... - zaćutao je - biće važno.
 - Pa - reče Trip dolazeći - šta ti je ta baraba napričala o meni? Kako
sam pokvaren, je li?
- Ni slučajno - reče Dejna - baš naprotiv, govorio je samo najbolje.
Trip pogleda nju pa Stinsona.
- Tako, je li? Lepo od tebe, brate. Dostojanstveno.
- Dostojanstvo nema nikakve veze sa svim ovim - reče Stinson.
- Baba je veliki radnik - zasmejao se Trip - to je istina.
- Trip, prestani da izigravaš budalu pred damom. Šta misliš koga
možeš da obmaneš tim glupostima?
- To nisu gluposti.
- Dejna, to ti je ovako: Trip smatra da ga ne treba uzimati ozbiljno a i
ja mislim da je to najbolje - okrenuo se prema Tripu. - Ali, bez obzira na sve,
on je dragi čovek. Hajde, ovo je zabava, zabavljajte se. Ne razgovarajte o
poslu. Ovo je neutralna teritorija - dodirnuo je prstom Tripove grudi. -
Hajde, smiri se, opusti se i pokušaj da se zabavljaš.
- Hej, čoveče, nikada se ne opuštaj inače će te strugati sa zidova - reče
Trip. - Opuštanje ne vodi ničemu. Ja znam kako sam došao dovde.
- Hej, čoveče - reče Stinson imitirajući Tripa - nisi uopšte zabavan.
Iscerio se i ostavio ih.
- Gde je Baba? - pitala je Dejna i osvrnula se unaokolo. Tada ugleda
crvenu kosu i blede oči Aurelija Okasia. Baš je ulazio na vrata. Nosio je
smeđe odelo i crveni karanfil u reveru. Smeđi kašmirski mantil bio mu je
prebačen preko pleća. Kao da je imitirao Sola Haroka.
Trip vide koga ona posmatra pa je odvuče odatle.
- Ne treba da ulaziš u poslove s tipovima kao što je on, mama. On je
gadan tip.
- Baba ima nekog posla s njim.
- Da, ali ja o tome ne želim ništa da znam. Stari Baba valjda zna šta
radi. Ovaj tip ima oko za ženske. Ne voli kurve i Crnkinje, a kad se dočepa
zgodnog komada sažvaće ga i ispljune. Rekao sam ti da ga se kloniš.
Ali, već je bilo kasno. Okasio ju je, svakako, bio ugledao u toj prostoriji
punoj tamnih lica i već je išao prema njima.
- Pa - reče on, cereći se kao pirana - ubio me Bog ako ovo nije Babina
cura - nekako su poslednje reći zvučale kao kurva. - Šta ti radiš ovako
duboko u gradu? Hoćeš da vidiš kako živi ona druga polovina? Pokušavaš
da prokurvaš svoj put do naših srca ili naših kreveta?
- Mislim - reče ona - da ne bi trebalo da tako govoriš.
- Oho! - nasmejao se ali nekako neprijateljski.
- Smeško, jesi li ti čuo ovo? - Okrenuo se malo da vidi tamno iscereno
lice. Smeško se isceri i obliza usne kao da je na nekoj gozbi. - Ova zna da
govori. Znaš da to volim. Dosta mi je svih tih glupača koje obično tucam.
Šta kažeš, kako bi bilo da ja i ti skliznemo odavde...
Čula je kako je nešto pucnulo iza njenih leđa i shvatila je da je Trip
izvadio svoj nož-skakavac ali, pre nego što je mogao da ga upotrebi,
ogromna ruka se spustila na Okasiov članak. Zlatne dlačice nestadoše
ispod krupne crne šake. Okasio okrete glavu.
- A?
- Šta je bilo, Ali? - zamumlao je Baba.
- Ništa, čoveče. Razgovaram sa ljupkom damom - on pogleda
ogromnu crnu ruku koja je počivala na njegovom članku. Baba je ne
ukloni, samo pojača stisak.
- Znaš, ja sam tolerantan Crnja. Moje pravilo je - živi i pusti druge da
žive. Ali, povremeno naiđe neki šaljivdžija koji me natera da zaboravim na
to - zavrnuo je bolno Alijevu ruku tako da ovome zadrhtaše usne od bola.
Njegove blede oči nisu ništa pokazivale.
- Ne volim one koji lažu, Ali, a ti si to. Lažljivac. Čuo sam sve što si
rekao i ništa mi se ne dopada. Znaš šta mislim? Mislim da suviše pružaš
ruke. Potrebno ti je nešto čime ćeš se zabaviti ove zime. Ti si, sa mnom
završio. Moraš da nađeš neku drugu vezu, dušo - pogledao je Smeška. - A
šta je s tobom? Zašto radiš za ovoga? Zar nemaš dostojanstva?
- Imam, brate, i to mnogo.
- Onda se oprosti od ove vucibatine. Hajde, hoću da te čujem. Radićeš
sa mnom, Smeško, ako imaš muda da budeš čovek.
 Mnogi koji su igrali sada su se okupili u polukrugu da bi prisustvovali
predstavi.
Smeško pogleda lica oko sebe, baci brz pogled prema Okasiu a onda
pogleda Babu.
- U redu, pobedio si. Ja sam sada nezavistan, baš kao i ti.
- Jesi li čuo, Ali? - upita Baba tiho. - Gubi se sada odavde. Nemaš više
ovde posla i ne treba da razgovaraš s damama na taj način. Idi nađi onu
plavu kurvu sa kojom već mesecima spavaš - odbacio je Okasiovu ruku kao
da je leprozna.
U žamoru koji je zavladao, Dejna ču kako je Trip uzdahnuo i rekao:
- Baba, čoveče, ti imaš muda.
- Hej - reče Baba, sklanjajući se iz centra - muda nemaju nikakve veze s
ovim. Neće meni neko govoriti šta je šta. Ja sam iznad svega toga. Kad se
radi o poslovima ja ne trpim zezanje. Ovaj će naleteti jednog dana na
pravog dasu - spustio je pogled i ugledao još otvoreni nož skakavac u ruci
svog prijatelja. - Trebalo je da se držim podalje od ovoga i pustim te da ga
iskasapiš kao svinju. - Iscerio se, stavio ruku, Dejni na rame, udario Tripa po
leđima i viknuo. - Do đavola! Hajde da se zabavljamo!

***

Dejna je bila pred izlazom kad je ugledala Rubensa kako prolazi kroz vrata
s magičnim okom. Imao je veliki kofer i odgovarajući neseser. Osmehnula
se zbog bliskosti koju je osećala prema tom čoveku, prema njegovom
hodu, njegovom licu.
- Šta je to bilo s tobom? - reče on nagnuvši se prema njoj. - Pomeri se,
ja ću da vozim.
Podigla je krov na kolima. Poslušala ga je bez reći i čekala da on
smesti prtljag i sedne iza volana. Nagnuo se prema njoj, stavio joj ruku na
vrat i povukao je prema sebi. Njegove usne dodirnuše njene a onda se
izmače da je malo bolje pogleda.
- Trebalo je da mi ostaviš broj telefona na koji mogu da te pozovem -
reče ona i žabi glavu u njegovo rame. Čvrsto ga je zagrlila. On je dobro
osetio da ne treba ništa da govori izvesno vreme. Začuše se automobilske
sirene iza njih i saobraćaj poče življe da se kreće. Zahladnelo je.
Najzad ga je pustila.
- Megi je ubijena danas, rano ujutro - glas joj je zvučao čudno, kao da
nije njen. - Ubili su je.
- Ubili? Ko ju je ubio? Kako?
Rekla mu je sve što je znala.
- Mač u krugu, nacrtan krvlju - reče on kad mu je rekla šta je Bonistil
našao na stranici zvučnika. - Jesi li sigurna?
Klimnula je glavom.
- Zašto?
- Pa, prošle godine dogodilo se nekoliko neobičnih ubistava u San
Francisku i, nekako odmah posle Nove godine, dva ili tri u Orendž oblasti.
U svim tim slučajevima javio se takav znak, nacrtan krvlju, ili na telu žrtve
ili u blizini leša.
Dejna slegnu ramenima.
- Znala sam da poručnik zna više nego što mi je rekao.
- Dejna, kako si ti čula za to?
- Bila sam sa Krisom prošle noći. Toliko se napio da sam morala da ga
odvezem kući. Sam nikada ne bi stigao. Ušli smo i našli nju nabijenu u
zvučnik...
- O, Hriste - duboko je uzdahnuo, promenio brzinu i jurnuo dalje od
aerodroma.
Kao da se nečeg odjednom setio, dodao je:
- Šta si ti, do đavola, radija sa Krisom Kerom?
Sada su već jurili Sepulvedom.
- Navratila sam u studio gde snimaju, pa smo onda otišli na ples. Šta u
tome ne valja?
- On ima sjajnu reputaciju.
- Šta to znači?
Brzo ju je pogledao.
 - Ma hajde, Dejna, zar ne znaš da on samo juri žene.
- Ja nisam žena za njega.
Rubens pritisnu papučicu za gas i »merc« poskoči kao lud.
- Da, možda si nešto malo suviše fina za njegov specijalni ukus.
- Ti si, baraba, znaš li to? - rekla je ljutito. - Njemu je potrebna pomoć:
ja sam bila tu da mu je pružim. On je moj prijatelj.
- E, baš ti je prijatelj.
- Nemaš razloga da budeš ljubomoran. Vas dvojica u mnogo čemu
ličite.
- Isuse, nadam se da se varaš, da se šališ.
- Ne šalim se.
Skrenuo je na Vilšajer i usporio.
- Ti si stvarno fantastična.
- Rubense - dodirnula ga je - ne bismo smeli da se svađamo. Bar ne
sada. Ja sam jutros videla nešto što ne bih poželela da iko ikada vidi..
Prolazili su kroz Vestvord vilidž i išli prema Bulevaru sumraka. Tek kad
je skrenuo na desno, prema Ber eru, i promenio brzinu, Rubens je ponovo
progovorio.
- Hteo sam samo da vidim kako ćeš reagovati.
Stavila je ruku na njegovu mišicu.
- Znaš i sam kako ću reagovati. Ne treba da me ispituješ. Kris je
prijatelj.
Videla je da je Marija upalila svetlost u velikom parku pre nego što je
otišla kući i sada je drveće duž puta prema kući bilo čudesno osvetljeno.
- Žao mi je što me nisi zvao.
- Jesam - reče on - ali nisi bila kod kuće.
Okrenula je glavu.
- Izvini - reče - baš sam glupa.
- U redu je - reče on i stade ispred ulaza. Ugasio je motor. U
iznenadnoj tišini čuo je kako pevaju cvrčci - ali, zvao sam i Beril. Želim da ta
stvar krene.
- Kakva stvar?
Dodirnuo je Dejninu kosu.
- Najmio sam je.
- Za film?
- Ne, za tebe.
- Šta Monti misli o njoj?
- Zaboravi na Montija.
Izvukla je svoju ruku iz njegove.
- Raščistio si s Montijem, je li?
- Monti je izvan Beriline lige - posmatrao je intenzivno njeno lice. -
Odavno je ispao.
- Rubense, želim da on bude o tome obavešten. Ako se on ne slaže...
- Slušaj me, Monti je ostareo. Umoran je. Njegovo srce nije više ono
što je nekad bilo. Mislim - slušaj me dobro - mislim da je vreme da potražiš
drugog agenta.
Pogledala ga je opako.
- Mogu da se kladim da već nekoga imaš na umu.
Rekao je bez oklevanja.
- Da, imam, i to dvoje ili troje.
- Ne želim da se otresem Montija, Rubense. To ne smeš da zaboraviš.
Ostavi nas...
- On te vuče naniže, Dejna. On je sada za tebe težina koja ti smeta...
Krenula je na njega.
- I šta ti sada hoćeš od mene? Da ga odbacim kao poderanu krpenu
lutku.
- To je on, nekako, i postao. Ti si porasla. On je deo tvoje prošlosti. On
je skroman, nema mesta za njega na vrhu kuda si se ti ustremila. Ima onih
koji mogu da ti pomognu da se kreneš.
- Ali nema nikoga - reče Dejna - ko bi mogao da pomogne njemu. Ja
želim da to učinim za njega i niko, čak ni ti, neće moći da me spreči. Ja sam
potrebna Montiju.

***

- Želela bih da pođeš na Meginu sahranu sa mnom.

- O, Bože Dejna.
- Molim te, Rubense, to mi mnogo znači. Uzdahnuo je i zgrčio prste u
njenoj šaci. Bili su u krevetu, prozori su bili širom otvoreni, noć je osvajala
kuću. On joj je pripremio hranu, onda je okupao, stavio u krevet. Neko
vreme je lebdela u onoj čudnoj zoni sumraka između sna i budnog stanja.
Udoban krevet, raskošna hladovina čaršava i saznanje da će Rubensovo
telo uskoro biti uz nju, uljuljkivali su je u san. Plašila se sna, uspomene koje
su toliko dugo bile pokopane počele su sada da je opsedaju. Bojala se da u
snu ne izlete na površinu i potope je.
- Reci mi - reče ona pritiskajući mu ruku - šta je bilo u San Diegu?
- Kučkin sin - reče zagledan u plafon i u njegovom glasu se nešto
promeni - trebalo je da odem u San Diego da bih shvatio da je ona baraba
Ešli stvorio sopstvenu imperiju na moj račun. Onaj Mejer sa kojim je
trebalo da se nađem, ima stalno iznajmljen apartman u hotelu »Del
Koronado«. Ima emfizem pluća pa je morao da napusti Njujork. Mejer me
upozorio da će Ešli pokušati da me istisne.
- Pa, kako je to moguće? - Dejna se podiže na lakat. - Kompanija je
tvoja, zar ne?
- Pa i jeste i nije. Kada smo pre dve godine napravili rimejk »Mobi
Dika« stvari su krenule nekako čupavo. Odjednom su počele da nestaju
ogromne sume novaca - približio joj se - ali, nazad se nije moglo. Glumci i
tehničko osoblje već su bili na lokaciji. Imali smo i neke druge neprilike:
bilo je oluja, bilo je štrajkova. Ali, to je bio značajan film. Ja sam verovao u
njega i novac nam je bio potreban i to brzo. Da nas je kofinansirao neki
veliki studio - kao, na primer, za »Hiter Duel« ne bi bilo ni najmanje
problema. Morali smo da nađemo kapital na nekom drugom mestu.
- Ali, »Mobi Dik« je bio veliki uspeh.
- Da, kako da ne. Bio sam u pravu što sam to radio. Ali, uspeh je došao
kasnije. U to vreme bili smo u ambisu i moj prijatelj Ešli mi je rekao da bi
mogao da dođe do novca za dve nedelje. To je bilo bolje nego što sam ja
mogao da uradim i, pošto nisam hteo da prekidam snimanje, rekao sam
mu da samo nastavi u tom pravcu.
- Kako mu je to uspelo?
Rubens podiže oči prema plafonu, spusti pogled na njeno lice.
- Pa, da ti kažem samo ovo, otada kad god bih došao u Njujork video
bih da sve više nepoznatih ljudi sedi za stolom Odbora kompanije. -
Jeknuo je. - Sve do sada sam bio suviše zauzet drugim poslovima da bih
zabadao nos dublje u te stvari. Najzad sam shvatio da sam gurnuo
kompaniju u ponor, a ona je bila moj ponos. Shvatio sam da su dani
nezavisnih producenata prošli. Zato sam se dogovorio sa kompanijom
Tventi senčeri foks da mi da slobodu.
Ćutao je neko vreme, a onda mu se ote uzdah iz dubine duše.
- Onda me odjednom nazvao Me jer. On i neki moćni ljudi nalaze se
još u Izvršnom odboru. To je ostalo od starih dana. Ali, drugi - to je postalo
kao neka opasna infekcija - sve ih je više. Kad ti se jednom zavuku pod
kožu... teško je da ih se otarasiš.
- Pa, to nije moguće.
- Ne, nikako - nasmeja se Rubens i oseti kako mu telo drhti. - Ništa nije
nemoguće. Treba samo da imaš čelične nerve.
Glava joj je bila na njegovim grudima. Osluškivala je udarce njegovog
srca što je kao plima punilo njene uši.
- Šta ćeš da uradiš?
- Deo toga sam već uradio, video sam se sa Mejerom.
- Šta je Mejer rekao? - glas joj je bio kao šapat, bila je na ivici sna.
- Mejer - prsnuo je u smeh - Mejer je mnogo smešan matori tip.
Zadovoljan sam što mi je prijatelj. On je vrlo neugodan kao neprijatelj.
- Šta ti je rekao?
- Da je zadovoljan što ja njemu nisam neprijatelj.

***
Nova Burleska je imala jednostavan enterijer. Nije to bila klopka za turiste
ispunjena lakim ženama - kao što je bio lokal za živi šou nedaleko odatle,
ispunjen tužnim pticolikim bićima s puno modrica po rebrima, butinama,
obrazima.
Ovde je specijalni program izvođen za odabranu publiku. Program je
bio tako zamišljen da je svaki fetišista beskrajno uživao u njemu. Osoblje je
uvek moglo da ispriča jednu ili dve priče da bi se čoveku digla kosa na
glavi. Osoblju je trebalo verovati jer su to sve bili odabrani ljudi koji su svoj
posao obavljali na visokom profesionalnom nivou.
U prizemlju, na nivou ulice, u stvari, bila je porno radnja koja je
raspolagala najraznovrsnijim asortimanom perverzne robe. Bilo je tu
svega, od kondoma do porno časopisa i filmova.
Mada je trgovina dobro poslovala, glavna zarada dolazila je od drugih
delatnosti. Najvažnije su, svakako, bile predstave za mazohiste. Izvođači
su bili zgodni muškarci koji su se odmarali između činova. Dejna nikad nije
srela tako dobre tipove. Bili su opsednuti svojim porodicama i stalno su
pokazivali slike svoje dece. Bilo im je strašno što ona ne živi s majkom i
žalili su je. Ali, ona je znala da je Baba taj koga vole.
On je imao ovde neku vrstu kancelarije. Delio ju je sa knjigovođom
Nove. Dejna je otkrila da taj povučeni čovek s naočarima na vrhu nosa živi
u jednoj mirnoj ulici sa divnim drvoredom i da je njegova žena već trideset
godina član dobrotvornog društva i bibliotekarskog udruženja. Ukoliko bi
vlasnik Nove poželeo mesto, znali su da će Baba biti najuren. Međutim, to
njemu ni najmanje nije smetalo.
Baba je, u stvari, bio najdraža osoba sa kojom se čovek lako
sporazumevao. Dejna nije nikada srela nikoga sličnog njemu. Njega ništa
nije moglo da uznemiri i ona se, zbog toga, uz njega osećala veoma
bezbednom. On je bio stena na koju je mogla da se osloni i popne i
posmatra uzgibano more ispod svojih nogu.
Njemu kao da nije smetalo ako bi ona posmatrala predstavu iz uglova
pozornice. Verovao je da pokvarenost dolazi iz duše a nikada spolja. Dejna
je, pak, bila fascinirana prizorima na pozornici. Nije nikada verovala da telo
može da se tako pokreće. Počela je da shvata da je umetnost - a to je
svakako bila umetnost - pre svega nešto što ide iz mozga i, samo
delimično, ima veze s telom. Žene koje je ovde upoznala imale su poseban
dar da svakog muškarca koji uđe snime skroz naskroz i saznaju sve o
njemu kao da imaju rendgenske oči.
Tu, u Novoj, Dejna je prvi put shvatila šta znači dizanje zavese, šta
znači gluma. Možeš da radiš šta hoćeš, možeš da budeš bilo ko, ona tvoja
tamna strana može da bude sakrivena, ne bojiš se da ćeš biti postiđen ili
odbačen. Bila je to samo uloga, mada je publika trebalo da veru je da je to
stvarni život. Oduševljavala ju je ta mogućnost da živi mnoge živote i da se
potpuno opusti i prepusti! Bila je slobodna da uradi... Šta?
Bilo šta što poželi!
U hladne zimske večeri, kad bi tama obuhvatila grad tako da su čak i
ulične svetiljke gubile uzaludnu bitku s njom, kad bi zapadni vetar jurio 42.
ulicom kao da je pomahnitao, Baba bi je sklanjao s ulice i uvodio škripavim
drvenim stepeništem u foaje Nove.
Ruster bi bio u svojoj loži. Dremao je nad svojom davno ohlađenom
kafom u kojoj je plivao neki čudni insekt privučen, bez sumnje, mirisom
napitka.
Uspavani Ruster bio je okružen u svom svetilištu dvema
najprašnjavijim palmama koje je Dejna ikada videla. Nikog nije bilo u blizini.
Mogla je da se čuje teška muzika koja je pratila šou. Zidovi su je malo
ublažavali.
- Ščepaj ih, mamu ti tvoju! - urliknuo bi Baba u Rusterovo uvo i ovaj bi
tako skočio raširivši pospane oči da se Dejna plašila da će se povrediti.
Ruka bi mu automatski poletela ispod tezge da uzme revolver.
Ugledao bi Babino lice i smirio bi se.
- Hriste - rekao bi, jedva dišući - jednog dana ću ti razneti glavu, samo
se ti tako šali sa mnom.
Baba se smejao i lupao Rustera po plećima.
- Ne smeš da spavaš na radnom mestu. Ali će uleteti ovamo sa svojim
ljudima i obrisaće pod tobom ako nisi pažljiv.
Ruster šmrknu.
- Nije on baš toliko lud, brate. Sredili smo ga - izvadi revolver i potapša
ga. - Šta misliš, mudrače, zašto nismo proširili stepenište? - uperio je cev
prema tamnom kraju stepeništa. - Bum! Razneo bih kučkinog sina,
razleteo bi se sve do Portorika.
Baba odgurnu cev revolvera od sebe.
- Pazi kuda ciljaš tim đubretom. Obećao sam mami da neću da
umrem.
Ruster odloži revolver.
- Ne brini zbog toga, brate - okrenuo se Dejni - kako ste, gospođice?
- Sjajno, Rusteru.
- A sada me dobro slušajte. Ovaj debeli majmun se ne ponaša dobro
prema vama, je l’ tako? Ako je tako, vi znate gde su vam prijatelji ako
nešto krene naopako.
- Ha - jeknu Baba - ne slušaj ga, mama. On samo želi da ti se zavuče u
gaćice.
- Grozno govoriš, Baba - reče Ruster, šireći oči - i ti to znaš. Grozno.
- Ali, to je istina - nasmejao se. - Je li slobodna moja kancelarija?
- Da, samo je Marti unutra. Kraj meseca je pa ima posla.
Prošli su duž hodnika i prišli plehanim vratima pojačanim gvozdenim
šipovima. Baba udari šakom po njima i ona se malo otvoriše.
- Hej - reče u polumrak i otvori vrata tek toliko da mogu da prođu.
Toni je bio čuvar na vratima. Krupan muškarac, kovrdžave kose. Imao
je uredne brčiće koji su počeli da sede po ivicama. Oči su mu bile sitne i
neodređene boje. Imao je troje dece i ženu koja kao da je uvek bila trudna.
Toni dodirnu Babu po ramenu i osmehnu se Dejni. Upita je po hiljaditi put
da li bi volela da vidi slike njegove dece.
Baba je odvuče jer je znao da ju je Toni već bezbroj puta gnjavio
pričama o svojoj porodici.
Dejna zastade na putu prema kancelariji i virnu kroz prašnjavu zavesu
da bi videla kakva je divlja parada sada na sceni. Denisa, visoka brineta
stara dvadesetak godina, bila je usred svoje tačke. Izvodila je prave
akrobacije donjim delom tela. Dejna je znala sve to već napamet jer je, iz
nedelje u nedelju, dolazila ovamo i posmatrala predstavu.
Denisa je sada izvadila od nekuda jaje i pozivala je dobrovoljca da
dođe i postavi usta ispod njenih raširenih nogu a ona će razbiti jaje
mišićima vagine. Muzika je prestala, publika se utišala, čulo se krckanje
ljuske jajeta. Belance i žumance poleteše u usta muškarca koji je klečao na
podu ispod Denise. Dejna je čula uzdah olakšanja i odobravanja iz
polutamne sale a onda se začu snažan aplauz.
Baba je već otišao u kancelariju, ali ona se zadržala jer je znala da je
Denisa tek počela da se zagreva.
Posmatrala je fascinirana dok je Denisa potpuno naga, počela da se
oblači. U tome je bilo više erotike nego u svlačenju. Navlačila je tamne
čarape i milovala je duge noge dok je to radila. Okrenula se, stavila pojas
na struk, prikačila čarape. Radila je sve tako kao da nije svesna da je puna
sala ispred nje, ponašala se kao da je zaista sasvim sama kod kuće.
Okrenula se leđima publici i prišla toaletnom stočiću koji su u
međuvremenu dogurali na pozornicu. Počela je da se šminka brižljivo
mažući usne, trepavice, obraze. Bila je veoma vešta, njene oči i usne su
sijale.
Uzela je srebrnu četku i počela da četka kosu. Svakim povlačenjem
četke kroz kosu grudi su joj podrhtavale.
Ona ustade i povuče ruke preko bokova, preko trbuha, uhvati obe
dojke, steže ih. Poče da miluje bradavice sve dok se ne ukrutiše. Oblizivala
je usne a jednom rukom se uhvatila za Venerin brežuljak. Raširila je noge,
načinila nekoliko izazovnih pokreta. Onda se sagla, podigla prslučić s
poda, obukla ga. Milovala je dojke preko svile. Najzad je navukla sandale
sa visokim petama.
Obukla je zatim svilenu haljinu boje lavande. Haljina je imala ogroman
šlic sa strane.
Denisa se sada dohvatila nakita: stavila je naušnice, zatim narukvice
koje je postavila visoko na vitkim rukama. Najzad je oko vrata zakopčala
dijamantsku ogrlicu koja je visila duboko niz vrat u velikom dekolteu.
Prešla je preko pozornice i zaustavila se na samoj ivici. Izvadila je
rukavice, iste boje kao što je haljina i mahala je njima. U kosi je imala
mašnu tako da je ličila na nedužnu devojčicu.
Nonšalantno je počela da oblači rukavice tako što je svaki prst
navlačila posebno i trljala drugom rukom između prstiju. A onda,
odjednom, kad to niko nije očekivao, ona posegnu rukama u rukavicama
među publiku i izvuče jednog muškarca na pozornicu.
Ne upozoravajući ga šta će da učini, otvorila je šlic na njegovim
pantalonama, izvukla ga u krug svetlosti koji je bacao plavkasti reflektor.
Polako se nagnula, napućila usne, ljubila ga a onda ga je čitavom dužinom
obuhvatila somotskom rukavicom, mekom kao duša, i počela je da ga trlja.
Uskoro je bio čvrst i uspravan kao strela. Radila je predano, ječeći kao od
zadovoljstva, osećajući kako on počinje da drhti. Zabacila je haljinu tako da
je njegovim pulsirajućim vrhom dodirnula svoju navlaženu kovrdžavu
dlaku na Venerinom brežuljku. Odjednom, muškarac se trže unazad i
izbaci sve iz sebe u snažnom mlazu koji je svu poprska.
Dejna spusti zavesu.
Iza scene je našla Eriku kako sedi na visokoj stolici prekrštenih dugih
nogu, pušeći malu cigaru. Imala je bademantil prebačen preko ramena ali
dojke su joj bile gole. Ona je uživala u tome da bude naga. Dejna je to
davno primetila.
- Kako joj to uvek uspeva? - čudila se Dejna.
- Na koga misliš, liebchen, na Denis? - Erika dunu dim dalje od sebe,
sklopi svoje pune senzualne usne, pa reče. - To je, u stvari, vrlo
jednostavno. Denis im daje baš ono što žele. Mi ih sjajno poznajemo. -
Slegnula je ramenima. - To je u ljudskoj prirodi, zar ne shvataš? Očigledno
je da žele baš to.
- Ali, njoj to uvek uspe.
- Denisa je sjajna. Ona kao da ima ugrađen radar - Erika stavi cigaru u
metalnu pepeljaru izgorelu u sredini - ona zna kojeg muškarca da podigne
i dovede na scenu. Naravno, svi ti koji žele da dođu na scenu tuku se da bi
zauzeli mesta u prvom redu. Ona nikada ne zalazi u publiku - pogledala je
Dejnu. - Oni sami dolaze k njoj. - Osmehnula se i načinila neki čudni gest. -
To je veoma važna životna lekcija, liebchen, zar ne?
Dejna krenu duž zida s ogledalima, vukući prst po prašnjavim
površinama.
- Jeste li srećne ovde? - pitala je posle izvesnog vremena.
 Erika ponovo podiže cigaru iz pepeljare i povuče duboki dim.
- Srećne - ponovi Erika ali to nije bio samo eho reči koju je izgovorila
Dejna, bilo je to kao da je dala neko novo značenje tom pojmu, kao da se
poigrala rečima. Sa njenih usana ta reč je značila nešto drugo, nešto
sasvim drugo. - Imaš li ti pojma, liebchen, šta to znači prekinuti sa
prošlošću? Ne mislim samo na jednostavno napuštanje svega što si bio do
tada, već na potpuni zaborav, na zakletvu da se nećeš više ničega sećati. -
Otpuhnula je plavičasti ljuti dim. - Možeš li to da shvatiš?
Dejna ju je posmatrala širom otvorenih očiju.
- Nisam sigurna - reče - ali, mislim da mogu.
Erika kojoj se na licu opet pojavi onaj zagonetni osmeh, reče:
- Ne, liebchen, ne možeš ti to da shvatiš. Niko ne može da to shvati...
sve dok sam ne oseti tako nešto na svojoj koži.
- Da li se tebi tako nešto desilo?
- Da - osmeh joj nije silazio s usana i Dejna oseti da Erika drhti - da,
nešto mi se desilo. Vidiš, ja sam nešto posebno. Ja sam jedinstvena... ja
sam pobegla od svega na drugi kraj sveta i srećna sam jer sam sada ono
što sam želela da budem.
Zavladala je duga tišina. Dejna više nije mogla da zadrži pitanje.
- A šta ti se to desilo, Erika?
Talas aplauza ih prosto zapahnu. Erika ustade, podiže bademantil na
ramena. Njene, kao različak plave, oči, velike i nevine, raširiše se. Ona
pogleda u Dejnu a koralno crvene usne se otvoriše.
- To je šifra, liebchen. Samo šifra.
Izašla je iz garderobe u trenutku kad je ušla Denisa, oznojena i
uzbuđena.
- Bože, kakva gomila - izvadi cigaretu i zapali je. - Zdravo, medena. Jesi
U videla šou?
- Veći deo - reče Dejna.
- Nikada ti ne dosadi da gledaš, je li?
- Da.
 Denisa se osmehnu, otre znoj sa čela.
- To je dobro. Znači da ćeš naučiti zanat. Nemoj da misliš - podigla je
ruku - da te ja nagovaram da se priključiš. Ustvari, da nema Babe u blizini ja
bih ti savetovala da se čistiš odavde.
- Vidim da se ti nisi počistila.
- E, pa to je nešto drugo.
- Ne shvatam zašto.
- Pa dušo, ja uživam u tome. Ja se zabavljam a imam i dovoljno
vremena. To je dobro jer imam suviše posla na Njujorškom univerzitetu.
Medicina je teška stvar - zagledala se u Dejnu. - Ne shvataš, je li? Pa, i zašto
bi?
- Mislim da shvatam. Ja sam tu iz istog razloga i to s Babom. Kad bih
se vratila... bila bih nekako drugačija.
Denisa jedno vreme ne reče ništa, a onda pruži ruku.
- Hodi ovamo, dušo - pomilovala je Dejnu po leđima - u pravu si ali, ja
ipak mislim da si ti došla ovamo da sanjariš. - Osmehnula se i potapšala
Dejnu po zadnjici. - Hajde, idi sada - rekla je tiho.
- Vratiću se sutra - rekla je Dejna, oklevajući da ode.
- Hajde, gubi se. Moram da učim.
- Ah - reče Marti i pogleda Dejnu kroz naočare kad je ušla u kancelariju
- baš sam se pitao da li ćeš doći danas. Doneo sam ti kolače sa želeom.
Podigao je beli paketić s pretrpanog stola.
- Hvala ti, Marti. Kako si se samo setio - uzela je paketić i izvadila
kolač.
- Kako bih mogao da se ne setim? Ja sam plaćen da se sećam. -
Potapšao se po ćelavoj glavi. - Ja se svega sećam. Moja žena kaže da ja
pamtim sve, a ne samo brojeve. Ovde je pravi rezervoar sećanja. Plivam u
uspomenama koje bih voleo da zaboravim. Hajde - sklonio je neke papire
sa stolice - sedi ovde.
Sela je i jela fine kolače sa voćnim želeom.
- Pa, kako je u školi?
 - Pretpostavljam da je dobro - reče ona.
- Valjda dobro učiš - osetila mu se sumnja u glasu. Odmahnuo je
rukom. - Valjda ideš u školu, ne muvaš se unaokolo. Učenje i obrazovanje
su važne stvari. Čak i Baba će se s tim složiti, zar ne, Baba? Vidiš? Ne želiš
valjda da završiš kao jadna Denis?
- Jadna Denis? Šta hoćeš da kažeš? Pa ona će uskoro diplomirati.
Marti se nagnu unapred, obrisa prah šećer s njenih usana i reče.
- Ovo nije mesto za devojku koja ima mozga - upro je prstom u njene
grudi - a to važi i za tebe.
- Hajde, ostavi, je - umeša se Baba, zarežavši iz ugla. - Ona zna šta želi.
- Fuj! - Marti pljesnu rukama u vazduhu. - Ona je suviše mlada da bi
znala šta želi.
- Mislim da godine nemaju veze s tim - reče Dejna.
- Sada misliš tako - reče Marti - ali, videćeš kasnije.
- Ništa neće videti ako se ovi brojevi ne slažu - reče Baba mračno -
hajde zato da radimo na knjigama.
- Tu sam - reče Marti i nagnu se nad knjige - da vidimo šta ne valja.
- Ostavi to, nemaš ti veze s tim.
- Šta ti je? Misliš da ja ne znam šta te brojke znače? Baš me briga. -
Gurnuo je žuti list papira u Babine ruke. - Ma hajde. Neće mi trebati ni
minut da to sredim pa onda možeš da vodiš Dejnu na finu večeru. Ovog
meseca to možeš sebi da dopustiš.
Marti poče da sravnjuje cifre, mrmljajući:
- Gde si ti, do đavola, naučio da pišeš?
Vrata se odjednom širom otvoriše. Muškarac u tamnom mantilu
pojavi se na vratima. Nosio je revolver kalibra 38*i njegovu cev je
nepogrešivo šetao od jednog do drugog u kancelariji, preteći. Na licu je
nosio crveno-belu skijašku masku tako da su mu se videle samo oči i pune
rumene usne.
Zakoračio je u kancelariju i iza njega su videli još jednog tipa, isto tako
odevenog, samo nešto višeg. Iz polumraka se čuo Tonijev glas koji se
žalio.
 - Otkuda sam mogao da znam? Bili su u publici i odjednom su navukli
maske pre nego što je bilo ko...
- Hajde, umukni - reče viši. Držao je obema rukama Magnum 357.
Noge je malo raširio.
Niko se u sobi nije pokrenuo.
- U redu - reče čovek sa skijaškom maskom na licu - da vidimo lovu.
- Kakvu lovu? - upita Marti.
- Nemoj da se zezaš s nama, budalo - okrenuo je cev revolvera prema
njemu a onda pokazao na stari sef između Martija i Dejne. - Hajde, otvaraj
ga.
- Mi ne znamo šifru - reče Marti - i...
Dejna poskoči od snage eksplozije. Marti udari o zid rašireniji ruku.
Olovka mu ispade iz ruku a krv linu iz rane na grudima. Naočare mu sleteše
s očiju.
- Ništa ne vidim - ječao je. Krv mu linu iz ugla usana a grudi su mu se
teško dirale i spuštale, šištao je kao probušeni gumeni splav.
- Marti - reče tiho Dejna a onda nešto jače. - Marti!
Čovek uperi revolver u nju:
- Ti - reče - umukni!
- Šta se to zbiva? - urliknuo je Toni.
- Tebe sam već upozorio, Jocko - reče viši tip.
- Toni - reče Baba - sve je u redu. Nemoj ništa da preduzimaš.
- Šta bih mogao da preduzmem kad mi Magnum bulji u facu?
- Tako se govori, Jocko.
- Dobro, idemo - reče čovek sa skijaškom maskom - dajte tu lovu.
- Hajde prvo da se smirimo - reče Baba tiho. Nije pokrenuo nijedan
mišić i Dejna pomisli: »Šta li on to namerava. Bilo bi sve u redu, da Marti
nije ranjen…«
- Hej, nećeš valjda da mi kažeš...
- Dobar posao, dete - reče Baba i raširi ruke. - Ne želim da mi neko od
vas raznese mozak. Ovaj jadnik više neće moći da otvori nijedan sef, nije li
tako?
- Šta si to uradio? - upita viši čovek. - Sredio si jednog?
- Morao sam. Sada bar znaju da je stvar ozbiljna. Ja sam siguran da je
ovde negde ugurano pola miliona.
- Svakako, dete - reče Baba, osmehujući se srdačno - a ja znam ko zna
gde je to. Shvataš? Hajde da razgovaramo ali, pre svega, da se
dogovorimo da nema više pucanja.
Čovek sa skijaškom maskom odmahnu glavom.
- Razgovor neće dovesti ni do čega, crnjo. Hajde vadi lovu inače ću
početi da smišljam šta da radim s ovom malom ovde.
- Svakako - reče Baba a osmeh mu nije silazio s lica - nema pucanja...
- Hajde, crnjo, pokreni se.
- Moram najpre da se dignem, je li?
- Da, da - reče čovek nervozno - samo se već pokreni.
I Baba se pokrenu. Stavi obe ruke na sto a onda podiže svoju
ogromnu telesinu lako kao pero, baci se u vazduh, preskoči sto. U
poslednjem trenu njegove snažne noge se ispraviše i odbaciše daleko
revolver.
Vrhom čizme izbio je i revolver iz ruke drugog napadača a onda se
svom silinom bacio na njega.
Čovek pade kao pokošen. Baba podiže desnu ruku i udari ga s leve
strane po maski. Maska puče i spade mu s lica.
Dejna poskoči kad eksplodira Magnum 357 koga se njegov vlasnik
opet domogao. Pala je sa stolice držeći se za uši.
Baba se već bacio kroz vrata. Dejna je čula režanje, užasne životinjske
krike. Visoki tip ulete u kancelariju a za njim i Baba, lica iskeženog od besa.
Ščepao je čoveka za sako, udario ga u grudi. Čulo se samo krckanje kostiju.
Čovek se srušio od strašnog udarca a srčani mišić je pumpao krv kroz
iskidana rebra i sternum.
Baba pogleda prema njoj. Ona se nije usuđivala ni da diše.
- Je l’ sve u redu, mama?
 Klimnula je glavom, a onda upitala:
- Šta će biti s Martijem?
Baba je podiže u svoje ogromne ruke, prekorači leševe dva napadača,
iznese je u hodnik, prođe pored zabezeknutog Tonija i ljudi koji su dotrčali
s bine. Baba šapnu u Dejnino uvo.
- Zaboravi na Martija, mama.
Dejna zatvori oči. Trudila se da smiri drhtanje svog tela, ali nije nikako
mogla. Mislila je na mirnu ulicu u kojoj je živeo Marti. Pitala se šta li će
njegova žena reći svojim prijateljicama u dobrotvornom klubu, kako joj je
muž poginuo?

***

Falanga reportera i novinara opsedala je grobljansku kapiju.

- Isuse - reče Rubens okrenuvši glavu. - Beril je bila u pravu. Sada ti se
pruža prilika da govoriš o filmu.
- Nemoj da se pretvaraš da si tako miran - reče Dejna tiho. Sećanja je
ophrvaše. - Oni su došli zbog Megi.
- Sahrane nisu nikada zbog mrtvih - reče on tonom koji je naglašavao
da govori iz iskustva. - One su tu samo da žive oslobode straha. - A onda
dodade, kao da se toga naknadno setio. - Mene sahrane ni najmanje ne
zanimaju.
- Zašto? Zato što se ti ne plašiš?
- Da.
Ona je to rekla kao da se šali ali, njegov je odgovor bio savršeno
ozbiljan. Posmatrala ga je neko vreme kako puši, uvlačeći dim cigarete
duboko u pluća. Kad bi ispuštao dim, ličio je na zmaja. Zavalila se u sedištu
limuzine dok su se približavali gomili. On uhvati njenu ruku svojim snažnim
šakama i stegnu joj prste.
Bilo je rano jutro i sunce još nije počelo da prži. Blicevi počeše da
sevaju kad su se oni pojavili i sve je to nekako bilo čudno i imalo je jeziv
prizvuk, kao da je sve režirao neki režiser horor filmova.
 Obezbeđenje je bilo dobro ali, uprkos tome, fotoreporteri su uspeli
da se probiju do dobrih mesta za snimanje. Dejna je pomislila da oni nisu
normalni u svojoj želji da se što više približe onome što su želeli da snime.
Ležali su na stomacima iza mermernih spomenika, čučali su iza drveća kao
deca ili su sve snimali ogromnim teleobjektivima.
Dejna izađe iz Rubensove limuzine i odjednom se sledi. Našla se licem
u lice sa ženom koja je toliko ličila na Megi da je Dejna za trenutak
pomislila da sa njenim razumom nešto nije u redu. Pored te žene su stajali
Bonistil i omanji muškarac u odelu koje mu je za broj bilo veće.
Bonistil ih predstavi kao Džoan i Dika Ratera. Džoan je bila Megina
sestra. Dik je imao tik u oku. Rekao im je da je iz Salt lejk sitija i da on i
Džoan tamo žive. Prodavao je usisivače. Dejna nije mogla da shvati da
neko može da zarađuje za život prodajući usisivače.
- Sve je to vrlo tužno - govorio je Dik, jer je očigledno pripadao onim
ljudima koji smatraju da će razgovorom potisnuti prava osećanja. Kao da
se plašio da iskaže svoju tugu. - Često sam govorio Džoan da treba da
posetimo Megi - gledao je pravo u Dejnu dok je njegova žena samo ćutala.
- Džoan je uvek imala neki izgovor da ne krenemo na put. A sada smo
odjednom ovde i... sve je tako nestvarno. - Tužno je posmatrao Dejnu a
njegove oči kao da su molile: »Recite mi da je sve ovo samo ružna šala«.
- Tako mi je žao - reče Dejna i učini joj se da joj on namiguje.
- Žao? - reče Džoan. - Šta ti znaš o žaljenju?
Bile su to prve reči koje je izgovorila otkako su se upoznali. Dejna je
bila zaprepašćena kako joj je i glas bio isti kao Megin. To ju je nekako
smirilo.
- Ja sam bila njena najbolja prijateljica, Džoan - reče Dejna.
- Ja sam za tebe gospođa Rater - reče Džoan, ne trepnuvši ledenim
plavim očima. - Šta vi znate o prijateljstvu, vi koji živite ovde? - Zvučalo je
to kao da ih sve naziva đubretom. - Šta vi znate o porodici? Nisam videla
Megi otkako je otišla iz Sent Merija a to je davno bilo. - Oči su joj gorele
ledenom vatrom kao kod protestanata koji nikada ne mogu da izraze do
kraja svoja unutarnja osećanja. - To je suviše dugi period razdvojenosti za
sestre. Suviše dug. - Koraknula je unapred i Dejna vide da ju je muž uhvatio
za lakat kao da se plaši da će učiniti nešto nepromišljeno. - Pojma nemam
zašto je otišla od kuće i šta je tražila ovde. Možda se uklopila u ovaj život
ovde zato što nije bila naročito srećna osoba. Niko od vas ovde nije
srećan. Vi ste srećni samo kad možete jedni druge da proždirete žive...
- Džoan...
Pogledala je Dika Ratera takvim ledenim pogledom da je ovaj odmah
izgubio volju da bilo šta dalje kaže.
- Složila sam se s tim da Megi bude ovde pokopana jer je ona tako
želela. Izabrala je da živi na ovom prokletom mestu... - nije mogla da završi
rečenicu i Dejna za trenutak pomisli da je videla svetlucanje suza u njenom
oku. Ali, već u sledećem trenu ni traga od suza. - Svi ste krivi za njenu smrt
- glas joj je bio miran i tih. - Svi ste je poznavali - rekla je »svi«, ali je bilo
očigledno da se u prvom redu obraća Dejni.
- Videli ste kako je nežna i ranjiva. Ipak ste joj dopustili - skoro se
zagrcnula tim rečima - da živi sa tim demonom. Iz toga nikada ništa dobro
nije moglo da se izrodi. Samo zlo - pružila je prst prema njima. - Vi ste ubili
Megi! Vi ste je ubili! A ja... ja ne mogu više da se setim ni njenog glasa - glas
joj se slomio i telo je počelo da joj drhti.
Rater je uhvati za ramena i ona okrenu lice od njih. Dejna je još uspela
da vidi da su joj oči sasvim suve.
Dejna posegnu prema njoj.
- Džoan... gospođo Rater. Mogu da razumem kako vam je. Nema
razloga za neprijateljstvo. Ja sam volela Megi.
- Ne drži mi predavanja! - odgovori Džoan i izmače se kao da se plaši
Dejninog dodira. - Bednice, svi ste bedni, ti, i tebi slični. Ne treba mi vaše
sažaljenje. Mislim da je to isto lažno kao i vaše prijateljstvo.
- Dopustite da kažem - reče Dejna - da su meni svi moji prijatelji
veoma važni ali da mi niko nije bio važniji od Megi. Mi smo zajedno
odrastale i sazrevale u ovom nemilosrdnom gradu i punih pet godina smo
tešile jedna drugu. Delile smo sve što smo imale.
- Džoan Rater je sada sasvim pobledela i njen muž ju je čvrsto držao
kao da se plaši da se ne onesvesti. Dejna, međutim, nije dopustila da je
njeno ponašanje omete u onome što je želela da kaže. - Mislite da mi nije
žao što je Megi mrtva?
 - Žao ti je koliko može da ti bude žao - odgovorila je Džoan - a mislim
da je to vrlo malo.
Dejna nije znala šta da odgovori na to. Najzad se pribrala pa rekla:
- A gde si ti bila kad je plakala po čitavu noć? Ja sam bila ta koja ju je
držala u naručju i tešila.
Dve crvene tačke pojaviše se na obrazima Džoan Rater i lice joj se
strašno promeni,
- Nemate prava da tako razgovarate s njom - reče Rater - sada,
posle...
- Umukni! - viknu Džoan na muža i on tako brzo zaklopi usta da se
čulo kako mu je vilica škljocnula. Džoan se okrete Dejni. - Nećeš me
prevariti tim sentimentalnim govorom. Šta misliš da ću se slomiti, dobiti
nervni napad, početi da ti jecam na ramenu i nazivam te sveticom? Ne, ne!
- žile joj iskočiše na vratu. - Ako je moja sestra samo tebe mogla da naziva
prijateljicom, onda mi je veoma žao nje.
- Džoan, molim te... - Dejni se odjednom činilo važnim da nekako
osvoji tu ženu. Bilo je suviše lako reći da će njena ljubav prema Megi biti
stalno prisutna bez obzira na sve. Ali, ovo je bila jedina Megina sestra,
jedini član porodice. Da se odjednom tek tako odvoji od te žene Dejni je
teško padalo, ispunjavalo ju je nekim čudnim strahom koji nije mogla ni da
podnese ni da definiše. - Ne želim da se raspravljam s tobom. Obe smo
volele Megi. To bi trebalo da bude sasvim dovoljno da nas nekako
poveže...
- Da nas poveže? - Džoan Rater je govorila čudnim visokim glasom. -
Nemamo ničeg zajedničkog. Ničeg zajedničkog. Ničeg uopšte. - Okrenula
se prema svom mužu. - Hajdemo - nije mu se obratila imenom. - Možemo
da stojimo i na nekom drugom mestu.
Dejna ih je posmatrala kako se udaljavaju. Osećala je kako joj se srce
kida. Pomislila je: »Žao mi je, Megi«.
Okrenula je glavu. Videla je Krisa i druge članove trupe nekoliko
koraka dalje. Kris je bio utučen i tužan. Taj je stajala između Najdžela i
Krisa, ali je duge prste preplela sa Krisovima. Dok ih je Dejna posmatrala,
ona se okrenula i rekla nešto Krisu u uho.
 Rubens je pogleda.
- Hajde idi - reče. Glas mu je bio nekako čudan, metalni.
- Zar nećeš sa ranom? - reče ona i dodirnu mu ruku.
- Ti idi - reče on s osećanjem u glasu.
- Nemoj to da radiš, Rubense - šapnula je - nemoj ovde, sada. Molim
te.
- Došao sam ovamo s tobom - reče on neljubazno. - Sada si
prepuštena sama sebi. Ne želim da imam bilo šta sa njima.
Osetilo se nešto čudno u njegovom glasu i ona reče.
- Hajde, zašto ne nastaviš, dušo? Reci to što si hteo.
- Nisam ljubomoran, ako to misliš.
- Mislim tačno to - reče ona i tužno se osmehnu pre nego što se
okrenula i prešla preko nedavno posečene trave. Taj miris ju je podsećao
na Kejp, na udaranje kosilica koje ju je u zoru budilo iz sna u toplim
avgustovskim danima. Podsećalo ju je to na tatino lice tako blizu njenog,
na njegov topli miris, na sunce i so koji su prožimali njeno biće. Zatvorila je
oči, ugrizla se za usne, osetila je kako joj puls snažno udara ispod kapaka.
Neki glas je jecao u njoj, plačljiv i molećiv i, odjednom, ona oseti užasan
ukus gume u ustima, tako snažan da je skoro povratila.
- Pa - reče Taj na svom čudno akcentiranom engleskom jeziku - vidim
da se primadona danas ne drži tako dobro.
Dejna otvori oči. Taj je jedina bila u običnoj odeći a ne u crnini.
Odabrala je baš za ovaj dan, kao sa specijalnom pažnjom, komplet od
sirove svile boje breskve. Uska suknja imala je šlic sa strane, videle su se
njene čarape sa šavom. Nosila je cipele sa vrlo visokom potpeticom. U
ušima je imala blistave minđuše od rubina i medaljon. Izgledala je kao da
se opremila za neko snimanje.
Dejna ne obrati pažnju na Taj. Obrati se Krisu.
- Kako si?
- Dobro je - ubaci se Taj, pre nego što je Kris mogao da otvori usta -
sada kad je s nama, biće sve u redu.
- Mislim da bi bilo najbolje da bude sam - reče Dejna, pitajući se zašto
stalno oseća potrebu da se brani. - Neophodan mu je odmor.
- Da, svakako - reče Taj. - Odmor, je li? U tvojoj kući. Kako si samo
ljubazna - namrštila se a Najdžel je pored nje potpuno odražavao njena
osećanja. Podigla je bradu. - Šta je bilo? Producent ti nije dovoljan?
- O čemu ti to govoriš?
- Govorim o tebi i Krisu - reče Taj divlje - svi smo znali šta se zbiva...
kako je Megi bila nesrećna zbog toga.
- Ti si potpuno poludela - ali, Dejna se odjednom seti poslednjeg
telefonskog razgovora koji je vodila sa Megi. Zaista, otkud je Megi tako
nešto palo na pamet?
- Megi je bila autsajder - siktala je Taj - a i ti si to isto. Pokušavala je da
sebi obezbedi mesto tamo gde nije pripadala - pružila je ruku prema zemlji
- i, evo gde sada leži - Taj se sada skoro smejala. - Umrla je zbog svojih
grehova.
- Grehova? Kakvih grehova? - Dejna uhvati Krisov pogled. - O čemu to
ona govori?
- O magiji - reče Taj - o crnoj magiji. Ona je pokušala da razbije naš
unutrašnji krug.
Iza članova trupe videlo se neko komešanje. Dejna ugleda preko
Tajinog ramena kako se Silka obračunava s paparacima. Čovek je
zamahnuo da udari Silku. Ovaj je ispružio jednu ruku, uhvatio ga a drugom
mu je oteo fotoaparat i zavitlao ga o stablo obližnjeg drveta. Kamera se
razbi, film ispade i razvi se. Najdžel se okrete da vidi šta je to bilo ali Taj je
ostala mira. Kris je proučavao vrhove svojih čizama.
Kad se Silka vratio pošto je predao čoveka službi bezbednosti,
pogledao je Dejnu pravo u oči i kao da je hteo da kaže: »Već sam ti rekao
za Taj«.
- Je li gotovo? - upita Taj a kad Najdžel klimnu glavom ona reče. - Kris
te voli i Najdžel takođe. Nemoj da načiniš istu grešku koju je načinila tvoja
prijateljica. Ono što je između nas ne treba da bude tvoja briga. Ostavi nas
na miru.
- Da vas ostavim na miru? - Dejna je ponovila ovo, ne verujući da je to
zaista izgovoreno. - Ona je bila moja prijateljica. Kako mogu da vas
ostavim na miru?
Taj otvori usta ali, pre nego što je mogla bilo šta da kaže, Bonistil
uhvati Dejnu za ruku i reče:
- Vreme je. Vratiću te nazad.
Neprirodna tišina zavlada kao da će se sada razviti neka primitivna
borba. Stranke su oformljene, bela i crna, i Dejni se učini da su svi ti ljudi
umešani u neku monstruoznu igru, da im je još samo to ostalo što će ih
održati u životu. Setila se Džoaninih reči: »Vi ste srećni jedino kad jedni
druge proždirete žive.« Dejna je bila očajna. »Ne, to nije istina«, mislila je.
»Nismo takvi. Ja nisam takva. Nekada sam mogla da budem kao moja
majka... ali, srećom, naučila sam mnogo otada...«
Ponovo je pogledala preko ramena Taj i videla kako je Silka posmatra.
Prineo je kažiprst usnama i držao ga je tu sve dok ona nije dopustila
Bonistilu da je odvede i povede natrag prema Rubensu.
- Želim da razgovaram s tobom - rekla je tiho.
- Nemoj ovde - reče on - i nemoj sada. - Eho njenih sopstvenih reči
naterao ju je da se naježi. - Nemam još ništa da ti kažem.
- Znam da imaš... - ali, on ju je već ostavio pored Rubensa i stao je na
svoje staro mesto pored Raterovih. Pretpostavljala je da ih je on pozvao.
Sveštenik je počeo opelo. Bila je to duga ceremonija, bez duše i bez
osećanja. Sveštenik nije poznavao Megi ali govorio je o njoj kao da ju je
znao kad je, kao dete, prišla crkvi. Možda ga je Džoan o svemu ranije
obavestila i rekla mu najvažnije činjenice iz Meginog života.
Na pola ceremonije Dejna shvati da je Rubens bio u pravu. Pogrebi
nisu bili za mrtve već za žive, jer nije bilo ni traga od toga da se neko setio
Megi i da je hteo da vrati sećanje na nju. Bila su to samo lica izobličena
tugom.
Najzad, dva krupna čoveka spustiše kovčeg u zemlju na jakim
konopcima. Dejna je shvatila, crvenih očiju i slomljenog srca, da se sada ne
sahranjuje samo jedna osoba.
Džoan se odvojila od muža i prišla je raci. Sveštenik je govorio:
»Pepeo pepelu, zemlja zemlji...« a Džoan se saže i uze pregršt zemlje. Bila
je tako strašno sama u tom trenutku. Stajala je tu dugo, nepokretno. Taj
okrete glavu i reče nešto Najdželu. Džoan najzad ispruži ruku i baci pregršt
zemlje na kovčeg koja zadobova po poklopcu kao tamna kiša.
5.

Snimanje je počelo na vreme.

El-Kalam je čučao na podu pored Džejmsa, Malagez je bio uz njega.
Između njih je bio raširen plan vile i okoline. Pažljivo su ga proučavali.
- Ljudi će uskoro stići - reče El-Kalam moramo da budemo sigurni da
nemamo nijedan procep u oklopu. Ne bi bilo dobro da nas sada, na ovom
stepenu, iznenade, je li? - kažiprstom je vukao po mapi. - Mustafa je sada
ovde. Idi da vidiš da li je sve u redu.
Malagez klimnu glavom i bez reči posluša. Na svom putu prema izlazu
prođe pored Rada i Engleza koji su se vraćali hodnikom. Nosili su vrata od
kupatila. Fesi im reče da požure. Oni postaviše vrata uza zid. Dopustio im
je da se odmore.
El-Kalam baci pogled na Džemsa.
- Ne izgledaš mi dobro, prijatelju moj. Rita! - pozvao je glasno. - Daj
malo vode. Neka njegova žena ostane tamo sa tobom.
Pojavi se Suzana. Nosila je čašu vode. Njene šminke je nestalo a
nekada brižljivo očešljana kosa sada je neuredno visila oko ušiju. El-Kalam
joj naredi da klekne pored njega. Poslušala je.
- Vidiš kako je to lako - reče Džemsu - one su rođene da slušaju
naređenja, nisu ni za šta drugo - zabacio je glavu da bi video kako Suzana
prinosi ivicu čaše Džemsovim usnama.
U kuhinji je Rita nadzirala kako žene kuvaju. Ona sama nije dodirnula
nijedan lonac ili šerpu.
- Kako to da je tebi dopustio da im se pridružiš? - pitala je Hiter. -
Očigledno je da mrzi žene.
- On ne mrzi žene - reče Rita dok joj se u glasu osećala odbranaška
nota - on ih ne poštuje. Muškarci i žene su različiti zato što imaju različite
funkcije u životu.
 - Ja ne vidim toliku razliku...
- Glupo je što čak i razgovaram s tobom. Ćuti i mešaj tu svoju čorbu.
Hiter okrete glavu.
- Ja jednostavno ne razumem. Deo revolucije sastoji se i u tome da je
oni koji u njoj učestvuju shvate.
Rita pogleda prema Hiter ali ova joj je bila okrenuta leđima.
- Kad je moj muž ubijen u jednom napadu otkrila sam da više ne mogu
da se ponašam onako kako je predviđeno da se žena ponaša. Možda je
jedan moj deo ubijen s njim - Rita je sada gledala pravo u lice Hiter koja se
u međuvremenu okrenula - mogla sam da mislim samo na jednu stvar.
Uzela sam automat svog brata i prešla na neprijateljsku teritoriju.
- Tek tako? Sasvim sama? - reče Hiter.
- Uopšte se ničega ne sedam. Znam samo da su me nešto kasnije
odvlačili od nekih leševa - posle su mi rekli da ih je bilo troje - mogla sam
da se zakunem da ih nikada ranije nisam videla.
Okrenula je glavu u pravcu gde je bio El-Kalam.
- El-Kalam me odvukao odatle. Ja sam bila prepuna želja za ubijanjem.
Odveo me je u pustinju i tu sam mogla da pucam do mile volje. Kad sam
završila, upitao me je da li bi htela da mu se pridružim.
Hiter ne reče ništa.
- Ja nisam kao drugi - reče Rita i uze zalogaj hrane sa poslužavnika - ja
sam napola mrtva. - Pokazala je na šporet. - Zagoreće ti ta čorba - glas joj
je bio kao šapat.
- Nisi u pravu kad su u pitanju žene - reče Džems, sedeći naslonjen
leđima na policu s knjigama.
- Ja sam uvek u pravu i nikada ne grešim - reče El-Kalam.
- Sada grešiš - reče Džems uporno - ti ne poznaješ Hiter.
El-Kalam zareža. Izvadi cigaru iz usta.
- I ne moram da je poznajem. Ona je ista kao i ona tamnokosa - bacio
je pogled na Suzanu. - Gubi se odavde. Zar ne možeš da shvatiš da više nisi
potrebna? - Suzana se vratila u kuhinju. - Sve žene sa Zapada su iste. Njih
se ne treba plašiti. One ništa ne znaju. One ne razmišljaju, one samo
pričaju - načinio je gest rukom, pritisnuvši nekoliko puta palac kažiprstom.
- Hoćeš li da se kladimo da nije tako? - Džemsove plave oči sinuše.
- Ja se ne kladim - reče El-Kalam - čak ni sa sebi ravnima - pušio je i
gledao u Džemsa preko cigare. Posle izvesnog vremena reče. - A šta je to
što tvoja žena zna da uradi?
- Ona zna da puca.
El-Kalamovo lice se razvuče u čudan osmeh više nalik na keženje i on
zabaci glavu unazad. Smejao se.
- E, baš si ti srećan. Sva sreća da se nisam kladio.
- Ti si kukavica.
- S El-Kalamovog lica nestade osmeha i ono se sledi u preteču masku.
- Trudiš se da me uvrediš ali neće ti uspeti. Neću da zagrizem.
Pojavi se Rita.
- Hrana je gotova.
El-Kalam podiže pogled.
- Neka smeđokosa nahrani Fesija i druge. Tvoja žena - pogledao je
izazovno Džemsa - poslužiće mene a onda tebe.
- Šta je sa Malagezom?
- Ješće kad se vrati,. Ne želim da bilo ko bude van vile u ovom
trenutku.
Hiter se pojavi iz kuhinje. Nosila je veliki tanjir pun ukusno
pripremljenog povrća. El-Kalam je pozva prema sebi.
- Klekni - reče.
Posle trenutka oklevanja ona posluša. On polako poče da uzima
hranu. Koristio je samo desnu ruku.
- Drži oborene oči dok jedem - reče joj.
Iz kuhinje se pojavi Suzan. Za njom je išla Rita. Otišle su prema onom
delu prostorije gde su sedeli Fesi i drugi članovi grupe. Otvoriše se ulazna
vrata i uđe Malagez. El-Kalam podiže pogled. Ovaj samo kratko klimnu
glavom i El-Kalam se vrati hrani.
- Šta će biti sa mojim mužem? - upita Hiter.
 - Šta je sa njim?
- El-Kalam uze komad nekog povrća između palca i kažiprsta. Stavi ga
između Džemsovih usana. Džems pokuša da uhvati ukusni komad, ali mu
ispade u krilo.
- Vidiš? - sleže ramenima El-Kalam - ne vredi. Ne vredi uopšte.
- Potrebno mu je tečnosti. Treba da mu dam čorbe.
El-Kalam više nije obraćao pažnju na nju. Okrenuo se prema Džemsu.
- Moram da ti se izvinim - reče ironično - ti si ipak bio u pravu. Ona je
dobra za nešto. - Pošto Džems nije odgovorio, on se okrenuo prema Hiter.
- Tvoj muž mi je rekao da znaš da pucaš.
- Tako je - reče ona - znam.
El-Kalam zareža.
- A u šta pucaš? U papirne mete? U patke na jezeru? Ili si ti, možda,
ubica zečeva? Ah, da, vidim ti to u očima - reče on trijumfalno dakle,
možeš da se služiš oružjem, u redu - odgurnuo je tanjir sa gađenjem. - Idi
daj Riti da jede. Kad završiš s njom možeš mužu da daš tu čorbu koju si
skuvala. - Ustao je - ukoliko bude mogao da jede.
Prešao je preko sobe do telefona. Okrenuo je broj.
- Premijeru - rekao je u slušalicu - sada je skoro 15 časova, Pirate. Šta
imate da mi kažete? - slušao je neko vreme. Lice mu se smrklo. - Baš me
briga kakve vi probleme imate. Da li je to lako ili teško uraditi baš me
briga. Naša palestinska braća moraju da budu oslobođena do 18 časova.
Opet je ćutao neko vreme a onda je nastavio da govori sasvim mirnim
tonom.
- Ako ne uradite kako sam vam rekao... sećate se svog prijatelja Boka,
Pirate? Da, svakako da se sećate. Zašto biste, inače, poslali svoju kćerku
ovamo? Vi i Bok ste prijatelji već veoma dugo još iz onih starih vremena u
Evropi. Sve znamo o tome. Ne biste dopustili svojoj kćerki da boravi kod
nekoga u koga nemate puno poverenje. Zar nije tako? - glas mu je
ogrubeo od besa. - Pa, verujem da imate fotografiju svog starog prijatelja
Boka. Posmatrajte je. Ako naša braća ne budu oslobođena do 18 časova,
vama će biti potrebna Bokova fotografija da biste ga prepoznali.
 Tresnuo je telefonsku slušalicu a onda se okrenuo Malagezu.
- Ako misli da nećemo ništa izvući iz njega, vara se - udario je
stisnutom pesnicom o dlan - prokleti Jevreji. Oni nisu ljudska bića. -
Duboko je uzdahnuo. - Mislim da im je potrebna lekcija. Malagez, dovedi
Boka. Fesi, ti znaš šta nam je potrebno - zastao je i pozvao Hiter da mu
priđe. - Hodi ovamo.
- Kuda ćemo?
El-Kalam ne reče ništa. Poveo ju je duž hodnika, prošli su pored
kupatila, vrata su bila otvorena. Ušli su u sobu na najudaljenijem delu vile.
Nekada je to bilo Bokovo obitavalište ali sada je pretvoreno u nešto
drugo.
Prozori, su bili zabarikadirani, ogroman krevet bio je prevrnut i
naslonjen na njih. Kroz njih nije dolazio ni tračak svetlosti. U sobi je bila
jedna lampa. Abažur je bio sklonjen i svetlost je bila veoma jaka. Hiter
žmirnu. El-Kalam je ukloni s puta a uvede Boka.
Malagez ga dovede do sredine sobe. Stajao je okrenut prema drvenoj
stolici. Svi su mirno čekali dok nije došao Fesi. Zatvorio je vrata za sobom.
Nosio je sa sobom nešto što je ličilo na gumeno crevo za zalivanje bašte.
Prebacio ga je preko ramena. Na jednom kraju je bio neki metalni dodatak
a na drugom deo koji se pričvršćivao na česmu.
- Ja znam - reče El-Kalam - da si ti sjajan govornik. To nije uobičajeno
za industrijalca. Kapitalisti su obično suviše zauzeti ili izdavanjem naredbi
ili gutanjem hrane, nije li tako? - iskrivio je glavu na jednu stranu. - Ali, s
druge strane, čovek koji živi eksploatišući siromašne mora bar da zna kako
da im se obrati.
- I ja sam nekada bio siromašan - reče Bok - znam šta to znači.
- Aha, da svakako - raširio je ruke, iscerio se - sve ovo je za siromašne.
Jedva mogu da poverujem - glas mu se promenio, oči mu se suzile. - E pa,
kažem ti, Bok, sada ćeš morati nešto da kažeš. Moraćeš da ubediš svog
starog prijatelja, premijera, kako je lud. Kaže mi da je odlaganje opravdano
i da će ga biti jer ima previše političkih frakcija u Jerusalimu koje treba
konsultovati.
- U pravu je.
 - Misliš li ti da sam ja budala? Misliš li ti da ja ne znam ko upravlja
Jerusalimom? Ako Pirat naredi da se naša braća puste, biće puštena.
Ludost je biti toliko tvrdoglav. On drži do tvog života, zar ne? Važan mu je i
život njegove kćerke?
- Ali, važnija od svega mu je dobrobit zemlje - reče Bok.
- Govoriš kao pravi cionista - viknu El-Kalam - ali, ovo je stvarni svet
dragi moj razočarani Bok a nije, neka mi Alah oprosti, neki jevrejski san koji
vi želite da sanjate. Sve do 18 časova ovde će biti donošene odluke o
životu i smrti. Deo odgovornosti za ono što će se desiti, pašće i na tvoja
pleća.
- Mi Jevreji već šest hiljada godina donosimo odluke o životu i smrti -
reče Bok - ja znam šta treba da radim. Ja nemam više šta da razgovaram s
vama. Morate da se snađete bez mene.
- Pametan Jevrejin - jeknu besno El-Kalam - baš je pametan. - Ubode
Boka u grudi kažiprstom. -
Ti si glupak, gluperda, eto šta si ti. Videćeš i sam. I ne zaboravi ovaj
razgovor. Preklinjaćeš me da ponovo razgovaram s tobom. - Lice mu je
sada bilo vrlo blizu Bokovom. - Da, preklinjaćeš me.
Okrenuo se prema Fesiju.
- Hajde, idi priključi cev.
Fesi nestade u kupatilu. Čulo se kako tamo nešto radi. Uskoro se Fesi
pojavi i kratko klimnu glavom.
- Malagez - komandovao je El-Kalam.
Čovek širokih ramena odveza Boka.
- Neka sedne.
- Malagez udari Boka kundakom po ramenu. Ovaj se sruči na stolicu.
- Tako je bolje.
Malagez zaveza Boku ruke iza leđa.
- Spremni.
Fesi izvuče crevo s metalnim krajem iza leđa. Približi ga Bokovom licu.
- Toliko si ispunjen cionističkim idealima - reče ledeno El-Kalam - sada
ćeš videti kako je to kada te pune nečim drugim.
Bok spusti pogled na metalni deo koji je držao Fesi.
- Jesi li nekada video udavljenog čoveka, Bok? Mislim da jesi. Za
vreme boravka u Evropi, je li? Leševi su plivali u nizovima. I užasni smrad se
osećao. Gledao bi lice najboljeg prijatelja i ne bi ga prepoznao - zagledao
se u Bokovo preznojeno lice. - Video si kako se ljudi dave i nestaju. I mislio
si: »Bolje oni nego ja«, nije li tako, Bok?
Niko ništa ne reče pa El-Kalam nastavi.
- Sada ćeš videti kako to izgleda kad se čovek davi i na kraju ćeš
uraditi ono što ja želim.
Bok steže zube. Znoj mu je kapao s brade.
- Nikada.
El-Kalam posegnu prema Boku i zatvori mu nos. Ovaj je odmahivao
glavom ali El-Kalam ga je čvrsto držao. Posle izvesnog vremena otvorio je
usta da bi disao a Fesi mu gumu metalni kraj creva u usta.
- Nikad ne reci nikad, Bok - reče El-Kalam, neprestano mu držeći nos
zatvoren.
Bok izbulji oči. Fesi mu gumu metalni deo još dublje u usta. On poče
da se davi i povraća. Uspravio se na stolici. Oči mu se ispuniše suzama.
Puštao je grozne zvuke, nalik na mjaukanje.
- Grozno je, zar ne Bok? - reče El-Kalam. - Strašno je to kad je čovek
tako bespomoćan.
Bok je divljački pokretao oči, počeo je da se trese, najpre noge, pa
onda butine i najzad čitavo telo. Hiter je videla kako mu se mišići na grlu
stežu.
- Kako si jadan, Bok. Ali to je tipično za tvoju rasu.
- Šta to radite sa njim? - pitala je Hiter. - Udavićete ga.
Ne gledajući je, El-Kalam reče:
- Napuni ga vodom, Fesi. Ali, nemoj brzo. Želimo da efekat potraje.
Tako je mnogo ubedljivije.
- Mučenje.
 El-Kalam slegnu ramenima.
- To je samo reč. Žene su dobre kad su reči u pitanju. Muškarci više
vole akciju. Najvažniji su rezultati. Uvek mora da se žrtvuje nešto da bi se
dobilo ono što se želi. U ovom slučaju...
- U ovom slučaju ste žrtvovali humanost - reče ona.
Okrenuo se tako brzo kao da je nešto sevnulo. Ošamario ju je posred
lica.
- Ko si ti da mi govoriš o humanosti? - zagrmeo je. - Umeš da pucaš.
Lovac malih životinja. Ubijaš bez razloga, iz sporta. Ja ubijam zbog mog
naroda, zbog svoje zemlje, zato da bismo mogli da se vratimo kući. Ima
pravde u onome što ja radim, ali ti... - pljunuo je pred njene noge. - Nema
nikakvog opravdanja za ono što ti radiš. - Okrenuo je glavu. - Malagez.
Izvedi je. Neka sačeka sa brinetom.
U groznoj tišini dnevne sobe povremeno bi se čuli jezivi krici i svi su
se, kao po sporazumu, okretali prema sobi u kojoj su teroristi mučili Boka.
Najzad, Malagez dođe hodnikom. Nekoliko trenutaka se ništa nije
čulo. - Hiter koja je zagrlila Suzan grizla je usne od neizvesnosti zbog onog
što će sada da nastupi.
Malagez zastade i obrati se Hiter i Suzani.
- Obe ćete poći sa mnom.

***

Čekao ju je kad su načinili pauzu za ručak. Išla je iscrpljena prema svojoj

prikolici. Kad je otvorila vrata, zatekla ga je kako rovari po malom frižideru
smeštenom uz toaletni stočić.
- Šta je, tražite dokaze? - rekla je dok se on uspravljao.
Bonistil se okrete prema njoj. U ruci je držao flašicu »Perijea«.
Osmehnuo se.
- Tražio sam limun.
- Na žalost, nemam ni komadića - rekla je.
Skinuo je zaklopac i nategnuo iz flaše.
 - Zar ne biste radije uzeli čašu? - pitala je kiselo.
Smetalo joj je što ranije nije došao da razgovara s njom.
Mahnuo je flašom prema njoj.
- Sve je u redu. Naučio sam da jedem u hodu.
Nosio je lako ljubičasto odelo elegantnog kroja.
Dejna se pitala kako uspeva da se tako dobro odeva od plate.
- Dobro ste odeveni za policajca - reče i sede na plišanu stolicu da bi
skinula cipele.
Iscerio se.
- To znači biti izdržavan muškarac - rekao je to, želeći da možda zvuči
kao šala ali nešto je u njegovim plavo-sivim očima govorilo da nije samo
šala. Nagnuo se unazad i pogledao ju je ozbiljno. - Rekli ste da želite da
razgovarate sa mnom. O čemu?
- Rekli ste da želite da vam pomognem.
- Da, da, pa baš ne mislim...
- Šta je? Promenili ste odluku?
Spustio je flašu, prišao je malom prozoru, pogledao je kroz njega.
- Recimo da ne bih želeo da vas uvlačim u sve ovo.
- Zašto?
Okrenuo se da je pogleda.
- Mislim da je to vrlo glupo pitanje, mis Vitni. Nisam očekivao da ga
postavi dama tako zgodna i mudra kao vi.
- Želim da pomognem.
- Zahvalan sam vam na tome - oči su mu govorile da nije baš tako - ali,
ne znam šta biste vi mogli da uradite.
Preuzela je drugačiju taktiku.
- Niste bili pošteni prema meni.
- O - kao da je bio iznenađen - a kako to mislite?
- Taj krvavi amblem koji ste pronašli sa strane zvučnika... - teško je
progutala pljuvačku nagovarajući sebe da zaboravi užas koji je kod nje
izazivala pomisao na Megino slomljeno telo u zvučniku - niste bili spremni
da o tome razgovarate sa mnom.
- To je posao policije, mis Vitni.
- To je i moj posao.
Ona se nagnu unapred a on uzdahnu i poče da masira kapke na
sklopljenim očima. Kad je opet progovorio glas mu je bio dosadan kao u
predavača koji ili nije zainteresovan za materiju o kojoj govori ili
nedovoljno zna o njoj.
- Pre nešto više od dve godine, 13. novembra, nađeno je telo 23-
godišnje studentkinje na severozapadnoj granici Golden gejt parka u San
Francisku. Devojka je bila brutalno pretučena i unakažena pre nego što je
umrla. Pored tela bila je stena na kojoj je nacrtan simbol koji je kasnije
identifikovan kao mač u krugu. Kasnije je potvrđeno da je taj amblem -
upotrebio je reč koju je ona upotrebila - bio nacrtan krvlju žrtve. Nijedan
sumnjivac nije priveden.
Vratio se do frižidera, srknuo još jednom »Perije«.
- Tri meseca kasnije, ponovo, na trinaesti dan u mesecu pronađeno je
unakaženo telo 25-godišnje žene ispod jednog od stubova na
Embarkaderu. Opet je nađen taj čudni amblem, ovog puta okrutno urezan
u njenu butinu.
Pogledao je prema njoj da vidi da li ga prati.
- Kad je nađena treća žrtva - 27-godišnja manekenka, policija San
Franciska angažovala je nekoliko psihijatara, specijalista za kriminalnu
psihopatologiju - Bonistil je zarežao. - Knjiški moljci. Jedino što su mogli da
im kažu bilo je da će ubica verovatno ponovo udariti i to kroz tri meseca
na trinaesti dan određenog meseca. Rekli su da je, svakako, tako
programiran.
Bonistilova usta se iskriviše kao da je želeo da se osmehne.
- Đubre ih je sve nadmudrilo. Ponovo se pojavio u maju, jeste posle tri
meseca, ali ovog puta na jedanaesti dan - bacio je praznu flašu u kantu za
đubre pored frižidera. - Policija u San Francisku je poludela. Naročito zbog
toga što je ubijena žena bila supruga jednog pukovnika. Onda se pojavio
blistavi članak u »Kroniklu«. Koristeći amblem kao udicu, novinar je počeo
ubicu da naziva Modre dom, crnim vitezom sa dvora kralja Artura. Narod
je odgovorio na to. Pogodak je bio potpun.
Dejna ustade.
- Šta želite? - upita Bonistil.
- Samo sodu.
- Ja ću vam dati - čučnuo je ispred frižidera.
- Neka bude ledena - reče Dejna - led je sa desne strane.
Izvadio je šaku leda i nasuo sodu preko nje. Pružio joj je čašu.
- Otkuda znate sve to? - htela je da vidi da li će joj reći sve.
- Modredova četvrta žrtva otkrivena je u La Habri.
- Okrug Orendž. To je prilično daleko odavde. Zar to nije van vašeg
reona?
Bonistil odmahnu glavom.
- Ja sam, kao i lekari, specijalizovan za određenu oblast. To je moja
oblast. Samo što lekari sede u svojim kožnim »barkalaundžersima« i pune
lule dok ja hodam po đubretu - prekrstio je ruke na grudima. - Ta stvar u La
Habri dogodila se prošle godine. Šesti slučaj zbio se ove godine u
Anahejmu. Vaša prijateljica, mis Mekdonel, bila je sedma žrtva - ustao je. -
Sada vam je jasno zašto ne možete nikako da mi pomognete.
- Da li ste mu bar na tragu?
- Modredu? - osmehnuo joj se. - Voleo bih da znam. Naravno, što
imamo više podataka pre ćemo imati šanse da ga se dočepamo. Ali -
slegnuo je ramenima - niko ne zna šta on hoće i zašto to radi, ne znaju ni
momci iz Orendž okruga, ne znam ni ja. To samo Modred zna. Psihijatri
tvrde da on želi da komunicira na svoj specijalni, umobolni, način. Mi još
nismo dokonali kojim se to jezikom služi. Teško je to.
Dejna zabaci glavu.
- I dok se vi trudite da to otkrijete, žene umiru jedna za drugom, kao
Megi - oči su joj sevale. - Zašto nešto ne učinite?
Ništa nije imalo da se kaže na ovo. Bonistil je pustio da njene reči
padaju u tu tišinu sve dok se spolja nisu čuli glasovi, smeh, kuckanje
metala o metal, paljenje motora. Ti zvuci su napunili prikolicu.
 - Žao mi je - reče Dejna i spusti svoju čašu sa sodom - umorna sam i
besna i pojma nemam šta bi moglo da se uradi da se taj slučaj reši.
- Vi i ne treba da znate - reče Bonistil - pa to je moj posao.
Nešto u njegovom glasu natera je da ga brzo pogleda, taman na
vreme da vidi zverski žućkasti sjaj ženica u tim sivim očima. Dejni se učini
da je taj pogled već nekada ranije videla. Ponovo ga je pogledala, kao da
ga sada vidi prvi put.
- Da li ćete naći Modreda? - pitala je.
- Da, mis Vitni, naći ću ga - odjednom joj se učini strašno umornim.
Nije mu bilo više od trideset osam ili trideset devet godina ali izgledao je
kao da ima pedeset. - Uvek ih na kraju otkrijem i pronađem. To je moj
posao, to znam da radim.
Reči su mu čudno zvučale. Nije znala zašto ali je osetila da drhti zbog
tih reči.
- Zar me ne biste zvali Dejna, Bobi?
Jednom joj je rekao da ga niko nikada nije tako zvao. Možda se zbog
toga tako iznenadio pa je odmah pristao na njen predlog.
- Da, mislim da će to biti u redu - rekao je tiho - Dejna.
Pružila mu je ruku.
- Obaveštavaćete me o svemu?
Bonistil podiže čašu i nazdravi joj.
- Za Modredov kraj.
Led se vrteo u čaši i kuckao o ivice dok je pio.

***

Došli su i odneli Martijevo telo. Odneli su i leševe dva napadača. Baba nije
dopustio Dejni da se raspita gde će Marti biti sahranjen niti gde će biti
kuća žalosti.
- Šta misliš mama, ne možeš tek tako da se pojaviš tamo? Radi onako
kako ti ja kažem, zaboravi na sve to, važi?
Pokušala je da ga posluša ali to je bilo nemoguće. Neprestano je u
mislima videla Martijevo lice, izraz užasa na njemu kad je udario o zid
kancelarije, videla je krv blistavu i jasnu kao perje neke egzotične ptice.
Nije mogla da zaboravi sitne ljubaznosti kojima ju je obasipao. Sećala
se kako joj je govorio kao da se izvinjava: »Ne mogu toga da se oslobodim.
Imam tri sina ali stalno tugujem što nisam imao kćerku«.
Strašno je želela da se oprosti od Martija, da mu poslednji put kaže
zbogom. Međutim, Babine reči su joj pokazale koliko su oni daleko od svih
društvenih obaveza i normi. Kad je čovek odmetnik mora da se pomiri sa
mnogo negativnih aspekata takvog života mada mora da prizna da takav
život ima i svojih prednosti.
Da ne bi više razmišljala o tome, upitala je Babu kako je uspeo da
onako sredi onu dvojicu napadača. Međutim, on se samo nekako duboko
nasrne jao iz grudi i ispričao joj kako se svojevremeno tukao sa tri
mornara.
- Čovek mora da nauči da bude agresivan: mama - reče on - ako to ne
naučiš, počistiće te s ulice. Marinci su shvatili da mene nije tako lako
pomaći s mesta.
Dani mira su nestali. Ona je bila uznemirena i znala je da se pred
vratima nalazi opasni vuk koga je do sada uspešno držala na rastojanju, ali
sada je bio opasno blizu.
Neko je kucao na vrata Babine kancelarije. Uđe narednik Martinez.
Bio je to krupan čovek, visok i jak. Nije bio debeo, daleko od toga. Imao je
tako krupan vrat da se činilo da se neprestano davi u svojoj policijskoj
uniformi. Lice mu je bilo čudno, ravno, bez ikakvih senki. Nos i obrazi bili
su mu posuti pegama a oči su mu bile tako svetloplave kao da ih je
izbledelo jako sunce njegovog rodnog Portorika.
Zalupio je vrata za sobom, načinio nekoliko koraka u kancelariji i
prišao Babi.
- Moram da odvučem tvoju crnu zadnjicu u stanicu - rekao je bez
oklevanja.
Baba podiže pogled s onog što je radio i zagleda se hladno u
policajca.
- Hej, šta radiš ovde? - upita ga. - Zar je ovo tvoje vreme u mesecu kad
ludiš?
- Ostavi se humora, čiko. Od danas se sve menja - pomakao je
bokovima tako da se dobro video veliki revolver u futroli - ona tvoja
egzibicija je uzvitlala veliku prašinu.
- Smiri se - reče Baba i stavi obe ruke na sto.
Sa njegove leve strane zid je još bio taman od Martijeve krvi. Nisu
obraćali pažnju na to, kao da je neki mural koji je slikar zaboravio da završi.
- Đavola ću da se smirim - reče Martinez i podiže prkosno bradu.
Baba je svojevremeno rekao Dejni da je Martinez počeo to da radi
pošto je odgledao nekoliko desetina gangsterskih filmova. Mislio je da
tako, s podignutom bradom, izgleda opasno i grubo.
- Kapetan kaže da će sam rešavati ovaj slučaj - nagnuo se preko stola -
znaš li ti šta to znači? Madre de Dios?
- O, da - reče Baba - biće to kraj tvog ucenjivanja u ovom kraju.
Martinezovo lice se nali, krvlju, nestadoše pege s nosa i obraza.
- Zbog moje male učene ti držiš svoju zadnjicu još na dobrom mestu.
- Znam - reče Baba istim tonom kojim se obratio dvojici napadača pre
nego što ih je uništio - to je nešto na šta me ti stalno podsećaš.
- Zato što tebe čovek stalno mora da podseća...
Zastao je kao da se ne usuđuje da kaže sledeću reč ali Baba završi
rečenicu.
- Crnjo, je li, to si hteo da kažeš?
- Imaš tu belu drolju - reče on besno i pokaza prema Dejni - pa misliš
da si nešto posebno. - Prvi put je sada pokazao da je svestan njenog
prisustva. Odmahnuo je glavom. - Ali, ti nisi ništa drugo nego komad
đubreta koji moram povremeno da očistim s pete svojih čizama. To ne
smeš nikada da zaboraviš - ispravio se - da, još nešto postoji, još nešto
čega moraš da se sećaš. Od sada ćeš mi plaćati dva puta mesečno -
ispružio je ruku. - Platićeš mi i danas, huljo malo, danas je Sudnji dan.
Baba dugo nije ništa govorio. Dejna je videla kako Martinez teško
diše. Znoj je počeo da mu se sliva niz pegavo lice.
- Znaš u čemu ti grešiš, Martinez - reče Baba posle izvesnog vremena -
ti počinješ o sebi da misliš kao da si belac i dobijaš osobine belaca.
- Vidiš li ove oči, huljo malo? - Pokazao je Martinez. - Plave su, je li?
Plave. Vidiš li kosu? Nema kovrdža. Ja nisam Crnja, dakle.
- Nisi - reče tiho Baba - ti si gori od Crnje. Zar ti to belci ne govore u
stanici? - video je kako se Martinez ukočio. - Sigurno ti to govore čim tako
reaguješ na moje reči.
- Pazi šta govoriš, Crnjo - reče preteći policajac.
Baba nije obraćao pažnju na njega.
- Postao si gramziv i zavidan kao belci, Martinez. Naći ćeš se u velikim
govnima ako ne paziš na sebe. Svako u policiji gura neki svoj posao, pa
zašto ne bi i ti? Ali, postoje neke razlike, dušo. Belci imaju mišiće da
izguraju svoje poroke. Ti nemaš. Ti si samo mala uštva, beda na najnižem
stupnju.
- Pare - reče Martinez besno. Njegova krupna šaka zamaha kroz
vazduh. Kosa ispod kape blistala mu je od znoja. - Odmah!
Baba polako ustade i odmahnu glavom.
- Dođi krajem meseca kao uvek, pa ćeš dobiti lovu. Ne želim da ti
plaćam više nego uobičajeno.
- Videćemo šta ćeš reći kad obavim posao s tobom u stanici.
- Da, da videćemo - Baba klimnu glavom. - To će stvarno lepo
izgledati. Portorikanski policajac optužen za učenu. - Oblizao je usne kao
da uživa u tome kako će svima ispričati priču. - Biće to sjajna priča.
Kapetan jedva čeka nešto tako da bi te najurio iz službe.
Martinez stegnu šake u pesnice. Lice mu je potamnelo od navale krvi.
Tresao se.
- Vidiš, dušo - reče tužno Baba - mi smo u ovim govnima do guše... ja s
jednog kraja a ti s drugog-
Izgledalo je kao da Martinez namerava da nešto kaže, ali se u
poslednjem trenutku predomislio, udario je pesnicom po stolu i jurnuo
napolje iz kancelarije.
Baba je duboko uzdahnuo, zavalio se unazad u stolici. Ruke je stavio
iza glave. Okrenuo se da pogleda Dejnu i slegnuo je ogromnim ramenima.
 - Nije on kriv, mislim. Belci se ponašaju prema njemu kao prema kesi
za đubre. Nemoj nikada da dopustiš da se neko prema tebi tako ponaša,
mama. Sranje, oduzeli su mu jedinu stvar koju je imao, a to je ponos -
zagledao se kroz prozor na kome je bila zategnuta žičana mreža preko 42.
ulice.

***

Nešto pre podneva kran sa reflektorima se srušio i skoro usmrtio tri člana
ekipe. Svi su dobili slobodan dan.
Dejna i Jasmina ostavile su besnog Meriona na sceni. Bilo mu je
potrebno punih pet časova da ponovo postavi reflektore onako kako je
sam želeo.
- Gubite se svi! - vikao je neljubazno. Hteo je da se obračuna s
električarima i nije želeo da bilo ko prisustvuje toj sceni. Osoblje je zaista
predano radilo i on je, sa svoje strane, bio pošten prema njima.
Bio je dan pun smoga, vlažan i nekako lepljiv. Dejna je poželela da
ode negde na plažu. Imala je napad klaustrofobije u gradu.
Nebo iznad plaže u Malibuu bilo je savršeno jasno što je bilo tipično
za vreme u Los Anđelesu - pomislila je Dejna. Kad je ovde bilo mutno,
sunce je sijalo na Beverli Hilsu, i obratne. Parkirala je »mercedes« uz ivicu a
onda se njih dve skinuše u kupaće kostime i otplivaše do Rubensove jahte.
- Zavidim ti - reče Jasmina dok je brisala peškirom kosu. Paluba ili je
prijatno peckala po stopalima. - Zaista ti zavidim. - Zabacila je svoje tamne
ruke uvis. - Imaš sve ovo i još Rubensa. Jedino se nadam da umeš da
uživaš u svemu tome. - Njene ogromne tamne oči dobiše zamišljen izraz.
Dejna postade svesna težine Jasmininih dojki u prslučetu boje kože.
To ju je podsetilo na koledž Karnegi-Melon i iznenadna vrelina među
butinama natera je da se podseti na Lusi: na pustu crvenu kosu, savršene
dojke i njih dve same u sobi. »Prestani sa tim!« naredila je sama sebi,
okrenuvši se. Obrazi su joj goreli od stida koji nije mogla ni da shvati ni da
objasni.
- Pogledaj samo mene - reče Jasmina - ja ti nisam dobar primer. Ja sve
gubim. Sve me napušta, čak i slava - nasmejala se nekako suviše
melodično, mada nije želela da to tako zvuči.
Dejna ne reče ništa, misli su joj bludele daleko. Zaposlila se brišući
telo i kosu. Vetar je ojačao. Pogledala je talase s njihovim zlatnim krestama
i poželela je da jaše na njima i da prodre do njihove dubine. Osetila je vrelu
šaku na ramenu i poskočila je. Električni udar protrese je, prođe joj
kičmom pa odumre.
- Dejna, jesi li dobro?
Osetila je miris Jasminine kože tako blizu sebe da je zatvorila oči.
Osetila je kako joj se nozdrve raširiše. Kad se okrenula, lice joj je bilo
sasvim smireno. Osmehnula se.
- Svakako - slagala je - razmišljala sam o tome da bih možda mogla,
ako gledam u ovom pravcu da vidim Krisovu i Meginu kuću.
Jasminina ruka je ostala na njenom ramenu razvijajući sve veću
vrelinu.
- Ne smeš da razmišljaš o tome - rekla je - nije dobro da se čovek bavi
tako teškim mislima.
Okrenula je Dejnu drugom rukom prema sebi. Dejna je sada bila
leđima okrenuta prema onom delu obale na kome je bila kuća. U tom
trenutku Dejna pomisli kako je Jasminino lice neverovatno nežno, živo,
puno saosećanja koje ne može da bude lažno.
- Sada je trenutak da budeš jaka. Nema ničega u slabosti. Mi
nastavljamo. Mi živimo. To je ono što je najvažnije.
Dejna oseti kako joj klecaju kolena. Već i ranije je osetila tako nešto, u
koledžu, jedne vlažne noći krajem maja, neposredno pred završne ispite.
Izlazila je sa Lusinim bratom Džejsonom, mladićem zlatne kose, mišićavog
požudnog tela. Pokušavali, su da se drže podalje te nedelje pred ispite ne
bi li nešto uradili u školi, ali čak ni ispitna groznica nije mogla da umanji
njihovu požudu.
One noći kad je Lusi nameravala da ode da uči kod prijateljice,
Džejson se pojavio u njihovoj sobi. Nikada nije bio tako nežan, nikada je
nije toliko uzbuđivalo njegovo vođenje ljubavi. Kao nikada do tada, ona je
bila izgubljena na talasima strasti. I dok je on prodirao duboko u nju a ona
sama se borila da ostane svesna, čula je kako se otvaraju vrata sobe. Čula
je tapkanje bosih nogu. Osetila je da se još neko ubacio u krevet pored
njih.
Kasnije je samu sebe ubeđivala da je jedva bila svesna svega toga što
se tada zbivalo jer je suviše bila obuzeta strašću. Osetila je nečije nežne
ruke kako je miluju po leđima, onako kako ju je najviše uzbuđivalo i kako
se spuštaju na butine. Vlažni prsti napipali su njeno najosetljivije mesto i
počeli da je miluju gore-dole u skladu s Džejsonovim pokretima koji su
postajali sve strasniji i jači.
Uklonila je usne od Džejsonovih, okrenula je glavu i videla Lusino lice
kako šija, potpuno izobličeno od strasti, tako blizu svog lica. Najzad Lusi
spusti usne na njene i, ona oseti njen klizavi jezik, vreli dah u svojim
ustima. Mislila je da je to nešto najintimnije što može da se dogodi. Dejna
je zadrhtala od prevelikog uzbuđenja. Tom telesnom reakcijom vratila joj
se svest.
»Gospode«, mislila je divlje, »šta to radim?«
Sa malim krikom se odvojila od Lusinih požudnih usana, nabreklih
bradavica koje kao da su je probadale s leđa. Obavila je prste oko kraja
Džejsonovog penisa i izvukla ga iz sebe. On je zaječao nekako duboko u
grlu i ona oseti kako joj svršava u šaku.
- Ne! - kriknula je. - Ne, ne, ne!
Skočila je sa kreveta i izjurila iz sobe dok su joj šake bile lepljive i vrele
od njegovog semena.
I sada kad bi se toga setila, Dejna bi osetila kako je obuzima grozan
stid. Nije se stidela zbog toga što joj se to desilo već zato što joj se činilo
da je bila svesna toga ko se uvukao u krevet kod njih te noći - da je znala
da je to Lusi i da je sve vreme želela da se dogodi baš to što se dogodilo.
Besno se istrgla iz Jasmininog zagrljaja.
- Tako je - viknu Jasmina pogrešno protumačivši taj pokret. - Bes je
bolji od suza.
- Ja sam završila sa plakanjem - reče Dejna a glas joj je odjednom i
samoj čudno zazvučao. - Više ne plačem ni zbog koga.
Jasmina stade pored nje. Zajedno su gledale u beskraj Tihog okeana.
- Zbog čega bi još vredelo da se plače? - reče Jasmina. - Zbog čega
bismo još mogle da plačemo, ili ti ili ja? - Povlačila je krajeve peškira koji joj
je dala Dejna i koji je prebacila oko vrata. - Sve je to prošlost... sve je to
prokleto sranje. A prošlost je zaboravljena - uzdahnula je. - Prošlosti se
sećamo samo pred Zidom.
Dejna okrete glavu i zagleda se u drugu ženu.
- Znaš - reče Jasmina - mislim na Zid plača. Nemoj da se iznenađuješ.
Ja sam napola Jevrejka... Sefard, zato mi je koža tako tamna. Majka mi je
bila Francuskinja svetle kože i svetle kose. U Jerusalimu, pred Zidom plača,
sećamo se mučne istorije jevrejskog naroda. Tu prošlost oživljava. - Stavila
je laktove na lakiranu drvenu ogradu. U tom položaju dojke su joj teško
visile unapred, butine su bile zategnute a svilene gaćice su se zatezale
preko stražnjice. Dejni se učini da joj se zbog toga vrti u glavi.
- Vrlo rano sam naučila - govorila je Jasmina - šta želim i kako ću do
toga doći, ili mudrošću ili lukavošću. Mi Jevreji smo veoma odlučni, uvek
imamo dva izlaza.
- Zašto onda žališ što se to desilo sa Džordžom? - upita Dejna oštro. -
Dobila si što si želela. - Znala je da je bes koji oseća izazvan sopstvenim
nezadovoljstvom a ne zbog Jasmine.
I ako je Jasmina možda bila uvređena, nije ništa rekla.
- I ja sam samo čovek - rekla je osmehujući se. - Moj otac se nije stideo
što je čovek i što mu ništa ljudsko nije strano. Kaže da je takav postao u
ratu kad je bio prisiljen da ubija.
- Misliš li da bi to ponovo uradio? - pitala je Dejna. - Mislim, da li bi
opet ubijao?
- Da - rekla je odmah Jasmina. - Jer to bi značilo da želi da odbrani
našu domovinu. Ali u tom trenutku suočavanja, ne postavlja se uopšte
pitanje čovečnosti, najvažnije je preživeti.
Dejna je mislila na Žan-Karlosa i na ono što joj je rekao kako je uspeo
da se izvuče iz zamka Moro. »Morao sam da udavim stražara« rekao joj je
sa ne malo ponosa. »Došao je trenutak kad mi se ukazala prilika da
umaknem. Bio je to delić sekunde. Nije bilo vremena za filozofiranje ili,
rezonovanje. U tom trenutku sam otkrio da organizam ima veliku želju da
se održi u životu. Ta želja je dublja i jača od bilo čega. Ja sada ne govorim o
dužnosti ili heroizmu. To su sasvim druge stvari. Opisujem ti trenutak pre
smrti. Sopstvene smrti. Organizam želi da preživi i on izvlači snagu iz
neverovatnih izvora. Mene su prebijali, da sam se prepustio svakako bih
umro još tog dana. Da nisam prihvatio tu mogućnost koju mi je sam
organizam pružao, bila bi potpuna ludost s moje strane. Tu nije bilo
pitanje čovečnosti. Ja sam prepustio kontrolu svog tela životinji.
Reagovao sam pomoću životinjskih instinkta. Dejna, ti to moraš da naučiš.
Ne smeš da se plašiš tog životinjskog dela u sebi«.
»Ne znam da li mogu« rekla mu je tada Dejna, misleći na svoju raniju
nemoć.
»Videćemo« rekao je Žan-Karlos, dodirujući kažiprstom vrh nosa.
»Videćemo«.
- Jasmina...
Druga žena se okrete tako brzo da je njena plavo-crna kosa zavijorila
na vetru kao jedro i dodirnula je Dejnino lice.
- Molim?
Dejna je bila na ivici da joj postavi pitanje - ono isto koje
svojevremeno nije smela da postavi Lusi. Nije mogla da prevali to pitanje
preko usana, ni tada a ni sada. Nije mogla da prihvati taj skriveni deo sebe.
Suviše je rizikovala. »Šta bih postala«, mislila je uspaničeno, »da sada
kažem Jasmini: hoćeš li da vodimo ljubav?«
Obrisala je čelo krajičkom peškira i rekla:
- Kako bi bilo da nešto ručamo? Znam da ima hladnih narezaka u
kuhinji.
Međutim, kad su sišle pod palubu da potraže hranu, Dejni je bilo još
teže. Bila je svesna Jasmininih lepih ramena, njenog vitkog tela, glatke
kože, okruglog stomaka i vreline koja je izbijala između njenih butina.
Tamna dlaka na Venerinom brežuljku sijala je kroz svilene gaćice dok se
Jasmina pokretala.
- Reći ću ti nešto vrlo čudno - reče Dejna da bi prestala da misli na
seks. - Sećaš li se onog dana kada je Kris došao po mene i odveo me sa
snimanja?
Jasmina, mažući senf preko tankog režnja belog hleba, klimnu
glavom. Stavila je na hleb zelenu salatu, isečen paradajz i tako napravila
sendvič.
- Za vreme ručka naleteli smo na nekoga koga je Kris godinama
poznavao. Mislila sam u prvi mah da će to biti srećan susret, ali nije bilo
tako.
Jasmina se nagnu napred i otvori frižider. Izvadi dve konzerve piva.
Zagrizla je svoj sendvič.
- I šta je bilo?
- Bila sam potpuno zbunjena. Taj momak je bio veoma neprijatan,
vređao je Krisa. Čudila sam se što Kris nešto ne preduzima. Videlo se samo
da želi što pre da ga se otrese.
Jasmina otvori svoju konzervu piva.
- Možda nikada i nije voleo tog tipa.
- Ne, nije tako. Mislim da mi je sada nešto jasnije. To je kao da te ljudi
iz tvoje prošlosti podsećaju na nešto što si nekada bio i što nekako
umanjuje ono što si sada postao. Ljudi su ti kao sidra: možeš da se osloniš
na njih u teškim vremenima ali kad se sve smiri, mogu da te povuku na
dno.
- Pa ukusi se menjaju, počinješ da se krećeš u različitim krugovima.
Menjaš ukus i prijatelje.
- To je samo deo toga - Dejna je polako počela da shvata koliko su
različite Megi i Jasmina. Ona se sada sećala Megi kao slabe i bespomoćne,
sećala se da je bila nesigurna. Osetila je koliko je Megi bila nesrećna. Kao
da je ledeni dah došao sa njenog groba.
Jasmina je prestala da jede i pažljivo je posmatrala Dejnu.
- Sve mi je to jasno - rekla je Jasmina pa, ne skidajući pogled s Dejne,
zabode duge prste u teglu sa zelenim maslinkama i izvadi jednu. Nokti joj
pucnuše jedan o drugi dok je vadila ljutu papriku iz sredine. Jela je
maslinku malim zalogajima, kao da se radi o najvećem delikatesu.
- Takve stvari ti se događaju kad postaneš zvezda, je li? I ti to osećaš.
To se događa nama obema.
Jasmina izvadi novu maslinku i pruži je preko stola.
 - Evo - reče tiho - otvori usta.
Dok je Dejna žvakala maslinku, Jasmina je nastavila da jede svoj
sendvič.
- Ne, to ne važi za nas dve, to važi samo za tebe.
Ti si ta kojoj je ovaj film podređen. Nemoj da misliš da to svi u studiju
ne osećaju. Možda su ponekad budale ali nisu kompletni idioti. Mislim da
je Džordž bio prvi koji je to shvatio, zaista. Čak pre Meriona i pre Rubensa.
»Hiter Duel« postaje lokomotiva. Ona je već prikupila toliko snage da
polako počinje da se otima kontroli. Zato se Beril toliko i trudi oko tog
filma. Njena ideja je bila da se načini ona reportaža na 12 stranica u
najnovijem broju »Verajetija«. Nijedne reči... samo fotografije: ti, ja,
Džordž, Merion. Ali, ti si svuda u prednjem planu. Pravi san publicista.
Dejna pomisli da već mesecima radi sa tom ženom a da je nikada do
sada nije posmatrala kao ličnost.
- Kako si ti morala da se loše osećaš i kako si bila spremna da me
odbaciš.
- Ma ne - odmahnu Jasmina glavom a kosa joj pade na jedno oko. -
Suviše sam pragmatična za tako nešto. Znam da mi građa kao što je ova...
- rukama podiže obe dojke i pruži ih prema Dejni koja oseti grč u stomaku
zbog toga pa okrete glavu - neće nikada doneti vodeće role. Poslednja
glumica koja je sa takvim grudima postigla nešto bila je Lorin, ali tada su
vremena bila drugačija - slegnula je ramenima, pustila da joj ruke padnu
niz telo i vratila se svom sendviču. - Kad završimo, možda ću otići u bolnicu
i dati da mi svedu dojke na razumnu meru. - Progutala je zalogaj sendviča.
- Šta ti kažeš na to? - sačekala je da Dejna okrene glavu i, da im se pogledi
sretnu. - Možda ću dati da mi skinu samo malo da ne nosim prslučić sa
korpama D već sa korpama C.
Dejnina usta su bila suva.
- Mislim da ne bi trebalo ništa da menjaš. Tvoje telo je tvoje telo.
Zašto bi dopustila na te neko nagovara na nešto takvo kao što je
smanjivanje dojki?
- Zašto ti želiš da budeš zvezda? - pitala je Jasmina ozbiljno.
Dejna obori pogled i posle izvesnog vremena reče:
 - U redu, mislim da bi bilo bolje da su ti grudi manje.
- Naravno da bi mi pomoglo.
Dejnin glas je bio pun ljutine.
- Gadi mi se to što neko pokušava da bude onakav kako to muškarci
žele i zamišljaju.
- Ne, ne radim ja to zbog muškaraca. Holivud to zahteva od mene -
reče Jasmina. - U tome je prokleta razlika.
- Tamno je kako god pogledaš.
Jasmina stavi ruku na Dejninu. Nagnula se preko stola, oči su joj bile
tako bistre, tako jasne, bila je žensko: njihov pol ih je povezivao
posvećenom vezom koja nije imala veze sa seksom već je pre bila
društvena, možda čak antropološka.
- Šta bi ti sve dala za slavu, Dejna? Koliko snažno gori taj plamen u
tebi? - glas joj je bio šapat, prsti su stezali Dejninu ruku. - Koliko želiš da
budeš zvezda?
Dejna se zagledala u njene oči. Bile su kao ogledala, u njima se videla
u minijaturi i činilo joj se da se te male slike pokreću po sopstvenoj volji.
- Želim da budem zvezda - Dejna se pitala ko je to izgovorio, ona ili
njene slike u Jasmininim očima.
Jasmina je sedela savršeno mirno.
- Šta bi uradila da moraš zbog toga da spavaš sa Rubensom?
- Ja volim Rubensa.
- A šta bi bilo da je to deo toga? Da moraš da se ponašaš kao da ga
voliš da bi dobila...
- Prestani! - reče Dejna i pokuša da ukloni svoju ruku. - Plašiš me.
Ali, da li je zaista pokušavala da oslobodi ruku? Jedan njen deo bio je
fasciniran ovim razgovorom. Kao da joj je u ušima odjekivao Babin glas.
»Nikada nemoj da dopustiš da se tako ponašaju prema tebi, mama«. Baba
je znao šta treba raditi u životu. On je uvek bio u pravu.
- Mislim da ti nisi uopšte preplašena - reče Jasmina, ubeđena da je to
tačno - mislim da ti samo sebe želiš da ubediš da nisi takva.
 Ponovo joj je stegla prste ali Dejna ne oseti bol već samo nešto kao
udar električne struje, osećanje sasvim drugačije od onog koje je imala kad
joj je Rubens stezao ruku.
- Mislim da shvataš šta želim da kažem.
- Da - šapnu Dejna. - U redu, tako je. Ali, ne bih se nikada mogla
pretvarati da nekoga volim... ne znam.
- Mogla bi - reče Jasmina a pogled joj je bio čvrst - mi smo dva zrnca
graška u istoj mahuni, Dejna. Ti to dobro znaš.
Dejna odmahnu glavom.
- Ne, ne znam.
Jasmina je uhvati za ramena i poče da je drmusa.
- Pogledaj se - glas joj je bio čvrst. - Tako si preplašena, sva drhtiš.
Čega se plašiš?
Dejna oseti kako joj se stomak grči.
- Pojma nemam - reče ona - čega se plašim.
- Znaš ti to - reče Jasmina, sada sasvim blizu njenog uha dok se
osećao njen jaki miris. - Najzad znaš šta je to što želiš.
Uhvatila je Dejninu ruku. Dejna oseti koliko je snažna ova žena.
- Moraš samo da posegneš za onim što želiš i da ga čvrsto ščepaš -
Jasmina je sada sklopila Dejninu šaku u pesnicu.
- Rubens želi da najurim Montija.
- I treba to da uradiš - reče Jasmina - to je mudar potez, jedini koji
treba uraditi.
- Postoji još nešto sem posla...
- Šta je to Dejna?
- Odanost.
- Odanost nije nikome pomogla da načini blistavu karijeru. Neće
pomoći ni tebi.
Dejna ne reče ništa ali je tiho plakala. Mislila je na Montija: »Vidiš
Monti, tako ti je to«, obraćala mu se u mislima, »ti za njih nisi ništa drugo
nego leš. Ali za mene si ti prijatelj«. Obrnula je lice od Jasmine da bi sakrila
suze. Očajnički je mislila: »Šta da uradim? Šta da uradim?«

***

Snimanje.
Malagez je uveo Hiter i Suzan u zamračenu sobu. Suzan je glasno
jeknula kad je ugledala šta su uradili sa Bokom. Izvila se iz Malagezovog
zagrljaja i bacila se preko sobe. Držala je Bokovu glavu na kolenima,
pritiskala ju je uz grudi.
- Malagez - reče El-Kalam - pazi na druge. Znaš šta treba da uradiš.
Pošalji Ritu natrag.
Malagez klimnu glavom i izađe. Trenutak kasnije pojavi se Rita,
nemarno prebačenog automata preko leđa. Njene ogromne, tamne oči
šetale su od Boka do Suzan.
- Da li će uraditi ono što želimo?
- Uskoro - reče El-Kalam. Obratio je pažnju na Boka. - Skloni se od
njega - reče Suzani a kad ona ne posluša, on mahnu Fesiju.
Čovek okrutnih očiju koraknu napred i ščepa Suzan za kosu. Povuče
je da bi ustala. Povukao ju je dalje od centra sobe. Jednom rukom
pomilovao je obline njenog tela dok se ona izvijala ispod njegovog
zagrljaja.
El-Kalam koraknu napred i nagnu se nad Boka. Uhvatio ga je za
bradu, podigao mu glavu. Krvlju podlivene oči zagledaše se u njega.
- Jesi li pri svesti, cionisto? - udario je Boka po obrazima sve dok se
boja ne pojavi na njegovom licu. - Da, vidim da si sada sasvim probuđen. -
Bacio je pogled prema Suzani. - Tu ti je prijateljica. Mislio sam da u
ovakvim trenucima treba da budete zajedno.
- U kakvim trenucima? - pitala je Suzana. Oči su joj se divlje pokretale. -
Šta ćete još da mu uradite? - počela je da plače.
El-Kalam udari Boka tako da ovaj širom otvori oči.
- Sada je za tebe suviše kasno, Bok. Tvoja tvrdoglavost nas je sve
dovela do ovoga. Ti si sada odgovoran za ono što će se dalje zbivati. Ali,
tebe baš briga za to.
 - Na tvojim rukama je već suviše krvi - promrmlja Bok - suviše krvi.
- Sada dosta razgovora. Posmatraj šta se zbiva.
Bok polako okrete glavu. Oči mu se raširiše.
- Suzana - dahtao je - šta on to radi s njom? - bio je veoma uznemiren.
- Ona će nam pomoći da se malo zabavimo.
- Ne - Bok je vrteo glavom - nemojte, ne... Suzana.
- Ali, Bok - reče El-Kalam - kakvo je to ponašanje. Pa taj šou smo
priredili zbog tebe.
- Ne - viknu Bok, dok mu je glava nemoćno pala na grudi - ne, ne, ne.
Glas mu je postao kričav.
Fesi primora Suzanu da klekne. Naciljao je revolverom u njenu glavu.
- Pobogu - reče Hiter.
- Umukni - upozorio je El-Kalam.
Fesi je posmatrao vrh Suzanine glave.
- Vidiš li šta će se desiti, Bok - reče El-Kalam - vidiš li šta će biti sa
tvojom ženskom?
Negde u vili zazvoni telefon. El-Kalam mahnu rukom prema Riti koja
krenu preko sobe gde je, na stočiću kraj prevrnutog kreveta, stajao
telefon. Suzan je drhtala. Fesi je ščepa i ona kriknu. U pozadini se čuo Ritin
prigušeni glas.
- Biće sve kao i s tobom malopre. Ona će trpeti neko vreme a onda će
se onesvestiti. A kad se osvesti, počećemo sve iz početka - Fesi je ščepao
Suzanu za vrat.
- El-Kalam - bio je to Ritin glas. Svi su se sledili zbog specifičnog zvuka.
- Na liniji je premijer.
El-Kalam se još nije pokrenuo niti okrenuo glavu. Posmatrao je
grotesknu scenu ispred sebe.
- Sada je 18 časova - reče Rita tiho ali razgovetno. - Prošlo je vreme za
puštanje naše braće na slobodu.
- Šta sad Pirat želi? - Lice mu je ogrubelo.
- Želi još malo vremena - reče Rita. - Iskrsli su neki problemi. Želi da
razgovara s tobom. Ubeđuje nas...
- Reci mu - reče El-Kalam suviše mirno - da sakupi svoje stare
fotografije...
- Zar ne želiš sam... - Rita je pružila slušalicu prema njemu.
- Reci mu to što sam ti rekao i prekini vezu.
Rita je učinila kako je on naredio.
Bok koji je sve vreme buljio u Suzanu i El-Kalama, jeknu i opet povrati.
Preko El-Kalamovog lica prelete izraz odvratnosti dok je posmatrao
Boka kako se grči na podu ispred njega.
- On nam više ničemu ne služi - reče on - baš ničemu. Možda će to biti
samo dobra lekcija Piratu.
Posegnuo je za teškim revolverom na struku. Izvadio ga je, premestio
ga u levu ruku. Povukao je Hiter i namestio je ispred Boka.
- Rita - zalaja El-Kalam - ciljaj ovoj ženi u glavu.
- Rita pređe preko sobe, stavi cev automata na desnu slepoočnicu
Hiter. Hiter otvori usne i poče da drhti.
- A sada, ubico zečeva - reče El-Kalam - sada ćemo da vidimo od čega
si stvarno načinjena. - Pažljivo joj je stavio svoj veliki revolver u ruku. Savio
joj je prste oko drške. - Tvoj muž je hteo da se kladimo. Rekao je da znaš
da pucaš. Ti si lovac, zar ne? U redu. Treba samo da povučeš okidač. -
Prišao joj je bliže. - Vidi, vidi čak ne moraš ni da ciljaš.
Hiter je buljila u ogroman revolver u svojoj ruci.
- Stavi prst na okidač - reče El-Kalam skoro nežno. - Tvoj muž kaže da
znaš kako se puca. Zar ćeš reći da je lažov?
- Džems ne laže - reče ona. Njen kažiprst se savi oko okidača.
El-Kalam posegnu prema revolveru i okrete mu cev naciljavši tačno
između Bokovih očiju. Hiter pogleda u Bokovo podignuto lice. Oči mu se
molećivo zadržaše na njoj i iz grla se začu čudan zvuk.
- Povuci okidač, Hiter - reče El-Kalam. Sada ju je prvi put nazvao
imenom i ona poskoči - misli na njega kao na preplašenog zeca koji se
pojavio pred tobom. Ti si ubila mnoge zečeve.
 Hiter polako zatvori oči. Suze joj se pojaviše u uglovima očiju, sinuše
na jakoj svetlosti. Potekoše joj niz obraze i padoše levo i desno od njenih
nogu.
- Koliko si zečeva ubila, Hiter? - El-Kalamov glas se opet promenio, bio
je tiši. Ponašao se kao dragi, stariji ujak čiji se svet bez pogovora sluša.
- Mnogo - glas joj je bio šapat. Oči su joj još bile čvrsto zatvorene.
Glava joj je malo podrhtavala.
- Mnogo - klimnu glavom El-Kalam - a da li si nekada, kad si ih ubijala,
pomislila zašto to radiš?
Da li si razmislila još jednom pre nego što si povukla okidač?
Nije odgovorila na ovo. On posegnu rukom prema njoj.
- Vidi, ovde imamo još jednog zeca. Vidiš te okrugle oči, to bledo
krzno. Dobro će doći za nečiji lonac, je li?
Ona širom otvori oči i zagleda se u Boka. Počela je da drhti, glava joj
se klatila napred-nazad.
- Ne mogu, ne mogu.
- Možeš i moraš - reče El-Kalam - ili... - čulo se kako Rita namešta svoj
automat -... će Rita biti prinuđena da te ubije.
Hiter obavi prste leve ruke oko desne ruke. Desna ruka joj je bila
veoma mirna.
- Vidi to - reče Rita - ona će to još i da učini.
Hiter ponovo ugleda cilj. Bokove oči se zagledaše u nju. Njen prst se
sledio na okidaču ali kad je htela da pritisne sklonila je ruku u stranu.
Pucanj je bio zaglušujući. Malter se rasu po njima s plafona.
- U redu - reče El-Kalam.
Hiter je drhtala.
On uze revolver iz njene ruke i nacilja u Bokovu glavu. Pritisnuo je
okidač. Metak ulete u levo oko industrijalca. On refleksno podiže ruke. Krv
šiknu, poprska Hiter i El-Kalama. Bok je buljio u Hiter preostalim okom.
Srušio se na stranu i umro.
- U tome je razlika između mene i tebe - reče El-Kalam - ja znam kad
treba ubijati, ti to ne znaš.
 ***

Nestalo je svakog tračka svetlosti, na nebu se video samo ružičasti odsjaj

Los Anđelesa. Negde u daljini šuštale su palme i na bregovima borovi, ali
ovde je bila tišina.
Gasili su se reflektori. Tehničko osoblje je zarađivalo svoju dodatnu
zaradu.
S nekim čudnim osećanjem, Dejna ugleda samu sebe kako sedi u
polusenci, glavna glumica u projektu, u smiraj. Meki kraj dana obavio ju je
kao ogrtač od vizona.
Mislila je na dan snimanja koji je bio za njom i malo zadrhta. Na sve
strane dizali su se tamni skeleti raznih građevina, kao skelet filma. I film je
za sada bio još samo kostur, svakog dana su mu dodavali mesa, krvi,
nerava, sve dok se jednom kao neko mitsko biće ne istrgne iz njihovih
ruku i ne počne da živi svojim životom. Najviše snage davao mu je Merion.
Čak je i tehničko osoblje povukao svojim entuzijazmom. Oni su
oduševljeno pričali o onome što su videli. »Hiter Duel« se rađala i njena
snaga je bila neverovatna, neobuhvatljiva.
Pored njenih nogu počivale su novine i časopisi koji su pisali o filmu:
»Verajeti«, »Holivudski reporter«, »Dejli verajeti«. U svim novinama i
časopisima bilo je članaka o njoj i o filmu. U današnjem »Njujork tajmsu«
štampan je tekst koji je bio pun hvale i za režiju i za glumu i za projekat u
celini. To niko nije očekivao. Članak je bio o filmu ali je dobrim delom bio
posvećen njoj. »Na krilima svoje poslednje uloge koju upravo završava u
filmu Hiter ‘Duel’, Dejna Vitni će se, bez sumnje, vinuti do neslućenih
visina. Ona će uskoro postati glumica o kojoj se najviše govori u Holivudu.
Prema rečima poznate novinarke Beril Martin i nekoliko rukovodilaca iz
kompanije Tventi senčeri foks...«
Sada je bilo vrlo tiho. Čak su i oni članovi ekipe koji su želeli da zarade
nešto više otišli.
Potpuna tama odjednom se spusti, kao što je to uobičajeno za
pustinju. Okrete glavu jer joj se učinilo da je nešto čula.
Ustala je i ostavila novine da leže na tlu. Bila je obuzeta onim divnim
osećanjem koje samo stvaralac može da ima - umirala je i rađala se sa
svakim novim projektom.
Posegnula je rukama prema nebu. Zato je i postala glumica. Da oseti
baš to. Ali, znala je da u sebi nosi i nešto više. Kontrolu - ono što je naučila
u Nova Burleska kući. Po hiljaditi put zatekla je sebe kako razmišlja o
Denisi i pita se šta je toj devojci bilo važnije - njeno igranje u Novi ili studije
medicine.
Dejna brzo siđe metalnim stepeništem prema svojoj prikolici.
Udarajući petama, išla je prema stvarnosti... ili dalje od nje. Nije baš bila
sasvim sigurna.

***

U ogromnom kaminu je gorela vatra. Bilo je to već samo po sebi vrlo

čudno. Na stolu pored sofe stajale su rolne filma od 35 mm, ukupno osam
komada, uredno poređane u dve gomile, spakovane u metalne
osmougaone kutije.
- Marija! - pozva Dejna. Niko se ne javi. To je već bilo čudno.
Trebalo je da se Marija večeras zadrži malo duže. Dejna spusti svoje
kofere u hodniku, nešto dalje od El Greka. Zaustavila se u svojoj kući,
vraćajući se iz studija, da bi pokupila nešto odeće za koju je mislila da joj je
potrebna. Već je bila odlučila da će ostalo kupiti.
Prešla je preko ogromne dnevne sobe. Odsjaj plamena igrao je po
slici morske sirene na zidu dajući njenoj koži neki neprirodni sjaj tako da je
izgledalo da joj je neudobno na steni pa se pomiče. Dejna priđe stolu. Na
metalnim kanisterima nije bilo nikakvih oznaka. Podigla je jedan s vrha i
videla oznaku na drugom »Iznad duge«. Slova su bila ispisana crnim
flomasterom. Ispod naziva filma stajalo je ime režisera: Majki Kraford.
Pisac scenarija: Bendžamin Podel. Spustila je pažljivo metalnu kutiju kako
je stajala i ranije.
- Mislim da ću ovog petka biti u Njujorku. Beril je baš nazvala...
Okrenula se na vreme da bi videla Rubensa kako dolazi hodnikom iz
njihove spavaće sobe. »Čudno«, pomislila je, »kako sam ja to tek tako
prihvatila, ‘naša spavaća soba, i preseljenje’.« Bez reći je mahnula rukom i
pokazala kofere.
Rubens skide pogled sa sata i okrete se da vidi ono što mu ona
pokazuje.
- Dakle, to se stvarno dogodilo - bio je iskreno iznenađen.
- Odlučila sam da to učinim onog jutra kad je Megi ubijena.
Pogledao ju je radoznalo.
- Mislim da ne razumem.
- Nečija smrt te natera da razmišljaš drugačije o svom životu. Megi je
u jednom trenu bila tu a onda je više nije bilo. Sve je svršeno, sve je više
oštrih ivica na koje ćeš se poseći ako posrneš - liznula je usne osećajući
kako su joj usta suva. - Ti si ono što ja zaista želim.
Prišao joj je polako. Posmatrala ga je kako se kreće, kao igrač.
- Šta je bilo sa Krisom?
- Kakve to sada ima veze? Zašto pominješ Krisa?
Sada joj je prišao sasvim blizu. Osećala je njegovu toplinu.
- Želeo sam da te pitam - rekao je on vrlo strpljivo - da li želiš i Krisa?
- Kris mi je prijatelj. Ti si mi ljubavnik. Uopšte te ne razumem.
- Ne mogu da razumem da muškarac i žena mogu da budu samo
prijatelji, Dejna. Naročito ako je muškarac Kris Ker.
- Najpre Megi a sada i ti.
- Šta to govoriš? - upita on odjednom oštro.
- Megi me optužila za istu stvar - zagledala se u njega. - Sećaš li se one
noći kad si me preklinjao da ostanem s tobom...
- Pa nisam te baš preklinjao.
- Nemoj da ideš, Dejna - imitirala je njegov glas i držanje, savršeno,
profesionalno, unoseći dovoljno emocija u sve to. Bilo je to tako dobro da
se čak i sama iznenadila - nemoj da ideš sada, nemoj noćas. Molim te.
Njegovo lice za trenutak pocrvene, crven mu je bio čak i vrat i nešto
mu se čvrsto i nemilosrdno pojavi u očima. A onda je tog neobičnog izraza
nestalo i on se smejao. Ipak, ona mu još nije dopuštala da je dotakne.
- Želim da sada odmah to raščistimo - rekla je. - Bez obzira kakav je
Krisov seksualni život, mene to ne zanima, to je njegova stvar. To nema
nikakve veze sa mnom.
- Hoćeš da kažeš da on nije kao drugi.
- Ne, želim da kažem da ja nisam kao druge - rekla je ponosno.
- To znam - šapnuo je on. Usnama je dodirnuo njenu kosu. Osetila je
kako joj je otvorenim usnama dotakao uho i zatvorila je oči, spremna da
mu se prepusti.
- Zaboravi na to - rekla je, stavljajući mu ruke na široka ramena,
osećajući čvrstinu njegovih mišića. - Bilo šta da si čuo, to su samo laži.
- Žao mi je - reče on - ali, to sam čuo iz mnogih izvora.
Zabacila je glavu unazad da bi videla njegovo lice.
- Je li? Od koga?
Napravio je ozbiljan izraz lica, rekao nekoliko smešnih imena i ona je
počela da se smeje kao luda.
- Šta je toliko smešno? - pitao je iritiran.
- Shvatila sam da je svim ljudima nešto zajedničko.
- Šta je to zajedničko?
- Svi su prijatelji Taj - rekla je.
- Ne razumem.
Zagrlila ga je snažnije.
- Mislim da se Taj više boji mene nego što se bojala Megi - spremala se
da mu kaže šta joj je Taj rekla na sahrani ali, sada joj to nije bilo ni najmanje
smešno. - Mislim da Taj želi da se dočepa Krisa.
- Zar ona ne živi s onim drugim... kako se zove? Najdžel Eš?
- Živi, ali to joj nikada nije smetalo da menja partnere. Mislim da je
spavala sa svim članovima sastava, sem sa Krisom. Prema tome, vidiš da
nemaš čega da se plašiš.
- Videćemo.
Osećala je da ga bes potresa.
- Ne, Rubense. Ostavi sve na miru.
 - Niko nikada nije pravio budalu od mene.
- Niko i sada ne pravi budalu od tebe - uhvatila ga je za bradu,
zagledala mu se u oči. »Kako ima lepe oči«, pomislila je. - Sem toga, želela
bih da me pustiš da se sama izborim s ovim.
- Ja nemam... - ali zastao je, ne dovršivši rečenicu, kao da je ugledao
nešto u njenim očima što ranije nije video. Klimnuo je samo glavom.
- Sada, kad je to sređeno, reci mi šta Beril ima da kaže.
Osmehnuo se.
- To je ono što me je izbezumilo. Ona kaže da ta stvar između tebe i
Krisa - bez obzira da li je to istina ili ne - zaslužuje ozbiljniju pažnju. To će joj
pomoći da ti obezbedi dosta prostora u časopisima kao što su
»Rolingstons« i »Pipl«. Očigledno je bilo dosta fotoreportera u »Igračima«
kad ste ti i Kris izvodili svoje egzibicije tamo. Ima dosta snimaka za oba
časopisa.
- Onda treba, ipak, da se zahvalim Taj, zar ne? Osmehnula se.
- Da, da. Pretpostavljam! da ćeš joj se zahvaliti - uhvatio ju je za ruku. -
Hajde da unesemo tvoje kofere.
Pošto su se vratili u dnevnu sobu, ona ga upita kako to da gori vatra.
- Meni se čini da je malo pretopio za vatru.
- Nisam rekao da se vatra naloži zbog hladnoće - reče on ali u tom
trenutku oglasi se zvonce na vratima i on baci pogled na sat. - Posao zove -
reče - to su Majk Kraford i Ben Podel. - Ona se seti da je ta imena pročitala
na metalnim kutijama sa filmom. - Znaš li ih?
- Ne poznajem ih baš najbolje.
- Poznavaćeš ih bolje kad budu otišli - reče on, idući prema vratima.
Kraford je bio krupni Australijanac. On i podebeli Podel, kose boje
peska, bili su vrlo uspešan tim. Njihove tv-emisije bile su među
najgledanijima u prvoj polovini godine. Dobili su ugovor i za drugu godinu i
honorari su im bili vrlo visoki. »Iznad duge« je bio njihov prvi filmski
projekat. Obojica su bili stari tridesetak godina i, prema onome što je
Dejna videla, veoma arogantni i suviše samouvereni. Bez sumnje, zbog
slave koju im je televizija tako brzo obezbedila. Rubens je znao da su oni
originalni i da su dovoljno snažni da izguraju dobar projekat do kraja pa im
je pružio šansu.
Bio je veoma raspoložen i pozdravio ih je baš srdačno. Poveo ih je
dugim hodnikom prema dnevnoj sobi. - Dejnu poznajete - mahnuo je
rukom prema njoj.
- Svakako - reče Kraford a Podel klimnu glavom.
Podelu je odjednom postalo neugodno pa je počeo da prepliće
prstima. Kraford je seo na kauč s druge strane, preko puta kamina,
prekrstio noge u kolenima. Imao je na sebi laneno odelo maslinaste boje a
ispod njega košulju na žute i zelene pruge otvorenu na grudima. Video se
zlatni medaljon koji je sijao na retkim crvenkastim dlačicama.
Podel je imao izbledele farmerke i izgažene »Najk« sportske patike.
Nije imao čarapa. Njegova žuta majica imala je oznaku »Medved trkač«
ispisanu plavim slovima. To ga je pravilo još debljim nego što je, u stvari,
bio.
- Hoćete li nešto da popijete? - pitao je Rubens iza bara.
- Sjajno - reče Podel oduševljeno - ja ću pivo.
Dok je govorio, lice mu se pretvorilo u gumenu masku.
- Majk, ti?
Kraford je klatio nogama.
- Za mene viski. Bez ičega, molim.
Kad su svi dobili piće, Rubens izađe iza bara.
Podel je srkao svoje pivo iz flaše. On reče:
- Čemu ovaj iznenadni sastanak? Trebalo bi da snimamo film a ne da
sedimo ovde, kao članovi nekog prokletog kluba. Mi imamo posla.
Kraford je srkutao svoj viski.
- Moramo da budemo tolerantni, Beni - reče Kraford ne gledajući
svog drugara. - Čim nas je gospodin Rubens pozvao na razgovor, znači da
ima dobar razlog za to.
- Nikada nije dobar razlog za razgovor - reče Podel, ispi pivo do kraja i
snažno podrignu. - Ima li još?
 Rubens mahnu prema baru.
- Posluži se sam.
- Znaš - reče Kraford polako - Beni je u pravu. Mi imamo još užasno
mnogo posla da obavimo na tom filmu.
Dejni je odmah bilo jasno da oni to pokušavaju da obrade Rubensa.
Bili su sjajni. Izvodili su svoju tačku, dopunjavali se, stizali do poente a da
čoveku nije bilo jasno kad i kako.
Rubens ustade kao po komandi.
- Da, to je sve u redu - reče on gledajući ih obojicu istovremeno. -
Bojim se da će posao morati da se malo sreže.
U jednom trenutku je izgledalo kao da njegove reči vise u vazduhu,
kao kockice leda, kao da žive sopstvenim životom. Kraford se nasmejao.
Bio je to veoma čudan zvuk. Dejna tako nešto nikada nije čula. Bio je to
visok i oštar smeh.
Kraford se udari, po butini.
- Dobri Bože, Beni, pa zar ne znaš kad te zavitlavaju?
Podel je izgledao tako kao da će udariti nekoga pivskom flašom.
- Ne šali se, Majki - reče Rubens - Šajler mi je dao šestomesečni
obračun. Sve se otrglo kontroli.
- Šta ta pederčina uopšte zna - reče Podel. - Mi stvaramo remek-delo.
Sve mora da bude kako treba da bude.
- Ne - reče Rubens - sve mora da se odigrava u okvirima budžeta.
Kraford pročisti grlo da bi podržao Podela.
- Mislim da je to što tražite od nas veoma teško - reče on mirno. - Taj
film je započet sa izvesnom zamisli. Beni i ja smo potpisali ugovor s tobom
jer smo bili ubeđeni da ćeš moći da nas pratiš do ostvarenja te vizije.
- Prebacili ste budžet za milion dolara.
Podel podiže ruke s odvratnošću.
- Hriste, pa to je samo novac.
- Mislim - reče Kraford i ustade, pošto mu je očigledno bilo dosta da
ga Rubens stalno nadvisuje - da je Beni u pravu. Nismo počeli da snimamo
ovaj film da bismo dopustili da nam neko diktira kako da se ponašamo.
- Mislim da vi ne shvatate o čemu se radi, momci - reče Rubens. - Da
ste držali sve pod kontrolom umesto što ste dopustili da scenograf naruči
oblakoder od četvrt miliona dolara...
- Jesi li ga video? - oduševi se Podel. - Sjajan tip!
- Da ste se ponašali odgovorno - nastavi Rubens, kao da ga nisu
prekinuli - niko vam ne bi sada govorio šta da radite.
- Da li si video tu scenu s oblakoderom? - Kraford je jedva mogao da
se obuzda od oduševljenja.
Rubens klimnu glavom.
- Nije vredela pola miliona dolara.
- Hriste, pa koliko je onda vredela? - pitao je Podel.
- Nije je trebalo ni snimati.
- Mislim da Rubens preteruje da bi nas preplašio, Beni - reče Kraford i
pope se stepenicama na gornji nivo dnevne sobe. - Sada, kad smo se tako
lepo izrazgovarali, mislim da smo slobodni da krenemo.
- Majk - reče Rubens obazrivo - mislim da ne shvataš. Nećemo se
rastati dok ne vidimo celi budžet filma. Celi tim mora da se dovede u red.
- Ti si poludeo - viknu Podel. - Šta ti misliš ko smo mi?
- Samo malo - reče Kraford i stavi ruku na partnerovo rame - da
raščistimo nešto. Da li je to ultimatum?
- Ja vam samo govorim šta treba da se uradi, momci - reče Rubens
bezosećajno - ne vredi nijedan film toliko novca.
- Hriste, slušaj tog čoveka! - reče Podel. - Ja to ne moram da slušam.
Rubens ne reče ništa a, posle izvesnog vremena, Kraford reče:
- Mislim, Beni - opako se osmehnuo - da ako mi prekinemo snimanje,
Rubens je u buli za deset miliona dolara. - Nagnuo je glavu na jednu
stranu. - Mislim da ti to sebi nećeš da dopustiš - mahnuo je rukom obrativši
se Rubensu. - Sem toga, mi smo baš na putu prema Vomersu. Oni su se
tukli da nas dobiju.
- Da - reče Rubens i klimnu glavom - tukli su se.
 Dejna oseti neki čudni prizvuk u tim rečima.
Kraford kao da nije obratio pažnju na to.
- Sve u svemu, opet sve dođe do novca.
- Možda - reče Rubens - ali, vi nećete raditi za Vomers. Nećete raditi ni
za Tventi, ni za Kolumbiju, ni za Paramunt ni za bilo koju kompaniju koju
pomenete.
Podel se okrete Krafordu, provuče prste kroz dugu neurednu kosu.
- O čemu taj mangup govori?
Kraford se ne pokrenu. Zagledao se u Rubensa.
- Mislim da je to ništa...
- Ništa? - Podel jeknu.
- Beni, on samo blefira.
Rubens im pokaza palcem prema vratima.
- Gubite se.
Kraford pucnu jezikom.
- Ccccc, Rubense. Ti si dobar. Ti si baš dobar. Ej Bi Si je pokušao da
nam to isto napravi posle naše prve sezone, kad smo tražili više novca.
Najzad, to je bilo naš pravo. Oni su zaradili bogatstvo na nama. Mislim da
ćeš se složiti da je nama potrebna kompenzacija. - Nagnuo je glavu - Nije?
Pa, nije važno. Kasnije su i oni shvatili da greše. Naravno da su grešili. Nisu
imali drugog izbora. Mogli su sve da izgube - ponovo se osmehnuo onim
svojim zečjim osmehom. - Baš kao i ti. Deset miliona ili sve.
- Ovo ću sada da kažem poslednji put - reče Rubens. - Da li ćete da
sednete sa mnom i sravnite budžet filma »Iznad duge«?
- Rubense, ti užasno grešiš - Krafordov glas je bio leden. Usta su mu
se iskrivila i Dejni se učini da je podrhtavao. - Mi ćemo sada otići ali, kada
budeš ponovo želeo da razgovaraš s nama - a i ti i mi znamo da ćeš to
želeti - mi ćemo tada imati nove uslove. Više novca, više zahteva. Pojma
nemam koliko. Moraćeš da razgovaraš sa našim advokatima. Moraćeš da
platiš što se ovako ponašaš prema nama.
Prestao je da govori kad je video da se Rubens približava kaminu.
Posmatrao je Rubensa kako podiže metalnu kutiju s filmom.
 - Znate li šta je ovo? - upita Rubens.
Podel zareža:
- Kutija govana, čoveče. Film, film, film. Vidimo ih svakog dana.
Rubens okrete kutiju tako da se videla prednja strana.
- Hej - reče Podel - pa to je naš usrani film. Daj mi to, barabo!
Ali, Kraford ga zadrža.
- Šta ćeš da uradiš sa tim, Rubense? - nije mogao da sakrije
zabrinutost u svom glasu.
Rubens skide poklopac s kutije. Bila je puna. Slegnu ramenima.
- Šta bih drugo mogao da uradim? Baciću ga u vatru.
Krafordov ton je bio molećiv.
- Ma hajde, Rubense. Ne očekuješ valjda da ćemo ti to poverovati. To
nije ništa drugo nego eksponirani negativ...
Ali, Podel je već skočio unapred. Njegovi nespretni prsti zagrebaše po
ivici kutije. Uhvatio je film, pogledao ga. Iz grla mu se ote krik.
- Isuse, Josife i Marijo! Pa ovo je stvarno naš film.
Kraford jurnu prema njemu i pogleda traku.
- Daj da vidim! - sa lica mu nestade osmeha i koža mu postade
sivkasta. Zagleda se u plafon. - Gospode, pa to je stvarno naše remek-delo.
Rubens im ote film.
- Ne, nemoj - viknu Kraford.
Ali, već je bilo prekasno. Rolna se složi na dobro naređane panjeve.
Plameni jezici liznuše preko nje.
- Majko božja - Kraford prinese ruke licu ali se Podel, besan, baci na
kolena ispred kamina.
Plamenovi su plamsali na njegovom licu dok je pokušavao da se
dokopa filma drhtavim prstima. Kriknuo je kad mu plamenovi dohvatiše
prste, nastavi da vadi film iz vatre ali tada ga Dejna odvuče. Vatra je
plamsala svom žestinom, gusti dim se dizao kroz dimnjak. Kraford je
jecao.
 - Rubense - viknu očajno Kraford - učini nešto...
Rubens koraknu prema kaminu i vešto izvadi rolnu iz vatre. Pogledao
ju je nezainteresovano ali samo je Dejna to primetila.
- Ne znam da li ovo može da se spase, Majki.
- Mora da postoji neki način...
- Biće tu potrebno dosta posla, dosta kresanja. Pre svega, taj
scenograf tako skupih zahteva mora da ode.
Kraford podiže glavu, kao da je tek sada shvatio o čemu to Rubens
govori.
- Baraba - rekao je tiho, kao da ga je incident sa vatrom ostavio bez
reči. - Baraba.
- Svemu smeta vaš ego i ništa drugo - reče Rubens nežno - vi ste dva
veoma talentovana momka. Zaista.
Kasnije, u toku noći, kad su Dejna i Rubens ležali u krevetu, dok je
osećala kako je savladava sladak san, ona se okrete na jednu stranu i reče:
- Zar bi dopustio da negativi izgore, Rubense?
- Naravno - reče on - moja reč je kao stena.
Onda je počeo da se smeje. Njegov smeh je najpre bio nalik na srebrni
potočić a onda je narastao sve više i više sve do grmljavine okeana.
- Ne bi ništa smetalo da je izgoreo celi film - rekao je - samo prvih
nekoliko metara bio je njihov film. Ostalo je bilo tačno ono što je Kraford
rekao - eksponirani negativ. Đubre.
Osećala je da mu disanje postaje sve dublje. Znala je da on sada
ispunjava čitav njen svet.

***

El-Kalam naredi da mu dovedu Dejvidsona i Mek Kinona. Oni zastadoše

kao ukopani kad su ugledali scenu ispred sebe: Bok zgrčen na podu,
Suzana na kolenima, pognute glave. Bok je bio sav krvav a krv se videla na
sve strane oko njega.
- Ovo je neprihvatljivo - zatrese svojom srebrnom kosom Mek Kinon. -
Ovo je nesavesno.
- Politička ekspeditivnost - reče El-Kalam - vas dvoje bar razumete šta
to znači.
- Jedino mi je jasno da si ti običan siledžija - reče Dejvidson. - Moje
simpatije su na strani palestinskog naroda. - Zadrhtao je. - Tako je, u stvari,
bilo do sada. Sada više nisam toliko siguran u to. Možda ste ubedili
Emulera, ali on je mlad i naivan.
- Mi smo u ratu - reče El-Kalam besno. - Mi smo prisiljeni na ovakvo
ponašanje. Naši životi su u pitanju.
- Ali, nemoguće da je ovo način...
- Ubijati nevine ljude... - počeo je Mek Kinon.
- U ratu niko nije nevin... svako je potrošna roba. - El-Kalam pokaza na
Bokov leš. - Iznesite ga. Stavite ga blizu ulaznih vrata. Malagez će vas
voditi. Uprkos svemu, ovaj će nam sada pomoći.
Malagez, koji ih je doveo na mesto užasa, podiže sada automat i oni
se sagnuše pa podigoše Boka između sebe. Izvukoše ga kroz vrata.
Hiter, sada oslobođena El-Kalamovog zahvata, ode da pogleda kako
je Suzana. Sagnula se, stavila ruke na Suzaninu glavu. Podigla je brinetino
lice i tiho uzdahnula. U tim očima se više nije ogledalo. Bile su tamne, pune
nerazumevanja.
- Suzana - šapnula je, a onda uznemirenije. - Suzana!
Suzana je ćutala, pogled joj je lutao.
- Gospode - viknu Hiter - pogledajte šta ste uradili s njom. Slomili ste
je.
Fesi je uhvati oko članka.
Ona se tebe ne tiče.
Hiter ga pogleda.
- Ti si čudovište, životinja. Sklanjaj ruke sa mene - od besa su joj
pocrveneli lice i vrat.
Fesi se zakikotao, stavio joj je šaku na dojku, stegao je.
- Ti ćeš biti bolja od nje.
 - Ostavi je, Fesi - reče El-Kalam. On pruži ruku i oslobodi Hiter. On
zareža, okrete se od Suzane i reče. - Ostavi je, ona je niko i ništa.
- Da - reče Hiter, gledajući ga pravo u lice - sada mi je sve jasno. Ona je
poslužila svojoj svrsi. Zar nije tako? Ona je sada za vas samo leš, ništa više.
- Bila je leš onog trena kad je stupila u ovu sobu - izvadio je cigaretu iz
usta i približio joj se sasvim blizu. - Ali, i leš može da posluži.
- Ona je ljudsko biće - Hiter je sada jecala - ona zaslužuje...
- Idi, nahrani muža - reče on meko - sigurno je mrtav gladan.
Pustio je njen članak i mahnuo je prema Riti. Hiter se okrenula i sa
Ritom iza sebe izašla je iz sobe.
- Moram u kupatilo - rekla je kad su bile u hodniku. Rita klimnu
glavom.
Vrata su bila širom otvorena. Hiter se zaprepašćena okrete kad je
videla da Rita ide za njom.
- Zar ne možeš da sačekaš napolju?
Rita je pogleda.
- Ne, ne mogu - reče ledeno. Pokazala je bradom prema toaletu. - Idi i
obavi to. Imaš dva minuta na raspolaganju.
Hiter je stajala neko vreme neodlučno a onda priđe toaletu. Rita ju je
bez prekida posmatrala. Hiter oseti kako je obliva crvenilo.
Kad se Hiter vratila u dnevnu sobu, videla je da Rahela kleči kraj
Bokovog zgrčenog tela. Ramena su joj se tresla. Hiter joj priđe, stavi joj
ruke na ramena.
- Bio mi je kao ujak - reče Rahela. Pokušala je da obriše suze. - Bio je
tako dobar prema meni.
Okrenula se da pogleda Hiter.
- Šta su to radili s njim?
- Moraš da ga zaboraviš, Rahela. Njega više nema.
- Recite mi! - vikala je Rahela. - Želim da znam.
- Ne - reče Hiter - ne treba ništa da znaš.
Podigla je Rahelu i odvela je dalje od Bokovog tela.
 - Sećaćeš ga se onakvog kakav je bio u životu - reče Hiter. - Nemoj da
ga pamtiš mrtvog.
Rahela stavi glavu na Hiterino rame.
- Neću da plačem - šapnula je - neću, pred njima. Malagez se pojavi i
priđe im. Uhvatio je Rahelu za ruku.
El-Kalam te traži - reče - zove tvog oca.
Gurnuo je Rahelu ispred sebe. Nestadoše u hodniku.
Hiter priđe tamo gde je sedeo Džejms. On se nije ni pokrenuo.
Krv sada više nije curila iz njegovih rana ali lice mu je bilo vrlo bledo i
Hiter je videla da veoma teško diše.
- O, Džemi - rekla je i kleknula je pored njega - kad bi postojalo nešto
što bih mogla da učinim. Tako sam bespomoćna.
Otvorio je oči, osmehnuo joj se.
- Postoji nešto što možeš da učiniš.
- Šta je to? - lice joj je bilo promenjeno od brige i neizvesnosti. -
Učiniću bilo Šta.
- Obećaj mi da nećeš popustiti... čak i kad ja umrem.
Njeni prsti pomilovaše njegov obraz.
- Kako to misliš? - Nasmejala se ali se taj smeh završio jecanjem. - Ti
nećeš umreti.
- Nemamo vremena za takva ludila - posmatrao je njene oči. - Obećaj
mi, Hiter. Moraš.
Počela je da plače.
On je čvrsto uhvati za ruku.
- Obećaj mi, prokletstvo!
Ona širom otvori oči: suze počeše da joj kaplju u krilo.
- Obećavam.
Dug šištavi uzdah ote mu se s usana. Ponovo se naslonio na policu s
knjigama. Zatvorio je oči na kratko.
- Dobro - šapnuo je - vrlo dobro. - Zakopao je prste u njeno meso. -
Sada moraš da me slušaš...
- Daj da ti donesem hranu. Napravila sam čorbu od povrća. Moraš
da...
- Nemoj sada o tome! - oči su mu sinule a njegov glas, mada slab, imao
je zapovednički ton. Osvrnula se oko sebe.
Iza njih su, pored sofe, bili Mek Kinon i Dejvidson. Ponovo su im vezali
ruke. Sada su sedeli na sofi. Rene Luš je sedeo kraj kamina, zagledan u
atašea koji je živo razgovarao sa Radom. I on je želeo da razgovara sa
državnim sekretarom ali Tomas je bio skrhan u stolici, s čelom na
kolenima.
- Moraš nešto da shvatiš, Hiter - reče Džems - ne smeš da ignorišeš
ove mangupe ali ne smeš da im veruješ. Ako ti El-Kalam kaže da je noć
napolju, veruj mi da je noć. Ako ti kaže da će sve biti u redu, pripremi se da
dobiješ metak kroz glavu. On će ti reći bilo šta, ako će to poslužiti
njegovom cilju. Ljudi kao što je on znaju samo jedno: da ubijaju ili da budu
ubijeni.
Na drugom kraju sobe Emuler ustade i priđe engleskom policajcu.
Džems je pogleda.
- Moraćeš da ga ubiješ da bi spasila sebe.
- Ali, Džemi...
- Nema drugog izlaza, Hiter! - lice mu je bilo blizu njenog. Mogla je da
vidi da mu suze blistaju u uglovima očiju. - Zar ne shvataš? El-Kalam greši.
Moraš da imaš hrabrosti. Moraš da znaš duboko u sebi šta treba da uradiš.
- Džemi, želela bih da znam kako...
- Njegova snaga leži u tome što kontroliše sve oko sebe. Kad se to
poremeti, nestaće njegove snage, smanjiće se.
El-Kalam i Fesi uđoše u dnevnu sobu. Fesi ode do ulaznih vrata, otvori
ih malo. Zviznuo je duboko iz grla. Odmah se pojavi jedan od njegovih
vojnika. Fesi mu nešto reče tihim glasom, pre nego što se obratio El-
Kalamu.
- Sve je spremno - reče - on zna gde treba da to postavi.
El-Kalam klimnu glavom i baci opušak cigare u hladan kamin. Dvojica
terorista sagnuše se i podigoše Bokovo telo. Fesi otvori vrata taman toliko
da su mogli da prođu.
- Hasan će vam pokazati put - reče on.
Malagez vrati Rahelu natrag u sobu. Bila je bleda kao zid, usne su joj
bile stisnute. Nije htela da gleda u El-Kalama.
- Dovedi je ovamo - reče on Malagezu i pokaza mu mesto gde je Hiter
klečala. - Dosta mi je nje. Neka se žene brinu jedna o drugoj.
Malagez je gumu i Rahela se sruši pored Hiter. Pokušavala je da se
uspravi ali joj to nije uspelo. Ispružila je ruku kad je pala. Udarila je o pod
glavom.
- Oh - jeknula je.
- Rahela! - kriknu Hiter. Odjednom se čuo grozan zvuk iza nje. Džems
je teško disao. Lice mu je postalo sivo, usne su mu bile modre. Otvorio je
usta i ona je čula neko čudno krkljanje koje mu je izlazilo iz grla.
- O, Džemi - rekla je. Stavila mu je ruku na rame, ljuljala ga je. - Džemi,
izdrži! - okrenula se prema El-Kalamu. - Uradi nešto! - kriknula je. - Zar ne
vidiš da umire?
El-Kalam se ne pomače s mesta. Posmatrao je mirno kako Hiter drhti i
kako se Džems muči. Uzdahnuo je.
- Žao mi je - reče tiho. - On je bio vojnik, profesionalac. Mi smo
razumeli jedan drugog.
Hiter, držeći Džemsa pogleda ga. Zatvori oči i pritisnu Džemsa na
grudi, poljubi mu obraze, kapke, usne.
6.

- Potrebna mi je vaša pomoć.

- Pa, to je baš otkriće - reče Dejna.
Bonistil je posmatrao pticu koja je obletala velike cvetove puzavice.
Izgledao je nekako drugačije. Dejna je to primetila čim se pojavio u studiju,
baš u trenutku kad su se spremali da završe snimanje za taj dan.
Zaprepastila se kad ga je videla i odmah je osetila čudnu napetost koja
zrači iz njega.
Sedeo je sasvim mirno, kao što je obično činio dok je govorio i to je
davalo specijalnu težinu njegovim rečima.
- Situacija se - reče on - značajno izmenila otkako smo poslednji put
razgovarali.
Kad je izgovorio »značajno« osetila je da se pokajao što nije izgovorio
neku drugu reč. Posmatrajući ga pažljivo, primetila je nove bore pored
njegovih čvrsto stisnutih usana i novi izraz njegovih sivih očiju.
Svojim tamnozelenim »fordom LTD« odvezao je u restoran na
Lindbruku u Vestvudu. Bio je prijatan prostor i, u ovo doba večeri, pun
treperave svetlosti dok je vetrić šuškao u granama bagrema. Nebo se
raščistilo i bilo je osvetljeno čudnom ljubičastom i zlatnom svetlošću. Kao
da je pripadalo nekom drugom gradu.
Razmišljajući o Bonistilovim rečima koje joj se učiniše ispunjene crnim
slutnjama Dejna ispi do kraja vino. On odmah naruči još, kao da mu je
dotada bilo potrebno opravdanje pa je zato i čekao da ugleda njenu
praznu čašu.
- Šta je bilo? - upita najzad Dejna.
Bio je zategnut kao žica na gitari a ona, ugledavši ga tako napetog,
oseti kako je obuzima neopisivi strah. Ispruži ruku i dodirnu njegov zglob,
nešto više od mesta gde je nosio zlatni »Roleks«. On okrete glavu i
zagleda se u nju, kao da je sada prvi put vidi.
- Šta je bilo, Bobi? -upita ga najzad. - Zar je tako strašno?
- Da - reče on nekako zaneseno, bez ikakve živosti u glasu. - Užasno. -
Sačekao je da im sipaju vino u čaše a onda se nagnu prema njoj. - Sve se
promenilo. Mi sada znamo da Modred nije ubio Megi.
- Dejna zadrhta kao da joj je neko bacio ledenu vodu u lice.
- Znači li to da znaš ko ju je ubio?
On dugo vremena nije ništa rekao, zagledan u krugove sunčeve
svetlosti na svojoj ruci. Nestalo ih je istog trena kad je sunce potonulo
dublje na zapad. Dejna je mogla da zamisli kako se užareni disk spušta u
mirni Pacifik.
Bonistil najzad pogleda u nju. Pitala se šta li misli: te čudne sive oči
nisu ništa otkrivale.
- Sinoć se nešto dogodilo zbog čega smo morali da promenimo naše
dosadašnje mišljenje. Našli smo leš mlade žene u Hajlend parku.
- Da li je Modredov znak bio na njoj?
- Jeste.
- To je vrlo blizu mesta gde je Megi... umrla.
- Suviše blizu - srknuo je gutljaj vina. - Psihijatri nam kažu da Modred
ne može da bude odgovoran za oba ubistva. S obzirom na sliku koju
imamo o njemu, to jednostavno nije moguće. Nije prošlo dovoljno
vremena.
- Mislila sam da ti ne polažeš mnogo računa na to šta oni govore.
Slegnuo je ramenima.
- I ne vodim, kad tandrču uprazno tek tako da bi čuli zvuk svog glasa.
Ali sada je nešto drugačije. Imaju mnogo informacija.
Dejna je sačekala da nastavi a kako je on i dalje ćutao, ona reče:
- Zar mi nećeš sve ispričati?
Zagledao se pravo u nju.
- Da li zaista želiš da sve čuješ? Možda ti se neće dopasti.
- I ne mora da mi se dopadne. Jedino želim da sve znam.
 - Da - reče on - znam da želiš da znaš. - Učinilo joj se da je čula neki ton
prebacivanja u njegovom glasu. - Nešto me je nateralo da uporedim
ambleme. Onaj koji su našli kraj Megi nije se slagao sa onim koji smo našli
na lešu žene iz Hajlend parka. - Prstom je povlačio po ivici čaše. - Svi do
sada otkriveni amblemi identični su. Razlikuje se samo onaj nacrtan na
stranicama zvučnika u kome smo...
Posmatrao ju je pažljivo kao da će mu izraz njenog lica reći da li da
nastavi ili ne.
- Objašnjenje je jednostavno - reče najzad. - Neko veoma pametan
ubio je Megi iz sopstvenih razloga pa je sve predstavio kao da je delo
Modredovih ruku - odgurnuo je čašu od sebe. - Najgore u svemu tome je
to što da pravi Modred nije krenuo da obavi svoj krvavi posao u vreme
koje je prema njegovom uvrnutom umu upravo došlo, mi to nikada ne
bismo shvatili.
Dejna je osećala kako joj srce udara kao ludo. Instinktivno je osećala
da je on na ivici toga da joj kaže nešto što bi ona veoma volela da zna.
Nagnula se unapred i, umesto da postavi pitanje koje se očekivalo, ona
kaza:
- Rekao si da ti je potrebna moja pomoć.
- Dejna - sada joj je obema rukama poklopio ruku - moj kapetan bi me
najurio iz službe kad bi čuo da govorim ovako s običnim građaninom, ali...
ja sam ubeđen da mi je tvoja pomoć sada veoma značajna i, da bez nje,
neću nikada moći da uhvatim Meginog ubicu.
Nešto joj je zasmetalo u njegovim rečima i kupilo se negde u njenoj
podsvesti. Nije želela da misli o tome već se koncentrisala na ono što je
govorio.
Čudan mir ga je obuzeo i, najzad, kao da se opustio.
- Postoji sumnja - rekao je - da je onaj ko je ubio tvoju prijateljicu član
grupe.
U prvi mah je mislila da ga je pogrešno čula.
- Grupe? - zaprepastila se. - Kakve grupe?
- »Ritma srca«.
Njen puls kao da je poludeo. U glavi joj je šumelo i ona oseti laku
vrtoglavicu zbog viška adrenalina u krvi. Osetila je da ne može više da sedi
mirno i tek tako primi tu vest.
- Hajdemo odavde - rekla je promenjenim glasom i ustala.
Bonistil bez reči posegnu u džep i izvadi nekoliko novčanica koje baci
na sto. Nije sačekao račun.
Tihi okean je bio taman i miran, valjao se iza lukobrana. Gde je ono
udaranje pobesnelih talasa o stene na obali, gde je bela pena na vrhovima
uskovitlane vode koja se obrušava na obalu snagom i grmljavinom groma?
»To je sve tri hiljade kilometara daleko«, mislila je Dejna, »tamo na
Atlantskom okeanu«. Požalila je što nije otišla sa Rubensom do Njujorka ali
to je bio službeni put i ona je shvatila zašto nije mogao da je povede. Ovog
vikenda nisu snimali, bila je slobodna. Bilo je i drugih mesta na koje je
mogla da ode.
Kad je Bonistil ponovo progovorio, nije govorio o Meginom ubistvu.
Dejna je pokušavala nekoliko puta da se vrati na tu temu ali on nikako nije
hteo da zagrize.
- Rođen sam u San Francisku - rekao je Bonistil dok je vozio duž
Pacifik palisada - zato nikad ne zaboravljam more.
Otišli su na obalu u Santa Moniki, na mesto gde su se skupljali mladići
i devojke na rolšuama i serferi.
- Čini mi se da me je porodica proglasila svojom crnom ovcom čim
sam došao ovamo. Oni imaju svoje mišljenje o tome, prilično uskogrudo.
Smatraju ovaj moj potez izdajničkim.
- Zašto si došao ovamo?
- Došao sam za jednom ženom - išli su preko peska prema tamnoj
vodi. - Sreo sam je na nekoj zabavi u Prezidiju i odmah se zaljubio u nju -
stavio je ruke duboko u džepove, zauzeo pozu koju je imao kad ga je prvi
put upoznala. - Naravno, ona nije bila zainteresovana za mene. Bila je
odavde i, kad se vratila natrag, ja sam pošao za njom.
- I, šta se dogodilo?
- Sledio sam je sve dok se na kraju nije odlučila i udala za mene. -
Daleko na horizontu pojavi se neka tamna senka, Dejna nije mogla da
odredi da li se radi o nekom tankeru koji prevozi naftu ili je to neki
ogroman kit. - A sada - nastavljao je Bonistil svoju priču - ne mogu da
sačekam da se razvedem. Ona je vlasnica »Numansa« na Beverli Hilsu -
dodao je to kao da će Dejna iz te činjenice shvatiti njegovu želju da je se
što pre otrese.
Nasmejao se oštro.
- Sada znaš da sam ozbiljno mislio kad sam rekao da sam izdržavani
muškarac. Otud moja skupa odeća.
Ovog puta ga je videla u sasvim novoj svetlosti, pokazao se njegov lik
za koji je pre nekoliko dana mislila da ne može da postoji. Bio je ranjiv kao
mali dečko, kao da je ta njegova očajnička želja da se odvoji od žene bila
samo maska za ogromnu ljubav koju je, u stvari, osećao prema njoj. Ona
to nije smatrala slabošću već prevelikom nežnošću zbog čega mu je bila
još bliža. Nije želela da ga gura, da ga prisiljava da dalje govori mada je
znala da od njega može još dosta toga da čuje što se odnosilo na Megi. Ali,
kako je moguće da je sumnjao na nekoga iz grupe »Ritam srca«? Bila je
sigurna da je tu grešio.
- Meni to ni najmanje ne smeta - reče ona i odmah je znala da je
načinila grešku.
Okrenuo je brzo glavu.
- Kako to da ti ne smeta? - pitao je. - Meni smeta. Zbog toga i hoću da
se razvedem.
Okean je došaputao do vrhova njihovih cipela a onda se udaljavao,
grgoćući. On pogleda prema horizontu na kome se video avion. Zelena i
crvena svetlost na njegovim krilima kao da je bila neki signal na koji su
čekali.
- Svojevremeno sam mislio da imam razloga da se oženim njom.
Možda me je podsećala na nekoga ili nešto što nikada ne bih mogao da
imam. Ali - okrenuo se i pogledao je u oči - glavni razlog je bilo nešto
sasvim drugo. Ne znam zašto ali osećam da ćeš me ti razumeti ako ti to
ispričam.
Grad je iza njih bio naslikan pastelnim bojama. Palme su šaputale ali
taj nežni šapat bio je prekidan histeričnom muzikom sa tranzistora ili iz
kasetofona u kolima. Muzika bi se javila iznenada, a ritam je bio težak, pun
besa, žestine.
Prolazili su pored ukrašenih fasada banaka i niza mesta za prodaju
polovnih automobila. Ulice su bile čudno puste i kad je on skrenuo na
Bulevar sumraka Strip je bio miran i napušten, ležeći pravo kao strela
između panoa na kojima se reklamirao poslednji film Roberta Redforda i
najnoviji album Done Samer. Sve je ličilo na dvodimenzionalnu scenu
spremljenu za glumce koji treba da dođu ujutro na snimanje. Los Anđeles
je zaista delovao kao da ima samo dve dimenzije.
Jurnuli su u brda sve dok odsjaj svetlosti Holivuda nije ostao samo
kao fosforescentni talas, tih i nepokretan iza njih, poput nekog starinskog
snimka neverovatne stvarnosti.
Skrenuo je u desno na Benedikt kenion drajv i sada je i tog osvetljenja
nestalo. Bili su u tami ispod, maglom skrivenog, neba. Potpuno sami u
noći.
Kad su već dobrano ušli u kanjon, on je usporio i skrenuo prema
ogromnoj kući od crvenog drveta. Kuća je bila okružena tamnim rastinjem
tako da se jedva videla. »To je mesto koje se ni najmanje ne bi dopalo
Rubensu«, pomislila je Dejna.
- Karinina kuća - reče Bonistil - moj dom - ugasio je motor i grubo se
okrenuo prema lepom pejzažu. - Kako mrzim ovo mesto.
- Ja mislim da je ovde lepo - reče ona gledajući oblake kamelija i
jorgovana, planinski lovor i puzavice koji su rasli s obe strane stepeništa.
- Ta kuća ne znači ništa - reče on. - Meni ona ništa ne znači,
postavljena je tu tek tako.
- Neko se svakako mnogo trudio da smisli ovaj vrt i zasadi sve ovo.
- Karin je iznajmila najbolje baštovane - reče on kao da zaista nema
pojma o tome šta se tu zbiva. - Hajdemo - otvorio je vrata i izađoše iz kola.
Dejna obiđe kola i stade ispred njih. Vazduh je bio težak od mirisa
cveća. Čula je kako se neka životinja pokreće u žbunju kad mu je prišla.
Bonistil je uvede u kuću. U ulaznom holu glavni deo nameštaja bila je
ogromna komoda, očigledno neki antikni engleski komad. Bio je visoko
politiran. Na komodi je stajao skupi čaršav od belog veza a na njemu
ogromna vaza od stakla boje šljive. U njoj su bili havajski crveni hibiskusi.
Na zidu je visilo ovalno ogledalo. Na podu je bila indijska ponjava u
crvenim i zlatnim tonovima.
Hodnikom se stizalo do dnevne sobe koja je imala visoki plafon kao
katedrala. Prozori su bili ogromni tako da se činilo da kuća nema zidova
već da ukućani žive u bogatom zelenilu kanjona. S jedne strane ogromne
sobe pružala se terasa a nedaleko je bila i spavaća soba. S leve strane bile
su kuhinja i trpezarija.
Dejna je hodala dnevnom sobom. Zidovi su bili svetloplavi, tepih koji
je pokrivao veći deo poda dubok i mekan, u boji lavande. Ogromni kauč i
odgovarajuće velike fotelje bili su boje ljuske od jajeta. Cveće je bilo
znalački raspoređeno. U jednom uglu stajao je klavir, pravi »Štajnvejn«.
Dejna ugleda note za Vivaldijev violinski koncert transkribovan za klavir.
Okrenula se prema njemu:
- Ko svira?
- Ona svira - reče Bonistil.
Na klaviru, u bogato ukrašenom srebrnom meksikanskom ramu
Dejna ugleda fotografiju u boji. Lice koje je gledalo sa fotografije bilo je
lice devojke koja postaje žena. Imala je tamne otvorene oči a na punim
usnama kao da je titrao osmeh. Dejna primeti da su to ista usta kao
Bonistilova. Njena tamna kosa bila je povučena unazad i zakačena dvema
dijamantskim šnalama. Imala je visoke kosti lica što će svakako biti
očaravajuće kad njeno lice izgubi tinejdžersku okruglinu. Nos joj je bio
čudan, malo povijen nadole, što je spašavalo njeno lice od savršenstva
koje može ponekad da bude dosadno.
- I ja sam nekada svirao - reče Bonistil i stade pored nje. Gledao je u
fotografiju. - Kao dete svirao sam sasvim dobro ali sam uskoro digao ruke
od muzike. Bilo je to u onim buntovničkim godinama. Sada mi je žao zbog
toga, ali sada je kasno. Ja još uvek znam da čitam note ali me prsti više ne
slušaju - kucnuo je po klaviru. - Ovo smo kupili, za Saru. Počeo sam rano da
je podučavam - slegnuo je ramenima - ne znam, čini mi se da sam njoj hteo
da pružim šansu koju sam ja tako olako odbacio.
- Da li Sara živi ovde?
- Ma ne - osmehnuo se i nežno dotakao fotografiju - ona je u Parizu.
Na Muzičkom konzervatorijumu. Studira. Postaće neko. Sada u
sedamnaestoj svira... - prišao je muzičkom stubu i stavio kasetu. - S
vremena na vreme nam šalje trake sa svojim interpretacijama. - Pritisnuo
je dugme i istog časa se začu muzika. Bio je to Mocart koji se spusti na njih
kao kaskada zlatne prašine.
Posmatrala ga je dok je slušala sjajno izvođenje slatke Mocartove
muzike - Sara ne samo da je imala tehniku, ona je svirala sa strašću. Meki
poluosmeh pojavi se na njegovim usnama i on dobi isti izraz lica kao što je
imala njegova kćerka na fotografiji. Dejna se zbog nečega seti Hernija
Fonde i njegove kćeri Džejn koji su, iako razdvojeni pripadnošću različitim
polovima i generacijama ipak imali lica, pod izvesnim osvetljenjem i pod
izvesnim uglovima, neverovatne sličnosti.
Bilo je bola u tom osmehu, bilo je nekog predavanja. Posle izvesnog
vremena nije više mogla da gleda taj bolni izraz njegovog lica pa je
okrenula glavu.
Setila se njegovih reči: »Bože, kako mrzim ovo mesto«. Naravno da ga
je mrzeo. Tu nije ništa bilo njegovo sem, možda, Sarine fotografije i klavira
na kojoj je stajala. Bila je to hladna, skoro ledena kuća bez duše, kao da ju
je ukrasio tim hirurga. Ako je taj enterijer odslikavao dušu njegove žene,
Dejna se pitala šta je on uopšte nekada mogao da vidi u njoj. Bilo je to
nešto neuhvatljivo, tako joj je rekao. Zar se zbog toga svi muškarci ne
zaljube jednom u određenu ženu, zbog neke tajanstvene povezanosti tela
i uma?
Zavlada tišina.
- Ona divno svira, Bobi - videla je da on plače i nju uhvati beskrajna
tuga. Prišla mu je, stavila mu je ruku na rame. Mogla je da oseti kako mu
mišići skaču pod šakom. - Žao mi je - šapnula je - veoma mi je žao.
Znajući da su to samo reči bez značenja, samo zvuci da se smiri
povređeno srce, ona zaćuta.
- Glupo - reče on odvajajući se od nje - samo čista glupost. Nije trebalo
da puštam tu kasetu. - Mislio je na muziku.
- Drago mi je što si to pustio - reče ona - kad neko tako svira, zaslužuje
da se čuje.
 - Karin to ne shvata - reče on tako tiho da je morala da se nagne bliže
da bi ga čula. - Ona smatra da bi Sara trebalo da se skija ili kliza. Trebalo bi
da se, prema njenoj zamisli, bavi sportom da bi očvrsnula.
- Bilo kakva disciplina te mentalno očvršćava - reče Dejna.
Pogledao ju je, trepnuvši svojim sivim očima. Ponovo joj se učinilo da
gleda kroz nju,
- Znaš - reče on - nisi baš onakva kakvom sam te zamišljao. Mislio sam
da ćeš se drugačije ponašati.
- Nisam pokvarena - reče ona.
Nasmejala se pa se i on nasmejao za njom.
- Da, u redu. Nisi uopšte pokvarena - okrenuo se kao da se setio
nečeg veoma važnog. Još ti nisam pokazao pravi razlog zbog kojeg sam se
oženio sa Karin. To je, u stvari, drugi razlog.
Prešao je preko dnevne sobe, tamo gde je stajao pisaći sto. Bio je to
sjajan komad nameštaja, masivni, blistavi, čisti, u senci ogromne
difenbahije. Iz najniže fioke s leve strane on izvadi svežanj papira. I, pre
nego što joj je pružio te papire, znala je o čemu se radi.
Dok je čitala on je otišao u kuhinju, napravio je savršenu picu
»karbonaru« i dobru salatu sa tanko isečenim lukom sa Bermuda i lepim
komadima paradajza. Pozvao ju je za sto. Otvorio je flašu fino rashlađenog
belog vina ali sipao ga je samo njoj. Kad ga ona opomenu, on reče da ne
voli mnogo vino ali će njoj za ljubav popiti jednu čašicu. Pili su i jeli.
- Rukopis je vrlo dobar, Bobi - reče ona - ima u njemu žestine i
energije. Pisano je - i sama je bila iznenađena tim otkrićem - veoma slično
načinu na koji Sara svira. Veoma je strasno.
- Karin je bila moja ulaznica za taj svet - reče on. - Voleo sam je a ona
je imala novaca. Mislio sam da je to savršeno, da bolje nije moglo da bude.
Mislio sam da ću imati dovoljno vremena na raspoloženju da pišem kad
želim. Pisanje nije posao koji se obavlja od osam ujutro do 17 časova -
nasuo je još vina u obe čaše. - Svako ko nije pisac to ne može da shvati ali,
poneko i može. Međutim Karin, koja razume samo svoj posao i zgrtanje
love, to svakako nije mogla da shvati. Nikako joj nije bilo jasno kako to da
nisam mogao da sinhronizujem svoj rad sa njenim. A vikendi! Nikako joj
nije išlo u glavu da sam ja ponekad radio i tokom dana. Vikendi su, prema
njenoj zamisli, morali da budu slobodni zbog njenih društvenih
angažmana.
Dejna odgurnu tanjir.
- Jednom rečju, našao si se u kavezu od zlatnih šipki. I, kako si rešio da
postaneš policajac. Kako se to desilo?
Slegnuo je ramenima.
- Moja porodica ima tradiciju u vojsci. To je bio moj prirodni izbor -
nešto kao da mu se ugasilo U očima. - I onda sam slučajno otkrio da mi se
baš dopada taj posao.
- Istraživanje ovako strašnih slučajeva, ubistava, psihopata?
- Najviše mi se u mom poslu dopada što ljudima donosim pravdu i što
zločince dovodim pred lice pravde - udario je šakom po stolu. - Zakon
mora da se poštuje. Oni koji ga prekrše moraju da plate za to. Ljudi hodaju
i čine razna zlodela, i u ovom i u drugom gradu. Njih se ne tiče ljudski život,
nemaju ni najmanje poštovanja prema njemu. Oni su grubi i indiferentni,
tako da su njihovi zločini u stvari dela đavola.
Dejna je bila zaprepašćena. Bonistilov glas više nije bio pospan kao
uobičajeno, sada je imao neki drugi ton i boju. Kao da je govorio sa
predikaonice.
Neko vreme je vladala tišina. Bonistil okrete glavu kao da je
odjednom bio posramljen otkrivanjem svojih osećanja. Najzad pročisti
grlo.
- Našli smo dosta droge u Krisovoj kući: kokaina, LSD, heroina - video
je zaprepašćen pogled Dejninih očiju. - Mene to nije toliko zaprepastilo.
Čovek i očekuje tako nešto od muzičara. Neki od njih - slegnuo je
ramenima - žive na tome. - Ispio je do kraja svoje vino. - Iznenadila bi se da
znaš koliko ljudsko telo može da podnese pre nego što se preda.
- Sve mi to ne liči na Megi - reče Dejna. - Naravno da je povremeno
ušmrkavala pomalo kokaina, ali to je sve - takva laž sada ne može nikome
da naudi, a naročito ne Megi. - Ali, heroin... - Dejna odmahnu glavom. - Da
je to uzimala, ja bih to svakako znala.
On je bio zamišljen, kuckao je viljuškom po ivici čaše. Čuo se neobičan
zvuk.
- Kažeš da nije uzimala heroin.
- Nije - videla je onaj poseban pogled u njegovim očima pa upita. - Na
šta misliš?
- Mislim na izveštaj lekara koji je obavio autopsiju - njegove oči se
zadržaše na njenim. - Megi je umrla mučenički, teško. I to znaš zbog čega?
Bila je napunjena heroinom.
- Napunjena? - ponovila je njegove reči kao odjek. - Znači da ti ne
veruješ da je sama ušpricala drogu.
- Ne verujem.
- To je olakšanje. Ali, rekao si da je bilo heroina u kući.
Klimnuo je glavom.
- Dao sam da se laboratorijski ispita. Prvoklasna roba.
- Šta je pisalo u izveštaju? - pitala je.
Bonistil je uzdahnuo.
- Heroin koji je uštrcan Megi Mekdonel bio je »presečen« strihninom.
- »Vrela injekcija« - izgovorila je to pre nego što je mogla da pomisli
šta govori.
- Gle, gle - on nakrivi glavu - kakvu li ti to literaturu čitaš?
Osetila je olakšanje što je on krenuo pogrešnim pravcem. Nastavio je
da govori.
- Teorijski, ti si u pravu ali, ono što je njoj dato više je od »vrele
injekcije«, to je nešto više dijabolički od uobičajene »vrele«. Shvataš, nije
bilo dovoljno strihnina da je odmah usmrti. Umiranje je potrajalo... a veruj
mi to nije bilo ni najmanje prijatno - stavio je šake preko njenih - izvini, žao
mi je.
Znala je da mu je žao što joj je rekao tu strašnu stvar ali, s druge
strane bilo joj je drago što je to čula.
- Svemogući Bože - uzdahnula je. - Ništa ne razumem.
Nastavio je da govori.
- Neko je dao »vrelu injekciju«, Megi. Onda je seksualno iskorišćena pa
namrtvo prebijena.
- Seksualno iskorišćena? - krv joj se sledila. Zadrhtala je. - Šta se
dogodilo?
- Mislim da nije neophodno da idem u detalje...
- Želim sve da čujem - rekla je besno a njene oči se prikovaše za
njegove. - Moram sve da znam.
Posmatrao ju je neko vreme a onda je rezignirano klimnuo glavom.
- Ako želiš sve da znaš, moram da ti kažem da su nađene sperma i krv
u njenoj vagini i rektumu.
- O, Bože - Dejna je počela da drhti.
Držao ju je čvrsto kao da je želeo da joj prenese svoju snagu. Ništa
nije govorio. Ukrašeni antički francuski sat na komodi od ružinog drveta
otkucavao je minute u svojoj zlatnoj i staklenoj kutiji.
- Postoji još nešto - rekao je on, pošto je izvesno vreme slušao kako
sat otkucava pun sat.
Oči joj postadoše staklaste.
- Šta još može da bude? - glas joj je bio krupan. - Šta bi još moglo da se
doda ovom užasu?
- Ako se držimo statistike, videćemo da skoro devedeset odsto
rešenih slučajeva ubistva pokazuje neverovatnu stvar - žrtvu je obično
ubio neko iz najbliže okoline: član porodice, bliski prijatelj, komšija. Neko
sa jakim ličnim motivom.
- Ja stalno razmišljam o tome zašto bi bilo ko hteo da je ubije.
Bonistil zatvori oči za trenutak. Stisak njegove ruke se pojačao a iz
lica mu nestade svakog traga boje.
- Rekao sam ti da ima još - šapnuo je - da li si znala da je tvoja
prijateljica bila trudna dva i po meseca?
Dejna je vrlo dugo buljila u njega, ne videći ga. Videla je samo u
mislima gomilu krvavog mesa, slomljene kosti i iskidanu kožu ispod koje
je... Najzad, usne se pokrenuše i on je jedva čuo njene reči:
- Bože moj, Megi, u šta si se to uvalila?
 ***

- Jesi li sasvim sigurna da želiš da ideš kroz ovo do kraja?

Oči su mu bile duboko u senci i ona uhvati sebe kako razmišlja o tome
da je teško proniknuti u njegove misli i reći šta oseća. A onda se setila kako
on zna dobro da sakrije svoje emocije. Pa ipak je plakao kad je slušao Saru
kako svira Mocarta sa kasete, snimljene deset hiljada kilometara daleko.
Gledala je netremice u Bonistila, u polusvesti. Kad joj je rekao šta
očekuje od nje da uradi, nije bila sigurna da će to uspeti. Ali, tada je bila u
šoku zbog onoga što joj je rekao o Megi. Sada je bila ubeđena da će ići do
kraja.
- Želim da otkrijem ko je ubio Megi, isto koliko i ti želiš - glas joj se
učinio grubim. Neprestano je mislila na bebu, tako nežnu i ranjivu... i
nevinu. Poznavala je Megi, takođe. Ona nikada ne bi abortirala. Delimično
je to bilo vaspitanje a delimično i saznanje o tome šta je Megi mislila o
životu i koliko ga je poštovala. Ona nikada ne bi namerno uništila jedan
život. Ne, beba bi sigurno živela da Megi nije... Vrele suze joj napuniše oči i
ona se okrete od njega, spustivši čvrsto kapke. Zar nije rekla da je sve već
isplakala i da nema više suza? Ali, pomisao na nerođenu bebu visila je u
vazduhu kao u srebrnoj mreži. Bože, kako je želela da pravda bude
izvršena. Pomislila je da sada može da shvati Bonistila i njegova osećanja.
Kako je on to rekao: »Indiferentnost prema sopstvenom aktu nasilja.«
Nepoštovanje ljudskog života izazivalo je osećanje mučnine kod nje i sada
je znala da nikada neće biti potpuno zadovoljna, sve dok ta stvar ne bude
sređena. Takođe joj je tek sada bilo jasno zašto je insistirao na tome da joj
ispriča svoju ličnu priču. On sada za nju više nije bio samo još jedan
policajac.
- Znaš šta treba da uradiš - nije joj postavljao pitanje, to je sada bila
naredba.
- Razumem sve.
- Hvala gospodu što si glumica.
Znala je da on želi da se nasmeje pa se osmehnula tako da bi njemu
bilo jasno da je u pravu.
Posle izvesnog vremena, on reče:
 - Voleo bih da shvatiš da se izlažeš velikoj opasnosti...
- Bobi - rekla je mirno - kroz sve to smo prošli. Ne bih mogla da živim a
da znam da je postojalo nešto što sam mogla da uradim da se ubica
dovede pred lice pravde, a da nisam učinila. Želim da ti pomognem.
- Kris ti je prijatelj - bilo je to samo nežno podsećanje.
- Sa Krisom će sve biti u redu.
- Nadam se da si uverena u to.
- Ja mu zaista verujem - osećala je njegovu blizinu. Bilo je tako tiho u
ovoj kući. Mogla je da čuje njihovo disanje. - Kris ne bi nikada mogao da
ubije Megi. On ju je voleo.
- Ljubav ima različite definicije... različite granice... zavisno od osobe -
ponovo je osetila da je u tome što izgovara sadržano mnogo više osećanja
nego što je dopuštao da se pokaže.
- Ubeđena sam da bi se on radovao detetu - reče Dejna.
- Ali, nisi sigurna.
- Niko to ne zna, sem Krisa i Megi - sačekala je trenutak. - Misliš li da ju
je Kris ubio?
On dugo nije ništa odgovorio. Najzad joj je stavio ruku na rame.
- Ne mogu ništa da kažem dok ne budem imao dovoljno dokaza, zar
ne?
Dejna je pokušavala da mu uhvati pogled ali njegove oči su i dalje
ostajale sakrivene u senci.

***

Grupa »Ritam srca« ponovo je bila zajedno. Bonistil joj je prvo ukazao na
tu činjenicu, u stvari, obavestio je o tome. Naravno da mu nije verovala.
Ona je bila u Las Palmasu kad su se posvađali Kris i Beno. Činilo se da je jaz
tada nepremostiv. Telefonirala je Vaneti u štab »Ritma srca« iz Bonistilove
kancelarije. Sekretarica joj je potvrdila da su bili u studiju dan i noć i da
završavaju svoj novi singl i ostatak albuma.
- Ali, oni nisu sada u Las Palmasu - rekla je onim svojim čudnim
akcentom koji je delimično bio crnački a delimično pravi londonski kokni. -
Pokušavala sam da ih nazovem, ali bez uspeha. Mislim da su svi otišli kod
Najdžela.
Dejna krenu Malholend izlazom prema San Diego autoputu. Najdžel i
Taj su živeli u kanjonu Mandevil. Bilo je to s druge strane Bel Era - na
zapadnoj strani - ekskluzivni deo grada. Dejna je pomislila da je Najdžela
svakako zabavljalo da se naseli ovde, među ljude koji se nisu previše
interesovali za rok muziku.
On je bio prihvaćen kao neki fascinirajući parija u njihovoj sredini, što
njemu ni najmanje nije smetalo. On i Taj su čuvali tajnost svog intimnog
života kad su bili kod kuće.
Sa čela, kuća se nije razlikovala od ostalih kuća u susedstvu. Dejna
skrete na kolovoz od lomljenog belog mermera i dok je prilazila kući
pažljivo je osmatrala. Bila je to dvospratnica u kolonijalnom stilu, sa
stubovima. Dejna je znala da je unutrašnjost kuće nešto što se ni po čemu
ne slaže sa fasadom. Najdžel je dao da se unutrašnjost kuće sasvim očisti i
da se sve prezida prema njegovim željama. Bilo je to zaista čudno mesto.
Baš čudno. Na primer, dobro se sećala da je biblioteka u prizemlju bila
kopija starinskog džentlmenskog kluba iz Londona početkom veka: bilo je
tu ogromnih kožnih fotelja, antičkih mermernih kamina i pepeljara od
mesinga. Uz sve zidove bile su podignute police u kojima nisu stajale
knjige, uprkos nazivu prostorije, već video i muzičke kasete. A kada bi
čovek bolje pogledao, video bi da u mermernom kaminu nema vatre već je
u njega smešten skupi televizor sa video opremom.
Bilo je drugih čuda u ovoj kući kao, na primer, kupatilo tako veliko kao
prosečna dnevna soba. U kupatilu su stajali čak i frižider, video-monitor i
francuski krevet. U zadnjem delu kuće bili su mali studio i ogromni bazen
koji se završavao vodopadom što je vodio u veštački ribnjak.
Silka izađe da je dočeka kad je ugasila motor ispred ulaznih vrata.
Mogla je da čuje kako negde laju dobermani ali na komandu utihnuše.
- Mis Vitni - reče on i skoro se osmehnu što je za njega bilo neobično -
kakvo divno iznenađenje! - Krenuo je prema njoj stepeništem od cigle. -
Niko nas nije obavestio da ćete doći.
- Plašim se da niko ne zna - reče Dejna - nadam se da ih ne prekidam.
Znam da im turneja počinje u subotu.
- Da - Silka klimnu glavom - San Francisko najpre, onda Feniks u
ponedeljak, Denver u utorak, Dalas u sredu, sve do subote, i tako dalje
punih šest nedelja. Veoma su uzbuđeni zbog te turneje - znala je da on,
pre svega, misli na Najdžela.
- Je li sve u redu među njima? - znao je na šta misli.
- Sve je sređeno. Beno je genije za tu vrstu stvari. On se već dugo time
bavi. Od njihove prve turneje po SAD koja je bila... čekajte da se setim,
1965., čini mi se. Da, bilo je 1965. jer me je te godine Beno zaposlio.
- Kako si ga upoznao?
- Bena? Pa sreli smo se na nekoj večeri prethodne godine. Obojica
smo se u to vreme mučili da sastavimo kraj s krajem. Ja sam čuo za »Ritam
srca«, čak sam ih i slušao nekoliko puta u Velikoj Britaniji. Ali, posle
katastrofalne prve turneje po Americi nijedan producent nije želeo da
učini bilo šta sa njima, niti da ih angažuje. Njihov engleski menadžer nije
razumeo ni Ameriku ni to kako se ovde prodaje jedan proizvod. Bili su
veliki, u Engleskoj pa je mislio da će kao uragan proleteti Amerikom.
Silka načini pauzu da vidi sluša li ga Dejna. Bilo je očigledno da ona
guta svaku njegovu reč.
- Ja sam skrenuo Benovu pažnju na taj sastav u toku večere. Bilo je to
samo onako, čavrljanje uz večeru. Mislim da se niko ne seća kasnije takvih
razgovora za večerom. Ali, Beno je stalno mislio na to i odleteo je da ih
vidi. Ubedio ih je da potpišu ugovor sa njim i dalje smo došli do ovoga što
se danas vidi i čuje - raširio je svoje snažne ruke da bi njima obuhvatio kuću
i imanje.
- Znači, ti si poznavao Jona - reče Dejna.
- Svakako - ali nešto je ostalo skriveno u njegovim očima - svi smo
znali Jona i svi smo ga voleli. - Pogledao je. - Jeste li čuli novi singl?
- Nisam, ali bih volela da ga čujem.
- Onda ću vas uvesti. Oni baš sada proveravaju ton.
Pre nego što su zakoračili preko praga, ona ga uhvati za snažnu
mišicu.
 - Silka - reče - kako je Kris? Stvarno, kako mu je?
Naginjao se iznad nje, ogroman kao planina, a glava mu je bila tako
visoko da se činilo da njome dodiruje oblake.
- Da, s njim je sve u najboljem redu - reče Silka negde iz dubine grudi -
zaista, sve je u najboljem redu.
Silka zatvori vrata za njima. Bilo je tamno i veoma mirno u velikom
hodniku.
- Ova tura će mu dobro doći. Videćete - kao da je hteo još nešto više
da joj kaže.
- Nisam došla da ga zaustavim i da ga odgovorim od turneje, ako si se
toga uplašio - reče Dejna.
- Ne, ja se ne plašim, ne, nikako nisam mislio na to - ali videlo se po
njemu da mu je laknulo kad je to Dejna rekla. - Međutim, nju nikada nisam
video tako uznemirenu - reče on. - Ona je stvarno preplašena, i to vama.
Dejna je znala da on misli na Taj.
- Ne mogu da shvatim zašto me se plaši - ali, naravno, bilo joj je
sasvim jasno zašto je se plaši. Želela je samo da vidi da li će joj to Taj i sama
priznati.
- Ona zna šta Kris misli o vama. Ne može da prihvati takvu vrstu
odnosa. Nju to veoma brine jer je suviše privržena trupi - pogledao ju je
krajičkom oka. - Nije mogla da vas uhvati ni na koji način a ono što ona ne
može lično da kontroliše strašno je plaši.
- Pa, po tome smo onda slične - reče Dejna - ni ja nju ne razumem. - U
sebi je mislila »Mi smo kao dve mačke koje su nakostrešile dlaku. Možda je
to samo borba za prevlast na teritoriji«.
- Ne - reče Silka i zastade ispred teških hrastovih vrata - stvar je u
tome što vi nju dobro razumete, mis Vitni, a ona vas ne shvata. To nju
smrtno plaši.
On otvori vrata. Zvuk je skoro obori svojom silinom. Uši je zaboleše,
zubi joj zacvokotaše.
Osetila je vrhove Silkinih prstiju na leđima. Gurao je da uđe. Ona
poslušno prekorači prag i on zatvori vrata za njima.
 Članovi trupe stajali su u krugu ispred dva ogromna zvučnika, ista
onakva kakvi su bili u Krisovoj kući, a u jedan od njih je ugurano Megino
telo... Članovi trupe su stajali kao pripadnici neke nove religije pred svojim
idolima. »Seti se onih trenutaka na zadnjem sedištu ‘forda’...« snažno je
odjekivao Krisov glas pun strasti i seksualnosti... »nismo znali šta će s
nama biti...«
Taj prva ugleda Dejnu i ustade. Niko drugi se ne pokrenu i ne pogleda
prema njoj.
»...nismo znali da ćemo odrasti i da ćemo poželeti da dosegnemo
zvezde...«
- Ko te je pustio da uđeš? - zareža Taj. Zenice su joj bile nenormalno
krupne, sjajne. Njene oči su izgledale više nego čudno.
- Znači li, to da više nisam dobrodošla ovde?
»... u noći koja odlazi ponovo ćemo biti jedno...« - pevao je Kris iz srca.
- Da se ja pitam, naredila bih Silki da te glavačke izbaci odavde - siktala
je Taj. Dejna je mogla da oseti miris marihuane u njenom dahu. Bio je to
sladunjav miris od kojeg je Dejni uvek bilo muka.
- Ali, obe znamo da to ne zavisi od tebe - Dejna stavi ruku na njeno
rame ne bi li je sklonila.
»Anđeo i đavo sreli su se« pevao je Kris »na sredokraći, na zemlji koju
niko ne naziva svojom...«
Onog trena kad je dodirnula njeno rame videla je kako je nešto čudno
sinulo u Tajinim očima. Možda se samo neki mišić zgrčio ili su se ženice još
više raširile. Ali, Dejna je već prošla pored Taj. Kris ju je ugledao. Otvorila je
usta ali tada oseti ledene vitke prste oko svog članka i kako je neko povlači
unazad.
- Kuda si krenula? - Taj je buljila u nju. Videlo se da veoma teško diše. -
Na žalost, sve zavisi samo od Krisa i Najdžela. - Glas joj je bio pun pretnje. -
Tako je oduvek bilo ali ja ću to promeniti.
- Misliš da je tako bilo i dok je Jon još bio živ? - upita Dejna.
Taj zadrhta kao da ju je ovo sada stvarno pogodilo.
- Šta ti znaš o Jonu? Da li ti je Megi nešto rekla?
 - Bilo šta da mi je rekla, to je rečeno u poverenju.
Tajini ledeni prsti pokretali su se gore-dole po njenom članku.
- Trebalo bi da se paziš i ne veruješ svemu onome što čuješ.
- Hej, Dejn! - Kris je išao prema njoj, osmehujući se. Stao je između njih
i Dejna izvuče članak iz Tajinog zahvata. - Hej, kako si mi?
»Zaboravi rime od kojih smo živeli« pevao je strasno njegov glas sa
snimka »zaboravi zabave, zaboravi prijatelje, jer oni ti daju premalo«.
Pokušala je da ga odvuče dalje od Taj.
- Kris - upitala je - šta se to dogodilo?
- Hej - iscerio se - na šta misliš?
Zagledala se u njegove oči, želela je da joj odgovori.
- Nije dobar trenutak, Dejn. Ne mogu sada da ih ostavim. Suviše ljudi
zavisi od našeg rada, suviše novca je uloženo u to sve. Suviše dugo smo
Najdžel i ja drugari - zastao je za trenutak i ona vide da mu se lice nekako
opustilo. - Nisi ljuta na mene zbog toga, Dejn. Hej, ma hajde.
Dodirnula mu je vreli obraz svojim dlanom.
- Ne, mislim da nisam ljuta - rekla je - samo bih volela da razumem, to
je sve.
Stavio je svoju šaku preko njene. Osećalo se da je sada smireniji i
opušteniji, baš kao malopre Silka.
- Baš mi je drago - rekao je - Taj, pa znaš valjda Taj, misli da ti
pokušavaš da me sprečiš da krenem na turneju.
Pomno je posmatrala njegovo lice.
- Zašto bih ja to uradila?
- Pojma nemam - osećala je da je nervozan kad se razgovara o tome -
mislim da sam i ja to pomislio kad sam te ugledao da ulaziš.
Osmehnula mu se.
- Došla sam iz sasvim drugog razloga - glas joj je postao stidljiv. - Kad
mi je Vaneta rekla da turneja počinje ovog vikenda u San Francisku,
pomislila sam da pošto ne snimam i imam nešto slobodnog vremena...
- Nemoguće! - Kris je bio oduševljen. - Zaista ćeš poći s nama? Baš sam
mislio o tome kako nas već dugo nisi videla na sceni - zavrteo ju je u krug. -
To će ti prijati. Izvući ćeš se iz ove rupe i nećeš morati ništa da radiš, samo
da se odmaraš.
Bonistil nije verovao da će joj to uspeti ali, sam Kris joj je
svojevremeno dao ideju. »To što ćeš biti stalno sa njima daje ti
neograničene mogućnosti da saznaš mnogo toga« rekao joj je kad su se
poslednji put videli »ja nemam takve mogućnosti«.
Htela je da zabaci glavu unazad i da se smeje iz sveg glasa. Pomislila
je: »Zašto da to ne i uradim?« Zabacila je glavu i nasmejala se glasno, od
srca.

***

Dejna i Baba sami u stanu. Pobegli su s ulica, od podvodača i

trinaestogodišnjakinja odbeglih od kuće koje ovi prodaju i traže deset
dolara za deset minuta. Mušterija uvek ima, od neiživljenih biznismena do
preplašenih maloletnika koji se kriju po prljavim ulazima, trudeći se da
zadovolje svoju želju. Bilo je opasno na ulici i hladno.
Dejnina majka bi bila zaprepašćena da je videla ovaj stan. Ona bi, bez
sumnje, odbila da se popne škripavim drvenim stepeništem na kojem su
sedele mačke svih veličina i boja, sklupčane i nepomične, dok su im oči
sijale kao smaragdi, ogromne i sjajne u polu-svetlosti. Čekale su noć da bi
krenule u akciju.
One su bile čuvari Babinog stana i Dejna ih je uvek hranila. Baba je bio
protiv tog maženja.
- Moraju da budu gladne, mama, da bi ganjale monstrume.
Razmazićeš ih ako ih hraniš i drugi stanari ti to nikada neće oprostiti.
Slivnici su bili puni sivkaste blatnjave smese koja je nekada bila sneg.
Sedeli su na izanđalom tepihu a sofa iza njihovih leđa dizala se kao
neka tamna zaštita. Nekoliko lampi je bilo upaljeno ali abažuri su umekšali
osvetljenje. Jeli su piću iz jednog divnog restorana koji je Dejna otkrila na
Desetoj aveniji. Između njih je bilo pakovanje od šest konzervi »Bad« piva.
- Baba - reče ona posle izvesnog vremena - kako to da nisi nikada
spavao sa mnom? Misliš li da nisam seksi?
 Pogledao ju je svojim ogromnim crnim očima.
- Sigurno si seksi, mama. Ali, znaš ti mene. Ja nisam srećan samo s
jednom ženskom. Moram da ih imam sve - oblizao je usne. - Svakako da
sam zamišljao tebe i sebe u krevetu, kao što se uvek zamišljam sa svakom.
- Odvratio je pogled od nje. Ali, nas vezuje nešto drugo.
- Ali, ti već znaš da ja nisam kao ostale, one koje upadaju ovamo u bilo
koje doba dana ili noći... - prestala je da govori shvativši da on bulji u nju.
Svetlost mu je nežno padala na lice, rasipala se u zracima, omekšavala mu
crte koje su bile zategnute zbog udaraca koje mu je svet nanosio a koje on
nikako nije mogao sasvim da razume. - Da li si nekada razmišljao o tome
šta ja želim?
Jeknuo je.
- Kao što reče Marti, mama, ti si suviše mlada da bi o tome nešto
znala.
- I sam znaš da to nije istina.
- Kad si ti u pitanju, pojma nemam šta da mislim. Zašto si, na primer,
još ovde? U zemlji odmetnika?
- Zato - reče ona - što sam i ja odmetnik, baš, kao i vi svi drugi.
Baba odmahnu glavom.
- Imaš neke lude ideje. Zar ti ništa ne dolazi u glavu? Zar ne vidiš da se
ovde ne događa ništa što bi tebe moglo da interesuje?
- Ti si, ovde. Ti me interesuješ.
- Ha! Što ne odeš u grad? - Nasmejao se i skrenuo pogled s njenih
očiju. - Što jednostavno ne odeš, možda će to biti najbolje, mama.
Odmahnula je polako glavom.
- Nećeš se tako lako izvući - ustala je i sela pored njega. - Šta je s
tobom? Mislim da smo o svemu tome već ranije razgovarali.
Prekrstio je ruke preko svojih ogromnih grudi.
- Istina je da osećam krivicu zbog tebe, mama, a tako nešto odavno
nisam osetio. Tu su, vidiš razne stvari... - odmahnuo je glavom. - To nije u
redu. Ti ne pripadaš ovde. Ti moraš da se vratiš u Kingsbridž, tamo ti je
mesto. Ovde ima suviše đubreta i opasnosti za takve kao što si ti. Osećam
se zlim i pokvarenim...
Preplela je svoje prste s njegovim.
- Ali, ti nisi takav. Ti to dobro znaš.
- Ne - reče on, sinuvši zubima - ja sam pravi princ od čoveka.
Uhvatila je njegovo bradato lice obema rukama i pre nego što je on
imao vremena da se pobuni, poljubila ga je u usta. Izgledalo je da taj
poljubac traje dugo, vrlo dugo. Razdvojila je usne i kliznula je svojim
vlažnim jezikom između njegovih usana. Nije mogao da se odupire.
Dopustio joj je da ispita njegova usta.
Osetila je njegove ruke na leđima, osetila je kako je steže u zagrljaj,
tako nežan da je počela da jeca.
- Eto - rekla je i odvojila se malo od njega da bi ga bolje videla - čitava
rasprava je, eto, oko toga. Zar ne?
- Ti plačeš - reče on, sa čuđenjem i nežnošću u glasu.
- Baba, ja te volim - milovala je njegov obraz - nemoj ni o čemu da
brineš. Molim te. Daj samo da uživamo jedno u drugom i nemoj da
brineš...
Poljubio ju je s puno nežnosti za koju je uvek naslućivala da se krije
duboko u njemu. Počela je da skida njegovu odeću, nije želela ništa drugo
nego da se stisne uz njegovu nagu kožu.
Telo mu je bilo glatko, bez ijedne dlačice. Otkrila je da ne može da
zaustavi ruke i da stalno želi da ga miluje. Neprestano je drhtala. Osećala
je neverovatnu napetost i želju da se što pre sjedini s njim. Njen um je
urlao, organizam se trudio da se zaštiti. Talasi zadovoljstva počeše da je
potresaju kao odjek grmljavine, zaglušavajući je. Njeni prsti su drhtali kao
da je starica.
Možda je Baba to osećao ili je znao da je razdiru dve suprotne sile,
dva suprotna osećanja. U svakom slučaju, on ju je vrlo pažljivo preneo do
kreveta i polako ju je skinuo. Usne nije odvajao od njenog tela, ispitujući
njima svaki prevoj, svaku senku. Osetio je kako je zadrhtala kad mu se
usne sklopiše iznad bradavica. Dodirivao ih je jezikom, lizuckao, osećao
kako postaju čvrste i drhtave. Usnama je ljubio strane njenih punih dojki a
prstima je milovao bradavice. To je bilo suviše za nju, izvila se i kriknula od
prevelikog uživanja.
Kad je bila sasvim naga on je skliznuo sa kreveta i kleknuo na pod.
Podigao joj je noge dok mu nisu pale preko ramena a onda je zabio glavu
između njenih butina.
Bila je već veoma vlažna, toliko da je on bio zaprepašćen. Zaječao je
kad je razmaknuo latice njenih usana da bi došao do najosetljivijeg mesta.
- Šta to... radiš? - jedva je mogla da dahne dok se njegove usne ne
spustiše tu gde je bila najosetljivija. A onda oseti njegov jezik kako se
pomiče čitavom dužinom tog, tako mekog, dela tela. Njeno zadovoljstvo
je bilo toliko jako, tako iznenadno, da ona ispravi noge i poče da vrti
bokovima ne bi li što više uživala u toj ludosti koja joj je razarala čitavo
biće.
Zadovoljstvo je sada bilo neprekidno. Iz njenog mozga je sve odletelo
poput preplašenih golubova na jakom vetru. Centar njenog bića se
rastopio i um joj je bio pomračen. Želela je samo da je to beskrajno
osećanje zadovoljstva nikada ne napusti. Butine su je bolele od
preteranog zatezanja mišića a telo poče da joj se grči u ritmu udaranja
srca. Činilo joj se da je toliko uzbuđena da je samo deo neke muzike, znala
je i kakav će kraj biti jer ona je bila ta muzika - bila je to njena melodija koju
je samo ona mogla da čuje, oseća, omiriše.
Znala je da će uskoro da svrši po ukusu u ustima i munji koja je
prolazila kroz njene uzvitlane bokove. Zračila je kao iz epicentra a kad je
osetila njegove uzdrhtale prste na svojim ukrućenim bradavicama baš
kad... baš kad je...
Vrisnula je i skoro se prepolovila nesvesna toga šta rade njeni bokovi,
jedino donekle svesna vrele staze kojom neprestano putuje njegov jezik,
praćen usnama.
Potpuno vlažna od znoja, nogu savijenih u kolenima, ona je šaputala.
- Baba, dođi ovamo.
Istog trena je osetila njegovo snažno mišićavo telo na sebi. Iako
potpuno zanesena i još u grču zadovoljstva osetila je ubod straha zbog
veličine njegovog uda.
A onda se odjednom nađe u vazduhu tako da je bila iznad njega, kao
da je on ždrebac koga treba da zajaše.
Nagnula se prema njemu, počela da mu ljubi grudi, bradavice a njene
ruke su milovale njegov torzo dok ju je on bez napora dizao uvis a onda
polako spustio dok nije osetila njegovu čvrstinu na svom skliskom ulazu.
Uzdahnula je, sigurna da je suviše velik za nju da bi joj bilo prijatno. Ali, on
je tako glatko kliznuo duboko u nju da je ona samo sklopila oči i duboko
uzdahnula.
Proveli su čitav čas milujući se i trljajući, dahćući i ječeći, zastajući
povremeno kad bi uživanje postalo preveliko. Znali su da im je suviše dugo
trebalo da dođu do te ivice i nisu hteli tek tako da je prekorače. Nisu mogli
dovoljno da se nauživaju jedno drugog. Uživali su u tom produžavanju
odnosa želeći da što više odlože kraj.
Ali, došao je trenutak kad uzbuđenje više nije moglo da se kontroliše i
kao po nekom prećutnom dogovoru oni dopustiše da se osećanja preliju i
da izgube kontrolu nad njima.
Dejna je milovala Babina vlažna leđa, njene ruke se zaustaviše na
mišićima u dnu leđa, tvrdim kao da su od čelika. Osetila je kako je nadošao
u njoj i taj osećaj sa neprestanim trljanjem bilo joj je više nego dovoljno da
podivlja.
Ipak još nije bila zadovoljena. Želela je da ispita svaki deo njegovog
tela usnama i učinila je tako. Nije mogla dovoljno da ga se namiluje. Nije
htela da skloni usne s vrha njegovog uda kad je on počeo da svršava i puni
joj usta oporim mirisom. To ju je toliko uzbudilo da je počela da pokreće
bokove u krug i uskoro je i sama doživela novi orgazam.
Ni tada nije htela da ga pusti i dalje ga je dodirivala jezikom sve dok je
Baba nežno ne skloni i ne šapnu.
- Dosta, dosta za sada.
Ležala je u njegovom naručju i osećala je kako mu bije srce, udisala je
pomešane mirise, svoj i njegov, osećala je onu poznatu blaženu predanost
posle seksa.
- Ionako moraš uskoro da ideš - rekao je on - ja ću imati posla.
Otvorila je usta ali ih je skoro istog trenutka zatvorila. Želela je da
provede noć sa njim baš ovako, kao sada, u njegovom naručju ali iz ranijeg
iskustva je znala da joj on nikada nije dopuštao da ostaje u stanu kad je on
imao sastanak. »Suviše opasno« - rekao bi a kad ga je jednom pitala zašto
samo ju je dobro pogledao.
- Onaj prokletnik Smeško je dolazio ovamo juče kad si ti bila u
Kingsbridžu - reče Baba, milujući joj rame. - Rekao sam mu da to više
nikada ne čini. Posao je posao i moj lični život ne treba da ima bilo kakve
veze s tim. Ali, on je rekao da nikada nije video gde stanujem i da je samo
zato došao da zadovolji svoju radoznalost.
Nekoliko puta je već htela da ga zamoli da se povuče iz poslova i da
sve zaboravi ali znala je da će biti najbolje da ćuti. Na taj način je on
zarađivao za život. Odabrao je taj način i to je bilo njegovo. Možda je to i
bila najvažnija stvar na svetu. Znala je da ne može to da mu oduzme pa
čak i da ga napusti.
- Reci mi nešto, mama...
Ušuškala se u njegovu toplinu.
- Šta? - šapnula je pospano.
- Misliš da tebi nije važno, ta razlika...
- Kakva razlika?
- To što sam ja crnja.
Stavila mu je šaku na grudi, raširila je prste u obliku morske zvezde.
Mogla je da oseti kako mu srce pulsira ispod njene šake. Osluškivala je
njegovo snažno disanje. Bio je tako ogroman i mislila je da je nepovrediv,
neuništiv, nedodirljiv.
- Ovde - reče ona šapatom - si ono što ja želim. Čovek.
Poljubila je mesto na njegovim grudima bez dlaka, gde se osećalo
udaranje srca.
On ne reče ništa, samo se zagleda kroz poluspuštene roletne.
Svetlost se menjala s prolaskom kola i kamiona.
Čuli su se razni zvuci s ulice: zvuk sirena, hujanje saobraćaja duž
avenije, lajanje psa, nečiji smeh a onda brzi razgovor na španskom.
Škripnuše gume na točkovima automobila.
Dejna skriveno pogleda prema njegovom tamnom profilu i ugleda
suzu u uglu oka. Poljubila ga je u vrat i nije mu rekla šta je otkrila.

***

Probudila se usred noći. Vrtelo joj se u glavi. Odmah je potražila Rubensa

na drugom delu kreveta. Bila je sama. Zašto ga nije bilo? Da li joj je Marija
rekla da će doći kasnije? Nije mogla da se seti.
Osećala je miris gume u ustima. Pokušala je da proguta pljuvačku, da
otera taj gadni, ukus ali, bez uspeha. Pomislila je da će povratiti.
Počela je strahovito da se znoji i odjednom joj se učinilo da pada kroz
krevet, da propada kroz pod, da propada kroz samu zemlju. Sve do
središta planete.
Zagledala se u plafon. Kao da je bio milion kilometara daleko. Vrtelo
joj se toliko pred očima da ju je glava zabolela. Zatvorila je oči ali od toga
je vrtoglavica bila još jača i još bolnija. Širom je otvorila oči. Šta ju je to
probudilo? Srce joj je udaralo kao ludo u kavezu od rebara, čula je
škripanje svog sopstvenog disanja. Taj čudni zvuk, tako zloslutan u
potpunoj tišini, natera je da diše još ubrzanije tako da je skoro dahtala.
Pitala se da li ju je probudilo sopstveno disanje. Ali, duboko u
podsvesti je znala da ju je probudilo nešto spolja.
Strah joj je nadolazio iz stomaka u grlo, smestio se tu težak kao
kamen. Borila se da ga pobedi ali u tom je trenutku, ponovo čula onaj isti
zvuk. Ukočila se, uši joj postadoše osetljivi radari. Pokušala je da se smiri,
da umiri disanje. Potočić znoja kliznu joj niz slepoočnicu. Zvuk se čuo
negde iz unutrašnjosti kuće.
Zvuci su se približavali, tako tajanstveni i jedva čujni ali ona je najzad
shvatila da je neko u kući.
Ščepala je pokrivače ali nije mogla da se pomakne. Ukus gume u
ustima ju je gušio. Povraćalo joj se. Čula je šapat na stranom jeziku. Bio je
to španski. Da, to je bio španski. Vrtelo joj se u glavi, još je bila napola u
svom snu o Babi u Njujorku. Deo njenog bića još je bio tri hiljade
kilometara daleko.
Ponovo je bila devojčica, bespomoćna i preplašena, paralizovana u
svetu tamnih senki i zlih namera. Neko joj je prilazio bliže svakim dahom.
Osećala je da je prikovana za krevet, raširena kao morska zvezda.
Pokušala je da okrene glavu, bar oči, ne bi li videla ko to pokušava da uđe
kroz zatvorena vrata spavaće sobe.
Metalni zvuk je natera da prestane da diše. Drhteći, potpuno vlažna
od znoja, pomislila je na oštricu sečiva noža-skakavca i na srebrnasti odsjaj
na metalu. Strah je udarao po njenoj lobanji, zvoneći histeričnim alarmom
a te sonarne vibracije su se širile kao krugovi na vodi.
Smrt je bila u vazduhu, mogla je da je dodirne kao zavesu od perli
iznad glave. Spuštala se sadistički polako, kao da namerava da je uguši.
Grudi su joj se dizale i spuštale, borila se za dah. Senka pade preko
kreveta, preko njenog tela, crna, ogromna, opasna. Kriknula je mada se
nikakav zvuk nije čuo sa njenih usana. Ciklon raznih slika vitlao joj je kroz
um: smrt i razaranje: poruke ucrtane u živo meso njenog tela: seksualne
orgije: ogromni štapovi su je komadali sve dok kosti nisu izletele kroz
kožu. Krv je curila, živci su urlali od bola a onda je bila bespomoćna.
Dahtala je.
Izvivši se iznad kreveta kriknula je.
- Šta je, do đavola...
Kad je kriknula kao da je izgubila moć da povrati vazduh. Počela je da
se guši.
Osetila je snažne ruke kako je grle, osetila je vrelinu nečijeg tela koje
se pritiskivalo uz njeno. Muški miris, nekako dobro poznat. Sirom je
otvorila oči i pokušala da se istrgne iz zagrljaja. On ju je i dalje stezao. Ali,
to je samo pojačalo njen užas. Našla je lice zagnjureno u njegovo rame.
Zabacila je glavu, usne joj otkriše zube a ona se izgubi u vrtoglavici koja ju
je vratila nekoliko vekova unazad. Vilice joj škljocnuše, nije uopšte bila
svesna da je zarežala duboko u grlu. Besno je pokušavala da se izvuče iz
zagrljaja smrti ali snaga je bila suviše velika.
Pognula je glavu unapred, otvorila usta, zubi su počeli da joj škljocaju,
htela je da ujeda, a onda je čula kako neko govori;
- Dejna? Dejna? Sve je u redu.
Zagrizla je, ipak, dok joj se um mračio, jedva verujući da je sve to
samo sanjala čak i sad kad je bila budna. Osetila je cepanje tekstila, na
usnama slankasti ukus, čula je njegov krik pun bola i iznenađenja. Ali, to je
bilo malo u poređenju s bolom koji je nju ispunjavao.
- Dejna... Dejna... Dejna...
Prepoznala je nežnost njegovog dodira: znala je da nije smrt došla po
nju. Samo je njen razum mogao da smisli takvu prikazu usred noći.
- Rubense - šapnula je promuklo. - Rubense, pomozi mi.
Pala je napred u njegovo krilo, jecajući i drhteći od izbezumljenosti i
olakšanja što je oslobođena užasa.
Odnekud sinuše svetlosti Los Anđelesa. Čula je iz tame Babin glas:
»Mama, ili si unutra ili nisi, to je kraj svega«. Sada, kad se uključila u
Bonistilovo traganje za ubicom, znala je da je najzad ušla. Osećala je veliku
želju da sve kaže Rubensu ali znala je da to ne srne da učini jer bi to sve
pokvarilo i da on to ne bi shvatio. Kao što nije mogla ni njemu ni bilo kome
drugom da kaže za Babu, tako nije mogla da kaže ni za ovo.
- Neko bi hteo da se upozna s tobom - reče on.
- Ko?
- Dori Špengler. Dobar Berilin prijatelj - okrenuo se na leđa. - Sjajan
agent.
- Rubense, poslednji put ti kažem ja neću najuriti Montija.
- Zar sam tako nešto rekao? Želim samo da se upoznaš s Dorijem.
Postoji dobar razlog za to.
- Mogu da se zakunem da postoji.
- Hoćeš li se sastati s njim?
- U redu.
- Možda bih mogao da odgodim put u Njujork - reče on.
- Ona stvar s Ešlijem je suviše važna.
- Može da sačeka nedelju dana.
- Želim da odeš Rubense - stavila mu je ruku na nage grudi. - Sa snom
je sve u redu. - Osmehnula se u tami. - U svakom slučaju, Kris me pozvao u
San Francisko preko vikenda da vidim trupu na delu.
- Dobro. Znači nećeš biti ovde nekoliko dana?
 Nagnula se nad njegovo lice.
- Tako je Kris rekao. Ja ti ništa ne verujem.
- Beril jako drži do te veze između vas dvoje. To sam ti već rekao. Kad
sam je obavestio, bila je krajnje uzbuđena. Putovanje će vredeti zbog
velikog publiciteta koji će doneti tebi a sa Dorijem možeš da se sastaneš
kad se vratiš.
- Samo razmišljaš i krojiš nove planove, je li?
- Hajde sad na spavanje - šapnuo je. - Moramo da spavamo. - Tiho je
disao i polako potonuo u san.
Ali, ona nikako nije mogla da zaspi. Zora samo što nije svanula:
Osećala je svoje prošle dane kao loš ukus u ustima. Okrenula se na drugu
stranu od prozora i zavesa koje su se polako pomicale. Klekla je na krevet,
sklonila je pokrivače sve dok nije ugledala nago Rubensovo telo. Gledala
ga je vrlo dugo. Osećala je neodoljivu želju da ga dodiruje, da ga oseti kraj
sebe, da oseti njegovu težinu na svojim rebrima, njegove mišićave ruke
oko svog struka. Pružila je ruku i dotakla ga.

***

Nije joj se odlazilo te noći od Babe. Najzad je, ipak, sa dugim uzdahom
prebacila dugačke noge preko stranice kreveta i odvojila se od njega.
Pokupila je odeću, podigla je svoju tašnu koju je nosila preko ramena i tiho
je otišla preko čitavog stana do zamračenog kupatila. Tu je neprestano
bilo vlažno a vrata, prefarbana ko zna koliko puta jevtinom belom bojom,
nisu mogla da se zatvore.
Kad je ušla, zastade s rukom na pola puta do prekidača. Promenila je
mišljenje. Stavila je odeću na ivicu kade, popela se na spuštenu dasku
klozetske šolje i otvorila je gornji deo prozora pokriven matiranim
staklom. Šarena svetlost Menhetna ispuni kupatilo. Nebo je bilo belo,
osvetljeno difuznom svetlošću kao da žive unutar uskršnjeg jajeta.
Videla je kako grad treperi i drhti na hladnoći. Iza sebe mogla je
povremeno da čuje kako se Baba tiho kreće po stanu i kako se priprema
da izađe.
Okrenula je glavu zbog oštrog zvuka koji je probio tišinu. Neko je bio
na vratima. Čula je Babin glas a onda metalno pucketanje sigurnosne
brave koju je on otvorio. Prijatelji su često navraćali a da se prethodno ne
najave. Baba nije imao telefona u stanu. Svoje telefonske razgovore
obavljao je iz raznih javnih telefonskih govornica u blizini stana.
- Posao - uvek je govorio - mora da se obavlja na ulici, jer tamo i
spada.
Ipak, ovo je bila jedna noć kad ona nije želela da im neko smeta, iako
je znala da je kraj te noći došao. Još je osećala drhtaje u sebi kao lelujanje
trave, usne su je bolele, bile su malo naduvene, najosetljiviji delovi tela su
joj još brideli: divno.
Odvratila je pogled sa prozora i tiho je prišla vratima kupatila da bi
provirila u sobu.
Čula je kako neko repetira revolver dva puta i ona poskoči u mestu.
Srce joj je tako udaralo da je pomislila da će joj pući. Čula je udaranje
potpetica čizama kao stakato ritam na golom drvenom podu a onda ni šta,
jer je taj neko u čizmama prešao na tepih, između stolica i kauča. Čula je
preteći glas.
- Ostani gde si. Ti si završio svoj noćni posao.
A onda je zavladala tišina, njoj se činilo da to traje čitavu večnost.
Stajala je mirno, prsti su joj stezali ivicu vrata tako da su pobeleli.
Užas je ščepao njeno srce i njoj se učinilo da joj se krv pretvorila u kockice
leda. Činilo joj se da je te kockice leda guše svakim novim udisajem. Um joj
je onemeo. Pokušavala je da razumno razmišlja, ali nije mogla. Osećala je
da joj se samo usne pomiču. »To je nemoguće, to ne može da bude istina«.
Odjednom je čula uzdah, tako oštar i jasan, kao da je pucanj iz
revolvera. Pokušala je da nešto više razazna, da vidi ko je taj nenajavljeni
posetilac. Nagnula se unapred, učinilo joj se da čuje samo jednu
prošaputanu reč:
- Callate!
Onda je opet zavladala tišina.
Jurnula je iz kupatila napolje, celom dužinom dnevne sobe. Bleda
svetlost je prodirala kroz odškrinuta vrata. Jurnula je prema njima, zalupila
ih svom silinom i namestila sigurnosnu bravu.
 Okrenula se i skoro pala preko njega. Ležao je nauznak na podu,
glava i ramena su mu bili na razbijenom prevrnutom stočiću za kafu. Krv,
tamna i svetlucava kao pljusak dijamanata, pokrivala je njegove grudi,
prelivala se iz otvorenih usta. Sve lampe su bile prigušene.
Kleknula je kraj njega, videla je kako mu krv lipti iz rana, sam život je
isticao iz njega, pravi život koji je mogla da dotakne.
- Baba! - kriknula je. - O, Bože! Baba!
Pritisnula je rukama njegove grudi koje su se teško dizale i spuštale.
Mislila je da dodirom svojim prstiju može da ga izleči, da je za to dovoljna
samo vera.
Prošlo je izvesno vreme pre nego što je shvatila da on pokušava da joj
nešto kaže: toliko mu je krvi liptalo iz usta da se skoro ugušio od nje.
Sklonila mu je glavu s oštrih ivica razbijenog stola, pritisnula je
njegovo telo uz svoje nage grudi. Krv joj je lila niz stomak, bila je tamna
topla reka koja se slivala u obliku slova »V« između njenih butina.
Oštar miris kordita mešao se s mirisom nečeg drugog, slatkog i
lepljivog. Nije mogla da odredi kakav je to miris. Baba se hladio uz nju i ona
ga još više steže u zagrljaj. Delovi raskinutih mišića propadoše joj kroz
prste, kao komadići slatkiša.
Baba se nakašlja, reče nešto. Ona spusti glavu niže.
- Šta? - pitala je očajno. - Šta?
Brzo je razmišljala: »Da li da ostanem uz njega ili da pozovem kola za
hitnu pomoć?« Nije čula šta je rekao:
- Baba, ne mogu da te čujem.
- Ali, Ali, ona portorikanska baraba... - glas mu je bio čudan mukli,
jedva čujan.
Obrisala mu je krvavu penu s usana.
- Ja sam pripremao taj poduhvat punih pet godina, a on sada hoće
sve.
Zatvorio je oči na trenutak i ona se uplašila da se slučajno nije
onesvestio.
- Baba? - šapnula je sa puno straha.
 Širom je otvorio oči i ona ugleda neko svetlucanje u njima.
- Sranje, mama. Znaš li šta mi je ta baraba rekla kad je pucala u
mene... rekao je: »Znaš li šta ne valja u ovom gradu? Ima suviše crnja«.
- Ćuti, ćuti. Koga je briga za njegove gluposti.
Počeo je da drhti. Znoj se slivao sa njega, kao kapljice kiše. Ponovo
mu je nežno obrisala lice i videla da je on pomno posmatra.
Oči joj se ispuniše suzama.
- O, Baba - šapnula je - nemoj da umreš, nemoj da umreš.
Pritisnula je šake još čvršće na njegove grudi. Kroz krv i kožu mogla je
da oseti udaranje njegovog preplašenog srca koje se borilo za život.
Neprestano ju je posmatrao. Otvorio je usne sa velikim naporom. Zubi su
mu bili ružičasti od krvave pene.
- Mama...
Stegla ga je.
- Baba, neću ti dopustiti da umreš. Neću!
Osećala je da toplina polako napušta njegovo telo, da se život izliva iz
njega, kao što potočić ulazi u more i gubi se u njegovom prostranstvu.
Želela je da otvori svoje vene i da mu da svoju krv, da učini bilo šta da
sačuva njegov život ali, ona nije bila boginja a on nije bio mitski heroj.
- Baba, volim te - ali, ona nije mogla ništa da učini, ni sada ni ranije,
kad je stajala bezbedna, ne mičući se u zaklonjenosti kupatila dok je
posmatrala kako ga meci raskidaju. Ponovo je oživljavala taj trenutak u
mašti, ponovo i ponovo. Zašto se nije pokrenula? »Zašto sam samo
stajala?« Znala je da je sada sasvim bespomoćna. Krajnje bespomoćna.
U jednom trenutku njene oči se okrenuše spoljnem svetu. Otkrila je
da ono što drži u naručju nije ništa drugo nego mrtva ljuska koja se hladila.
U tom telu više nije bilo života.
Napolju, u svetu, dalje od zaštitnih senki čulo se zavijanje sirena na
nekim kolima koja su jurila da reše nešto hitno. Ovde sada više ništa nije
bilo hitno. Čula je razgovor s ulice, kao čavrljanje majmuna u vrhovima
drveća. Nije moglo da se razume o čemu brblja ju ti ljudi. Bio je to ulični
španski jezik. Onda su se zvuci pomakli dalje niz blok.
 Njegove oči su postale staklaste ali ona nije htela da ga napusti. Mišići
su joj bili zgrčeni i koža se ježila. Bol je sprečavao da jasno vidi sa čim će,
sada, biti suočena. Nije znala šta je čeka na ulici ali znala je da će joj, bez
Babine zaštite, biti beskrajno teško.
Odlučila je da se bori. Znala je da bi on to očekivao od nje. Neće se
prepustiti. Neće se plašiti.
»Trebalo je da... trebalo je da... trebalo je da...« ali, misli su joj se
vrtele u krug.
Znala je da se samo zavarava. Čak i da je izašla iz bezbednog kupatila
ne bi mogla da pomogne. Smrt je došla po Babu. Možda je i Dejna mogla
da joj padne šaka da je strah nije prikovao za mesto.
Obukla se. Stegla je odeću oko sebe i pobegla s ovog strašnog mesta.
Mržnja je bila s njom, kao zaključana u neprobojni zlatni medaljon koji je
nosila na lancu oko vrata.
Dugo je mislila da neće moći da se smeje. Mislila je, u stvari, da neće
moći nikada više da se smeje. Naravno, bila je to samo glupa pretpostavka
sasvim mlade devojke. Tada još nije znala da vreme sve leći.
 TREĆI DEO

ŠUMA SVETLOSTI
 »Ako imaš nešto u sebi, onda si neko i nešto«
Bečka poslovica

7.

Hotel »Ekler« bio je smešten u Kalifornijskoj ulici San Franciska. Limuzine

su klizile po prilazu sa tri trake, mrmljale pred ulazom pre nego što bi stale
da iz njih izađu gosti u ovu zgradu, izgrađenu po ugledu na francusku
arhitekturu.
Hotel je imao dve fasade, u stvari, koje je pokazivao dobrodošlim
gostima. Do šestog sprata sve je bilo u starinskom stilu, a iznad tog sprata
izdizala se blistava kula od čelika i zamagljenog stakla. Kula je bila visoka
33 sprata i dominirala je nebom tog dela grada. U toku tri godine od
otvaranja, hotel »Ekler« postao je građevina o kojoj se najviše govorilo.
Bacio je u senku čuvene hotele San Franciska »Hajat Ridžensi« u Centru
Embarkadero i »Transamerika piramidu«.
Silka izađe iz kola i vrata se zatvoriše za njim. Videli su ga kako sa
Benom Katlerom razgovara sa upravom hotela. Momci u livrejama
otvoriše prtljažnike limuzina. Iznosili su instrumente i Dejnine kofere.
Silka kucnu na vrata i šofer otvori. Pogleda u Krisa.
- Sve je obezbeđeno. Postavljena je ekstra sigurnosna služba.
- Da li su to oni isti ljudi koje smo imali i ranije?
Silka klimnu glavom.
- Uglavnom. Jednoga su morali da dovuku s odmora. Pecao je u
Tahou - nasmejao se. - On je željan razbijanja glava.
- Neka on bude glavni, dobro ga iskoristi - reče Kris - ne želim da ti
budeš opterećen i takvim sitnicama. - Glas mu je zvučao kao da sedi u
ratnom savetu.
 - Sve je spremno - reče Silka. - U svakom slučaju moram što pre da
snabdem mis Vitni bedževima, inače će je zaustavljati na svakom mestu -
pogledao je u limuzinu. - Hajdemo, ako ste spremni.
Ogroman ulazni hol bio je senovit i prijatan. Plafon je bio visok i
zasvođen a na sve strane su se dizali dorski stubovi. S leve strane,
predvorje se izvijalo prema baru, diskretni znak je upozoravao na to.
Restoran sa novom kuhinjom otvarao se tek u 18 časova. U kabareu će
nastupiti Širli Bejzi.
Svetlozelene sofe i odgovarajuće klupske fotelje bile su raspoređene
na sve strane. Te oaze za odmor bile su odeljene jedna od druge visokom
paprati koja je stvarala ljupke senke i služila kao prirodni zaklon. Pod je bio
od mermera. Na sredini je bio ogroman orijentalni tepih.
Članovi »Ritma srca« su zauzeli čitav peti sprat starinskog dela hotela.
U stvari, bili su zauzeli peti i šesti sprat jer su svi apartmani bili dupleksi.
Turiste je više privlačio moderni, sjaj čelika i stakla pa su radije uzimali
sobe u futurističkoj kuli sa dobro opremljenom fiskulturnom salom i
unutrašnjim bazenom olimpijskih razmera. Nije ni čudo što je »Ekler« bio
rasprodat za godinu i po dana unapred.
Kris i Dejna su bili smešteni u apartmanima na kraju hodnika čiji su
zidovi bili ukrašeni grafikama San Franciska i mnogim ljudima ozbiljnih lica.
Bio je to zaista spektakularni apartman koji je mogao da se deli na
dva. Dejna još nije videla tako nešto. U njemu je bila čak i kompletna,
savršeno opremljena kuhinja a u trpezariji je stajao ogromni sto od
hrastovine za koji je moglo da sedne dvanaestoro ljudi.
Kad su prošli kroz dupla vrata, našli su se u ogromnoj sobi nešto
manjoj od fudbalskog igrališta. Jedan zid bio je u staklu. Video se grad, beli
kao alabaster, kako blista na suncu.
Spiralno stepenište vodilo je na gornji sprat gde su bile spavaće sobe.
Svaka je imala svoje kupatilo prepuno ukrasnog rastinja. Kupatila su bila
povezana sa saunom i specijalnim bazenom za masažu.
Dok se drugo osoblje brinulo oko smeštaja, oko intervjua na koje će
Kris i Najdžel pristati ili neće, dok je Beno osiguravao bedževe za
novinarsku elitu, Silka ščepa Dejnu i izvede je iz te gužve.
 Ovde je na sve strane bilo toliko mermera da bi komotno mogla : a se
izgradi neka omanja venecijanska palata. Dejna je odabrala spavaću sobu
sa tamno-zelenim motivima. Druga je bila tamnoplava, kao ponoć. U obe
spavaće sobe zavese su bile sklonjene s prozora. Sunčeva svetlost je
preplavila sobu. Čula je kako Silka izdaje naređenja hotelskom momku
kako da poređa prtljag. Čula ga je kako odgovara na uzbuđeni mladićev
šapat:
- Da, to je stvarno ona.
Prišla je prozoru. Vazduh je bio kao kristal, možda joj se samo činio
takvim posle smoga u Los Anđelesu. Pratila je pogledom linije zgrade sve
do plavetnila talasa. Galebovi su leteli nisko. Krajičkom oka uhvatila je
crveni bljesak tramvaja dok je nestajao prema vrhu Ruskog brda. Na
jednom udaljenom uglu videla je ulične svirače. Poželela je da i sama
prošeta ulicom.
Okrenula se i videla da je Silka netremice posmatra. Stajao je u
najudaljenijem kraju sobe. Sunčev zrak je svetlucao na vrhovima njegovih
crnih izglancanih cipela. Sve drugo je bilo u senci. Dejna se setila jednog
fudbalera koga je svojevremeno upoznala. Kako je bila zadivljena
njegovom veličinom. Kao da je bio stvoren za to da ljude natera na
pokornost i isteruje im vazduh iz pluća. Sada joj se to isto učinilo za Silku.
- Htela bih da izađem odavde - reče ona. - Na kratko.
On klimnu glavom.
- Kris je naručio kola za vas. Biće pred ulazom kad god zaželite -
prešao je sobu u dva koraka. - Ali, prvo moram da vas obezbedim za
večeras.
Dok je pripremao »Polaroid« i ostalo što mu je potrebno da bi dobio
njenu sliku u boji koju će zakačiti za karticu sa infracrvenom bojom koju će
morati da nosi sve vreme dok je s grupom, Dejna odjednom upita:
- Kako se Taj priključila grupi?
Silka jeknu.
- Pokupili smo je jednog leta u Kap Dantibu. Prišla je Jonu, odevena u
monokini. Legla je kraj njega. On nije mogao da odoli takvim stvarima.
- Ali, kad je Jon umro...
 - Budite mirni, molim vas - bljesnu blic i slika poče da se razvija. Silka
stavi kameru u stranu. - Kad je Jon umro, jednostavno se prišljamčila
Najdželu ali to nije bilo ono što je htela.
Pogledao ju je dok je radio.
- Od trenutka kad ih je ugledala, znala je šta hoće: htela je Krisa i Jona
istovremeno - odmahnuo je glavom. - Ali, oni su to odbili. Oni nisu bili
takvi. Sem toga, bili su suviše bliski da bi mogli da dele ženu... bili su prava
braća po krvi i po osećanju za muziku.
- A Najdžel? Šta je sa njim? Zajedno su svi došli u London. Zar nisu svi
bili kao jedna velika porodica?
- Pa, i da i ne. Bili su naravno veoma bliski ali, Najdželu je smetalo to
što su se Kris i Jon toliko dopunjavali u muzici.. Kako bi to čovek mogao da
objasni? Kad su bili zajedno, stvarali su magičnu muziku. To ne može da se
objasni. Najdžel je pokušao da to protumači na drugi, način. »Oni kuju
zaveru iza mojih leđa« došao je da mi kaže. »Ja to znam, žele da me istisnu
iz grupe«. Najpre sam pokušao da mu kažem da to nije istina ali on je
slušao samo sebe ili nekoga ko bi govorio ono što je već odjekivalo u
njegovom umu.
Silka zaćuta, pa odmahnu glavom.
- Bio je pravi divljak tih dana, stari dobri Najdžel. Dva-tri puta nedeljno
morao sam da ga spašavam iz nečije kuće gde bi ga pobesneli muž ili
verenik zatekli sa gaćama oko kolena. - Odjednom se nasmejao. -
Mangupu je to sve smešno. Kad su žene u pitanju, on je jednostavno
bio nezasit. Mislim, svi su oni takvi, svako na svoj način ali, sa Najdželom je
to nekako drugačije, dublje - slegnuo je ramenima - možda tu ima čak i
nekog psihičkog poremećaja, ne znam. U svakom slučaju, ja sam imao
dosta posla s njim. - Oči mu se zamagliše. - A onda je Jon umro. -
Uzdahnuo je i pružio joj bedž sa slikom. - Evo, sada je gotovo. Zakačila je
bedž.
- I onda se grupa promenila - reče Dejna - tako sam ja bar obaveštena.
Jon je stajao iza svih onih zanimljivih podviga zbog kojih je štampa u prvo
vreme toliko pisala o »Ritmu srca«.
Silka poče da sklanja stvari koje je koristio.
 - Svi su znali šta žele da kažu svetu o grupi. Jon je, ionako, veći deo
vremena bio toliko drogiran da nije znao gde je. Naravno da u takvom
stanju nije mogao ni da razmišlja. Taj ga je podbadala i šaputala mu šta da
se radi. Pojma nemam koliko su te ideje bile njegove a koliko njene. Možda
sada to čak ni ona više ne zna jer tokom vremena sve se zaboravlja i sve
bledi. Sa sjajnim idejama je uvek tako, zar ne? Čak i kad se probudiš jednog
jutra i pomisliš: »Sjajna ideja« to je, u stvari, samo sinteza svega onoga što
si čuo, video, osetio, saznao i, najzad, sakupio u jedno.
Dejna uhvati samu sebe kako se čudi kako da čovek koji tako
razmišlja i tako govori može da bude zadovoljan samo poslom čuvara u
najvećoj rok grupi na svetu.
- Zbog toga se razlikujemo od svih drugih živih bića na planeti, zar nije
tako, Silka? Mi imamo moć da se tako ponašamo - reče Dejna.

***

Izašla je, dok su članovi grupe davali intervju za časopis »Rolingston«.

Limuzina ju je vozila kuda je htela.
Krenuli su levo preko Hajda, prešli su Rusko brdo i spustili se u onaj
deo grada koji je videla sa prozora. Tramvaj zazveča pored njih. Mogla je
da čuje prigušenu zvonjavu njegovog zvonceta. Učinilo joj se da dolazi iz
velike daljine ali, kad je spustila prozor da ga bolje pogleda on je
jednostavno protutnjao kraj nje, žureći prema Trgu Girardeli da bi odatle
počeo da se penje prema Trgu ujedinjenja.
Valjeho i Grin proleteše pored nje i već su se našli na samom vrhu
brda. Ulični zabavljači koje je videla s prozora nestali su s ulice. Ulice su
sad bile pune ljudi koji su joj se učinili veoma prijateljski raspoloženi.
- Skrenite ovde - reče ona, kad limuzina dođe do Ulice ujedinjenja.
Skrenuše na zapad.
S obe strane ulice bile su butike s ekscentričnom odećom, umetničke
galerije i restorani koje je volela.
Rekla je vozaču da stane ispred butika Elen Čen. Čim je ušla, napravila
se neviđena zbrka oko nje. Ponudili su je mirisnim čajem od lekovitih trava
a onda su počeli da iznose haljine, suknje, bluze, džempere.
 Mušterije koje su se zatekle u prodavnici nisu više bile zainteresovane
za kupovinu. Počele su da se sakupljaju oko nje, zasipali su je pitanjima o
Krisu, o filmu, pružali su joj komadiće papira da im se potpiše. Svi su želeli
da je dotaknu kao da je biće s druge planete. Činilo joj se da je visoka tri
metra i da je toliko moćna da može da zapali svet.
Tek tada se pojavila Elen Čen lično. Zamolila je mušterije da izađu,
zaključala je prodavnicu i tada je Dejna mogla da obrati pažnju na
kupovinu. Elen je znala kako treba da se ponaša prema mušterijama, zato
im je i dopustila da se najure nauživaju Dejne a onda ih je ljubazno zamolila
da odu.
Kad se ponovo našla na ulici sa paketima - kupila je nekoliko svilenih
haljina, satensku bluzu i svileni žaket boje vina - nalete na vitkog,
feminiziranog mladića s tamnim naočarima, kapom sa štitom i u zelenoj
uniformi.
- Dopustite mi da vam pomognem.
Dejna tek sada shvati da je to devojka, glas joj je bio visok i muzikalan.
Osmehivala se šarmantno.
- Baš vam hvala - reče Dejna i pruži joj pakete.
Devojka prihvati pakete jednom ispruženom rukom a drugom pokaza
iza sebe prema srebrnom »linkolnu«. Ali, to nije bila limuzina kojom je
Dejna došla dovde.
- Gde je moja limuzina? - upita Dejna.
- Molim vas - reče žena u livreji. Počela je da gura Dejnu prema
parkiranoj limuzini. - Vaše lice je suviše dobro poznato da biste se tako
dugo zadržavali na ulici.
Dejna shvati da je žena sasvim u pravu. Prolaznici su odjednom počeli
da se interesuju za nju. San Francisko nije bio baš tako bezbedan kao što
se činilo sa prozora. Žena ju je gurala prema kolima. Bilo je opasno na ulici,
naročito kad je žena sama.
Dejna klimnu glavom.
- U redu - reče i uđe u limuzinu. Unutrašnjost je bila tamna i,
prohladna.
Učinilo joj se kao da je stupila u neku dnevnu sobu. Tu nisu bila
uobičajena automobilska sedišta, bile su to prave fotelje od kože boje
butera sa naslonima za ruke od ružinog drveta. Između fotelja bio je bar,
televizor i mala kada za masažu stopala. Na policama sa knjigama bile su
tvrdo ukoričena dela »Petar Pan«, »Braća Karamazovi«, »Lolita«, »Kendi«,
»Priča o O«. Bila su tu i, kompletna dela Federika Garsija Lorke. »Čudan
izbor« - pomisli Dejna. Ali, to ni upola nije bilo čudno kao muškarac koji je
sedeo u udobnoj fotelji, onoj bliže kupki za masažu stopala.
Imao je dugu usku lobanju, bio je ćelav ali oko ušiju mu se kovrdžala
srebrna kosa pažljivo začešljana unazad.
Njegovo izborano lice, opaljeno suncem, podseti Dejnu na jednu
divnu crno-belu Pikasovu sliku koju je svojevremeno videla. Ali, tu je svaka
druga sličnost prestajala. Ocenila je da muškarac može da ima šezdesetak
godina mada mu pogled ima jačinu mnogo mlađeg čoveka. Oči su mu
sijale.
- Dobrodošli, mis Vitni - reče on. - Molim vas, sedite.
Imao je glas kao Aleksandar Skurbi, dubok i bogat, naviknut da ga
mnogi slušaju.
Nosio je crne pantalone i belu košulju kratkih rukava od najfinije
lanene tkanine. Košulja je očigledno bila šivena za njega. Na nogama je
imao crne meksikanske sandale od kožnih remenova ispod kojih se videlo
boso stopalo. Jedna noga mu je bila prebačena preko druge, prekrštena u
kolenu. Ruke je držao u krilu. Šake su mu bile krupne a prsti tako iskrivljeni
kao da pati od artritisa.
- Ja sam Mejer - reče on - Karl Mejer. Vi me znate - to nije bilo pitanje,
to je bila tvrdnja.
Klimnula je glavom.
- Rubens mi je pričao o vama. Mislila sam da ste u San Diegu.
Pogledao ju je radoznalo, samo su mu se oči pomicale. Erkondišn je
neprekidno šuštao. Scena se ogledala na prozorima. Spoljni svet nije
postojao.
- Bojite me se - klimnuo je velikom glavom - to je dobro. To pokazuje
da umete dobro da prosuđujete - odjednom se osmehnuo i ona vide
bljesak zlata. Bilo je to kao bljesak sunca na vodi.
 - Dakle, to je Dejna Vitni.
Bilo je to izrečeno tako iznenada da je ona morala da se nasmeje.
- Izvinite - reče on - rekao sam nešto zabavno?
- Pa, jeste - reče Dejna - svi znaju kako ja izgledam. Moje lice je dobro
poznato.
- Ah - reče Mejer kao da sasvim shvata. - Naravno. - Nagnuo se
unapred i ispružio jednu svoju zgrčenu šaku. - Svi znaju kako izgledate ali,
koliko njih vas je dodirnulo? - Kucnuo je vrhom zgrčenog prsta po
nadlanici. - Vi ste sada ikona... ili ćete to biti uskoro. Recite mi kako se
čovek oseća u toj situaciji?
Dejna ne reče ništa. Oči su joj bile oborene i, dok je on pružao ruku
prema njoj, ona ugleda broj istetoviran na njegovoj podlaktici. Plavkasti
brojevi su izbledeli vremenom ali su još bili dobro vidljivi.
Mejer primeti šta ona posmatra pa reče.
- Mislili su da nama nisu potrebna imena. Imena su za ljudska bića.
Dali su nam samo brojeve.
- Žao mi je - šapnu ona.
- Nemojte - reče on i zadrža ruke tamo gde su i bile. - To nije bio vaš
svet. Vaš svet ima drugih užasa sa kojima bi trebalo da se nosite.
Širom je otvorio oči i ona pomisli da u njima može da vidi drugi svet.
Pružio je svoje ruke.
- Kad sam bio mlad, slikao sam. Sanjario sam o tome da postanem
drugi Sezan ili Matis. Bio sam dobar - šapnuo je. - Veoma talentovan. Imao
sam vatre u sebi. - Oči su mu gorele. - Ali, ostao sam suviše dugo u Evropi.
Suviše dugo. Nisam mogao da verujem da se to stvarno tamo događa. Kad
su me nacisti uhvatili i kad su otkrili čime se bavim, učinili su ovo - podiže
ruke - i raširi slomljene prste nalik na granje osušenog drveća u močvari. -
Slomili su mi prste. Lomili su jedan po jedan.
Dugo ju je posmatrao a onda sleže ramenima.
- Dobro. Bar sam ostao živ, zar ne? - potapša je nežno po kolenu. -
Niste odgovorili na moje pitanje.
Dejna se potrudi da se seti koje je to pitanje bilo.
 - Najvažnije je da čovek voli ono što radi, da stvara i da mu se za to
odaje priznanje. Šta bih još više mogla da poželim?
Klimnuo je mudro glavom.
- Zaista, šta još? - osmehnuo se. - Život je sladak za vas, Dejna, zar ne?
- Ali, ima i opasnosti.
- Ma nemojte - nasmejao se i lupnuo se po kolenu. - Kakav bi to život
bio da nema opasnosti? Bože, kakva bi to kolosalna dosada bila. Pre bih
presekao vene - načini grimasu i saže se, pa poče da petlja oko remena na
sandalama.
Me jer stavi golo stopalo u kupku, pritisnu hromirano dugme. Voda
poče da vibrira i na njegovim usnama se pojavi osmeh.
- Tako je već bolje - nagnu se prema baru. - Piće?
- »Tom Kolins«.
- Stiže - bio je veoma spretan. Stavio je led u čašu, nasuo piće i Dejna
poče da se pita koliko je bilo istine u njegovoj priči jer su te uništene šake
bile veoma vešte. Znala je da on ne bi dopustio da ona to primeti, ako je
imao nameru da to koristi za svoju odbranu.
Kad je pripremio piće i za sebe i za nju i kad su srknuli da probaju
kakvo je, on reče:
- Godine, draga moja Dejna, veoma su ozbiljna stvar. Naravno, u
najboljem slučaju, čovek ne bi trebalo da obraća pažnju na to. Ali, ovaj
svet nam ne pruža baš sve najbolje, nadam se da ćete se složiti sa mnom.
Kad sam bio mlad, bio sam veoma strpljiv čovek. Slikanje uljanim bojama
me tome naučilo. Remek-dela se ne stvaraju u brzini.
Uzdahnuo je, spustio piće.
- Ali, godine uništavaju strpljenje, plašim se. Jednog sina sam izgubio
u Koreji, drugog u Vijetnamu - skrenuo je pogled sa nje, kao da se
zagledao u sopstvenu dušu. - Nema više remek-dela. Ne može da bude.
Vreme ističe. - Ponovo ju je pogledao. - Kad je neko star, sve više počinje
da mašta. - Ponovo se osmehnuo onim zlatnim osmehom.
Dejna je ćutala.
- Ja sada ne želim ništa drugo nego da stvorim sopstveni svet. Margo
je deo tog sveta. Ima ih puno takvih. Ali, samo Margo uvek putuje sa
mnom. Ona zna sve o putevima, o ovim kolima, o meni. Mi smo jedno. Moj
um je slobodan da smišlja snove od kojih stvaram svoju stvarnost. Mislim
da je tako Bog morao da se oseća kad je stvarao svet. Ako je Bog uopšte
postojao. Ja, lično, veoma sumnjam u to - namignuo je kao sova. - Da ima
boga on ne bi nikada uzeo oba moja sina. Nema ničega u svemu tome a
ono o čemu blebeću teolozi nema ni mrvice razuma, same gluposti. Ne.
Svet je strašno mesto i, kad se radi o onima koje čovek voli, mora da
postane veoma obazriv... Slažete se sa mnom, zar ne? - To je moglo da
zvuči kao neka stilska figura ali ona je videla da je on zaista zainteresovan
za njeno mišljenje.
- Pojma nemam kako bi čovek mogao da bude dovoljno obazriv - reče
ona misleći na Babu i Megi.
Mejer podiže prst.
- Ima načina, ima načina - zamišljeno je srkutao svoj »Tom Kolins«. -
Recite mi nešto o Rubensu - reče najzad. - Želim da znam šta vi osećate
prema njemu.
- Volim ga - reče ona jednostavno.
- Pitam se - reče on - da li je to dovoljno za naše doba. Ljubav nikada
nije bila dovoljna. Ja sam voleo svoja dva sina ali to nije moglo da ih spase.
- Ne shvatam - reče ona.
- Vi morate da spasete Rubensa - Mejer je pogleda.
Bila je odjednom uznemirena.
- Od čega?
- Od njega samog - ponovo ju je potapšao po kolenu. - Dopustite mi
da vam objasnim. Kad je moj mlađi sin poslat kući s ordenom koji mu je
dodeljen posthumno, izgubio sam sva osećanja. Mislio sam da je to suviše
i da neću moći da izdržim. Sve je izgorelo u meni. Zato sam se bacio na
poslove. Novac je bio mala uteha za izgubljenog sina ali ja sam mogao
samo to da radim - da zgrćem novac. Sreo sam Rubensa, počeo sam da ga
bolje upoznajem, počeo sam da ga podučavam. To je nateralo da nešto u
meni oživi, da se opet nečemu radujem. Ali, to je trajalo samo neko vreme.
Postoje neke stvari koje se ne zaboravljaju tako lako. Sada mi je postalo
savršeno jasno da je Rubens možda bio suviše dobar učenik, postao je
bolji od mene. Nisam to želeo. Niko ne treba da živi onako kako sam ja
živeo i kako živim sada.
- Znači li to da ste vi nesrećni?
Zavalio se unazad, uzdahnuo, izvadio stopalo iz kadice i počeo da ga
suši peškirom.
- Nisam uopšte nesrećan. U tome je stvar. Ja sada ne mogu da budem
nesrećan.
- Ne verujem - reče ona - a kad bih mogla da poverujem, to bi bio
blagoslov za vas, zar ne?
- O! - kriknu on. - Ja nemam više nikakvih osećanja. - Očima je potražio
njene. - Da li biste želeli da Rubens bude takav? Da li biste ga onda voleli?
- Volim ga, bez obzira na sve.
- Nadam se - reče Mejer obazrivo - da ćete imati snage da u tome
istrajete.
Dejna je ćutala.
- Želeo bih da sklopimo pogodbu - reče Mejer, pre nego što se
limuzina zaustavi pred njenim hotelom. - Brinite o Rubensu a ja ću vam
pomoći da otkrijete ko je ubio vašu prijateljicu.
Dejna duboko udahnu, izbaci vazduh iz pluća, razmisli.
- Nema potrebe da o tome sklapamo pogodbu.
- Želim da on bude bezbedan, Dejna - reče Mejer ozbiljno. - Mislim da
ne postoji niko na ovom svetu kome on dovoljno veruje ili ko je dovoljno
hrabar da mu pomogne.
- Ja ne sklapam pogodbe, Mejeru.
- Ludi ste ako ovu ne prihvatite.
Ona se nasmeja ali kad se uozbiljila videla je da je on i dalje posmatra
onim istim ledenim pogledom.
- Ozbiljno to mislite, znači.
Nije morao da joj odgovara i ona, s iznenađenjem, shvati da i nije
očekivala odgovor. Stavila je ruku na ručicu od vrata.
 - Ništa mu se loše neće dogoditi, Mejeru.
A onda, sasvim iznenada, spontano se naže unapred i poljubi starog u
obraz. Koža mu je bila suva i topla. Mirisao je na neku raskošnu mušku
kolonjsku vodu. Pogledala ga je poslednji put.
- Reći ću Margo da dođe i veže vam sandale.
Činilo joj se da još dugo čuje njegov smeh iako je srebrni »linkoln«
odavno nestao u saobraćajnoj gužvi duž Kalifornijske ulice.

***

Kad se vratila u apartman, novinari iz časopisa »Rolingston« još su bili tu.

Kris je ugleda, mahnu joj rukom.
- Hej, Dejna, stigla si na vreme. Hoću da i ti budeš na slikama, hajde.
Zagrlio ju je kad im je prišla. Novinari iz časopisa su skoro popadali
jedan preko drugog od želje da razgovaraju sa njom. Hteli su sve da znaju,
šta sada snima, gde je bila, kako ide snimanje. Dok je odgovarala na
pitanja, krajičkom oka je videla Krisa kako prelazi preko Rolijevih
ispruženih nogu da bi stigao do visokog Crnca koji je sedeo u fotelji u uglu
i gledao tv bez tona.
Crnac je imao afro frizuru koja je blistala, lice mu je bilo dugačko,
naglašenih jabučica i sa čudnim kosim očima u obliku badema. Usta su mu
bila kao izrezana na licu boje čokolade. Nosio je tamnozelene kožne
pantalone koje su isticale nabreklinu oko šlica i raskošnu košulju od svile
prirodne boje. Košulja je imala široke rukave. Oko vrata je nosio nekoliko
ogrlica od žada a sasvim blizu brade mali kip Bude koji je visio na lančiću
od platine. U desnom uhu imao je tri minijaturna dijamanta.
- Hej, Najle, hej - reče Kris i pljesnu ga po kolenu. - Hajde dođi, čoveče,
potreban si nam zbog slikanja.
Dejna je znala da je to Najl Valentajn. Bio je Amerikanac po rođenju,
sjajni gitarista koji je emigrirao u Englesku šezdesetih godina. Njegov prvi
singl »Belo sunce« postao je hit preko noći a sa njim je i sam Nejl postao
senzacija. Njegov gitaristički stil - čudna mešavina bluza i psihodeličnosti -
uneo je revoluciju u rok. Kad je ostvario drugi singl, osam meseci kasnije,
pod nazivom »Zatvoren pod zemljom« probio se na mesto broj jedan na
svim top listama. Najlovo mesto u svetu svetskog roka bilo je osigurano.
Dok je Kris vodio Najla preko sobe, fotoreporter »Stona« je počeo da
razmešta članove grupe. Naravno, Taj je bila pored Najdžela. Imala je
kožnu suknju koja se kopčala s prednje strane. Sva dugmeta su skoro bila
otkopčana tako da, kad je sela, Dejna ugleda njene nage butine. S
unutrašnje strane njene butine Dejna ugleda nešto što je moglo da bude
istetovirani znak. Pokazalo se da je to dupli krst ali Dejna je to ugledala
samo na tren, tako da nije bila baš sasvim sigurna.
Kris je najzad doveo Najla na sofu a onda se i sam udenuo između
gitariste i Dejne i zagrlio ih oboje. Na drugom kraju Roli je svašta izvodio i
skoro punih deset minuta kamere i fotoaparati bili su upereni u njega.
U jednom trenutku, Taj se naže preko Najla prema Dejni.
- Reci mi, Dejna, kakav je u krevetu?
Dejna baci pogled na Krisa ali njega u ovom trenutku nije ništa
interesovalo. Kao da je bio očaran sočivima aparata.
Dejna je znala da sada ne treba govoriti istinu. To ionako ne bi ničemu
poslužilo niti bi joj Taj poverovala. Taj je verovala samo u ono u šta je
želela da veruje. Dejna se zabavljala što će moći malo da je muči pa reče:
- Imala sam i boljih - nasmejala se. - Ali, priznajem da je živahan i
dobar.
- Da li je nekada doveo i neku od svojih devojčica da se zajedno
mazite? - Tajine tamne oči sijale su kao u gmizavaca.
Dejna je za trenutak bila izbačena iz ravnoteže i skoro da je mogla da
čuje smeh one druge žene kako joj odzvanja u ušima. »Kakve devojčice?«
mislila je. »Da li to Taj govori istinu? I, ako je to istina, šta li je to što ja još
ne znam o Krisu?«
- Jednom me je pitao da li će mi to smetati - reče ona a u glasu joj se ni
najmanje nije ogledala nesigurnost koju je, u stvari, osećala. To nije bilo
ništa drugo nego još jedna rola - ali ja sam odbila. Rekla sam: »Zamisli da
nas uhvate kako kvarimo decu?«
Sada su se obe smejale.
- Treba da ga vidiš ponekad kad ide na neku od svojih strašnih
tucačina - Taj je šaputala. - Najdžel mora da ide za njim jer jedino njemu
dopušta da ga izvuče iz čuda u koja upada.
»Tucačine. Tucačine?« mislila je grozničavo Dejna. »O čemu to ona
govori?«
- Nekoliko puta sam se zatekla kod njih kad se vratio iz tih svojih
pohoda. Megi...
- Ma, pusti Megi, ona nije nikada znala za to - reče Taj. - Da je znala,
svakako ne bi mogla toliko dugo da ostane sa njim. Pošto sam je dobro
poznavala...
- U redu - reče fotoreporter - hajde sada da načinimo neke izmene,
ako vam ne smeta...
Dejna ustade i priđe Taj. Ovo je bilo dobro i fotoreporteri požuriše da
ih slikaju.
- Nikada ne možeš da budeš dovoljno siguran šta znaš o ljudima a šta
ne znaš - reče Dejna - ja sam, na primer, bila najbolja Megina prijateljica ali
više nisam sigurna da li sam je zaista dobro poznavala.
- Šta hoćeš da kažeš?
- Pa, toliko se toga događalo oko nje a ja ni o čemu nisam bila
obaveštena - rekla je nasumce.
- Da, da - klimnula je glavom Taj - Kris je bio taj koji ju je navikao na
drogu... ali, svako pre ili kasnije počne sa tim. Da joj nije on pokazao,
svakako bi joj pokazao neko drugi.
Dejni se zavrte u glavi kao da se svet nakrivio na jednu stranu, kao da
je ostala bez daha. Borila se da povrati ravnotežu, znajući da ne sme da
pokaže nijednim pokretom šta oseća. Droga. To je značilo samo jedno, i na
ulici i u ovom svetu. To je bila smrt. Krajnja opasnost. »Gospode, da li je
moguće? Da. Taj ne laže? Zašto bi je Kris nagovarao da uzima drogu? Pa,
on ju je voleo« - okrenula je glavu da joj Taj ne vidi oči.
Odjednom se setila Bonistila i sve je polako došlo na svoje mesto.
Sada bar zna da mora da proveri istinitost ove Tajine izjave. Bobi je imao
rezultate autopsije Meginog leša. Svakako je autopsija pokazala...
- Ali, ti si to valjda znala - rekla je Taj a očima je tražila Dejnine oči.
- Znala sam samo ono što bi ona htela da mi kaže - reče Dejna
zagonetno. - »Neka sada malo žvaće ovu žvaku« pomislila je.
Fotoaparati su škljocali. A onda je, odjednom, sve bilo gotovo. Grupa
se raspala. Taj se osmehnula Dejni. Obe su ustale.
Taj popravi svoju kožnu suknju. Videle su joj se butine ali Dejna više
nije videla onaj znak s unutrašnje strane.
- Znači li to da ti nisi nikada... eksperimentisala onako za sebe? Nisi
bila radoznala da vidiš kako to...
Dejna je sada stajala rame uz rame sa Taj.
- Da sam nekada tako nešto probala ne bih nikada nikome rekla.
Možda Megi. To bi bila moja i njena tajna.
- Sigurno ga mrziš zbog toga što je uradio sa tvojom prijateljicom.
Dejna tek sada shvati kako je delikatno bila vođena do ove tačke: ne
mirno već podmuklo. Bila je besna na Taj ali nije htela da dopusti da druga
žena to oseti. Ona je sada imala snagu volje, tako izgrađenu pa, koristeći
svoj izraziti glumački talenat, mirno reče:
- Ja volim Krisa. On mi je kao porodica. I ništa što ti kažeš neće nikada
promeniti moja osećanja prema njemu. - Iako to nje želela, njen glas je
dobio neželjenu oštrinu. Bio je to ton kojim je govorila kad je glumila Hiter
Duel.
Shvatila je to tek onda kad je pokušala da otkrije kakav su efekat
imale njene reči na Taj. Videlo se da se Taj ponaša kao da ju je neko ščepao
za košulju na grudima. Bila je preplašena. Bilo je jasno da ne zna kakav će
sledeći korak da preduzme.
Dejna se polako osmehnu, potapša Taj po ruci:
- U redu je - reče - sve je sada završeno i zaboravljeno.
Okrenula se od nje. Najl se vratio u svoju fotelju ispred televizora. Sa
tim svojim teškim kapcima i napola otvorenim usnama delovao je kao da
ne pripada ovom svetu. Iz njega je izbijala neka čudesna vrelina, kao da
ima veliku temperaturu koja ne može da se snizi i da se kontroliše. Bio je
sasvim miran, samo su mu se dugi prsti pomicali kao da sviraju po
nevidljivoj klavijaturi.
- Komponuje - reče Kris dok se prostorija polako praznila - ponekad
ga to uhvati. To je kao meditacija.
Dejna frknu.
- Meditacija? On je drogiran i lud kao Ludi šeširdžija iz »Alise«.
- Jeste, pa šta onda? Svi se drogiramo, pa šta onda? Ko još brine o
tome?
- Hej, Krise - viknu Silk sa vrata - limuzina dolazi po nas za 15 minuta.
- Primljeno k znanju - reče Kris a onda se obrati njoj - moram da
brišem. Čekaj me da večeramo zajedno. - Zastao je i odjednom je izgledao
kao sasvim mali dečak, pogledavši je radoznalo. - Ukoliko nemaš nekih
drugih planova...
Dejna se nasmejala.
- Samo idi - reče mu - vratiću se na vreme da sačekam tvoj povratak i
da budemo zajedno. Ionako sam došla ovamo da bih bila što više sa
tobom.
Ovaj drugi deo i nije bio baš istina. Došla je iz Los Anđelesa jer se
nadala da će uspeti da sazna nešto što bi moglo da pomogne Bonistilu.
Sada se ta odluka činila, koliko razumnom toliko i plodonosnom. Mnoga
skrivena vrata su se otvarala i ona je nalazila deo po deo čudesne kineske
slagalice koja joj je bežala od dohvata ruku kao krugovi na vodi. Postajalo
je sve jasnije da se udar širi od jednog izvora i otkriva lažne i prave stvari i
sve ono što je do sada bilo nepoznato.
Popela se spiralnim stepeništem, ostavljajući Najla da i dalje
komponuje.
Jedna ideja koja se rodila u njenoj glavi sada joj nikako nije dala mira.
Silka je rekao da je Najdžel patološki tip pa, šta je onda sa Taj? Da li je
postojalo neko drugo objašnjenje za njeno ponašanje? »Kako je Taj samo
mrzela Megi. A sada mrzi i mene« - pomislila je Dejna.
Bacila je pogled na sat. Još je bilo dosta rano. Mogla je da telefonira
Bonistilu u policijsku stanicu.
Ali, on nije bio tamo.
- Samo malo, mis Vitni - reče agresivni ženski glas u njeno uho -
pokušaću da ga nađem preko telefona u kolima.
 Prošlo je dosta vremena ali uspela je da ga pronađe.
- Pa - reče Bobi - nisam očekivao da ćeš mi se tako brzo javiti. Nešto
nije u redu?
- Ne, samo... Bobi, potrebne su mi neke informacije.
- Ako mogu da ti ih dam, daću ti ih. Pitaj.
- Šta je autopsija Meginog leša otkrila?
- Rekao sam ti već...
- Nešto mi ipak nisi rekao.
- Šta se događa? - osetila je kako se njegov glas promenio i to ju je
šokiralo.
- Bobi - reči su teškom mukom izlazile iz nje. - Moram sve da znam. O
Megi.
- Šta treba da znaš o njoj?
Sada više nije mogla da se uzdržava.
- Do đavola, Bobi, prestani da me zezaš! Ti dobro znaš o čemu ja
govorim, zar ne?
- Pa šta to hoćeš da znaš?
- Bobi, ti dobro znaš...
- Ne mogu da verujem da to nisi znala.
- Znači da je to istina. Ona se drogirala.
- Ako to može da ti bude neka uteha, mogu da ti kažem da nije imala
tu naviku dugo.
- To mi nije nikakva uteha.
- Dejna, budi razumna. Pogledaj samo sa kakvim je đavolom živela!
- Isuse! Isuse! - pokušala je da sredi misli. - Zašto mi to nisi ranije
rekao?
- Žao mi je - reče on - stvarno mi je žao. Ali, da li bi ti to nešto
pomoglo?
- Barabo! - kriknula je. Tresnula je slušalicu. Ponovo se čula muzika.
Sada se osećala hladna savršenost sintisajzera. »Volim da radim sa
sintisajzerima« - rekao joj je jednom Kris - »ali, moraš da budeš strašno
pažljiv da bi otkrio ono što želiš«.
Nagnula se unapred, s glavom među rukama. Čupala je kosu.
- Prokletstvo! - udarala je stisnutim pesnicama po svojim zaobljenim
butinama a od bola joj zasuziše oči. Osećala se tako bespomoćnom.

***

Naravno da je najpre pomislila da treba da ode u Nova Burleska kuću.

Tamo je, ipak, bilo dosta onih koji su voleli Babu i koji su bili spremni da se
osvete kad im ona kaže čemu je prisustvovala.
Žurila je tamnim ulicama zakopčavajući svoj kaput dok je išla,
potpuno nesvesna gomile ljudi oko sebe koji su teško disali, izgubljeni u
nekim svojim svetovima ili jednostavno spavah, skinutih cipela, u kapijama
pojedinih kuća.
Kad je stigla na pola bloka udaljenosti od svog cilja primetila je veliku
gomilu koja je i dalje rasla, bljeskanje svetlosti sa policijskih automobila.
Usporila je korake, puls joj je snažno udarao. Teško je disala. Prišla je bliže
gomili. Videla je nosila na sve strane i kao, skrivena iza policijskih kola, kola
hitne pomoći iz Ruzveltove bolnice.
»Hriste« pomislila je. »Ne, nemoguće«. Počela je da se probija kroz
gomilu. Osećala se velika napetost u vazduhu, kao što je uvek bilo kad je
policija u blizini. Ali, danas je ta napetost bila izuzetna, neuobičajena.
- Kakva eksplozija! - čula je kako neko kaže.
- Nikada nisam video toliko krvi - rekao je neko s druge strane.
Gurala se i muvala, sve dok se nije probila u prve redove, dovoljno
blizu da može da vidi. Ulaz u Novu bio je raznet i pocrneo.
To je podseti na slike nekog sela u Vijetnamu koje je američkom
bataljonu bilo sumnjivo pa je oficir naredio da se sve raznese eksplozivom.
Nije se osećao dim. Kad , je omirisala vazduh, osetila je onaj isti oštri miris
koji se osećao u Babinom stanu pošto su pucali u njega i ubili ga.
Bolničari su nosili nosila a na sve strane je bilo policajaca. Bio je ovo
težak dan za njih. Policajci su davali znakove jedan drugome, rukama, kao
novinari, na mestu neke velike nesreće.
Tada je ugledala Rustera. Ležao je na nosilima. Lice mu je bilo
okrenuto prema njoj. Oči su mu bile zatvorene. Krv je lila kroz tkaninu
kojom je bio pokriven. Njegova, obična sjajna, crvenkasta koža sada je bila
bleda, kao da je od voska. Pitala se šta je bilo sa njim i da li će ga sva ona
njegova deca i unuci ikada ponovo videti.
Ruster je sada baš bio ispred nje i ona, preko volje, glasno izgovori
njegove ime. Kao da joj ga je neko otrgnuo s usana. Jedan od policajaca se
okrete i ona ugleda lice narednika Martineza. Oči mu se raširiše kad je
prepoznade.
- Hej - pozva je - hoću da razgovaram s tobom.
Okrenula se. Znala je o čemu on želi da razgovara s njom. To nije
imalo nikakve veze s ubistvom. Ona je bila jedini svedok njegovih učena i
uzimanja dobiti.
- Hej, hodi ovamo, dođi. Vrati se. Putita! Uhvatiću te ja!
Njegov glas kao da ju je sledio kroz gomilu, kao da je imao radar
pomoću kojeg je mogao da je pronađe, da je obuhvati, izvuče na čistinu,
vrati.
Gurala je ljude levo i desno i, u cik-cak liniji, probijala se dalje. Ljudi su
dolazili sa svih strana. I to nadiranje joj je išlo u prilog. Ipak je još osećala
Martineza za svojim petama. Čula je udaranje njegovih ogromnih stopala
po betonu.
Najzad je gomila postala tako gusta da je imala muke da se probija
dalje. Počela je da posrće, osećala je kako joj znoj curi ispod pazuha, kako
se spušta niz kičmu, između okruglih mišića na zadnjici.
Išla je i dalje. Samo napred, samo što dalje od tog strašnog mesta.
Neko - Martinez ili možda neko iz gomile - ščepa je za rukav i ona se
tako žustro istrže da je posrnula i skoro pala. Teturala je nekoliko koraka.
Levi članak na nozi poče da je boli. Skrenula je za ugao i ušla u Osmu
aveniju.
Odmah je nestala u tamnoj uličici i stala je, leđima okrenuta zidu. Bila
je sasvim mirna u zaštitničkoj senci, samo su joj se grudi dizale gore-dole
zbog ubrzanog disanja. Znoj se sada slivao u potocima niz njeno telo i bilo
joj je tako vruće kao da ima temperaturu.
Čekala je pet minuta a onda je sasvim mirnim korakom otišla do
restorana »Blarni ston« u kome je bilo tamno i gde je vazduh mirisao na
pivo. Naručila je sendvič sa govedinom za 95 centi. Sedela je za prljavim
stolom u blizini bara i posmatrala je na tv ekranu kako »Kniksi« gube
očigledni gol.

***

Muzika se čula negde iz dubine, što njoj ni najmanje nije smetalo. Ti

danteovski tonovi samo su pojačavali njenu depresiju.
Bila je i sada bespomoćna, baš kao i onda. Činilo joj se da i sada
Martinez duva u njen potiljak. I možda je zaista i duvao, iz neke skrivene
senke njene prošlosti.
Ustala je. Jedini izlaz je da čovek postane moćan. U tome je spas.
Potrebna joj je prava moć. Onakva kakvu imaju Rubens i Mejer. Možda su
dosta dali ali su zato i dosta dobili zauzvrat. »Ja znam u šta se uvaljujem« -
mislila je Dejna. - »Ima tu dosta zamki ali ću paziti da ne uletim u njih. Ako
budem stalno na oprezu, niko neće moći da me povredi«.
Hiter Duel bi mogla da se izbori s ovom situacijom. I ona će moći,
samo da sve pođe kako valja.
U kupatilu okrete slavine, napuni kadu i istrese paketić soli za kupanje
sa mirisom ljubičice. Sačekala je da se ljubičasti kristalići istope i da fini
miris napuni prostoriju.
Skinula se i sa zahvalnošću skliznula u topli zagrljaj vode. Stavila je
glavu na pločice. Uzdahnula je.
Najl se odjednom pojavi na vratima, ispunivši svojom veličinom
dovratak.
- Šta to radiš? - zaprepastila se.
- Svi su otišli - reče Najl tužno - a ja sam završio sa komponovanjem.
- Shvataš li da sam ja naga? - pitala je Dejna.
Slegnuo je ramenima.
- Meni je svejedno. To mi ni najmanje ne smeta.
 - A šta je sa mnom? Zar ja nemam pravo glasa?
- Vrata su bila otvorena - prišao je toaletu i seo na spuštenu dasku. -
Da li nas je Kris predstavio jedno drugom?
- Jeste.
- Hm. Znao sam da si mi poznata - klimnuo je glavom. - Ti si filmska
zvezda, je li?
- Tako može da se kaže.
Omirisao je vazduh.
- Fino mirišeš.
- Hvala ti - gledala ga je i, kad je videla da je on savršeno ozbiljan
prsnula je u smeh. Ličio je na malog izgubljenog dečaka koji traži majku.
Bio je sličan nekom čudnom Petru Panu koji nikada nije shvatio prirodu
svoje potrage - ili svoje čežnje.
- Hoćeš li doći na priredbu večeras? - pitala je.
- Da, i na prijem posle priredbe. A ti?
- Hoću - rekla je.
Počešao se po obrazu.
- Možeš li da čuvaš tajnu.
- Svakako.
Iscerio se a beli zubi mu sinuše na tamnom licu.
- Kris i ja pripremamo iznenađenje. Bubne opne će svima da puknu -
nasmeja se. - Da, da, da - prineo je kažiprst usnama i promuklo šapnuo. -
To je velika tajna. Niko to ne zna, sem Krisa i mene. Sada znaš i ti. Nemoj
nikome da kažeš. Hoćemo sve da ih iznenadimo. Moraš da povremeno
iznenadiš ljude da ne bi zaspali. Inače, život postaje veoma dosadan, samo
ti se spava.
- Čudi me da je tebi nešto dosadno. Tvoj način sviranja je najbolja
zaštita od dosade.
Tužno joj se osmehnuo. U tom osmehu je bilo puno emocija.
- Potpuno si pogrešno shvatila. Jedino što nije dosadno je moje
muziciranje - njegovi snažni prsti se zgrčiše, zadobovaše po vazduhu.
Videla je žute žuljeve na njihovim vrhovima - rezultat dugogodišnjeg rada s
metalnim žicama.
- Ti sviraš divno, Najle. To je toliko drugačije od svih ostalih. Znaš, ti si
genije.
- Da. Prijatelji su mi to govorili u početku. Moji prijatelji - odmahnuo je
glavom - sada pevaju drugu pesmu. Kažu: »Hej Najl, šta će ti sve ono
ludiranje na sceni? Svo to osvetljenje, igranje sa sekirom u zubima. Sve je
to sranje. Ti si, čoveče, najbolji. Samo izađi na binu i sviraj...«
Zaćutao je, spustio je glavu u ruke. Primetila je da je iskreno tužan.
- Ali, to nisam ja da samo tek tako stojim na sceni, - odmahnuo je
glavom - ja ne mogu tako da se ponašam.
- Pa, zašto onda ne radiš onako kako osećaš da je najbolje? - reče
Dejna i pljusnu vodu, sedajući u kadi.
Najl podiže glavu kao zver koja ispituje okolinu. Slegnuo je ramenima.
- Moraš da budeš u skladu sa vremenom. Imam reputaciju i moram da
živim u skladu sa njom. Proveo sam mnogo gorkih godina kada niko nije
hteo da sluša muziku koju ja sviram. Proveo sam previše vremena
stvarajući ovakav svoj lik i sada sam otkrio da je reputacija koju imaš
mnogo važnija od muzike koju izvodiš. - Okrenuo se prema njoj. - Muzika
se sada smatra nečim što se samo po sebi razume... a najvažniji je imidž
koji moraš da zadržiš po svaku cenu. Koristio sam muziku da bih stvorio
reputaciju a sada ispada da su to dva različita bića, svako u svom
univerzumu.
Ona je ćutala. Najl odmahnu glavom pa nastavi.
- Naravno, ne bih sve to postigao bez nekih prijatelja. Tu su mi, pre
svega, pomogli Kris, Najdžel i Jon, u svoje vreme...
- Poznavao si Jona?
- Da, naravno, ne dugo. Imali su tada mnoge probleme. Bitlsi su već
napravili svog narednika Pepera i potpuno su promenili shvatanje muzike.
Jon je smatrao da trupa treba da ima svoje sopstvene hitove koje ćemo
sami stvarati da bismo mogli da se nosimo sa Bitlsima i Rolingstonsima.
»Voksvork« je prema Jonu bilo ono što nam je bilo potrebno. Taj album je
bio odgovor na sve. Na albumu je bilo ono što je sveti Jon napisao ili ono
što se samo njemu dopadalo.
Dejna ga je pažljivo slušala. Nije želela da sada prekida njegovo
izlaganje, nadajući se da će čuti nešto još zanimljivije.
- Naravno, Najdžel je od prve bio protiv toga. On nije želeo da se
odmakne od korena grupe koji su počivali na bluzu. Taj zvuk im je doneo
slavu i on se plašio da sada menjaju interesovanje. Jon je pobedio,
naravno. Ali, sve je već bila prošlost kad sam ja došao u Englesku i kad sam
ih upoznao. Oni su se već drastično promenili. Kris više nije bio zadovoljan
onim što su postigli »Voksvorkom«. Čini mi se da se priklonio Najdželovom
mišljenju. U svakom slučaju, on je uvek tu i tamo išao s Najdželom - niko
nije znao kuda, to su znala samo njih dvojica. Ostavljali su Jona samog. Jan
i Roli su imali druga posla i veoma bogat život van grupe. Kris, Najdžel i
Jon živeli su za grupu. Ona je bila njihov život.
Dejna je ćutala. Bile su to stvari koje nije znala.
- Tako je Jon počeo da se lomi. On i nije bio neka suviše stabilna
osoba. Da ga se dokopao neki psihijatar, strašno bi mu se radovao. Imao
bi pune ruke posla oko njega. Bio je i manijak i paranoik i, štogod pomisliš,
to je bio Jon. Stvarnost mu nikada nije mnogo značila.
Dejna je to znala prema muzici koju su svirali.
- Otada je sve krenulo nizbrdo za Jona, je li?
- Aha. Sledeći album im je bio »Plave senke«. Na njemu su glavni bili
Kris i Najdžel. Naravno, i ja se pojavljujem, tu i tamo. Uvek sam bio
spreman da uskočim kad se Jon ne bi pojavio ili kad bi izgubio glavu zbog
droge. Hriste, Taj je tada imala pune ruke posla.
- Znači, istina je to što su pričali da si ti ponekad svirao na tim
sesijama?
- Da, moja kompanija mi ne bi ionako dozvolila da im se priključim ali
ja sam to radio iz drugarskih pobuda. Jon je bio u velikoj neprilici. Ja sam
bio tu da pomognem grupi. Svaki drugar bi to uradio. Niko, međutim, nije
hteo da se to obnaroduje - osvrnuo se oko sebe. - Imaš li nešto za
osveženje, mislim, malo trave?
- Nemam.
Klimnuo je glavom.
 - Dobro - ustao je. - Onda ću nešto popiti. Pa ću ti završiti priču. Ima li
kokakole?
- Da. U frižideru.
- Dobro - iscerio se i nestao kroz vrata.
Kad se ona pojavila iz kupatila odevena u bade-mantil od tankog
frotira, ponovo se oglasila muzika ispunjavajući vazduh punim tužnim
zvukom.

***

U limuzini je svet bio sasvim drugačiji. Osećala se kao riba u akvarijumu.

Kroz prozore se skoro ništa nije videlo. Teško obojeno staklo propuštalo je
tek malo svetlosti. Zamračeni svet promicao je pored njih kao da su svi bili
nalik Najlu, zagledanom u tv ekran. Samo, sada se Dejni činilo da su na
programu oni sami.
Limuzina je bila puna slatkog dima trave. Pepeo je leteo kroz vazduh.
Najdžel se nagnu unapred, otvori mali frižider ugrađen u prednje
sedište i izvadi flašu piva. Otvori je i zabaci glavu. U jednom gutljaju ispi
skoro celu.
Pored njega, Taj je pušila marihuanu koju je gurmanski umakala u
neku tamnu pastu. Jednu mršavu nogu je prebacila preko druge a članak
desne noge uvila oko leve. Haljina od lamea boje bisera padala joj je sa
krila, otkrivajući veliki šlic. Nosila je tri zlatne narukvice na levom članku.
Svaka narukvica bila je u obliku zmije koja guta svoj rep. Starinski egipatski
talisman visio joj je oko vrata. Nikada ga nije skidala.
Kris je sedeo kraj Dejne. Zabacio je glavu na plišanom sedištu, kao da
drema. Najl se vozio u drugoj limuzini, sa Janom i Rolijem.
Taj pruži marihuanu Dejni koja je predade Najdželu. Najdžel uvuče
duboki dim. Dejna je posmatrala Taj.
Silka je sedeo napred, pored vozača i osmatrao je istovremeno i drum
i njih. Duga ruka bila mu je položena na sedište.
- Hej - oglasio se Najdžel.
Bilo je nekako suviše tiho u kolima, tako se ništa nije događalo da je
to već počelo da smeta. Bilo je sve poput zatišja pred buru. Bar je ta misao
proletela Dejni kroz mozak.
- Hej, Krise...
- Šta je? - Kris se nije ni pomakao, nije otvorio oči.
- Ne znam da li su momci spremni da izvedu »Sorijan« večeras.
- Naravno da jesu. Svirali su to na snimanju ploče, mogu, dakle, da
sviraju i večeras.
- Ne znam...
- Prestani da brineš.
- Ti znaš da ja ne volim promene u poslednji čas. Mnoge stvari mogu
da krenu naopako. Ne bih želeo da sviram i da odjednom osetim da mi
pantalone spadaju sve do kolena.
Taj se zakikota i Najdžel je pogleda.
- Stvari će krenuti naopako samo ako misliš da će tako krenuti, druže -
reče Kris i obrisa vrh nosa nadlanicom kao da mu je neka dosadna muva
smetala. - U svakom slučaju to nam neće biti prvi put. Sećaš li se šta nam
se desilo u Hamburgu? Ili u Sidneju...
- Krise, nije vreme za vremeplov!
- Vreme je za smirenje - reče Kris.
- Rekao sam momcima da smo izbacili tu pesmu.
Kris širom otvori oči. Bacio se preko Dejne na Najdžela i ščepao ga za
košulju na grudima.
- Ti, prokleta budalo.
- Ostavi me, druže - viknu Najdžel. Uhvatio je Krisa za snažne članke
na rukama i izvijao je telo s jedne na drugu stranu.
- Hej - viknu Dejna - Krise, prestani s tim.
U najudaljenijem uglu limuzine Taj je sedela sasvim nepokretna, oči su
joj bile tamne i nedokučive dok je gledala pravo ispred sebe. Držala je
cigaretu dalje od sebe. Dim se polako izvijao iz njenih poluotvorenih
usana.
- Taj - viknu Dejna još se boreći da se ubaci između njih dvojice - zar
nećeš nešto da učiniš da ih zaustaviš?
- Zašto bih to činila? - šapnu Taj. - Adrenalin je dobar za obojicu.
Silka ruknu s prednjeg sedišta i okrete se napola. Nekako je uspeo da
provuče obe krupne ruke kroz prozorčić. Lako ih je razdvojio i držao ih je
podalje jednog od drugog dok su oni bespomoćno dahtali.
Njih dvojica su se ćutke posmatrala. Dejna je osećala miris znoja,
životinjski nagon koji se oslobodio. Mogla je da ga dodirne, kao da se radi
o tek ubijenoj životinji.
Posle izvesnog vremena, Taj reče tiho.
- Imate još samo jedan sat do izlaska na binu.
Kao da se obraćala obojici istovremeno ili prostoru između njih.
Najdžel poče da okreće glavu kao da mu se vrat ukočio, povuče
nadole majicu, potapša se po stomaku.
- U redu - reče Silka a glas mu je grmeo.
Napolju je noć odjednom oživela. Gomila tinejdžera ispuni aveniju
nalik na flaminge koji jure da bi se prvi bacili u more. Dejna je više osetila
nego što je čula neku duboku grmljavinu, tutnjavu koja se probijala iako je
limuzina trebalo da ih zaštiti od svakog zvuka. Ali, neki zvuci su probijali i
najjače barijere.
Talas mladića i devojaka je postajao sve snažniji. Ugledali su sjajno
osvetljeni »Kontinental«. Vozač skrete na levo. Sada su obožavaoci jurili
prema limuzini. Kosa im je vijorila na noćnom vetru a torbice preko
ramena opasno su se ljuljale. Jedna plavokosa devojka saplete se na
visokim potpeticama. Za trenutak se činilo da će uspeti da održi ravnotežu
ali je neko gumu s leđa. Pre nego što je imala vremena da se uspravi i
nastavi da trči, našla se na podu. Gomila je jurila preko nje, ne gledajući ni
levo ni desno. Jurili su prema limuzini i ništa nije moglo da ih zaustavi.
Neko u polumraku posrnu preko devojke na tlu. Ona je pokušala da
se digne ali neprestano su je muvali i gurali. Neko ju je zgazio. Neko je
pokušao da je podigne sili nije uspeo, okliznuvši se na asfaltu avenije.
Dejna ugleda kako se devojčino lice podiže i kako joj se usta otvaraju u
užasnom kriku koji niko nije čuo.
Dejna posegnu za bravom na vratima ali je Kris uhvati, za članak.
 - Šta to, do đavola, radiš?
- Tamo je devojka - reče Dejna bez daha - povređena je. Moramo da
joj pomognemo. Reci vozaču da stane.
- Jesi li luda? Ako samo na tren zastanemo, razneće nas. Ugušićemo
se u toj masi.
- Izgazili su je.
- Nećemo joj pomoći ako dopustimo da i nas izgaze, zar ne? - reče Kris
mirno. - Obavestiću o tome prvog policajca kojeg ugledam. Važi? - okrenuo
se. - Vidi, digla se. Eno, pogledaj - pokazivao je iza njih.
Limuzina skrete za ugao. Sada je ispred njih stajao kordon policije.
Svetlost je igrala na njihovim šlemovima. U rukama su držali palice. Dejna
ugleda dva policijska kombija, parkirana nedaleko, nalik na neke robote
čuvare. Kris otvori prozor sa svoje strane i obrati se dvojici policajaca.
Pojavi se ogromna silueta hale.
Prednja ivica gomile razbi se na uglu. Bio je to talas plime sa
sopstvenim razumom. Ogromna metalna vrata se otvoriše i oni se nađoše
u velikoj zgradi. Limuzina stade a istog časa se ista takva pojavi pored nje.
Otvoriše se vrata. Svi izađoše.
- Da li svi imate svoje bedževe? - pitao je Silka.
Svakog je još jednom proverio, jednog po jednog, a onda klimnuvši
glavom povede grupu dalje od limuzina.
Beton ofarban grubom zelenom bojom dizao se visoko oko njih.
Prostor je bio ogroman. Fluorescentne svetiljke koje su neprestano zujale
visile su iznad njihovih glava. Izgledale su nekako bledo, bolesno.
Na sve strane su se videli uniformisani čuvari. Dvojica pored širokih
vrata lifta proveriše njihove bedževe. Pažljivo su zagledali fotografije u
boji i poredili ih s njihovim licima. Lift je bio ogroman, kao studio. Peo se
tako polako da uopšte nisu imali osećaj da se kreće.
Kad su se popeli dvanaest spratova na nivo pozornice, sačeka ih još
više stražara u uniformi. Ponovo ih proveriše, jednog po jednog.
Odjednom se nađoše u gomili ljudi. Dejna shvati da ovde vlade
kontrolisani haos. Videla je kako novinare i fotoreportere guraju u kraj. U
toj grupi ljudi bili su i oni koji su vodili razgovor sa njom za časopis
»Rolingston«. Prepoznala je i neke ljude iz »Tajma« i »Njusvika« sa kojima
je ranije razgovarala. Primetila je da su njihovi bedževi drugačije boje od
onih koje su nosili ona i članovi grupe. To je bilo zato što je njima bilo
dopušteno samo da borave iza pozornice a nisu smeli da ulaze u
garderobe ili bilo koje druge prostorije određene za odmor i lični mir
članova grupe.
Blicevi počeše da sevaju dok ih je Silka vodio kroz betonski hodnik. Sa
desne strane, tamo gde su bili zbijeni novinari, Dejna vide duboko crvenilo
somotske zavese. Znala je da je tu pozornica.
Silka ili povede na levu stranu. Prođoše kroz otvor bez vrata ali kod
kojeg su, takođe, stajali uniformisani stražari koji proveriše boju njihovih
bedževa. Ušli su u betonski hodnik ofarban sivim, poput bojnih brodova.
Grupa je imala dve prostorije na suprotnoj strani hodnika. U njima su
mogli da se presvlače. Silka ih povede u prostoriju sa leve strane. Beno je
već bio u njoj. Duž dva zida bile su klupe a s leve strane kupatilo bez vrata,
celo u pločicama. Videli su se tuševi i pisoari, odvojeni od običnih toaleta.
Usred prostorije bio je postavljen dugačak sto, kao uzet iz neke
manastirske trpezarije. Na njemu su bile korpe sa svežim voćem i povrćem
a uz njih kofe s ledom u kojima su se hladile flaše šampanjca. U jednom
uglu je bilo starinsko bure kokakole, prepuno raznog bezalkoholnog pića
u konzervama sa puno izlomljenog leda unaokolo. Boce piva »Kirin« bile
su postavljene na sto.
Pošto su proverili sobu na drugom kraju hodnika Jan i Roli dođoše u
ovu. Svaki od njih je vodio devojku. Rolijeva je bila sisata plavuša a Janova
crvenokosa, sa dugim nogama igračice. Nosila je uske crne farmerke i belu
majicu sa crvenim i plavim slovima.
Jan ode pravo u kupatilo sa njom i trenutak kasnije čulo se šuštanje
tuša propraćeno vriskom. Prosu se salva smeha a onda se pojavi Jan s
crvenokosom za petama. Ona je bila potpuno mokra, kosa joj se kovrdžala
oko obraza, maškara joj se slivala niz obraze u prljavim potocima, njene
dojke s čvrstim bradavicama jasno su se ocrtavale ispod vlažne majice.
Mazio se malo s njom, milovao je, a onda ju je pustio. Okrenuo se Najlu.
- Hej, drugar, šta kažeš na ovu? Hoćeš li ovu lutkicu? - iscerio se. - Ima
talentovane usne.
 Ali, Najl je samo nastavio da prebira po vazduhu svojim talentovanim
prstima. Nije se čak potrudio ni da odmahne glavom.
- Nećeš? - Jan se ispravi. - Znači da ostajemo ti i ja sami, damo. -
Okrenuo se prema Roliju. - Evo nas, stižemo.
Uhvatio je crvenokosu oko pojasa i, okrećući je u ludačkom valceru,
gurnuo ju je prema Roliju a ovaj gurnu prsatu plavušu prema njemu.
Njih dve se mimoiđoše kao po nekoj, unapred dogovorenoj,
koreografiji.
Roli stavi obe šake na ramena crvenokose devojke i dobro je osmotri
od gore do dole.
- Poštena igra, kažeš, drugar? Mislim da nije. Pogledaj samo kakve
branike ima plavuša! Ova baš i nije...
- Ah - prekide ga Jan - mrzim taj tvoj fetišizam, matori. Crvenokose su
veoma retke u poređenju s plavušama. To će, mislim, biti dobra zamena za
eventualni... pa, recimo... nedostatak.
Roli se nasmeja, povuče rukama po mokroj majici crvenokose i reče:
- Hajde, srce, da nađemo nešto suvo da obučeš.
Jan i plavuša krenuše za njima. Išli su prema drugoj garderobi.
Kris i Najdžel počeše da se presvlače. Njihovi kostimi za predstavu bili
su pažljivo okačeni u najlonskim kesama duž zida.
- Hej, Najl - reče tiho Najdžel - jesi li budan, čoveče?
- Oči su mi širom otvorene.
- O čemu razmišljaš?
- O mojoj muzici, čoveče. Samo o tome mislim. Samo o muzici - prsti
mu se zgrčiše, zaplesaše po srebrnim strunama koje je samo on mogao da
vidi i čije je tonove samo on čuo.
- Šta je bilo? Tebe mace ne zanimaju? Šta ti se dogodilo?
- Iduće nedelje moram u studio - reče mirno Najl. - Dok vi budete
gutali prašinu na turneji, ja ću snimati, najbolji album koji ste čuli. Sve je to
sada u meni - prsti mu se smiriše - kao nabujali potok. Moje telo je
ispunjeno melodijom koja nema kraja. To je kao drum kome ne vidiš kraj -
samo zalazak sunca... noć... pa ponovo svitanje.
 Najdžel se okrete Krisu.
- Ovaj opet bunca. Negde pluta po kosmosu - reče.
- Nije tako - reče Najl - znam ja šta govorim. Ti mene jednostavno ne
razumeš. Ja mogu da učinim štogod hoću. Ja sam sam. Nemam prijatelja
koji će mi reći »Najle, učini to« ili »Najle biće bolje da uradiš ovo«. Ja slušam
samo samoga sebe.
- Ha! - jeknu Najdžel. - Svakako! U studiju si ti samo još jedan kabl koji
inženjer uključuje u struju. Na turneji sale su pune klinaca koji urlaju,
pljeskaju, bacaju stvari a kad se nađeš u krugu bele svetlosti reflektora i
kad im kažeš da učine nešto, oni te poslušaju. Reci im tada da krenu u
usrano more i oni će krenuti.
- Hm, hm, ti imaš svoje viđenje stvari, dušo, a ja imam svoje - Najl ga
pogleda i zaneseno se osmehnu. - Ali, ti svakako u tim trenucima nosiš
kožne gaće.
Najdžel se ispravi.
- Šta kažeš, prokleta barabo?
Najl se okrete Dejni.
- Nekada, šezdesetih godina, bilo je drugačije. Zato sam i otišao u
Englesku - oči su mu bile tužne. - Sada je svuda isto, bez obzira gde odeš.
Ništa više nije dovoljno daleko.
- Slušaj, ti barabo... - siknu Najdžel i zgrabi Crnca za košulju na
grudima.
Kao da je taj fizički napad bio neki signal, Najl pokrenu telo na jednu
stranu a podiže ruke. Oslobodio se Najdželovog zahvata vrlo lako a onda
se izmače unazad i zamahnu nogom. Najdžel se sruši, kao gromom
pogođen.
Najl ga je i dalje gledao onim zanesenim pogledom.
- Drugi put - reče pospano - zadrži svoje mišljenje za sebe, čuješ li?
Najdžel se podiže i krete na Najla stisnutim pesnicama, ali ga Kris
zaustavi.
- Sada je dosta - reče - prestani da ga podbadaš, drugar. Vreme je da
se spremimo. Uskoro ćemo da izađemo. Hajde.
 Najdžel se otimao iz Krisovog zahvata.
- Ne želim da ga vidim ovde.
- On je moj drug, hej - Kris je drmao Najdžela. - Hej, čoveče, tebi se
obraćam! Urazumi se!
Najl pogleda nestrpljivo.
- Nisam ništa loše mislio - reče - baš ništa loše.
Kris pusti Najdžela i obojica počeše da se oblače.
Kris navuče satenske pantalone boje bisera i uze crvenu svilenu
košulju sa vešalice. Najdžel je već zakopčavao šlic svojih uskih pantalona.
Obukao je crnu majicu a preko nje crni blejzer.
Otvoriše se vrata prema hodniku i uđoše Roli i Jan sa svojim curama.
Roli je imao belu majicu s grbom grupe na prsima i bele farmerke. Jan je
bio u tamnom odelu sa svilenom belom košuljom.
Čuli su se glasovi iza zatvorenih vrata i udaranje peta po betonu.
Jezivi zvuci kao iz nekog drugog sveta. U garderobi je bilo vrlo tiho. Niko
nikog nije gledao. Dejni se učinilo da čuje njihovo disanje koje je podsećalo
na šuštanje krošnji drveća na jakom vetru. Uprkos erkondišnu napetost je
bila toliko velika da je u garderobama bilo toplo i lepljivo i svi su se osećali
loše, sem Taj. Ona je upravo završila s pušenjem jedne cigarete i na
njenom pikavcu je zapalila drugu. Bilo je određenog ritma u njenom
izdisanju i udisanju dima, kao da govori mantru.
Jedini zvuk koji se čuo bilo je krckanje leda koji se topio pod težinom
konzervi s bezalkoholnim pićem. Roli je zaječao.
- Sranje - jurnuo je prema kupatilu.
Crvenokosa je krenula za njim. Niko ne reče ni reč dok su napola
pažljivo slušali Rolijevo životinjsko mumlanje dok je povraćao. Vazduh u
prostoriji je bio slatkast zbog Tajinog ispuštanja dima. Njena noga se
ljuljala napred-nazad, kao metronom.
- To mu se uvek događa prve večeri - reče Kris, ne obraćajući se
nikome posebno. Obavio je svilenu maramu oko desne ruke. - Čovek bi
pomislio da će se navići na to posle tolikih godina.
Strpljivo su čekali na njega, nalik na vod komandosa koji čekaju da se
njihov hrabri drug vrati, izlečen.
Stojeći sada pored Dejne Najl, nešto dalje od ostalih, poče da pucketa
prstima u komplikovanom ritmu. Kosa mu je sijala od znoja a njegova
dugačka glava klatila se u istom ritmu na dugom vratu.
U nabijenim trenucima pre početka koncerta, oni su stajali i
posmatrali senke na zidovima ili su buljili u prazno. Samo su se nežive
stvari kretale, konzerve na ledu koji se topio, maslinka je kliznula niz koren
celera, vešalica se njihala.
Čuli su kako je neko povukao vodu u toaletu. Zatim pljuskanje vode
pa tihi ženski glas koji je nekoga tešio, kao što majka teši dete.
Vrata prema hodniku se širom otvoriše i Silka promoli glavu i široka
ramena u prostoriju.
- Vreme je - reče on tiho.
Niko se ne pokrenu. Silka pogleda svakog od njih a onda pogleda u
pravcu kupatila iz kojeg izađe Roli. Crvenokosa mu je peškirom sušila
kosu. Silka koraknu unazad, držeći otvorena vrata da bi svi mogli da izađu.
Kris uze Dejninu ruku pa je povede duž betonskog ispusta - sada
potpuno pustog - prema zavesi koja se njihala. Zvuci spolja su bili sasvim
zaglušeni. Hodali su uz Najdžela i Taj.
- Da li bi volela da budeš sa nama na pozornici? - upita je Kris.
- Volela bih.
- Sjajno, ja ću ti to srediti.
Silka ih je zaustavio ispred zavese. Sada su s njima bili samo čuvari
raspoređeni na kritičnim tačkama. Kris je nešto razgovarao sa Silkom.
Čuvari obratiše pažnju na Dejnu. Njihove oči su je posmatrale s
odobravanjem, kao da je preskupa Ming vaza. Za divno čudo, to joj ni
najmanje nije smetalo.
Silka se sada posveti njoj. Povede Dejnu i Najla kroz procep na zavesi.
U vazduhu se osećala prašina, teška kao smog. Nekoliko ogromnih balona
sa znakom grupe letelo je između gledalaca u sali koji su pravili priličnu
buku. Neko nešto reče policajcu i sa svih strana odjeknu veselo
odobravanje.
 Zastave su vijorile. U najudaljenijem kraju sale sa plafona je visila
ogromna engleska zastava. Njene boje bile su zamagljene zbog
udaljenosti i isparenja. Imala je neki poseban kvalitet, kao da je viđena u
snu.
Prostrana pozornica bila je zasuta raznim delovima opreme. U
centru, na uzdignutom podijumu, nalazila se Rolijeva ogromna baterija
bubnjeva. Reflektori u boji šarali su scenom. Kablovi su bih pričvršćeni za
pod srebrnastim lepljivim trakama, tako da se neko od članova grupe ne bi
sapleo ili pao za vreme koncerta.
Na desnoj strani pozornice bile su Najdželove klavijature postavljene
u polukrugu. Bio je tu čak i veliki koncertni klavir, »Fartisa« električni klavir,
orgulje i nekoliko sintisajzera. Sa leve streme nalazio se metalni stalak na
kome su se odmarale Krisove i Janove gitare.
Iznad pozornice bilo je bezbroj reflektora svih boja, postavljenih u
polukrugu.
Svetlosti počeše polako da se gase u velikoj sali i buka dostiže
neslućenu snagu. Nemoguće je bilo razgovarati u toj buci. Silka stavi jake
ruke na Dejnina ramena i povede je na levu stranu scene. Zatim je nestao.
Okrenula se oko sebe ali nije videla kuda je otišao Najl. Pitala se gde li će
Taj da stoji. Pomislila je da će biti verovatno na drugoj strani bine, da bi
bila bliže Najdželu.
Sumrak se pretvorio u noć. U tami su svetlucala samo rubinska okca
na instrumentima. Čula se uznemirenost u prepunoj sali, neko komešanje
kao da su posvuda zmije.
Začu se čudan zvuk iz sale i ona pogleda šta je to. Veliki ekran se
spuštao sa plafona a istovremeno se upali projektor na drugom kraju
dvorane. Zaglušujući aplauz odjeknu salom. Izvivši glavu, Dejna je mogla
da vidi da se emituje dokumentarni film o grupi. Okrenula je glavu. Ispod
same pozornice nalazila se čitava četa fotoreportera kojima je bilo
dopušteno da zauzmu mesto orkestra. Išli su napred-nazad kao gladne
zveri, čekajući da se pojave članovi grupe, nestrpljiviji od ostalih u publici.
Dejna je sada gotovo mogla da dodirne uzbuđenje. I ona se osećala
kao zmaj. Koža joj se naježila a mišići su se grčili, tražeći opuštanje. »Koliko
dugo mogu da drže ovu napetost?« - pitala se.
 U tom trenutku čula je pokrete kraj sebe, nalik na šuštanje suve trave.
Tehničari su otišli s pozornice pošto su još jednom sve proverili i sada su
čučali na svojim, unapred određenim, mestima. Tonac je imao velike
slušalice na ušima. Govorio je u sićušni mikrofon na držaču iznad svoje
glave. Njegove ruke pojuriše po osvetljenom pultu ispred njega.
Čuvari, nalik na siluete, umirivali su publiku i vraćali je na mesto još
pre nego što je dokumentarni film završen. Podigoše ekran. Buka je sada
bila nalik na plik koji je narastao. Vibracije su bile takve kao da čitava sala
podrhtava. Dejna je osećala kako joj srce lupa u grudima a u grlu je osećala
knedlu. »Energija« - mislila je - »ovde je sakupljena velika energija«. Prsti joj
se zgrčiše kao od udara električne struje.
Sinuše blicevi. Članovi grupe krenuše preko pozornice, neprestano
polivani njihovom srebrnastom svetlošću. Njihove senke su namah
postajale ogromne, zastrašujuće, a onda, a onda bi se gubile u tami.
Kris odsvira prve tonove a Dejna pomisli: »To je moć, prava moć.
Najdžel je sasvim u pravu.« Gomila je urlala od oduševljenja. Fleke obojene
svetlosti sjuriše se na Rolija i Jana. Bela svetlost pratila je Krisa i Najdžela.
Kris podiže ruke, gitara je visila na njemu kao mač nekog starinskog
ratnika. Njegova skerletna košulja bila je kao plamen.
Uvodne note »Đavolovog učenika« odjeknuše uz nenormalni urlik
publike. Melodija je bila opasna i primamljiva u isti mah. Kris je manijački
svirao, podižući s vremena na vreme jednu ruku. U jednom trenutku
plastična trzalica mu izlete između prstiju i poče ludački boj među
gledaocima za nju. Nekoliko prvih redova je u tome učestvovalo.
Sada se urlik publike potpuno uklopio sa sviranjem grupe i, sve više
nalik erupciji vulkana taj je zvuk išao do same ivice bola. Ali bio je to bol
koji je sezao i masirao samo srce. Bio je to bol iz kojeg je neko mogao da
crpi snagu ili, još bolje, taj bol je oslobađao energiju svakog prisutnog u
sali. Dejna oseti kako joj se oči pune suzama, kako joj zubi trnu. Bilo je to
isto osećanje koje je imala pred kamerama, tumačeći lik Hiter Duel.
Pesma je išla prema kraju. Najdžel skoči iza svojih klavijatura, ščepa
mikrofon i urliknu u njega:
- Zdravo San Francisko! Vratili smo se!
 Podignuta lica obožavalaca eksplodirale u grmljavini odobravanja.
Članovi grupe, kao da su bili neko drugi. Ni najmanje nisu ličili,
ljudskim bićima. Potpuno uvrnuti, deformisani, oslobođeni ljudskih
emocija kretali su se salom nalik divovima koji su se probudili da bi malo
boravili na zemlji. Ličili su na nordijske bogove, ponosne, seksom
opsednute i muževne. Bili su potpuno izmenjeni znojem, ljubavlju i bolnim
ritmom svojih kreacija. Dejna je shvatila da u svemu tome ima nečega
mnogo značajnijeg.
Ta magična transformacija nije mogla da se obavi bez zračenja
energije koja je u talasima izbijala iz tamne rupe pred njima, ispunjene
plimom odanosti i obožavanja-. Ispred njih su bili uglavnom mladi ljudi koji
su žudeli za nečim što nisu mogli čak ni da shvate.
Te dve snage koje su se dopunjavale stvarale su neko treće biće -
neko mitsko stvorenje, plod sopstvene mašte - koje ih je sve nosilo više i
više, vitlajući njima kao suvim lišćem u oluji.
Kris, narastao do mitske veličine zahvaljujući veštom osvetljenju,
izvodio je složeni solo, malo savijenih kolena, izvijenih leđa, dok je znoj
prštao s njega. S njegove desne strane stajao je Jan i podržavao ga
snažnim zvucima svoje bas gitare a Roli bubnjevima držao ritam. Najdžel
je neumorno radio na svojim sintisajzerima i srebrnasti zvuci ispunjavali su
vazduh.
Već su bili dobro odmakli i muzika je zahvatala sve kao vrtlog, nalik
otvorenoj vatri, punoj strasti i žudnje. »Kao leopard u kavezu« - pomislila
je Dejna potpuno skamenjena, shvativši da je neko ostavio jednu stranu
kaveza otvorenu i da zver može svakog trena da se oslobodi.
Šta će se dogoditi ako se zver stvarno oslobodi i ako se svi zakoni,
zaborave. »Biće to samo trenutak prave kreacije, mešavina uzbuđenja i
užasa« - pomislila je.
Grupa je sada izvodila pesmu »Zvezda u mom džepu« a tri laserska
zraka, moćna kao topovski hici, izvodila su neverovatne arabeske na bini.
Aplauz je zaljuljao salu, prošao je njom kao vetar kroz žitno polje.
Odjednom zavlada tišina, čuli su se zvuci Krisove gitare i srebrne note
Krisovih sintisajzera. Ovi zvuci su se milovali kao stidljivi ljubavnici i sasvim
iznenada, u mešavini laserskih zraka, pojavi se hologram: devojka sa
dugom plavom kosom koja se spuštala niz leđa okretala se zatvorenih
očiju. Kad se treći put okrenula, njene oči se širom otvoriše, zagleda se u
publiku i poče polako da se topi iznad njihovih glava.
Svi su bili na nogama. Urlali su.
Kris je sada bio sam, u prvom planu. Bela svetlost postade zelena,
promeni se u plavu a onda u nežnu boju lavande dok je on svirao legato.
Polako je kleknuo na pozornicu, izvodeći sasvim sam čudesnu
melodiju, zabačene glave, lepog lica izmenjenog muzikom i odjednom
Dejna s uzbuđenjem prepozna uvodne note Ravelove »Pavane za umrlu
infantkinju«. Gledala je prema njemu zaboravivši da diše dok je on izvodio
tu melodiju sa puno ljubavi, melodiju čiju je svaku notu znala i mnogo
volela. Nije mogla da se uzdrži: bol je bio suviše jak, počela je da jeca.
Pogledala je preko tamne pozornice, videla nepomične članove
grupe, Krisa kako kleči, i odjednom je osetila da mu je bliža nego ikada.
Sva tuga zbog Megine smrti sada se osećala u ovim notama punim bola i u
ovoj melodiji punoj tuge. Bilo je to kao da je Kris podigao most od svetlosti
koji ih je povezivao, kao da se drže za ruke. Osećala je njegovu snagu sa
svakom odsviranom notom dok se udaljenost brisala, dok je postajala
samo dvodimenzionalni crtež kredom po tabli koji nikada, u stvari, i nije
postojao.
Nikoga više nije bilo u tom ogromnom tamnom prostoru, u tom moru
koje se polako dizalo i spuštalo. Ostali su samo Dejna i Kris, nalik na dva
mala broda koji idu jedan prema drugom u magli. Uhvatili su se čvrsto
zahvaljujući moći muzike a svaka nota je bila milovanje, mnogo snažnije od
milovanja prstiju. Dejna je zadrhtala i zatvorila oči a um joj se ispuni
svetlošću i bojom.
»Pavana« se završavala visokom notom koju je Kris zadržao bolno
dugo - elektronika njegovog instrumenta dopuštala mu je tu malu igru. On
najzad izvi tu notu i pretvori je u prve taktove svoje pesme »Vitez«.
Opet je bio sasvim sam i Dejnino srce preskoči jedan udar jer se setila
Najdželove pretnje. Činilo joj se da posmatra glumca na pozornici koji je
zaboravio šlagvort, osećala je da je Kris potpuno sam i kao da je nag i
nezaštićen.
Nastavio je da svira, izvodeći solo melodiju zbog čega mu je publika
priredila ovacije. Začuo se aplauz. Holograma je nestalo. Ugašeni su
laserski topovi. Ova pesma je bila sasvim nova i nisu stigli da je opreme
odgovarajućim vizuelnim efektima. Kris, stojeći, i svirajući okrenuo se
prema članovima grupe. Dejna tada ugleda divlje bledilo njegovog lica.
Prsti mu se zgrčiše kao kandže neke zveri a snažna melodija »Viteza«
odjekivala je kroz tamu. Prišao je Roliju i kriknuo:
- Sviraj, barabo! Udaraj po toj koži ili ću te ja udariti da nećeš
prepoznati svoju facu!
Načinio je opasan pokret prema njemu i Roli poče poslušno da udara
ritam. Kris ostavi Rolija i krenu prema Janu.
Dejna pomisli da sada zaista liči na leoparda, divlju zver koja se
oslobodila iz kaveza i postala opasna, smrtonosna, nezaustavljiva.
- U redu - bljunu Kris na Jana - sada si ti na redu!
Preplašeni bas-gitarista poče da svira.
Kris se pridruži njemu i Roliju i njihov trio velike snage izvodio je
melodiju za koju su Roli i Jan mislili da im nikada neće poći za rukom. Sve
je bilo improvizacija koja je vukla korene iz Krisove volje i snage. Roli i Jan
su svirali i zurili u njega, i sami zaprepašćeni ovim činom dostojnim
Svengalija.
Strast, vrelina, snaga nalik na kamion desetotonac jurila je s
pozornice u publiku. Kris se okrete na peti i jurnu prema mestu gde je
Najdžel stajao zaštićen svojim klavijaturama. Kao da je hteo da pobegne
ali tad se Kris stvori ispred njega i on se sledi, kao jelen u svetlosti farova.
Kris je svirajući žestoko, skakao ispred njega. Njegove usne su se
pokretale kao da govori iz stomaka. Dejna je znala da on urla, viče, ali talas
snažne muzike otkidao je njegove reči i ona nije mogla da ih čuje.
Za tren joj se učini da je ugledala poznatu figuru Taj u zelenoj
svetlosti, oštrog nosa, očiju koje su divlje sijale ali te prikaze je tako brzo
nestalo da je bila sigurna da je nije ni bilo.
Najdžel poče da svira. I on je buljio u Krisa, čak i onda kad se ovaj
vratio na centralni deo pozornice i, pošto je sada sve muzičke elemente
postavio na mesto, počeo da peva: »Duboko noći, osvetljenoj kišom i
licima, opraštam se od svoje ljubavi, kažem joj zbogom među brdima
palmi...«
Publika je bila na nogama, zavijali su kao psi, udarali su rukama i
nogama u ritmu muzike. Dejna pogleda i vide svetlucanje u tami.
»Odlazim kao metak iz revolvera« pevao je Kris »odlazim u crvenu
zoru, crvenu zoru, kao vitez sa granice vremena, kao vitez koji goni viziju,
ja ću naći šta je moje i čekaću...«
Sinu svetlost u sali i Dejna ugleda ozarena lica mladića i devojaka u
prvim redovima. Šareni reflektori igrali su po njihovim licima i uzdignutim
rukama.
»...kao vitez s granice vremena, kao vitez koji goni viziju, ja ću naći šta
je moje i čekaću...«
Muzika podivlja iza Krisovog glasa, postade okrutna i oštra, bez imalo
civilizacijskih okova. Bila je sada samo elementarna, kao neobuzdani
primitivni bes koji je živeo i igrao u svima njima. Kao svirač na fruli koji
očarava zmije, tako je sada muzika začarala sve njih, pozvavši u pomoć
skrivenu magiju, strašnu i jedinstvenu u svojoj neartikulisanoj sirovosti.
Začuše se prvi taktovi »Nebeskih igrača«. Laseri sinuše, zraci se
prepletoše i pojavi se hologram mladića i devojke koji su igrali u ritmu
muzike a nestali su s poslednjim glisando tonovima koje je izvodio Najdžel
na klavijaturama.
Publika je urlala, lupala nogama i sala se tresla kao da je zahvaćena
zemljotresom. Kris podiže gitaru iznad glave, mahao je njom levo-desno,
kao da je zastava. Najdžel se pojavi sa sintisajzerom u rukama i stade
pored njega. Počeše da sviraju »Svetlosti grada«. Upališe se svi reflektori i
sve svetlosti u sali.
Završiše pesmu i izađoše sa pozornice. Svetlosti u sali smanjiše se.
Aplauz je dolazio u sve jačim talasima. Mladići i devojke jurnuše sa svojih
mesta i, bez obzira na proteste čuvara krenuše nekim, samo njima znanim,
putevima. Policajci se baciše na posao.
Dejna se osvrte oko sebe. Videla je kako se u sali pale šibice, svetla se
još više prigušiše. Sada je ogromna sala bila nalik katedrali u kojoj gori na
stotine svećica.
Grupa se pojavi da bi svirala na bis. Publika im priredi histerični doček.
Sinuše neonske svetlosti i počeše da izvode neku šaru nalik starinskim
špicama na filmovima. Ponovo bljesnuše laserski topovi i počeše da
pretražuju najudaljenije redove svetlošću boje limuna. Mladići i devojke su
jurili prema pozornici. Pojavi se još stražara da ih spreči ali to je izgledalo
nemoguće.
Prvi talas se razbi ispred orkestarske rupe pune fotoreportera. Ovi se
povukoše u strahu, dižući uvis svoje kamere da ih nezaustavljivi, talas ne
razbije.
Bez ikakve namere da ih smiri, Najdžel skoči prema prvom delu
pozornice i sviraju kao pomahnitao jednom rukom, drugom im je mahao i
vikao.
- Hajde, hajde!
Kleknuo je, oči su mu sijale, smejao se, uzdisao od vreline i znoja. Oči
su mu bile širom otvorene, grozničave, dok je njima pretraživao lica
podanika, odanih sledbenika njihove muzike.
Mladići i devojke su sada uspeli da potisnu fotoreportere i, u želji da
budu što bliže članovima grupe, hvatali su se za pozornicu i urlali. Neki
mladić podiže devojku na rame. Ona podiže ruke uvis i željno ih ispruži
prema Krisu. Sve su ograde pale i Dejni se učini da se sve promenilo.
Gomila je postala neobuzdana zver. Devojka plave kose skoči na
pozornicu, pade na jedno koleno. Neko je gumu s leđa i ona pade, licem na
dole, pred Najdželove noge. On koraknu unazad. Ona pođe za njim. On je
gurnu sintisajzerom u grudi i devojka se zatetura unazad, diže obe ruke
uvis, kriknu nešto i pade u gomilu. Jedan od stražara jurnu prema Najdželu
i skloni ga od ivice pozornice i ruku koje su se pružale prema njemu, željne
da ga ščepaju i povuku u tamni zagrljaj. Besno, Najdžel odgurnu čoveka od
sebe i nastavi da izaziva mladiće i devojke.
Neko baci buket belih ruža na pozornicu, Najdžel se zalete na njih i
šutnu ih visoko u obojenu svetlost. Dejna je posmatrala ta lica, oznojena i
izbezumljena, očiju koje su kolutale kao oči podivljalih goveda uhvaćenih u
štali koja gori.. Mladići i devojke su vrištali, ogoljenih zuba, a članovi grupe
kao da su želeli da ih što više raspale.
Kris i Najdžel su bili u centru pozornice. Kris je ludački svirao.
Najdželovi prsti su igrali po klavijaturama. Muzika se obrušavala na glave
slušalaca kao snažni talas plime, sastavljen od zvuka i besa rata.
S leve strane nešto tako bljesnu da se Dejni učini da je oslepela na
levo oko. Bljesak je propratila snažna eksplozija nalik na grmljavinu a onda
je došao udar vazdušnog talasa.
Dejna se zanese. Gušila se jer je u vazduhu odjednom nestalo
kiseonika. Suze su joj lile niz obraze.
Odjednom se našla u nečijem naručju. Svet je jurio pored nje, ali to
nije bila ona koja je jurila. Kao da je bila u vazduhu. Okrenula je glavu,
ugledala je Silkino mirno lice tako blizu svog da joj se činilo iskrivljeno i
nejasno. Trepnula je i oči joj se ponovo ispuniše suzama. Otvorila je usta,
zakašljala se, naslonila je glavu na njegove grudi.
Svuda oko sebe čula je krike i udaranje nogama. Gomila mladića i
devojaka protrča pored nje. Policajci su se borili s njima. Buka je bila
nepodnošljiva i obrušavala se na nju kao talas plime.
Silka je jurio s pozornice, Dejna je jedva bila svesna opasnosti. Čula je
da neko plače.

***

- Snopovi dinamita. Isuse.

Ležala je na klupi. Glava i ramena su joj bili u Krisovom krilu.
- Poludeli su. Neko je bacio dinamit na pozornicu. Da li je neko video
ko je to učinio?
Bilo je to sasvim razumno pitanje ali, naravno, nekorisno. Da li je sve
to bilo humano?
- Proklete barabe. Umobolnici - reče Kris. - Šta je bilo s njima?
Grudi su mu bile gole, znoj je lio sa njega. Debeli peškir bio mu je
prebačen oko vrata.
U prostoriji je bilo i drugih ljudi koji su se muvali unaokolo. Mogla je
da ih prepozna jednog po jednog: Roli, Jan, Najdžel... bila je tu i prsata
plavuša i...
- Kako se osećaš?
 Najlovo blistavo čokoladno lice naginjalo se nad nju. Oči su mu bile
širom otvorene, preplašene, ženice kao abonos jako raširene.
- S njom je sve u redu - reče Kris - treba joj samo vazduha i prostora. -
Podigao je ruku. - Hej, Beno, gde je taj doktor?
- Mora da pomogne onoj devojci iz sale. Kola hitne pomoći su došla.
Čim je smeste u njih, doći će ovamo.
- Šta je bilo? - pitala je Dejna.
Kris je pogleda.
- Neko je bacio dinamit M-80 na onu stranu pozornice gde si ti bila.
- M-80?
- Da, to je osam štapova dinamita. Nije loše za velike vatromete ali
baciti tako nešto u zatvorenoj sali - Hriste!
- Da li je neko povređen?
- Ti si povređena, moja gospo - reče Kris. - Da mi je da se dočepam te
barabe...
- Meni nije ništa. Pominjali ste neku devojku...
- Da, neka cura iz publike. Jadnica ima opekotine. Tebe su zaštitili
mikrofoni.
- Da li će sa njom biti sve u redu?
- Pojma nemam, ljubavi - pogledao ju je. - Ah, evo doktora.
Doktor ju je pregledao.
- Sluh će vam biti malo poremećen, loše ćete čuti u toku narednih 36
ili 48 časova - rekao je. - Recite mi da li ste se onesvestili? Niste. Nema
nikakvih znakova kontuzije - osmehnuo se. - Imali ste sreće, mis Vitni -
uzeo je svoj blok sa receptima.
- Ne želim ništa od lekova - rekla je brzo.
- Molim? - on se nasmejao, pa pocrveneo. - Ja sam samo hteo da vas
zamolim da mi date autogram.
Nasmejala se, podigla glavu, uhvatila se rukama za čelo.
- Boli vas glava?
Klimnula je glavom.
 - To je potpuno normalno - izvadio je dve tablete iz plastične flašice. -
»Tajlenol 500«, uzimajte po dve tablete svakih nekoliko časova.
Uzela je pero od njega i potpisala mu se preko bloka.
- Hvala - reče on.
- Doktore, kako je devojci?
- Biće dobro, za sada još ništa ne mogu da kažem. Moramo da je
podvrgnemo ispitivanjima.
- Da li je bila u nesvesti?
- Jeste.
- Koliko ima godina? - pitala je Dejna.
- U dokumentima joj piše da ima 17 - reče doktor, ustajući.
- Sećam se kad sam bio toliko mlad - reče Najdžel, šaleći se.
Ali niko se ne nasmeja. Svi su ćutali.
- Nemojte da zaboravite »Tajlenol«, mis Vitni. Ove dve odmah
progutajte - klimnuo je glavom onima oko sebe i krenuo je prema izlazu iz
pretrpane prostorije.
- Popiću ih - reče Dejna i pogleda dve tablete u šaci.
Kris joj dade čašu šampanjca i ona proguta tablete.
- Sreća moja da je Silka bio u blizini - reče ona, vraćajući mu čašu.
- Sreća nema nikakve veze s tim - reče Kris - on je trebalo da brine o
tebi za vreme koncerta. Zar si mislila da ću te ostaviti nezaštićenu?
- Krise... - bio je to Benov glas.
Kris je dugo zadržao pogled na Dejni.
- Napolju je ekipa »Krajslera«. Moramo sada da načinimo te reklamne
snimke.
- Pobogu, Beno, zar ti nisi video šta je bilo ovde? Ona devojka...
- Bolje da to uradimo sada da nas ne bi proganjali čitavu noć. Hajde,
prepuštam to tebi i Najdželu, važi?
Kris duboko uzdahnu, zatvori oči.
- Hajdemo, čoveče - reče Najdžel.
 - Moram da odem na čas - reče Kris Dejni. - Silka će ostati s tobom...
- Oni žele i nju na snimcima, Krise - Benov glas je bio vrlo nežan.
- Baš me briga šta oni žele - krenuo je na menadžera. - Znaš šta možeš
da kažeš tim pijavicama, ti beskrvni mangupe! Oni žele da nas iskoriste. Ne
damo se. Reci im: odgovor je ne!
- Krise...
- U svakom slučaju, neka dama odluči...
Dejna se osmehnula.
- Predstava mora da se održi, zar ne? - videla je izraz Krisovog lica. -
Sve je u redu - pomilovala ga je po obrazu. - Meni je sasvim dobro.

***

- Spremni za pokret? - upita Silka. - Gotovo. - Okrenuo se na svom sedištu

pored vozača. - Idemo?
Ovo je moglo da bude jutro Dana D, prepuno napetosti i mirisa dobro
podmazanog čelika.
Kris je sedeo sasvim blizu Dejne, držao je za ruku. Bili su se oboje
istuširali i, dok se Kris oblačio, ona se našminkala.
Ispred njih počeše da se dižu ogromna vrata. Silka pregleda sva,
elektronski zatvorena, vrata na kolima.
- Krećemo - reče on i okrete se od njih.
Limuzina krete. Spusti se niz rampu i utonu u noć koja je bila tamna i
neprobojna. Videli su drvene barikade i policajce koji su patrolirali gore-
dole u skučenom prostoru ispred uzgibanog okeana mladića i devojaka.
Okean se zatalasa i snažna plima zapljusnu pločnik.
Masa tela proguta limuzinu. Devojke počeše da se bacaju na dugačku
haubu dok su policajci uzalud pokušavali da ih oteraju. Zgrčene pesnice
udarale su zastrašujuće o svako staklo na kolima. Sa svih strana su
izvirivale glave. Devojka, strašno našminkana, otvori lascivno usta, liznu
staklo limuzine kao da je ljubavnikovo telo. Zadržala je usne na staklu sve
dok je neke nevidljive ruke ne odvojiše od prozora koji ostade uprljan
njenom pljuvačkom.
 Buka ih je pratila kao udaljeni vetar. Devojka se uspentra na haubu,
nađe mesto da se čvrsto namesti, raširi noge, pritisnu Venerin brežuljak u
usko pripijenim farmerkama uz šoferšajbnu. Njeni lakirani prsti poleteše
gore-dole po šlicu i počeše da otvaraju patent zatvarač dok je pokušavala
da skine pantalone s bokova.
Najdžel se nagnuo unapred, odvoji se od Taj, uhvatio je staklo s druge
strane.
- Hajde, dušo - bodrio ju je - hajde, hajde skini ih.
- Ona će to stvarno učiniti - reče vozač.
- Dajte joj malo ohrabrenja - reče Najdžel.
Buljili su u nju. Farmerke počeše polako da se spuštaju niz njene
bokove. Svlačila je farmerke usred gužve i muvanja. Kola su se ljuljala na
teškim federima, zanosila se pijano napred-nazad dok su mladići i devojke
i dalje pesnicama udarali o stakla.
- Isuse - izbezumi se vozač.
- Vidi ti ovo - oduševi se Najdžel - nema gaćice.
Pantalone su sad bile skinute do kolena i sada se jasno videla dlaka na
Venerinom bregu a devojka je i dalje nastavljala da se pripija uz staklo.
Njeni prsti se zabiše u meko meso između butina i ona poče da se mazi.
- Hej, hej - Najdžel gumu Silku u rame - daj da je ubacimo ovamo,
druže. Ha, ha!
Taj ne reče ništa. Posmatrala je drugu stranu talasa plime.
Vozač pritisnu sirenu.
- Hej, šta to radiš? - Najdžel je skakao gore-dole na sedištu. - Nemoj
sada da joj smetaš. Samo što nije svršila.
- Njoj ništa ne može da smeta - jeknu vozač i obrati pažnju na volan.
Sada je gomila bila još brojnija i besnija. Kao da su svi imali višak
energije koju su odlučili da istroše baš noćas. Članovi grupe bili su skriveni
u varljivoj bezbednosti kola, dobro zaštićeni mada niko u stvari nije znao
kolika je ta sigurnost. Niko nije znao ni kolika se energija krije u masi i da li
će je se osloboditi.
Stakla su zveketala. Gomila je urlala. Nisu se čuli urlici već se videlo da
svi nešto viču. Bilo je to kao košmarni san koji je postao stvarnost.
Devojka na šoferšajbni je nekuda nestala. Ali sada su njeno mesto
zauzele četiri, druge devojke. Dejna se odjednom seti Vudstoka, gomile
mladića i devojaka, borbe među generacijama.
Noge i ruke su udarale, oči su ih gutale, odeća je vijorila, tela su bila
pritisnuta jedno uz drugo, kao u nekom kolektivnom zagrljaju. A oni u
limuzini nisu mogli ništa drugo do da sede, ćute i posmatraju šta se zbiva
oko njih, plašeći se nekog fatalnog incidenta. Bili su fascinirani svim tim
kao da su uživali u tome što ne rade ništa već samo upijaju sve te slike i
scene u sebe.
- Znate šta - reče Najdžel i okrete se da ih sve pogleda - znate šta? -
Podigao je ruke u vis, raširio ih a zatim je oznojene dlanove pritisnuo uz
krov limuzine koji je vibrirao. - Sve je ovo vaša kreacija - širom je otvorio oči
- da, da, da, da!
Počeo je da skače gore-dole u ograničenom prostoru. Gore-dole.
Gore-dole i onda, izvukavši jedan prst, pritisnu dugme. Prozor s njegove
strane poče da klizi nadole i on se nagnu napolje sa čudnim izrazom lica.
Urlao je od zadovoljstva ali njegovi krici preplašiše gomilu, mladići i
devojke počeše da beže na sve strane.
Trenutak kasnije začuše se sirene sa policijskih automobila.

***

Dejna i Kris uđoše u restoran na dvadeset petom spratu. Za njih je bio

rezervisan poseban deo. Dok su išli prema njemu blicevi, su sevali, ljudi su
buljili u njih.
- Ovakve stvari obično počnu sasvim neprimetno - reče Kris u njeno
tiho, obuhvativši pogledom sve crne koji su ih zadivljeno posmatrali. - Sve
počinje sa najboljim namerama - prolazili su kroz pretrpani restoran. -
Ekskluzivnost je još šik a i ne želim da nam neko smeta. - Nasmejao se
lako. - To moraju da nam oproste. A to je i dobro opravdanje.
- Kris Ker! Hej, sklanjajte se s puta.
Čuli su taj glas uprkos muzici i zujanju glasova. Dejna malo okrete
glavu i vide neku krupnu ljudinu kako se pojavljuje u dnu restorana.
 - Hej, Krise!
Gomila se razdvajala kao stado ovaca pred pastirovim dugim štapom i
Dejna ugleda široko pljosnato lice, dugu neurednu kosu koja je mutno
sijala. Brada mu je bila crna, lice belo.
- Zdravo, Krise!
Muškarac se osmehivao. Ruke su mu bile ispružene, širokim
ramenima je odgurkivao ljude kao muve. Imao je grudi kao peć bubnjara.
- Poznaješ tog momka? - pitao je Silka, šapnuvši Krisu u uho. Ovaj
odmahnu glavom i Silka mu nešto odgovori.
Kris koraknu unazad i povede Dejnu sa sobom. Ogromno Silkino telo
stvori se između njih i muškarca.
Ovaj udari o snažno Silkino telo, ruke mu poleteše levo-desno. Silka,
koji kao da se nije pomicao, samo podiže desnu mišicu i odbaci pesnice
došljaka. Sada su mogli da vide da ovaj ima revolver.
- Pusti me da mu priđem - reče bradati. Bio je sasvim miran. - Ubiću
ga. - Podigao je ruku.
Silka se sada pokrenu tako da je mogao da odbije napad sa desne
strane. Vešto ispruži obe ruke. Kao mačem, razdvoji čovekove pesnice i
onemogući ga u napadu. Podiže revolver sa poda.
- Hajde - reče Silka tiho - gubi se. Ovde nemaš šta da tražiš.
- Šta ti znaš o tome? - reče bradonja. - Ti si samo plaćenik. - Usne mu
se izviše u čudnom osmehu. - Plaćenik, eto, i ništa drugo. Ti samo radiš
ono što ti se naredi. - Osmeh postade još širi kad se opet baci unapred
trudeći se da prođe pored Silke, prema Dejni i Krisu.
Krenuo je, ljuljajući se u bokovima, mašući pesnicama, držeći laktove
visoko, kao najprefriganiji i najbolji borci s ulice.
Očekivao je da će Silka da se postavi u uobičajeni odbrambeni položaj
ali Silka nije ni pomišljao tako nešto. Umesto da poklekne u kolenima kao
bokseri on samo ispruži levu nogu i čovek pade svom dužinom.
Dejna je mogla da vidi kako Silkini mišići igraju a onda se njegova
desna noga odvoji od poda. Udarac je bo snažan, tačno u donji stomak
bradonje.
 Čovek kriknu od bola i zaprepašćenja pa, pokušavajući da se podigne,
samo se prevrte na drugu stranu. Silkina desna ruka se podiže do ivice
grudi a onda njegovi prsti, tvrdi kao čelik, udariše u sternum bradonje.
Vazduh izlete iz njegovih pluća i čovek je ličio na izduvani balon.
Silka pokupi njegovu izduvanu figuru i iznese je odatle. Čitava
operacija nije trajala više od nekoliko sekundi.
Kris se okrete prema Dejni. Uhvati je za ruku. Bila je hladna i lepljiva.
- Hriste - siknuo je - zamalo da prođem kao Lenon.
Drhtao je. Dejna mu stavi ruku na rame.
- Šta oni, uopšte, žele od nas? - Kris se nije nikom posebno obraćao. -
Zašto žele da nas unište?
Povela ga je spiralnim stepeništem, ofarbanim u ružičasto kao kosa
anđela. Muzika je vibrirala i oni su je osećali u nogama.
- Na ovim našim zabavama posle koncerta - šapnu on - uvek se sakupi
previše sveta. Ne znam zašto pozivamo sve i svakoga?
Seli su za sto u uglu sa Najlom, Taj i Najdželom na, kao ruž crvenu,
kožnu klupu. Pijuckali su »Dom Perinjon«, berba 73.
Gomila fotoreportera radila je bez prestanka. Ugledali su Bjanku
Džeger, Dejvida Bouvija, Normana Mejlera koji se muvao Zapadnom
Obalom tražeći podatke za svoju novu knjigu. Bio je tu i Bil Grejem,
svojevremeno veliki rok producent. Ali, bez obzira, na sve ove veličine
uvek su se vraćali na Dejnu. Kris se nasmeja i zazuja u njeno uho.
- Taj će te omrznuti. Ona i Bjanka izazivaju interesovanje, ali ovo s
tobom... ah!
- Najle - obrati se Dejna drugom muškarcu - kako si? Je li ti dobro?
- Mmmmm - naslonio je glavu na kožni naslon i zatvorio velike oči.
Ona je sada prvi put videla kako su mu dugačke trepavice. - Ne osećam
ništa u duši - reče on jedva čujne. - Suviše sam ovakvih noći proveo, to je
kao slivanje potoka u more.
- Zašto to radiš od sebe?
- Šta?
- Guraš to đubre u nos... koristiš drogu?
 - Devojčice... kad bi samo znala - otvorio je širom oči, zagledao se u
nju. - Ali, bolje će biti da nikada ne saznaš. Nemoj da dopustiš da te ščepa.
Hmmmm. To je jedina stvar koja sada može da me pokrene. Moram da
podstičem tu vatru u sebi, bez obzira na sve i bez obzira na koji način.
Droga je u mojim venama, kola njima kao krv - slegnuo je ramenima,
osmehnuo se. - Pa šta onda? Koga to više zanima? I koga je to uopšte
zanimalo?
Uhvatio je dugim prstima jedan tanjirić i počeo da ga okreće, kao da
je dragocena skulptura koju ne zna gde da postavi.
- Aha, opasno je samo kad izgubiš kontrolu a noć urla i kida te na
komade.
- Nikada ne možeš to da držiš pod kontrolom, Najle - rekla je ona tiho.
- To uvek može da se otkine.
Usne mu se povukoše unazad i njegovi veliki beli zubi škljocnuše kao
da prete.
- Nemoj da me prosuđuješ i da mi deliš savete. Ja živim onako kako
hoću... kako sam izabrao. A sâm sam izabrao sve ovo. Moja muzika... moj
život. Sam o tome vodim računa i radim onako kako najbolje znam.
- Ali, sada kad imaš sve što si želeo...
- Sve je to sranje. Zar to ne znaš? Život nije nikakva sreća. Otkuda se
rađa moja muzika? Šta je stvara? Šta je to? - skrenuo je pogled i pogledao
nebo bez zvezda iznad grada. - To je nešto kao nebo... nešto nevidljivo.
Nikada ne znaš sigurno. Nikada neće saznati. Zašto je muzika na prvom
mestu... zato što je ona jedini, pravi razlog postojanja.
Htela je da mu odgovori, ali Kris ju je vukao za ruku, odvlačeći je
odatle. Govorio je:
- Eno Fonde, sad je vreme da me upoznaš.
Dejna je dosta pila a nije skoro ništa jela. Mnogo je govorila, činilo joj
se da, što više govori, postaje sve žednija. Uvek se našao neko pored nje
da joj napuni čašu šampanjcem - i to uvek samo »Dom Perinjonom«.
Taj joj priđe kao da razmiče zavesu od buke, muzike i razgovora. Kao
da nije bila svesna svega toga.
- Draga - reče Taj svojim čudnim promuklim glasom - da li se dobro
zabavljaš?
Ponašala se kao da je ona domaćica ove zabave. Uhvatila je mršavom
ledenom rukom Dejnu i povela je prema prozorima.
- Jon nije voleo ovakve zabave - rekla je. - Satima sam morala da ga
mazim i nagovaram da se pojavi. Morala sam da ga obrijem, da ga
obučem, da mu očetkam kosu - oči su joj bile tamne na neonskoj svetlosti,
kao da nije uopšte treptala. - I znaš li šta bi bilo posle sve te muke? - Dejni
se činio kao da je hipnotizirana tim čudnim očima. - Ušao bi u pretrpanu
prostoriju i oduševio se. Njegovo telo nije osećalo ništa ali razum je uživao.
Pogledala bih u njegove oči i videla bih eksploziju u njima, videla bih kako
gori neka tamna vatra u njima. Ta vatra se ne bi ugasila ni, onda kad bi oni
najzagriženiji posetioci zabava kao što su Kris i Jan već otišli. A tako bismo
Jon i ja ostajali poslednji i ostajali bismo sve dok je on bio pri svesti.
Taj završi govor a njeni dugi prsti obavijeni oko Dejninog članka kao
da su zračili velikom snagom. Dejna za tren oseti kako je obuzima strah.
Ali, onda straha nestade.
- Ali, ti to sve već svakako znaš?
Dejna odmahnu glavom:
- Ne, nisam to znala.
Taj približi svoje lice njenom. Mogla je da oseti, miris njenog daha,
sladak i pomalo zagušljiv. Osećala je njen parfem, pomešan sa znojem. Bio
je pomalo oštar ali ne i neprijatan. Pomalo je podsećao na miris ponosne
zveri. Dejna zatvori oči, udahnu vazduh.
- Ne laži, dušo - šapnula je Taj - znam da ti to znaš.
Dejna širom otvori oči i srete pogled druge žene.
- Šta ja to znam?
- O Jonu. Nemoj da kriješ, dušo - mahnula je preteći kažiprstom. - Nije
greh znati. To je samo greška. Neko je pogrešio, je li?
- Pojma nemam o čemu govoriš?
- Da si deo unutrašnjeg kruga sve bi bilo drugačije - Taj je nastavila da
govori kao da Dejna ništa nije rekla. - Ali, ti si, autsajder. Nemaš ovde
nikakve moći. I nikada i nećeš imati moći, shvataš li ti, to?
 - Uopšte ne shvatam...
- Sve je počelo sa Megi, vidiš - osmeh joj se sledio na tankim usnama a
njeni prsti bolno stegnuše Dejnin članak. - Ona je pokušala da zadobije tu
moć: pokušavala je da se ubaci... da učini više nego što se od nje
očekivalo. Imala je ideja, nije želela da sluša upozorenja. - Glas je postao
teži, kao da je ispunjen mržnjom, otrovom. - Ali, Megi je bila autsajder baš
kao što si i ti. Prekršila je neke zakone i zato je uništena.
- Gospode! - Dejna izvi ruku iz njenih prstiju. - Šta to govoriš?
Oči su joj bile širom otvorene, ispunjene strahom, činilo joj se da joj
venama kola ledena voda. Drhtala je.
- Ne treba da znaš ništa o tome. To se tebe ne tiče, uopšte.
- Tiče me se! - viknula je. - Ona mi je bila najbolja prijateljica.
Odjednom postade svesna da se nešto zbiva, da ljudi trče prema
njima. Blicevi su sevali. Glasovi su se uzbuđeno dizali.
Videla je kako Tajini obrazi postaju ružičasti od navale krvi. Mali, tajni
osmeh pojavi se na njenim usnama, na neonu bljesnuše njeni zubi.
Odjednom se okrenula i skliznula u gomilu.
Za trenutak Dejna je stajala potresena do dna. A onda, kao po
naredbi, ona jurnu za Taj probijajući se kroz gomilu. Prošla je pored
Mejlera, Džeri Brauna i Toma Hejdna. Ali, gomila je bila sve veća i
preprečila joj je put. Sve joj se vrtelo u glavi, učinilo joj se da je udarila o zid
načinjen od ljudskih tela. Povela se, ali izgleda da to niko nije primetio.
Zvuci su bolno vređali njene bubne opne. Ubrzano kucanje srca bilo
joj je u skladu s pulsom basa. Borila se da kroz prepunu prostoriju pređe
do prostorija za dame. Činilo joj se da nikada neće stići, da je to mesto
kilometrima udaljeno. Odjednom se našla pred vratima, drhtavim prstima
otvorila ih je. Ušla je, zatvorila vrata za sobom, ušla u toalet i srušila se na
klozetsku šolju. Spustila je glavu u šake, bile su vlažne i klizave cd znoja.
Možda se onesvestila ili je visila između svesnog i nesvesnog stanja,
neko vreme. Kasnije se neće sećati koliko je vremena tako provela. Najzad
je otvorila oči i podigla glavu. Glava joj je bila veoma teška. Nekoliko puta
je trepnula, zagledala se u svoje prste, bili su kruti i beli. Nekoliko puta je
duboko uzdahnula i odmah joj je bilo bolje.
 Upotrebila je toalet, odmah joj je bilo lakše. Izašla je iz male kabine.
Prišla je lavabou, oprala ruke, pljusnula hladnu vodu u lice. Osetila je da joj
se snaga vraća. Malo je popravila šminku. Srknula je hladnu vodu iz
skupljenih šaka. Osećala je kako joj grlo gori.
Kad je prišla vratima i otvorila ih, mirisi i zvuci udariše je kao pesnica i
stomak. Mogla je da vidi ljude kako se muvaju ispred prozora, po terasi.
Ličili su na siluete od kartona u nekoj streljani. Pomislila je da će biti
najbolje da ode tamo da bi pobegla od buke i mirisa i vreline ali Kris je
uhvati kad je bila na pola puta do terase.
- Hej, gde si bila? Tražio sam te na sve strane.
Morala je dva puta da pokuša da kaže to što želi.
Jedva je progovorila:
- Bila sam u prostorijama za dame.
Usne su joj bile ledene.
- Čuo sam da si se malo svađala sa Taj, ne znam ko mi to reče.
- Ono... ono što mi je ona rekla... - osećala se odjednom nesigurnom,
nije znala šta da kaže, nije znala da odabere prave reči.
Iscerio se na nju.
- Rekao sam ti da je ljubomorna. Ona ne voli ovakva takmičenja. Ona
je kraljica noći... ili, bar voli da misli da je to.
- Ma, ne radi se o tome... Ona...
- Hej, pusti sada to - reče on - tražio sam te jer smo Najl i ja spremni da
izvedemo svoje iznenađenje. Sviraćemo samo on i ja. Čak ni Najdžel to ne
zna. Naročito on to ne zna. To će mu pokazati da nije nezamenljiv - krenuli
su natrag prema svom studiju.
Kad su prišli, Kris se naže prema Najlu, uklonivši prazne flaše »Perijea«
i »Cingtao« votke sa stola.
- Hej, Najle, je si li spreman? Idem da nas najavim pa onda krećemo ti i
ja.
Najl klimnu glavom, osmehnu se kao svetac. Kad je Kris krenuo
prema podijumu, Najl šapnu u njeno uho.
- Evo našeg iznenađenja.
 Posmatrala je Najla koji je pružao ruku prema njoj. Uhvatila je njegovu
ruku obema svojima, osećajući kako je ledena kao dašak vetra. Zagledao
se u njene oči, otvorio usne da nešto kaže. Zakašljao se sasvim tiho a onda
je pao na sto. Njegovo čokoladno lice spustilo se s mekim udarcem u tanjir
pun makarona koji je stajao pred njim. Sos od paradajza poprska beli s
tom jak od damasta. Jedna kapljica pade Dejni na obraz.
Najl je ležao na stolu, savršeno nepokretan.
- O, bože! Krise! Krise! - viknula je Dejna prema Krisu.
- Krise!
Zabava se vrtela oko nje. Niko nije bio svestan da se zbiva tragedija,
tu, na nekoliko santimetara od njih. Svi su bili zahvaćeni ogromnim
uzbuđenjem, kao da su se oteli, kontroli.
Visoka plavuša koja je sedela kraj Najla, pokušavajući uzalud da
privuče njegovu pažnju, zakikota se i provuče svoje srebrnasto nokte kroz
njegovu kosu koja je blistala.
- Hej, čoveče - reče Kris. - Hej, Najle, hej!
Nagnuo se preko Dejne prema Najlu. Muzika je nastavljala, smeh je
visio u vazduhu kao oblak dima. Neko ugasi pikavac u činijici razmekšanog
putera. Plavuša se nagnu unapred, poljubi Najla u uho, zadovoljno se
zakikota.
Dejna mu se primače, stavila mu je ruku na grudi, na kožu. Košulja mu
je bila otkopčana sve do struka.
- Hej, čoveče! - Kris je sada povukao stolnjak i bacio sve suđe koje je
bilo na stolu na pod.
- Skloni se od njega - zaurlao je Kris na plavušu. Odgurnuo je grubo
njenu glavu kad je pokušala da ponovo poljubi Najla u uho.
Kris zakopa duge prste u Najlovu afro frizuru, podiže mu glavu.
Dejna teško uzdahnu. Plavuša se histerično kikotala. Jednom rukom
je pokrivala usta. Najlova koža je sada bila bleda kao bela kafa. Krisov
zahvat popusti od zaprepašćenja i Najlova glava ponovo pade u tanjir sa
makaronima. Kris opet podiže Najlovu glavu, nasloni ga na crvenu klupu.
Najlova glava tupo udari o ivicu, presvučenu crvenom kožom. Plavuša
poče da povraća.
Najlove otvorene oči koje su već postajale staklaste, bile su
zagledane u nebesa, ali već ne videći ništa.
8.

Nebo je bilo boje mora. Podsećalo ju je na melanholiju kasnog leta kad su

kupine bile tako velike da joj se činilo da će eksplodirati ako ih samo
dodirne vrhom prsta i kad se njihov miris širio na stotinu metara unaokolo.
Bilo je to vreme kad je mesec visio naduven na nebu, kao starinski
lampion. Znala je da je to trenutak kad će je njen dečko s kojim je bila dva
meseca napustiti i da nikada neće ispuniti obećanje da će joj pisati svakog
dana. Leto je bilo uvek takvo: kao veliko more koje nije imalo direktne
veze sa ostatkom nečijeg života.
Bilo je to vreme za povratak u grad, uvek dimom zagušeni, pun
otvorenih hidranata, u lepljivo babje leto septembra, početak škole,
druženje sa starim drugaricama, poređenje ocena i polako kretanje prema
sivoj zimi.
Kris je plakao pored nje.
U daljini, galebovi su se podigli sa jezička zemlje i sada su klizili iznad
sive vode. Čim su prvi zraci jutarnjeg sunca pozlatili Golden Gejt, oni
počeše gladno da kriče. Dejna stavi ruku na Krisova ramena, privuče ga k
sebi.
Zatvorila je oči da ne vidi svitanje nad Sosalitom. Nije bila svesna da
sedi na vlažnom tlu. Suze počeše same da joj teku niz obraze.
- Isuse Hriste - reče Kris jedva čujno, tako da je šuštanje talasa
zaglušilo njegove reči.
Obraz mu je počivao na njenoj savijenoj ruci. Ona je zavrnula rukave
majice na kojoj je na leđima pisalo ime njenog novog filma »Hiter Duel«.
Suze su kapale iz njegovih očiju, natapale tanku tkaninu njene majice.
Osećala je svaku njegovu suzu kao udarac.
- Najl je bio prokleti genije - šapnu Kris - nikada se više niko neće roditi
kao što je bio on.
 Osećala je prisustvo limuzine iza njih tamo, malo dalje, na drumu.
Vozač je bio zavaljen u sedište, sa metalnim naočarima za sunce na nosu.
Prekrstio je ruke preko grudi i spavao.
Tamo dalje, iza pustog druma, dizao se grad, širio se po bregovima.
Provirivale su jednospratnice i dvospratnice između bujnog zelenila. Ovde
je, pak, bilo pusto kao da je selo mada je grad bio odmah tu, nadohvat
ruke, tamo, preko mosta. »Ovde nije kao u Njujorku«
- pomislila je ona - »tamo čoveku treba čitavih pola časa da iz grada
stigne bar do Kvinsa«.
- Svi polako odlaze, Dejna - glas mu je sada bio ispunjen besom. Videlo
se da je drogiran i tužan.
- Uskoro neće ostati niko ko nešto znači, ko je vredan truda. Ostaće
samo mlade budale koje misle da znaju sve a, u stvari, ne znaju ništa.
Muzičari, pravi muzičari, umiru jedan za drugim od neke bolesti kojoj niko
ne zna leka.
- To je samo sudbina, Krise.
Odmahnuo je besno glavom.
- Nije, grešiš. To je ništavilo koje ih ubija. Taj jaz je tako veliki da se,
kad više nema muzike, niko od nas ne usuđuje da pokuša da posegne
preko njega. Mi se bojimo da će nas taj jaz progutati žive - zadrhtao je kraj
nje. Ona spusti usne na njegovo rame ne bi li ga smirila.
- Šta je to? - upita. - Kakav je to jaz o kojem govoriš?
Okrenuo je glavu da je pogleda. Oči su mu bile tamne, pune suza.
- Mislim da je to zbog nas, Dejna. Zbog nas. Moramo da platimo zbog
onoga što radimo. Ne možemo da živimo u miru jedni s drugima, čak ni
sami sa sobom. Vidiš, u tome je tajna. Zlato mi tako brzo gorimo i
nestajemo u tami. Tama se prikrada, tama će nas ščepati.
- To je sudbina, kao što sam već rekla.
- Ne znam. Najdžel i Jon i ja, mi smo svi došli iz jednog mesta i jednog
vremena gde nismo imali šta drugo do muzike. Niko od nas nije mogao da
radi u piljarnici na uglu i niko od nas nije mogao da se dokopa univerziteta.
Šta drugo preostaje siromašnom dečaku u Engleskoj? Rokenrol je ona
snaga koja nas pokreće. Ta muzika nas je držala i gurala napred kad smo je
slušali. Ona nas je hrabrila i spašavala da ne umremo od gladi.
Dejna je pažljivo slušala.
- Bez te muzike mi smo bili niko i ništa... danas, kad smo stigli dovde,
naravno da ne možemo da se vratimo. To isto važi i za Najla. Jedina stvar
koju je stvarno voleo u životu bila je samo muzika... i to ga je ubilo.
- Muzika ga nije ubila. Ubila ga je droga.
- To je isto, zar ne shvataš? Jedno ide s drugim. To sam ti upravo
rekao. Slušaš li ti mene? Izvan muzike, mi jednostavno ne možemo... o
svemoćni Hriste... ne možemo bez toga - polako je zatvorio oči kao da ne
želi više da gleda neki skupoceni predmet.
Vetar dunu sa zapada i on se pribi jače uz nju. Dejna mu je milovala
kosu, sklanjajući mu krupne uvojke s čela dok ih je vetar mrsio i vraćao.
- Kad sam bila mnogo mlađa - reče Dejna - baka mi je još bila živa, to je
majka moje majke, jedina baka koju sam upoznala. Bila je tada već vrlo
stara - u kasnim sedamdesetim godinama - moju majku su lekari najzad
ubedili da je smesti u starački dom. Mnogo kasnije, majka mi je rekla da joj
se to ni najmanje nije dopadalo. Nisam joj verovala. Moja majka nije bila
opterećena viškom savesti. Ali, otada uvek bi skočila kad bi telefon
zazvonio kasno noću ili rano ujutro, ubeđena da je zovu iz staračkog
doma. I, naravno, jednog jutra je takav poziv stigao. Majka je veoma dugo
slušala a kad je spustila slušalicu samo je rekla: »Baka je umrla«. Ja sam
ćutala. Majka je nastavila. »Umrla je za doručkom. Puc« pucnula je prstima
»samo ovako. Glava joj je pala u činiju sa kornflejksom i mlekom. Uopšte
nije bila svesna šta joj se to dogodilo«.
Pomilovala ga je po obrazima.
- To isto se dogodilo i Najlu, Krise. Umro u starim godinama od
trideset tri. To je sudbina. Neko umre u sedamdesetoj neko u trideset
trećoj.
- Ali, Hriste, on je stvarao takvu muziku!
Dejna odmahnu glavom.
- Stari Najl je bio čudo.
- Da, bio je Čudo - brzo se složio Kris - video sam ga jednom na
koncertu. Usred solo tačke pukla mu je žica na gitari. Nije prestao da svira.
Namestio je novu žicu, ugodio je i sve to ne prestajući da svira. Nije
propustio nijednu notu. Da to nisam gledao ne bih verovao da je tako
nešto moguće...
- Da li si ti mene uopšte slušao?
Podigao je glavu sa njene ruke.
- čuo sam svaku reč koju si izgovorila. Šta si to htela da mi kažeš?
Znam kakve su posledice ali ne mogu ništa da izmenim. To je moj život.
- Najl mi je to isto rekao prošle noći.
- Da, kladim se da jeste - Kris okrete glavu i zagleda se u sunce koje se
dizalo iz mora. Čuli su se krici galebova, sve jači u svetlosti jutra. - Da li si
nekada osetila da, ako prestaneš da radiš ono što radiš, možeš se
pretvoriti u ništavilo? - Uhvatio je za ruku. - Ne mogu nikada da se vratim
na ono što sam nekada bio.
Zadrhtao je.
Ružičasta svetlost zore zaigrala je na vrhovima pospanih talasa. Ali
tamo dalje, i u dubini, more je još imalo tešku boju metala.
Dejna pomisli na Rubensa, na teroriste.
- Razočaranje je moj posao - šapnu ona - to je ono što ja radim, to je
ono što me čini srećnom.
Kao što muzika tebe pokreće, mene to pokreće, to je nešto što mom
životu daje kontinuitet.
Čuli su se samo krici galebova koji su odražavali veliku tugu.
- Ono što se zbiva između sviranja je ono što me najviše plaši, Dejna -
reče Kris. - Plaše me avioni, aerodromi, limuzine, restorani. Sve ono što
vidim u deliću sekunde pre nego što će me ponor ščepati. Pojma nemam
gde sam, ni kuda idem, mislim samo na to otkuda sam došao: mislim na
onaj bedni smrdljivi stan u prizemlju u Sohou - okrenuo je glavu, nije želeo
da se susretne s njenim pogledom. - Šta će biti ako ostavim grupu i ako
svega nestane? Ja ću ponovo biti niko i ništa. Ništa.
Galebovi su nešto našli, možda jato riba blizu površine, jer su sada bili
vrlo uzbuđeni i jahali su na talasima ili leteli iznad njih u pravilnim
krugovima. Mogla je da vidi kako otvaraju kljunove i kako snažnim
trzajima glave izvlače srebrnaste ribe iz vode.
- Mislim da to nije dovoljan razlog da sada zezneš svoj život - reče
ona.
Galebovi su sada leteli u formaciji uzvitlanog ćebeta koje je imitiralo
pokrete mora. U daljim se videlo neko belo jedro.
- Meni je sve to jasno. Osećam da si nesrećan. I Taj to jasno vidi. Zašto
misliš da je pokušala da se sprijatelji sa mnom preko vikenda?
- Ma, pusti Taj - reče on - ona samo igra još jednu od svojih igara.
- Ljubomorna je na mene kao što je bila ljubo; moma na Megi. Njoj se
ni najmanje ne dopada naša veza. Ona mi ne veruje.
- Svakako. Ona ne veruje onome što ne razume. Ko veruje?
- Šta sada to znači?
Pogledao ju je.
- Prepusti Taj meni.
- Misliš da si toliko pametan - reče ona besno - ali, ja mislim da ti ne
znaš ko koga kontroliše.
On se zagleda u nju.
- Kad se radi o prokletim ženama, ja dobro znam šta je šta.
- Misliš?
Bio je sada ispunjen hrabrošću malog dečaka što je nju teralo samo
da ga dalje podbada. Pitala se kako je moguće da ne vidi ono što mu visi
pred očima?
- Tvoja snaga volje me postiđuje, hipnotizira me - reče on. - Hriste,
ponekad se osećam kao budala uz tebe. - Protrljao je šake gore-dole po
butinama. - Kad samo pomislim sa koliko sam žena bio... i kad pomislim na
one druge koje me nisu interesovale... mislim da bi mogle da naprave krug
oko sveta...
- Krise...
- Megi i ja smo se svađali zbog toga. Svađali smo se i zbog tebe, zato
što smo te posmatrali drugim očima - oči mu se zamagliše kao da je gledao
u prošlost - ona je uvek videla da se nešto događa, mada od toga nije bilo
pomena. Ne, nemoj sada da me prekidaš. Nisam imao snage da ponovo
počnem da joj tumačim sve iz početka - duboko je uzdahnuo. - Znao sam
da ti pojma nemaš o svemu tome i zbog toga sam osećao da me toliko
privlačiš. Želeo sam da budem sve više i više sa tobom. Najpre je to bilo
iskreno osećanje a onda sam se uplašio. Mislio sam da ćeš ti reagovati kao
druge a i nadao sam se da nećeš - odmahnuo je rukom kao da pokazuje
nešto na horizontu. - Žene. Sve su iste. Samo ih interesuje moć. One se
gube zbog velike, tvrde moći. Vole da porede moć: moja je veća od tvoje.
Ha! Ali, sa tobom sam prvi put osetio nešto drugo... jednostavno sam
želeo da budem s tobom. To me plaši... mislim da još ne mogu da
razumem tu vrstu osećanja. Mislim da ne moramo da vodimo ljubav, da ne
moramo da idemo uopšte u krevet... meni je dovoljno samo da budem uz
tebe. Shvataš? - zagledao se u prostor između njih. - Mogli bismo sada čak
i da se volimo... hajde, tu pored vode... pa to je...
- Ne, Krise... - stavila mu je ruku na mišicu - ja...
- Misliš da će se i meni desiti ono što se desilo Najlu? Svakako. Mogu
to da vidim u tvojim očima. Ali, ti grešiš. To je kraj. Oni odlaze. Dženis
Džoplin, Džimi Hendriks, Džini Morison. Ali ima drugih koji nastavljaju, koji
rade, koji sviraju i koji ne pomišljaju ni na smrt ni na povlačenje. Oni nisu
izgoreli u trideset trećoj. E, pa ja sam jedan od njih. Ja neću umreti... ja
znam šta se zbiva. Ja nisam čudovište...
- Nisi - nagnula se unapred i poljubila ga u obraz, držala mu je glavu
obema rukama i milovala ga. - Nisi - dah tala je - nisi čudovište. Ja to znam,
Krise. - Ali, nije mogla da nastavi, nije mogla da mu kaže: »Ali, bojim se za
tebe, bojim se da će Taj... šta?«
Znala je da na tom planu on nije jak. Možda je uspevao da joj odoli sve
do sada, zbog sećanja na Jona ili, trenutno, zbog Megi. Ali, sada nije bilo ni
Jona ni Megi. Ostali su sami, on i Taj. Izgleda da ni Najdžel nije stajao
između njih. Bilo je jasno da je Najdžel dojadio Taj.
Uhvatila ga je kako posmatra zlatne odbljeske u njenoj kosi koja je
vijorila na vetru i hvatala sunčeve zrake.
- Ja sam onaj koji je preživeo - reče on - ja sam prošao kroz sve to...
prošao sam kroz sve ratove na ulici, tamo kod kuće. Moja glava je često
bila razbijena. Znaš li šta želim da kažem?
 Jedro se udaljavalo na horizontu gde je more još bilo sasvim tamo,
puno sećanja na noć.
- Što se tiče vođenja ljubavi, Krise, pa mi smo prijatelji...
- Prijatelji isto vode ljubav.
- Ali, ne tamo odakle sam ja - uhvatila ga je za bradu i okrenula mu lice
prema sebi. - Pogledaj me. Mi imamo nešto drugo... nešto što nas izdvaja
od drugih. A ti to pokušavaš da definišeš tako da bi mogao bolje da shvatiš
i razumeš. - pogledala ga je u lice. - Ali, to nije pravi način. Ti to znaš, ti to
osećaš. Ne moraš da mi kažeš.
- Ne - reče on - mislio sam da bi samo bilo manje zastrašujuće na taj
način - osmehnuo joj se, jednim od onih osmeha Krisa Kera koji je topio
srca i vlažio butine širinom sveta. - Mislio sam da je gotovo sa
podučavanjem - ali odmah se uozbiljio. - O čemu se radi?
- Otkrila sam nešto drugo. Nisam mogla ranije o tome da govorim... i
da ti pravo kažem, ni sada nisam sigurna kako ćeš se ti osećati kad to sve
čuješ, ni sama ne znam šta da mislim. U jednom trenu mogla bih da te
zadavim, a onda ipak...
- Da li ćeš mi uopšte reći o čemu se radi?
- Megi se drogirala, Krise... uzimala je heroin. Kako se to dogodilo?
- Ko god da je to bio, morao je da uđe i da je ubije.
- Dosta sranja. Ja sve znam.
- Šta znaš?
- Nemoj da me lažeš!
Videla je kako mu drhti mišić u uglu usana. Kao da uopšte nije disao.
- Dakle, ti mene kriviš! Pa da, tako i treba. Ja sam ovde a ona...
- Nemoj - upozorila ga je - da nastavljaš!
- Šta ti je odjednom? Tako si željna istine i pravde. Zar ti nikada ne
grešiš? Ti si princeza. Zar nisi nikada učinila nešto zbog čega ti je kasnije
bilo žao?
- Nisi odgovorio na moje pitanje - reče ona mirno.
- Naravno da nisam.
 - U redu. Zaboravi - okrenula se.
Vetar je zviždao kroz nisko žbunje, preko betonskog zida, preko
vode. Na zapadu je nebo bilo sasvim čisto, tako jasno, poput netaknutog
platna.
- Ne verujem da bi želela da znaš istinu - reče on posle izvesnog
vremena. Glas mu je bio tako tih da je morao da ponovi to što je rekao.
- Zaista ne želim da znam ako se radi opet o nekoj novoj laži. Mislim
da nema nikakve svrhe da budemo zajedno ako lažemo jedno drugom -
pogledala ga je. - Da li je »Pavana« takođe bila laž?
Znala je da ga je povredila i bila je zadovoljna zbog toga.
Neću lagati, Dejna.
- Onda nemoj.
Klimnuo je glavom.
- U redu - podigao je tvrdu školjku između svojih nogu i lupkao je
njome po pesku dok je govorio - najviše me je kod Megi potresla ta njena
nevinost... nije to bila blesava glupost ostalih devojaka... ništa slično tome.
Ja sam prošao kroz sve to... a ona nije. Mislio sam da mogu da je zaštitim
od svega toga, znaš? - njegove oči su sada preklinjale. - Nikada joj nisam
govorio šta ja uzimam. Nisam želeo da to zna, da oseti izazov. Krio sam to
koliko sam mogao - nasmejao se nekako čudno, oštro, kratko, ali
beskrajno tužno. - I tako sam jednog dana došao kući i našao sav pribor
nasred kuhinjskog stola... jedna od njenih prijateljica... ne znam joj čak ni
ime, naučila je Megi da koristi drogu. - Odbacio je školjku ali je vetar
dohvati i ponovo je vrati pred njegove noge. - Kakva je to prokleta ironija,
neka kurvica... - uzdahnuo je. - Ti znaš kako je ona mogla da bude očajna.
U karijeri joj se ništa nije događalo a ja nisam imao vremena za nju... -
prineo je pesnice bele kao sneg licu, deformisao ga. - Ona je bila tako
slaba, Dejna... bila je tako slaba. Nije mogla da bude samostalna... nikada
ne bi uspela da nešto uradi.
- Zašto je nisi, sprečio, Krise? - rekla je to tiho ali bila je to teška
optužba koja je imala snagu udarca.
- Mislio sam na to, naravno. Ali, vidi šta ja radim, kako sam mogao?
Osećao bih se bedno da ona počne da se muči da prekine, dok ja i dalje
nastavljam po starom...
- Dakle, samo si joj dopustio da nastavi. Prokleta sebična barabo.
- Šta misliš da sam mogao da uradim? - upita on, sav očajan. - Jednom
sam je prebio. Tako je. Bio sam toliko besan da sam video crveno pred
očima. Uradio sam to pre nego što sam znao... Hriste! Osećao sam se
bedno posle toga. Znao sam da će nastaviti da se drogira, bez obzira šta ja
budem rekao... naročito ako joj kažem da to ne radi. Onda bi mogla da mi
beskrajno dosađuje time. Mogla bi danima da zvoca da je mrzim a mrzela
je samu sebe samo zato što se, na primer, probudila ujutro.
- Kako to da ja nisam ništa znala o tome?
- Zato što te je suviše volela. Znala je da ćeš, ako otkriješ, naći načina
da je sprečiš a... Dejna, ona nije htela da bude sprečena u tome.
- Kako možeš to da kažeš?
- Zato - reče on, lica sasvim blizu njenom - jer ja to vrlo dobro znam.

***

Let za Los Anđeles bio je uobičajen: suvi vazduh, peckanje zrnaca prašine
ispod kapaka što je karakteristično samo za avione.
Čak ni prva klasa nije bila tako raskošna kao privatni »Lirdžet
Longhorm 50« koji je pripadao grupi »Ritam srca« i kojim je ona doletela u
San Francisko. Dok je posmatrala aerodrom u Los Anđelesu kako treperi u
isparenjima koja su izlazila ispod srebrnastog krila zamagljujući zelenu
boju palmi, pomislila je na raskošni »Longhom« na čijem je dugačkom
trupu u sredini bio nacrtan grb grupe.
Održavanje takvog aviona stajalo je monstruozno mnogo ali to je bilo
mnogo bolje nego trpeti umor i dosadu na uobičajenim letovima. Tako bi
članovi grupe skoknuli svojim »Longhomom« do Njujorka u kupovinu, dok
bi svirali negde na severoistoku. Ako bi bili na jugu ili jugoistoku, otrčali bi
do Atlante a ako bi bili na zapadu, skoknuli bi do San Franciska. Kad su bili
na turneji, izbegavali su Los Anđeles.
Dejna se zavali unazad i zatvori oči. Mislila je o tome kako su imali
dugačak razgovor u policiji posle Najlove smrti na zabavi nakon koncerta.
Pa zar nije uobičajeno da se lešinari skupe kad je neko ubijen ili kad umre -
tako su se skupili i na Meginom pogrebu.
Zadrhtala je, misleći na nasmešeno lice simpatičnog čoveka. Silka je
sve predao policiji, i to je bio kraj.
A Kris? Mada je trenutno bio potresen, izbrisao je taj incident iz svog
uma.
»Sve ti to ide u rok službe« rekao joj je onog jutra u Sosalitu.
Otvorila je oči, pogledala kroz prozor. Nije joj se dopadalo da vidi Los
Anđeles ovako, tako nisko na zemlji, kao da su krovovi spali. Niske kuće,
red za redom, podsetiše je na Levitaun koji se širi na sve strane kao bolest,
brišući ispred sebe zelenilo drveća i trave, prašinu drumova. Isto nije
volela poletanja i sletanja... osećala je kako su joj uši zagluhnule i
odjednom se avion zanese unazad, ču se visoki metalni zvuk, poskakivanje
po betonskoj pisti i sve je bilo gotovo.
Osetila je da se neko naginje nad nju i sa zahvalnošću se okrenula.
Simpatična mlada stjuardesa sjajne smeđe kose i blistavih ružičastih
usana, osmehivala joj se.
- Ostanite na svom mestu, mis Vitni. Ići ćemo prema pomoćnom
izlazu s aerodroma jer su tamo vaši ljudi organizovali konferenciju za
štampu. Prtljag će vam biti prebačen direktno u kola - ponovo se
osmehnula. - Hvala vam što ste putovali sa nama.
Dejna je izašla iz aviona kad je stao. Znala je da će se on, kad ona
izađe, vratiti na glavni izlaz.
Beril, sva blistava u nekoj vrsti ogrtača svetlo-zelene boje u broju koji
je samo njoj odgovarao, ščepa Dejnu za ruku.
- Toliko smo srećni što si pristala da razgovaraš sa novinarima - reče
žureći. - Iskreno rečeno nisam znala šta da očekujem kad sam te nazvala -
povukla je Dejnu betonskim hodnikom punim policajaca i letačkog osoblja.
- Prvi izveštaji su sasvim nepotpuni, kao što možeš i da misliš. - Zagledala
se u Dejnino lice. - Mora da je bilo strašno.
»Da«, mislila je Dejna, »bilo je strašno ali i zbog nekih drugih stvari
koje ti ne znaš«.
- To može da izgleda pomalo neozbiljno - reče Beril - ali, kad malo
bolje razmisliš tragedije se neprestano događaju svuda oko nas. I, ako
dobro razmisliš, mi smo svi na ovaj ili onaj način krivi zbog toga jer
posredno utičemo na njih. Što da ne? To je prirodna želja čoveka da sebe
zaštiti. Mi nismo anđeli, niko od nas - video se kraj betonskog hodnika i
čuo se žamor glasova. - Ah, evo nas.
Beril povede Dejnu prema sali za konferencije za štampu i kamere
odmah počeše da pucketaju, blicevi da sevaju. Nijedna njena poza, nijedan
pokret, nisu ostali neuhvaćeni na filmskoj traci. TV kamere su snimale a
komentatori su tihim glasom obaveštavali svoju publiku o njoj.
- Mislila sam da ti napišem tekst - reče Beril - ali, Rubens je bio protiv
toga. On smatra da ti dobro znaš šta treba da kažeš.
Dejna, u stvari, nije imala pojma šta će reći i, kada je prilazila podijumu
i počela da se penje, osećala je da joj je glava sasvim prazna.
Ali, novinari su bili nestrpljivi i ona oseti da će sve biti u redu. Videla je
Lomu Diter iz KNCT. U njenim očima ugleda nešto što ranije nije primetila.
Dok je pogledom prelazila od jednog do drugog novinara, videla je taj isti
izraz u njihovim očima. Neko čudno osećanje je zahvati. Javi se neka
melodija u njenoj glavi. Postade joj toplije. Ta melodija koja je odjekivala u
njoj bila je propraćena rečima. Jasno in je razaznavala: »Svi hipnotisano
bulje u tebe, ti si ih očarala ritmom svog srca...« Sada je bila sigurna u
sebe, znala je šta će reći i znala je šta treba da kaže. Mislila je na Babu kako
leži u lokvi sopstvene krvi dok indiferentni ljudi stoje u hodniku. Mislila je
na Mejera i na njegovo lice pritisnuto uz logorsku žicu, kako sanjari o danu
kad će biti slobodan. Mislila je o podzemnoj ćeliji ukopanoj duboko u
zemlju u koju nije htela da zakorači. Počela je da govori.
- Kad sam bila mlada - rekla je - naučila sam koliko vredi ljudski život.
Ne mogu da kažem da sam dugo poznavala Najla Velentajna ili da sam ga
dobro znala. U stvari, Kris Ker me je upoznao sa njim tog vikenda. Ali, kao
što se dogodi da se čovek s nekim zbliži u toku jednog noćnog leta i da sve
sazna o njemu, tako sam i ja upoznala Najla. On mi je rekao neke stvari
koje verovatno ne bi nikada rekao nikom drugom.
Slušali su je bez reći.
- Vi svi njega verovatno poznajete kao izvanrednog, talentovanog
muzičara koji je imao ogromnu želju da živi. Ta želja ga je na kraju uništila.
Uspela sam da otkrijem drugi deo njegove ličnosti koji je pokušavao da
sakrije od javnosti. Bila je to ljudska strana Najla Velentajna i ona će mi
najviše nedostajati.
- Mis Vitni - upita neko - da li je istina da je Najl Velentajn umro od
prevelike doze droge koju je sam uzeo?
- Mislim - reče Dejna obazrivo - da ćete odgovor na to pitanje dobiti
kad budu objavljeni medicinski izveštaji u San Francisku.
- Da li je istina da poneki članovi »Ritma srca« stalno koriste drogu, i
to onu najopasniju? - insistirao je isti glas.
- Svi mi čitamo iste novine - reče Dejna. Osmehnu se - Sem nekih od
nas koji su navikli na tv.
Novinari se nasmejaše.
- Šta je s vama? Koju drogu vi koristite?
Dejna se nagnu prema njima, osmeh joj postade širi.
- Penicilin, kad mi lekar prepiše. Inače koristim vitamine i uzimam
gvožđe.
Ponovo smeh.
- Mis Vitni, pošto iz studija neće ništa da kažu o novom filmu, da li
biste vi možda nešto rekli o »Hiter Duel«? - javio se neko iz pozadine.
- Taj film je san svake glumice - reče ona. - Raditi s Merionom Klarkom
je kao da si na nebesima. - Ponovo smeh. - Razlog što vama ne daju
nikakve podatke i što ne žele da bilo šta obnaroduju je taj što se sve odvija
savršeno dobro i što film spektakularno napreduje tako da niko ne želi da
ga urekne. - Sačekala je malo. - Svi znate kako se šefovi studija drže svojih
principa, donetih u Odboru - nasmejala se - ili, kako drže do svojih vudu
lutaka.
Ona se sada smejala zajedno s njima.

***

Za vreme njenog odsustva, postavljena je nova reklamna ploča preko puta

one na kojoj je reklamiran novi Redfordov film. Beril je vozila što je sporije
mogla Bulevarom sumraka da bi što više bila s Dejnom.
 Ovaj reklamni pano nije bio uobičajen. Na primer, s druge strane nije
bilo ničega. Čitava stvar se sastojala od dve velike glave. Sa leve strane je
bila prelepa žena s dugom kosom boje meda i širom otvorenih ljubičastih
očiju. Njene ružičaste usne bile su napola otvorene, kao da će šapnuti
neku nežnost ljubavniku. U njenom izrazu je bilo nevinosti koja je skoro
zračila.
Linija njenog vrata pretapala se u vrat lica s desne strane. Ta je druga
žena bila ozbiljna, čvrsto stisnutih usana. Njen pogled kao da je probijao
isparenja Holivuda kao da može da vidi dalje i bolje nego bilo ko drugi.
Videlo se da je veoma odlučna, da ima jaku volju i da je neće tako lako
skrenuti s njenog puta.
Oba ta lika bila su Dejna, ili bolje rečeno, Dejna i Hiter Duel.
- Bože! - uzviknu Dejna. - Čija je to ideja bila?
Beril zadrhta dok je svirnula sirenom vitkoj plavuši u šorcu koja je
vozila rolšue niz Bulevar.
- Šta je bilo? Zar ti se ne dopada?
- Obožavam taj pano! - kriknu Dejna i izvi se kroz prozor kola. - Ali,
mislim da niko iz studija ne bi imao toliko mašte.
- I nije. Rubens je doveo Sama Emsvajlera da to uradi. On je nezavisni
umetnik... njegovi projekti staju po milion dolara. - Pritisnula je gas i u
poslednjem trenutku proletela kroz signal pre nego što se promenio u
crveno. - On je genije koji je pomogao Rubensu da onako spektakularno
lansira »Mobi Dika«.
- Dobro se sećam toga. To je bilo nešto neverovatno.
Beril klimnu glavom.
- Nije bilo uobičajeno. Rubens je morao da raskine sa Bajlmanom pre
nego što je dobio saglasnost studija i naravno, deo novca. Oni postanu
vrlo nervozni kad dođe do neuobičajenih stvari.
- Kako je nagovorio Bajlmana?
Beril se isceri pa pogleda Dejnu.
- Rekao je Bajlmanu da mu se čini da je pomešao dve rolne filma.
Naravno, ovaj mu to nije poverovao, pa je pozvao Meriona. Merion, kome
je dosta Bajlmana, je rekao da je to potpuna istina.
Dejna je slušala s uživanjem.
- Bajlman je pobledeo jer, prema Rubensovom ugovoru, on ima pravo
da radi s filmom šta hoće, da čak menja i dužinu ako to želi. - Dejna se
pitala ko je smislio tu klauzulu ugovora: Šajler ili Rubens. - U svakom
slučaju, to je sređeno još tog popodneva. Nismo ništa želeli da ti kažemo
da bi iznenađenje bilo potpuno.
Beril skrete sa Bulevara sumraka prema Bel eru, usporavajući.
- Rubens je bio u pravu. Dobro si obavila posao tamo - u njenom glasu
osećalo se poštovanje.
Dejna se okrete da je pogleda. Beril ne bi nikada pobedila na nekom
konkursu lepote ali imala je drugih kvaliteta koji su bili vredniji od lepog
lica. »Bar što se mene tiče« - pomislila je Dejna.
Nasmejala se:
- Zar ti nemaš poverenja u mene, Beril?
- Poverenju nema mesta u ovom gradu - reče Dejna je bila
oduševljena načinom na koji je Beni izbegla klopku. Da je odgovorila da
ima poverenja, samu sebe bi okarakterisala kao lažljivicu, da je rekla da
nema, bilo bi to uvredljivo.
- Dobro poznajem Rubensa - govorila je sada Dejni - i ja verujem u
njegov sud.
- Zar nikada nije pogrešio?
- Pogrešio je samo jednom, kad se oženio - reče Beril oštro dok je
skretala prema kući.
Marija otvori vrata dok su se približavale. Dejna joj dade ključeve od
prtljažnika.
- Mislim da će biti najbolje da operete svu odeću, Marija, ili je pošaljite
na čišćenje.
- Rubens je razgovarao s tobom o Doriju Špengleru - reče Beril dok su
išle hodnikom prema dnevnoj sobi.
Dejna klimnu glavom a Beril uzdahnu.
- Bilo bi mnogo jednostavnije za sve nas kad bi Monti otišao. Onda
bismo mogli...
- To sam već sve sa Rubensom razmotrila - Dejnin glas je sada bio
oštar kao ivica noža. - Nemam namere da ponovo prolazim kroz sve to sa
tobom.
Beril se malo povukla.
- Ja samo mislim da si nas dovela u pomalo neugodan položaj. Doveli
smo Dorija a ti si još vezana za Montija.
- Koliko sam razumela, to je jedna od stvari za koju tebe plaćamo -
reče Dejna. Čekala je da vidi da li će joj druga žena uzvratiti. Pošto je Beril
ćutala, Dejna nastavi. - To je jedini uslov koji sam ja postavila.
- Mogla sam da ga nekuda pošaljem...
Dejna odmahnu rukom.
- Zašto? Daj mi malo vremena da obučem kostim. Povedi Dorija do
bazena. Moram da se bacim u vodu, toliko želim da malo plivam. Možemo
da razgovaramo kod bazena. Beril, kad se Marija vrati, reci joj da nam
spremi nešto za ručak, nešto hladno i Iako. Važi?
Dori Špengler je bio mlađi nego što se nadala. Imao je tamni ten.
Zbog tog sunčanja kroz šest-sedam godina imaće bore na licu. Već je imao
sitne bore u uglovima očiju. Mirno je gledao sagovornika. To je dobro
naučio. Imao je reputaciju sjajnog pregovarača: naravno, samo za one koji
su bili na ceni. Dok je neko na vrhu, Dori mu je bio prijatelj; kad bi počeo da
se spušta, nestajalo je prijateljstva. Govorilo se da on ne pamti dobro.
Imao je svetio lako odelo od lana i belu košulju raskopčanu oko vrata.
Oko vrata je nosio sasvim tanak zlatni lančić.
- Dejna Vitni - reče Beril - ovo je Dori Špengler.
Njegove usne se malo otvoriše u osmeh.
- Drago mi je, mis Vitni - držao je ruke na leđima - ja sam vaš veliki
obožavalac. Ne znam kako to da se ranije nismo sreli. Na žalost, nisam bio
u gradu kad je Beril pravila zabavu.
Dejna ne reče ništa. Mislila je na Montija.
Beril je gledala čas nju, čas Dori ja. Pročistila je grlo u neprijatnoj tišini.
- Izvini, Dori...
 Ovaj joj mahnu da ućuti. Sa divljenjem je posmatrao Dejnu.
- Znam da je ovo jedinstvena situacija - reče. - Znam da će mis Vitni biti
potrebno izvesno vreme da se navikne na mene, da me upozna. - Podiže
ruku, ova mu pade, on je opet vrati na leđa. - To je potpuno u redu i to je
trebalo očekivati. - Prišao je bazenu. - Možemo da razgovaramo dok
plivate. Da li vam to odgovara?
Dejna ga pogleda s odobravanjem a onda načini dva koraka prema
bazenu. Skočila je u vodu. Špengler je strpljivo sačekao da ona izroni i
malo pliva pre nego što je progovorio.
Dejna podiže glavu, zatrese njom levo-desno ne bi li se oslobodila
vode.
- Šta ste rekli?
Špengler čučnu kraj bazena.
- Kažem, upravo sam se vratio sa Južnog Pacifika. Imao sam tamo
sastanak s Brandom.
Dejna stavi laktove na ivicu bazena.
- Sa Brandom? - Sklonila je kosu s lica. Kapljice vode klizile su niz njena
zlatna ramena. - Mislila sam da on nema agenta.
- Pa i nema. Ne bar oficijelno. I nema potrebe za tako nešto. Ja idem
na sastanak sa njim samo kad treba nešto posebno da prodiskutujemo.
Beril više nije mogla da se obuzda.
- Dori je pokazao Brandu grubo montirani materijal za »Hiter Duel«.
- Kako? Pa to još ni ja nisam videla.
- Znam - osmehnu se Beril - i, ako studio sazna za ovo, ispeći će nas
žive. Ni iz studija niko to još nije video.
- Poneo sam mu i kopiju »Redžine Red« - reče Špengler.
Dejna je osećala kako joj srce bije u podgrču.
- Zašto? Ne, sačekajte - podigla se na mišiće i iskočila je iz bazena
pored Špenglera. - Hajde, sada želim sve da čujem. Šta je mislio o svemu
tome?
- Ništa mu se nije dopalo ali misli da ste vi... velika glumica - stavio je
šake na kolena. - Usput sam mu rekao da ja lično mislim da je »Hiter Duel«
veličanstven film, senzacionalan, sudeći prema onome što sam ja video.
- Da li je to i Brando rekao?
- Pa, on je pomalo... ekscentričan. Da, i njemu se film dopao.
- Dobro, to je sve sjajno, ali zašto ste to sve radili?
Beril privuče stolicu i teško se spusti u nju.
- Dori priprema projekt za Rubensa. Ako to uspe biće to nešto zaista
izuzetno. Je li tako, Dori?
- Da - oči mu sinuše. - Imamo scenario Roberta Tauna. Kopola je
poludeo kad je to video. Toliko je podivljao zbog tog scenarija da je
spreman i da režira i da bude koproducent sa Rubensom. Ali, postoji mali
problem...
- Znaš kakav je Frensis. Sve mora da bude veoma tačno pre nego što
on krene u ostvarenje projekta. On je insistirao na dve stvari. Jedna od tih
je da glavnu mušku ulogu tumači Brando...
- Brando i ja se dugo znamo - reče Dori - odneo sam mu scenario.
Dopao mu se, zaista mu se dopao... ali, želi neke izmene - slegnuo je
filozofski ramenima. - No, on to uvek traži. Bila bi to njegova prva glavna
uloga posle one u »Kumu«. Dugo nije snimao. U ovom filmu bi bio dosta
na platnu. Njegova uloga je velika.
Krajičkom oka Dejna ugleda Mariju kako izlazi iz kuće. Nosila je u
rukama ogromni poslužavnik. Na njemu su bili sendviči i nekoliko vrsta
salate.
- Rekli ste da Kopola insistira na dve stvari - podseti ga Dejna. - Prva je
bila Brando a šta je druga?
- Kopola insistira da glavnu žensku ulogu tumačite vi - reče Dori.
- Tako je - oduševila se Beril - htela sam da eksplodiram. Kopola te
traži!

***

Počelo je snimanje.
 - Ti! Emuler! - viknu Fesi. - Prestani da razgovaraš i dođi ovamo da
skloniš ovog tipa. Počeo je da zagađuje okolinu.
Hiter je još držala Džejmsa u naručju. Emuler pređe preko sobe,
kucnu je po ramenu.
- Žao mi je, madam. Tako su mi naredili.
Hiter se nije pokrenula.
- Madam - reče Emuler, sada nešto snažnijim glasom - vaš muž je
mrtav. Nema nikakve svrhe opirati se. Morate da se odvojite od njega -
prsti mu kliznuše po njenom ramenu.
- Iznesi ga odavde! - urlao je Fesi.
Emuler poče da je vuče za ruku.
- Gubite se od mene - siknu Hiter.
- Madam, molim vas...
- Rekla sam vam da se nosite - ponovo je stegla Džejmsa u naručje.
- Hajde, odmah - riknu Fesi i krenu prema mladom Francuzu.
Na Emulerovom licu se jasno ogledao strah. Odvojio je Hiter od
Džejmsa. Ona se odjednom diže i stade na noge.
- U redu, sada...
Okrete se i udari atašea posred lica. On prinese ruku licu, okrete se od
nje.
- Sada je dosta! - zaurla Fesi. - Mislio sam da si muškarac i da ćeš moći
da to obaviš. Sada ja moram da to sredim - mali osmeh mu zaigra na
usnama. - Odavno sam čekao na to. - Okrenuo se prema Hiter. - Samo sam
čekao da učiniš tako neku glupost...
Hiter naslepo zavitla pesnicama i udari Fesija u vrat sa strane. On se
zanese, iznenađen, pade na kolena. Treptao je očima, teško je gutao.
Glava mu se klatila levo-desno. Trljao je oči.
- On nije samo leš - reče Hiter gledajući u Džejmsa - neću dopustiti da
ga odvuče te.
I ne pogledavši je, Fesi ščepa svoj revolver. Režao je i Hiter ugleda
kako se cev diže prema njoj. Nije se ni pokrenula.
 El-Kalam se jednim skokom stvori između njih. Udario je vrhom čizme
u Fesijevu ruku. Revolver mu izlete iz ruke, pade na pod. Meci se zabiše u
zid. Malter polete na sve strane. Prašina je visila u vazduhu.
- Nećeš uraditi s ovom ono što si uradio s onom drugom - reče ledeno
El-Kalam. - Odbaci takve ideje. Ne možeš da je imaš. Mi imamo posao koji
treba da obavimo. O tome sada moraš da misliš. - Pogledi im se susretoše.
Udari Fesija po ramenu. - Hajde, idi da proveriš da li je Hadam obavio svoj
posao. Reci mi kad dođu po Bokov leš.
Fesi ustade. Nije gledao El-Kalama već Hiter.
- Trebalo bi da je sada ubiješ - reče - za sve bi bilo mnogo bolje.
Otišao je prema ulaznim vratima, izašao, zatvorio vrata za sobom.
El-Kalam priđe mestu gde je stajala Hiter, zagleda se u njene oči.
- Možda je Fesi bio u pravu što se tebe tiče. Ti si amater, ali opasni
amater. Možda bi trebalo da te sada ubijem.
- Pa hajde - reče mu Hiter. - Hajde, ubij me. To će bar svima jednom za
svagda pokazati ko si ti i šta si.
Pljunula mu je pred noge.
- To je bio njen čovek koga je Fesi ubio - reče Rita. - Šta bi drugo
očekivao od nje? Kako može drugačije da se ponaša?
El-Kalam skloni ruku sa svog automata.
- Ja znam ko si ti ali, ti ništa ne znaš o meni.
- Znam dovoljno - reče Hiter prkosno - oboje smo prošli kroz istu
obuku. Oboje smo lovci, zar ne? Ti si išao svojim putem a ja svojim. Ali, ti
još ne znaš koji su to elementi koji nas povezuju.
- Mi nemamo ničega zajedničkog. Ništa nas ne povezuje - reče El-
Kalam besno.
Hiter se osmehnu.
- U pravu si, što se tiče mog muža. Obojica ste bili profesionalci. Dve
strane istog novčića. Tama i svetlost. Toliko ste različiti, koliko dva čoveka
mogu da budu različita. Ali, on je tebe poznavao, El-Kalame. On je znao ko
si ti. Znao je da treba da budeš zaustavljen.
- Pa, više mu se takva prilika neće pružiti, zar ne? On je sam odbacio
tu šansu kad se bacio pred Fesijev automat. Ma kako mala bila da nešto
učini, sada je i ona izgubljena. Njega više nema ali, ti si ovde.
- Da - reče Hiter - ja sam ovde.

***

- Želeo bih da ne brinete, Dejna - reče doktorka.

Ona je bila krupna žena, građena kao Bridžit Nilsen, a verovatno je
imala i tako lep glas.
- Suviše ste radili - reče - suviše ste se zahuktali.
Posmatrala je Dejnu kroz svoje naočare u obliku polumeseca. Nosila
je ogromni beli, mantil preko džempera od angore i suknje od tvida.
Rođena i odrasla u Njujorku, još se bunila protiv novog mesta življenja
mada je ovde bila već šest godina. »Svakako se preznoji dok pređe od
svoje kancelarije sa erkondišnom do svog ‘mercedesa’ sa erkondišnom«
pomisli Dejna. Nije bila raspoložena da sluša upozorenja i zastrašivanja a
bilo je očigledno da je Merdžori spremna da joj održi nešto tako.
- Znate - reče sada lekarka - najbolja stvar za vas sada bi bilo nekoliko
nedelja na Karibima. I to da odete odmah.
Igrala se svojim zlatnim perom »Mark Kros«, vrtela ga je između
prstiju kao što mažoretkinja vrti svoj štap.
- I ranije sam viđala da se takve stvari događaju.
Dejna jeknu.
- Znam to sve.
- Pa, u čemu je onda problem?
- Mogu da to sredim. Odmori ču se malo.
Merdžori klimnu glavom i provuče ruku kroz svoju pažljivo ofarbanu
smeđu kosu.
- Svako misli da može da sredi premor. Da to nije nikakav problem. Za
to vreme neko se prikrada iza leđa i dok čovek gleda na drugu stranu,
čekić će mu smrskati lobanju. Bam!
- Problem je u tome - reče Dejna, nagnuvši se prema njoj u svojoj
stolici - što moram da završim ovaj film koji upravo snimam i što već imam
u planu drugi projekat. Nije pogodno vreme da sada odem na odmor.
Merdžori se osmehnu.
- To ćete reći kad budem morala da vas ščepam i odvedem u bolnicu
Kedrovi Libanona. I tada ćete reći: nije pogodno vreme, je li?
- Možda tada ništa ne ću reći. Možda neću ni moći da govorim.
Merdžori je tapnula vrhom pera po zelenoj kožnoj mapi za pisanje
koja je stajala nasred njenog stola.
- Slušajte, sva ta mudra naklapanja su veoma zabavna, ali najvažnija
stvar u tome...
- O, Hriste!
- Najvažnija stvar u svemu ovome - ponovi ona poslednju rečenicu - je
to što ste vi sasvim zapustili svoje telo. Vi znate da je ljudsko telo fini
mehanizam, da se beskrajno lako prilagođava svim situacijama, da može
da podnese svakakvo maltretiranje. Ali, postoje i posledice. Neke su
dalekosežne i mogu da postanu hronične - pero prestade da tapka u ritmu
i Merdžori skide svoje naočare, spusti ih pored pera na zelenu mapu. Iza
nje, digitalni časovnik ispod male Dalijeve slike otkucavao je sekunde,
minute. - Shvatate li vi o čemu ja govorim? - Njen glas odjednom postade
vrlo nežan. - Nemojte da se uzbuđujete. Pokušajte da se više odmarate.
Zalihe minerala su vam iscrpljene, anemija samo što vas nije napala.
- Uzimam dosta gvožđa - reče Dejna i seti se odjednom konferencije
za novinare na aerodromu.
- Lekovi su dobri - reče Merdžori - ali, oni su samo to. Lekovi. Zamena.
Vama je potrebno nekoliko nedelja na suncu i najmanje punih šest nedelja
dobrog sna od osam časova svake noći.
Dejna ustade.
- Čim film bude gotov...
- Ne bih toliko čekala - reče Merdžori. - Zaista ne bih toliko čekala...
Počela je da piše nešto po bloku za recepte.
- Šta je to?
- Ništa, malo hloral hidrata. To je blagi sedativ da biste...
 - Znam za što je to i ne želim da to uzimam - reče Dejna besno.
- Treba vam neki sedativ da prođete kroz ovu krizu.
- Proći ću ja kroz to, doktorko. Potrebno mi je da izdržim još samo
šest nedelja. Hvala vam mnogo.
U čekaonici je bio Monti. Uznemireno je ustao kad je izašla iz
ordinacije. Iza njegovih ramena videle su se zelene padine Beverli hila.
- Dejna! - viknuo je zabrinuto. - Je li sve u redu? Pokušavao sam da
stupim u vezu sa tobom otkako sam čuo za onu konferenciju za novinare.
- Na njegovom licu ogledala se uznemirenost a ispod preplanule boje
provirivalo je bledilo. - Zašto meni nije rečeno za tu konferenciju? Znam
kako štampa izvrće stvari i znam kako si se ti osećala kad ti je čovek
maltene pao mrtav u krilo - krenuo je sa njom prema vratima. - Trebalo je
da mi kažeš kuda ideš, znaš. Ja bih ti savetovao da ne ideš tamo. Nikada
nisam voleo te rok muzičare...
- Monti!
- U redu! U redu! Znam da ne voliš kad ti to kažem. U redu. Ja samo
brinem za tebe - podigao je ruke. - Ponekad se zaboravim. U svakom
slučaju - slegnuo je ramenima - nisam te dugo video. Skoro sam zaboravio
šta voliš a šta ne voliš - okrenuo se odjednom prema njoj. - Ni najmanje mi
se ne dopada ono što se događa na snimanju. Bajlman je suviše zaposlen i
nikada nema vremena da razgovara sa mnom. A kada sam jutros došao u
studio i pokušao da uđem ne bih li te našao, rekli su mi da je moje ime
skinuto sa liste. Dejna, ti mi reci šta se to događa?
Uhvatila ga je za ruku. Povela ga prema vratima. Zagledala se u
njegove crvene oči.
- Žao mi je što te ja lično nisam nazvala, Monti, ja...
- Ma zaboravi na to! - podiže ruku koja bespomoćno pade. - Ko o
tome brine i vodi računa kad su prijatelji u pitanju? Reci mi bolje šta ti je
rekla lekarka?
Zastali su na trotoaru. Preko puta je bio neki ekspres restoran. Videli
su kako ljudi prolaze sa poslužavnicima punim hrane.
- Dobro sam. Monti - reče ona - zaista. Merion nas tera da radimo kao
demoni.
 - A Beril? Da li te i Beril tera da radiš?
- Da, prilično.
Zavlada za čas tišina.
- Neko je trebalo da me obavesti o tome.
- Rekla sam Rubensu da bi on trebalo da...
- Do đavola s Rubensom. Trebalo je da mi ti kažeš.
Okrenula je lice od njega ali on se tako pokrenuo da ju je opet gledao
u lice. Podigao je bradu.
- Šta se to događa sa tobom, Dejna?
Ona ne reče ništa.
Podiže pogled i u njegovim očima ugleda veliki bol. Nije mogla to da
podnese. Osetila je da joj se srce sledilo. Zašto?
- Želeo sam da to čujem s tvojih usana - reče Monti. Lice mu je sada
bilo tako zajapureno kao da je zračila energija sa njega. Ona pomisli:
»Rubens greši, svi oni greše. On nije star, nije umoran. On je isti onakav
kakav je bio kad me je pre pet godina podigao s ulice ovog grada«.
- Želeo sam da mi ti lično kažeš ono što mi drugi već nedeljama
šapuću u uho.
- Šta je to? - ali, Dejna je osećala kako joj se stomak grči i kako joj glas
slabi.
- Da sam ja najuren a da je prihvaćen Dori Spengler.
Znala je sada šta znači taj njegov pogled. Videla je izdaju u njegovim
očima. Svoju sopstvenu izdaju koja se ogledala u njegovim očima. »O,
Bože« mislila je »ne, ne, pa to je sve ono protiv čega sam se ja borila«.
- Monti, uopšte nije tako kao što ti misliš.
- Znači, on je angažovan - u glasu mu je zazvonila pobednička nota.
Udaljavao se od nje, mada ona to nije želela.
Koraknula je prema njemu, posegnula rukom da ga uhvati.
- Ne bih nikome dopustila da stane između...
Ali, Montijevo lice je sada bilo sasvim bledo, bez kapi krvi. Pokušao je
da vikne na nju ali, u isto vreme, ščepao ga je bol u grudima.
 - Dejna, ti... Ti...
Nikada nije saznala šta je želeo da kaže.
U kolima hitne pomoći, Merdžori skide masku s kiseonikom sa
Montijevog lica i obrati se uplakanoj Dejni.
- Srce mu je stalo - reče ona - više ništa ne možemo.
9.

Jedno vrane nije uopšte ništa radila. Kao da je izgubila svaki dodir sa
svetom. To je trajalo nekoliko dana ili ko zna koliko vremena. Nikada tačno
nije saznala koliko. Bila je samo svesna da ne ide u školu već u bioskop Dejl
i, da iz dana u dan, gleda jedan isti film. To ponavljanje ju je nekako
smirivalo, nalazila je utehu u tome. Sada je to bila jedina stvar na koju je
mogla da se osloni.
Posle Babine smrti vratila se u Novu da nađe ubijane ljude - Rustera i
Tonija sa njegovim bezbrojnim slikama dece. Mada su njihova imena brzo
bledela iz njenog pamćenja, kao imena nekih drugara iz doba detinjstva,
znala je da su joj potrebni da bi se na pravi način osvetila Aureliju Okasiu.
Mada toga možda nije bila ni svesna, mrzela je te revolveraše isto
toliko koliko je mrzela Okasija. Mogli su da budu toliko dostojanstveni pa
da ostanu u životu sada kada su njoj - i Babi - bili najpotrebniji. Da su ga
voleli i da su nju voleli, kao što su govorili, sada bi bili ovde a ne u
mrtvačnici.
»Samo sam te ja volela, Baba« mislila je. Odjednom više nije videla
glumce na platnu. Suze su joj se slivale niz obraze i ona je nekontrolisano
jecala.
Najzad je ipak morala da se pokrene jer je počinjala nova predstava.
Nije mogla da podnese da još jednom gleda isti film jer je to narušavalo
neki red koji je ustanovila u svom očaju i besu, zatvorena u tom malenom
tamnom svetu.
Napolju, na užurbanoj ulici, stajala je sasvim nepokretna i neodlučna.
Žena lica boje čokolade prođe pored nje. Dejna odjednom oseti neodoljivu
želju da je udari džepnom knjigom koju je držala u ruci. Tada joj postade
jasno kuda mora da krene.
Tačno s druge strane ulice, preko puta onog restorana u Harlemu u
koji ju je Baba odveo one prve noći, bila je trgovina vradžbinama koju je
vodila žena crna kao ugalj. Imala je široke bokove i ogromne grudi. Obrazi
su joj sijali a oči bi sevale kad bi svetlost pala u njih.
Dejnin bes ju je sada doveo ovamo. Bio je to bes deteta u svetu
odraslih.
Kad je Dejna stigla pred prodavnicu, još je bila zatvorena. Bila je
prinuđena da čeka na trotoaru. Gle dala je u prašnjave zavese i izlog pun
raznih pernatih fetiša, vudu lutaka. Na svemu je pisalo »Made in Haiti« -
što je trebalo da dokaže njihovu autentičnost.
Poskočila je kad jedna senka u prodavnici ožive i nešto crno pomaknu
se u tamno ofarbanom izlogu. Par zeleno-žutih očiju krenu prema njoj i
kako zrak sunca pade na njih, Dejna je lako mogla da razazna duguljaste
ženice. Mačka poče da trlja glavu uz staklo izloga. Onda se okrete i
nestade u prašnjavoj prodavnici.
- Zdravo, mače - šapnu.
- Čekaš li na mene, dete?
Dejna se preplaši. Okrete se, ugleda debelu ženu, vlasnicu
prodavnice. Njena tamna koža je sijala orošena kapljicama znoja, nalik
dijamantima. Glas joj je bio muzikalan, imao je neki topli kvalitet, kao kod
Crnaca s Ostrva. Bilo je to strano ali ipak nekako poznato.
Sve narukvice, široke i uske, počeše da zveckaju kad debela žena
zavuče ruke u tašnu i poče da pretura po njoj. Izvadi najzad ključeve na
srebrnoj alci, uvuče jedan, pa drugi u katance na vratima.
- Uđi, dete - reče ona - ulice kao što je ova nisu mesto za tebe.
Dejna obazrivo uđe u prodavnicu a nos joj se odmah nabra zbog
mešavine raznih mirisa. Nešto se očeša o njene pantalone i ona pogleda
dole. Mačka se uvijala oko njenih nogu.
- Dolazila si ovamo sa onim velikim čovekom, zar ne dete?
- Da, sa Babom - reče Dejna i skoro se zagrcnu od tog imena.
- Ah, Baba - reče debela žena - nikada nisam znala njegovo ime. -
Spustila je tašnu na tezgu, skinula svoj ogromni kaput. - Ne viđam ga više. -
Okrenula je glavu da pogleda Dejnu dok je kačila kaput. - Hajde kaži Liza-
Mari šta je bilo, pa će ona videti da li može da ti pomogne.
 - Ja želim - reče Dejna - nešto moćno. Vrlo moćno. Neku kletvu...
mađiju... ili tako nešto.
Liza-Mari klimnu glavom. Sklopila je ruke i stavila ih na tezgu.
- Imamo moćnih kletvi za to, dete. Svih vrsta.
Dejna je pogleda u oči.
- Želim nešto što ubija.
Za trenutak je u prodavnici vladala tišina. Crna mačka je sedela
između Dejne i Lize-Mari, ližući jednu dignutu šapu.
- Gospode, dete moje, ti si suviše mlada da bi imala tako crne misli -
Liza-Mari izađe iza tezge.
Uze Dejnine ruke u svoje. Okrenula joj je dlanove na gore. Ružičastim
vrhovima prstiju pratila je linije na njenim dlanovima kao da je šlepa, kao
da čita neki tekst napisan Brajovim pismom.
Kao da su našli ono što su tražili, Liza-Marinini prsti zastadoše u svom
traganju i njene oči se podigoše prema Dejninom licu. Ukazaše se
beonjače. Na njenoj crnoj koži stajao je tanki sloj znoja.
- Imaš snažnu auru, dete. U tebi je velika modo moć - koraknula je
unazad, kao da se plaši.
- Hoćeš li mi dati što tražim?
Pošto nije dobila odgovor, Dejna se okrete.
- Ne verujem ti za moć. Nemam ja nikakvu moć. Ja sada ničeg nemam
- suze su se probile mada je pokušavala da ih zadrži snagom volje. Besno
obrisa oči. - Ne odbijaj me - reče najzad - ti imaš moć kojom možeš da mi
pomogneš da uništim čoveka koji je ubio Babu - to ime joj zastade u grlu i
sada nikakva snaga volje više nije mogla da joj pomogne. - O, Baba! -
plakala je a ramena su joj se tresla. Suze su joj se slivale niz obraze ali ona
sada nije pokušavala da ih zaustavi.
Osetila je kako je Liza-Mari steže u zagrljaj. Nije se branila, ta toplina
joj je dobrodošla. Osećala je slatki miris te žene, čula je njen glas koji je
delovao umirujuće.
- U redu je, dete, u redu je. Samo se ti dobro isplači. Plači za svojim
čovekom.
 Posle izvesnog vremena ostavila je Dejnu a kad se vratila, nosila je
jednu kartonsku kutiju u rukama.
- Evo - reče ona stavljajući kartonsku kutiju Dejni u ruke - sve je
unutra. Sve ono što ti je potrebno. Ne. - stavila je ruku na Dejninu - nemoj
to da otvaraš. Sačekaj dok stigneš kući. A sada, dete, da ti kažem šta treba
da učiniš.

***

Rubens se vratio iz Njujorka. Poklonio joj je fantastični prsten sa

smaragdom koji je za nju kupio kod Harija Vinstona.
Odmah joj ga je dao čim je ušao u limuzinu kojom je ona došla na
aerodrom da ga sačeka.
- Bio sam zabrinut za tebe sve dok te nisam video na onoj konferenciji
za štampu - reče on. - Hriste, oborila si ih s nogu. Osetili smo udarne talase
sve do Njujorka. Tih dana je u novinama bilo više tebe nego predsednika.
Ćutala je u njegovom naručju, pitajući se da li da mu kaže za sastanak
sa Mejerom. Pomislila je da bi to bilo pogrešno. Bila je sigurna da se on ne
bi složio ni sa kakvom intervencijom starog.
Prsten - četvrtasti dijamant smešten u raskošno izvedenoj kotarici od
platine - zračio je nekom ledenom energijom i snagom. Kad joj ga je stavio
na prst video je da plače. »O, Bože« mislila je »kako mi je nedostajao«.
Ali, umesto da mu to kaže ona ga uhvati rukom za glavu i privuče mu
glavu prema sebi pa pritisnu svoje otvorene usne na njegove. Činilo joj se
da ne želi da mu više ikada dopusti da ode.
- Čuo si za Montija - reče ona, posle izvesnog vremena.
- Isuse, da. Rekao sam mu prošle nedelje da suviše radi i da bi trebalo
da se malo odmori.
- Očigledno da to nije sve što si mu rekao.
- Ono što sam mu rekao - reče Rubens - bilo je samo za njegovo
dobro.
- Strašno si ga povredio. Mislio je da si mu ti prijatelj.
- To nema nikakve veze sa prijateljstvom. To je bio posao. Nije trebalo
da ti priča dirljivu priču. Šta je mislio, ko je on? Odrastao je čovek. Trebalo
je da zna kako da vodi računa o sebi... - odjednom je prestao da govori,
okrenuo se od nje.
- Rubense...
- Ne! Prokletstvo! Nisam to želeo - mahnuo je rukom. Glas mu je bio
promenjen, težak i njoj se učini da mu ramena drhte kao da plače. - Proklet
da je, nije smeo da umre.
Glas mu je bio tako tih da je morala dobro da se napne da bi čula šta
govori.
- Hriste - šapnuo je pokajnički - sve to ima veze sa prijateljstvom. Sve -
okrenuo se i ona vide da su mu oči crvene. Druge tragove suza je brižno
uklonio. - Zašto ne kažeš tu ključnu rečenicu pa da završimo s tim.
- Šta da kažem?
- Pa ono čuveno: »Govorila sam ti ja...« Nisam mislio da će mu to tako
teško pasti, nisam verovao da će to primiti kao tvoju izdaju.
- Učinio si onako kako si mislio da je najbolje.
Pogledao ju je.
- Da li to zaista misliš?
- Da. I nekako si bio u pravu: on to više nije mogao da vodi. Ali, bilo je
drugih načina da se to obavi. Napravili smo priličnu zbrku ti i ja - odvratila
je pogled za neko vreme. - Pogreb je prekosutra. Ja sam se već pobrinula
da naručim cveće i od mene i od tebe.
On ne reče ništa na to ali bilo je jasno da se slaže sa njom. Nisu više o
tome govorili.
- Kako je bilo u Njujorku? - upita Dejna. - Meni nedostaje moj grad.
Rubens uzdahnu.
- Ne mogu da ti kažem. Bio sam suviše zaposlen tražeći greške u
korporaciji. Šajler je sve potvrdio. Mejer mi je to rekao - stavio je ruku na
njenu butinu, zagledao se u njene oči. - Jesi li u redu? Sve je dobro?
Osmehnula se, osetila kako se njegova toplina preliva u nju.
- Odlično sam. Šta si otkrio?
 - Dovoljno toga da Ešlija pošaljem na vešala - reče on neskrivenom
mržnjom. - Nije imao ništa kad je došao k meni. Ja sam ga postavio na
noge. Dao sam mu šansu da se dokaže. Ali, kao budala, (bacio sam uzicu -
oči su mu sijale kad se nagnuo napred da upali cigaretu. Povukao je jedan
dim, smrskao cigaretu u pepeljari. - Znaš, mislim da si ti u pravu što se tiče
tih stvari. Mnogi ljudi jednostavno nemaju ukusa.
Posmatrao je kako se metalna pepeljara automatski zatvara i nestaje
u plišanom sedištu.
Naslonio se u sedištu unazad i uzdahnuo.
- Mejer mi je jednom davno rekao da u poslu svakog moraš da držiš
na uzici. Bez obzira šta u određenom trenutku misliš - reče Rubens. - Može
da ti se dogodi da se čovek u koga danas imaš najviše poverenja i koji je
stvarno najbolji pretvori u zver koja će ti odgristi glavu ako mu se samo
pruži šansa. To je u ljudskoj prirodi. Sa tim ne možeš da se boriš, od toga
možeš samo da se zaštitiš - Rubens se osmehnuo, sećajući se tog
razgovora. - Tada sam mislio da je Mejer najveći cinik koga sam ikada sreo.
Mislio sam da sam bolji od njega. Zato sam i pokušao da nešto uradim sa
Ešlijem - da ga pustim da radi po sopstvenoj glavi.
Ona je ćutala. Slušala je.
- Sada mi je i te kako jasno koliko je Mejer bio u pravu. Nije li Ešli
odmah pokušao da sve zezne, sistematski me varajući iza leđa? Sada sam
pametniji. Znam bolje kako treba da se ponašam. Mejer nije cinik, on je
realan.
- Jesi li se sukobio s Ešlijem?
- Nisam, još nisam. Pripremio sam malu šemu usred korporacija koju
će on prihvatiti otvorenih ruku. Ja ću se držati po strani. Ešli će naleteti jer
je gramziv a to znači da je zreo za odstrel. On želi da bude prevaren.
Budale to uvek žele. Njihova gramzivost ih vuče pod led.
Interesovalo ju je koja je to šema ali je ćutala.
- Imam dovoljno papira ovde - lupnuo je po svom ogromnom
neseseru - da se sa njim obračunam odmah, sada. Ali, to je suviše hladno i
bezlično. To mi ne odgovara.
Pogledao je kroz prozor a kako ona nije ništa rekla, nastavio je da
govori.
- Iduće nedelje Šajler ide u Njujork. Sutra ili u sredu najkasnije, Ešli će
naći zgodan put da uzme novac naše korporacije, odnosno da je prebaci u
pomoćnu korporaciju. Sve će biti jasno, čisto, sigurno, brzo. I zaista, sve je
tako. Samo postoji jedna mala greška: dodatna korporacija ne postoji, bar
ne u stvarnosti. To je izmišljotina mog osvetničkog uma, bačena na papir
tako da izgleda da korporacija postoji još od 1975. godine.
- Zašto misliš da će on progutati mamac? - pitala je Dejna.
- Ja sam izvršnom odboru direktora naredio da odbiju ujedinjenje koje
je Ešli smislio sa svojim prijateljima. Ešli misli da ima podršku Odbora ali,
iznenadiće se kad bude video da je nema. Ja sam sve promenio. Ali njemu
će se činiti da još sve ide onako kako on želi.
- Šta to znači? Želiš da ga uhvatiš na delu?
Rubens zatvori oči.
- Da, baš tako.
Prepleo je prste, stegao ih.
Kad su stigli kući, sedeli su kraj bazena. Pitao je kako je bilo na
vikendu. Rekla mu je da voli njihovu muziku.
- Pojma nemam šta se to odjednom dogodilo. Mogla sam da se
zakunem da je Kris spreman da napusti grupu... znala sam da je to ono što
želi. A onda ga je neko nagovorio da to ne čini. On kaže da ga je nagovorio
Najdžel.
- Ali ti mu ne veruješ.
- Ne - reče ona polako kao da je njegov komentar samo potvrdio već
njenu raniju misao. - Ne, ne verujem mu, Rubense. Mislim da je to maslo
Taj.
- Ali, ona živi s Najdželom.
Dejna provuče prste kroz gustu kosu.
- Najdželove kreativne snage su na izdisaju. Kris je taj koji sada nosi
»Ritam srca«. Bez njega, grupa bi se raspala - prišla mu je bliže. - Silka mi je
rekao da Taj želi Krisa od samog početka, ali Jon i Kris su bili suviše bliski
da bi pristali na tako nešto. Ne verujem da je tako sa Krisom i Najdželom,
mada svi govore o njihovoj bliskosti.
- Možda Kris nije zainteresovan za nju.
Pogledala ga je.
- Ti ne poznaješ Taj. Ja imam neki čudni predosećaj da ju je on želeo
od prve ali ju je ostavio na miru zbog Jona. Tako ga je i naterala da ostane.
Ne znam šta bi radila da ne mesa svoje prste u sve.
- Mislio sam da je ona kao čelik.
- Pa tako izgleda - ali samo spolja. Unutra je slaba. Plašila se da će
Megi ubediti Krisa da napusti grupu a sada se boji zbog moje veze sa
Krisom. Ne može da poveruje da mi ne spavamo zajedno.
- To jedva ko može da poveruje.
Zagrlila ga je.
- Sem tebe, naravno - nagnula se u stolici i dotakla ga. Spustila je
glavu i lako ga ugrizla. - Nedostajao si mi - rekla je šapatom. - Nedostajao si
mi, nedostajao si mi.
On se nasmeja.
- Usred tog uzbuđenja.
- Usred svega toga.
- To je opasno.
- Volim opasnost.
- Kad već govorimo o tome - reče on, uhvativši je za ruke - ni najmanje
mi se ne dopada to što si se tako onesvestila nasred studija.
Odmahnula je glavom.
- Ma nije to ništa. U svakom slučaju, bila sam kod doktora.
- I?
- Sve je u redu.
- Hriste, nadam se da jeste - reče on - jer imam još nekoliko
iznenađenja za tebe.
- Hoćeš li mi reći ili ćeš me pustiti da se mučim?
- Beril je sada stvarno dobro obavija posao. »Tajm« časopis se
interesuje za tebe.
Zarežala je.
- Sanjaš. Beril i ti halucinirate. Nemoguće da ću se pojaviti u »Tajmu«.
Nisam još toliko velika.
- Nisi? - zagrme Rubens. - Očigledno oni iz »Tajma« misle da jesi. Kad
»Hiter Duel« počne da se vrti po njujorškim bioskopima oko Božića, ljudi
će na naslovnim stranicama »Tajma« moći da vide tvoje lice...
Okrenula se širom otvorenih očiju.
- Znaš li da si blesav. Mislim to stvarno. Nema načina...
- Hoćeš li da se kladiš?
To ju je ubedilo. Rubens se nikada nije kladio dok nije bio sasvim
siguran u ishod.
Sedela je nepomično, šake je pritisnula uz kolena. Srce joj je udaralo
kao ludo, kao čekić kovača po nakovnju.
- Bože! Ko si ti, u stvari?
Slegnuo je ramenima.
- Dođi ovamo - kad joj se približio ona mu uze glavu u obe ruke i
provuče mu prste kroz kosu.
- Šta tražiš? - upita on.
- Rogove - odgovori ona.
- Rogove?
- Da, one koje ima svaki đavo.
- Ah, tu vrstu rogova. Izvini. Dao sam da mi ih potkrate još pre hiljadu
godina - iscerio se i uhvatio je za ruke. Bile su joj ledene i on poče da ih trlja
ne bi li ih zagrejao. - Ma nemoj, Dejna, ništa ja tu nisam postigao. Samo ti.
Ti! Ti! Ti lično!
Mogla je da oseti njegov miris. Bila je to čudna kombinacija znoja,
skupog sapuna i kolonjske vode »Ralf Loren« koja je bila tako
karakteristična za njega. Pritisnula je uho na njegove grudi iznad leve
bradavice, zatvorila je oči, osluškivala je udaranje njegovog srca kao da je
htela samu sebe da ohrabri.
 Jedna njegova ruka skliznu na njena leđa milujući je duž kičme. On se
nagnu prema stočiću sa staklenom pločom. Iz male fioke sa strane izvadi
švajcarski vojnički nož crvenih korica sa zlatnim krstom na jednom kraju.
Vrhom nokta izvuče jedno oštro sečivo.
- Možda bi htela da me secneš - reče on.
- Molim?
- Da vidiš da li krvarim - nasmejao se i pružio joj nož. - Hajde, samo
napred.
Ona se povuče kao da je nož vreo.
- Lud si. Neću.
Ali on je insistirao i stavio joj nož u šaku.
- Samo me malo secni - govorio je tiho - to me neće ni zaboleti. Samo
brzo i potez sečiva...
- Ne!
- U redu - uzeo je nož s njenog dlana - učiniću to sam.
I, pre nego što je mogla da ga zaustavi on zaseče jabučicu palca
horizontalno. Odmah se pojavi tamna krv i poče da se zgrušava.
- Vidiš? - reče on mirno, podižući ruku prema suncu tako da je kapljica
krvi svetlucala kao rubin. Zatim joj brzo stavi prst na čelo i povuče krvlju
liniju do početka nosa. - Sada bar znaš da sam stvaran.
Posmatrala ga je na sunčevoj svetlosti. Više joj nije izgledao kao
pocrneli producent koji dobro igra tenis, kakvim ga je ona uvek smatrala.
Mada se ništa spolja nije promenilo na njemu ipak je ostalo osećanje da se
on sam nekako promenio, tu, pred njenim očima.
»Kako je to moguće?« pitala se. »Koja je to magija?« I, onda je shvatila
o čemu se radi. Ona je oduvek žudela da ima moć koja je zračila oko njega i
zato je Rubensa, verovatno, uvek držala na udaljenosti. Kao da joj je ta
njegova moć smetala. Pa i sada je ta moć bila prisutna, samo što se Dejna
već bila navikla na nju. Ono što je on malopre rekao bila je istina: p svemu
tome ona je bila najvažnija. Dejna tek sada shvati da je to njena moć -
kombinacija umetnosti i posla - koja utiče na njen život, koja odlučuje o
njenim danima i noćima.
 - Da - reče ona, uhvativši njegov prst koji je krvario i stavljajući ga na
usne - ne bi ničeg bilo da nema mene. Mene. Mene.
Rubens ju je posmatrao sa nekom vrstom posesivnog ponosa. U tom
trenutku joj se učini toliko sličan Merionu koji je mnogo radio da bi
postavio jednu scenu a onda bi uživao, posmatrajući svoju glavnu glumicu
kako prevazilazi sva njegova očekivanja i ulazi u legendu.
A onda tog plamena nestade u Rubensovim očima, sve se u njima
smiri, kao što se odjednom more umiri i postane nepomično poput bare. I
njegove oči su je sada samo mirno posmatrale.
Odoše do vode.
- Merion, Simeoni iz »Tventija« i ja odlučili smo da film prikazujemo u
Njujorku samo nedelju dana - reče Rubens. - Iznajmili smo »Zigfild« za prvu
nedelju u decembru. Sedišta će biti namenjena određenim osobama,
štampa će pisati punih deset dana pre premijere. Televizija će se pojaviti
tek na premijeri, do tada ništa. Odabrali smo pet najznačajnijih kritičara, o
njima ćemo posebno brinuti. Dovešćemo ih posebnim avionom na
premijeru i kasnije ćemo ih držati pod kontrolom. To je Beril smislila i ona
će voditi računa o tome.
Posegnuo je za zelenim gumenim splavom I privukao ga do ivice
bazena da bi mogli da se popnu.
- Mi ćemo biti na premijeri, pisaće se i govoriti o nama koliko god je
moguće više. Nedelju dana kasnije, organizovaćemo premijeru u Los
Anđelesu tako da bismo mogli da učestvujemo u trci za »Oskara«, za
Nagradu filmskih kritičara i, naravno, »Zlatne globuse«. Ti, Merion, ja i,
naravno, Beril imaćemo pune ruke posla. Moraćemo da uključimo i neke
velike gazde iz »Tventija«. Moraćemo da dajemo intervjue i da se slikamo
za naslovne strane.
Zabacila je glavu, video se njen divni vrat a kosa joj je padala kao
morsko bilje niz pleća. Njegove usne se spustiše na vrh njenog nosa, na
zatvorene kapke, na poluotvorene usne. Podigla je ruke iznad glave,
uhvatila ga za ramena, pribila se uz njega. Zagledali su se u oči jedno
drugom, žmirkajući na suncu. Bili su zadovoljni što mogu samo da se
ovako zagrle.
Ko zna koliko je vremena prošlo dok su bili samo u zagrljaju.
Odjednom se trgnuše. Postadoše svesni da se čuje zvonce na ulaznim
vratima.
On se, preko volje, prebaci preko ivice splava, pljusnu u vodu.
Preplivao je celu širinu bazena. Posmatrala ga je kao fascinirana dok je
dugim koracima prelazio preko vrta prema kući.
Legla je na leđa, zagledala se u nebo. Voda je lenjo pljuskala oko nje.
Spustila je jednu ruku ispod površine, uživajući u svežini vođe, oklevajući
na samoj ivici sna.
- Dejna! - Rubens je zvao. - Dođi i obuci se. Dori je ovde i ja bih hteo da
i ti čuješ ovo što on ima da kaže.
Skočila je u vodu.

***

- Sve je to Bajlman zamesio - reče Spengler u trenutku kad se Dejna

pojavila u dnevnoj sobi. Stajao je ispod slike debele morske sirene koja kao
da mu se podsmehivala.
- Smiri se, Dori - reče Rubens i uhvati posetioca za lakat pa ga povede
prema baru. - Daj da najpre nešto popijemo. Ne kidaj živce.
- Šta je bilo s Bajlmanom? - upita Dejna i krenu za njima preko sobe.
- Ja ću ti reći šta je bilo - Spengler se oslobodi Rubensovog stiska. Oči
su mu bile ledene. Pogleda Dejnu samo jednom a onda se zagleda u
Rubensa. - Rekao si da će sve biti u redu sa »Tventi senčeri foksom«. Da je
sve sređeno, da sve klizi kao po loju. Da neće biti nikakvih prepreka...
- Nema prepreka - ubeđivao ga je Rubens.
- Je li? - zareža Spengler. - Možda ti se juče Bajlman činio dobrim i
poštenim ali danas je drugi dan.
Rubens mirno otvori flašu »Stoličnaje«. Nije zašao iza bara. Našao je
led, napunio je široku čašu, nasuo votku preko leda. Zavrteo je nekoliko
puta votku u čaši da bi je rashladio a onda je srknuo dugi gutljaj.
- Koliko ja shvatam nešto se dogodilo u studiju - reče Rubens.
- Dobro si to shvatio - reče Spengler - imamo veliki problem.
 - Znaš, Dori - reče Rubens, ne podižući glas - čini mi se da bi ti ovo piće
dobro činilo. To je »martini«, veoma suv i rashlađen? Je li tako? Ti to piješ? -
pružio je Spengleru čašu. - Hajde, smiri se - pokušavao je da ga
odobrovolji. - Želim da budeš sasvim miran kada budeš izlagao u čemu je
taj veliki problem.
Spengler srknu martini i reče:
- Onaj Ganef Rejnolds, agent Džordža Altavosa, bio je jutros na
sastanku s Bajlmanom. Tvrdio je da će se Džordž povući iz posla ukoliko se
ne promeni redosled imena na špici.
- Kako da se promeni? - pitao je Rubens obazrivo.
- Želi da Džordžovo ime bude ispred Dejninog. Ne jedno uz drugo,
kako bismo mogli da pomislimo. Ne, nego iznad njenog imena.
- I, šta je rekao Bajlman?
- Šta misliš da je rekao? Pristao je na to!
- Kako? - sad je Dejna bila šokirana. - Rekao je da je to u redu?
Špengler klimnu glavom.
- Da, da to je taj naš čovek. - Okrenuo se prema Rubensu. - Šta kažeš ti
na tu barabu?
Rubens sada izađe iza bara. Imao je neki čudni pogled u očima. Kad je
progovorio, glas mu je bio mek kao svila.
- Ono što bih ja želeo da znam, Dori, je to zašto ti nisi nešto uradio?
Hmmm. Pa bio si tamo. Jesi li ti u našem timu ili nisi? Zašto nisi skočio na
Bajlmana i sredio ga?
Špengler je prineo martini na pola puta do usana. Sada je spustio
čašu.
- Znaš, Dori, kad sam te preporučio Dejni mislio sam da joj činim
uslugu. Misijo sam da si pametan, da imaš dobre veze i da si veoma
talentovani za ovaj posao. Sada više nisam siguran da je sve baš tako.
- Ja sam jednostavno mislio da ti želiš sam da nešto uradiš sa njim -
reče Špengler.
- Jedan od razloga zbog kojih si ti angažovan - reče Dejna - bio je baš
taj da paziš da se takve stvari ne događaju. Zar ti misliš da ja želim da
Džordžovo ime bude iznad moga?
- Nismo se za to borili, Dori - reče Rubens. - Nisi baš dugo u ovom
poslu ali, čak bi i mentalno zaostala osoba mogla da shvati tako
jednostavnu stvar. Moron bi to shvatio.
- Ne dopada mi se da me nazivaju moronom - reče Špengler kroz
stisnute zube.
- Mene ne interesuju ljudi koji ne znaju kako da postupaju kad se nađu
u kritičnim situacijama. Ja ću sada da raščistim tu stvar...
Špengler je ćutao. Dva muškarca su se dugo posmatrala.
- Postoji još jedan način - reče Dejna, gledajući čas jednog, čas drugog.
- Mislim da je to nešto za šta bih ja mogla da se postaram. To nije odluka
producenta. Džordž neće ostaviti ovaj projekat: suviše mu je potreban.
Bajlama su obmanuli. Hajdemo, Rubense, da vidimo Baza.

***

Baz Bajlman je imao kancelariju na istoj strani na kojoj i predsednik

kompanije »Tventi senčeri foks«. To je samo još više podvlačilo značaj
njegovog položaja - bio je izvršni potpredsednik. Kancelarija mu je bila na
uglu i velika kao apartman u hotelu s pet zvezdica.
Njegov ogromni pisaći sto od ružinog drveta bio je smešten u
najudaljenijem kraju kancelarije, daleko od vrata, tako da je onaj koji je
ušao morao da prođe veliki prostor po sivom tepihu, kao da ide na
hodočašće u Svetu zemlju. Za mnoge je zaista to tako i bilo.
Baz Bajlman je podržavao tu iluziju i primao je posetioce kao da
prilaze nebeskom tronu. Najpre su dugo čekali u prijemnoj kancelariji a
onda bi ulazili u drugu sobu gde su morali da sede još najmanje pola časa -
Gospodin Bajlman je uvek kasnio - tako su govorile sekretarice. Ako je
posetilac bio zaista jedan od odabranih, Sandra Oberst, oštrog nosa i
slatkog osmeha, stara tridesetak godina, donela bi mu kafu i ne bi mu
ništa rekla. Ona je bila Bajlmanova pomoćnica i, kao takva, obavljala je
mnoge poslove za svog šefa. Svaki potpredsednik mora da ima nekog
takvog koji će mu odvajati kukolj od žita. Drugi službenici nisu bili dovoljno
dobri za to.
 Ulazeći u Bajlmanovu odaju za čekanje Dejna je bila odlučila da se
obračuna sa zmajem koji čuva ulaz u divovu pećinu. Sekretarica se
iznenadila kad je Dejna zatražila da vidi mis Oberst ali je ipak obavestila
Sandru koja se odmah pojavi na vratima svoje kancelarije.
U rukama je držala šoljicu kafe. Bio je to pravi kineski porculan. Ovde
nije bilo plastičnih čaša. Bajlman to nije trpeo u svojim prostorijama.
Sandra nije bila mnogo iznenađena. Svakako su je obavestili da se Rubens
i Dejna penju na treći sprat čim su ušli u zgradu.
- Mis Vitni! Gospodine Rubens! Baš se radujem da vas oboje vidim -
imala je čudan način da se svakome ljubazno obrati. Međutim nikada nije
koristila imena, samo prezimena. Dejna se pitala kako li zove svoje
ljubavnike.
Oboje uzeše po šoljicu kafe kojom ih Sandra Oberst ponudi. Stajala je,
malo raširenih nogu na hodniku koji je vodio prema Bajlmanovoj
kancelariji. Kao da je očekivala da će oni projuriti pored nje i uleteti u
svetilište.
- Ovo je neočekivano iznenađenje - reče Sandra i coknu jezikom. - Vi
znate kako gospodin Bajlman drži do svojih obaveza i ugovorenih
sastanaka i ugovaranja na vreme, gospodine Rubens. A danas je izuzetno
težak dan - slegnula je ramenima ali u tome nije bilo izvinjavanja a onda je
namestila velike naočare na svom nosu. Iza stakala njene svetle oči
posmatrale su ih mirno. - Čitava nedelja je bila mirna, ne znam šta je danas.
Da li bih ja nekako mogla da vam pomognem?
Dejni je bilo dosadno a Rubens je gledao na drugu stranu.
- Hteli smo ovo lično da kažemo Bazu... ali, dobro, ja znam kako ste
vas dvoje bliski pa mislim da, ako kažemo vama, biće to isto kao da smo
rekli njemu. Slažeš se, Rubense?
- Da, da - Rubens je našao neku zanimljivu šaru na tepihu i
zainteresovao se za nju.
Sandra Oberst kao da je bila zbunjena.
- Znači da vi ne želite... pa dobro, ja sam sigurna da i ja mogu da vam
pomognem bilo o čemu da se radi - ona podiže šaku sa savršeno lakiranim
noktima da bi dodirnula punđu na temenu koja je bila tvrda kao kamen.
Imala je odelo od tamno plave tkanine a bela košulja od satena bila je pod
grlom zakopčana srebrnom iglom što je ukazivalo da se dugmeta neće
tako lako otkopčati bez obzira šta ko želi.
- Nemamo baš mnogo vremena - reče Dejna - imamo sastanak sa
Todom Berkom u »Kolumbiji« - pogledala je na sat - za nekih dvadesetak
minuta.
Sandra Oberst trepnu pri pomenu imena suparničke kompanije, ali ne
reče ništa.
- On je nekako saznao da u projektu treba da igra Brando, pa nas je
pozvao. Ja sam rekla Rubensu da ga odbije - ja znam da smo imali
moralnih obaveza prema Bazu... - zastala je da vidi da li je Sandra primetila
da je upotrebila prošlo vreme. Sandra je samo prekrstila ruke na grudima
pa Dejna nastavi.
- Ali, naravno, kad nam je Dori rekao da je Baz promenio redosled
imena na špici, počela sam drugačije da mislim o svemu. Ovo je vrlo važna
stvar pa bih vas molila da budete dobri i prenesete poruku Bazu. Mi ćemo
za to vreme da odemo da razgovaramo sa Berkom. On je spreman da
čitavo posle podne provede s nama. Otkazao je sve sastanke - zastala je i
zagledala se pravo u oči Sandre Oberst.
Ova je pobledela, uprkos potamneloj koži i šminki.
- Je li to neka šala? - pitala je, nadajući se iskreno da je tako.
- Nije šala - reče Dejna - meni je samo dosta odvratnog ponašanja
prema meni u ovoj kući.
Sandra podiže ruke, podignutih dlanova.
- Pojma nemam šta očekujete od mene. Šta mislite da ja mogu da
uradim?
- Ništa - reče Dejna i baci pogled na sat - vi ste tu samo da prenosite
poruke. To je sve.
- Gospodine Rubens, mi smo uvek imali dobre poslovne odnose.
Rubens slegnu ramenima i pogleda je kao da želi da kaže: »Šta ja tu
mogu? Ništa. Znate kakve su zvezde«.
Naočare Sandre Oberst kliznule su malo po nosu i Dejna je primetila
da se ona znoji uprkos erkondišnu. Posmatrala je staklastim očima čas
jednog, čas drugog.
- Ja ne znam... ja jednostavno ne znam šta da kažem - u njenom glasu
se sada osetilo drhtanje koje ranije nije bilo prisutno.
- Naravno da ne znate - reče Dejna i okrete glavu. - To sam ti i rekla,
Rubense, i vidiš da sam bila u pravu. Znala sam da nema svrhe da ovamo
uopšte dolazimo.
- Sandra je u pravu. »Tventi« i ja smo uvek imali dobre odnose -
osmehnuo se Sandri. - Nije li tako?
- Da, gospodine Rubens - reče Sandra kao da je ugledala tračak sunca
na oblačnom nebu.
- Ali, to je kao što vidite, stvar koja pripada prošlosti - reče Dejna. -
Trebalo je da odmah odemo do Berka i zaboravimo na svaku učtivost
prema ovima ovde. Oni nemaju vaspitanja ni manira.
- Iako preko volje - Rubens pogleda Sandru - moram da se složim sa
tobom. Pozdravite nam Baza.
Dejna i Rubens su krenuli prema vratima.
- Samo malo!
Okrenuli su se i videli da Sandra grčevito drži telefonsku slušalicu koju
je otela od sekretarice. Pritisnula je slušalicu uz uho a onda ju je brzo
sklonila, ostavivši je kao nešto nepotrebno.
- Gospodin Bajlman bi hteo da razgovara s vama.
- Ma ne - reče Rubens ;- ne bismo hteli da ometamo Baza. Možda je
baš usred nekog važnog sastanka.
- Molim vas - reče Sandra Oberst - znam da će hteti da porazgovara s
vama.
- Da porazgovara? - Rubens širom otvori oči valjajući ovu reč na jeziku.
- Pa, pretpostavljam, ako su okolnosti takve...
Dejna odmahnu glavom.
- Žao mi je mis Oberst, vi nas zadržavate, mi već kasnimo na sastanak.
Molim vas recite Bazu da ćemo doći kasnije.
Sandra izađe iza svog stola.
 - Molim vas, vi sad ne možete da odete. On bi me ubio da vas pustim.
- Možda je trebalo da na to ranije mislite - reče Rubens. - Sada je
suviše kasno.
Sandra se široko osmehnu, očajna. Uhvatila ih je za ruke.
- Znate, do ovog nesporazuma je došlo samo mojom krivicom, zaista.
Imali smo veoma tešku nedelju. Nisam koncentrisana danas. Trebalo je da
vas odmah uvedem u kancelariju gospodina Bajlmana. Zaista ne znam
zašto to nisam uradila.
Dejna je znala zašto to nije učinila: jer joj je Baz naredio da se tako
ponaša.
- Mislim da ovo jednostavno nije moj dan - stisnula je ruke mis Vitni
kao da traži od nje kao žene razumevanje - vi znate kako to izgleda, mis
Vitni.
- Hriste, Dejna - reče Rubens - hajde, ohladi malo.

***

Baz Bajlman je bio pedesetogodišnjak nalik na insekta. Kratka kosa mu je

bila siva kao čelik, koža boje mahagonija. Dobro je igrao golf ali u
poslovima oko filma bio je nenadmašan, naročito kad bi bio uhvaćen u
unakrsnu vatru. Imao je sjajne ideje i znao je sve dobro da izračuna ali su
ljudi uvek nekako bili u sukobu s njim.
Čekao ih je stojeći iza stola. Ogroman prozor koji je zahvatao skoro
ceo zid bio je okrenut zapadu - na tome je naročito insistirao. Sunce je tog
popodneva sijalo pravo u njihove oči što je on, u stvari, i želeo.
- Dejna, Rubens - reče srdačno - gde ste tako dugo? Čim sam čuo da
ste napolju, rekao sam Sandri da vas odmah pošalje u moju kancelariju.
Lice mu se zgrčilo dok ih je posmatrao kako se približavaju. Odavao je
utisak čoveka koga raskida bol zbog neophodnosti da reši neki težak
problem.
- Da vam pravo kažem, ne znam šta ću s njom - odmahnuo je glavom -
trebalo je da zna za koga sam tu, za koga nisam. - Izašao je iza stola i
prišao Rubensu. - Šta ti misliš o tome?
 - Mislim da je Sandra sasvim dobra - reče Dejna.
Bajlman kao da je još bio zabrinut.
- Ne znam šta je s njom, ona više nije onakva kakva je nekad bila. Reci
mi, Rubense...
Ali. Rubens je prišao velikom prozoru i zagledao se na ulicu oivičenu
palmama i blistavim »mercedesima«. Podigao je ruku.
- Razgovaraj sa Dejnom, Baz. Pitaj nju za mišljenje. Ona poznaje žene
bolje od mene.
- Šta ti kažeš, Dejna? - upita Bajlman dok je preko kancelarije prilazio
baru. - Hoće li neko od vas dvoje piće?
- Mislim - reče Dejna - da će biti najbolje da odmah kažeš Džordžu da
će njegovo ime na špici biti ispod moga. - Na ove reči Bajlman zastade
držeći balon viskija u ruci. - I od sada nadalje naredi mis Oberst da se
poštara za Diki ja Rejnoldsa, da ne bi dolazilo do daljih nesporazuma.
Bajlman spusti balon na bar, okrete se.
- Dejna, nemoj molim te da se ponašamo nerazumno, hoćeš li? Ja
znam kako vi glumci menjate mišljenje preko noći ali postoji granica do
koje svako od vas može da ide - krenuo je prema njoj - novac je novac a
posao posao. Nije li tako, Rubense?
Rubens ne reče ništa, nije čak ni glavu okrenuo da bi pogledao Baza.
Bajlman, trudeći se da ne obrati pažnju na to, nastavi:
- Dobro je kad čovek ima jaku ličnost i poštuje svoj ego. Glumci ne bi
preživeli bez toga - pritisnuo je kažiprst na grudi - verujte mi ja to najbolje
znam. Mislite da sam bezosećajan? Ja to sve radim u korist filma. Svi smo
mi jedna velika porodica. Neko dođe sa osnovanom žalbom...
- Nije osnovana - prekide ga Dejna.
- Ja moram da se ponašam onako kako mislim da je najbolje za nas.
Našao sam se usred vrtloga, Dejna. Do đavola, ne žalim se. Plaćen sam da
rešavam takve stvari. Moram da mislim na svakoga, ne samo na jednu
osobu.
Dejna i Rubens su ću tali.
- Vi uvek pravite probleme ali, mi smo spremni da ih rešimo što
efikasnije možemo. Ti ideš u Njujork i sve će biti u redu. Veruj mi - raširio je
ruke i glas mu je imao zaverenički ton - znam kako je pred kamerama i
imam puno razumevanja za vas. Ti si nervozan i ja to savršeno mogu da
shvatim. Ali, ja sam kroz sve to prošao stotinu puta, možda i više. Zato
znam o čemu govorim.
- Šta je bilo sa prvobitnom špicom? Imam neke garancije zabeležene u
ugovoru.
Bajlmanov osmeh se raširio, kao da je osetio da se stvara beton na
onom mestu o koje je udario.
- Mislim da će najbolje biti da još jednom pročitaš svoj ugovor.
Garantovani su ti tip i veličina slova, ali, studio zadržava pravo da odlučuje
o redosledu imena. Nekoliko puta smo razgovarali o tome i mislim da smo
doneli ispravnu odluku. Nema smisla da...
- Ne govori mi to - reče brzo Dejna. - Rejnold je došao ovamo, nagazio
te i ti si kriknuo. Znam da se to dogodilo.
Bajlmanova vilica pade skoro na grudi i lice mu se zacrvene. Kopao se
po glavi dok nije napravio krvave rane.
- O čemu to ona govori, Rubense?
Rubens se okrete od prozora. Kao da više nije bilo ničeg zanimljivog
na ulici.
- Ja ne govorim u Dejnino ime, Baz, ali ono što je rekla sasvim je
tačno.
Bajlman se okrete Dejni.
- Misliš da sam blesav, ili šta? Zar to hoćeš da dokažeš?
- Ne, želim da ti kažem mnoge druge stvari - reče Dejna. - Pre svega,
ne dopada mi se unutrašnjost moje prikolice. Boja je odvratna. Želim da
sve bude u boji breskve... vrlo bleda boja breskve. Kad to bude obavljeno,
vratiću se da nastavimo razgovor.
Bajlman se uhvatio za sto.
- Hej, kako? - bio je zaprepašćen, očajan. - Šta to govoriš? Kako ćeš se
vratiti?
- Mislim da ne mogu da se dobro koncentrišem na ulogu kad nisam
dobro primljena u okolini.
- Hej, kakva boja? Kakvo menjanje prikolice? - posmatrao ju je
sumnjičavo a onda je slegnuo ramenima kao da se predaje. - U redu, u
redu. Pristajem na sve - osmehnuo se. - šta nam znači da promenimo boju
prikolice? Ništa. Mi smo prijatelji, zar ne? - pogledao je nju pa Rubensa.
Video je da ga Rubens netremice posmatra.
Rubens klimnu glavom.
- U redu je, Baz. Naišao si na dobar trag.
Bajlman kao da je povratio samopouzdanje. Ponovo je otišao iza
stola, mašio se telefona.
- Moram samo da obavestim...
- I osvetljenje ništa ne valja - reče Dejna.
Bajlman se sledio sa slušalicom na pola puta do uha.
- Osvetljenje - jeknuo je - kakvo osvetljenje? Gde osvetljenje?
- U mojoj prikolici - reče mirno Dejna. Koraknula je prema njemu. -
Mislim da bi svetlost za šminkanje morala da bude bolja.
Bajlman spusti telefonsku slušalicu i zagleda se u nju.
- Šta će ti svetlost za šminkanje u tvojoj prikolici ako smem da pitam? -
jedva se uzdržavao da ne počne da urla.
- Šminkerima je potrebno dobro osvetljenje, zar ne? Želim da me od
sada šminkaju u mojoj prikolici.
- Čekaj samo m*do... znaš li ti šta će to izazvati u odnosima sa
drugim...
- Želim isto da sve one tipove - njuškala koje si poslao da se muvaju
unaokolo i gledaju, najuriš iz studija.
- Ti si luda! - Bajlman ustade, trudeći se da zadrži poslednje ostatke
vlasti i autoriteta. - Ovo nije normalno, Rubense! - urlao je. - Moraš to da
zaustaviš, sada, odmah!
- On nema veze s ovim - reče Dejna mirno - ovo su neke stvari koje
moramo da rešimo samo ti i ja.
Bajlman još nije mogao da joj veruje.
 - Rubense - reče on - šta se to ovde, do đavola zbiva?
- Dejna je zvezda - reče Rubens i sleže ramenima. - Ja nemam nikakve
veze s tim.
- Ali, ona pripada tebi! - urlao je Bajlman.
- Kako može meni da pripada? - Rubens je bio iznenađen. - Ona je
tvoja zvezda, do đavola, i krajnje je vreme da se pobrineš oko toga. Ona će
ti obezbediti zaradu od sto miliona dolara ili Više.
- To se još ne zna, to su maštarije.
Rubens se odvojio od prozora i prišao im.
- Ako ti to ne vidiš - reče - ja mogu da predosetim da će biti tako. Za
godinu dana imaćeš bogatstvo od ovog projekta. - Prišao je Dejni. -
Hajdemo, Dejna. Bila si u pravu od samog početka. Mi nemamo ovde šta
da tražimo.
- Rubense, sačekaj. Kuda ćete? Kuda si krenuo?
- Vrata se zatvoriše za Rubensom. - Prokletstvo! - Bajlmanove šake se
stisnuše u nemoćne pesnice. Zagledao se u Dejnu. - Šta ti misliš, ko si ti da
možeš da dođeš ovamo...
- Ja dobro znam ko sam, Baze - reče ledeno Dejna - ti pojma nemaš ko
si ti i gde ti je mesto. Šta ćeš učiniti kada sada odem?
- Ti nisi ništa drugo do glupača - Bajlman je sada drhtao, brada mu se
tresla.
- Reći ću ti nešto, Baze - rekla je Dejna, napinjući se malo unapred - ne
dopadaš mi se profesionalno. Ja sam žena i pokušaj da shvatiš tim svojim
minijaturnim mozgom dinosaurusa da smo ostali sami. - Njene ljubičaste
oči su ga netremice posmatrale. - Sada je to samo naša stvar, ili ćemo je
sada rešiti ili ti više nikada nećeš imati prilike da pregovaraš sa mnom.
U jednom trenutku je pomislila da će on eksplodirati. A onda se, kao
da se ipak povratio, pribrao.
- U redu - rekao je - dobićeš osvetljenje kakvo želiš, prepraviće ti
prikolicu. Biće sve u boji breskve, vrlo svetle breskve. - Provukao je prste
kroz kosu i teško uzdahnuo. - Isuse! - dahtao je. Činilo mu se da je sada sve
gotovo.
 - Dobro - reče Dejna slatkim glasom - zašto ne pozoveš sada
Rejnoldsa i kažeš mu da si se predomislio? - prišla je baru. - Inače će
projekt sa Brandom pripasti »Kolumbiji«. - Sipala je viski u čašu, najpre u
jednu pa u drugu. Prethodno je u obe čaše stavila led. Posmatrao ju je,
potpuno paralisan. - Mislim da će tvoj Izvršni odbor biti oduševljen kad
bude čuo kako ti je to promaklo i kako ti je kliznulo kroz prste.
Stavila je čaše s viskijem na njegov sto. Posmatrao ju je preplašenim
izrazom na licu.
- Isuse Hriste! - okrenuo se od nje i dugo joj je bio okrenut leđima. Kad
se najzad okrenuo, osmehivao se. Uzeo je široku zamagljenu čašu. Led je
zveckao u njegovoj drhtavoj ruci dok je prinosio čašu usnama.
- Naravno - reče on, sada sasvim smirenim glasom - Rejnolds nema
nikakvog prava da to zahteva. - Podigao je telefonsku slušalicu. - Zaista
nema nikakvog prava. - Zapretio je kažiprstom. - Upozorio sam one ljude iz
reklamnog odeljenja da će biti riskantno ako projekat oslonimo samo na
Altavosovo ime. - Počeo je da govori u slušalicu. - Doti, dajte mi odmah
Dika Rejnoldsa. Tražite ga kod kuće ako nije u kancelariji. Ne, ne, ne želim
da sada razgovaram s njom. Nemojte da mi dajete vezu ni sa kim - stavio je
slušalicu na mesto, zagledao se u malu svetiljku u dnu osnove telefona.
Srknuo je još jedan gutljaj viskija.
Oglasi se telefon. Podigao je ruku da uzme slušalicu ali se prethodno
zagleda u Dejnu, pravo u njene oči.
- Rejnolds je dakle ovo sve znao i ranije, zar ne?

***

Noć.
Sve svetlosti u vili bile su prigušene još posle smiraja sunca.
Osvetljenje je sada dolazilo samo od baterijskih lampi koje su imali
teroristi.
Hiter je spavala na golom podu. Rahela je bila kraj Hiter, zgrčena uz
nju, s glavom na njenoj savijenoj ruci. Senka se odvoji od zida, pređe preko
prostorije, sasvim tiho, koračajući obazrivo preko zgrčenih i usnulih tela.
Kad je stigla do Hiter, zastala je opkoračivši je. Izvadi baterijsku lampu i
uperi je Hiter u oči. Trepćući očima, Hiter se probudi, kriknu.
Pokušala je da zaštiti oči od prejake svetlosti. Ruka joj je grubo
odgurnuta od očiju. Glava joj se zaljulja.
- Zar je već jutro? - pitala je promuklo. - Čini mi se da smo spavale
samo nekoliko minuta.
Trideset - reče Rita.
- Šta hoćeš? - Hiter okrete glavu od grube svetlosti.
- Nećemo vam dopustiti da spavate više od 30 minuta.
- Zašto?
- Hajde, spavaj - Rita ugasi baterijsku lampu. - Samo gubiš vreme.
Hiter pokuša da zaspi ali svakih pola časa Rita se vraćala i budila je.
Činilo joj se da je Rita budi čim utone u san. Jaka svetlost svakog trenutka
je obasjavala njeno lice. Najzad, nije više uopšte mogla da spava.
- Zašto to rade? - šapnula je Rahela za vreme jednog mirnog intervala.
- Pojma nemam.
- Svaki put kad zatvorim oči samo mislim na to kako će se ona vratiti i
probuditi me - Rahela se približi Hiter. - To je mnogo gore nego
nespavanje.
- Da - Hiter okrete glavu, pogleda Rahelu. - Da, sasvim si u pravu. Zbog
neizvesnosti ne može da se spava.
- Hiter, plašim se.
Hiter zagrli devojku.
- Znam da se plašiš, Rahela. Pa to je sasvim jasno. Zdravo je bojati se
malo.
- Mislim da se ja plašim malo više.
- Rahela, slušaj me. Pre nego što je umro Džejms mi je rekao da
moram da se suprotstavim tim ljudima. Moraju da dobro kontrolišu svoju
okolinu. To mi je on rekao. U tome je njihova stvarna moć. Kad to počinje
da se lomi, postaće ranjivi.
- Ne razumem - glas joj je bio sasvim tih.
- To znači da ne smemo da im dopustimo da nas slomiju. Vidiš, oni to
upravo rade. Ti si mi pomogla da to shvatim. Šta oni rade: ne dopuštaju
nam nimalo intimnosti, puštaju nas da spavamo samo u kratkim
intervalima. Sve je to deo programa da nas slomiju. To ne možemo da
dopustimo.
Za trenutak je zavladala tišina među njima.
Rahela podiže glavu.
- Mnogo si volela Džejmsa, zar ne?
Hiter zatvori oči ali suze se probiše kroz spuštene kapke.
- Da, Rahela, volela sam ga.
- Fredi Bok mi je bio kao rođeni ujak. Bolji od ujaka. Imam jednog u Tel
Avivu koga ne podnosim - njen pogled nije silazio sa Hiterinog lica. Njena
mala ruka uhvati Hiterinu šaku i prinese je svom obrazu. - Šta da radimo?
- Da spavamo.
Jaka svetlost uperi se u njih. Zaboleše ih oči.
- Šta se vas dve došaptavate? - bio je to El-Kalamov glas.
- Ženski razgovori - reče Hiter.
Ošamario ju je, snažno, bez milosti.
- Prokleta kučko! - to je rekao Fesi i, tek tada, Hiter shvati da je on bio
taj koji ju je udario. Nije mogla da ga vidi zbog blještavog kruga svetlosti.
Stajao je ispred El-Kalama.
- O čemu ste razgovarale? - upita opet El-Kalam.
- Tešila sam je. Devojka je bila uplašena.
- Ima dosta razloga da bude uplašena - reče El-Kalam. - Vaša situacija
nije zavidna. Noćas još ništa povoljno nismo čuli. Osam časova ujutro je
poslednja granica.
- El-Kalame - reče Hiter - ne misliš valjda da je povrediš. Ona je još
dete. Čak i ti...
- Ovo je rat. Nemoj na to da zaboraviš. U ratu su deca izjednačena s
odraslima. Nema nikakve razlike između njih - glas mu postade jači zbog
besa koji ga je obuzimao. - Mi vodimo sveti rat: mi se borimo za pravednu
stvar. Alah nam govori da nema nevinih.
 - Alah neka bude proklet - reče Hiter zagriženo - ova devojka vam nije
ništa skrivila.
- Prokletnice, usuđuješ se da tako pominješ ime Alahovo! - kriknuo je
Fesi, podigavši opet ruku. Ali, El-Kalam ga zaustavi.
- Baš me briga za tebe, za nju ili bilo za koga od vas kao za ljudska bića
- reče El-Kalam. - Za mene ste vi svi nevernici. Ali, štogod možete da mi
pružite, ja ću uzeti. Ona je simbol, baš kao i ti. To je vaša uloga ovde.
- Nikada nećeš dobiti što tražiš - rekla je Rahela.
Hiter je osetila kako devojka drhti uz nju.
- Tvoj otac neće dopustiti da umreš. Daće nam sve što budemo hteli,
daće nam ono što je naše.
- On neće prodati svoju zemlju - viknula je Rahela - neće!
El-Kalam prinese svoje lice sasvim njenom. Baterijska lampa je čudno
sijala. Ožiljci od boginja na njegovom licu bili su čudno duboko na ovom
neobičnom osvetljenju. Zlatni zub je sijao dok je govorio.
- Bolje se moli svome bogu da to učini. Inače...
- cev njegovog automata pojavi se u krugu svetlosti.
Slegnuo je ramenima kad se Rahela beživotno spustila pored Hiter.
- Meni je, u svakom slučaju, svejedno. U svakom slučaju sve će biti
isto. Ako umreš, celo svetsko javno mnjenje okrenuće se protiv tvog oca i
njegove vlade zato što su dopustili da bude žrtvovana devojčica - iscerio
se kao zver. - Jedino ćeš ti osetiti razliku, Rahela. Da li ćeš doživeti sutra
posle podne ili ne?
Rahela okrete glavu.
- Kako si ti hrabar vojnik - reče Hiter ljuti to.
- Vojnik. Plaši decu.
- Slušaj, baš me briga šta ti misliš o meni, shvataš li ti to? Ti za mene
ne postojiš sem, ukoliko možeš da poslužiš našem krajnjem cilju.
Hiter ga je gledala, ne sklanjajući pogled.
- Nikada me nećeš naterati da učinim nešto za tebe.
- Je li? Pa to je i tvoj prijatelj Bok govorio. Sećaš se. Sećaš li se šta se
desilo sa njim?
- Sećam se.
- A šta se dogodilo sa Suzan?
- Toga se ne plašim.
- Možda - pogledao ju je iz blizine. - Ali, znam da postoji nešto čega se
plašiš?
- Šta je to?
Blaženo se osmehivao.
- Otkrili smo to kod Boka i kod Suzan - odmahnuo je glavom. Ne, neću
dopustiti Fesiju da ti se približi. Ti si njegova slabost i mislim da bi na kraju
mogla da ga osvojiš. Neću dopustiti da pobegneš.
Pružio je ruku prema njoj. Uhvatio je Rahelu za grlo. Odvojio ju je od
Hiter. Rahela pokuša da krikne ali samo neko krkljanje izlete iz njenog grla,
kroz poluotvorene usne. Hiter se baci na njega. Fesi je ščepa ali ona se i
dalje otimala.
- Da, svakako - reče El-Kalam zamišljeno. Tresao je nemilosrdno
Rahelu. - Mislim da smo našli tvoju slabu tačku.

***

Bonistil je počeo da je zove telefonom čim se vratila iz San Franciska.

Dejna je znala šta on želi i verovala je da ima dosta toga da mu kaže. Ali,
toliko ju je razbesneo da se u njoj stvorio neki otpor i nije htela da
odgovori na njegove pozive. Čekala je, to je nešto kasnije shvatila, da ga
primora da dođe u kuću.
Njemu se to nikako nije dopadalo. Ali, jednog jutra na putu u dolinu,
zaustavljena je na Bulevaru sumraka. Stala je u kraj i u retrovizoru je
posmatrala kako policijska kola staju iza nje. Nije vozila prebrzo, nije
prošla kroz crveno svetio. Nije, dakle, bilo razloga da je zaustave.
Niko ne izađe iz policijskih kola. Videla je samo naočare za sunce iza
šoferšajbne. Kola sada sasvim polako krenuše napred i ona je gledala
kako, kao s oklevanjem, staju uz nju.
- Mis Vitni? - upita jedan od mlađih ljudi u uniformi mada je savršeno
dobro znao da je to ona.
- Molim?
- Molim vas, da li biste pošli za nama do policijske stanice?
- Bojim se da sada ne mogu.
- Madam - reče mladi policajac tužno - ja bih sve učinio za vas ali ako
vas ne odvedem u policijsku stanicu moj šef će mi otkinuti rep.
- O čemu se zapravo radi?
- Poslovna tajna.
- Šta to, u stvari, znači?
- Bojim se da ćete morati sami da pitate poručnika Bonistila, mis Vitni.
Zaista mi je iskreno žao - spustio je pogled.
- Nemate zbog čega da žalite - reče ona - veoma ste učtivi. Znači, to je
poručnikova ideja?
- Ne, madam - osmehnuo se neodoljivo, na losanđeleski način - bila je
to moja ideja.
Ona se nasmejala.
- U redu - stavila je menjač »mercedesa« u brzinu - šta ste vi?
Narednik?
- Ne, samo policajac.
Mahnula je rukom.
- Krenite, policajče.
- Mis Vitni?
- Molim.
Pružio joj je blokče i olovku.
- Da li bih smeo da vas zamolim za autogram?

***

Bonistilova policijska stanica bila je u donjem delu Los Anđelesa. Bila je to

ružna zgrada u ružnom delu grada. Ličila je na bunker koji samo čeka da
rat počne oko njega.
 Bonistilova kancelarija je bila na šestom spratu. U liftu su mirisali
ustajali znoj i sveži strah. Mladi policajac ju je lično odveo do staklenih
vrata Bonistilove kancelarije.
- Ovde je, poručniče.
Bonistil podiže pogled s papira. Sedeo je iza stola, prepunog raznih
fascikli i papira.
- U redu je, Endrjus.
- Poručniče - policajac podiže palac uvis - fina dama.
- Dosta komentara, Endrjus. Nestani!
Pošto se policajac izgubio, Bonistil i Dejna su se dugo posmatrali.
Oštra, nemilosrdna neonska svetlost lila je iz kocki na plafonu. U jednom
uglu gde je bio smešten metalni ventilator, plafon je pocrneo kao da je
goreo.
Ispred stola je stajala stolica od zelene plastike i sivog metala. Bonistil
pokaza Dejni rukom na nju.
- Hoćeš kafu?
- Hoću da što pre odem odavde - reče Dejna čvrsto.
- Čim završimo naš mali razgovor. Sećaš se, mi smo se nešto
dogovorili?
- Dogovor nije predviđao da ćeš se ti ponašati kao baraba.
Kao da je jedan trenutak razmišljao o tome. Ustao je, obišao oko
stola i zatvorio vrata iza nje. Nije se vratio na stolicu, već je seo na jedan
ugao svog zakrčenog stola. Pružio je ruku.
- Vidiš li sve ovo? To je moj mesečni izveštaj. Mrzim da pišem mesečne
izveštaje. Kasnim već dva meseca s tim, evo počinje već i treći. Kapetan će
mi otkinuti glavu - prepleo je prste na rukama. - Imamo mnogo problema.
- Je l’ to neka šala? - upita Dejna. - Ako misliš da je šala, mogu da ti
kažem da nije uopšte smešna.
- Ja se ne šalim.
- Pitam se - reče ona, idući prema njemu - imaš li ti uopšte srca ispod
tog odela »Kalvina Klajna«?
 Njegove sive oči bljesnuše na trenutak.
- Nisam kriv što volim lepe stvari.
- Šta će biti kad se razvedeš od žene? - odgovori ona brzo. - Da li će ti
obezbediti dovoljno veliki stan da bi u njega mogao da smestiš svoju
garderobu?
Ustao je, stegao vilice.
- To nije smešno.
- Nisam ni htela da se šalim - okretala se drsko prema njemu kao da
želi da je ošamari. To je bilo baš ono što joj je bilo potrebno. Tada bi lepo
mogla da ode odavde, bez ikakve obaveze da ga ikada više vidi. Onda je
pomislila na Megi. Može li verovati Mejeru? Da li će joj stvarno pomoći?
»Baš me briga za sve« kriknula je u sebi ali znala je da je to laž.
Bonistil se osmehnuo.
- Žao mi je zbog onog telefonskog razgovora. Žao mi je zaista.
- Stvarno?
- Jeste, ali to je bio posao. Trebalo je da vidim da li ti znaš.
- Kao da nisi već ranije znao da znam?
- Ne zaboravi da si ti glumica. Ti i Kris Ker ste slični. Šta ako ste se
dogovorili da sakrijete sve o drogi da i sami ne biste bili umešani u to?
Ispružila je ruke prema njemu.
- Želiš da me pregledaš? Da otkriješ tragove?
Posmatrao ju je neko vreme, nije se ni pokrenuo.
- Znam gde si bila - rekao je tiho da je morala da se napregne ne bi li
ga čula.
- Znaš?
- Da. Morao sam dobro da se namučim dok sam to iskopao.
- Ali ne znaš čitavu priču.
Slegnuo je ramenima.
- To nema nikakve veze. Na mestima kao što su ta mogu da ti učine
čudne stvari. Mnogi ljudi odu zabeleženi odatle, znaš šta hoću da kažem?
 - Misliš sa morfijumom ili s heroinom?
- Da, nešto tako.
- Ja sam čista kao zlato.
Nasmejao se.
- Hriste, žao mi je što sam te toliko uznemirio - otišao je iza stola.
Zatvorio je sve fascikle. - Endrjus ima pravo za tebe kad kaže da si fina
dama - reče on, ne pogledavši je.
- Hvala ti.
- Znaš, ovo je grozno mesto za razgovor. Da li danas snimaš?
- Samo posle podne. Ujutro snimaju neke scene sa kaskaderima.
- Da, to sam i ja znao - pošao je prema vratima, uhvatio ju je za ruku. -
Hajde, idemo kući.

***

- Patološki?
- Da.
- Jesi li baš sigurna da je to rekao?
- Naravno da sam sigurna?
- Šta bi glupi čuvar znao o patologiji?
Bonistil je ovo više rekao za sebe. Dejna reče:
- Mislim da on nije baš toliko glup.
Učini joj se da Bonistil nije ni čuo šta je rekla.
Ustao je sa niske fotelje za odmaranje, prešao preko dnevne sobe i
prišao klaviru. Seo je na stolicu, zagledao se u note Vivaldijevog koncerta,
otvorenog na jednoj strani. Počeo je da svira. Nije ni približno imao
tehniku svoje kćeri, nije imao ni njen talenat. Ali, svirao je bez oklevanja i
bez greške.
Dejna mu je ispričala sve o zabavi, o prijemu posle koncerta, o
Najlovoj smrti - on se pitao da li ta smrt ima neke veze sa Meginom smrću?
Pričala mu je o policijskoj istrazi, o njenoj izjavi, o izveštaju lekara koji je
obavio autopsiju. Slušao je sve to vrlo pažljivo dok su mu oči blistale, kao
da je gutao svaku njenu reč.
Ponovila je ono što je Taj rekla na prijemu: »Bila je autsajder baš kao
što si i ti. Prekršila je neka pravila i zato je uništena«. Na to nije obratio
neku pažnju. Molio ju je da ponovi još jednom ono što je Silka rekao o
Najdželu.
- Mislim da to ništa ne znači - rekla je sada Dejna - on je bio podivljao
tih dana. Ali, svi su bili takvi: Kris, Najdžel i Jon, najviše.
- Divlji su bili, to se slažem. Ali, šta ako je jedan od njih bio patološki
opterećen. Mi već znamo kako se Jon promenio zbog droge, kako su
njegove, neuroze dobile gigantske oblike, kako su se otele kontroli.
Bonistil je sada završio sviranje. Sedeo je, držeći još uvek prste na
dirkama. Zagledao se u sliku svoje kćerke.
- Je li to njen omiljen komad? - pitala je Dejna.
- Šta? Ah, ne - osmehnuo se zaneseno. - To ja volim. Mocart je Sarin
Bog.
- Bobi - reče ona i nasloni se laktovima na ivicu klavira - reci mi zašto si
odbacio ono što je Taj rekla za Megi?
- Pa nećeš, valjda, da mi kažeš da očekuješ da verujem da je Taj bacila
kletvu na Megi?
- Nisam to mislila.
- Ne verujem u magiju. To prepuštam onima koji luduju za Štivom
Kingom.
- A šta ako je Taj ubila Megi?
Pogledao ju je.
- Nije sposobna za tako nešto.
- Um joj je dovoljno uvrnut.
- Govorio sam o njenom telu - reče on. - Ona nije fizički dovoljno
snažna da uradi sve to što je urađeno sa Megi. Za to je potrebna velika
snaga, snaga muškarca - prešao je rukama po klavijaturi, kao da briše neku
nepostojeću prašinu sa površine. - Sem toga, ja odbacujem sve što ti je
ona rekla.
 - Zašto?
- Zato - reče on sasvim polako - što je Taj zaljubljena u tebe.
Dejna se nasmeja.
- Ma hajde. Ona ne može da me smisli - ali osetila je iznenadno
grčenje u stomaku.
- Razmisli o tome - reče Bonistil, gledajući je pravo u oči. - Šta misliš
šta bi najviše preplašilo takvu ženu?
Dejna je to već znala:
- Plaši se da javno ne iskaže svoja osećanja.
- Video sam to u njenim očima, Dejna - reče on. - Kad sam pomenuo
tvoje ime nešto se u njoj smrzlo.
- Zbog mržnje koju oseća prema meni. Ljubomorna je na moj odnos
sa Krisom.
Bonistil odmahnu glavom.
- Mržnja je ono što održava žene. One uživaju u mržnji. Misliš ti da je
ona nekada nekoga volela u životu? Mislim da nije. U svakom slučaju
nikada nije volela muškarca. Svi njeni muškarci su bili mekušci, moćni,
bogati, ali slabići u suštini. Ona je bila ta koja je svim tim vezama davala
snagu. Ali, Taj ne može sve da učini sama zato proždire muškarca jednog
po jednog. Žena je za nju nešto drugo. U ženi ona otkriva odraz sopstvene
misterije.
Dejna odjednom jasno vide u mašti sebe i oca jednog toplog letnjeg
dana na Kejpu, usred Long Ponda. Bili su u čamcu, sve je mirisalo na so i
ribu. Miris je visio u vazduhu nalik na paukovu mrežu.
»Pogledaj vodu, mila« rekao joj je tada tiho otac »pogledaj kroz
trepavice, kroz sunčanu svetlost, vidi kako tamo kaplje sa udice«.
Bili su nepokretni kao statue, preznojavali su se. Bilo je kasno
popodne. Sa jezera su poletele patke, kao sivi oblak.
»Sačekaj sada« šaputao je on a glas mu je bio pun uzdržanog
uzbuđenja. »Sačekaj i posmatraj tu udicu«.
Sunce se spuštalo iz neba bez oblačka na njena gola ramena koja su
prilično izgorela i bolela je kako se dan bližio kraju. Čuo se zov divlje guske,
pun tuge. Dolazio je negde iz trske na obali.
»Sada!« šapnuo je otac promuklo. »Sada!«
Jasno je videla kako se najlon zateže, kako se riba praćaka kao srebrni
mač.
Zavrtelo joj se u glavi zbog jasnoće kojom je ponovo doživela taj
trenutak. Shvatila je da je čitavog života tragala za tim čarobnim
trenutkom kad je čitav svet bio njegov i kad je dominirao ne samo njom
već svim živim bićima.
Odjednom joj se jedna ideja rodi na ivici svesti. Postojao je način da se
spase Kris od Taj - bio je to jedini način - Dejna se sada pitala da li je
spremna na tu žrtvu. Ipak, ideja je bila dobra, neće je tek tako odbaciti.
- Mislio sam da će se tvoj boravak s grupom višestruko isplatiti - reče
Bonistil presekavši nit njenih misli. - Ja za sada nemam ništa. Hvatam
vazduh rukama. Svako ima sjajan alibi, bar za sada. Jedino ga nema Kris za
onih nekoliko trenutaka kad ga niko nije video u »Igračima«. Ostali članovi
grupe i svi oko nje imaju dobre svedoke. - Mahnuo je kažiprstom. - Ta
kurvica koja je uvela Megi u svet droge mogla bi da nam ukaže na neki
trag. - Posmatrao ju je. - Jesi li sigurna da on nije znao ko je ona?
- Tako mi je on rekao?
- Da li mu veruješ?
- Zašto bi mi lagao?
Jeknuo je.
- Zašto bilo ko laže? Zato što ima nešto što želi da sakrije. Ako mu je
dama donosila drogu ne želi da je raskrinka, zar ne? Mislim da te je naš
momak lepo slagao.
- Nećeš valjda da ga hapsiš i ispituješ? - upitala je pomalo uspaničeno.
- Nisam toliko glup - pokušao je odmah da je smiri. - Ti ćeš to učiniti
umesto mene.
- Znaš - nastavi Bonistil zamišljeno - ako ja sa njim razgovaram o tome
mogao bih da smetnem s uma i kažem otkuda sam saznao za tu kurvicu.
- Mislim da ti ne bi verovao.
- I ja mislim da ne bi ali, počeo bi da sumnja.
 - Sama ću najpre otići do njega...
- I, šta ćeš mu reći?
Videla je da mu se ta njena ideja ni najmanje ne dopada. Dotakao ju je.
- Vidi, Dejna ne bih želeo da bilo šta učiniš što sama ne želiš. Ja te
neću prisiljavati. Ja jedino želim da uhvatim monstruma koji je ubio Megi.
Zaklinjem se da ću dati sve od sebe da taj posao i obavim.
- Lice mu se zacrvenelo. - Ne moram da ti kažem da to nije bilo obično
ubistvo na ulici gde neka mlada budala vitla oružjem ili ubode nekoga
posle rasprave u baru. Ne, to je smislio neki pomućeni um kao svojevrsnu
zabavu. Ni najmanje mi se ne dopada pomisao da takav ludak šeta
unaokolo po ovom gradu i možda razmišlja da li da tako nešto opet učini -
odmahnuo je glavom - neko mora da ih zaustavi.
- Kako to da smatraš da si ti baš taj?
- Ja jedini imam hrabrosti da to učinim. Eto, istina je tako jednostavna.
- Znaš, mislim da je to zaista prava istina.
- Ne stidim se da to kažem. Da ne misliš slučajno da je to samo neka
mačo poza? - frknuo je.
- Kad izađe tvoj broj i kad staviš prst na okidač, bolje ti je da ne misliš
o pozi jer bi mogao da se nađeš raznetog mozga već u sledećem trenutku.
Tu nema vremena za oklevanje. Treba da znaš šta se od tebe očekuje da
učiniš. I ti ćeš to učiniti.
- Da li si nekada ubio čoveka? - upita ona tiho.
- Da, jednom. Neki Crnac je skočio preko zida, usred noći. Tada sam
još nosio uniformu. Pozvani smo da intervenišemo. Čovek je držao u ruci
Magnum 357. Sa tim možeš da zaustaviš slona. Razneo je glavu mom
partneru a da ovaj nije stigao ni da povuče svoj revolver iz držača. Stajao
je pored mene. Nisam nikada mogao ni da zamislim da u čoveku ima toliko
krvi. Moj partner je imao devetnaest godina. Samo što se oženio. Bio sam
mu kum na venčanju. Ono govno od našeg poručnika reklo mi je tada: »U
redu, Bonistil svi mi znamo da si ti heroj. Hteo bih da sada učiniš nešto
zaista teško. Idi i reci udovici šta je bilo...«
Odmakao se od prozora iza čijih stakala se videla magla kako se vrti
nad krošnjama drveća. Nebo je postajalo tamnije.
 - Kakav je to osećaj? - upita Dejna, okrenuvši se da ga pogleda u lice. -
Želela bih da znam kakav je to osećaj kad ubiješ čoveka.
- To ne može da se poredi ni sa čim - reče Bonistil, izbegavajući njen
pogled - jer to učiniš tek tako. Mržnja i... užas da ne budeš sam ubijen,
dovedu te do toga. Nije mi bilo žao što sam ubio tu barabu. Osećao sam se
mnogo gore kad sam morao da idem da kažem Gloriji da njen muž, sa
kojim je bila samo dve nedelje, neće više da se vrati kući. Nema u tome
nikakve želje, nikakvog posebnog osećanja. Samo crna prazna rupa preko
koje moraš da pređeš ako nameravaš da nastaviš sa životom.
Prišla mu je.
- Huan-Karlos kaže da ne smeš da misliš kad povučeš obarač.
Pogledao ju je.
- Ko je Huan-Karlos?
- On nas je naučio da pucamo. On je begunac sa Kube. Pobegao je iz
Moro kestla.
Bonistil je sedeo na ivici bele sofe, ruke je držao u krilu. Izgledao je
vrlo umoran.
- Znaš, nikada neću prestati da se zaprepašćujem ma koliko dugo
živeo u Los Anđelesu. Nikada neću moći da se naviknem na to mešanje
stvarnosti i mašte. - Odmahnuo je glavom. - Učio vas je da pucate iz
raznog oružja.
- Tako je ali, nismo samo pucali. Pokazao nam je i kako se barata
noževima.
- Kad bi samo mogla da se čuješ - eksplodirao je i skočio. - Uskoro ćeš
mi reći da ti stvarno znaš kako se tim rukuje.
- Pa, naravno, da znam. Koristili smo prave pištolje.
- Da, svakako, naravno - izvukao je fioku stola od abonosa a zatim
brzim, izvežbanim pokretom izvuče svoj službeni revolver kalibra 38 i baci
ga na nju bez upozorenja.
Kriknula je ali Huan-Karlos je bio profesionalac i dobro ih je uvežbao.
Ščepala je revolver u letu, veoma spretno. Držala je prst dalje od okidača.
- Da li si normalan? - viknula je. - Ovo je puno!
 - Okidač je osiguran - reče on mirno. Osetila je da ga je iznenadila.
Očekivao je da će ispustiti revolver ili da će se uplašiti.
- Radili smo sa tom vrstom revolvera - reče ona - znam kako da
postupam s njima.
- U redu - reče on, ustade, uhvati je za ruku i povede je kroz kuću
prema sporednom izlazu. Bilo je toplo i vlažno. Nigde vetrića. Bonistil
pokaza. - Vidiš onu brezu? - Dejna proguta knedlu, klimnu glavom. -
Udaljena je dvadesetak metara. Možeš li da pogodiš stablo u visini očiju?
Hajde, da vidimo kako pucaš?
Dejna pogleda prema brezi kao što ju je učio Huan-Karlos, malo raširi
noge. Sastavila je kolena i držeći revolver obema šakama ispružila je obe
ruke ispred sebe.
»Za cilj krupan kao što je čovek ne moraš da koristiš vid... dovoljna je
cev...« utisnuo joj je u mozak.
Pritisnula je obarač i revolver opali. Poskočio je u njenoj ruci ali ona se
ne pomeri.
Bonistil ode da proveri pogodak.
- Ništa - reče on - nema nikakvog znaka na drvetu. Hajde, pokušaj
ponovo.
Dejna spusti revolver i koristeći cev kao nišan pripremi se da ponovo
opali. Pažljivo je nanišanila...
- Hajde! - lanu Bonistil. - Da neko krene na tebe, ne bi imala vremena
da nišaniš.
Opalila je i učinilo joj se kao da je istog trenutka čula kako metak
udara o drvo. Zajedno su prišli brezi i on dotaknu mesto gde je metak
razneo koru. Bilo je tačno u visini očiju.
- Nije loše - reče on, uzimajući joj revolver iz ruku i vodeći je prema
mestu sa kojeg je pucala.
Kad mu je Dejna prišla, Bonistil se okrete, ispali preostala četiri metka
i ne gledajući. Dejna nije morala da ponovo ode do breze da bi videla da su
sva četiri pogodila tačno isto mesto koje je malopre ona oštetila.
- Učestvuješ u nekoj predstavi?
 - Ma ne - reče on, puneći revolver - samo sam hteo da ti pokažem u
čemu je razlika.
Napunio je revolver, osigurao je prekidač.
- Moram da priznam da si sve to shvatila mnogo ozbiljnije nego što
sam se nadao. Nemoj samo da pobrkaš stvarnost i maštu. Ono što si ti
naučila potrebno ti je samo za snimanje filma. Ja sam to učio na ulicama.
- Hoćeš da mi kažeš da imaš oko policajca - reče ona - pa prema tome
možeš jasno da vidiš kroz nekoga kao što je Taj.
Bonistil odmahnu glavom dok ju je vodio prema kolima.
- Tu se ne radi o treningu - reče on - ja sam sa tim rođen. To je oko
pisca.

***

One noći kad je Rubens ostavio poruku da će se vratiti kasnije Dejna, ne

obazirući se ni na koga, ode pravo u krevet čim je stigla kući u smiraj dana.
Probudila se usred noći zbog bljeska neke jake svetlosti. Uplašila se i
sabila u najtamniji ugao sobe. Zagrme grom svom silinom. Činilo se da će
eho večito odjekivati. Kao poslednji trag odjeka, čula je kako zvoni zvono
na ulaznim vratima.
Navukavši kućnu haljinu sišla je u hol u, iznenada mrtvoj, tišini. Ali,
kad je ušla u dnevnu sobu grom opet grmnu možda čak jače nego prvi
put. Sanjala je o Rubensu, o njegovom telu uz svoje, o njegovim
poluotvorenim usnama koje dišu uz puls njenog vrata. Sanjala je o tome
kako njeni prsti miluju njegovo krilo, kako postaje tvrd pod njenim
milovanjem. Sanjala je o vrelom vrhu njegovog penisa koji dodiruje njene
vlažne usne i o tome kako oboje vrište od zadovoljstva u isti tren.
Zadrhtala je malo zbog snažnih seksualnih uspomena koje je mogla
da oseti skoro kao neki jaki miris.
Osećala je da je vlažna a njene bradavice su bile bolno ukrućene. Fina
tkanina kućne haljine trljala se o bradavice svakim njenim korakom.
Odmahnula je glavom da se oslobodi tih osećanja i tih misli, provukla je
prste kroz gustu kosu ne bi li je sklonila sa lica. Posegnula je za vratima,
otključala bravu, širom ih otvorila.
Snažna munja raspara nebo i ona zakloni oči. Čula je kako neko iz
tame tiho izgovara njeno ime.
- Jasmina? - reče Dejna. - Šta to radiš...
Ponovo sevnu munja i ona ugleda Jasminu. Nosila je tamni trenčkot
koji je čvrsto stegnula oko sebe, zakopčavši ga visoko ispod grla. Nešto
nije bilo u redu sa njenim licem.
- Jasmina? - Dejna posegnu rukom prema njoj, povukavši prstima po
levom obrazu prijateljice. Čula je uzdah bola. - Blagi Bože, šta ti se to
dogodilo?
Uhvatila ju je i, ne čekajući odgovor, uvukla je u kuću. Zatvorila je
vrata za njom. Čula je kako počinje kiša. Dobovala je po krovu, po
prozorima na Zapadu.
Zagrlivši je, Dejna povede Jasminu niz hodnik, uvede je u dnevnu
sobu, upali lampu pored kauča. Podiže Jasmininu bradu, okrete joj lice na
jednu i na drugu stranu. Levi obraz je bio crven i naduven. Ako odmah ne
stavi led na tu povredu, obraz će joj sutra biti crn kao čunak.
- Hajde - reče Dejna, vodeći Jasminu prema baru.
Naterala ju je da sedne, pripremila joj je viski sa ledom. Jasmina i ne
dotače čašu. Drhtala je. Suze su joj lile niz obraze.
Dejna uze led iz kofe sa ledom, zamota nekoliko kocki u ubrus. Prišla
je Jasmini i počela nežno da joj pritiska povredu. Jasmina se trže zbog
pritiska ali ne reče ništa.
Dejna je natera da srkne nekoliko puta viski a onda reče:
- A sada mi lepo ispričaj šta se sve dogodilo.
- Izvini što ti smetam - šapnu Jasmina - ovo nema nikakve veze s
tobom.
- Nemoj da budeš blesava, Jasmina. Za šta inače služe prijatelji? Hajde,
srkni još malo.
Jasmina se nakašlja dok je srknula još gutljaj-dva viskija a onda rukom
skloni čašu.
- Noćas sam otišla kod Džordža kući da bih uzela svoje preostale
stvari... nešto odeće i... drugo - ponovo je zaplakala, okrenuvši glavu tako
da je Dejna morala da se pomakne da bi i dalje držala ubrus s ledom na
njenom obrazu. - On je bio pijan... užasno pijan... i besan. Nikada ga ranije
nisam videla takvog. Stvarno mi se čini... kao da je sišao s uma. Urlao je"
na mene, bacao stvari, psovao me je. A onda je kriknuo: »Ne želim da me
ostaviš, Jasmin«. Ponovio je to nekoliko puta. »Neću ti dopustiti da odeš«
urlao je. Znala sam da to ne misli.
Zaćutala je. Pošto Dejna ne reče ništa, nastavila je da govori.
- Nisam ti ranije rekla celu istinu zašto sam ja njega, u stvari, ostavila.
Želela sam da ostanem, jedan moj deo je to zaista hteo ali, bila sam suviše
jaka za njega. Džordž je veoma staromodan... i izgleda da mu je smetala
moja seksualnost. Moja agresivnost u krevetu... ga je plašila.
- On te je noćas prebio.
- Uzeo me na silu - Jasmina zadrhta i Dejna je zagrli, privuče uz sebe.
Grejala ju je svojom toplinom. - Silovao me je. - Jasmina odmahnu glavom.
- Kažu da žena ne može da bude silovana ukoliko to ne želi ali, to nije
istina. Ja sam veoma jaka, Dejna. Ti to bar znaš - govorila je kao mala
devojčica i Dejna oseti kako joj se kida srce. Poljubila je Jasminu u mokro
čelo. - Džordž je jači. Večeras je imao neku... ne znam ni ja šta... demonsku
snagu. Kao da nije ljudsko biće. Što sam se ja više otimala i borila, on je
postajao sve snažniji. Znam... deo mene je mislio: ako ležim mirno i ako se
ne otimam možda će ga to odbiti od mene i možda će prestati. Ali, to je
značilo - ponovo je zadrhtala - da mu se prepuštam, da dižem ruke od
borbe, da mu prepuštam sebe, svoju ženstvenost, svoju čovečnost. Ja
nisam mogla... jednostavno nisam mogla samu sebe da nateram da se
tako ponašam. I tako sam se borila, sve jače, sve ogorčenije. Bilo je
strašno, nije uopšte bilo nalik na seks... bilo je nalik na rat, na smrt. Mislila
sam da umirem, i u jednom trenutku sam zaista i želela da umrem - sada je
jecala ne krijući se, naslonivši se obrazom na Dejnine grudi, a ova ju je
ljuljala levo-desno. - Eto dokle me je doveo taj čovek, mene koja volim
život više od svega. On me je naterao da poželim da umrem! Hriste, Dejna,
Isuse Hriste!
Posle izvesnog vremena, Dejna je povede preko velike dnevne sobe i
dalje kroz hodnik. Uvela ju je u spavaću sobu. Smestila ju je u krevet a
onda je otišla u kupatilo. Pustila je vodu u kadu. Sipala je ljubičaste kristale
s mirisom ljubičica.
Kad se vratila u spavaću sobu Jasmina je sedela isto onako kao što ju
je ostavila, ruke su joj prazno klonule u krilo. Dejna je kleknula pored nje i
rekla:
- Jasmina, želim da te strpam u kadu. Hoćeš li? Hajdemo sada - počela
je da joj otkopčava trenčkot. - Hajde. - Jasmina odjednom okrete glavu.
Oči su joj bile divlje, preplašene.
- Jasmina, to sam samo ja. Hajde sada - uspela je da joj otkopča prvo
dugme - hajde, samo polako.
Otkopčala joj je jedno po jedno dugme a onda sasvim polako skinula
mantil. Dejna duboko uzdahnu, potpuno nepripremljena na efekat koji će
telo druge žene izazvati kod nje. Možda je to bio samo ostatak) erotskog
sna koji se sada pomešao sa nežnošću i potrebom da zaštiti prijateljicu.
Bez obzira na uzrok, ona je osetila da je krajnje uzbuđena. Postidela se
zbog toga.
Osećajući kako joj se puls ubrzava povela je Jasminu u kupatilo,
stavila ju je u kadu. Jasmina se nasloni unazad, zatvori oči, poče duboko
da diše. Videli su joj se samo vrhovi dojki ispod vode koja je postala
ljubičasta od finih kristala s mirisom ljubičice.
Dejna kleče pored kade i ponovo stavi ubrus s ledom na Jasminin
obraz.
- Dejna...
- Da, mila.
- Hoćeš li da me nasapunjaš?
Dejnino srce poče da udara u podgrlcu i ona oseti grč u stomaku. »O,
Bože« - mislila je. Ali činjenica da je bila potrebna Jasmini nije sadržavala
nikakvu seksualnost...
Uzela je sapun i počela da prevlači nasapunjane ruke preko
Jasmininih dugačkih mišića. Nasapunjala joj je ramena, ruke, noge,
stopala, stomak. Skupila joj je butine kao da želi da potisne želju koja je
pretila da je uguši. Osećala je da joj se dojke nalivaju, da joj bradavice
postaju krute, da joj se znoj sliva duž kičme.
 »Šta se to događa sa mnom?« mislila je dok su njene ruke milovale
Jasminino telo ispod vode. Osećala je da je sve vlažnija između butina.
Shvatila je da joj se dopada što ovako kleči na kolenima, u potpuno
podređenoj pozi, što miluje nago telo druge žene, što je Jasmina došla
kod nje da traži zaštitu i pomoć, da samo ona može da joj pomogne...
Sledila se. Jasminini prsti su nežno pokrili njene a onda je povukla
njenu šaku prema svom ustreptalom trbuhu, dalje uz rebra prema svojim
teškim dojkama.
Dejna je sada prvi put dodirnula Jasminine bradavice. Bile su tvrde i
mekane u isto vreme, kao guma, duge, tako da su je podsetile na muški
ud. Sasvim spontano počela je da joj miluje dojke, najpre od dole pa prema
vrhovima a onda je počela da joj miluje bradavice, sve snažnije i snažnije,
zadržavajući ih između kažiprsta i palca.
Snažne emocije kovitlale su se u njenim grudima i ona se borila da
izbaci osećaj gume iz usta a tamne slike su, kao slepi miševi, letele na
samoj ivici njene podsvesti.
Znala je šta se događa, znala je da želi Jasminu nezaustavljivom
snagom, da je Jasmina u stvari i došla ovamo sa tim na umu. To saznanje
da je zavedena samo je još više pojačalo njeno zadovoljstvo, dodajući
tome i zabranjenost čina koji je bila spremna da počini.
Otvorila je oči da bi videla kako je Jasmina posmatra svojim
ogromnim očima u obliku badema, smeđim i mekim kao u košute.
- Pomozi mi, Jasmina - šapnula je dok joj je umom besnela oluja.
- Da - reče Jasmina a njene senzualne usne izviše se u osmeh. - Slatka
moja Dejna, znam šta želiš. - Nagnula se unapred a njene usne se otvoriše
kao latice cveta uz Dejnin vrat. - Hajde, skini haljinu... tako. Tako. Ahhhh!
Jedno vreme Jasmina je posmatrala Dejnine dojke.
- Dejna, imaš divne dojke - uzdahnula je - da li sam ti to nekada rekla?
Nikada nisam videla nešto tako lepo.
- Nikad mi to nisi rekla - glas joj je bio čudan, kao da je sa mukom
izlazio iz njenog grla.
- Mmmmm, trebalo je da ti to kažem - okrenula se tako da je sada
ležala na strani. - Imaš divno telo - glas joj je bio kao svila, mek, nežan,
milovao je - divno.
Dejna, očiju zamagljenih od strasti posmatrala je kako Jasminina ruka
klizi prema njenim rebrima, prema dojkama. U sobi je svetlost bila
prigušena, meka, bio je osvetljen donji deo kreveta koji kao da je pozivao
na milovanje. Ležale su neko vreme u kadi, samo se dodirujući. Kad su
osetile da im to nije dovoljno, ustale su, obrisale se i bacile na veliki krevet.
Ležale su jedna uz drugu, nage, uzbuđene.
Dejna teško uzdahnu kad oseti Jasminine vrele ruke kako joj podižu
dojke, kako ih miluju. Vrhovi prstiju zaigraše svoj senzualni ples na
dojkama približavajući se sve bliže bradavicama. Dejna oseti talase
zadovoljstva koji su joj se širili od grudi prema butinama. Noge počeše da
joj drhte, digoše se ali, Jasmina ih mirno spusti na čaršav. Dejna je sve teže
disala.
Najzad se jagodice prstiju zaustaviše na samim vrhovima, milovali su
ih, vukli, dodirivali na bezbroj načina. Dejna poče da ječi. Bradavice su joj
sada bile tako krute da su je bolele. Osetila je Jasminine usne na uhu.
- Da li ti je lepo? - šapnula je.
Kao omamljena, klimnula je glavom.
- Kaži mi to, dušo, kaži mi.
Jasminine glave nestade u senci, njene meke usne spustiše se na
Dejninu bradavicu. Dejna kriknu i njene butine se razmakoše. Izvila se kao
luk.
- O, Bože.
- Reci mi, reci - usne su milovale, ljubile, uvlačile u sebe njene
bradavice.
- Nikada mi... oh... nije bilo ovako. Kao da sam na nebu.
- Da... da! - bio je to krik ranjene zveri. - Tako je. Niko ne može ovo da
ti pruži.
Dejna spusti ruke, očajnički pokušavajući da se dotakne, da se
pomiluje, da se mazi, da bi stigla do vrhunca. Ali Jasminina ruka obuhvati
njen članak.
- Nemoj, mila. Daj da ja to radim.
 Podigla se i Dejna ugleda njene teške dojke iznad sebe. Visile su kao
zreli plodovi. Dotakla ih je obema šakama. Bile su vrele. Dotakla je
palčevima Jasminine bradavice. Ova jeknu i spusti se niz njeno telo.
Dejnin Venerin brežuljak odjednom planu, obuhvaćen Jasmininim
vrelim dahom. Osetila je Jasminine ruke na butinama, a onda njene prste
na najosetljivijem mestu. Jedan prst se izdvoji dotače je... ona kriknu...
U tom trenutku prst je bio zamenjen jezikom. Jasminin čvrsti jezik
dotače joj samo središte bića. Dejna se izvi. U ušima poče da joj šumi,
udara, kao da je lokomotiva u sebi. Zabila, je prste u Jasmininu dugu kosu,
gurala joj je glavu sve dublje u sebe a stalno je puštala krike zadovoljstva
sve dok nije promukla.
Posle izvesnog vremena širom je otvorila oči i povukla je Jasminino
uzdrhtalo telo na sebe.
- Reci mi - šaputala je promuklo - šta da radim.
Nije shvatala da je već počela da radi ono što treba da radi, da se
zdenac strasti otvorio i da neće tako lako biti zadovoljen. Dva sata kasnije
Jasmina ju je preklinjala da prestane. Ležale su izmoždene na ogromnom
krevetu ali Dejna još nije bila zadovoljena.

***

Snimanje.
Zvuk telefona prekide tišinu noći. El-Kalam koji je jeo iz plitke činije,
uzimajući hranu prstima desne ruke, pustio je da telefon zvoni neko
vreme. Najzad podiže slušalicu.
- Da - glas mu je bio miran, siguran.
Oči su mu bile napola skrivene ispod teških kapaka ali neka
unutrašnja svetlost se probijala iz njih, kao sunčev zrak kroz napola
spuštene zavese.
- Dakle, primili ste moj mali dar - njegove tanke usne izviše se u nešto
nalik na smeh. - Ne, Pirate, za njegovu ste smrt vi krivi. Niste se držali
našeg dogovora. Vi ste odgovorni za posledice - glas mu postade tvrd. -
Nemojte to da govorite i nemojte da očekujete od mene da vam to
poverujem! Istina? Vi ne biste videli istinu da vam se ceri u lice... Bolje
uradite ono što možete da uradite, Pirate. Za mene ubijanje ne znači ništa:
smrt je kao vetar. Ali... onda... ja ipak nemam domovinu. Vi ste ukrali
domovinu koja mi je pripadala po rođenju. Ja ću je vratiti. Vratite mi moju
domovinu, Pirate, vi i američki predsednik. Vi to možete i vi ćete to učiniti.
Ostalo vam je još šest sati na raspolaganju. Koristite ih mudro. Posle toga
bićete bespomoćni - spustio je slušalicu. - Emuler!
Mladi francuski ataše pređe preko prostorije, pažljivo koračajući
preko ispruženih tela. El-Kalam mu stavi ruku na rame.
- Jeste li učinili ono što sam vam rekao?
Emuler klimnu glavom.
- Da, govorio sam s drugima o pravednosti palestinskih zahteva.
Govorio sam o tome kako ste pokradeni.
- Šta su odgovorili?
- Teško je suditi o tome.
El-Kalam prinese lice atašeovom.
- Ne zezaj se sa mnom, Francuzu.
- Ne mogu da prihvatim vaše ponašanje prema njima.
- Je li? - El-Kalam sada kriknu. - A šta ja to radim sa njima? Šta oni rade
s nama? Da li neko pita šta se radi s Palestincima? Da li su svi toliko slepi ili
glupi da ne vide šta se radi sa nama? - glas mu je bio pun straha i mržnje. -
Na Zapadu nema prijatelja koji bi nas razumeli. Svi su korumpirani. Svi su
godinama skretani sa puta istine.
- Ja shvatam vaš očaj - reče Emuler. - Cela Francuska vas razume.
- Pa, dobro, videćemo. Želim da vi i ambasador date izjave i da ih
potpišete: i Englezi izgleda pristaju uz nas. Ne brinite o formi izjave, ja ću
vam je dati.
- Ja ne bih...
- Želim te izjave, sada, odmah - El-Kalam je tako stegao Emulera da
mladić kriknu od bola. - Vi ste mi odgovorni za ovo - počeo je da trese
Francuza. - Ovo je vaša šansa da dokažete svoju vrednost palestinskom
narodu. Nećete dobiti drugu priliku. - Oči su mu bile nemilosrdne. -
Nemojte da me izneverite.
- To je nešto sa čim se drugi neće baš lako složiti, ako se uopšte slože.
- Meni nemojte da govorite o teškoćama - siknu El-Kalam. - Revolucije
se ne dobijaju tek tako. Postoje lične žrtve, bolovi, samozaborav. Mi ovde
ne čitamo knjige. Mi delamo! Jeste li pravi revolucionar ili niste? -
Posmatrao je Emulerovo lice sve dok ovaj nije klimnuo glavom.
- Ja vas neću izdati - reče Francuz.
Na drugoj strani prostorije Hiter i Rahela ležale su jedna uz drugu.
- Šta je El-Kalam mislio time kad je rekao da je našao tvoju slabu
tačku? - pitala je Rahela.
- Mislio je da će me slomiti pomoću tebe.
- Pomoću mene? Kako?
- Ako te povredi - reče Hiter.
- Da li je to istina?
Hiter odvrati pogled i zagleda se prema Emuleru koji se dizao s poda.
- Ti ne želiš da mi kažeš - reče Rahela - ali, moraš. Nikakva laž mi sada
neće pomoći... neće pomoći nikome od nas. Šta će nam se desiti ako ne
možemo da verujemo jedni drugima? Sve ostalo su nam već uzeli. Nećemo
imati ničega.
Hiter se osmehnu i stisnu je u zagrljaj. Uzdahnula je.
- Reći ću ti nešto. Mislila sam da ti to nikada neću reći. Kad je Džejms
izgubio život da bi spasio tvoj, nisam to mogla da shvatim. Bila sam besna.
»Kakve veze mi imamo s njom?« - mislila sam. Brinula sam samo o
Džejmsu, želela da ostane uz mene živ. Kad je on rekao da čovek u životu
uvek mora da bira, nisam znala o čemu govori. Sada mislim da sam
shvatila - sklonila je kosu sa čela. - Da - rekla je tiho - mislim da on može da
me slomije ako bude tebi naneo neko zlo.
- Nemoj da mu dopustiš - reče brzo Rahela. - Bez obzira šta se desilo,
ne sme da povredi ni tebe ni mene. Zar mi nisi rekla da moramo da se
držimo, da moramo da se borimo?
- Da, ali...
- Nema ali - reče Rahela ponosno. - Ja to mislim. Moj otac neće
prihvatiti uslove ove terorističke grupe. Misliš da će on pristati da uništi
državu da bi spasio život svoje kćeri? - odmahnula je glavom.
- Šta će se onda dogoditi?
Rahela je pogleda.
- Možda ćemo umreti, ukoliko je El-Kalam u stanju da izvrši svoje
pretnje.
- Mislim da će ih on ostvariti - Hiter se zagleda prema plafonu. - O,
Bože - šapnula je - prvi put razmišljam o sopstvenoj smrti - pogledala je
Rahelu. - Moramo da nestanemo odavde. Pojma nemamo kako ćemo to
da izvedemo sasvim same.
- Možda će nam pomoći moj otac - reče Rahela.
- Ali, kako? Rekla si da on neće ništa...
- On neće ništa da učini što bi moglo da ugrozi državu ali, to ne znači
da neće nešto pokušati da bi nas spasao - klimnula je glavom - on će
svakako nešto pokušati.
- Znaš li kada?
- Možda pre isteka roka koji su postavili teroristi. Neće moći da
odabere drugi termin. Moramo da budemo spremne.
- Ali kako?
Rahela zabaci glavu, zatvori oči.
- To još ne znam.

***

Liza-Mari joj je sve spakovala u belu kartonsku kutiju ali nije stavila jedan
veoma značajan element.
- Sva ta mođo-magija je zasnovana na seksu - rekla joj je, naginjući se
preko tezge dok je mačor Manus svojim zelenim očima posmatrao šta se
zbiva. - Moraš da nađeš komad svilene čarape, ne najlonske, već svilene.
- To je lako - reče Dejna, razmišljajući o ubistvu. - Tamo gde ja
stanujem, u blizini je prodavnica u kojoj se prodaju svilene čarape.
- Ne, ne dete - reče Liza-Mari odbacujući njene reči - nova čarapa ne
valja. Moraju da budu čarape u kojima se živelo. Koje su korišćene,
shvataš? Mora u njima da bude ženske masti i mirisa koji nisu tvoji.
Dejna pomisli na Denizu i Eriku ali više nije znala gde žive, niti je znala
kako se prezivaju. Dok su bile u Novoj koristile su i druga imena. Najzad je
shvatila komplikovanost života koji je vodila.
Bila je, dakle, prinuđena da se vrati kući. Njena majka je bila jedina
osoba koju je poznavala a koja je nosila svilene čarape.
Došla je rano tog popodneva, nadajući se da je to najbolje vreme i da
je Monika verovatno negde izvan kuće, da kupuje. Drhteći je gurnula ključ
u bravu. Gurnula je vrata. Htela je da uđe neopaženo.
- Dakle, ipak si se vratila.
Dejna poskoči. Monika je sedela u dnevnoj sobi kao da čeka na
kćerkin povratak. - Znaš li koliko sam besanih noći provela zbog tebe?
Dejna nije verovala da je njena majka provela i jedan besani sat zbog
nje.
- Bila sam veoma zabrinuta zbog tebe, Dejna - Monika je sada bila
mnogo mirnija.
Dejna se nije sećala da ju je nekada videla tako smirenu.
- Gde si bila? - Monika je ustala i krenula prema Dejni.
Bila je krupna žena, viša od Grete Garbo i isto tako uglasta. Nešto je
uradila sa kosom. Bila je duga i lakirana, srebrnasta. Divno je uokvirivala
njeno lepo lice.
- Naravno, ja i ne očekujem da mi odgovoriš na to pitanje. Ipak, svi
imamo prava na naše male tajne.
Dejna je stajala pomalo zatečena, šokirana. Mislila je da će Monika
odmah početi da urla i vrišti, baš onako kao što je neprestano urlala na nju
otkako je otac umro.
- Brinem zbog tebe - pogledala ju je od glave do pete. - Vidim da si
smršala. - Monika zastade, kao da je oklevala da postavi sledeće pitanje. -
Hoćeš li ostati dugo?
- Ne.
- Dobro, možeš da ostaneš koliko želiš - Monikin glas je bio mek - neću
postavljati pitanja - raširila je ruke. - Lagala bih kad bih rekla da nisam svim
srcem želela da se vratiš.
- Ne želim da se vratim ovamo. Nemam zbog čega da se vraćam.
Monika je izgledala kao da će da zaplače. Jednom rukom na kojoj je
bilo nekoliko prstenova dotakla je slepoočnicu, kao da je Dejna svakom
rečju zabadala nož sve dublje u nju. Usne joj se osmehnuše ali u njenim
očima nije bilo odsjaja tog osmeha.
- U redu je, dete. Mislim da mogu da shvatim šta osećaš. Samo
nastavi... - onda je odjednom počela nekontrolisano da jeca, da se trese.
- Majko... - Dejna nije znala šta oseća u tom trenutku prema njoj.
Vrtlog emocija obuhvatio joj je srce.
- Prokletstvo - Monika je čula samu sebe kako govori - obećala sam
samoj sebi da neću dopustiti da se slomijem pred tobom.
Podigla je pogled. Maškara joj se razlila niz obraze, dajući joj
nekarakterističan, ranjivi izgled.
- U redu, ako moraš da odeš... ali, učini mi bar jednu uslugu? Bilo bi mi
lakše kad bi otišla do lekara. Želela bih samo da znam da li je s tobom sve u
redu.
Dejna je oklevala. Lekarski pregled nije bio ništa u poređenju sa
mirom koji bi to donelo Moniki.
Bilo je to usred zime. Monika reče da je dr Melvil, stari lekar porodice,
na odmoru.
- U svakom slučaju - reče Monika lako - našla sam nekoga ko je mnogo
bolji.
»Mogu da mislim«, pomislila je Dejna, »u krevetu svakako«.
Bez obzira na sve, otišla je na adresu u Vajt plejnsu. Dr Gajst je bio
muškarac crvenog lica, belih šiljatih brkova. Nosio je debele naočare iza
kojih su se videle njegove vodenkaste plave oči. Imao je naviku da
izduvava vazduh kroz napućene usne kad bi objašnjavao pacijentu nešto
veoma važno. Zbog toga su njegovi obrazi bili stalno naduveni - a već su
bili crveni, tako da je neodoljivo podsećao na deda Mraza.
Savesno je pregledao Dejnu i pitao je da li bi joj smetalo da još nešto
proveri. Pošto je rekla da će učiniti sve što je potrebno, poslao ju je u
čekaonicu, odevenu u onaj neudobni ogrtač koji se uvek dobija u
bolnicama i koji više smeta nego Što štiti.
Posle 45 minuta koliko je provela u čekaonici, listajući šest meseci
stare časopise, pozvaše je da se vrati u ordinaciju dr Gajsta. Osmehivao se
ljubazno i ustao je iza stola kad je ušla.
- Mis Vitni, želeo bih da pođete sa mnom u Medicinski institut preko
puta Parkeveja. Hoćete li?
- Zašto? - upita Dejna. - Nešto nije u redu sa mnom?
- Pa - reče dr Gajst, izlazeći iza svog masivnog pisaćeg stola - uvek
idem kod njih kad treba da obavim neka dodatna ispitivanja. Uveravam
vas da to neće dugo trajati.
- Šta nije u redu sa mnom? Ja se odlično osećam.
Neprestano se osmehujući, doktor joj stavi ruke na ramena i povede
je prema vratima.
- Molim vas pođite sa mnom, mis Vitni. Nemate razloga za
zabrinutost. U dobrim ste rukama.
Znala je da joj neće reći o čemu se radi, kao uostalom i svi lekari, dok
ne bude sam odlučio da je pravi trenutak za to.
Medicinski institut »Beli kedrovi« bio je smešten u petospratnici. Na
sve načine trudili su se da zgrada ne izgleda kao bolnica. Smeštena iza
ogromnog travnjaka, sada pokrivenog snegom, kuća je bila zaklonjena
velikim drvećem. Na travnjaku su se videli tamni oblici patuljastog drveća.
Sve je bilo savršeno dobro sve dok je doktor nije proveo kroz
staklena i čelična vrata. - Kad ju je poveo dugim hodnikom, čula je
škljocanje sigurnosne brave iza sebe.
- Šta je to? - upita ona okrenuvši se.
- Samo mere bezbednosti - reče dr Gajst. - Ovde ima mnogo
narkomana. - Ponovo se osmehnuo. - Ne bismo želeli da se dokopaju
prostorija u kojima se čuvaju lekovi.
Dejna se zabrinu i ni najmanje joj se nije dopadao način na koji joj se
obraćao; kao da je dete, kao da nije dovoljno odrasla da sama o sebi
odlučuje. Nije rekla ništa i dopustila mu je da je dalje vodi.
- Hajde sada - reče on - to će potrajati samo nekoliko trenutaka. Sve je
već pripremljeno.
Sada, kad se osvrnula oko sebe, shvatila je da nešto nije u redu. Ovo
je očigledno bio deo bolnice koji mnogi pacijenti nikada nisu imali prilike
da vide, bez obzira šta je doktor govorio. Videla je, dok su prolazili kraj
njih, da su sva vrata na svim sobama zaključana sa spoljne strane.
Odjednom je pokušala da se otrgne od njega.
- Kuda me to, do đavola, vodite?
Doktor ne reče ništa ali brzim znakom pozva krupnu bolničarku koja
uhvati Dejnu s leđa. Dejna se izvijala levo-desno.
- Hajde, dušo - govorila je bolničarka - to je sve za tvoje dobro.
Videćeš. Moraš da veruješ doktoru.
Dejna se zagleda u njeno lice i sa užasom primeti tamnu liniju brkova
na ženinoj gornjoj usni.
Što su dublje ulazili u bolnicu, to je Dejna mogla da čuje prigušene
zvuke, ritmičke i nekako zastrašujuće. Iza zaključanih vrata čuli su se
pokatkad zvuci kao da je iza svakih zatvoreno neko divovsko srce.
Najzad su se zaustavili pred vratima koja se ni po čemu nisu
razlikovala od ostalih. Bolničarka izvadi ključ iz džepa na uniformi, uvuče
ga u bravu. Ona ugleda malu sobu sa krevetom i toaletnim stočićem.
Prozor je bio veoma mali, zatvoren gustom mrežom. Kroz njega se videlo
parče sivog zimskog neba.
- Šta ćete da uradite sa mnom? - u Dejninom glasu je bilo i besa i
straha.
Dr Gajst ju je posmatrao iza svojih debelih, stakala. Bio je veoma
dostojanstven i nekako siguran u sebe.
- Mis Vitni - rekao je veoma ozbiljnim glasom - vi ste vrlo bolesni.
Osećala je da joj se stomak grči.
- Šta to govorite? Nisam imala prehladu tri godine.
Doktorove usne se izviše na gore i on se osmehnu nekako čudno,
verovatno je mislio da se sam Gospod bog tako osmehuje.
 - Mi sada ne govorimo o vašem telu, mis Vitni, mi govorimo o vašem
umu. Um je veoma čudan složeni sistem i najčešće ne znamo dovoljno o
njemu. Prave dijagnoze mogu da se donesu samo ako dugo nekoga
posmatramo - dr Gajst poče da pucka prstima, što je bilo vrlo neprijatno. -
Vi ste neuravnoteženi. Da bih rekao to razumljivije, reći ću vam da imate
psihozu - nadneo se nad nju kao ogroman medved, mada ranije nije
primetila da je krupan. - To vaše stalno bežanje od kuće je znak da ne
želite da prihvatite stvarnost.
Dejna pomisli da je dr Gajst sišao s uma. To mu je i rekla kad je
pokušala da prođe pored njega i vrati se prema izlazu.
Lako ju je zaustavio a njegovi tanki prsti ukopaše se u njene mišiće
tako da ju je zabolelo.
- Žao mi je - glas mu je sada bio pun tonova iskrenog izvinjavanja -
nismo ni mislili da ćete vi to tako lako prihvatiti? Vi i ne možete da
donesete prave odluke - malo ju je prodrmao kao da bi hteo da je vrati na
pravi put. - Vaša bolest je duboko usađena, mis Vitni. Morate da naučite da
nam verujete. Mi najbolje znamo šta je vama potrebno - ta misao mu se
učini zabavnom tako da je morao da se zakikoće nekim čudnim, gustim
smehom. Taj će je zvuk još dugo proganjati kad bude uspela da se iščupa
odavde.
Zagrlio ju je ali u tom gestu nije bilo ni najmanje topline, nije bilo
intimnosti. Dejna poče tada prvi put da se pita kako to da lekari obično
nemaju ljubavi prema ljudima. Pitala se da li su tako mirni i hladnokrvni i u
privatnom životu. Da li vode ljubav sa svojim ženama na isto leden i
bezličan način? Da li tapšu svoje sinove i kćeri sa tom
nezainteresovanošću? Da li neka lična tragedija može da ih natera da
zaplaču ili iskažu bol? Dejna je mislila da je to nemoguće. Nije osećala
sažaljenje prema dr Gajstu ili njegovoj porodici. Kad čovek leže da spava sa
svinjom, treba da očekuje da se uprlja. Osećala je samo sve jači bes kako je
razdire, osećala je ledeni plamen usred srca a, zajedno s tim, formirao se
zid tvrđi od dijamanta. »Neću se prepustiti« mislila je »bez obzira na sve,
neću se prepustiti«.
- Nemojte da brinete - reče doktor veselim glasom - imate sreće. U
dobrim ste rukama. Znamo kako da vas izlečimo na najbrži mogući način.
Bićete u top formi za samo nekoliko dana.
- Ja sam već sada u vrhunskoj formi - reče ona.
Na te reči dr Gajst joj samo zamaha kažiprstom ispred lica.
- Ubrzo ćete sve shvatiti - reče on.
Dejna se umirila.
- Želela bih - rekla je - da znam šta ćete da uradite sa mnom?
- Da li ste nekada čuli za šok terapiju pomoću insulina? - upita dr Gajst.
Lice kao da mu je sijalo na oštroj bolničkoj svetlosti. - Ne, niste čuli, vidim
to po izrazu vašeg lica. Nije ni važno. Bolje je tako. Vidi te, taj tretman je
vrlo jednostavan. Pacijentu se daju velike doze insulina, to ga dovodi do
kome. Toga ne treba da se plašite. To znači da mi za trenutak uklanjamo
vašu svest. I, dok ste vi u snu, možemo da probudimo vašu podsvest da
vidimo da li se u njoj krije nešto zastrašujuće. Možda u njoj leže problemi.
»Ja nemam problema« mislila je Dejna »ali čini mi se da je vaša
podsvest puna mračnih senki. U njoj se skriva dosta problema«.
- U tom stanju vi ćete nam reći koji su vaši problemi i mi ćemo ih na
grupnim terapijama rešiti. Sutra ću vas odvesti u prostoriju za tretman.
Odvešću vas lično, da biste se navikli na okolinu. Poneki periferni faktori
mogu da deluju zastrašujuće.
- Da li moja majka zna nešto o ovome?
- Mis Vitni - reče strpljivo doktor, kao da objašnjava jasnu stvar detetu
- upravo je vaša majka došla do mene da potraži savet šta da radi sa vama
zbog vašeg stanja.
- Stanje? - kriknula je Dejna. - Ja nisam ni u kakvom stanju!
- Svakako - reče dr Gajst i osmehnu se, toliko siguran u sebe.
- Vi ste luđi od svih ovih ovde - reče Dejna a kad to nije proizvelo
željeni efekat, ona dodade. - Želim da vidim majku.
Njegov osmeh se nije menjao.
- Žao mi je, mis Vitni, ali pravila ove institucije zabranjuju sve posete u
periodu od 18 dana. Ne možete ni da telefonirate, čini mi se - protrljao je
ruke kao da je obavio dobar posao. - Sada, kad smo se o svemu dogovorili,
možemo da vas prepustimo bolničkom osoblju. Videćemo se sutra ujutro.
 Održao je reč. Probudili su je u četiri sata ujutro i dali joj čistu bolničku
haljinu. Dr Gajst je čekao prilično nestrpljivo na nju kao da kasni na prvi
sastanak. Kad se pojavila ispred vrata svoje sobe široko se osmehnuo.
Pratila ju je ona ista krupna bolničarka od prethodnog dana. Nije bilo
prozora u hodniku a svetlost je gorela puna 24 časa dnevno. Imala je
čudan efekat koji nije dopuštao koncentraciju.
Dr Gajst je bio sveže izbrijan, crven i zaduvan, kao da je čitave noći u
ulozi deda Mraza delio pakete i verao se kroz dimnjake. Mirisao je na jaku
mušku kolonjsku vodu. Ponovo se njegovi prsti dočepaše njene mišice i
stegoše je kao klješta.
- To će biti sve, mis Mekmajkls - reče on učtivo kad je Dejna dopustila
da je on povede. Na prvom skretanju povede je na desno, a onda drugim
hodnikom koji je bio identičan sa prvim. Bilo je jezivo tiho u bolnici u tom
trenutku i čulo se čak i škripanje gumenih đonova po linoleumu.
Na pola hodnika, dr Gajst zastade. Potražio je ključ u džepu svojih
pantalona od tvida i ubacio ga u ključaonicu vrata pred kojima su stajali.
Videlo se stepenište, ofarbano zelenom bojom. Vodilo je nadole. Bilo je
neprijatno, hladno, odbojno. Zidovi i pod bili su od grubog betona,
neofarbani i odurni.
Kad su stigli na drugo odmorište, Dejna začu neku buku. Vazduh bi
zadrhtao od tog zvuka a ona bi okrenula glavu ne bi razaznala kakav je to
zvuk i otkuda dolazi.
Dr Gajst ju je vodio prema trećem odmorištu. Sada su se glasovi bolje
razaznavali. Neki ljudi su urlali. Zvuci su bili prigušeni, ali jasno su se čuli
krici.
Dejna zadrhta i pokuša da se povuče unazad ali doktor samo još jače
steže njenu mišicu i poče da je napola vuče uz sebe.
- Zašto to radite? - upita Dejna meko.
- Pokušajte da ne obraćate pažnju na to - reče bezbrižno dr Gajst. - To
je samo nusprodukt tretmana.
- Kojeg tretmana? Insulinske šok terapije?
Pošto joj on nije odgovarao, mada je uzalud čekala da čuje nešto od
njega, ona se osmeli pa reče:
 - Ja ne želim da ovako urlam.
- Tako ćete draga moja mis Vitni, govoriti sa nama - reče doktor
sasvim mirno. - Vi ćete urlati i tako se osloboditi svoje psihoze. Kad to sve
jednom bude na dnevnoj svetlosti muke će nestati, sve će se istopiti kao
sneg na ulici.
Nije imao baš neku sjajnu maštu.
Uveo ju je u prostoriju nalik na ćeliju, bez prozora i zamagljenu, i
odjednom je shvatila zašto su »sobe za tretman« udaljene od ostalog dela
bolnice. Isto, terapija se obavljala u nemoguće vreme: tako da krici ne bi
smetali drugim pacijentima.
Dejna se osvrte oko sebe. U prostoriji je bio samo sto pokriven
plehom koji je sa strane imao kožne kaiševe.
- Nemate čega da se plašite - reče doktor i povuče kožne kaiševe. -
Možda ćemo vas vezati, samo da bismo vas zaštitili.
- Da biste me zaštitili? - reče ona slabim glasom. Kao da joj je nestalo
krvi iz čitavog bića.
- Da - reče doktor i okrete se - insulinski šok izaziva prilično snažne
grčeve čitavog tela. Možete da se povredite sasvim slučajno, ako vas ne
bismo vezali...
Dejna se okrete i odjednom oseti da će da povraća. Otišla je u jedan
ugao male prostorije. Ostala je tako dugo, presamićena na pola, dok su joj
grozni zvuci potresali telo. Od njih joj je još više bilo zlo ali nije mogla da ih
spreči.
- To je samo znak da se vaše telo oslobađa bolesti koja ga nagriza
iznutra - reče doktor, ne obazirući se na to što ona radi. - To je, u stvari,
dobar znak. Dopustili ste svesti da se opusti. Tako ćemo lakše naći ključ
vašeg isceljenja. Iz dana u dan biće vam bolje.
Brišući usne i teško dišući zbog užasnog smrada, Dejna ga pogleda.
Sijalice sa plafona ogledale su se u njegovim naočarima. On sada više nije
ličio na deda Mraza nego na kiklopa.
- Koliko... - pokušala je da pita -... koliko dugo traje tretman?
- Dva i po meseca.
 »O, Bože!« pomislila je. »Nikada se neću izvući odavde«.
Kad ju je kasnije vodio prema njenoj sobi na višem spratu, očajnički je
pomislila: »Baba, gde si sada? Odvedi me odavde!«
Počeli su s tretmanom sutra ujutro u četiri sata. Dr Gajst ju je čekao
kao i prethodnog dana, samo je sada bio nekako mirniji. Zajedno su sišli
istim putem, silazili su sve niže i niže, do dubine iz koje niko neće čuti
njene krike. Na svakom odmorištu, Dejna je osećala kako je malo pomalo
napušta životna snaga.
Prethodne noći mučili su je grozni snovi. Sanjala je o tome kako će
pobeći kad dođe vreme, kako će zabiti obe pesnice u lice krupne
bolničarke, kako će ujesti dr Gajsta za butinu. Ali sada, kad je došao
presudni trenutak, bila je toliko preplašena da je dopustila dr Gajstu da
radi sa njom šta hoće. Poslušno je legla na sto i nije se otimala kada je on
počeo da joj vezuje ruke i noge. Bila je okrenuta licem prema podu.
Nežno, vrlo nežno, dr Gajst joj zadiže haljinu. Ispod nije imala ništa.
Pogledao ju je kao da mu je rođena kćerka. Svetlost koja se odbijala od
njegovih naočara plesala je unaokolo, kao svetlost automobilskih farova.
Dejna je gledala betonski pod i u tom trenutku u njenom umu eksplodira
kao bomba reč - podzemna ćelija!
Osećajući da joj se um magli, okrenula je glavu ne bi li videla dr Gajsta.
Videla je njegovu desnu ruku. Držao je špric sa dugom iglom, tako dugom
kakvu Dejna nikada ranije nije videla.
- Da li će boleti? - pitala je glasom preplašenog deteta.
Uprkos tome, suze od besa stajale su u uglovima njenih očiju i ona je
stegla šake u pesnice koje su pobelele. »Da samo nisam ovako privezana« -
mislila je. Kako je želela da umori dr Gajsta. Kako je mrzela sva njegova
naklapanja o humanosti medicine, kako je mrzela njegov glupi sleđeni
osmeh.
- Neće boleti ni, najmanje - čula je njegov glas koji kao da je dolazio sa
velike udaljenosti.
Naravno da mu nije verovala. On je bio spreman na sve. Ko zna šta je
sve uradio do sada, a sve u ime nauke. Iz njegovog oka sigurno nije
krenula nijedna suza zbog muka ljudi koje je lečio ili ispitivao.
 Osetila je neki ledeni vetrić po golim butinama. Užasna mržnja je
spopade. Počela je da se praćaka na stolu pokrivenom plehom kao da je
riba izbačena iz vode. Jedva je bila svesna da dr Gajst zove Mekmajklsovu
u pomoć ali, to je nije smirilo. Sada više ništa nije moglo da je zaustavi.
Niko nije mogao da je zaustavi. Mržnja je izbijala iz nje kao gejzir.
Zamišljala je da davi dr Gajsta. Osetila je da joj nešto raskida meso, da tone
sve dublje i dublje u ovoj dubokoj podzemnoj ćeliji. Kriknula je, ne od bola i
ne od šoka, već zbog poniženja koje je osetila.
Njen bes se nastavljao nesmanjenom žestinom. Lice koje je videla
ispred sebe i koje je toliko mrzela bilo je lice dr Gajsta. A onda je tog lica
nestalo i ona je pred sobom videla majku. Činilo joj se da još drži vrat dr
Gajsta i dalje ga je stezala obema rukama, teško dišući. Učinilo joj se da
klizi, da pada. Usne joj se otvoriše u užasnom kriku koji nije prestajao.
Zatvorila je oči zbog užasne mržnje koja je pretila da je uguši. »Majko«
mislila je »kako si ovo mogla da mi učiniš? Zbog ljubomore? Oduvek si bila
ljubomorna na mene. Bila si dobra dok sam bila beba, dok si me uvijala u
pelene i hranila. Ali, čim sam odrasla videla si u meni konkurentkinju.
Želela si da ostanem beba zauvek«.
Otvorila je oči jer je sada želela da vidi majčino lice, groteskno
iskrivljeno jer je uskoro trebala da umre zbog davljenja. Ali, to sada više
nije bilo majčino lice, već nečije nepoznato, izobličeno i jedva vidljivo.
Dejna je vrištala, urlala, sve dok je imala daha. Onda je jedno vreme plutala
u ništavilu, ne osećajući ništa, ne videći ništa.
Kada se probudila dali su joj blagu limunadu u kojoj jedva da je bilo
limuna. Bila je dosta slatka ali sva ta slatkost nije mogla da ukloni užasan
ukus gume iz njenih usta. Sutradan, ležeći u svojoj sobi i buljeći u plafon,
setila se kako je videla komad crne gume na podu dok su je izvodili iz
»podzemne ćelije«. Na komadu te crne gume jasno su se videli otisci
njenih zuba. Pomislila je da je sigurno pregrizla tu gumu na prvoj seansi.
Kad se malo oporavlja, doneli su joj doručak. Bila je uvek pri dobrom
apetitu ali kad je ugledala koliko su tanjira i koliko hrane doneli, pomislila
je da to nikada neće moći da pojede. Nijedno ljudsko biće ne može toliko
da pojede odjednom. Počela je da jede, i, pojela je sve.
I tako je to išlo, iz dana u dan, tretman pa onda hrana. Dr Gajst je
dolazio da je vidi svakog dana. Razgovarao je sa njom beskrajno dugo.
Ona nije slušala šta joj on govori. Um joj je bio naduven kao balon,
ispunjen čudnom mešavinom misli i ideja, kao da je biće iz nekog
udaljenog sveta koje se privikava na atmosferu ovog. Dr Gajst je bio
nestvaran, kao odlazak na drugu stranu Sunca. Počela je da razmišlja o
njemu kao grotesknom krinu koji cveta samo jedan dan da bi umro u
smiraj. Ponašala se prema njemu s istom indiferentnošću kojom bi se
ophodila prema biljci ili prema televizoru, upaljenom tek da joj pravi
društvo.
Noću bi ležala budna a njena mržnja prema Moniki i Aureliju Okasiu
bila je kao šumski požar koji je besneo u njenim grudima. Ona bi tu mržnju
hvatala i držala se nje kao spasa kad bi počela da očajava što je smeštena
u »Bele kedrove« ili kada bi se bojala spuštanja u podzemnu ćeliju. Dr Gajst
je svakog dana, u razgovorima sa njom, dolazio do vrhunca. Bilo je to
nešto što je želeo da sazna da bi mogao da kaže Moniki. Izgleda da nije
ništa rekla ni o svom životu s Babom ni o mržnji prema Aureliju Okasiu. On
to nikada nije spominjao u razgovorima. Dakle, strah da to ne izda čuvao
je njene tajne. To je bilo samo njeno: njena ljubav prema Babi i mržnja
prema njegovom ubici. Bila je u pravu. Niko i ništa neće moći da to iščupa
iz nje. Kasnije, kad je mogla da razmišlja o tome, bila je sigurna da dr Gajst
neće nikada to da otkrije i da je to bilo nešto što je stajalo između nje i
njenog ludila.
Posle izvesnog vremena počela je da prisustvuje grupnoj terapiji. To
je sada bila svakodnevna rutina. Svi drugi pacijenti u grupi prošli su kroz
isti tretman.
Jedan od tih pacijenata, veoma krupan muškarac koji je ovde bio
mnogo duže od nje, dao joj je brzo savet.
- Jedite sve što vam daju - šapnuo je.
Nije razumela šta je time hteo da kaže. Prošlo je tri nedelje pre nego
što joj je postalo jasno. Primetila je da je počela da se goji. Kad su joj te
večeri doneli večeru, nije mogla da jede. Zamislila je sebe kao debelu i
kako ulazi u neku prostoriju a svi počinju da zure u nju. Kad je bolničarka
insistirala na tome da jede, odbila je.
Otišla je da bi se malo kasnije vratila sa još jednom bolničarkom i
lekarom koga nikada ranije nije videla. Lekar je bio visok i vitak, kose boje
peska i negovane brade. Gornja usna mu je bila gola.
Bolničarke su dovezle metalna kolica pokrivena raznim lekovima i
instrumentima. Na lekarevu naredbu bacile su je u krevet. Uzele su
gumeno crevo.
Preplašena, počela je da urla kad su pokušale da joj stave gumeno
crevo u nozdrvu. Mahala je glavom levo, desno sve dok jedna bolničarka
nije čvrsto uhvatila njenu vilicu. Zaplakala je. Činilo joj se da su joj slomile
vilicu. Druga bolničarka uvuče gumeno crevo u nozdrvu. Kašljala je i
povraćala dok je grozna stvar krenula niz njeno grlo. Bolničarka koja ju je
držala priđe joj još bliže. Mogla je da vidi miteser na njenom licu kako se
crveni i gnoji.
- Ako ne ležite mirno - siknula je - nećete moći ovo da podnesete. -
Osmehnula se, prilično ljubazno. - Mi ćemo tako i tako obaviti ono što smo
naumili, pa je na vama da birate.
Ležala je na leđima, drhtala je od napetosti i straha, znoj joj se slivao
niz obrve, osećala je kako je slan kad je prolazio pored usana. Nahranili su
je kroz nos. Posle toga, nikada više nije odbila da jede bilo šta što bi joj
dali.
Nije htela da vidi Moniku. Posle 18 dana insulinske terapije, dr Gajst je
došao da joj kaže da može da se vidi sa majkom. Majci će biti dopušteno
da je poseti.
- Majka može da vas poseti - rekao je dr Gajst - ali, samo ako vi to
želite.
Naravno da nije želela da je vidi. Tako Monika nije došla.
Ne svakog dana, ali vrlo često, imala je viziju davljenja koje joj je bilo
tako jasno predočeno prilikom prve seanse. Te vizije bi se uvek javljale na
isti način. Počinjale su s dr Gajstom.
- To je sasvim prirodno - rekao joj je on, klimajući glavom kad mu je
ispričala o tome. Imao je čak i objašnjenje što se Monika pretvorila u neko
razliveno lice. - Osećate da vaša svest probija i da se oslobađa - rekao joj je.
- Pre nego što se onesvestite, izlazi vam pred oči ono što leži u vašoj
svesti.
 Jednog jutra, kad je sanjala kako dr Gajst igra na mesečini dok mu
peševi belog mantila lelujaju na vetru, suočila se sa svojim poslednjim - a
prema doktorovim rečima primamim - antagonistom - svojim ocem. Bio je
to zaista otac. Bio je to njen mrtvi otac prema kome je osećala samo
ljubav. A sada ga je davila i vikala: »Ne ostavljaj me! Molim te, ne ostavljaj
me!« Na kraju je viknula: »Mrzim te zato što si me ostavio!«
Dva i po meseca posle zatvaranja u »Bele kedrove«, u njenu sobu je
ušao dr Gajst sa gomilom odeće.
- Vreme je da odete, Dejna. Izlečeni ste.
»Izlečena od čega?« mislila je. Stavila je ruku na gomilu odeće.
- Ovo nije moje.
- Sada jeste. Mi smo vam to kupili - reče dr Gajst nežno. - Ne biste više
mogli da obučete svoje stare stvari.
I zaista, kad je završila s oblačenjem i kad se pogledala u ogledalo nije
mogla da prepozna ni telo ni lice. Dok je ona bila u nesvesti, kao da se
neka debela žena uvukla u nju. Bilo joj je zlo od samog pogleda na sebe.
Na izlazu iz »Belih kedrova«, dr Gajst ju je zaustavio. Zadržao je njenu
ruku na čas.
- Zar ne želite da znate zašto majka nije došla da vas sačeka?
- Ne. Zaista ne želim da to znam - reče Dejna. - Mi ne brinemo baš
mnogo jedna o drugoj.
- Ona je, ipak, bila dovoljno zabrinuta za vas kad vas je dovela ovamo -
reče doktor.
Dejna mu se skoro nasmejala u lice.
- Htela je da me načini prema sopstvenoj slici, da me oblikuje.
- To je greh koji počine mnogi roditelji - reče dr Gajst, sa čudnim
pogledom u očima.
Zagledala se malo u njega. Čula je šištanje saobraćaja iza sebe, čula je
nekog psa kako laje, decu kako se smeju. Kako su joj sada prijali svi zvuci.
- Ne odu svi tako daleko.
- Želela je samo ono što je najbolje za vas - glas mu je odjednom bio
težak u ledenom vazduhu. Dejna je ušla u bolnicu usred zime a sada je već
bilo proleće. Drveće je pupilo na sve strane i prve ptice su počele da
savijaju letnja gnezda.
- Želela?
- Da, Dejna. Majka je u bolnici već šest nedelja.
Dejna odvrati pogled od njega. Zagledala se u žene u raznim tipovima
kola koje su vozile decu u školu. Još im je kosa bila u uvijačima. Pitala se
kakav li život one vode? Da li su tako jednostavne kao što je mislila da jesu?
Da li su srećne kad im muževi dođu kući? Kad im se deca smeju? Da li su
izbezumljene kad se slomije automat za mlevenje đubreta u kuhinjskoj
sudoperi? Šta li kriju u srcima?
- Da li će umreti?
- Da - reče dr Gajst - i to vrlo brzo.

***

Beril joj je dala jedan broj »Plejboja« čim su završili snimanje tog dana.
Dejna je žurila kući da ga pokaže Rubensu.
U samoj sredini časopisa, pod krupnim nadnaslovom »Iznenađenja
koja dolaze« bio je veliki članak i bezbroj slika iz filma »Hiter Duel«. Mada
je još rano da se bilo šta prognozira, pisalo je između ostalog u članku,
nema sumnje da će »Oskara« osvojiti Dejna Vitni za ulogu u »Hiter Duel«.
Naravno pomenuto je i to da su vrlo ozbiljne kandidatkinje Sali Fild iz
»Norme Re« i Džejn Fonda za uloge u »Klutu« i »Dolazim kući«. Ali, pisalo je
dalje u članku, nema sumnje da će nagradu odneti Dejna Vitni. Ona u filmu
briljantno tumači lik žene bogatog industrijalca koju, sticajem okolnosti,
zarobljenu drže teroristi. Pomenut je i Dejnin film »Redžina Red« sa
preporukom da je to remek-delo koje treba videti.
Pročitala je Rubensu taj deo članka. Bila je oduševljena.
- Vidi - reče ona i okrenu časopis prema njemu - objavili su čak i slike iz
filma. Kako im je to uspelo?
Nebo je bilo boje šljive kad su se popeli na terasu. Svetlosti Malibua
svetlucale su i ljuljale se u noći. Dejna pomisli na Jasminu i vrelu noć koju
su ovde provele. Usta su joj još bila otečena i kao da je osećala miris druge
žene u njima. Mislila je kako je mogla da je zavede. Mislila je na Krisa,
jadnog, nesrećnog Krisa. Zvao ju je od nekuda. Otkuda? Iz Denvera? Iz
Dalasa? Nije mogla da se seti. »Ma, nije ni važno« - pomislila je. - »Ma kuda
išao, njegova publika je uvek ista. Sve se ponavlja, holovi, garderobe, sale,
pljesak i divljanje obožavalaca«. Mogla je da zamisli te gomile kako idu
prema Krisu i viču: »Broj jedan! Broj jedan!«
Kris je zvučao užasno kad ju je nazvao. Kao da je razapet. On nije
voleo te noćne provode, za razliku od Najdžela. Njemu nije bilo dosta rada
u studiju. Nije mu nikada bilo dosta obožavalaca. Bila je neka izvitoperena
veza između muzičara i njegovih poklonika. Čitala je jednom neki intervju,
nije mogla da se seti gde, ali neki mudar momak, rok muzičar rekao je: »U
redu nazovimo mač mačem. Imate pravo: veza je vampirska«. U to vreme
to joj se činilo pukom izmišljotinom. Muzičari su bili čuveni po tome što su
svašta govorili novinarima a ovi su to posle publikovali. Dejna je čitala
veliki razgovor sa članovima grupe »Ritam srca« koji je vođen u San
Francisku za časopis »Rolingston«. Uz tekst je bila slika na kojoj su bih i
ona i Najl. Veći deo teksta bio je, u stvari, posvećen njoj. Zbog Najlove
smrti, najavih su da će naredni broj časopisa biti većim delom posvećen
njemu.
Kris je bio povučen a Najdžel je govorio i govorio. Kako je Kris to
mogao da dopusti. Čitava odgovornost za grupu pala je na njegova pleća
mada su, za javnost, on i Najdžel još sarađivali na svakoj ploči i pesmi.
Dejna je pretpostavljala da i za Krisa postoji kritična tačka. Prijateljstvo ne
može da traje večito. Uskoro će se vratiti u Los Anđeles. Razgovaraće tada
otvoreno sa Krisom.
Osetila je nečije ruke oko sebe i Rubensovu toplinu. Zavlačio se
između njenih butina. Rukama joj je obuhvatio dojke. Osećala je kako je
obuzima toplina koja je samo delimično poticala od seksa a većim delom
je bila nešto mnogo više.
- O čemu razmišljaš?
- O tome kako sam srećna.
To nije bila laž. Tako je bar sama sebi htela da protumači ali,
istovremeno, to nije bila baš ni puna istina. Mislila je o Mejeru, o onome
što joj je rekao, o paktu koji su sklopili. Želela je da zaštiti Rubensa, mada
nije mogla da smisli od čega je to trebalo da ga štiti. »Stari samo previše
brine« mislila je. »To sam videla po njegovim očima. Ko bi mogao da mu to
zameri? Suviše je toga proživeo. I preživeo je. To je bilo ono najvažnije.
Tako nešto joj je davno i Merion rekao o Holivudu. Najvažnija stvar je bila
da se tu preživi. »Suviše ljudi je dolazilo ovamo i nije uspevalo u tome.«
Dok je sada sa broda posmatrala udaljene svetlosti Malibua, Dejna je
razmišljala o tome. »Mejer nema zašto da se boji za Rubensa. Njemu je
dobro. Osećam to. Nema nikakvih problema«.
- Sećaš li se šta sam ti rekao malopre u kući o Beril - šapnu on u njeno
uho, držeći je čvrsto.
- Znam, da je genije - volela je kad joj je tako milovao grudi. To ju je
teralo da zatvori oči i da mu se sasvim prepusti. Bila je tako bezbedna i
sigurna u njegovom naručju.
- I ti si genije - reče on - moram da odam priznanje Doriju. - Nasmejao
se. - On ume da proceni ljude, karaktere.
- Procenio je moj karakter?
- Da, jeste - okrenuo ju je u naručju tako da su sada bili okrenuti licem
u lice jedno drugom. Obrazi su mu bili osvetljeni zelenom i crvenom
svetlošću sa obe strane broda. Jedna strana je bila tamnija od druge. Kao
da su u njemu bila dva lika. - Dejna, još nikada nisam nikoga toliko voleo
koliko volim tebe.
Činilo se kao da joj oči postaju još veće u polutami i ona načini čudan
zvuk u dnu grla, nešto između uzdaha i ječanja. Njeni prsti su milovali
njegov vrat, vrhove njegovih ušiju, vukla je njegovu glavu prema sebi.
Usne im se dotakoše tako iznenada da je ona osetila nešto nalik na
udar električne struje, kao da je stala na ogoljenu žicu.
- Kako si samo obradila Baza - rekao je, čudno promenjenim glasom,
odvajajući usne od njenih. - Nikada ga nisam video da je tako reagovao,
naročito ne kada je žena u pitanju. On nema poštovanja ni prema kome.
- Znaš - reče ona tiho, posmatrajući odraz svoga lika u njegovim očima
- zaista sam uživala u tome. On se poneo kao svinja. Mi čitave živote
provodimo u moći takvih ljudi kao što je on.
- Nije to valjda nešto politički?
 - Politički? Ne. Nema u tome ničeg političkog. Ono što se zbilo između
mene i Baza ima veze sa seksom.
- Kao ovo - reče on i poče da je ljubi otvorenih usana, dodirujući je
jezikom a dok je jednom rukom, čitavim dlanom milovao vrh njene dojke,
samu bradavicu.
- Kao ovo - reče ona i poljubi ga u vrat, dodirnuvši ga vrhom jezika.
- Kao ovo - reče on i zadiže joj suknju pa je pomilovao po golim
butinama.
- Kao ovo - reče ona i obuhvati njegov nabrekli šlic rukom, steže ga
sve dok nije osetila kako mu se butine zatežu i podrhtavaju.
- Hajdemo pod palubu - reče on promuklo - da obučemo kostime.
- Zašto? - upita ona, smejući se. - Koga ima u blizini da bi mogao da
nas vidi?
Udario ju je šakom po zadnjici i, praveći se da je ljut, rekao:
- Učini jednom onako kako ti je naređeno.
Ona poljubi vrh prsta i pritisnu ga na njegove usne, sa čudnim
izrazom na licu. Sišli su pod palubu. Njen kupaći kostim, veoma elegantan,
iz jednog dela, boje šljive, ležao je uredno savijen na jednoj klupi. Kraj
njega je bio debeli peškir. Dejna podiže kostim i nešto dugačko i sjajno
izlete iz njega i pade na pod.
- Bože! - uzdahnula je i spustila se na kolena. Podigla je taj sjajni
predmet i držala ga je ispred sebe. Blistao je u njenim rukama kao reka
svetlosti. Bila je to dijamantska narukvica. Okrenula se da ga pogleda. -
Bože moj, Rubense...
Kleknuo je pored nje. Bio je to trenutak kad bi on već, prema običaju,
zbijao šale. Bilo mu je teško da otkrije svoja duboka osećanja ili da se suoči
sa njima. Ali, sada je bio veoma ozbiljan. Nežno je podigao narukvicu iz
njenih šaka.
- Našao sam ovo kod Harija Vinstona - rekao je. - Bila je to jedna od
onih stvari. Video sam je i odmah sam osetio da je za tebe. - Zagledao se u
njene ljubičaste oči. - Na koji članak?
- Na levi - rekla je ona i zatvorila oči, poljubivši ga. Malo je zadrhtala
kad je osetila težinu narukvice.
Mali metalni zvuk koji je načinila kopča kad ju je zakopčao, odjeknuo
je u njenom mozgu kao pucanj groma u mirnoj noći. Zagrlila ga je i on joj
dotače lice.
- Hajdemo u vodu - šapnula je.
Bila je vrlo uzbuđena, osećala je da je sasvim vlažna. Mogao je sada
da je podigne i poseduje isto onako lako kao što je ona podigla narukvicu s
poda.
Na palubi, Rubens se brzo skide a zatim poče nju da svlači, sasvim
mirno i polako, kao da uživa u tome što odlaže svaki deo odeće, slaže ga i
stavlja u kraj. Njeno puno telo sijalo je tamno i izazovno na prigušenoj
svetlosti broda. Magla se dizala sa površine vode i Dejni se učini da je to
nešto praistorijsko i primitivno, taj elemenat u koji se bacila.
Zajedno su plutali u talasićima koji su se igrali oko njih, koža im je bila
naježena. Uskoro su se privikli i postalo dm je prijatno u vodi. Hladno im je
bilo samo po obrazima koji su bili izvan vode.
Plivali su i uživali. Krajičkom oka Dejna bi povremeno uhvatila bljesak
narukvice kroz tamnu vodu i njen refleks na tamnoj površini jahte. Dugo
su se igrali jedno sa drugim, dodirivali se, trljali, ljubili i, kad je najzad
prodro u nju, morala je samoj sebi da kaže da je ta vrelina u njoj zaista on a
ne neki tajni prst Pacifika koji je dodiruje i uzima.
Hladnoća spolja, vrelina iznutra, bio je to tako suprotan i divan osećaj
- kao da je istovremeno izbezumljivana i hlađena.
Prineo je usne njenim dojkama i tako ih je čvrsto milovao i ljubio da je
to pokrenulo najtananije niti u Dejni. Uhvatila ga je za butine i gurala ga
sve dublje i dublje u sebe.
Želela je da se ovaj osećaj nikada ne prekine ali talasi zadovoljstva su
počeli da je preplavljuju i ona je već gubila kontrolu, držala se za Rubensa,
ujedala ga je za ramena i, kad je kriknula, osetila je da nije dovoljno da
samo pušta krike jer se sada približavala orgazmu kakav nikada do tada
nije doživela. Bilo je toliko reči koje je htela da mu kaže, koje mu nikada
ranije nije rekla. Htela je sada da mu kaže sve o Mejeru, o Aureliju Okasiu i
da, zaista i to, i o Babi. Želela je na vrhuncu ekstaze da mu sve to kaže, da
se oslobodi, da otvori tamne uglove svesti koje držala kao nešto
najtajanstvenije, htela je da mu preda sve tajne koje je dugo godina držala
u samom središtu svog srca i koje nije htela da kaže nijednom ljudskom
biću. Sada je to želela da podeli sa njim. Sa njim!
Ali, nije to učinila, samo je puštala krike sve jače i jače, sve duže i
duže, potpuno se prepuštajući zadovoljstvu koje ju je obuzelo. Njegove
ruke kliznuše po njenim, prema ključnoj kosti, prema onom mekom mestu
gde počinje vrat i on najzad pritisnu obraz uz žilu kucavicu na njenom
vratu, slušajući joj puls kako mu šalje beskrajne poruke.
- Bilo je tako lepo - rekao je Rubens ali je morao da začuti, jer mu je
voda ušla u usta. - Bilo je to nešto neverovatno, ti tako lepa, samo s
dijamantima. Činilo mi se da si postala deo neba posutog zvezdama.
Poezija njegovih reći zaprepastila ju je. Da su sada mogli da ga vide
Bajlman ili Majki Kraford da li bi ga prepoznali, da li bi mogli da shvate da
je to onaj isti čovek s kojim oni ponekad vode neumoljive bitke za
pregovaračkim stolom? Znala je da to ne bi mogli da shvate, ta promena bi
im bila strana. Milovala ga je po glavi, žalila je što nema nokte da ga
zagrebe. Nokti su joj bili kratko podrezani, lepo zaokrugljeni. Njeni prsti su
bili određeni da barataju nožem i povlače okidač na revolveru. Tako je
zahtevala uloga Hiter Duel. Mislila je o tekstu objavljenom u »Plejboju« i o
vatrenom krštenju Hiter Duel. »Taj film je moje vatreno krštenje. Da, moje.
Možda ću čak dobiti ‘Oskara’« - sinu joj odjednom kroz glavu.
Izađoše iz vode, drhteći. Jurnuše prema debelim peškirima koje su
izneli na palubu i počeše da trljaju i suše jedno drugo.
Obukli su majice i farmerke kojih je uvek bilo na jahti. Rubens
odjednom izvuče sidro. Upalio je motor i, sa rukom oko njenog struka,
izvezao je jahtu daleko od obale, sve dok ih magla nije sasvim progutala
tako da se nije znalo da li su još u stvarnom svetu ili su zašli negde u svet
mašte.
Rubens spusti sidro i siđoše pod palubu. On se skide i baci na veliki
krevet sa čaršavima boje jorgovana. Dejna se baci pored njega.
- Imam dobar film - reče on meko, zagrlivši je oko vrata.
- Spava mi se - reče ona i nasloni se obrazom na njega.
 - Tvoj omiljeni film - reče on i upali televizor. - Zar nećeš ni da vidiš koji
je?
- Mmmmm - poljubila ga je u grudi zatvorenih očiju. - Koji je?
- »Nepopravljivi«.
Probudila se i počela da gleda. Povremeno bi zadremala ali, to ni
najmanje nije smetalo jer je dobro poznavala taj film i znala je dijalog
napamet. One delove koje nije odgledala, ona bi sanjala.
Nešto posle ponoći - znala je to prema otkucavanju starinskog
brodskog sata - Keri Grant je nosio otrovanu Ingrid Bergman po širokom
stepeništu, pred zaprepašćenim pogledima Kloda Rejnsa i Leopoldine
Konstantin, glumice koja je tako briljantno igrala Rejnsovu majku u tom
filmu.
Zazvoni telefon. Rubens utiša zvuk na televizoru. Javi se posle
drugog zvonjenja. Dok su slike bez zvuka promicale ekranom, Rubens je
govorio sa nekim. »Ovi ljudi su kao ikone« - mislila je Dejna gledajući
Granta, Bergmanovu, Rejnsa i Konstantinu. - »Njihove slike su ucrtane u
besmrtnost, kao slike američkih predsednika u planinu Rašmor«.
- Da - reče Rubens - shvatam.
»Telefon« mislila je tonući opet u san ne skidajući pogled s ekrana
»mislila sam da je Rubens pobegao iz kuće na jahtu da bi se spasao
telefona. Zar nije tako nešto rekao ranije?« Nije bila sigurna da je tako.
Sigurno je hteo da dođu na jahtu zbog poklona koji je tu čekao na nju.
Njen poklon. Prsti joj kliznuše preko ledene površine narukvice. Ništa na
svetu nije imalo takvu površinu i takvo zračenje kao dijamanti.
- Ne, ne - čula je Rubensa kako govori - učinio si baš ono što je trebalo.
Dobro je što si me nazvao. Dejna i ja smo još budni. Ali, pobogu, za tebe je
ponoć. Idi sada da spavaš, Šajlere. Hvala ti još jednom što si me obavestio -
spustio je slušalicu.
Film se završio. Ekran se zatamni. Rubens ugasi video rekorder.
Ugasio je sve svetlosti. Ljuljuškali su se u tami.
- Nisam znala da imaš telefon na jahti - reče Dejna.
- On mi služi samo za slučaj neke velike hitnosti.
Podigla se na lakat.
 - Da li je Šajler imao tako nešto hitno da ti javi?
- Da, ne brini, sve je u redu.
Nije ga videla. Samo bi povremeno neka svetlost zaigrala na
njegovom obrazu. Oči su mu bile skrivene u tami.
- Šajler se samo ponekad suviše uzbudi. Neke stvari ga previše
potresu.
- Rubense - reče ona sasvim polako a neko predosećanje je potrese -
šta je to što je toliko pogodilo Šajlera? - Stavila mu je ruku na grudi.
- Policija ga je pozvala da identifikuje jedan leš - reče Rubens potpuno
mirno, bez traga emocija u glasu. Bio je opet onakav kakvim ga vide ljudi iz
spoljnjeg sveta.
- O kome je reč?
- Leš je nađen u prtljažniku sopstvenog »kadilaka« - nastavio je ne
obazirući se na njeno pitanje.
- Neko dete je videlo kola u blatu... preko reke u Nju Džersiju. Tu se
bacaju razni otpaci.
- Rubense, koga su našli?
- Dete nije htelo da prilazi bliže i da se upušta u sve to ali, njegov pas
nije hteo da odustane, nastavio je da laje i reži i grebe - izgleda da je
Rubensu bilo potrebno da ovako dugo govori o tome i da joj neće reći ko
je bio ubijen dok ne bude sam spreman na to.
- Dete je pošlo za svojim psom i tada je ugledalo da prtljažnik nije
sasvim zatvoren. Znaš da su deca radoznala baš kao i žene. Nije moglo da
se obuzda, prišlo je bliže i pogledalo unutra. Ono što je videlo, nateralo ga
je da skvasi svoju trenerku.
Dejna zadrhta uprkos ljutini.
- Hriste, Rubense reci mi ko je bio unutra? - pritisnula mu je grudi
šakom kao da je tom fizičkom snagom htela da ga natera da joj kaže to što
je želela.
- U prtljažniku je bio Ešlijev leš - reče Rubens sasvim polako. - Bio je
zgrčen u prtljažniku, sa metkom prosviranim kroz glavu i bez kapi kivi. Sve
je obavljeno vrlo profesionalno. Tako su bar policajci rekli Šajleru. Stil
ružičasti krug.
Znala je šta hoće time da kaže. Otvorila je usta u tami da nešto kaže
ali ih je odmah zatvorila. Odjednom se pred njenim očima pojavi Mejerovo
mudro lice i ona sasvim jasno začu njegove reči kao da je bio s njima u
kabini jahte koja se ljuljala. »Morate da spasete Rubensa od njega samog.
Suviše je dobro sve naučio«. Videla je njegove ozbiljne oči i dobro se sećala
njegovog smeha. Bio je to osmeh čoveka koji na kraju uvek dobije ono što
želi. Dejna, koja je sada kroz tamu pokušavala da vidi Rubensa, shvati da i
on ima isti takav osmeh.
- Zar mi nisi rekao da je Ešli stekao mnogo novih prijatelja? - pitala je
polako, ne želeći da kaže da time misli na gangstere.
- Jesam, to je tačno.
Pokušavala je i dalje da ga drži na oku.
- Ali, oni ga nisu ubili, zar ne?
Sada su gledali jedno u drugo, ne videći se baš najbolje u tami.
Dejna se setila još nečega sa svog sastanka sa Mejerom. Rekla je tada
Mejeru: »Ja ga volim i, bez obzira na sve, voleću ga«. Mejer ju je tada
posmatrao, baš ovako kao što ju je sada gledao Rubens. Rekao je:
»Nadam se da ćete imati snage da ostanete zauvek sa njim«.
Primorala ga je pogledom da ne laže. Znala je da mu nikada više neće
verovati ako je sada slaže.
- Ne - reče on posle izvesnog vremena - nisu ga oni ubili.
- Našao je ono što si ti želeo da nađe.
- Da, bio je prokleti mali grabljivac - reče Rubens ledeno.
- Ali, on je bio tvoj prijatelj, bio je tvoj dugogodišnji prijatelj.
- Prijatelji imaju čudan način da nestaju i da se pretvaraju u nešto
drugo kad čovek ima mnogo novca. Uskoro ćeš i sama videti šta sam ovim
hteo da kažem.
- Da li Šajler zna šta si uradio?
- On mi je u svemu pomogao.
- Ali, ti si ga poslao u Njujork.
 Rubens napući usne.
- Policajci misle da su Ešlija sredili gangsteri. To isto misli i Šajler. Svi to
misle - oči su mu sijale u tami. - I ti to misliš.
- Zar ne osećaš baš ništa... apsolutno ništa prema Ešliju?
- Osećam samo da je dobio ono što je zaslužio. Dao sam mu šansu da
sve promeni i da sve raščisti, ali nije hteo da sluša. Bio je suviše gramziv i
mislio je da može da me po tuče.
ČETVRTI DEO

IKONA
 »Tamo« - reče Mačka, maknuvši desnom šapom - »živi Šeširdžija: a tamo« -
mahnu drugom šapom - »živi Martovski zec. Svejedno je kod koga ćeš otići: i
jedan i drugi su ludi.«
(Luis Kerol: »Alisa ti zemlji čuda«)

10.

Dejna se nije vratila na snimanje sve dok nisu završeni radovi na

preuređenju njene prikolice. Nije bila srećna zbog toga a Merion je čupao
kosu i kukao jer tri dana zakašnjenja mnogo je stajalo. Čitav posao trebalo
je da bude završen za jedan dan ali električari su dobili pogrešne
informacije i postavili neonsku svetlost umesto ružičastih i kanarinski žutih
svetiljki, kao što je Dejna zahtevala. Zbog toga je čitava instalacija morala
da bude skinuta sa plafona i da se sve počne iz početka.
Najveći deo vremena Dejna je provodila u kupovini. Prvog dana je
skoro nastradala. Okružili su je sa svih strana u butiku »Maksfild blu« u
Santa Moniki i, kasnije, kod »Donenija« da je morala da se spasava i beži u
relativnu bezbednost svog »mercedesa«. Posle toga je poslušala
Rubensov savet. Rubens je iznajmio čuvara za nju - bio je to grub
muškarac slovenski širokog lica, kratke kose protkane srebrom, tankih
usana i sa potpunim odsustvom smisla za humor. Bio je širokih ramena i
brzih refleksa i to se pokazalo dragocenim već kod »Džordža«. Obračunao
se na pravi način sa dobro odevenim mladićem koji se muvao tuda.
Dejna je upravo ušla u kabinu da proba jednu svetlozelenu haljinu kad
se vrata širom otvoriše.
- Molim vas da mi oprostite - reče mladić - bio sam ubeđen da je moja
prijateljica ušla u tu kabinu.
Dejna je čula zujanje male kamere i, pre nego što je on uspeo da
zatvori vrata, ona se nagnu prema svom čuvaru i samo kratko pozva:
 - Aleks!
Pokazala mu je očima mladića koji je žurio prema izlazu. Zatim se i
sama brzo obukla i požurila za njim.
Kada je stigla, Aleks je već držao mladića za jaknu.
- Ne možete to da radite. Tražim objašnjenje zašto se tako ponašate?
Moja građanska prava su ugrožena...
Dejna posegnu ispod njegovog sportskog sakoa i izvadi »Nikon«
aparat.
- A šta je ovo? - pitala je besno. - Ovim vi ugrožavate moja građanska
prava. Zar ne mogu ni haljinu da probam na miru?
Otvorila je kameru. Izvadila film.
- Hej! - viknuo je mladić i pružio ruku prema njoj, ali Aleks mu odmače
ruke. - Ponašajte se pristojno - reče mladić nekako čudnim glasom.
Pošto je Dejna izvadila film, vratila mu je razvijeni film, kao i kameru.
- Drugi put će - rekla je - Aleks smrskati »Nikon«.
- Hriste - reče čovek povlačeći se - ja sam samo pokušao da dobro
obavim svoj posao.
Od »Džordža« - gde je ipak kupila svetlozelenu haljinu, Dejna i Aleks
su krenuli kod »Teodore« na Rodeo putu, a odatle kod »Ostina« na Brajton
veju. Najzad je odlučila da kupi i osmi par cipela i to na Kamdenu.
Posle ručka stigla je do »Numana« na Beverli Hilsu. Tu je kupila široki
kožni kaiš, tamne boje kao šljiva. Sokolovim okom osmatrala je okolinu ne
bi li ugledala Bonistilovu ženu. Tek kad je bila spremna da ode odatle,
setila se da je ova svakako još u Evropi.
U robnoj kudi »Najman-Markus« naletela je na Džordža koji je
kupovao poklon za godišnjicu braka svojih roditelja. Nije više bio onako
grozničav kao one noći kad je naletela na njega u »Skladištu«, ali je bio
nekako drugačiji, kao sasvim izmenjen tako da joj se učinilo kao da ga vidi
prvi put.
- Gle, gle, mis Vitni i svita. Paparaci nisu daleko? - dotakao je kosu dok
je posmatrao svoj lik u ogledalu na tezgi. - Mora da je divno biti zvezda. -
Međutim, prema tonu njegovog glasa shvatila je da on ne misli da je to
neka naročita stvar. U glasu je bilo i zavisti i izazova.
Naklonio joj se.
- Shvatio sam da treba vama da zahvalimo na ovom malom predahu u
našem svakodnevnom mukotrpnom poslu.
- Ne seri, Džordže - reče ona. - Kad ćeš već jednom da odrasteš?
- Mislim - reče on zamišljeno - da sam to upravo učinio snimajući ovaj
film. - Sada je bio vrlo ozbiljan. - Ili sam se najzad pribrao i urazumio.
- Kako si se urazumio? - pitala je brzo. - Tako što si prebio Jasminu? -
Prinela je sad lice sasvim blizu njegovom. - Posle toga čina ti za mene ne
postojiš. Izbrisan si sa moje liste.
Uznemiren razvojem događaja Aleks je krenuo prema njima. Pomislio
je da će joj biti potrebna zaštita, ili od Džordža ili od nje same.
- Ono što si uradio ne može da se oprosti. Ti si dete kome je potrebna
mama da brine o njemu. Ti želiš nekoga ko će te voditi za ruku, kupovati ti
odeću, ići sa tobom na putovanja i uveče te ušuškati u krevet i reći ti da je
sve u najboljem redu. Šta misliš, zašto se stalno vraćaš kući? Možda baš
zbog toga što si rekao. Lunjaš unaokolo, tražiš nešto. Ti, u stvari, tražiš
mamu, Džordže - oči su joj sevale. Aleks je sada bio vrlo blizu. Sprečavao je
ljude da im priđu.
Dejni nije bilo ni na kraj pameti da sada prestane da govori.
- Moram da te obavestim da nije sve u redu, kako ti misliš. I kad bi
uspeo da skloniš bar na kratko usne sa grlića »Čivas Regala«, shvatio bi da
jedino ti možeš da pomogneš samom sebi - sada su bili skoro nos uz nos i
Dejna se trudila da ose ti miris viskija u njegovom dahu: nije osetila. -
Hriste, ti si slabić, Džordže. Da nije tako, ti nikada ne bi udario Jasminu.
- Ona me je isprovocirala, prokleta da je! Ona nikada...
- Ona te isprovocirala da je udariš? Ona te je isprovocirala da je onako
zverski prebiješ? Džordže, smisli nešto bolje od toga.
- Ne moram ništa da ti objašnjavam - odjednom je eksplodirao. - Posle
onoga što si mi uradila, svakako ne treba da razgovaram sa tobom. Moje
ime je trebalo da bude iznad tvoga. Ti to dobro znaš! - glas mu je bio
optužujući.
 - To je film o Hiter - reče ona - a ti samo služiš da bi igra bila snažnija.
Kockao si se, izgubio si. Zašto ne podneseš poraz kao muškarac?
- Ja imam prava na to - reče on očajno. - Ja sam zvezda tog filma, baš
kao i ti.
Dejna je odmahivala glavom.
- Moraš da se izboriš za to pravo, Džordže. Ti si suviše obuzet onim ko
si i šta si. Suviše vremena ti oduzimaju tvoji plavokosi vitezovi i tvoje iluzije
o terorizmu. Pripazila bih na to da sam na tvom mestu.
- Pazi - upozorio je on a lice mu potamne - ne igraj se sa mnom: ja
znam šta radim. Ti i ne sanjaš kako ja mogu da budem opasan. Ja sada
imam novih prijatelja, ja dajem novac... - odjednom je zastao, kao da je
shvatio da je rekao previše.
- Kome daješ novac?
- Nikome - reče on, povlačeći sopstvene reči - zaboravi šta sam hteo
da kažem.
- Da, da, svakako - reče Dejna podsmešljivo.
- Još jedan od tvojih snova.
Sada je znala kojim ključem se on otvara.
Džordž se nasrne jao, siguran da je on sada taj koji drži situaciju pod
kontrolom. Znala je da će joj sada reći o čemu se radi, osećala je da misli da
je on pobedio.
- To samo pokazuje kako ti nemaš veze ni sa čim, Dejna. Da, da. Ja
imam dosta iznenađenja za tebe - oči mu se suziše i sa njegovog lica
nestade osmeha. - Znam da misliš da sam ja samo još jedan glupi glumac
koji zavisi od sopstvenog lica i držanja. To je nekada bilo tačno. Ali, sada
nije - osećala je da govori sasvim ozbiljno.
Bez obzira da li je to što je govorio bilo istina ili ne, verovao je da je to
sve tačno.
- Film je tvoj svet. Ti si hermetički zapečaćena u njemu i nikada nećeš
izaći iz tog sveta dok neko mlađi, lepši i talentovaniji ne zauzme tvoje
mesto pod reflektorima i gume te u stranu. Tada ćeš se probuditi i videti
stvarni svet oko sebe. Ali, tada će biti prekasno. Do tada će sve proći
pored tebe i nećeš biti ništa drugo do relikvija, vreća kostiju izbačena na
neku nepoznatu obalu. Ali, ja - udario se po grudima - ja znam da postoji
nešto mnogo značajnije, to ne zna čak ni Merion. To je mnogo važnije od
»Hiter Duel« i bilo od kog filma. To je prava stvar. Uistinu, El-Kalam je pravi
junak filma. Ili, tačnije, trebalo bi da bude. On to sada nije. No - slegnuo je
ramenima - koga to zanima? To je samo film - podigao je prst u vazduh. -
Ali, u stvarnom životu... to je veoma važno. Tu ja nastupam.
Opasno je menjao raspoloženja i to joj se nije ni najmanje dopadalo.
- Šta hoćeš time da kažeš, Džordže?
Osmehivao joj se kao da ju sve vreme vodio prema stupici i kao da je
sada bio spreman da je zatvori.
- Počeo sam da dajem novac za oslobođenje Palestine.
- Da li si poludeo?
- Zašto? Nisam. Najzad sam shvatio u čemu je prava stvar - osmehivao
se vrlo široko. - Film me naterao da počnem da razmišljam. Bio sam u
pravu kad sam ti rekao da smo El-Kalam i ja jedna ista osoba - stisnuo je
šaku u pesnicu. - Ja to sada osećam. Najzad ima neki cilj, najzad imam
nekuda da odem.
- Džordže, bojim se da si pomešao maštu i stvarnost. Tvoja uloga
nema nikakve veze sa stvarnim životom - pokušala je da ga urazumi Dejna.
- Ti užasno grešiš. I Merion je pogrešio kad mi je rekao da unesem svu
žestinu u ulogu. Film nije važan, bio je važan jedino utoliko što mi je
otvorio oči, što sam najzad ugledao istinu. Gluma je za podvodače i kurve -
on joj se široko osmehnu i Dejna s užasom shvati da je Džordž ostavio na
zubima zlatne presvlake koje su bile deo El-Kalamove ličnosti. Ponovo je
osetila jezu. - Za tebe je borba za slobodu nešto apstraktno o čemu se čita
u knjigama. Ti mešaš kafu, listaš novine, gledaš naslove i otvaraš žensku
stranu. Tebe ne interesuje prolivanje krvi, pucanje po ulicama. Šta to tebi
znači?
- Isto što i tebi, Džordže.
- Nije tačno, Grešiš, kao što grešiš i u ovome - raširio je iznenada ruke
tako da su ljudi počeli da se okreću i da ih posmatraju. - Ja znam da su krv i
pucnjevi stvarnost. To je stvarnost a sve ovo sranje.
 Dejna je buljila u njega, zadrhtala je. Postala je svesna da je Aleks
stavio ruku na njeno rame.
- Mislim da će biti bolje da izađemo odavde, madam - reče joj on u
uho.

***

Međutim, nije Džordž bio taj koji ju je preplašio. Nju je plašio Rubens. Ili,
bolje rečeno, njena ljubav prema njemu. Kako je mogla da voli čoveka koji
je hladnokrvno izdao naređenje da se ubije jedno ljudsko biće? Rubens bi
rekao da je Ešli sam isprovocirao taj grozni čin. Znala je da je trebalo da
nađe neki drugi način da reši taj problem.
»Možda« mislila je »Mejer čak i zna za Ešlijevo naručeno ubistvo.
Možda je upravo zbog toga baš odabrao ovaj trenutak da razgovara s
njom«. Srce joj se sledi pri pomisli na to. »Da li joj je pružio šansu da
razuveri Rubensa? Da li je sama bila toliko obuzeta sobom da je
prenebregla neke naznake?« Očajnički je pokušavala da se seti kako je to
bilo, ali nije nikako nalazila prave odgovore. Ona jednostavno nije ništa
znala, ili, možda još gore...
»Samo ga vi možete spasiti«. Zar joj Mejer nije to rekao. Neće
dopustiti da se ovako nešto opet dogodi.
Rubens je uradio šta je uradio ali, Dejna ga je i dalje volela. Zar je to
bilo nešto pogrešno? Da li je to bilo zlo? Znala je da mora da istopi njegovo
srce i da pazi da se u tome procesu njeno srce ne pretvori u crno staklo.
Umesto da ode kući, naredila je da je odvezu do Krisa. Grupa se
vratila iz rata, kako bi to Kris rekao. Bili su punih šest nedelja na putu.
Turneja je bila veoma uspešna: gomile obožavalaca, čitave demonstracije,
mnogo tekstova u štampi, angažman da sviraju u Njujorku u Medison
skver gardenu. Morali su da ostanu u Njujorku tri večeri duže.
Dejna je iz limuzine nazvala kancelariju »Ritma srca«. Vaneta, njihova
koordinatorka, crna Engleskinja, rekla joj je da je Kris kod kuće.
- Mislite, kod kuće u Malibuu? - pitala je Dejna, osećajući olakšanje što
se odvojio od Taj i Najdžela.
- Pa - reče Vaneta - kuća je, u svakom slučaju, u Malibuu. Ja sam to
uspela da sredim. Nova kuća se nalazi oko dva kilometra dalje od one
stare - dala joj je adresu. - Dok je grupa bila na putu imali smo dovoljno
vremena da sve fino uredimo. Čak ima i sopstveni studio i sve drugo što
mu je potrebno.
Kuća je bila na obali. Bila je po svemu slična onoj koju je Kris
svojevremeno delio sa Megi. Oko kuće je išla prostrana drvena terasa sa
koje se spuštalo prema obali. Bila je ofarbana u sivo, mirisala je na ulje za
sunčanje i novu boju i lakove.
Pritisnula je zvonce. Čekala je vrlo dugo da se vrata otvore. U jednom
trenutku čak je rešila da se okrene i ode. Mislila je da je Vaneta pogrešila ili
da je Kris nekuda otišao. Ali, tada, u najudaljenijem delu bašte, ugleda
njegov »rols rojs« i ponovo nalegnu na zvonce.
Vrata se najzad otvoriše i Dejna ugleda Krisa, uramljenog u dovratku,
visokog, mirnog, zgodnog. Imao je maci ju odsečenih rukava i uske crne
farmerke. Kosa mu je bila duža nego pre, sva u uvojcima. Ispod očiju je
imao tamne podočnjake - ratne medalje. Čula se muzika, nepoznata,
zanimljiva.
Eksplodirao je od oduševljenja kad ju je ugledao.
- Dejn!
Ščepao ju je u zagrljaj, nije joj dao da diše.
Poljubila ga je u obraz, zamrsila mu kosu.
- Vidim da si uspeo da se vratiš u jednom komadu.
- Jedva… zahvaljujući Najdželu skoro sam se raspao. Budala je htela
da nastavimo turneju po Evropi, bez imalo odmora. Najzad sam uspeo da
ga odgovorim - iscerio se. - Hej, hajde uđi. Toliko se radujem što si došla.
Imam nešto što želim da ti pustim.
Prešli su preko ogromne dnevne sobe. Zidovi su bili svetloplavi a pod
je bio prekriven dobrim mekim tepihom čudesne sive boje. Nameštaj je
bio presvučen platnom a svi drveni delovi su bili od lakirane trske. Bilo je
prijatno i sveže. U jednom uglu je rasla ogromna palma.
Dejna oseti miris parfema koji joj se učinio poznatim ali nije mogla da
se seti otkuda. Poveo ju je hodnikom. Tu se više nije osećao miris parfema.
Na zidovima su bile ogromne slike grupe, u boji. Prošli su pored tri
spavaće sobe. U jednoj, najvećoj, bilo je jasno da je neko spavao. U sredini
te sobe bio je veliki krevet. Videla je komodu od crnog laka i poluotvorena
vrata od kupatila kad su prolazili.
Sišli su niz nekoliko lakiranih drvenih stepenika u drugi deo kuće, u
studio. Studio je bio dobro opremljen, imao je čak i kontrolnu ložu sa svim
instrumentima, odvojenu od studija debelim staklenim zidom.
Kris se ponašao kao dete u prodavnici bombona. Seo je u kožnu
fotelju visokog naslona ispred komandnog stola i pritisnuo nekoliko
četvrtastih dugmadi. Zelene i crvene svetlosti upališe se iza njihovih lica
sleđenih na staklu i velika mašina iza zida poče da radi.
Čuli su se razni nerazumljivi zvuci dok se traka previ jala a onda je
zavladala tišina. Čulo se tiho šuštanje iz mamutskih zvučnika postavljenih
na zid.
Kris šapnu:
- Slušaj sad ovo.
Ponovo je pritisnuo neko dugme.
Začuše se gitare, pljusak zvukova od kojih se ništa nije razaznavalo.
Ali uskoro poče da se javlja kostur melodije. Slatki zvuk gitare izvijao je
osnovnu melodiju, sigurno i puno.
Kris je pevušio melodiju, izgovarajući povremeno delove nekih reči.
Hor odjednom prihvati melodiju i ona razazna naziv pesme: »Prava reč za
ceo svet je rokenrol«.
Bila je šokirana. Bila je to muzika grupe »Ritam srca« ali, nekako
drugačija, sa više osećanja. Muzika grupe - otkako je Jon umro i otkako je
prestala njegova saradnja sa Krisom - imala je oduvek prizvuk ulične
borbe. Čak su i balade imale taj prizvuk kad bi ih svirala grupa »Ritam
srca«. Najdžel nije želeo da zvuk postane osećajniji.
Ova muzika koju je sada slušala bila je nešto drugo. Bilo je tu nečega
od »Ritma srca« ali, bilo je u toj muzici profinjenosti koju grupa nikada ne
bi prihvatila.
Muzika prestade i zavlada ponovo tišina. Kris je sedeo sa glavom u
šakama, kao da je u transu, dok su crvene svetiljke bacale čudni sjaj na
njegovu kosu. Nije mogla da mu vidi lice.
 - Ovo je prelepo, Krise - reče.
- Jeste, ali, da li će se prodavati?
Dejna se zagleda u njega. Osećala se neka razlika. Još je osećala neki
otpor u njemu pomešan, sada je to shvatila, sa neodoljivom željom da
stvara. Nije još bila sigurna šta ga zadržava ali odjednom je videla da je to
veoma značajan trenutak za njih oboje. »Ja sam mu ipak prijatelj« -
pomislila je. - »Moram da mu kažem šta mislim«.
- Mislim da nisi postavio pravo pitanje - rekla je tiho.
- Jesam - reče on i podiže glavu a svetlost mu čudesno osvetli lice
tako da je izgledao zastrašujuće sa tim produbljenim borama. Međutim, to
je samo pokazivalo koliko je ranjiv. - Zar misliš da meni novac nije važan?
Da ću se tek tako odreći te fabrike love? Kritičari će jedva sačekati da
naprave mleveno meso od mene i da me vide kako padam, sa licem u
prašini.
Prišla mu je i dodirnula mu rame.
- Novac nije važan. Za sada je za tebe najvažnija muzika, ti moraš da
stvaraš.
- Znaš čega se najviše bojim? - reče on, sa suzama u očima. - Ne bih
želeo da postanem ono što je sada Čak Beri: ne bih želeo da kroz deset
godina teglim gitaru sa sobom i sviram stare hitove »Ritma srca«. -
Zatvorio je oči. - Moram da ti kažem jednu tajnu koju čak ni Najdžel ne zna.
Ja ne mogu više čak ni da slušam naše stare pesme, a kamoli da ih sviram.
Hriste, slomio sam sve naše stare ploče preko kolena i bacio ih. - Raširio je
ruke, nasmejao se. - Nemam nijednu jedinu ploču »Ritma srca« u kući. -
Zagrlio ju je, zagnjurio je glavu u njeno rame. - Ja to ne mogu više da
sviram, Dejna.
- Pa onda nemoj - reče ona, milujući ga po kosi. Nagnula se unapred,
poljubila ga u teme. - Napusti grupu, Krise. Biće to lakše nego što misliš.
Davao si sve od sebe a nisi dobijao ništa. Ja znam šta te ubija - čekala je,
ćuteći, da on nešto kaže. - Krise?
On se odvojio od nje i ona ugleda njegove oči, ogromne, zamagljene.
- Ne mogu da ostavim grupu - za jecao je - oni su moja porodica. Ne
mogu tek tako da ih napustim.
 Dejna je znala da je vrlo blizu da otkrije šta je iza tog čudnog pogleda.
Dok to ne otkrije neće moći da mu pomogne.
- Krise, moraš da mi kažeš zbog čega ne možeš da doneseš tu odluku.
Zašto ti je tako teško da jednostavno odeš? Ja znam da želiš da budeš
slobodan. Šta te zadržava?
- Ne, ne mogu! - bio je to skoro krik. Skočio je i izleteo iz prostorije.
Dejna je jurnula za njim.
Kris je išao hodnikom a ona za njim. Kad je prolazila pored spavaće
sobe nešto joj privuče pogled. Zastala je, a onda ušla.
Soba je bila u groznom neredu: na sve strane odeća i razbacane
novine. Mali »Soni« televizor je bio uključen. Zvuk je bio isključen.
Kasetofon je stajao na krevetu, traka je bila ubačena na mesto, trebalo je
samo pritisnuti dugme.
Dejna se saže i uze ono što je sijalo na krevetu, što je privuklo njen
pogled. Bila je to skupocena zlatna ogrlica koja je u sredini imala glavu
nekog egipatskog božanstva. Bila je to ogrlica bez koje Taj nije nikuda
kretala. »Dakle, o tome se radi« - pomislila je Dejna. Bilo je jasno da sada,
kad je Kris postao stvaralačka snaga grupe, Taj nije mogla da odoli a da se
ne useli kod njega. »Šta li Najdžel kaže na to?« - pitala se. Pretpostavljala je
da je njemu svejedno. Znao je da nema načina da je zadrži, da je spreči da
uradi ono što želi. Svaki pogrešan potez bi doveo u opasnost opstanak
grupe.
»Hriste« mislila je Dejna »pa on, znači, zbog nje ostaje u grupi. Ona je
ta koja ga sputava da ode. Ništa drugo«. Taj može da bude čudesna, kad
to želi. Odjednom se setila razgovora sa Bonistilom. »Ona je zaljubljena u
tebe« rekao joj je. »Ne, to nije moguće« sada je mislila Dejna, potpuno
šokirana.
Znala je, međutim, da je to istina i ta pomisao joj više nije dala mira.
Ako je do sada plivala u podsvesti, sada je počela da se javlja na površini.
Znoj joj izbi po čelu i gornjoj usni. Morala je da sedne na ivicu kreveta.
»Bože« mislila je »o, Bože. Mogu da ga spasem. Moram to da uradim.
Moram«.
Pogledala je zlatnu ogrlicu. Zatvorila je šaku oko zlatne glave. Stegla
je šaku u pesnicu. Stezala je zlato jedan tren a onda je zavitlala ogrlicu na
drugi kraj kreveta.
Ne okrećući se, napustila je sobu, tražeći Krisa. Nije ni čudo što nije
mogao da joj kaže. Znao je kako bi ona reagovala na njegovu vezu sa Taj.
Nikada mu neće dati do znanja da je saznala za to.
Dejn prođe kroz dnevnu sobu i izađe na terasu. Našla je Krisa kako se
naslanja na ogradu od kedrovine. Gledao je u talase. Osetila je slatki miris
marihuane. Dok se približavala, videla je da puši. Stajao je tako da je to
zbog nečega podseti na stav invalida. Ispred njih more je otkucavalo
vreme poput nekog časovnika. Talasi su pokrivali sve ostale zvuke a njihov
sopstveni zvuk koji je dolazio iz dubina bivao je sve jači.
Prišla mu je tiho, sa leđa. Sve joj je bilo jasno. Zagrlila ga je.
Pomilovala ga je po vratu.
- Hajde, idemo da dignemo svet u vazduh - pozvala ga je.

***

Početak je bio lakši nego što je Dejna očekivala. Pozvala je Taj i rekla joj da
bi želela da je vidi da zajedno nešto popiju. Bilo je to u smiraj dana, kada je
Los Anđeles kao crni ljubavnik pretvarao plašt od smoga u raskošnu
zavesu. U dolini su svima oči suzile od zagađenog vazduha ali na Bel eru je
moglo lepo da se diše.
Taj se dovezla Najdželovim »rols rojsom« - »Srebrni oblak«. Ostavila je
kod kuće svoj »spajder«. Bilo je to baš nalik na nju da donese takvu odluku.
Nosila je dobro krojenu crnu suknju i bluzu od krem krepdešina. Njena
kosa, kraća nego pre, bila je veoma tamna. U kontrastu sa kosom njena
koža bila je prozirno bela.
Dejna sačeka Taj na vratima, odevena u uske tamnoplave pantalone i
jednostavnu košulju, duboko otkopčanu, tako da se jasno videlo da ispod
ne nosi prsluče.
- Uđi - reče Dejna, osmehnuvši se.
Taj jedva odvoji pogled od Dejninih slobodnih dojki. Njene pune usne
bile su namazane istom bojom kojom su joj bili namazani i nokti. Bila je to
ista nijansa pune crvene boje. Dejna ugleda vršak njenog jezika poput
ružičaste glave zmije kad se na čas pojavi između skerletnih usnica.
 Dejna je našminkala samo oči. Znala je da je taj kontrast veoma
dramatičan. Povela je Taj hodnikom. Skoro je osećala vrelinu njenog
pogleda na svojim plećima.
- Moram da priznam da sam se prilično iznenadila kad si me pozvala -
mrmljao je Tajin glas iza nje. - U San Francisku smo imale nekoliko dobrih
zađevica.
- Možda zbog toga što smo obe dobre prijateljice sa Krisom - reče
Dejna, dok su ulazile u dnevnu sobu.
Tu je bila upaljena samo visoka lampa pored sofe. Soba je bila
osvetljena toplom mekom svetlošću što je tom kutku davalo intimnost;
inače je to bilo nemoguće u tako velikom prostoru. Dejna priđe baru.
- Šta ćeš da popiješ?
- Imaš li »Cingtao«?
- Mislim da je tu negde bila jedna flaša - reče Dejna.
Našla ju je skrivenu, iza flaše »Kurvoazjea«.
- Ah, evo je.
Slomila je pečat, sipala je votku preko leda, dodala je komadić limuna.
- Izgleda da smo sasvim drugačije kad je on u blizini - reče Dejna i
pruži Taj ledenu čašu. - Da li si to i ti primetila?
Tajine crne oči posmatrale su je sasvim mirno preko ruba čaše.
Sačekala je da Dejna sipa »Stoličnaju« preko leda i onda su jedna drugoj
nazdravile, tiho, bez reči. Podigle su čaše gestom prijatelja koji su se rastali
ali koji se nisu zaboravili.
- Ti si se, izgleda, sasvim sprijateljila sa onim pajkanom - reče Taj i ne
odgovarajući na Dejnino pitanje.
- Kojim pajkanom? - izašla je iza bara.
- Onim poručnikom koji vodi istragu oko Megine smrti - reče Taj,
prateći Dejnu i sedajući porod nje na kauč. - Kako se ono zvaše? Bonistil?
Sela je, sa nogom podvijenom ispod sebe tako da joj se šlic otvorio i
da se videla duga bela butina.
- Ne družim se sa njim ništa više nego s drugima - reče Dejna obazriva.
Srkutala je svoju votku. - U svakom slučaju, izgleda da sam ja Krisov jedini
alibi.
Taj frknu.
- Ne misliš, valjda, ozbiljno da ju je Kris ubio.
- Pojma nemam šta on misli - reče Dejna, stavljajući čašu na stočić. -
Veoma je nekomunikativan.
- Ja znam kako da to izlečim, a trebalo bi da i ti znaš - ponovo je
pogledala Dejnu preko ivice čaše: bio je to onaj isti ledeni pogled. - Što ne
otkriješ šta to ima na umu. On ne može da bude kompleksna ličnost. Biće
to za tebe lako, kao oblačenje gaćica.
- Zašto se ti interesuješ za to?
Taj jeknu i spusti čašu pored Dejnine.
- Pa to bi trebalo da bude jasno. Ne želim da bilo šta ugrozi grupu. A u
to je uključen i suviše radoznali policajac - uzela je kutijicu od kornjačinog
oklopa iz svoje tašne od gušterove kože, otvorila ju je. - Znaš, za muzičare
je veoma važan dobar glas. Ovi do sada nisu nikada hapšeni. Ako uhapsi
Krisa, gotovo je.
Izvadila je malu srebrnu kašičicu iz kutijice. U kašičici je bilo malo
belog praha. Udahnula je najpre jednom nozdrvom, onda drugom. Udisala
je veoma duboko.
- On nema nameru da uhapsi Krisa - reče Dejna.
- Otkuda znaš?
- Nije toliko glup.
- Svi pajkani su glupi - reče Taj, vraćajući kašičicu u kutiju, spuštajući
poklopac. - Na ovaj ili onaj način. - Nešto kasnije, dodade. - Hoćeš li malo? -
i, ne sačekavši da joj Dejna odgovori, ubaci kutiju od kornjačinog oklopa u
tašnu.
Dejna je htela da prokomentariše Tajinu velikodušnost ali je radije
zaćutala. Rekla je jedino da će se držati alkohola, radije.
- Kineska i sovjetska votka - reče Taj, posegnuvši za svojom čašom. -
Jin i jang. Vrlo zanimljivo.
- Da li si nekada probala ovu votku?
- Probala sam sovjetsku votku ali nisam nikada imala prilike da okusim
»Stoličnaju«.
Dejna srknu gutljaj.
- Trebalo bi. Odlična je - podigla je napola napunjenu čašu. - Evo ti,
hajde, probaj.
Taj malo okrete glavu.
- Mislim da ne želim.
Ali, Dejna joj je stavila ruku iza glave i pritiskala joj usne na ivicu čaše.
Čaša je udarila o njene zube.
Odjednom Taj podiže obe ruke i takvom žestinom izbi Dejni čašu iz
ruke da je odjednom bila sva isprskana votkom. Taj tada sasu ostatak svog
pića Dejni u lice.
- Rekla sam ti da ne želim tvoju votku.
Dejna joj se primače, oseti kako Tajine pune dojke pritiskaju njene.
Osećala je vrelinu njenog tela, osećala je neki slatki miris, mešavinu
parfema i uzbuđenja.
Tajin dah je bio vruć na njenom obrazu dok su se borile na sofi.
- Kučko! - vikala je Taj. - Kučko!
Odjednom je kriknula od bola jer joj je Dejna zavrnula ruku i bacila je
licem prema sofi.
- Jao! To boli! Sranje!
Taj pogleda Dejnu i ugleda kako se njeno lice promenilo, kako su se
pokazali zubi.
- Pusti me - reče Taj, ali tako tiho kao da nije želela da naruši tišinu
koja je vladala oko njih.
- Lezi - reče Dejna i Taj širom otvori oči.
Taj je zadrhtala. Dejna je malo popustila svoj zahvat i sada se
pokrenula tako da je bila iznad Taj. U borbi su se otvorila i preostala
dugmeta na Dejninoj bluzi i sada su njene dojke bile sasvim slobodne.
Videle su joj se nabrekle bradavice. Tajine tamne oči bile su privučene tim
prizorom kao magnetima. Vrh njenog jezika se pojavi, nesvesno liznu
rastvorene usne.
 Dejna je oborila Taj, držala ju je zarobljenu između svojih snažnih
butina.
- Šta to radiš? - pitala je Taj promuklo, ali telo ju je odavalo: ono je
znalo šta radi.
Dejna izvuče bluzu iz pantalona, skide je, odbaci je. Podigla je obe
dojke.
- Pomiriši ih - govorila je promuklo - da li osećaš moj miris?
Taj je pokušala da okrene glavu ali Dejna ugleda kako je otvorila
nozdrve i kako joj podrhtavaju zbog finog mirisa.
- Skloni ih - rekla je Taj.
- Ne, ne, ne, - reče Dejna i povuče bradavicom po ivici Tajinih usana.
Trljala je dugu, sada već ukrućenu, bradavicu po Tajinim zatvorenim
usnama. - Zar ne želiš da otvoriš usne, Taj?
Čudne crne oči bile su zamagljene, suknja se sada sasvim otvorila.
Između butina crne žene izbijala je vatra.
- Zar ne želiš da ih ljubiš?
Taj ukloni glavu. U očima joj se ogledao strah i još neko osećanje.
- Šta to radiš? - glas joj je drhtao i najzad se slomio. - Poludela si.
- Da, tako je - reče Dejna pa zakopa obe šake u Tajinu bluzu - luda
sam, luda sam. Ali, to i nije tako loše - sagnula je glavu i počela je jezikom
da dodiruje put između Tajinih dojki - hoćeš da vidiš. A i ti si luda. - Počela
je da izvija bokove i da dodiruje Tajin Venerin brežuljak. - Oh, mogu da te
osetim. Osećam da me želiš, oduvek si me želela.
Brzo je svukla bluzu sa Taj pa je onda prešla na suknju.
Milovala joj je dojke, osećala je kako telo ispod nje odgovara na
milovanje, kako ga u prvi mah odbija a kako mu se onda prepušta. Taj je
počela da ječi, da izvija bokove. Dejna poče da skida svoje pantalone.
- Ne, nemoj, nemoj - ječala je Taj.
Dejna joj dodirnu Venerin brežuljak, zavuče ruku između butina. Bila
je vlažna. Bila je spremna da učini štogod Dejna želi.
- Ne, ne - jecala je Taj sasvim tiho.
 Dejna je počela da je ljubi, jezikom ju je dodirivala sve niže i niže dok
nije stigla do pupka. Jezikom je zaokružila pupak a onda se spustila do
prvih dlačica Venerinog brežuljka. U trenutku kad je htela da je takne na
najosetljivijem mestu, da je potpuno podredi sebi, Taj se izvi iz njenog
zagrljaja i viknu.
- Ne još - kriknula je - moram da te osetim.
Dodirnula je Dejnin Venerin brežuljak svojim. Pritiskala se i vrtela
bokovima u krug. Gurnula je svoju levu nogu između Dejninih butina.
Raširile su noge. Sada su bile pritisnute jedna uz drugu, kao makaze.
Taj pritisnu dojke uz Dejnine. Osećala je kako im se bradavice
dodiruju, kako se trljaju. Taj je zatvorila oči. Dejna je osećala kako je
obuzima sve veće uzbuđenje. Taj se napinjala ispod nje, mišići su joj se
grčili. Nezadrživo je išla prema vrhuncu.
Tada Taj podiže obe ruke i pritisnu ih na Dejnina ramena, gurajući je
na niže.
- Daj da svršim, dušo - jecala je Taj - hajde, još samo malo.
Taj je zabila prste u Dejninu kosu, njeni oštri nokti grebali su Dejnino
teme. Dejna spusti usne i poče da dodiruje Taj jezikom.
- Ahhhh, tako, tako. To samo ti znaš... da, da, tako je dobro...
Dejna je znala da je Taj sada izgubljena u ekstazi, da je sada mogla
samo da misli na to kako da što bolje svrši. Nije bila sigurna da će je čuti,
ipak, Dejna reče vrlo glasno:.
- Zašto ga ne ostaviš na miru?
Taj je jecala kao mala devojčica kakva je nekada bila, devojčica koju je
davno zaboravila.
- Ovo je nebeski, dušo. Ja sam na nebu...
Pritisak jezika na njeno zapaljeno meso odjednom prestade i ona
širom otvori oči.
- Mila, šta to radiš? Ja svršavam. Hajde, ljubi me, mazi me. Želim to...
- Samo malo - reče Dejna i pope se na Taj koja je drhtala čitavim
telom. Taj jeknu i poče da vrti bokovima. - Zar ne bi htela da ovako uvek
uživaš, kad god zaželiš?
 - Mila, ne govori sada - Taj ju je čvrsto stezala - završi to što si počela.
Hoću da ti svršim, hoću da vidiš kako mije...
- Svršićeš - reče Dejna i poče da miluje Taj između butina palcem i
kažiprstom - ali, pre toga moraš nešto da mi učiniš.
- Oooohhh! - Taj uhvati Dejninu šaku koja ju je tako vešto milovala -
samo još malo, samo još malo - ječala je - ooohh!
Dejna ukloni, ruku.
- Nemoj, nemoj, molim te, da prekidaš. Zašto to radiš? - Taj je ščepala
Dejninu šaku i pokušala da je vrati tamo gde je do malopre bila.
- Taj, slušaj me.
- Kaži šta hoćeš? - nastavila je da pokreće bokove, da dodiruje Dejnu. -
Mila... dušo...
- Možeš uvek ovako da uživaš. Taj - šaputala je Dejna u njeno uho,
ljubeći ga. - Svaki put kad god poželiš. Ko može da ti pruži ovoliko
zadovoljstva?
- Niko... samo ti... da, želim to... uvek...
- Dobro, ali moraš da se vratiš Najdželu... ili bilo kome drugom ko ti se
dopada. Ali, ne smeš da ostaneš sa Krisom...
- Mmmmmm. Hoću da svršim - pošla je rukama prema svojim
butinama ali joj Dejna ukloni ruke, udarivši je.
- Taj opet širom otvori oči.
- Hajde, uradi to opet - ječala je - udari me tamo... ošamari me... tu...
- Ovako? - Dejna izmahnu rukom i udari između Taj inih vrelih, vlažnih
butina.
Tajino telo poskoči kao od udarca električne struje.
- Da... tako! Još... još!
- Samo kad ti tražiš.
- Hajde, hajde, hajde!
- Hoćeš li da uradiš ono što sam ti rekla?
- Šta?
- Da se vratiš Najdželu?
 - Da, da, vrati ću se Najdželu. Udari me... - zakikotala se. - Kris je
ionako nikakav u krevetu. Udari me. Ne želim mnogo Krisa... samo sam
htela da budem sa svim članovima grupe...
Napipala je rukom svoju suknju, zavukla je ruku u džep. Izvadila je
neku kapsulu. Otvorila je, držala ju je ispod nosa, udisala gas.
- Najviše bih volela da budem sa tobom, Dejna, da mi uvek ovo radiš...
da me voliš, da me udaraš. Nikada mi nije bilo ovako, ti, sa tom tvojom
lepom glavom, gladnim usnama, sa tim očima ikone uperenim u mene.
Dejna spusti glavu, podiže Taj rukom ispod leđa, ova se izvi kao luk.
Dejna spusti usne u samo središte njenog bića. Dodirivala ju je jezikom,
ljubila je.
- Da, da, da... o, Bože, Boooože!
Taj je počela da drhti i da se bacaka u tako snažnom orgazmu da se
na kraju onesvestila. Dejni je to i odgovaralo. Sve joj se smučilo, skočila je
sa sofe i jurnula prema kupatilu. Stigla je na vreme. Bacila se ispred
porculanske školjke i počela da povraća.
»O, Bože« - mislila je, ponavljajući reči koje je malopre u polusvesti
vikala Taj, ali, sada su te reči imale sasvim drugo značenje.
Dejna se diže i drhtavim nogama priđe lavabou. Spustila je glavu u
lavabo i pustila je ledenu vodu da joj curi po kosi. Bila je sasvim izgubljena.
Kao da joj je čitavo životno tkivo bilo iskrivljeno, kao da više nije mogla da
kontroliše ruke i noge. Usne nije osećala. Bili su sve to neki nevažni
elementi, nešto što nije imalo veze sa njenim nepoznatim bićem.
»Ali, ti si to! Ti! Ti!« vikao je njen um. »Ti!«
Taj se nije ni pomakla kad se Dejna vratila u sobu i stala iznad nje.
»Sada kad je to počelo, moram da dovedem sve do kraja« mislila je Dejna.
»Ali, sada dolazi onaj lakši deo. Neću čak ni morati da glumim«.
Taj otvori oči, njene usne promrmljaše nešto vrlo nežno i tiho. Dejna
nije razumela Šta. Ruke je zabacila iznad glave, leđa su joj bila pomalo
izvijena. Bila je to provokativna poza koja ju je stavljala svima na milost i
nemilost. Dejna pomisli da nije nikada ranije videla Taj tako nežnu i tako
ranjivu.
Taj posegnu prema njoj obema rukama, pomilova Dejnine butine.
 - Daj da te taknem - šaputala je a kad Dejna koraknu unazad da se
skloni, Taj poče da je preklinje. - Molim te, molim te.
Pritisnula je obraz na Dejnin stomak a jedna ruka joj se provuče kroz
Dejnine butine.
- Nikada nisam klečala ni pred kim - glas joj je bio promenjen zbog
emocija. - Ti nisi svršila. Daj mi... daj mi...
Dejna odjednom grubo podiže glavu i viknu.
- Gubi se odavde!
Glas joj je bio grub, nemilosrdan. Taj se trgnu kao da su je te reči
udarile.
Dejna se saže, pokupi njenu odeću pa sve baci u krilo druge žene.
Podiže je nemilosrdno na noge. Ne govoreći više ništa, povukla je Taj niz
hodnik prema ulaznim vratima.
- Obuci se i gubi se - naredila je Dejna i nestala. Ostavila je Taj da
drhteći stoji kraj otvorenih vrata, buljeći za njom širom otvorenih očiju.

***

Ponovo na snimanju. Svi sukobi zaboravljeni.

U tami se nešto micalo. Čuli su se zvuci nekih pokreta, skrivenih, ali
upornih. Zvuk davljenja, krkljanje, razbijeno staklo, presečeni krik.
Sinu baterijska lampa. Začu se El-Kalamov glas. Siluete: oblici i senke
igrali su duž zidova, groteskni, izvijeni. El-Kalam ispali tri metka iznad
njihovih glava. Red se povrati. Sinuše svetlosti.
Hiter i Rahela su bile blizu police sa knjigama. Tu su spavale. Tomas i
Rad su bili na sofi, Englez je bio blizu njih, na podu. Rene Luš je sedeo,
čudno pomućenih očiju, kraj ogledala. Samo je Emuler i dalje mirno ležao.
Ležao je na stomaku a glava i ramena su mu bila u dubokoj senci kamina.
El-Kalam se osvrte po sobi.
- Probudite ga!
Rita šutnu mladog Francuza vrhom čizme. Nije se ni pomakao. Ona se
saže nad njim. Prsti joj poleteše prema njegovom vratu. Podigla je pogled.
 - Mrtav je - rekla je - zadavljen.
- Sada si dobio odgovor, El-Kalame - reče Rad. - Niko neće ništa da
potpisuje.
- Znači da si ga ti ubio - reče El-Kalam, ledenim glasom.
- Nisam to rekao. Žao mi je jedino što se zaista ja toga nisam setio.
- Dobro - reče El-Kalam. - Ali, to vam neće uspeti.
Mahnuo je glavom i Malagez uhvati Rada za košulju.
- Vodi ga u mučilište.
- Ne! - kriknu Luš. Borio se da se digne na noge, teško se oslanjajući na
ogledalo iza sebe. Malo se ljuljao. - Uhvatili ste pogrešnog čoveka. On nije
ubio Mišela: to sam ja učinio.
- Ti? - El-Kalam je to mirno izgovorio. - Vrlo zanimljivo. A zašto si ga
ubio?
- On je bio mlad čovek, na njega ste lako mogli da utičete - francuski
ambasador je pokušao da skloni kosu s očiju. - Nije shvatao šta radite s
njim, kuda ga usmeravate. Ja sam shvatio. On više nikada ne bi bio isti.
Nikada više ne bi reagovao kao ranije, nikada se ne bi ponašao kao pre.
- U tome je, dakle, stvar.
- Da, ja sam to osetio. I zato sam morao da ga zaustavim. Morao sam
da ga spasem od njega samoga ili od onoga u šta ste vi hteli da ga
pretvorite - bilo je odlučnosti na Lušovom licu. - Učinio sam sve što sam
mogao da ga odgovorim ali, nisam uspeo. I ja... - kao da se zagrcnuo
sopstvenim rečima - nisam imao drugog izbora. Nisam smeo da dopustim
da naša vlada bude uvučena u ovo - Vidim - reče El-Kalam mirno. - Pa, to
nije ni važno - okrenuo je glavu. - Ugasite svetlost. Neka se svi smire i
mirno provedu ostatak noći.
Zavladala je potpuna tama.
Gruba svetlost jutra. Boje se polako pomaljaju: vide se tapete. Jutro
se ogleda u ogledalu.
- Ostala su još samo dva časa - reče Malagez El-Kalamu.
- Mi svi znamo šta treba da radimo... ovako ili onako.
Dođe Fesi. Pridruži im se.
 Na njegovom licu ogledala se zabrinutost.
- Amerikanci i Englezi će ubediti cioniste da skrenu sa kursa. Oni imaju
dovoljno moći. Malo je narušena, ali ipak... šta bi Izrael radio bez pomoći
SAD?
- Kad bi zapadnjaci samo razumeli naše namere - reče Malagez. -
Izgleda da ih mi bacamo u očaj.
El-Kalam zareža:
- Zapadnjaci dobro shvataju filozofiju, kao i Alaha. Ali, ono što najbolje
shvataju to su meci, eksploziv i smrt. Čovek mora da preuzme ekstremne
mere da bi ih pokrenuo u akciju. Sve što je otmeno i fino prolazi kroz
njihov um, ne ostavljajući traga. Uskoro će raditi ono što budemo
zahtevali od njih.
- Vreme - reče Fesi. - Ono mi visi oko vrata kao kamen. - Udario je
levom šakom po automatu. - Žudim za borbom. Jedan deo mene želi da
određeno vreme dođe i prođe, da radio ne obavesti da su naši zahtevi
ispunjeni. Žudim za smrću i uništavanjem.
- Zato što si lud - reče Malagez. - Majka te je svakako ispustila na glavu
kad si bio...
Fesi skoči prema njemu: El-Kalam stade mirno između njih. - Sad je
dosta - kriknu - dosta mi je obojice.
Pogleda prema mestu gde su Hiter i Rahela stajale kraj polica s
knjigama.
- Malagez, daj ovamo malu. Fesi, idi da vidiš da li je radio na pravoj
stanici.
Rita uhvati Hiter za laktove.
- Dođi onda za nama, u mučilište. Idemo da vidimo od čega su ove
dve načinjene.
Krenuli su hodnikom u koloni po jedan. Ništa se nije promenilo u toj
sobi na kraju hodnika. Prozori su i dalje bili zabarikadirani, ogroman krevet
okrenut i gurnut na njih. Pod je bio klizav od neke ružičaste tečnosti.
Gumeno crevo se savijalo po podu.
- Šta ste uradili sa Suzanom? - upita Hiter.
 - Više nam nije koristila - reče El-Kalam pa mahnu Malagezu. - Postavi
je tamo.
Malagez gumu Rahelu na stolicu na kojoj je ranije sedeo Bok.
Rahelino lice je bilo sjajno od znoja. Dok je sedela pogleda Hiter bez reči,
kao da traži pomoć od nje.
- Ono što tražimo od vas veoma je jednostavno - reče El-Kalam svojim
najrazumnijim glasom - potrebna nam je izjava. - Pogledao je Rahelu. -
Pomisli samo kako će svet reagovati na tvoju izjavu kojom potpomažeš
našu stvar!
- Niko neće poverovati u to.
- Mogli bismo i sami da to napišemo i potpišemo ali, to je zamka.
Nama je potreban tvoj autentični rukopis.
- Ipak - reče Rahela - niko u to neće poverovati.
Uneo joj se u lice a onda, kao da je rukom odbacio njene reči, zaurlao
je:
- Poverovaće. Ljudi su spremni da u svašta poveruju. Oni veruju ono
što žele da veruju... ili na šta su navedeni da poveruju. U svetu ima dosta
onih koji saosećaju s nama. Ljudi su samo uplašeni da to otvoreno iskažu...
na sve strane cionisti imaju svoje špijune.
- Mi samo želimo da živimo u miru - reče Rahela.
El-Kalam pljunu i lice mu se zgrči u grimasu.
- Mir. Da, svakako. Vašu vrstu mira. Želite da živite u svetu bez Arapa.
- Naprotiv, vi želite da uništite nas.
- Iskrivljuješ istinu - viknuo je, a onda je dodao nežnijim glasom. - To je
samo nezdravo mišljenje kojeg mi želimo da te oslobodimo. - Nasmejao se
nekako prozuklo. - Imamo dovoljno vremena a imamo i određene metode.
- Posegnuo je za njom.
- Ostavi je na miru - viknula je Hiter. - Ona je još dete.
El-Kalam se okrete prema njoj.
- Dete, kažeš? Šta misliš ako bih stavio napunjenu pušku u detetovu
ruku da mi istog časa ne bi raznelo mozak? Svakako da bi - prišao je Hiter.
Rita je stajala iza nje, malo desno. - Ti još nisi shvatila o čemu se radi, zar
ne? Vidim da nisi. - Pokazao je na Rahelu. - Ovo dete je ključ... ključ svega...
ostvarenje svih naših snova. Baš me briga za ostale... ne koriste mi. Ali,
ova... ona mi je sve.
Hiter je ćutala. Ništa nije mogla da učini. Samo je teško disala.
- Tvoj muž je to shvatio od prve. Zato je i uradio to što je uradio. Divim
mu se zbog toga. Bio je to amaterski pokušaj, ali u jednom kratkom
trenutku on je postao profesionalac. Uspeo je. Ali, ti - rekao je, osmotrivši
je dobro - ti nisi ništa drugo nego ubica zečeva. Ti razmišljaš kao ubica
zečeva. Ti ne znaš šta su, u stvari, život i smrt: ti ne znaš kad treba završiti
sa jednim i početi sa drugim. Tvoj muž je bar to znao. Bio je revolucionar u
srcu. Ti nisi ništa drugo do domaćica koja je naučila da povlači okidač i
puca u metu. Ti nemaš ni mozga ni hrabrosti.
Ščepao ju je za bradu, drmao joj je glavu napred-nazad i pri tom ju je
drsko posmatrao. - Od sada pa nadalje drži začepljenu gubicu. Posmatraj
šta se zbiva. Ako progovoriš, Rita će ti razmrskati glavu kundakom. Je li to
jasno?
Hiter klimnu glavom.
El-Kalam načini brzi gest.
- Počinjemo.

***

- Otkrio sam nešto što bi trebalo da znate.

Nije rekao ni njeno ni svoje ime: znao je da tako mora da radi zbog
bezbednosti. Bez obzira na sve, ona je odmah prepoznala njegov glas.
Mislila je na njegov topli osmeh, na njegove uništene ruke umetnika.
Udahnula je duboko.
- Šta ste otkrili?
- Ne mogu da vam kažem preko telefona - reče Mejer - trebalo bi da
se sastanemo.
Mislila je na svoj plan snimanja. Sada je sve bilo ubrzano. Trebalo je da
skoro završe. Srce ju je zabolelo.
- Ne mogu da dođem u San Diego.
 - Ne morate - reče on lako - ja sam u Los Anđelesu.
- Gde?
- U okolini - nasrne jao se i ona se seti bogatog mirisa njegove
neobične kolonjske vode, mršavosti njegovih obraza. - Da li ćete biti
slobodni za jedan sat?
Dejna baci pogled na sat.
- Biću slobodna u sumrak - reče ona. - Koristimo svaki tračak svetlosti
za snimanje. Da li vam odgovara 18.30?
- Sjajno - reče on i zastade - srešćemo se na grobu vaše prijateljice
Megi.
- Vi znate gde je...
- Da, znam gde je.
- U tom slučaju - reče Dejna - ne zaboravite da ponesete cveće.
Uzela je limuzinu studija da je te večeri odveze do groblja. Sada je to
sve češće činila, ostavljajući srebrni »mercedes« u garaži kod kuće. Sama
sebi je govorila da je to samo dokaz više koliko je premorena. Oduvek je
volela da vozi ali sada joj je to postao teret. Teško joj je bilo čak i da se
doveze na snimanje i odveze iz studija. Kad je o tome govorila Bajlmanu,
on je bez reči podigao telefon i naručio limuzinu za nju.
Sada je sedela zavaljena u sedištu, okrenuta prema svetlosti tako da
je Ana mogla mirno da skida šminku. Prepuštala se mirno tome jer je znala
da je to nešto što joj po svemu pripada. Uzdahnula je malo, uživajući u
dodiru hladnog krema kojim ju je Ana mazala. Jedno vreme nije razmišljala
o Mejeru mada ju je veoma interesovao razlog ovom susretu, šta li je to
imao da joj kaže?
Mislila je na Njujork i zimu. Teško joj je bilo da sada o tome razmišlja.
Zaboravila je kako izgleda Božić u Njujorku. Sećala se samo jedne scene
koju je davno snimala za potrebe nekog filma u dolini. Želela je da se vrati
na Istok, da obnovi ljubav sa gradom koji nije nikada tonuo u san.
Šampanjac i kavijar kolali su njenim venama a iznad glave ljuljale su se
palmine grane u blagom sumraku večeri. Ovde nije bilo ničeg drugog -
samo palme i »mercedesi«, i vreme je prolazilo obeleženo promenama
vremena ili smenama godišnjih doba.
 - Gotovo, mis Vitni.
- Recite Aleksu neka prvo vas odveze do kuće, Ana - reče Dejna, ne
otvarajući oči. Nije želela da je uznemiravaju. Htela je da se odmori dok ne
stigne do cilja.
Bila je svesna da limuzina usporava, a onda staje. Pomislila je da je
čula kako joj Ana želi laku noć i promrmljala je kratak odgovor. »Otkrio
sam nešto što treba da znate« - sada joj je Mejerov glas vibrirao u glavi.
Želela je da zna šta je to i zato je, prva ustreptala, čekala razgovor sa njim.
Verovatno je spavala na poslednjoj etapi puta. Kad je otvorila oči,
videla je da je limuzina parkirana na okuci najbližoj grobljanskoj kapiji.
Motor je bio ugašen. Pogledala je i videla Aleksovo teme. Nije u tome bilo
ničeg čudnog. Onda se glava okrete i ona ugleda lepo Margino lice. Crna
kosa joj je padala preko malih ušiju. Osmehnula se.
- Dođite, draga moja. Mejer vas čeka.
Nestala je iz Dejninog vidokruga da bi trenutak kasnije otvorila zadnja
vrata. Nagnula se u struku. Bila je vitka i veoma ljupka. Pružila joj je veliki
buket plavih irisa.
- Mejer je mislio da će vam ovo biti potrebno.
Dejna se osmehnu. Ipak je ona bila ta koja je zaboravila na cveće.
Nikog nije bilo u blizini. Mejer je stajao sam ispred Meginog groba,
malo oborenih ramena. Bio je odeven u moderne sive pantalone i košulju
krem boje, kratkih rukava. Bio je veoma elegantan i uredan. Njegova
mudra glava Pikasa sada je bila još veća, ili se to samo činilo. Oslanjao se
na štap od abonosa sa srebrnim vrškom i drškom od malahita. Kasnije će
reći Dejni:
- To mi je dao jedan engleski pukovnik na kraju rata.
Dugo je ćutao kada je ona došla i stala uz njega. Posmatrala ga je
krišom, tražeći, možda, znakove starosti na njemu. Nije mogla ništa da
otkrije što bi izdalo njegove godine sem, možda, udobnih meksičkih
sandala na kaišiće. Ruke mu nisu drhtale, glava mu se nije tresla.
Posmatrala je tanku plavu venu kako pulsira na jednoj strani njegove
glave. Teme mu je samo delimično bilo pokriveno srebrnim vlasima. Nebo
je bilo svetloplavo iznad njih, skoro belo - najviše zbog odsjaja koji je
dolazio od neonskog osvetljenja Holivuda. Smog je ublažavao grubu
svetlost neona tako da je delovala prigušeno i lepo. U tom osvetljenju,
Mejer je delovao besmrtno, nedodirljiv. Kao da mu ništa nisu mogli ni
smrtnici ni vreme. Preživeo je logore smrti, preživeo je smrt dva sina i
jedne žene. Ostao je nepromenjen.
- Čuo sam mnoge stvari o vama - rekao je Mejer i ona oseti drhtaj kroz
kičmu zbog tog glasa. - Veoma uzbudljive stvari - okrenuo je lice prema
njoj, svetlost mu pade na oči i one postadoše ogromne. - Nismo dugo
videli tako nešto na ekranu. - Mejer je imao poseban način korišćenja
zamenice »mi« kao da je time obuhvatao čitav svet. - Skinuo je ruku sa
štapa i jako joj stegao ruku. - Izgleda da vi sada sve možete da postignete.
- Ponekad mi se čini da sam visoka pet metara - reče ona, sanjalački.
- Recite mi - reče Mejer - da li ste se vi promenili ili su se promenili oni
oko vas.
- Pojma nemam šta želite da kažete.
- Na primer ta limuzina kojom ste došli - ruka mu pokaza prema ulazu
u groblje - pre šest meseci je niste imali... niste mogli da je dobijete, ako
sam u pravu. - Klimnuo je glavom. - Tako dakle. Sada je imate ili zbog toga
što ste vi drugačiji ili zato što vas oni oko vas drugačije posmatraju.
Dejna ga pogleda.
- Zar je to važno?
Mejer joj se osmehnu.
- To je važno samo vama, Dejna.
Pogledala je buket irisa koji joj je Margo stavila u naručje. Sagnula se i
spustila buket na grob. Ustala je, malo joj se zavrtelo u glavi.
- Kako se čovek oseća - pitao je Mejer - kad stavlja cveće na prazan
grob?
Posegnuo je rukom prema njoj i ščepao je pre nego što je pala.
Posrnula je, naslonila se na njega a on je uspeo da je zadrži uprkos svojim
bolnim nogama. Ubrzo se povratila.
- Šta hoćete da kažete? - pitala je. - Bila sam ovde na pogrebu kad je
Megi sahranjena. Videla sam...
 - Ono što ste videli - reče Mejer strpljivo - bio je samo prazan kovčeg
koji su spustili u zemlju. Vaša prijateljica Megi nije bila unutra.
Nije tražila objašnjenje. Samo je pitala:
- Pa gde je, onda, ona?
- U Irskoj - Mejer ju je i dalje pridržavao - sahranjena je na rodnoj
grudi. Kod kuće.
- Ali, Megi je rođena u Sent Merisu u Ajovi - reče Dejna.
- Nije rođena, tamo je odrasla i tamo je išla u školu. Ona i njena sestra
su krijući odnete iz Severne Irske neposredno posle rođenja. Doneli su ih
ovamo, smestili u odgovarajuću porodicu...
- Zašto?
- Pravo ime njihove porodice je Tumi - reče Mejer. Sačekao je malo.
Zar vam to ne zvuči poznato?
- Samo malo - Dejna je razmišljala o razgovoru koji je vodila s
Merionom. Bio je tužan. Pitala ga je šta mu je. Odgovorio je: »Velika
nesreća u Severnoj Irskoj«. Tako je rekao. - Šon Tumi je vođa protestanata
u Belfastu, zar ne?
Mejer klimnu glavom.
- Tako je. Megi je bila njegova kćer.
- Gospode - viknu Dejna - šta to govorite?
- Ja ne izvlačim nikakve zaključke - reče Mejer - neka to drugi sada
rade. Ja samo govorim šta sam otkrio. Zar nije to bio deo naše pogodbe?
- Merion mi je rekao da je Šon Tumi naredio odmazdu u katoličkom
delu Belfasta. Kako se zove taj kraj?
- Enditaun.
- Da. Enditaun. A to je bilo...
- Dve nedelje, manje ili više, pre nego što je vaša prijateljica ubijena.
Okrenula se.
- Moram u policiju.
Ali, Mejer je uhvati za ruku i nije ju puštao. Okrenuo joj je leđa.
- Šta ćete im reći?
 - To što ste vi meni rekli - posmatrala je njegovo bezizražajno lice. - Ili
nemate petlju da to potvrdite?
- Smirite se - reče on - to nema nikakve veze sa mnom... ili sa vama -
privukao ju je bliže k sebi a vrhom štapa je udarao o tlo, kao da želi da
podvuče određene reći. - U redu, pretpostavimo da odemo u policiju Los
Anđelesa i kažemo im ovo što sam upravo ja vama rekao. Da li vi verujete
da je Son Tumi poslao svoje kćerke ovamo a da vlada SAD o tome nije bila
obaveštena? I zar mislite da bi oni dopustili da se to objavi u štampi? -
Mahao je štapom. - Ne, ne nikako. U ovoj zemlji ima suviše simpatizera IRA
da bi se to dopustilo. - Tužno je zamahao glavom. - Oni nikada ne bi
dopustili da se ovaj grob otvori. Nikada. - Stavio joj je ruke na ramena. -
Dejna, ova informacija je samo za vas i ni za koga drugog. Ja sam rekao da
ću vam pomoći da otkrijete ko je ubio vašu prijateljicu, ništa drugo.
- Ali, niste učinili čak ni to.
Mejer joj gumu komad papira u ruku i zatvori prste oko njega.
- Kad vam se ukaže zgodna prilika - reče on - idite da se vidite s ovim
čovekom.
Tada se nagnuo prema njoj i poljubio ju je u obraz.

***

Nije mogla da se toga otrese: uprkos svemu, otišla je do Bonistilia.

Naravno, on je bio skeptičan.
- Moraš da mi kažeš odakle ti ta informacija.
- Bobi, ne mogu - raširila je ruke - molim te, nemoj to da tražiš od
mene.
- Sada slušaj...
- Ne, ti slušaj. Da li ti veruješ u ovo što sam ti rekla ili ne, to je kraj tog
slučaja.
- Dobro - reče on - ja mislim da je to laž.
- Sjajno, zbogom.
- Sačekaj, sačekaj malo.
 Vukao je viljuškom po čaršavu. Sedeli su u kuhinji u Rubensovoj kući.
Ona je odbila da ide u policijsku stanicu a nije mogla da se seti nekog
javnog mesta na kome je ne bi prepoznali i okružili obožavaoci. Nije želela
da uvek vodi Aleksa sa sobom, naročito ne na ovakav sastanak.
Pokazao je viljuškom na stolicu.
- Hajde, molim te, sedi. - Glas mu je bio grub. - Postajem nervozan kad
tako stojiš ispred mene.
Marija je imala slobodan dan. Dejna pogleda kroz prozor i ugleda
mladog Meksikanca koji je pomagao baštovanu u održavanju vrta. Nešto
je radio oko ruža.
- Mislim da mi se ne dopadaš previše - rekla je ona, sedajući preko
puta njega.
- Ali, još me nisi izbacila iz kuća.
- Ti i sam znaš zbog čega.. Bez tebe nikada neću otkriti ko je ubio
Megi.
Nagnuo se preko stola prema njoj.
- A to je za tebe veoma važno, zar ne?
- Jeste.
- Zašto?
- Bila mi je prijateljica.
- Prijateljica koja se drogirala namrtvo, koja te je stalno lagala, koja ti
je zavidela na uspehu, koja je mislila da se tucaš sa njenim momkom...
Dejna ga ošamari.
- Hriste, svi ste isti, mešate se u sve.
- To mi je posao - reče on, ne pokrenuvši se. Lice mu se crvenilo tamo
gde ga je udarila ali u njegovom glasu nije bilo nikakvih emocija. - Ja sam
đubretar. Ja njuškam po tuđem prljavom rublju, odvajam izlučevine jer tu
najčešće pronalazim trag uvrnutom ubici koji preti drugim ljudskim bićima.
Vidiš li neke logike u tome?
Okrenula je glavu.
- To je odvratno.
 - Pretpostavljam da je to manje odvratno nego smrskavati ljude
svojim visokim štiklama.
Oči su joj sevale kad se okrenula da ga pogleda.
- Ja to ne radim.
- Ne - reče on - ti samo misliš da to ne radiš.
- Gubi se odavde! - Stolica pade kada je brzo skočila s nje. - Ne želim
više da te vidim.
Krenuo je na nju.
- A šta ćeš da uradiš sa Megi?
- Sama ću to da rešim - uzmicala je unazad i najzad je udarila leđima o
zid. - Gubi se od mene!
Zamahnula je da ga ponovo udari ali on je uhvati za članak na ruci.
Nije mogla da se oslobodi.
- Ne budi blesava - reče, boreći se s njom. Bio joj je sada vrlo blizu.
Oboje su teško disali zbog napora. - Potrebni smo jedno drugom. - Usne su
mu bile sasvim blizu njenih. Pogledi im se susretoše. Osetila je kako se
njegova usta spuštaju na njena. Bio je veoma uzbuđen. Osećala je to.
- Šta to radiš? - pitala je.
- A šta misliš da radim? - pitao je.
Grudi su joj se dizale i spuštale od uzbuđenja. Uhvatila ga je za ruke,
odvojila ih od svog tela, raširila ih, zagledala mu se u oči. Iznenadila se kad
je u njegovim zenicama ugledala sebe. Shvatila je da želi da vodi ljubav sa
njim, ne samo zato što joj se dopadao - to ne bi bilo dovoljno. Bila joj je
potrebna njegova toplina jer on, za razliku od Rubensa, nije bio deo
njenog sveta. To što je on ušao u njen svet za nju je značilo da nije samo
slika već nešto mnogo više. Pokrenula se da mu uzvrati poljubac ali lice mu
je bilo kao lice čoveka koji je doživeo neki šok. Mogla je da čuje zvuk
njegovog teškog disanja. Pogled na njegovo lice ispuni je strahom.
- Šta je bilo, Bobi?
- Ne znam... zaista ne znam. Ja... - pogledao je svoje ruke, odvojio ih
od nje - stalno sam razmišljao o tebi, zamišljao te u naručju. Čak i tamo,
kad si, bila u policijskoj stanici, bio sam krajnje uzbuđen... neki su momci
ljubomorni jer znaju da sam blizak s tobom...
Prišla mu je sad bliže. Njene nage dojke dodirivali su njegovu košulju.
- Toliko puta sam o tome razmišljao. Kako bi bilo da ti i ja... - stavio joj
je ruke na ramena. - Ali sada, kad je taj trenutak došao, čini mi se da sam
paralizovan. Mogu da mislim samo na to kako si maestralna bila u »Redžini
Red«. Odmah mi se to ukaže pred očima i ja sam potpuno izbačen iz
stroja. Ne mogu da razlučim stvarnost od fikcije.
- Ali, ja sam samo žena, od krvi i mesa, Bobi.
- Ne - reče on, odgurkujući je dalje od sebe - nisi. Ti si nešto mnogo
više. Ti si slika, ikona, fantazija za milione ljudi, devojka koja tera ko zna
koliko mladića na vlažne snove. Ti si sada nešto mnogo više nego žena od
krvi i mesa.
Zagrlila ga je.
- To je glupost i ti to dobro znaš - ali, u stomaku je osećala grč koji je
postajao sve jači sve dok joj nije ispunio čitavo telo i grudi. Pomislila je da
će eksplodirati. »Šta li se to sa mnom događa«? - pomislila je.
- Zar ne shvataš? - reče Bonistil, uzbuđenim glasom. - Ja želim da
vodim ljubav sa tobom ali ne mogu. Mi pripadamo različitim svetovima. Ja
ne spadam u tvoj krevet.
U tom trenutku, Dejna je htela da krikne da je ona samo devojka s
ulice, preplašena i sama, ali čak ni tada nešto tvrdo i nepromenljivo u njoj
nije joj to dopustilo i ona poče da ujeda obraze s unutrašnje strane da bi se
prisilila da ćuti. Kriknula je a Bonistil, pomislivši da se ona ljuti, ustuknu.
- Žao mi je - reče nežno - zaista mi je žao, Dejna.
Okrete se i prođe hodnikom pored mudrog El Grekovog Jevrejina.
Kad je čula da su se vrata zalupila za njim Dejna pade na kolena i,
pokrivši lice rukama, poče da jeca tako snažno kako pije od onog dana u
»Belim kedrovima«. Osetila je ukus gume u ustima i skoro je povratila.
Sklopila je ruke na grudima i klatila se napred-nazad, plačući, dok nije
najzad zaspala na tepihu ispod sirene koja je gledala dole na nju, tužnim
očima.
Negde, duboko u podsvesti, krilo se saznanje da je postala
nestabilna. Najzad, zbog toga je i pokušala da zavede Bonistila i slomila se
kad ju je on odbio. Znala je sada da je odvojena, da je drugačija od ostalih
ali - i to nije nikako mogla da shvati - samo jedan deo njene ličnosti
radovao se tome.
Videla je Bonistila kao poslednju sponu sa stvarnim životom u kome
radni ljudi svakodnevno odlaze na posao kao što je i ona svojevremeno
radila. Ušla je u jednu drugu stvarnost i to dragovoljno, otvorenih očiju i
ruku širom raširenih, ali taj prelaz je bio tako lagan, tako zavodljivo
prekriven zadovoljstvima da nije bila svesna svakodnevnih promena, da
nije shvatala da tone sve dublje i dublje u more sve do trenutka kad je
podigla pogled i videla da obale više nema.
Bonistil je bio sasvim u pravu. On nije bio iz njenog sveta i njeno
posezanje za njim na najprimitivniji način bio je samo pokušaj da pokaže
sebi i njemu da je ona još ljudsko biće. Vratiše joj se Mejerove reči,
proganjajući je: »Recite mi« - rekao joj je - »da li ste se vi promenili ili su se
promenili oni oko vas?«
Ono što ju je najviše plašilo bilo je to što nije znala pravi odgovor.
Kako ikona reaguje? Naslućivala je da su mnogi pre nje postavljali isto
pitanje i da oni koji nisu mogli da odgovore na to pitanje nisu dugo ni
živeli, nisu mogli da prežive ovde.
Kad je Rubens došao kući našao ju je ispruženu na sofi sa do pola
punom čašom u ruci i flašom »Stoličnaje« na stočiću.
- Prokletstvo, Dejna, šta je to između tebe i tog policajca?
Pogledala ga je, ne shvatajući šta govori, a on se nagnu prema njoj i
izbi joj čašu iz ruke. Čaša se otkotrlja po sofi i pade na tepih. Tečnost se
prosu i ostavi tamne fleke na tepihu.
Rubens se nagnu nad nju:
- Pomoćnik baštovana mi je rekao...
Ali, ona je već nekontrolisano jecala, stezala ga takvom strašću da
njegovog besa nestade.
- Dejna - šapnuo je njeno ime i ljuljao ju je napred-nazad da bi je
utešio. - Šta ti je? Dejna?
Nije mogla ništa da mu kaže.
 ***

Snimanje.
El-Kalam poče seansu izvlačeći nož. Hiter krenu prema njemu ali Rita
je grubo povuče unazad. Mahnula je automatom ispred njenog nosa,
preteći. Stavila je kažiprst preko senzualnih usana i zagledala se Hiter
pravo u oči. Odmahnula je glavom.
El-Kalam je dao automat Malagezu koji je stajao kraj njega. Sa druge
strane stolice Fesi je oblizivao usne. Milovao je okidač svog automata.
Usne su mu bile napola otvorene i izgleda da je teško disao.
El-Kalam krenu na Rahelu. On prinese blistavi vrh noža Rahelinoj
bluzi. Zrak svetlosti pade na oštricu i ona opasno sevnu.
Začu se cepanje tkanine u naglašenoj tišini. Poče da se pojavljuje
Rahelina koža dok je El-Kalam u trakama cepao njenu bluzu. Njena koža je
bledo sijala u sumraku. Pojaviše se njena lopatica i grudi. Nosila je tanušnu
potkošulju od finog lana sa nežnom čipkom na ivici. Malena ružičasta ruža
bila je ušivena kao ukras između njenih dojki.
- Evo - dahtao je El-Kalam. Nož sevnu kroz vazduh. - Kako ti se sada
ovo čini? - Zagledao se u njene oči. A onda se njegov pogled spusti na
njena ramena. Vrh noža sevnu kroz svetlost i senku i ponovo bljesnu na
svetlosti. Presekao je jednu naramenicu male potkošulje. Rahela jeknu.
Njene ruke spontano poleteše prema grudima da ih sakrije ali Malagez je
uhvati za ruke i primora je da ih spusti u krilo. Ramena su joj se tresla.
Gledala je pravo ispred sebe.
- Pogledaj ti to - reče El-Kalam. - Kakve lepe sike. Ne misliš li i ti tako,
Malagez.
- Za moj ukus su premale.
- E pa sad, Raule, daj im vremena. Dete se tek formira. Ona još nije ni
žena - suza je visila na donjem kapku Rahelinog desnog oka. Najzad se
preli i kliznu niz obraz, pade na nadlanicu El-Kalamove ruke. On se
osmehnu.
- To su dojke deteta - reče Malagez. - Daj ih Fesiju.
- Muka je sa tobom što ne umeš da predviđaš budućnost, Malagez -
El-Kalam je posmatrao Rahelu. - Sada su to sike deteta, jeste. Ali, uskoro...
one će propupiti i postati veličanstvene dojke žene. - Odjednom mu
nestade osmeha sa lica. - Ukoliko, naravno, ukoliko im se nešto ne dogodi.
- Kao šta, na primer? - zainteresovao se Malagez.
El-Kalam slegnu ramenima.
- Ah, ne znam. Ali, znaš kakav je život. Neka nesreća, možda - Rahela
trepnu i pogleda ga. - Ili... znaš neki ludak može da naiđe... neko ko mrzi
žene, na primer. Neko ko nema poštovanja za ženske obline.
Homoseksualac...
Fesi se zakikotao. Oči su mu bile ogromne i sjajne.
- Psihopata možda. Svet je pun ludaka, znaš. I recimo da, na primer,
jedne noći takav psihopata zgrabi devojčicu.
Sada je bio vrlo blizu Rahele. Njene male dojke su se dizale gore-dole
jer je teško disala.
- Zamisli da taj ludak ima nož - vrh njegovog noža pođe prema
Rahelinim dojkama prošavši kroz traku svetlosti. Odsjaj sa sečiva pade na
Rahelin vrat pa kliznu na obraz. Njene usne počeše da podrhtavaju.
- I zamisli da je taj zaista lud - reče El-Kalam - on bi uhvatio našu lepu
devojčicu s leđa, za kosu... - ščepao je Rahelu i zabacio joj glavu unazad.
Njegove tanke usne bile su sada povučene nagore tako da su se videli beli
zubi, kao u zveri... povukao bi je ovako... - zagledao se u njeno lice. U igri
svetlosti i senki njeno lice je bilo kao izdeljeno na polja.
El-Kalam je nastavljao užasnu scenu.
- I sada, on stavlja ivicu noža ispod jedne dojke - Rahela se trgnu kad
joj nož dotaknu kožu. Dah joj je izlazio kao zvižduk kroz zube.
- I zamisli da joj taj ludak kaže ovo: vreme je da te načinim takvom da
ličiš na dečaka.
Oštrica noža se sada kretala horizontalno ispod Raheline dojke. Ona
zatvori oči i poče da drhti.
- Najpre odseče jednu, pa onda drugu.
Rahela poče da jeca. Suze su lile niz njene sklopljene kapke. Glava joj
se klatila napred-nazad na stolici visokog naslona.
 - Ne - rekla je.
- Šta je to? - oslušnu El-Kalam. - Šta je to?
- Ne! - kriknula je a glas joj je bio neverovatno visok. - Ne, ne, ne!
- Šta ne?
Rahela širom otvori oči. Suze su joj sada nekontrolisano kapale iz
očiju, lile niz obraze, niz vrat, po grudima.
- Molim vas, nemojte.
- Ah - reče El-Kalam, držeći i dalje nož gde ga je zaustavio. - Sada smo
ipak došli do nečega.

***

Tog jutra Dejna je pitala Rubensa da li bi mogao posle posla da dođe po

nju na snimanje.
- Potrebno mi je da izađem negde da se malo provedem - rekla je - i
želim da ti budeš uz mene.
Kad se pojavila iz svoje prikolice ogroman »linkoln«, tamnoplav kao
ponoć, čekao je na nju. Rubensov vozač je iskočio i držao je otvorena
vrata sve dok se Dejna nije udobno smestila. Vide Aleksa na prednjem
sedištu kraj vozača pre nego što je Rubens pritisnuo dugme i podigao
plastičnu pregradu između njih.
- Kako si? - upita on ljubeći je. Držao ju je za ruku.
- Ludo - reče ona, s osmehom. - Skoro smo završili. Još da ponovimo
jednu scenu koja se ne dopada Merionu i onda možemo da pakujemo.
- Dobro - reče Rubens kao da je to nešto novo za njega, kao da mu
Merion nije svakodnevno podnosio izveštaj o napredovanju poslova.
- Kako se Džordž drži?
- Provući će se kroz ovo - reče Dejna - ali, mislim da je suviše duboko
zagazio u tu stvar sa PLO. Čak je i njegov agent razgovarao sa njim o tome
ali, bez ikakvog uspeha. - Stegla mu je ruku. - Daj da nešto popijem.
Dejna je insistirala da idu u »Mesečev zrak«, šik restoran na dva sprata
u Malibuu koji je naročito leti bio veoma privlačan, privlačniji od restorana
na Beverli Hilsu kao što su na Nort Kamdenu ili Nort Kenonu.
Dejna je bila rastresena, kao da su joj misli lutale nekud daleko.
Osećala je kako energija ističe iz nje u sve širim krugovima koji obuhvataju
čitav restoran. Bila je zaprepašćena svojom snagom, bila je zavedena i
oduševljena istovremeno. Svi su došli do njihovog stola, čak i sam
upravnik restorana, da pitaju da li je hrana dobra, da li je piće dovoljno
hladno. Zbog tih stalnih zapitkivanja ona i Rubens nisu tokom čitave večeri
mogli da progovore nijednu reč.
Kasnije su prešli širokom stazom do parkinga. Trake peska, nošene
vetrom, klizile su kao zmije po asfaltu, nestajale kao dim.
Suočili su se sa morem automobila, osvetljenih jakim reflektorima.
Noćni leptirići su na hiljade napadali sijalice, često padali na automobile,
izgorelih krila.
Hrom je sijao a raskošne boje automobila, tako pažljivo birane, tako
skupo plaćene, sada su pod ovom jakom svetlošću bile izjednačene, sve
podjednako sive. Dejna je bila zastrašena tim prizorom, bio je to čudan
pejzaž bez ikakve estetike, kao da su bili u nekom stranom svetu, kao da je
Zemlja bila samo uspomena koja se vrtela negde sto miliona kilometara
daleko.
Ščepala je Rubensa za ruku i rekla:
- Hajdemo odavde.
Učinilo joj se da čuje glasove i smeh kako čudno odzvanjaju u
nepokretnom vlažnom vazduhu. Glasovi su bili prigušeni baš kao i šuštanje
talasa i udaranje njihovih potpetica po stazi dok su išli prema kolima: u
daljini se čulo šuštanje kola koja su prolazila drumom.
Skoro su stigli do limuzine kad Dejna ugleda dve prilike kako izlaze iz
crvenog »poršea« parkiranog nedaleko odatle. Prepoznala je kola pre
nego što je prepoznala ljude.
- Zdravo, Dejna - reče Taj. Iza nje se pojavi krupna figura Silke,
ogromnih ramena.
- Nije bila u stanju da vozi - reče on dubokim glasom.
Dejna tek sada primeti da Silka pridržava Taj jer je bilo očigledno da
ona ne može da stoji sama.
 Zagledala se u Tajine oči i videla da su joj ženice neprirodno raširene.
Upitala je Silku:
- Šta je uzela? Čime se drogira?
On sleže ramenima:
- Uzima sve do čega dođe: kokain, LSD… možda čak i »Dalman«.
- Dejna - šapnu Taj i posegnu za njom - Dejna.
Taj htede da je uhvati.
- Šta se to, do đavola, ovde zbiva? - upita Rubens, posmatrajući Silku.
- Mala rasprava - reče Silka - ništa, u stvari.
- U redu je, Rubense - reče Dejna. Uhvatila je Taj za ruku i počela da je
odvlači dalje od muškaraca. - Ja ću se pobrinuti za nju.
Stavila je ruku oko Tajinog uskog struka a drugom ju je uhvatila za
ruku.
- Hajde - šapnula je - hajde.
- Vodi me kući - reče Taj - hoću u krevet.
Bile su same, usred mora automobila.
- Silka će te odmah odvesti kući - reče Dejna.
- Neću da idem kući sa njim. Hoću da obavijem noge oko tebe...
- Dosta, Taj.
- Hoću da te ljubim tamo dole...
- Rekla sam ti, dosta! - Dejna je siktala. Okrenula je Taj tako da je bila
sada obrazom okrenuta prema njoj. - Ja sam ti rekla šta treba da uradiš:
vrati se Najdželu i ostavi Krisa.
Tajino lice je bilo čudno iskrivljeno i nije u njemu bilo ni lepote ni
senzualnosti.
- Ja ne želim Krisa - jecala je - ja želim tebe.
Dejna meko poljubi Taj a onda produži poljubac. Osećala je kako se
telo druge žene topi, prepušta. Mogla je da oseti kako šišti od
zadovoljstva, kako teško diše, dok je osećala njene usne i jezik na svojim
usnama.
 - A sada idi - reče Dejna ledeno. - Vrati se u svoja kola. Pokaži Silki da ti
to možeš sasvim sama. On misli da ne možeš.
Taj je jedno vreme posmatrala Dejnu.
- Moram da se vratim, Dejna. Kad si me izbacila...
- To je bila samo opomena.
Taj se slatko osmehnu.
- Znam.
U njenim očima je bilo toliko ljubavi da je Dejni skoro pozlilo. Taj ode,
dodirujući kola, pridržavajući se za njih, ali dobro pazeći da ne posrne ih ne
padne jer je pamtila šta joj je Dejna rekla da Silka misli o njoj.
Kad je Taj ušla u svoj »porše« Dejna se vrati tamo gde su stajali
muškarci. Oni kao da se nisu pokrenuli, nisu izgleda čak ni razgovarali
jedan sa drugim.
- Sada je sve u redu - reče Dejna obojici. Ali njen pogled se zadržao na
Silki. Pitala se koliko on zna o svemu što se događalo. On, svakako, nije bio
glup i izgleda da je dobro poznavao Taj. Dejna je sumnjala da Silka sve zna.
- Silka, sada slobodno možeš da je vodiš kući.
- Mislite kod Najdžela? - posmatrao je pažljivo njeno lice.
- Da - reče ona - tačno sam to mislila. Zar ona ne pripada tamo?
Silka se osmehnuo.
- Mislim da je tako. Najdžel tuguje za njom. Nedostaje mu.
- Neće više morati da brine. Ostaće sa njim.
Silka izvadi ključeve »poršea« i stajao je zveckajući njima.
- Čudim se što se to već ranije nije desilo. Pre šest meseci ona i Kris su
bili sami. Najdžel je bio negde na putu...
Dejna nije htela da više raspreda o Taj i Krisu.
- I, ništa se nije desilo? - pitala je, tek toliko, da ne uvredi Silku.
On sleže ramenima - Ne mogu ni ja baš sve da znam, mis Vitni.
Osmehnula mu se.
- Znaš šta, Silka? Mislim da sve ono što ne znaš o grupi ti lako možeš
da saznaš.
 Silka baci ključeve u vazduh, uhvati ih.
- U tom slučaju - opet se osmehnuo prema njoj - morate da mi
verujete kad vam kažem da se nije ništa dogodilo. Hvala vam što ste mi
pomogli i što ste je smirili. Ponekad je nemoguća.
U limuzini, dok su se vozili kući, morala je da objasni Rubensu šta je
taj razgovor sa Silkom, u stvari, značio. Priča je bila dobra, mogla bi čak i
sama da poveruje u nju.

***

Rahela pogleda Hiter kroz suze. Bilo je toliko tuge u tom pogledu, toliko
žaljenja, da Hiter odvrati pogled.
El-Kalam ustade. Oštrica njegovog noža bila je vlažna od Rahelinih
suza i znoja. Neko vreme posmatrao je njene oči.
- Za pet minuta - reče on - za pet minuta želim sve ono što sam već
rekao.
Hiter oseti kako joj drhte noge, mislila je da će da se sruši. Rita je sada
morala da upotrebi svu snagu da bi je pridržavala.
- Kupatilo - reče grubim glasom - moram u kupatilo.
El-Kalam se okrete. U očima mu je sijao trijumf.
- Znao sam da nemaš petlje. Gde ti je sada hrabrost? Izgleda da te ja
bolje poznajem od tvog rođenog muža. - Nasmeja se i zabaci glavu unazad
pa pokaza pogledom prema vratima. - Vodi je, Rita. Ne želim da usmrdi
ovu sobu.
Rita klimnu glavu i povede Hiter prema vratima. Na pola puta, Hiter
se saplete. Pala je na kolena i ruke.
- Pogledaj samo - reče Rita - ne može čak ni da hoda sama.
Sagnula se, zavukla ruke ispod pazuha Hiter i podigla ju je. Dok je to
radila, Hiter uhvati Rahelin pogled. Pogledala je devojčicu kao da želi da joj
nešto kaže. A onda je Rita podiže na noge i izvuče iz sobe.
Krenule su hodnikom. Kad su došle do otvorenih vrata kupatila,
pored njih prođe jedan od terorista, žureći prema mučilištu. Nosio je
automat na gotovs i kao da je teško disao.
- Hajde - reče grubo Rita - prestani da zijaš. - Gurnula je Hiter u
kupatilo. - Imaš dva minuta vremena.
Hiter priđe toaletu, podiže suknju, sede. Čula je neko komešanje iz
pravca mučilišta: podignuti glasovi, škljocanje automata. Buka je bila sve
jača. Čula je kako neko, sa čizmama na nogama, trči hodnikom.
- Rita! - bio je to El-Kalamov glas. - Dođi brzo!
Pojavi se njegovo lice na vratima. Bio je ogroman kad se pojavio tako
u dovratku. Nije ni pogledao Hiter.
- Šta je bilo?
- Neki idiot je počeo da puca iza kuće - išao je brzo hodnikom - hajde,
dođi!
- Ali... - Rita se okrete prema Hiter.
- U redu je - reče Fesi, tako blizu nje da se ova trže. - Ja ću brinuti o
njoj. - Cerio se.
- Mogu da mislim - reče Rita. - Znam ja kako bi se ti brinuo za nju...
- Rita! - ponovo se čuo El-Kalamov glas.
- Radi štogod hoćeš - reče ona, odgurnuvši ga i prošavši pored njega, -
ali, pazi da je ne povrediš. Može da nam bude potrebna.
Jurnula je hodnikom za El-Kalamom.
Fesi uđe u kupatilo. Cerio se. Posmatrao je Hiter i njene noge ispod
suknje.
- Šta je bilo? - upita Hiter.
- Ah, aha, ah - Fesijev glas je bio otežao. - Šta mi to ovde imamo?
Uvukao je cev svog automata ispod njene suknje i podigao je. Oči mu
sinuše. Isplazi jezik, poče da oblizuje usne.
Hiter ne reče ništa. Cev automata sada ju je dodirivala između butina.
- Ko je sa Rahelom?
Fesijeve oči potamneše.
- Ovde ja postavljam pitanja. Ne odgovaram na njih. Ja zahtevam
samo odgovore.
 Hiter ga je mirno posmatrala. Fesijeve oči se raširiše. Priđe joj bliže.
Ponovo obliza usne.
- Tebi se dopada ono što je radio sa Rahelom - reče ona meko. Fesi
priđe još bliže. - Voleo bi da to isto radiš sa mnom, je li?
Fesi je sada bio sasvim blizu. Hiter ustade. Fesi stavi automat na pod.
Otkopča svoj revolver kalibra 45. Uhvati je jednom rukom, zavuče joj ruku
pod suknju a cev revolvera prisloni uz slepoočnicu.
- Nemoj da ti neke gluposti padaju na pamet - šaputao je. Usnama je
kliznuo niz njen obraz do njenih usana.
Hiter okrete lice. Njegova ruka se pokretala ispod suknje, po njenoj
koži. Ona se ujede za usnu, odbijajući da krikne. Polako podiže ruke, stavi
mu ih na ramena. Njegove usne se prilepiše uz njene. Njene usne se
otvoriše pod njegovima. Ljubili su se vrlo dugo. Čuli su se zvuci čizama,
neki promukli povici. Neko je nešto naređivao u hodniku.
Sasvim polako, Hiter spusti ruke niz njegovo telo. Fesi uzdahnu. Kapci
mu zadrhtaše, revolver se zanjiha.
Hiter skupi desnu šaku u pesnicu i snažno udari Fesija između butina.
Fesi kriknu, presamiti se. Njegov revolver opali, pade mu iz ruke. Lice mu
poblede. Kolena ga izdadoše. Hiter se dočepa revolvera ali Fesi je uspeo
da joj ga izbaci iz ruke. Revolver kliznu na drugi kraj kupatila.
On je sada pokušavao da je se dočepa. Psovao ju je tiho, ispod daha.
Hiter posegnu preko njega i dohvati njegov automat. Podiže automat i
kundakom udari Fesija u bazu vrata. Fesi ispusti vazduh, sruši se na pod.
Pažljivo ga je opkoračila. Prošla je kroz otvorena vrata. Izašla na
hodnik. Zvuci su sada bili jači. Čuli su se povici i dozivanje. Onda je čula
pucnjavu automata iza vile.
Pogledala je u dnevnu sobu. Tamo je bio pravi haos. Teroristi su jurili.
Išli su prema ulaznim vratima. Nije videla nijednog taoca. Čula je poznati
El-Kalamov glas kako izdaje naređenja.
Krenula je hodnikom prema mučilištu. Držala se zida, išla je čučeći.
Prst joj je bio na okidaču automata. Nije ispuštala iz očiju poluotvorena
vrata sobe u hodniku. Prilazila je sve bliže. Trak svetlosti pružio se iz sobe,
preko hodnika, sve do suprotnog zida.
 Ispred vrata zastade, oslušnu. Nije mogla ništa da čuje jer je buka bila
suviše velika u drugim delovima vile.
Zatvorila je oči ja tren. Duboko je udahnula. Kad je ponovo otvorila
oči, držala je pogled fiksiran za trak svetlosti na zidu. Usne joj se
pokrenuše dok je tiho brojala u sebi. Na »tri« je skočila napred. Čučala je,
držeći automat na gotovs. Načinila je krug automatom. Videla je Rahelu
vezanu za stolicu, ali nikog drugog. Samo senke.
- Rahela!
Začu se pucnjava. Bacila se u senku, sklonila se. Meci zaparaše drveni
pod. Malter otpade sa zida. Ona podiže automat i ispali u tamu: jedan,
dva, tri metka.
Neko kriknu i ona ugleda nečiju glavu. Telo se sruši iz zaštitničke
senke. Pade u krug svetlosti. Krv je blistala, cureći iz rane. Leš se sruši
pravo ispred nje. Bio je to Malagez.
Fesi je dolazio hodnikom, držeći revolver u rukama.
Hiter se zagleda u Malageza.
Fesi je dolazio, sa rukom između nogu. Posrtao je, držeći se za zid.
Hiter se okrete prema Raheli.
- Sve u redu?
Rahela klimnu glavom i okrete svoje lice išarano suzama. Hiter joj
priđe.
Stežući zube i znojeći se, Fesi se pojavi na vratima. Podiže cev
revolvera, nanišani u Hiterina leđa.
- Pazi! - kriknu Rahela.
Revolver opali. Hiter se već okretala. Metak udari iznad njenog levog
ramena. Hiter se baci na jedno koleno. Fesi ponovo uperi cev u nju. Cerio
se.
Hiter povuče okidač automata. On se zagreja u njenoj ruci, bljujući
metke. Fesijevo telo je bilo bačeno unazad i snažno je udarilo o zid. Krv ih
sve isprska. On pade napred, ispruženih ruku.
Hiter pokuša da opali još jednom ali metak se zaglavio u cevi
automata. Ona ga baci s odvratnošću i podiže Fesijev revolver. Okrete se
prema Raheli. Poče da je odvezuje.
- Počeo je napad - reče devojčica. Ustala je, uhvatila Hiter za ruku. -
Rekla sam ti da nas moj otac neće ostaviti.
Hiter se osvrte po zakrvavljenoj sobi.
- Hajde, idemo odavde.
Izašle su u hodnik. Jedan od terorista im prepreči put. On podiže
revolver ali je Hiter bila brža. Pogodila ga je grudi. On se zatetura unazad,
raširi ruke. Sruši se na pod, glava mu se zanese.
Hiter povuče niz hodnik. Preko puta kupatila bila su neka zatvorena
vrata. Hiter ih otvori. Bila je to spavaća soba. Nikoga nije bilo unutra.
Gurnula je Rahelu u sobu, pošla je za njom. Zatvorila je vrata, zaključala ih.
Na drugom kraju sobe prozori su bili blokirani, kao i u mučilištu. Veliki
krevet je bio podignut i prislonjen uz njih.
- Misliš da bi mogla da mi pomogneš da to odguramo s prozora?
Rahela klimnu glavom. Zajedno su počele da guraju veliki krevet dalje
od zida. Znojile su se dok su radile. Krevet je bio užasno težak. Iza
zatvorenih vrata čule su pucnjeve. Bivali su sve snažniji, sve učestaliji.
Sada su se čuli glasovi, sasvim blizu. Krevet malo popusti. Neko je
lupao na vrata. Krevet se pomače još malo.
- Hajde! - viknu Hiter. - Hajde! Gurni!
Rahela podmetnu rame pod drugi kraj kreveta.
Čuli su se pucnji: meci počeše da zvižde kroz sobu. Sagnule su se ali
su i dalje gurale krevet. Krevet najzad malo kliznu dalje od prozora. Ukaza
se pukotina.
Hiter prestade da gura.
- U redu - reče - hajde, idi. Možeš da se provučeš.
- Ali, ti ne možeš - reče Rahela. Nastavila je i dalje da gura krevet. Sad
je ona rekla. - Hajdemo!
Ponovo se oglasiše pucnji. Obe se sakriše ispod ivice kreveta. Hiter
poče da gura Rahelu.
- Hajde, idi! - vikala je. - Nemamo vremena!
 - Ne - reče Rahela - ne želim da te ostavim!
Lice joj je odražavalo odlučnost.
- Hajde, još samo malo pa ćeš i ti moći da se provučeš - ponovo je
podmetnula rame pod krevet. Obrve joj se nabraše od napora.
Hiter ju je posmatrala neko vreme. Ponovo pucnji. Hiter gurnu krevet.
On zaškripa po podu. Brava na vratima popusti pod učestalom paljbom.
- Rahela, sada - viknu Hiter.
Vrata se širom otvoriše.
Rahela se zavuče ispod kreveta. Otvorila je prozor, popela se na
prozorsku dasku.
- Hiter! - viknula je i pružila ruku prema njoj.
- Idi! - naredi Hiter: bilo je očajanja u njenom glasu. Krenula je prema
vratima. - Dolazim!
Rahela iskoči kroz prozor baš kad se Hiter spremala da krene za njom.
U tom trenu neka figura skoči kroz vrata. Hiter ču pucnje. Meci se zabiše u
veliki krevet. Pritisnula je okidač, nanišanila na osobu koja joj je prilazila.
Osoba kriknu ali nastavi da ide prema njoj. Bila je to Rita. Ponovo je
kriknula. Hiter je videla da su joj usne povučene unazad i da joj se zubi
bele. Videla se krv. Curila je iz užasne rane na jednoj strani glave.
Hiter se okrete, nestade iza kreveta. Uhvatila se za prozorsku dasku,
skoro je ispustila revolver. Nečije ruke - Raheline ruke - počeše da je vuku
nagore.
U trenutku kad se popela na dasku ugleda cev automata uperenu u
sebe, ispod ivice kreveta.
- Hajde! - preklinjala ju je Rahela. - Hajde!
Pojavi se Ritino krvavo lice. Kosa joj je bila krvava. Cev automata bila
je uperena u glavu Hiter.
Hiter opali. Ritina glava se zanese unazad. Cev njenog automata
podiže se uvis, ruka povuče okidač. Meci zaparaše plafon.
Hiter se okrete. Skočila je. Sada su ona i Rahela čučale uza sam zid
vile. Pucnjava se čula sa svih strana. Tu i tamo, videle su neke figure kako
promiču.
 Hiter povuče Rahelu. Uspele su da se dokopaju žive ograde kada ih
ubrzana paljba primora da se bace na stomak. Ležale su nepomično jedno
vreme, teško dišući.
Videle su krv na travi i nekoliko leševa. Videle su sada i vojnike koji su
došli da ih spašavaju. Bili su to izraelski komandosi i američki marinci. Prvi
talas je već zauzeo vilu i oni su sada bili unutra: puščana paljba je svedočila
o tome.
Najmanje šest komandosa je čučalo ispred ulaznih vrata. Visoki
muškarac, povijenog nosa, širokih ramena, komandovao im je. Na njegovu
komandu oni jurnuše unutra. Rahela je bila obuzeta žestinom napada.
Hiter nešto zapazi.
Na onom prozoru kroz koji su ona i Rahela pobegle videlo se neko
komešanje. Dva muškarca su se rvala na samoj ivici. Hiter se okrete da
pogleda.
Bili su to El-Kalam i jedan izraelski komandos. Dok je posmatrala, El-
Kalam je uspeo da se iščupa iz komandosovog zagrljaja. Ivica njegove šake
nemilosrdno se spusti na vrat komandosa. Čovek načini grimasu od bola
ali nastavi da se bori. Podigao je koleno i udari El-Kalama u prepone.
Bradonja tada podiže kažiprst i pođe s njim prema čovekovom licu.
Komandos se savi od bola dok je El-Kalamov prst probijao njegovo oko.
El-Kalam ga opet udari i odbaci u stranu. Posegnuo je za automatom
ali revolverska paljba ga natera da promeni zamisao.
Bacio se na zemlju ispod prozora. Paljba ga je pratila.
Baš je hteo da se prebaci s druge strane živice kad se Hiter pojavi
pred njim, sa mesta na kome su ona i Rahela ležale. Stajala je malo
raširenih nogu, držala je revolver obema rukama.
- Ne mrdaj! - viknula je.
El-Kalam se okrete. Vide ko je to i poče da se smeje.
- Tako dakle - reče to si ti. Mislio sam da si poginula u ovoj žestokoj
borbi. Poslao sam Ritu da te sredi.
- Ubila sam Ritu.
Nestade osmeha s njegovog lica.
 - Ubila sam Malageza i Fesija.
- Nemoguće - zadrhta El-Kalam. - Nisi to mogla da učiniš Ti? Ti ne znaš
kad treba da pucaš. - Odmahivao je glavom. - Ti ne možeš da me uplašiš. Ja
te sada ostavljam. Vreme je da nastavim borbu na nekom drugom mestu.
- Ako mrdneš, ubiću te.
Raširio je ruke.
- Kako? Pucaćeš u čoveka koji nije naoružan? Pucaćeš u čoveka koji ne
može da se brani?
- El-Kalame, ti si opasan. Suviše si opasan da bi smeo da nastaviš da
živiš. Jednom si mi rekao da ja ubijam bez razuma a ti ne. - Odmahnula je
glavom. - Grešiš. Ti ubijaš nerazumno. Nema oproštaja za ono što činiš...
mora da postoji drugi način...
- Sloboda! - viknu on. - Za nju se borim.
- Sloboda je reč zbog koje ne smeš da radiš ono što ti radiš, i ona ima
samo ulogu u tvom životu. Ništa više. Ti si toliko izvitoperio činjenice da
više ne znaš šta je istina a šta nije - išla je prema njemu dok je govorila. -
Ščepao si civilizaciju za grlo i sada pokušavaš da joj odgrižeš glavu.
Na njegovom licu se ponovo pojavi osmeh.
- Reči - reče on - to su samo reči. One meni ništa ne znače - podigao je
ruke. - Zbogom - reče i krenu.
Hiter pritisnu okidač revolvera kalibra 45. On zagrme u njenoj ruci:
cev se podiže u vis. Kroz dim, ugleda El-Kalama kako se tetura unazad i
kako udara o zid kuće. Posrnu, načini jedan korak, pade na koleno.
Uhvatio se za grudi. Krv je liptala kroz njegove zgrčene prste. Oči su mu
bile širom otvorene, pogled uperen u nju. Izraz neverice pređe preko
njegovog lica. Gledao je kako Hiter ide prema njemu.
- Ja ne... - počeo je - ja ne... - krv mu linu iz usta i nosa i on poče da se
guši. Zakašljao se, kliznuo je niz zid vile. Glavu zabaci unazad. Njegove oči
koje sada više nisu videle, okrenuše se prema nebu.
Hiter je stajala iznad njega, cev pištolja još je bila uperena u njegovu
glavu. Rahela se izvuče iz skrovišta i jurnu preko trave prema Hiter. Stala
je pored nje, naslonila se na nju. Stegla ju je obema rukama i nije htela da
se odvoji od nje.
 Komandos sa nosem grabljivice pogleda kroz veliki prozor. Dugo je
buljio u scenu ispred sebe, iskreno zaprepašćen. Onda okrete glavu i svi
začuše kako izdaje naređenja svojim ljudima.
Za trenutak tuce komandosa stvori se ispred vile. Komandir izađe
kroz otvoreni prozor, skoči na zemlju.
- Da li ste povređene? - pogledao ih je obe. - Sada je sve gotovo.
Ljudi priđoše, okružiše El-Kalama.
Hiter prenese pogled sa leša na komandanta. Jedan od komandosa
udari čizmom El-Kalama. Opsova.
Hiter spusti revolver u travu. Sagnula se i podigla Rahelu. Uhvatila ju
je oko struka i povela ju je daleko od čitave te gužve, što dalje odatle. Išle
su mirno uz živicu, kao da su krenule u šetnju.
11.

Ekran potamne.
Aplauz je postajao sve jači, preteči da se pretvori u pravu buru dok su
još crvena slova odjavne špice klizila po ekranu. Onda su skočili na noge.
Gromoglasan aplauz je počeo negde iz sredine sale a onda se širio poput
krugova na vodi sve dok svi nisu počeli divljački da pljeskaju. Tu i tamo, čuli
su se oštri zvižduci. Sala se ljuljala.
Bilo je to, kao što je Rubens i predvideo, nedelju dana pre Božića.
Merion je završio film na vreme. »Hiter Duel« će se prikazivati nedelju
dana u »Zigfildu« na 54 ulici, zapadno od Šeste avenije u Njujorku. Sve
karte su bile rasprodate za nedelju dana unapred.
Ova pretpremijera bila je namenjena važnim ličnostima i novinarima
domaće i međunarodne štampe. Rubens se pobrinuo da o trošku
kompanije »Tventi senčeri foks« iza Holivuda dođu najznačajniji kritičari i
novinari koji pišu o filmu. Ljudi, iz propagande hteli su da i svi šefovi iz
studija dođu na premijeru ali oni se nisu pojavili.. Karte su dali svojim
sekretaricama. Beril je na njegov zahtev došla u Njujork dve nedelje ranije
da bi pripremila sve za novinare i da bi delila besplatne ulaznice.
Rubens je sada ubirao plodove. On se kockao sa interesovanjem
publike. Bio je to veliki rizik. Čak i ovo prikazivanje u Njujorku. Pre mesec
dana on, Merion i Beril su razgovarali upravo o tome. Kad je izložio svoj
plan, Merion je lanuo na njega. Ipak, on je bio najbliži projektu i kako je
Rubens rekao, jedini je mogao da objektivno sagleda situaciju.
Najzad se Merion predao.
- Predajem svoj prokleti život u tvoje ruke - rekao je, ustajući. - Sada
znam kako se osećala Marija Antoaneta kad je išla na giljotinu.
Rubens je udario Meriona po leđima, zagrlio ga.
- Zar ti imaš tako loše mišljenje o nama, prijatelju? I to posle tako
sjajnog posla koji si obavio. Čoveče, napravićemo od ovog filma najveći
uspeh svih vremena - stegao je Meriona - veruj mi. Mi nikada nismo izdali
jedan drugoga pa nećemo ni sada. Imaš moju reč.
Uprkos svemu, Merion još nije bio sasvim ubeđen da će sve biti
ovako. Dejna je baš razmišljala o tome kad je publika eksplodirala u
ovacijama. Sve je bilo onako kako je Rubens zamislio. Mogao je da bude
zadovoljan. Ali u Merionovom srcu su sve do tada kolale sumnje. Ovo je,
ipak, bila Amerika: njegov veliki potez. Ako se pokaže da nije uspeo... Ali,
noćas je on bio ubeđen da je uspeo. Pretvorio se sav u osmeh.
Dejna je stajala između Meriona i Rubensa. Osećala je njihovo
prisustvo, kao da su duhovi. Činilo joj se da se nalazi u kući naseljenoj
duhovima i da se rukuje sa prikazama. Za nju je u stvarnosti postojao samo
zid buke koji se kao talas plime obrušavao na nju dok je išla dugim
prolazom prema izlazu i okretala se da vidi lica ljudi koji su pljeskali.
Čula je da je neko zove. Okrenula je glavu. Ali, njeno ime nisu
izvikivala jedna usta, već čitava masa. Njeno ime tako izgovoreno dobilo je
neko novo značenje, novi oblik, dobilo je gustinu dok joj se najzad nije
činilo da visi u vazduhu.
Gledala je njihove oči i u njima videla jedinstveno osećanje. Na
svakom licu, bez obzira na njegov oblik, lepotu, punoću, videlo se jedno te
isto - kao da su svi imali jedan um, jedno srce, jedan san. I, odjednom, uz
drhtaj, Dejna shvati da je ona taj san.
Podiže kragnu duge bunde od vizona koju joj je Rubens poklonio. Kad
je izašla, napućila je usne, dunula topli dah koji se odmah pretvorio u paru
u ledenom vazduhu. Visio je ispred njenog lica a onda je nestao u noći.
Ovde, u Njujorku, zaista se osećalo da je Božić. Dugi nizovi šarenih
sijalica pružali su se šestom avenijom a prema severu grane drveća u
Central parku ličile su na velike metle koje se trude da oteraju tamu.
Ovde nije moglo da se paradira u džinsu i majicama, u decembru, kao
Što se to radilo po Bulevaru sumraka: ovde nije bilo otvorenih sportskih
automobila: niko nije nosio daske za jedrenje na talasima prema Laguni.
Decembar u Njujorku je zaista bio zimski mesec, i mada nije bilo
snega - samo neki prljavi ostaci tu i tamo - bilo je hladno, baš onako kako
se osećala. Taksi vozila upaljenih crvenih lampi klizila su gore-dole, po 53.
ulici. Deda Mrazevi su zvonili zvoncima u korist Armije spasa ili neke druge
dobrotvorne organizacije. Nešto dalje, na petoj aveniji, robna kuća »Saks«
je još bila otvorena da bi zadovoljila želje horde kupaca. »Sent Patrik« je,
svakako dobro osvetljen...
Rubens je stajao uz Dejnu na trotoaru, čekajući strpljivo. Aleks je
držao vrata limuzine otvorena da bi mogli da uđu. Merion se trenutak
ranije bacio u topla somotska sedišta.
Rubens je zagrli.
- O čemu razmišljaš?
Nastavila je da gleda niz Šestu aveniju, prema Parku.
- Mislim da mi ne bi poverovao kad bih ti kazala.
- Poverovao bih u sve što bi mi rekla - malo je zadrhtao, navukavši
kožne rukavice.
- Ne liči na tebe da govoriš takve luckaste stvari.
Slegnuo je ramenima.
- Ipak, to je savršeno tačno. Ti si jedina osoba u mom životu koja mi
ne laže.
- Ali, možda ti ne kažem uvek punu istinu.
- To nije ista stvar - reče on polako. - A sada mi reci šta ti je na umu -
privukao ju je bliže sebi, kao da mu je potrebna njena toplina.
- Razmišljala sam o ovom gradu...
- O gradu? - bio je zbunjen. - Ne shvatam.
- Punih pet godina nisam bila u Njujorku, Rubense. Čitav život. A sada
sam opet ovde i čini mi se kao da nikada nisam ni odlazila. Ja sam
narkomanka i ovaj grad je moja droga.
- Opet ne shvatam.
- Trebalo bi da shvatiš. I ti si iz Njujorka. Trebalo bi da znaš šta ovaj
grad znači.
- Grad je grad, Dejna. On je tu da bi se koristio. Ja ne volim i ne mrzim
Njujork. Dolazim u Njujork kad imam posla u njemu. Pre mnogo godina
sam ga napustio i otišao u Los Anđeles jer je tamo filmska industrija.
Drago mi je što je tako. Ja volim sunce i blagu klimu. Nikada se ne bih
navikao da igram tenis u sali i živim na dvadeset petom spratu visoko na
nebu ili da stalno putujem železnicom sa Long Ajlanda. Ja se često vraćam
u ovaj grad.
- I, šta vidiš u njemu, Rubense? Samo beton i staklo?
- Da - reče on i lice mu se zgrči - samo to. Samo beton istaklo i ništa
više. Idem samo tamo kuda moram i ne pada mi na pamet da odem još na
neko mesto koje mi nedostaje. Meni nijedno mesto u Njujorku ne
nedostaje.
Dejna reče nešto tako tiho da nije bio siguran da je dobro čuo.
Zvučalo je kao:
- Šteta.
Onda je sagnula glavu i ušla u limuzinu. Rubens je krenuo za njom.
Aleks obiđe oko kola i sede za volan. Upalio je motor.
- Ne želim da idem odmah na prijem - reče Dejna. - Suviše je rano.
- Beril se o svemu dogovorila sa ljudima sa televizije - reče Rubens.
- Znam. Sjajno. Rekla mi je to četiri puta pre nego što je i sama otišla
na prijem.
- Ponavljala ti je to toliko puta jer je imala dosta nevolje...
- Čekaće - reče Dejna i pogleda ga. - Misliš da neće?
Rubens pogleda Meriona krajičkom oka.
- Mislim da neće otići.
- Svakako - reče Dejna. - Beril će se pobrinuti za to. Zato je i plaćena.
- Gde hoćeš da nas Aleks odveze? - upita Rubens sasvim mirno.
- Ne znam. U park, može? Dopašće ti se park.
Aleks skrete u levo na Šestoj aveniji i krenu kroz Central park putem
juga, kroz potpunu tamu. Svetlosti grada kao da su bile kilometrima
daleko.
Odjednom, iz tišine automobila, čuo se Dejnin glas.
- Misliš da se to stvarno događa? Misliš da me je ščepalo? - naslonila je
glavu na somotsko sedište, svetlost je bacala srebrne zrake na njen profil
dok su limuzine prolazile pored njih. U tim kratkim blještavim trenucima
Dejnine oči su sinule kao ametisti, duboke i sjajne i potpuno zagledane u
neki drugi svet.
- Uspori - šapnu ona, gledajući kroz prozor. - Alekse, uspori.
Aleks posluša i oni dođoše do Taverne na Grinu. Drveće je bilo
ukrašeno malim sijalicama.
- Kad sam bila dete - rekla je - kad sam bila tužna, dolazila bih u
Planetarijum i posmatrala zvezde. Dan bi skliznuo u noć a prethodno bi
nestale siluete grada. I tada je vladala noć i zvezde - ona je, u stvari, mislila
na jedno drugo vreme ali pričala im je ovu priču jer onu drugu nije mogla
da im ispriča.
- Ja nemam takvih sećanja - reče Rubens.
- Bilo je to kao u starim filmovima, svega bi nestalo u vatri. Izgorelo bi
sve do poslednje trunke i samo bi vetar ćarlijao po zgarištu, raznoseći
pepeo - okrenula se i osmehnula mu se. - To nam se Svima događa, zar ne,
Rubense? - osmehnula se ponovo. - Znaš šta? Sve je to obmana koju je
smislio neki trećerazredni pisac scenarija iz Holivuda, napola lud jer piše
tuce scenarija godišnje - napućila je usne. - Najvažnije je ono što se zbiva
sada - ali, njeno srce koje je udaralo kao ludo mislilo je drugačije.
- Zato mi i idemo iz jednog projekta u drugi - reče Merion - i to bez
razmišljanja.
Provukla je prste kroz njegove, poljubila ga u obraz.
- Vidiš li kakav je on, Rubense? On je stvarno sladak ispod svog tog
režanj a. I pametan je, takođe.
- O, da. Prokleti genije - uzdahnu Merion - ali, nekako ti je promaklo
ono što je najvažnije kod mene. Nama svima kao da promakne ljudski
faktor... jedini element koji treba sve da pokrene ali mi izgleda nikako ne
možemo da naučimo kako da upravljamo slavom. Udaljavamo se od
većine ljudi i zbog toga postajemo samo još superiorniji. To se hrani samo
po sebi, zar ne shvatate? Mi smo svi u srcu bespomoćna deca - stalno se
bunimo i tražimo nezavisnost koju nismo imali kao mali. - Osmotrio ih je
oboje sa čudnim izrazom na licu. - Psihijatrijsko baljezganje, mislite to, zar
ne? Zato smo svi takve barabe na kraju. Moja bivša žena mi je to bezbroj
puta dokazivala. Ali pošto ni ona nije bila drugačija od drugih, najzad je i
ona digla ruke od svega - nasmejao se. - To je tako zabavno. Ja sam kod
kuće najobičnija lenština. Ali, na radu nisam takav.
Slušali su ga u tišini.
- Pozorište je veoma uzbudljivo - ništa ne može da se po redi sa
predstavom ali vremenom, ono postane samo sebi dovoljno. Tako je
prepleteno, tako monstruozno iskonstruisano već po samoj svojoj prirodi,
tako izdvojeno. Postalo je suviše poznato, suviše udobno i video sam kako
tonem u tu mekoću a to mi se nije ni najmanje dopadalo. Odjednom sam
shvatio da više ne radim ni onoliko predano kao nekada, mada sam se
trudio da samog sebe ubedim u suprotno. Za mene je filmski svet oduvek
bilo nešto ogromno koje me već svojom veličinom plašilo - jeknuo je.
Dolazak u Holivud, toliko različiti od Njujorka, za mene je bio drugi šok. Ja
sam odrastao u tami teatra. Dolazak ovamo ličio mi je penjanju na Olimp.
- Pretpostavljam sada - reče Rubens - da ćeš nam reći da žališ za
svojim veselim danima kad si bio reditelj u teatru i zarađivao sto funti
nedeljno. Dobri, pošteni rad - sarkazam se osećao u njegovom glasu. -
Ponovo na zemlji, je li, staro momče? Hteo bi da opereš još jednom ruke
na svetlosti pozornice.
- Hriste, ne! - smejao se Merion. - Ne bih se više vratio ni za sav čaj u
Kini ili, da budem savremeniji za svu koka-kolu u Njukastlu. - Odmahnuo je
glavom. - Ne, mislim da čovek nalazi magiju i veselost samo u dečjim
knjigama kao što je »Čarobnjak iz Oza«. A treba primetiti da je to napisao
Amerikanac. Nema rečenice kao što je »Teta Emi, nigde nije lepše nego
kod kuće« u našoj »Alisi u zemlji čuda«, nema tog strogog protestantskog
morala.
- Nema, naravno - smejao se Rubens. - Englezi su suviše uvrnuti za
tako obične i jednostavne stvari.
- Sasvim si prokleto u pravu.
Dejna se obrati Aleksu kad su izašli na severnoj strani parka.
- Alekse - reče ona pomalo zadihano - nemoj još da skreneš.
- Kuda da idem, mis Vitni? - posmatrao ju je u retrovizoru, oči su mu
bile tamne i nedokučive.
 - Idi na sever - reče ona - prođi pored 116. i onda se vrati Petom
avenijom.
- Šta to smeraš? - upita Rubens.
- Ništa - reče ona, ne okrećući se. Uhvatila je metalni deo pregrade. -
Pusti me.
Vladala je tišina u kolima kad su skrenuli na istok i vozili se tako
izvesno vreme: zastali su na signalu i Dejna je posmatrala crna lica koja su
prolazila. Kao da su bila deo drugog sveta, tako daleko od nje kao Pluton
od Zemlje i sa isto toliko stvari spremnih da ponude.
Signal se promeni, sinu zelena svetlost i Aleks skrete desno na Petu
aveniju. Ugledala je zgradu kad su bili blok udaljeni od nje. Stajala je sa
desne strane, bila je visoka i čvršća od malih zgrada oko nje. Još je imala
onaj kvazievropski izgled, ukrase oko prozora, čudne oluke. Nije videla šta
nije u redu sve dok nisu prišli sasvim blizu. Tek tada je ugledala daskama
zakovane prozore, slomljena vrata, ulaz pun đubreta, limenki od piva i
slomljenih vinskih boca. Na sve strane grafiti. Najveći je bio nažvrljan
preko svih prozora »Mark 2 je otišao. Zombi S«. Na prozorima nije bilo
stakla ali zato je bilo dosta razbijene srče ispred ulaza. Kad su prolazili
Dejna ugleda neki znak, crna slova na belom, koja najavljuju...
Prošli su suviše brzo. Zgrada je bila zaokupila svu njenu pažnju.
Spustila je čelo na sklopljene ruke i zatvorila oči. Rubens i Merion su tiho
razgovarali da je ne bi uznemiravali. Rubensova ruka je počivala na njenim
leđima. Počeo je da je miluje kružeći po bundi.
- Hajdemo sada - reče ona Aleksu čudnim glasamo. - Hajdemo u grad,
na zabavu.
Podigla je glavu, zavalila se u sedište.
- Sve to nije dovoljno - rekla je odjednom.
- Šta nije dovoljno? - Rubens se zagleda u nju.
- Sve ovo - reče Dejna. - Sve ovo što se do sada dogodilo. Sve što će se
noćas dogoditi.
Rubens je bio zabavljen svim ovim.
- Zar ne bi najpre mogla da pokušaš da saznaš, pre nego što doneseš
takvu osudu?
 - Ne. Ja to već osećam. Ja sam sada ljudožder, baš kao i ostali. Sav taj
novac... slava se hrani sama sobom... umesto da bude kraj sebe same. To
nije to uopšte. I ja zaista mislim da tako treba da bude. Ja sam samo dete.
Tražim, tražim, tražim. To je sve o čemu mogu da razmišljam, bez obzira
da li je dobro ili loše. Sve diferencijacije su postale potpuno beznačajne.
Rubens se okrete Merionu.
- Da li je ti nekim čudom razumeš?
- Samo je ostavi na miru. Ona će...
- Valjda nisi tužna - reče Rubens.
- Ne - odmahnula je glavom - ne radi se o tome. Samo pokušavam da
razumem. To je sve.
- Zaboravimo onda na to, jer to je nemoguće - jeknu on. - Ti pokušavaš
da intelektualizuješ nešto nemoguće... osećanje. Ono dolazi... ono udara.
Skinimo to sa dnevnog reda - otvorio je bar i nasuo votku preko leda. -
Budi zadovoljna što se to baš tebi desilo.

***

»Prozori sveta« nalazili su se na poslednjem spratu Kule broj 1 u Svetskom

trgovačkom centru. Bila je to zgrada na severu i pogled kroz njene
prozore na panoramu Njujorka bio je jedinstven. Kao da se grad pružao
unedogled. Velika reka Hadson, suviše zagađena da bi se sasvim smrzla, ni
najmanje nije smetala njegovom širenju koje je išlo sve do stena Nju
Džersija.
Sjajne svetlosti grada dizale su se ka tamnom nebu kao da su neke
nove zvezde nekog novog univerzuma, gde zaokružena mekoća ljudskih
bića nije bila poželjna.
Kad su izašli iz lifta na 107. spratu sačekaše ih svetlosti i gomila ljudi.
Već je bilo suviše toplo i zadimljeno. Beril savršeno mirna, držeći situaciju
pod kontrolom mada su kasnili celi sat, uze odmah Dejnu za ruku i povede
je prema ljudima iz televizije koji su već postavljali reflektore. Prethodno
su snimili dosta scena sa same zabave.
Zbog Meriona bilo je dosta ljudi iz pozorišnog sveta. Mnogi od njih
nisu mogli da vide film jer su i sami imali predstave na Brodveju ali zabava
je počinjala posle završetka svih predstava, i sada su svi željno požurili na
dođu. Rubens je za subotu predvideo još jednu projekciju i tada je na nju
pozvao pozorišni svet.
Pojavi se Spengler i odvede Dejnu dalje od reflektora i mikrofona.
Znao je tačno kad to treba da učini. Imao je sivo svileno odelo, košulju
boje ostrige i tamnoplavu svilenu kravatu. Stajao je sa njom ispod
ogromnog logoa koji je bio načinjen za potrebe filma: skerletna slova,
oivičena belim oblakom, sijala su na plavoj pozadini.
Špengler se noćas pretvorio u osmeh. Nije pominjao Montija: nije
došao ni na pogreb. Poslao je oveće i kratku poruku sa izrazima saučešća.
Montijeva udovica je pročitala poruku, mičući tankim usnama. Podigla je
tada pogled, zagledala se u Dejnu i iscepala karticu na sitne komade.
- Rubens je tačno znao kako treba voditi ovaj projekat - rekao je Dejni
Špengler dok ju je vodio dalje od logoa.
- On je uvek u pravu - reče ona - to ćeš uskoro i sam otkriti.
- Da, da. Znam. Čuo sam to i ranije.
- Ali, to često nije istina.
- Svako mora da se slomije, pre ili kasnije.
Odvojila se od njega. Stajali su okrenuti licem u lice.
- Volela bih da mi malo bolje objasniš tu primedbu - reče Dejna.
Špengler podiže ruke, šaka otvorenih prema njoj i osmeh mu ozari
lice.
- Ama, hajde. Nisam znao da si tako na kraj srca. To je bila samo
uzgredna primedba, ništa više. - Osmeh postade još širi. - Znaš, za tebe je
ovo veoma važno. Moraš da budeš obazriva i moraš dobro da paziš na
sve.
- Šta ti to znači?
Slegnuo je ramenima kao da želi da kaže: »Ne uzimaj to previše
ozbiljno«. Ali, njegov osmeh je i dalje goreo i govorio da je sve to vrlo
ozbiljno.
- Ti od njega stvaraš nekoga ko nije običan čovek. To može da bude
opasno, to sam mislio da kažem. Rubens može da pogreši kao i ma drugi.
Svu veru ulažeš na jedno mesto. - Ponovo je slegnuo ramenima.
- Znaš - reče Dejna, podvlačeći - mislim da si zaboravio onaj mali
incident.
Spengler prekrsti ruke iza leđa.
- Nisam zaboravio, ali to ne znači da ga se plašim. Nije on baš tako
opasan.
Osmehnula se i dodirnula mu obraz vrhom prsta.
- Nisi ni ti - reče tiho i ode od njega.
Zabava je bila u punom jeku i odmah je bila uvučena u samo središte
kao ogromnom rukom. Išla je od osobe do osobe, od grupe do grupe.
Činilo joj se kao da svi nose maske, kao da su svi na paradi, kao da o svima
mora da se odmah donese sud. Nije bilo laskanja, čak ni komplimenata.
- Ay, chica! Kako si samo porasla.
Okrenula se i ugledala lice zlatne kože, posuto pegama. Kosa je još
bila crvenkasta i krajnje kratka, kao što je sada bilo moderno. Sada je nosio
brkove, uske i doterane, tako da su njegova široka usta sada više ličila na
usta mrtvaca. Sada su se videle bore, spuštale su se od nosa prema
uglovima usta, videli su se čitavi skupovi bora u uglovima očiju. Ali, te oči
se nisu ni najmanje promenile. Bile su svetloplave i nepokretne kao kamen
u vodi. Nije treptao. Lice mu je bilo nepomično, lišeno svih osećanja.
- Que linda muchacha! - Kakva lepotica! - reče Aurelio Okasio,
hvatajući obe Dejnine ruke. Njegov stisak je bio leden, čvrst. Osećala se
snaga stručnjaka: profesionalca.
Okasio se nasmejao kad joj je ugledao lice.
- Gospode, ti me se ne sećaš!
Te oči su je netremice posmatrale. A onda se odjednom lice promeni.
Pege izgubiše boju, oči izbledeše tako da se činilo da su samo dve rupe u
lobanji kroz koje može da se vidi mozak kako pulsira.
- Da li je to moguće, linda? Da li je to moguće? - koraknuo je unazad,
držao ju je na udaljenosti ispružene ruke.
Nosio je skupo odelo boje lisice. Košulja mu je bila od svetložute svile,
kravata mu je bila sasvim uska, na pruge boje ćilibara i pečene gline. U
reveru je imao žuti karanfil. Uz njega je sve vreme stajala visoka vitka
plavuša u haljini od satena boje breskve, koja je suviše otkrivala njene
dojke da bi bila elegantna. Stajala je nepomično, lakiranih dugih noktiju, sa
bundom od lisice i tašnicom od gušterove kože.
- Možda je to zbog ovoga - reče Oktavio i povuče prstom po brčićima.
Lice mu se pretvori u tužnu grimasu. - Ili je to samo zbog vremena koje je
prošlo. To je bilo - pucnuo je prstima - čekaj da vidim, to je bilo pre
dvanaest godina. Je li tako? Da, vrlo se dobro sedam. Dvanaest godina.
Sreli smo se u restoranu u gornjem delu grada. Zar se ne sećaš, chica? Bila
si tada tako mlada. Bila si sa nekim. Da vidimo kako se zvao? Znaš - kako je
samo bio iskreno tužan - ja ponekad ne mogu da se setim nekih imena...
- Baba.
- Da! - ponovo je pucnuo prstima. - Da, naravno! Vidim da me se ipak
sećaš. - Naklonio se malo. - Polaskan sam. - Lice mu se odmah opet rastuži.
- Na žalost, nije nam se pružila šansa da postanemo onako bliski prijatelji
kako bih ja želeo. - Podigao je kažiprst u vazduh. - Ali, čak i tada, linda,
mogao sam da predvidim da tebi predstoje velike stvari! Da, iskreno. Imala
si neki kvalitet. I, ne znam kako da to izrazim rečima... bila si drugačija. Da
smo imali prilike da postanemo bliži, da provedemo više vremena
zajedno... tako sam srećan zbog tebe! - pokrio je njene ruke svojima,
prineo ih usnama, poljubio ih. - Sjajna priredba, sjajna gluma, linda! Nikada
tako nešto nisam video.
- Šta sada radiš? - skoro se zadavila svojim rečima.
- Vodim specijalizovanu firmu za savetovanje - kao da se osmehivao,
njegovi dugački žuti zubi su sijali. - Možeš da kažeš da imam samo jednog
klijenta: gradonačelnika grada Njujorka. - Zabacio je glavu i nasmejao se
kao papagaj. - Navrati kod mene u kancelariju dok si ovde. Ne, ne.
Insistiram. Moraš da vidiš kako radim. Ah, ha! Ubeđen sam da ćeš biti
fascinirana, chica, da svakako! Vidim da te traže. Verovatno imaš važnog
posla. Idi sada. Videćemo se pre nego što odem - bacio joj je poljubac
vrhovima prstiju. - Adios, linda! - odmahivao je glavom dok su nju odvlačili
u pravom vrtlogu preznojenih tela.
 ***

»Dejna Vitni je stvorila magiju koja se danas retko viđa na ekranima. Njena
gluma je kombinovana sa misterijom, seksualnošću, ranjivošću i - ma kako
to zvučalo paradoksalno - nekom vrstom hrabrosti koja je do sada bila
rezervisana samo za muškarce...«
- O, Bože! - uskliknu Dejna i spusti novine.
- Nastavi - reče Rubens - šta još piše »Tajms«?
- Sve u tom stilu, hvali me i hvali - reče Dejna bez daha. - Hriste!
Rubens se nasmeja.
- Pa zar nećeš da čitaš glasno? Zar ćeš sve zadržati za sebe? Čak i
Aleks nestrpljivo čeka da čuje dalje.
Podigla je pogled iznad novina i u retrovizoru ugledala čuvareve oči,
tamne kao masline.
- Gledaj drum, Alekse, molim te. Sada nije vreme za sudar - onda se
opet vratila na tekst u »Tajmsu«. Čitala je: »Spolja posmatrano to je priča o
političkom kidnapovanju. Tema je vrlo savremena ali ovaj film ima mnogo
dublju poruku. To nije jednostavna priča o avanturi sa političkim
prizvukom. Poređenja se nameću sama od sebe: pre svega, sa Kopolinom
‘Apokalipsom sada’. Ali, dok Kopola propušta da skine herojsku fasadu
rata da bi pokazao šta je, u stvari rat Merion Klark koji je radio na scenariju
filma ‘Hiter Duel’ sa Mortonom Daglasom otkriva nam, sloj po sloj,
značenje terorizma i daje nam zastrašujuću viziju. Bez mis Vitni koja
tumači glavnu ulogu, film ne bi uspeo. Ona je ta okosnica koja odoleva
vrtlogu raznih sila. Da ona nije dala ulogu kojoj se veruje, ne bi bilo filma. I,
ako ovaj film dobije zaslužena priznanja i poleti na krilima uspeha, prava
vrednost...«
Dejna spusti novine na tepih između sedišta. Naslonila je glavu na
sedište, posmatrala je svetlost Menhetna kako promiču kraj nje. Pretvorila
se u zlaćanu statuetu sklopljenih ruku. Hiter Duel je živela u njoj. »Uskoro«
- pomislila je - »počeće da živi sopstvenim životom u spoljnom svetu«.

***
Monika je umirala. Bolovala je od neke bolesti veoma dugog imena. Dejna
je čula izgovorene reči ali nisu imale nikakvog smisla za nju. Koliko je ona
razumela tog lekara on je mogao da govori i marsovski - to se lekarima i
dopadalo. Lekari su mnogo sigurniji kada ljudi ne shvataju o čemu govore.
To pruža manje mogućnosti da budu okrivljeni za grešku.
Ali Dejna je jedno razumela: njena majka je bolovala od neke bolesti
nalik na rak, samo mnogo gore. »Šta bi moglo da bude gore od raka?«
mislila je. Bila je to bolest koja nije mogla da se leći. Nije bilo leka ni za
Moniku. Bila je to progresivno degenerativna bolest.
- Znam da niste videli majku nekoliko meseci - reče mladi, glatko
izbrijani lekar. Imao je veštački osmeh kao da je stjuard i tužne utonule oči
ratnog veterana. Mnogo je uzdisao kad je mislio da ga niko ne posmatra. -
Ne želim da budete šokirani kad je ugledate. - Zastali su ispred zatvorenih
vrata Monikine bolničke sobe. - Ona neće izgledati kao nekada, zato
budite spremni na to i pokušajte da se ne uplašite. - Potapšao ju je po
ramenu i ostavio ju je ispred vrata.
Uspeo je da je preplaši, to je umetnost sa kojom se izgleda, neki lekari
rađaju. Čula je tihe korake, šaputanje, škripanje nosila na točkovima,
kratak jecaj. Ali, to je sve bilo iza nje. Ispred nje je bila Monika koja je
umirala.
Pružila je ruku, dotakla je vrata. Polako ih je gurnula. Bilo joj je teško
da ih pokrene. Ušla je u sobu, zadržavajući dah.
Monika je ležala na visokom krevetu, iz nosa su joj virile cevčice.
Cevčice je imala i sa druge strane lakta. Na mišicama su se videle modrice.
Tu su joj davali injekcije. Izgleda da je spavala i u polusenci delovala je kao
da je već umrla. Na njenim obrazima su se videle rupe kojih ranije tu nije
bilo. Kao da je nešto iznutra izjedalo njeno meso.
Dejna se sa mukom približi krevetu. Monika otvori oči kao da je
osetila blizinu svoje kćerke.
- Šta je? Zabludela kćerka se vratila - ruka joj zaleprša po pokrivaču
kao ranjena ptica.
Dejna je bila više zaprepašćena majčinim očima nego njenim glasom.
Uprkos doktorovoj opomeni, te su oči bile iste onakve kakve su uvek bile,
isto onako podsmešljive i pune ljutnje kao kad je Monika bila deset godina
mlađa. »Prokleti lekar« pomislila je Dejna. »On posmatra samo
spoljašnjost. Ništa ne može nju da izmeni iznutra«.
- Izgledaš drugačije - reče Monika. - Da li ti je dr Gajts pomogao?
To nije bilo pitanje. To je više bila tvrdnja. Bacila je pogled na svoju
tanku ruku. Zadrhtala je.
- Hladno mi je - šapnula je.
Dejna uze ćebe savijeno u dnu kreveta. Pokrila je majku i zavukla joj je
ćebe ispod brade. Monikina ruka je uhvati oko članka.
- Da si bolja, našla bi u srcu mesta za oproštaj - njen glas se povisi a
onda poče da se diže i pada u ritmu pulsa na vratu. - Učinila sam ono što
sam mislila da treba da učinim.
- Izdala si me, majko.
Monikine oči se zatvoriše i suze se pojaviše ispod ivice kapaka.
- Nikada nisi htela da me slušaš. Okretala si leđa istini.
- Istina je da si uvek pokušavala da me odvojiš od oca - viknuo je jedan
njen deo. - »Kako sada možeš da govoriš o tome?« - pomislila je, dok je
jedan deo njenog bića zahtevao da sada govori o tome dok ne bude
prekasno.
Monika je jače steže za članak.
- Bila si uvek tako lepa, tako nevina i nedodirljiva. A tvoj otac... gledao
te je na poseban način. Bilo je to tako... neobično. Nikada nikoga nije
gledao tim pogledom... čak ni mene.
- Ali, on te je voleo. Kako si mogla...
- On je voleo žene Dejna - otvorila je širom oči, nikada joj ranije nisu
bile tako svetle. - Znala sam za to još pre nego što smo se venčali ali sam
mislila da će prestati kad postane moj muž. Nije prestao.
- Majko...
Dejna je htela da se izvuče ali Monika ju je sve više stezala. Podigla je
glavu sa jastuka.
- Sada si dovoljno stara da to čuješ. Želela si da znaš - sada moraš da
čuješ. - Glava joj pade unazad i oči joj se zatvoriše. Kao da je teško disala. -
Tvoj otac nije hteo ili nije mogao da se zaustavi. Mislim da me je voleo na
svoj način. Nije hteo da me napusti. Ali, oduvek sam sumnjala da je to
zbog tebe. Znala sam da ne bi mogao da podnese da se odvoji od tebe pa
je zato uzeo kompletno pakovanje... i u slobodno vreme ga je nosio -
čvrsto je zatvorila oči. Plakala je. - O, Bože, pomozi mi.
Dejna pomisli da sigurno ima strašne bolove, htela je da pozove
bolničarku, kad Monika nastavi.
- Počela sam da te odbacujem, da te vređam. Ali, ti si bila moja jedina
veza sa njim. Ja nisam mogla da ga zadržim ali ti si mogla.
- Ali, majko...
- Ćuti, dok ne završim, Dejna. Nisam imala snage da se borim sa
tobom - prsti joj se prepletoše s kćerkinim. - Znam da sam te ja isterala iz
kuće. Znam šta sam ti učinila. Bila sam pijana od slobode koju sam stekla
posle očeve smrti - malo se osmehnula. - Znam da misliš da sam gruba ali,
pokušaj da to vidiš s moje tačke gledišta. Pokušaj da vidiš šta mi je učinio:
šta sam ja učinila od sebe. Da, želela sam da odeš iz kuće, ali - ponovo joj
linuše suze iz očiju - tek kad si otišla, ja sam shvatila šta sam uradila i...
koliko sam te volela. Nikada nisam mogla... vidiš problem je u tome, što
nikada o tebi nisam razmišljala kao o ličnosti. Ranije, ti si uvek bila ono
zbog čega se naš brak održavao, most između oca i mene.
Ćutala je. Plakala je.
- A onda, kad si se vratila, ja sam u tvojim očima videla da će to možda
biti poslednji put da te vidim. Plašila sam se za tebe. Ko zna gde si bila, sa
kim si bila. U školi si se samo povremeno pojavljivala. Ljudi iz škole su me
nagovorili da odem na razgovor s dr Gajstom. Mislim da znaš o čemu su
govorili. To su bile vlasti... - odjednom je zastala, ugrizla se za usnu.
Privukla je Dejnu k sebi. - Da li je bilo grozno, draga? Moraš da mi kažeš.
Molim te.
- Nije - reče Dejna - nije bilo tako strašno.
Monikine oči se razbistriše i ona se opet osmehnu.
- To je dobro - šaputala je - osećam se bolje zbog toga. Plašila sam
se... - zagledala se u kćerkine oči. - Ali, ja se sada stalno plašim.
Dejna se nagnu prema njoj, poljubi majku u usta.
- Tata mi je jednom rekao koliko te voli.
 Monika širom otvori oči.
- Rekao ti je to? Kada?
Tako joj je Dejna ispričala priču o pecanju na Long Pondu, o vremenu,
o mirisima, o zatezanju najlona, o osećanju koje te uhvati kad se riba
praćaka na udici...
- Šta je rekao? - Monika je želela da zna.
Dejna joj reče.
- Rekao mi je: »Ti znaš da ja volim tvoju majku i to veoma mnogo«.
Monika kao da je zaspala.
- Majko! Majko!
Potrčala je da nađe bolničarku. Videla je zvonce kraj majčinog
kreveta... vratila se, počela da pritiska. Ono poče da zvoni, zvoni, zvoni...

***

Zvonilo je i zvonilo. Dejna najzad sede u krevetu dok joj je srce udaralo kao
ludo. Obrisala je znoj sa čela. Okrenula je glavu. Rubens je bio kraj nje,
spavao je.
Telefon je i dalje zvonio. Bacila je pogled na sat kraj kreveta.
Osvetljeni brojevi pokazivali su da je 4.12. Ujutro?
Automatski je ščepala slušalicu.
- Ah, ah, ah, ah...
- Šta?
- Ha, Dejna...?
Protrljala je oči.
- Krise?
- Ah, ah, ah…
- Krise, jesi li to ti?
- Dejna, Dejna, Dejna... glas mu je bio hrapav.
- Krise, gde si ti, do đavola?
- Hmmmm, mmmm...
 - Krise, za ime Božje...
-... jork...
- Šta? Ne mogu... Jesi li rekao Njujork? Jesi li tamo? Krise!
- Da, da, da...
- Trebalo je da dođeš na zabavu... - intuicija. - Čuješ li me?
- Ah, ah, ah... - zvučalo je kao da se smeje. - Sam sam. Dejna, sam.
- Šta radiš tamo? Krise, jesi li dobro?
- Krijem se, Dejna... ja sam ovde inkognito... - kao da nije mogao više
da govori.
Čula je kako diše ubrzano, plitko.
- Krise, reci mi gde si.
- Ah, ah, ah…
- Krise! - Rubens se prevrte u krevetu, promeškolji se, spreman da se
probudi.
Okrenula se na drugu stranu, pokrila je slušalicu šakom.
- Reci mi gde si. Odmah ću doći - ledeni strah poče da je obuzima,
ledeni prsti pođoše niz njenu kičmu. Zadrhtala je preko volje.
-... Hotel...
- Koji hotel? - Strah je bio sve veći. Šta li se to događalo? - Krise, koji
hotel? »Karlajl«? »Pjer«? - govorila je imena njegovih omiljenih svratišta.
- Ak, ak, ak... - ponovo taj grozni zvuk, tako nalik na smeh, a tako
jeziv. Najzad joj reče ime. - »Rensiler«.
- Šta? - Skoro je kriknula. - Ne znam gde...
Ali, njegovog glasa nestade poput dima.
Nije se više trudila da uspostavi vezu sa njim. Spustila je slušalicu.
Obukla je farmerke, uvukla ih u visoke kožne čizme, navukla majicu sa rol
okovratnikom preko glave. Izvadila je zatim telefonski imenik Menhetna.
Našla je »Hotele« i počela je da povlači prstom po beskrajnim redovima.
Našla je ono što je tražila.
- O, Bože - rekla je tiho.
 Hotel je bio na 44. ulici, dalje od Brodveja. Još malo pa na Brodveju.
Nije bilo razloga da se Kris zadržava na takvim mestima, a kamoli da ostaje
tamo. Mislila je na to dok je uzimala tašnu preko ramena i kliznula kroz
vrata.

***

Ujutro u 4.20 avenije Njujorka su široke kao bulevari Madrida, a grad je

tako tih da joj se činilo da čuje pucketanje svetlosti na semaforu kad bi se
menjala. Reklame za »Duboko grlo« i »Đavo u gospođici Džons« još su bile
na velikim tablama. Preko puta je podignut novi bioskop u kome su se
prikazivali isključivo filmovi na španskom.
Taksi je klizio prema donjem delu grada, dalje od centra. Beli dim se
vukao ulicama. Dejni se činilo kao da je u nekom drugom svetu. Kao da je
želela to.
Tek kad je izašla iz taksija na 44. ulici, shvatila je šta neprestano traži u
ovom gradu. Bilo je to sivo svetlucanje njene mladosti, tužni osmeh onih
dana, onih pobunjeničkih dana. Želela je očajnički da vidi da su ti dani još
ovde, da nisu nestali i izgoreli kao one zgrade u Harlemu koje će uskoro
biti sasvim srušene ponižavajućim udarcima čeličnih kugli. Pa ipak, nije bila
mladost ta za kojom je čeznula. Bilo je to vreme u koje, srećom, nije mogla
da se vrati.
Nije želela da slavi pobedu nad tim pobunjeničkim svetom. Postojanje
tog sveta za nju je bila velika potvrda, poslednji dokaz da je sve ono što je
tu naučila imalo vrednost. Tu je ležala njena snaga, odatle je crpela
energiju.
Bacila je pogled na hotel »Rensiler«. Imao je tamnu fasadu, vrata od
stakla pojačanog metalnim žicama. Više je ličio na starinsku policijsku
stanicu. Sa zapadne strane bila je prodavnica maraka, u izlogu je bilo puno
izbledelih plastičnih albuma, s istočne strane na hotel se naslanjao porno
bioskop. Imao je dva filma na programu.
Iznad ulaza u hotel, visila je metalna tabla s imenom koja se
povremeno ljuljala i pretila da će pasti na pločnik.
Sa leve strane od ulaza bila je metalna rešetka u podu kroz koju je
izlazila para. Na rešetki je ležao čovek trudeći da se zagreje. Ispod sebe je
prostro novine. Nosio je pantalone koje su mu bile prekratke. Nije imao
čarape a cipele su mu bile pune rupa. Čvrsto je spavao u oblaku pare,
leđima oslonjen o hotelski zid. Jednom rukom stezao je praznu flašu u
kojoj je nekada bilo »Irsko ružičasto«.
Noćni vetar zašuška njegovim čaršavima od novina; izgledalo je kao
da zaspali čovek plovi na čarobnom tepihu. »Nije bilo princeze koja će ga
čekati kad se probudi« pomisli Dejna.
Nagnula se kroz otvoreni prozor taksija i pružila je vozaču tri
novčanice. On je uključio radio. Neko je grdio načelnika što loše plaća
policajce. Ljudi su se javljali sa svih strana sa željom da učestvuju u emisiji.
- Ako želite, mogu da vas sačekam, mis Vitni - reče vozač. Bio je mlad,
imao je crvenu bradu i zakrvavljene oči. - Nema mnogo posla. Imam knjigu.
Neće mi smetati da vas čekam.
Osmehnula se i krenula prema ulazu.
- Dobro - rekla je - ne znam koliko ću se zadržati.
Ugasio je motor.
- Nije važno. Čekaću, bolje ja, nego neko drugi, je li? - Podigao je
prozorsko staklo i počeo da lista knjigu.
»Šta me briga?«, pomislila je i ušla u hotel. »Ništa se ovde ne menja.«
Hol je izgledao grozno. Sve je bilo slomljeno i prljavo. Prašina je visila
u vazduhu. Nikoga nije bilo na vidiku. Hotel nije imao knjigu gostiju. Gosti
su se upisivali na kartončiće koji su stajali u drvenoj kutiji.
Počela je da lista kartončiće. Nije našla ime »Ker«. Onda se selila
imena koje je koristio na turnejama - svi članovi grupe imali su pseudonime
zbog bezbednosti. Našla je njegovo ime: Greem Grin. To je Krisa veoma
zabavljalo. Bio je u sobi 454.
Vrativši kartončiće u kutiju, Dejna požuri hodnikom. Grozan miris se
širio. Drhtavi lift je ostavi na četvrtom spratu. Pogledala je oko sebe, skoro
je jurnula niz hodnik.
Soba 454 je bila na kraju hodnika - jedna od dve sobe na uglu zgrade.
Nije čak ni pomislila da treba da kucne - ili da će joj biti potreban ključ -
samo je okrenula jabučicu na vratima. Sirom su se otvorila. Ušla je i
zatvorila vrata za sobom.
U sobi je bilo veoma mračno. Shvatila je da je u predsoblju
dvosobnog apartmana. Nije ni pretpostavljala da hotel kao ovaj može da
ima i apartmane.
Krenula je obazrivo napred, sa jednom ispruženom rukom. Držala se
za zid. Osećala je da je zid oštećen i izrovan, nalik na površinu Meseca.
Verovala je da će uskoro naići na prekidač.
Našla ga je na samom kraju uskog predsoblja i upalila je svetlost.
Ništa. Tišina. Zastala je, srce joj je tuklo.
Baš je htela da ga pozove po imenu kad primeti da je vazduh zasićen
nekim mirisom. Onjuši vazduh kao životinja, osetila je slatki miris
marihuane, oštar miris tamjana - kao »pačuli« - i oštar miris znoja.
Zakašljala se. Nije to bio miris koji se osećao oko čoveka koji je čitavog
dana radio, nije to bio ni miris posle seksa - bio je to miris muke i straha.
Ušla je u prvu sobu, pokušala je da prodre pogledom kroz tamu.
Odjednom se začuše zvuci gitare - klasične, ne električne i ona pomisli:
»Dobro je«.
Onda se začu bas, pa sintisajzer i Dejna shvati da se to čuje traka.
Brzo je krenula napred i kad je prešla prag spavaće sobe čula je Krisov
bogati tenor koji je pevao: »Umoran sam od laži, umoran od noći. Tamni
se oblaci spuštaju, očaravaju beskrajno plavo nebo...« Melodija je bila
omamljujuća, ritam hipnotizirajući.
- Krise?
»Umoran sam od uzdaha, od krikova sreće, osećam da više ne želim
da se borim...«
Čula se sada samo muzika, solo električna gitara vajala je most prema
drugoj strofi...
- Krise? - ponovila je. Ušla je u spavaću sobu i skoro pada preko gomile
bačene odeće na podu.
- Prokletstvo! - zadržala se da ne padne.
Dugačko telo na krevetu se pokrete.
- O, Krise...
 Soba je bila grozna, dugačka i uzana: čak i kad je sve u njoj bilo novo,
verovatno je izgledala staro i zapušteno. Sada je bila užasna- Kasetofon je
bio na uništenoj komodi, skrivajući ogledalo iza sebe. Na drugom kraju
sobe bio je prozor. Kroz njega se videla uličica, suviše uska da dva čoveka
prođu njom. Velika zgrada zatvarala je ulicu tako da je u njoj uvek bilo
mračno kao da je ponoć, čak i usred podneva.
Krevet koji je zauzimao veći deo sobe bio je gvozden, prikucan za pod
da ga ne bi pomicali. Pokrivači zgužvani i bačeni u stranu, jednim krajem su
dodirivali tepih za koji je bilo nemoguće reći kakve je boje.
Čulo se curenje vode iz starinskih cevi kroz otvorena vrata kupatila.
Kao da se nešto pokretalo u mračnim uglovima.
- Krise - jedva je šapnula.
Ležao je nag na krevetu, vlažan od znoja. Duga kosa mu je bila
zamršena i vlažna. Nije se brijao nekoliko dana. Možda je zbog toga
njegovo lice izgledalo tako izmršavelo. Ili je delovao tako jadno zbog
grube svetlosti lampe koja mu je osvetljavala jedan deo lica. Oči su mu bile
ogromne, gorele su. Imao je tamne podočnjake, kao da je našminkan za
neku jezivu pozorišnu predstavu. Lice mu je bilo prljavo a koža tako bela
kao da je upravo iskopan iz groba.
- Krise, Krise... - srce joj se slomilo. Popela se na krevet. Videla je da je
povraćao. Uhvatila ga je za znojavu ruku, sklonila mu je kosu iz očiju.
Dugo je mislila da je otišao predaleko i da više ne može da je
prepozna ali on je samo imao problema s očima. Mišići su mu bili
zategnuti, kao zgrčeni zbog neke strašne borbe: na njegovom telu nije
bilo ni grama sala, samo mišići i kosti.
Pokušao je da pokrene usne ali bile su mu suve i ispucale. Ustala je i
potrčala u kupatilo da donese čašu vode.
Peškiri su bili razbacani na sve strane, vlažni i smrdljivi a duž uske
staklene police, ostarele i požutele od upotrebe, bili su razni predmeti
muške i ženske kozmetike raspoređeni i razbacani kao na bojnom polju.
Jedna prljava čaša stajala je na ivici lavaboa. Oprala ju je i napunila
hladnom vodom. Okrenula se i čula neko pucketanje pod petom. Šutnula
je u stranu peškir i ugledala špric i kesicu. Nije niko morao da joj objašnjava
šta je bilo u kesici, ipak, sagnula se i stavila kesicu u džep.
Teško je pio u prvi mah ali, bilo je jasno da je skoro sasvim dehidrirao.
Držeći njegovu oznojenu glavu, posmatrala je grčenje njegovog grkljana i
pitala se kako je ovako nešto moglo da mu se dogodi za tako kratko
vreme. Šta li je radio ovde? Rekao joj je da se krije. Mogla je da čuje u mašti
njegove reči preko telefona: »Ovde sam inkognito...« Inkognito? Ali, zašto?
- Dejna...
Otvorila je oči i ne shvativši da ih je bila zatvorila.
- Tu sam, Krise.
- Došla si - glas mu je bio šapat i bilo je jasno da mu je teško da govori.
Osetila je kako mu se telo zateže, oči mu se otvoriše, odskočila je od
njega na vreme. On se iznenada izvi, sede, okrete se od nje i poče da
povraća. Jedno vreme čitavo telo mu je bilo zahvaćeno jakim grčevima a
onda kao da malo popustiše, taman toliko da je mogla da mu pomogne da
legne.
Posegnula je za telefonom.
- Pozvaću lekara.
Nije stigla ni da skine slušalicu sa viljuške.
- Ne - rekao je on besno. Prsti mu se obaviše oko njenog članka,
iznenađujućom snagom. - Neću doktora.
- Onda nekoga iz grupe. Je li Slika sa tobom?
- Nemoj - reče on teško dišući - nikoga da zoveš.
- Krise, šta ti se dogodilo?
Njegove oči se glupo zagledaše u nju.
- Pojma nemam.
Uhvatila ga je za ramena. Protresla ga je.
- Proklet da si, moraš da znaš - izvadila je plastičnu kesicu i mahnula
mu ispred nosa. - Kakvo je ovo govno?
Okrenuo je glavu od nje. Grudi su mu se dizale i spuštale. Znoj ponovo
pojuri niz njegovo čelo. Nešto je mumlao.
- Šta? Šta kažeš? - viknula je tako jako da je on morao da poskoči od
iznenađenja.
- Znaš šta je to - dahtao je - heroin. Mora da nije bio dobar. - Mišići mu
se zgrčiše i ona pomisli da će opet povraćati. - Grozno sranje. Pojma
nemam. Nikada mi se ovo nije ranije dešavalo. - Stegao je šake u pesnice,
bele i bespomoćne, nokti mu se zakopaše u meso dlana. Činilo joj se da
vidi drhturenje njegovog srca ispod blede kože na grudima. - Moram nešto
da uradim... čoveče. - Oči mu se ispuniše bolom. - Sve je otišlo do đavola...
- O čemu ti to...
Izvio se na krevetu, usne mu se povukoše na gore, grč ga uhvati. Njoj
se učini da posmatra leš koji je iznenada oživeo.
- Udari me. Udari me, Dejna - uspeo je da promuca. - Moraš... moraš.
Onesvestio se. Ona prinese uho njegovim grudima. Ništa. Ni otkucaja.
- Hriste! - viknu i skoči na krevet. Poče da ga drma. Ništa.
Stegnula je desnu ruku u pesnicu i udarila ga u grudi, iznad srca.
Odbrojala je do pet pa je ponovila udarac. Teško je disala od napora. Još
jednom ga je udarila. Kao da udara po lešu.
Nagnula se nad njega. Oslušnula. Ništa.
- Hajde, prokletniče! Nemoj sada da mi umreš! - razbesnela se i počela
da ga udara sve snažnije. Činilo joj se kao da udara po timpanima. Znaj joj
se slivao sa čela, štipao ju je za oči, padao na njegovu bledu kožu. Krevet je
škripao u ritmu, besno, kao da vode ljubav...
- Hajde, hajde, hajde... Krise... nemoj to da radiš... hajde, hajde, hajde!
- njen glas se sada pretvorio u litaniju: bila je to molba za njega ali i molitva
za nju da ne prekida, da izdrži sve dok ima malo nade. Sekunde su se
pretvarale u minute, a minuta je bilo sve više i Dejnina nada poče da
jenjava. Počela je da jeca i dalje ga udarajući. Mrzela je sebe što to radi i
mrzela je njega što ju je dovukao ovamo u četiri ujutro samo da bi odleteo
od nje.
- Proklet da si! - viknula je. - Probudi se.
I on se probudi. Za divno čudo, njegovi kapci zatreperiše kao da sanja
i ona kroz suze vide da je on gleda. Opazila je da se njegova snažna prsa
pokreću, da diše kao da ne može da se naguta dovoljno vazduha.
 Prestala je da ga udara. Počela je još više da plače.
- O, Krise... Krise... mislila sam da si mrtav, ti barabo!
Trepnuo je jednom, otvorio usne, zatvorio ih i rekao.
- Mislim da i jesam umro... Dejna... nemoj sada da prestaješ...
- Šta?
- Ne smeš da prestaneš. Ne smeš da me pustiš da se ponovo
onesvestim... - oči mu se zatvoriše kao da je bio suviše umoran da ostane
budan. - Ne smeš da dopustiš da zaspim... ne smeš Dejna... drugi put... se
neću probuditi...
Ustala je i uz duboko režanje koje je dolazilo negde iz dubine njenog
bića, savila obe šake u pesnice i poče da ga udara. Zadrhtao je pod tim
udarcima i ona u užasu jeknu. Udarila ga je ponovo i njegove oči se sada
širom otvoriše. Nije mogao da govori ali je nastavio da bulji u nju dok ga je
i dalje udarala i tukla. Želela je da to vidi, želela je da shvati o čemu se radi,
želela je da ga spase. Znala je da će živeti dok je gleda, znala je da će se
boriti za život, da se neće predati tek tako, bez borbe.
Udarala ga je po ramenima, po grudima, po stomaku, čak po vratu.
Sada je sa svakim udarcem ječao. Telo mu se grčilo ispod nje. Koža mu je
bila bela kao mleko, bleda kao porculan lavaboa u kupatilu, bila je
providna kao papirnata maramica.
Mogla je da vidi kako ispod nje pulsiraju plave vene, kako se dižu
ispod površine. Zatvorila je oči. Tople, gorke suze počele su da klize ispod
spuštenih kapaka. Teško je disala. Jecala je dok ga je udarala. To joj je
davalo snagu da nastavi tako da joj to više i nije predstavljalo neki napor.
Njene pesnice, zavitlane kroz vazduh, spuštale su na njega i udarale kao
čekić punom snagom i odlučnošću.
Sada je o sebi mislila samo kao o nekom ko donosi život. Dizala se i
spuštala, osećala se kao plima.
Soba oko nje počela je da bledi kao neka stara fotografija na
zaslepljujućem suncu. Sada su samo njih dvoje ostali u strašnom zagrljaju,
intimnijem nego što je polni odnos, povezani pupčanom vrpcom života.
Nije više bila svesna da udara u određenim kadencama, nije više bila
svesna da razmišlja, da diše.
 Vreme kao da je stalo. Znoj je bio kao lepak između njihovih
izmorenih tela. Držala je otvorena usta, borila se za vazduh.
Kriknuvši, Kris pokuša da se odvoji od nje, okretao se levo-desno. Ali,
ona je i dalje nastavljala da ga tuče sve dok se on natčovečanskim
naporom nije izvio na stranu i povratio, užasno se grčeći.
Ječao je.
- Krise, Krise, Krise... - nije mogla da shvati otkud joj snaga da se
digne, da ga povuče na pod, da ga odvuče do kupatila.
Šutirala je te proklete peškire, teške kao da su od betona. Prebacila
ga je u kadu. Posegnula je za slavinom sa ledenom vodom. Otvorila ju je
do kraja. Čula je kako je snažno podrignuo, onda je seo, zahrkao je malo ali
mu ona nije dala da spava. Prskala ga je i prskala tušem. Zaljuljao se i
povukao i nju pod tuš.

***

- Ova prokleta voda je ledena! - pokušao je da pobegne ispod tuša ali mu

Dejna nije dala.
- Ostani još malo - rekla je.
Morala je da viče da bi je čuo usred šuštanja vode koja se slivala po
njima.
Drhtali su, koža im je bila naježena.
Uhvatila ga je za glavu, pritisnula ga je uz grudi.
- Govori - rekla je - razgovaraj sa mnom, ne želim da ponovo utoneš u
san - Neću - zakašljao se, voda ga je gušila. Ponovo je počeo da hrče. - Ne
mogu da mislim...
- Pokušaj, proklet da si! Šta radiš u ovoj muholovci?
- Krijem se.
- Od koga?
- Od svih.
- Ma, idi!
- Od proklete grupe. Da li veruješ?
 Voda se obrušavala na njihove glave, klokotala po njihovim telima.
- Šta si to uradio, Krise? - pitala je tiho.
- Ono što si mi rekla da treba da uradim. Napustio sam grupu.
- Nisi!
- Mislio sam da će Beno dobiti srčani udar. Postao je sasvim modar u
licu: mahao je rukama, vrištao...
- A Najdžel?
- On nije rekao ništa... - zastao je kao da se seća scene u svim
detaljima. - To je bilo nešto najčudesnije. Nije rekao ni reč. Samo se
okrenuo i zagledao se u Taj. Zarežao je. Roli je ćutao a Jan je lupio u
bubanj. Krenuo sam prema vratima... hej, možemo li sada da se osušimo?
Zima mi je.
- Još malo - reče ona kao da pred sobom ima učenika. - Kad završiš sa
tim.
Rekla je to kao da nudi slatkiš detetu.
- Znaš, krenuo sam prema vratima a Najdžel mi reče: »Bolje razmisli,
momak. Nemoj da te to pogodi, previše«.
- Šta je time hteo da kaže?
Kris se malo odvojio od nje.
- To je nešto između nas, članova grupe - odvratio je pogled od nje. -
Mi smo sačinili neki pakt još pre mnogo godina. Čini mi se da je to bilo u
nekom drugom dobu.
- Kakvu vrstu pakta? - osećala je neku jezu koja nije poticala od
hladnoće vode.
- Pakt. To je sve.
Nasmejala se.
- Ma hajde. Možeš da mi kažeš - munula ga je, šaleći se. - Nešto
potpisano krvlju, mogu da se kladim...
Ona je mislila da to bude šala ali on savršeno ozbiljno reče.
- Da, moglo bi da bude tako nešto.
- I još se osećaš vezanim tim glupim paktom. Šta bi moglo...
 Izmakao se od nje, izašao je ispod tuša. Drhteći, sagnuo se i podigao
peškir da se obriše.
Dejna zatvori vodu. Izađe i ona ispod tuša. Stajala je dok se on opet
nije sagao i pružio joj drugi peškir.
- Bolje mi reci šta se događa, Krise.
Stajao je nepokretan, kao statua. Iza njih je dosadno kapala voda iz
slavine. Začu se grmljavina iznad njihovih glava. Neko je koristio toalet.
Polako se okrenuo dok se nije našao licem u lice s njom. Bilo je nečeg
u njegovim očima što ranije nije videla. Pitala se šta je to.
- U redu - reče on polako - sama si to tražila... na neki način si to i
zaslužila. Ti si jedna od nas - čudno se nasmejao - mada Hrist zna da bi
Taj... - odjednom je zastao i osmotrio je. - Ali ne, sada možda ne bi? -
osmehnuo se. - Nisi mi jednom spasila život, već dva puta.
- Ja ne znam...
- Ja znam, Dejna. Taj mi je rekla: skoro je uspela da me okrene protiv
tebe. Skoro sam te omrznuo.
- Ne znam...
- Nekoliko nedelja sam bio toliko besan da nisam mogao da vidim. Sve
dok nisam dobro razmislio o svemu. Onda sam počeo da shvatam šta si
uradila... Taj nije shvatila - prebacio je peškir preko ramena. - Ona te
uopšte ne shvata, Dejna, znaš li ti to? Ti si je prevarila i užasno preplašila.
Nasmejao se kratko, slabo, zagledao se u svoje nago telo.
- Pogledaj samo ovo - rekao je - i kad pomislim da nismo nikada vodili
ljubav. - Zatvorio je oči, zaneo se malo a ona pruži ruku da ga pridrži.
Osmeh mu nije napuštao lice. - To je, u stvari olakšanje, zaista. - Otvorio je
oči. Sada kao da su mu bile malo jasnije. Beonjače su bile čiste, mada su još
bile pomalo žućkaste. - Uvek sam razmišljao penisom. - Seo je na kadu a
njegov neobrezani ud visio je između butina. Pogledao ju je. - Okružen
sam gomilom krvavih vampira, zar ne? Kako sam mogao da tako nešto
dopustim?
- Ne očekuj sažaljenje od mene.
Odmahnuo je glavom.
 - Sažaljenje je nešto poslednje što mi je sada potrebno.
- Krise - reče ona polako - ti si želeo - mislim, zaista si želeo - već
odavno da napustiš grupu, zar ne?
Stavio je glavu u ruke.
- Da, čini mi se da sam to odavno želeo.
- Ta muzika...
- Koja muzika?
- Pesma koju sam čula kad sam ušla...
- Ne sećam se.
- Nisam iznenađena. Šta je to bilo?
Pogledao ju je i osmehnuo se.
- »Na liniji« - melodija za solo album. Dejna - ustao je - sve je gotovo.
Moram samo da uđem u studio i završim snimanje... nemam sve što mi je
potrebno kod kuće. Nešto sam obavio, ali...
- Zašto to traje toliko dugo? - pitala je. - Zašto nisi ranije otišao? Dugo
si već nesrećan.
- Nisam ranije otišao jer nemam jaku volju - odgovorio je on divlje. -
Mislio sam: »Šta će biti ako odem i propadnem? Kako ću bedno izgledati.«
- Nije sve u tome, Krise, Krise! - opet je počela da ga drma.
Oči su mu se opet sklopile. Naslonio se teško na nju, kao da je
odjednom izgubio snagu.
- Dejna... tako sam umoran, tako sam umoran...
Ošamarila ga je.
- Za ime Božje, Krise, probudi se! Probudi se! - besno ga je tresla. -
Molim te nemoj sada da mi spavaš! Razgovaraj sa mnom, Krise.
Razgovaraj!
- Šta... o čemu...?
- Govori bilo šta. Krise! - Razmišljala je grozničavo. - Reci mi kako je
Jon umro.
- Jon? A? - otvorio je oči i zagledao se u nju a glava mu se klatila kao da
već tri dana pije. - Jon?
 - Da, sećaš se. Jon... tvoj prijatelj Jon. On je umro. Krise! - ponovo ga
je udarila, naterala ga da se digne, ječala je od napora.
- Ummmm... to svi znaju - glas mu je bio pospan. - Bilo je u svim
novinama. Nisu nas ostavili na miru... tri nedelje su nas proganjali - videla
je samo beonjače ispod njegovih napola spuštenih kapaka. - Nisu nam dali
mira... a onda se Najdžel setio da damo besplatni koncert u znak sećanja
na Jona. Svirali smo u Vondel parku u Amsterdamu. Bilo je vruće - kapci
mu zatreperiše i ona ga opet ošamari, tako snažno da mu obraz najpre
pobele pa pocrvene. - Samo čekaj, to baš i nije bila Najdželova ideja... nije
to Najdžel smislio. Ne, zaista ne. To je smislila Taj. Ali, onda su sve velike
ideje bile njene. Kad bolje razmislim... - zakikotao se. - Ali, Taj je koristila
Najdžela kao što je koristila Jona. Izigravala je delfsku proročicu. Govorila
je kroz njih. Znala je dobro da nju ne bismo poslušali. Naravno, mi smo
znali da to nisu Jonove ideje - nasmejao se, glava mu je pala na ramena. -
Kakva kučka! Ali, bila je u pravu! Dosta smo dobili sa svim tim.
- I tako ste održali koncert u Amsterdamu.
Klimnuo je glavom.
- Imali smo zastave sa Jonovim likom, vikali smo razne slogane po
ulicama. Posle koncerta, grupe su išle ulicama i izvikivale njegovo ime...
satima - šmrknuo je. - Posle se sve smirilo, baš kao što je i pretpostavljala
da hoće. Policajci su otišli da ganjaju Bitlse ili neke druge. Ko zna.
- A Jon je bio mrtav.
- Da, da Jon, moj dobar prijatelj. Jon, moj drug. - glas mu je bio pun
sarkazma. - Prokleta grupa se skoro raspala zbog njega. On nas je sve
vukao za nos a sam je propadao. Nismo više mogli da računamo na njega.
Morali smo da iznajmimo jednog razbijača koji je mogao da vlada njim, da
ga dovlači na probe, na priredbe. Njemu to nismo rekli. Nismo se usudili.
Pobegao bi i sakrio bi se od svih nas. Rekli smo mu da smo mu iznajmili
čuvara jer je suviše velika zvezda. To mu se dopalo, da Jonu su se
dopadale takve stvari. Da, da, naš Jon je voleo te stvari. Da on nije umro,
ko zna gde bismo svi sada bili, dokle bismo dogurali.
Ćutao je neko vreme a onda je besno rekao:
- Prokleta budala! - glava mu se klatila levo-desno, kao u ranjene zveri.
- Prokleta glupa budala! Da. Jon je bio prokleti genije na mnogo načina.
Nije bio kao Najl, nije mogao da učini da govno zvuči kao simfonija. Ne, to
nije mogao. Ali mogao je da napravi aranžman. Čak ni Taj nije mogla da
kaže kako se oseća, kuda ide. Jon bi uzeo sve naše pesme, moje i
Najdželove, i pretvarao ih je u magiju. Pojma nemam kako mu je to
uspevalo. Bog mi je svedok da pojma nemam kako smo Najdžel i ja
uspevali da pišemo ono što smo pisali. Ali, oni su se mrzeli... znaš, Najdžel i
Jon. Bili su uvek kao ulje i voda - pokušao je da joj se zagleda u oči, nije
uspeo. - Pa, nisu možda uvek bili takvi. Bio je to neki magični lepak koji je
držao grupu na okupu u tim danima... ali, ja sam bio razlog što su oni
toliko mrzeli jedan drugog. Jon je bio ljubomoran što ja pišem sa
Najdželom. Toliko mi je dosađivao da sam pokušao da radim sa njim. -
Odmahnuo je snažno glavom. - Nije išlo. Plakao je... pao je u depresiju, nije
hteo da nastavi turneju. Najdžel je poludeo. Znaš kakav je on, ako nije na
putovanju, on poblesavi. Što se tiče Najdžela, shvatio sam da je on oduvek
mrzeo Jonovu slabost. Jon je bio slabić. Jon bi sam pisao i obično bi već
bio u studiju kad bismo mi došli. Pogledao bi nas onim očima kao u košute
i rekao: »Evo jedne nove za tebe«. Ne bi mogao da odsvira nijednu notu...
zeznuo bi stvar ovako ili onako. - Glas mu postade mekši. - Slomio bi se i
plakao. Držao bi u rukama Gibsona kao da je ikona. Najdžel bi najzad
rekao: »Isuse Hriste, neka neko dođe i očisti ga«. Naravno, Taj se uvukla
Najdželu pod kožu. Mislim da on jednostavno nije mogao da shvati kako je
ona mogla da živi sa Jonom. Ona se odmah bacila na Jona. Pa to nije ni
bilo čudno. Jon je bio zgodan momak. Uvek je imao neprilika sa lutkama.
Uvek su ga ganjale. Mora da mnoga njegova deca sada rastu po svetu, ha,
ha, ha! On bi samo mahnuo onim svojim dugim trepavicama i lutke bi se
jednostavno topile. Nismo ni mi ostali imali muke da ih osvajamo ali, sa
Jonom je bilo nešto drugo... on je bio nešto specijalno. E sad, što se tiče
Taj, i ona je bila nešto posebno... ona je bila prva cura kojoj je Jon dopustio
da se useli kod njega, da živi sa njim. Jednog dana sam došao kod Jona.
Bio je grozan dan. Pljuštala je kiša... bilo je hladno. Našao sam ga pred
ulazom, sa licem u blatu. »Hej, momče« rekoh »šta se to zbiva sa tobom?«
Mislio sam da ga je neko prebio i opljačkao. Ispostavilo se da se posvađao
sa Najdželom. »Hriste« rekoh »šta li si mu to doda vola, rekao kad je tako
pobesneo?« Gledao me je glupo, kao ovca. »Bojim se da ne smem da ti
kažem«. Rekoh: »Biće bolje da mi kažeš, momče. Ne bih hteo da to čujem
od njega«. Klimnuo je glavom i ja sam ga uveo u kuću. Taj nije bila kod
kuće. Ja sam seo ispred vatre i pokušao da se zagrejem. Jon se malo
uredio ali nije mogao da miruje. Hodao je gore-dole. Njegov korgi je ušinuo
vrat, prateći ga. Na svaki zvuk s ulice, Jon bi skočio uvis. »Jone, bolje izbaci
to iz sebe, reci mi o čemu se radi pre nego što dobiješ nervni slom« rekoh.
Prišao mi je i nagnuo se iznad mene. Po izrazu njegovog lica mogao sam
odmah da kažem da ta stvar nije za smejanje. »Bojim se da ti kažem«
rekao je »bojim se da ćeš me mrzeti, Krise. Svi su protiv mene. Ali, ako ti...«
stavio je glavu u ruke. »Ne znam šta da radim«. Uzeo sam mu ruke u svoje i
rekao: »Ne brini, drugar. Ništa ne može da uništi naše prijateljstvo. Nemoj
da brineš zbog tog đubreta. Dakle, šta si mu to rekao?« Smrkao je neko
vreme a onda je mirno rekao: »Poverio sam mu da bih želeo da vodim
ljubav sa tobom«. Pojma nemam zašto sam počeo da se smejem kao lud.
To, svakako, nije bilo zabavno. Ni najmanje nije bilo ni zabavno ni smešno.
Znao sam koliko Najdžel poštuje Jona. Znao je, pak, i to da Jon sve što želi
dobija. Bilo je dovoljno da samo pruži ruku. On je bio kao neko dete. Nije
obraćao pažnju na to šta je zabranjeno a šta nije. Nije bio odgovoran ali je
bio briljantan. Počeo bi dan s amfetaminima, isprao bi ih sa nekoliko čašica
džina. Udahnuo bi malo kokaina, uzeo bi nešto morfijuma, poneku tabletu
- štogod mu je bilo nadohvat ruke i možda malo kodeina. Izgleda
nemoguće da ljudsko telo to sve može da podnese. Zar je onda bilo čudno
što smo ga ponekad nalazili u studiju kako jeca, kako ne može da svira.
»Zašto ne mogu da sviram? Nekada sam sjajno svirao. Nisam morao da
puštam traku. Pitaj ih, svi su me čuli«. Ali, niko to nije mogao da potvrdi
sem njega. A onda bi odjednom došao u studio i sve bi sredio za tren.
Slušali bismo kao opijeni. Najdžel bi samo pobledeo ali nije ništa govorio.
Okrenuo bi se i udario bi pesnicom zid. Jon je bio čudak, jeste. Taj je uvek
bila uz njega, ona mu je uvek bila oslonac, kičma. On nikada ne bi mogao
sam da se probije. Taj ga je gurala napred, čak i onda kada je znala da nije
u pravu. Uživala je da izvija iglu koja nam je svima ušla pod kožu sve dok
svi ne bismo poskakali iz senki.
Kris je sada počeo da drhti. Znoj je kapao sa njega kao kiša. Držala ga
je čvrsto u zagrljaju, stezala ga je I stezala, kao da će to sačuvati život koji
je još pulsirao u njemu. Očni kapci mu zadrhtaše.
- Ne prekidaj sada - rekla je - Krise, želim da znam kako je Jon umro.
 Oči mu se malo otvoriše.
- Jon, da. Jonova smrt.
Duboko je uzdahnuo.
- Mislim da ga je Amerika dokusurila. Došli smo ovamo na našu prvu
turneju 1965... bila je zima, sećam se dobro - grozno vreme. U Engleskoj
smo bili veliki, ali ovde je samo jedna radio stanica emitovala naše pesme.
Ponekad bismo bili glavni na koncertu ali najčešće smo svirali prvi, da
popunimo vreme. Svirali bismo dok su slušaoci još ulazili. Bilo je to strašno
za nas... svirali smo pred salama sa praznim sedištima. Jon je plakao i
vikao. Morali smo opet da unajmimo specijalnog čuvara za njega. Zbog
njega nam je bilo još teže... nije hteo da sluša ni Benoa ni nikoga od nas
kad smo mu govorili da ćemo tek u Americi postati zaista veliki i slavni.
»Ne želim da budem ovde, pa makar postao veliki kao Bitlsi ili Stonsi«. Ali,
mi smo bolje znali od njega. Njemu je bilo stalo do svega toga. Jon je tek
tada shvatio da mrzi Ameriku. Mržnja je gora od bilo čega. Za njega je sve
to bilo suviše veliko, suviše se zahtevalo od njega... suviše je bilo hladno.
Nije želeo da se muči mada je, možda, imao šansu da osvoji Ameriku.
Najzad, turneja se privela kraju i mi smo odleteli natrag u London. Ni reč
nije progovorena između nas o svemu što nam se dogodilo. Iako za vreme
leta nismo ništa govorili, znali smo da svi razmišljamo o istoj stvari. Nismo
više mogli da izdržimo... U Engleskoj je, onda, sve počelo. Nije moglo da
bude gore. Jon je počeo da govori o tome da nije uopšte trebalo da osniva
grupu... mi smo, prema njegovim rečima, uništavali njegov koncept
muzike.
Zubi su počeli da mu cvokoću i Dejna se okrenula da ga pogleda,
zagrlila ga, počela da mu šapuće u uho. Tražila je da nastavi da joj priča.
- Zaboravio sam...
- Hoću da mi sve kažeš o Jonovoj smrti.
- Jonova... - klimnuo je glavom, spustio je bradu na njeno rame. - Bilo
je leto. Jon je baš kupio novu kuću u selu... u Saseksu. Sa bazenom. Sve
nas je pozvao. I Taj, naravno, i ona je odlučila da od toga načini zabavu.
Pozvala je neke svoje prijatelje i prijateljice, stvarno neki zgodan svet iz
pozorišta, igračice, igrače, glumce. Neki su bili Englezi, neki Škotlanđani,
bilo je dosta Nemaca Šveđana...
 Glava mu se naslonila na njenu i ona je morala da ga podseti da
nastavi sa pričom i da ne spava.
- Sećam se... Najdželu je sve to bilo dosadno od samog početka, on
nikad nije imao mnogo razumevanja za pozorište. Nekada u Brajtonu...
kad smo bili mlađi... imao je običaj da ih ganja... kao da je opet nekuda
odlutao ali, nastavio je priču i bez njene opomene. - Najdžel se uhvatio sa
dve igračice. Dosta smo pili. Najdžel je hteo da izbaci te dve igračice.
Naravno, Jon mu je stao na put... počeo je da ih brani. »Vidi ti njega, braniš
svoje istomišljenike. Prokleta kraljice« - rekao je Najdžel podmuklo. Jon
nije rekao ništa, samo se klatio. Taj je viknula na Najdžela. »Ovo nije tvoja
zabava i gubi se odavde!«
Kao da se i sada sa bolom sećao tih događaja, nastavio je da govori.
- Sve je počelo da se odigrava nekako suviše brzo. Najdžel je
ošamario Taj i ona je pala na travnjak preko neke stolice. Jon je jurnuo na
Najdžela. Počeli su da se tuku kao da su na ulici. Bilo je gadno, krvavo,
opasno. »Šta ste zinuli!« zaurlao sam ja. »Hajde da ih razdvojimo«. Ali niko
se nije pokrenuo, niko nije ni prstom mrdnuo. Prišao sam Najdželu i
odvukao ga odatle. »Ma hajde« rekao sam. »Hajde da ti, ja i Taj najurimo
ove pedere. Ne moraju ovo da gledaju«. Glava mu je pala na grudi. - Kad
smo se vraćali, to se dogodilo...
- Šta se dogodilo, Krise? - Podigla mu je glavu. - Krise? - Opet ga je
ošamarila.
- Bili smo u kuhinji - nastavio je Kris da govori - svi smo se tamo skupih
i neko je rekao. »Šta bi se desilo da odvrnemo gas i da Jon uđe i upali
šibicu?« Svi smo se nasmejali. Ah, uskoro to više nije bilo smešno, širio se
čudan miris i mi smo se svi vratili u kuću. Nismo videli Jona. Neko reče: »U
kuhinji je. Jon je u kuhinji«.
Zastao je za trenutak, osluškivao je sopstveno disanje.
- Pitam se - rekao je tiho - da li ću umreti.
- Svi ćemo umreti.
Usmerio je pogled na nju.
- Ne... mislim sada... zbog ovog govna koje sam uzeo...
- To ne bi bilo umiranje - reče ona oštro - to bi bilo samoubistvo.
 Razmišljao je o tome nekoliko trenutaka.
- Ne želim da umrem - njegov šapat je podseti na šuštanje suvog lišća.
- Nastavi da govoriš - reče ona - i živećeš.
Zatvorio je oči za trenutak i, kad ih je ponovo otvorio, bile su pune
suza.
- Sedam se... o, Bože, pomozi mi, sećam se svega. - Počeo je da plače
tiho i meko, suze su mu klizile niz obraze i padale na njeno telo.
- Bili smo mladi ludaci tada - rekao je posle izvesnog vremena. - Imali
smo samo jednu stvar na umu: uspeh. To nas je održalo na okupu, to nas
je učinilo snažnima. Tako smo preživeli... kroz sve đubre i govna koja
bacaju na tebe i očekuju da progutaš bez gunđanja. Šta je prijateljstvo u
poređenju s tim?
Ćutao je neko vreme a onda Dejna reče:
- I šta ste onda uradili?
- Ništa, dušo. Stajali smo tu i razmišljali o onoj odvratnoj američkoj
turneji, o tome koliko smo novca izgubili, o tome kako se prodaju naši
albumi... kako imamo sve više poziva za turneje... kako Beno ne može sve
da prihvati. Ali, najviše smo mislili o tome kako je Jon odbijao da leti. Kako
je mrzeo Ameriku... Kako nas je zadržavao da ne ostvarimo ono za šta smo
svi mislili da je naša sudbina. Da, naša sudbina. Tu reč je Taj upotrebila...
- Hoćeš da kažeš da je ona samo stajala sa vama i gledala kako njen
ljubavnik ulazi u kuhinju?
Kris je odmahivao glavom, polako, tužno.
- Ma ne, ne. Prišla je bazenu, sela je na ivicu i spustila je noge u vodu...
- Pobogu...
- On nikada ne bi sam od sebe napustio grupu, bez obzira na sve svoje
reči, bez obzira na to koliko se javno žalio. Mi smo to znali. On je bio niko i
ništa bez »Ritma srca«, baš kao i mi. Ali, za Jona je bilo mnogo gore. On ne
bi mogao da preživi. Njega je samo grupa držala u životu... bez nje... -
slegnuo je ramenima.
- I tako ste ga pustili da umre.
- Bila je to žrtva. Taj je tako rekla. Svaki genije, svaki veliki čovek ima u
sebi previše bola. On mora da nestane da bi krenulo nešto novo. Mi sa
Jonom ne bismo nikuda stigli. Bilo je on ili mi, nije bilo drugog izbora. On
bi, ionako... to bi se, ionako, dogodilo uskoro. Njegova jetra, bubrezi...
njegovo srce ne bi još dugo izdržali. Ko zna koliko. Koliko? - sada je urlao.
Urlao je i vrištao i plakao i udarao je sa ono malo snage što mu je
preostalo.
Bila je zora kad su izašli iz hotela na pločnik. Para više nije izlazila kroz
gvozdene rešetke i beskućnik je otišao da potraži neko bolje mesto,
odnevši svoje novine sa sobom. Njegova prazna flaša još je bila tu.
I taksi je još bio tu. Negde sa zapada dođe miris fine kafe.
Dejna smesti Krisa na zadnje sedište, uz pomoć pospanog vozača.
- Jeste li sigurni da je toj barabi dobro? - pitao je vozač, žvaćući
čačkalicu. U dahu mu se osećao miris tunjevine. - Bled je kao leš.
- Vozite nas natrag u »Šeri-Niderlend« - reče Dejna, bacivši se na
zadnje sedište i zatvorivši vrata za sobom.
- On mora da vam je dobar prijatelj, mis Vitni - reče vozač paleći
motor. Posmatrao ih je u retrovizoru. - Hej, pa ja njega znam.
Kris je ležao na sedištu. Još je drhtao ali izgleda da je kriza prošla.
Otvorio je oči i dugo vremena je posmatrao kako zgrade prolaze pored
njega.
- Ovo nije London - reče čudnim glasom.
- Ne - reče ona mirno, trudeći se da ga umiri - mi smo u Njujorku.
Klimnuo je glavom.
- Da, Novi jebeni Jork - zatvorio je oči. - Vodi me na aerodrom - reče
čvršćim glasom - hoću da se vratim kući, hoću natrag u Los Anđeles.
Moram da završim snimanje za svoj novi album.
12.

Mislila je da neće više nikada poželeti da ga vidi: svakako ne posle onoga

što se dogodilo između njih. Znala je da greši.
Bilo joj je to jasno čim se vratila iz Njujorka i stavila ruku u džep svoje
bunde. Tu je našla kesicu koju je podigla sa poda Krisove sobe u onom
groznom njujorškom hotelu. Zagledala se za trenutak u nju a onda je
stavila pored komadića papira koji joj je dao Mejer i na kojem su, u dva
reda, bilo ispisano vrlo čisto i uredno:
Čarli Vu
»Trešnje«, Van Vajs B.
Osetila je čudno uzbuđenje Što će Bonistilu moći da predoči dva
moguća ključa za rešenje Meginog ubistva. Bilo je to mnogo više od onog
što je on učinio za nju, ali nije marila. Želela je da vidi izraz njegovog lica.
Nije htela da nazove policijsku stanicu i tako ga upozori. Prošla je
pored srebrnog »mercedesa« koji joj se sada činio nekako starim i
otrcanim, sela je u crni »ferari« koji joj je studio poklonio posle uspeha
»Hiter Duel«. Prema modi Južne Kalifornije, na registarskim tablicama su
stajala slova: Hiter. Kola su bila niska i veoma brza. Nikada nije smatrala da
upravljanje automobilom može da sadrži senzualnost i uzbuđenje: zbog
»ferarija« je skoro sasvim otkazala limuzinu.
»Potpuno mi odgovaraju ova kola« mislila je dok je skretala na Bel
eru, levo, prema Bulevaru sumraka. Kola su klizila kroz saobraćaj, kao san.
Sedela je tako nisko u njima kao da je bila deo njih: kao da je bila uključena
u moćnu mašinu, kao da ju je neka čudna elektronika povezivala sa kolima.
To je isto osećala i na snimanju, kad bi scena dobro krenula i kad bi joj se
činilo da vodi ljubav sa kamerom. Sedeći ovako u »ferariju«, osećala se kao
da vodi ljubav sa gradom.
Jedan njen deo kao da nije bio prisutan. Činilo joj se da se ogromna
slagalica formirala u njenom umu i tek sada je počela da vidi sliku za koju
je, mnogo meseci, naslepo dohvatila komade ne videći šta će na kraju
ispasti.
Sećanje na majčinu smrt koje je oživelo zbog povratka u Njujork,
zaokružilo je sliku njene prošlosti i Dejna je tek sada mogla da shvati šta joj
je sve to značilo i šta znači u svemu ovome što joj se trenutno zbiva.
Shvatila je, kad se trgla iz sanjarenja, da je sva ljutnja na Moniku nestala
dok je sedela kraj njenog uzglavlja. Kao da se ništa nije ni dogodilo i kao da
su ona i njena ma i ka - oslobođene ljubomore, straha, zavisti i besa - došle
do srži svog odnosa: ljubavi između majke i deteta.
Dejni više nije bilo važno šta je Monika učinila ili šta nije mogla da
učini. U onom trenutku, između života i smrti, shvatila je da je ljubav
najvažnija. Dejna nije želela da Monika umre i, okrenuvši se tada od nje,
plakala je tiho i gorko, možda više zbog sebe nego zbog majke. Želela je
da ima toliku moć da može da vrati vreme unazad, da izbriše sve godine
koje je straćila. Ali nije imala tu moć. Bila je bespomoćna pred tim
nepoznatim nevidljivim ubicom sa kojim se Monika tako hrabro nosila.
Znala je, takođe, da je na čudni način Monika u pravu. Ona se
dohvatila ulice da bi pobegla od svega sa čime nije mogla da se suoči. Dok
je prezirala svoje prijatelje koji su se okretali drogi, kako bi pobegli od
stvarnosti i, dok se osećala kao da je iznad njih, zapravo je samo birala
drugi put za bežanje.
Baba je to znao i, one noći kad su najzad vodili ljubav, osećala je da će
je oterati, zauvek. »To je za tvoje dobro, mama« rekao bi. »Svi su znali
bolje od mene mislila je sada Dejna, dok se spuštala prema centru Los
Anđelesa. - »Hriste, kako sam bila nevina u to vreme«. Ali, svako je jednom
takav i prva razočaranja su najgora.
Saobraćaj se raščisti, ukaza se prazan prostor, ona prebaci menjač u
četvrtu, pritisnu gas i, raspomamljena oslobođena zver skoči, pritisnuvši
njena leđa na sedišta boje starog vina.
- Idi - mislila je - juri, juri.
Prvi put u životu osećala se zadovoljnom. Nešto se u njoj javi što od
ranije nije poznavala. Prvi put se osećala sposobnom za sve, baš kao
muškarac. Ipak činilo joj se da to nije bilo osećanje koje imaju muškarci.
Šta li se to događalo s njom? Mislila je na ono što je učinila za Krisa. Tek
sad joj je bilo jasno šta je ta cela epizoda značila. Šta bi bilo da... Ali, već je
znala odgovor na to. Kris bi bio mrtav.
I šta joj je bilo da uzme onaj omot? I zašto se sada spremala da tu
kesicu da Bonistilu? Da li će on naći nešto više sem tragova heroina na
njoj? Zadrhtala je, kao da nešto predoseća. »U šta li sam se to umešala?« -
pitala se. Megi, unuka čuvene političke ličnosti, ubijena »vrelom
injekcijom«. Ali, prethodno je bila mučena, kao da je sve to imalo politički
motiv...
Promenila je brzinu, ušla u krivinu. »Kakva li je to vrela injekcija?« -
mislila je. Šta li je bilo u toj kesici koju je našla na podu Krisove sobe:
odjednom se setila kako ju je Kris zvao u pomoć. Šta bi bilo da je i Kris
dobio tu »vrelu injekciju«? Ili ju je možda dobio u vidu presečenog heroina
u kesici? Najzad je odbacila sve te misli pripisujući ih svojoj, suviše bujnoj,
mašti. Nekako nije mogla sebe da ubedi u tako nešto mada je nekoliko
trenutaka razmišljala o tome. Nije verovala u koincidencije takve vrste.
Policijska stanica izgledala je isto onako kao i pre - kao železnički
vagon spreman za napad. Izlazila je iz »ferarija« kad je neki glas pozva:
- Mis Vitni!
Bio je to Endrjus, policajac koji ju je onda odveo do Bonistilove
kancelarije. Silazio je stepeništem prema ulici. Njegova duga kosa bila je
izbledela od sunca, imao je pramenove kao da ih je namerno ofarbao. Oči
su mu bile duboko plave.
Osmehnula mu se.
- Kako ste?
- Sjajno mis Vitni. Sjajno - osmehivao se pokazujući na »ferari«. - Kakva
kolica! -pomilovao je strane automobila kao da je živo biće. - Ostavićete
nas sve u prašini.
- Ne znam kako vam je ime...
- Zovem se Pit, madam - pokazao je prstom preko ramena - a ovo je
Hari Brafman - drugi muškarac, niži i tamnije puti, klimnu glavom. - Mi smo
sa Bonistilom.
- Da li znate gde je? Imam nešto veoma važno za njega.
- Svakako. On je na pristaništu u Santa Moniki. Mi smo upravo krenuli
tamo. Možete sa nama. Idite iza nas.
- Ne znam da li je to u redu, Pite - reče Brafman, zadrhtavši. - Znaš i
sam šta se zbiva tamo. Nije nam dopušteno da dovodimo građane u taj
deo, bilo iz kog razloga.
Endrjus odbaci njegove reči.
- Mis Vitni i poručnik su stari prijatelji, Brafe. Ako kaže da ima nešto za
njega, svakako će hteti da vidi šta je to.
Brafmanove tamne oči osmotriše Dejninu figuru.
- Ne mogu da ti protivrečim - reče on, uz tračak zlobnog smeškanja.
Nešto se zaista zbivalo u pristaništu. Čak i pre nego što su stigli u
Santa Moniku, Dejna je mogla da čuje prodorno urlikanje sirena i bila je
zadovoljna što je u Endrjusovoj pratnji. Ne bi je, inače, nikada pustili tako
blizu.
Izbrojala je najmanje tuce patrolnih kola dok su prilazili bliže. Videla je
jedan oklopljeni kamion. Bile su postavljene ograde i svako je dobro
pregledan i proveren.
Endrjus i Brafman izađoše iz kola. Pozvali su jednog policajca da čuva
»ferarija« pa povedoše Dejnu iza ograda.
Pristanište je bilo preplavljeno policajcima, svi su bili u civilu. Kola
hitne pomoći stajala su sa strane, s upaljenom crvenom svetlošću. Zadnja
vrata su zjapila širom otvorena. Kola su bila prazna. Dva bolničara u belim
uniformama stavljala su nešto na nosila. Dejna je prepoznala višeg
bolničara. Bio je u Meginoj i Krisovoj kući kada je Megi ubijena. Baš je
dovršavao sendvič sa sirom. Ni najmanje mu nije smetala gužva oko njega.
Mirno je jeo.
Pored njega je stajao Bonistil, sjajan, elegantan u svetlo-sivom odelu
od skupe tkanine, od lani svile. Kao da je jedini bio uredan i svež na
pristaništu. Posmatrao je šta rade bolničari, okrenut prema nosilima, kada
stiže Dejna između Endrjusa i Brafmana.
Jedno vreme nije uopšte bio svestan da su tu. Onda diže pogled i, ne
skidajući ga sa Dejninog lica, stavi im do znanja da je svestan njihovog
prisustva.
- Brzo ste stigli - reče im. Nije pokrenuo glavu. - Pucalo se tamo, na
drugom kraju. Znate šta treba da uradite?
- Kako je Forager? - upita Endrjus.
- Ranjen je u desno rame. Nije strašno.
- A Kejs?
Bonistil je malo oklevao.
- Nije imao sreće - trepnuo je očima. - Žao mi je, Endrjuse.
Endrjus je stajao pored Dejne, kao skamenjen, kao da je načinjen od
olova. Njegovo lepo lice finih crta kao da je odjednom ostarilo. Vetrić se
poigravao njegovom plavom kosom. »Kao kosa dečaka« - pomislila je
Dejna. Ali on odavno nije bio dečak.
Brafman prođe pored Dejne, dodirnu Endrjusovu mišicu.
Odveo je Endrjusa i leđima okrenutim prema Dejni, činili su joj se
običnim ljudima koji su došli ovamo, u pristanište, da bi posmatrala okean.
- Kejs mu je bio zet - bila je prva rečenica koju joj je Bonistil uputio. -
Endrjus i njegova sestra su vrlo bliski.
- Zdravo, Bobi.
- Momci su te doveli?
- Ja sam ih zamolila. Imam nešto za tebe - sačekala je malo. - Ne bih
htela da Endrjus ima neprilike.
- Ne brini zbog toga - pogled mu pade na pokrivač kojim je bilo
pokriveno nešto na nosilima. Uhvatio je kraj pokrivača. Imam nešto što će
te možda interesovati - počeo je da povlači pokrivač.
- Je li to šala?
Ruka mu zastade u vazduhu.
- Šala? Nije. Sasvim sam ozbiljan. - Otkrio je leš. - Upoznaj se sa
Modredom.
Dejna je bila odlučila da ne pogleda ali radoznalost je bila jača.
Zagledala se u lice koje je, prema svemu, bilo sasvim obično: oči ne
prevelike ali ni premale, nos sasvim običan, obična usta. Ukratko, to je bilo
lice koje niko ne bi pogledao dva puta ili kojeg bi se setio. Bio je samo
čovek iz gomile, jedan od mnogih. Izdvajao se jer je bio psihopata, ubica.
 Koža mu je bila bela i izgledalo je kao je usnuo snom pravednika.
Spustila je pogled i videla da se pokrivač natapa krvlju na nekim mestima.
Ispružila je ruku kao da traži oslonac.
- Šta je bilo? - uhvati je Bonistil.
- Hajdemo odvade - rekla je - imam da ti nešto kažem.
Poveo ju je prema obali. Dejna skide sandale ali Bonistil je zadržao
cipele na nogama dok su išli preko peska. Deca pocrnela od sunca igrala su
košarku. Devojke i mladići u kupaćim kostimima ili šortsevima vozili su
rolšue po vreloj asfaltnoj traci Okeanske avenije.
- Lekari su bili u pravu što se tiče Modreda - reče Bonistil. - On je želeo
da ga uhvatimo. - Stavio je ruke u džepove. - Ostavljao nam je naznake i
tragove ali, ili su oni bili suviše skriveni ili smo mi bili suviše glupi da ih
otkrijemo. U svakom slučaju, nismo mogli da mu priđemo blizu. Zato nas
je pozvao i zakazao ovaj sastanak. Znali smo da je baš on jer nam je rekao
neke stvari, neke detalje preko telefona... detalje koje nismo otkrivali
javnosti pa smo prema tome, znali da je to on... bili su to detalji koje bi
zaista samo ubica mogao da zna. - Osmehnuo se. - Ni najmanje se nije
stideo. Ne, zaista nije. Rekao nam je sve.
Bonistil uzdahnu, odvrati pogled od nje.
- Hriste, - reče, kao da se gadi samog sebe - znao sam koliko je opasan
a ipak sam mu dopustio da ubije jednog mog čoveka i da drugog rani.
- Bobi, nisi mogao da znaš...
- Znao sad. Znao sam - ironično se osmehnuo. - Moj kapetan mi je
rekao istu stvar. On je veoma određen, čak je i imao i neke blistave ideje.
»Vidi, Bonistile, taj manijak nam je samo učinio uslugu. Ja sam se već
dogovorio sa novinarima da o svemu razgovaramo. Tvoji ljudi su pali na
dužnosti. Oni su heroji«.
Bonistil provuče ruku kroz kosu.
- Heroji - zareža. - Nastradali su zbog moje gluposti.
- Zar nisu nastradali zato što su bili hrabri?
- Bili su suviše mladi da bi bili hrabri. Nisu znali za drugačije ponašanje
- pogledao ju je i klimnuo glavom. - Da - reče - bili su hrabri.
 - I bili su tvoji ljudi. - Pogledala ga je. - Zato je sasvim logično da misliš
da si kriv zbog toga što se desilo.
- Bili su pod mojom komandom!
- Da li si učinio sve što si mogao da ih zaštitiš? - Trebalo je da znam da
će taj ludak imati sakriveni revolver. Podigao je ruke uvis. Rekao sam
Forageru i Kej su da odu i ščepaju ga. Cerio se, lud do srži. Jednog trenutka
ruke su mu bile prazne a već u sledećem trenutku držao je revolver u
njima. Mora da ga je sakrivao u rukavu - njegove svetlosive oči se suziše. -
Forager i Kejs su mu bili vrlo blizu. Mislim da nisu ni shvatili šta se zbiva.
Čuo sam prve pucnje i naredio sad snajperistima da otvore vatru. Njihovi
meci su ga bacili dva metra unazad ali za to vreme moji ljudi su već bili
pogođeni - prevukao je rukom preko lica ali nije mogao da sakrije suze.
- Ti si ih štitio - reče Dejna. - Ono što se desilo nije moglo da se
izbegne.
- Sada opet govoriš kao moj kapetan.
- Možda tako govorimo zato što smo on i ja objektivniji od tebe.
- Ali ti nećeš ići sa mnom da posetimo udovicu.
- Ne, neću - reče Dejna. - To je sve deo posla, zar ne? Nema posla bez
opasnosti.
- Zato se posle ovog slučaja i povlačim. Ne mogu više to da
podnesem. Ja sam kukavica.
- Nemoj da mešaš zasićenost sa kukavičlukom.
Vetar za diže peševe njegovog sakoa, pokaza divnu postavu, fino
tkanje.
- Ali, ja jesam kukavica.
Ona sleže ramenima.
- Sada sažaljevaš samog sebe.
- Ne, ja zaista tako mislim o sebi.
- Ma hajde, Bobi. Umorna sam od iskrenih ispovesti. Možemo li da...
- Dejna...
- Ne - reče ona nežno ali odlučno - imali smo šansu. Sada je gotovo sa
tim i mislim da je tako najbolje.
Bonistil se naglo okrenuo od nje i posmatrala ga je kako se udaljava
plažom. Devojke nisu mogle a da ga ne pogledaju. On je bio zaista zgodan
muškarac. Otmen, dostojanstven. »Ali, nije za mene« - pomislila je. U
svakom slučaju bio je poželjan. - »Možda u nekom drugom vremenu«.
Išla je plažom od betonskih stepenica prekrivenih peskom koje su
vodile na parking. Prišla je njegovom tamnozelenom »fordu«. Čekala ga je.
Sela je na mesto do vozačevog.
Uskoro se pojavio. Proturio je glavu kroz otvoren prozor.
- Proverio sam malo tvoju priču o Megi.
- Nisam mislila da mi nećeš verovati.
- Da kažemo da sam bio skeptičan.
- Kako si promenio mišljenje?
- Dao sam da se telo ekshumira i ništa time nisam dokazao - otvorio je
vrata i seo je za volan. Unutra je bilo vrelo. Zatvorio je prozore, pustio
erkondišn. Kada su se kola rashladila, reče: - Proveravao sam malo
podrobnije i našeg prijatelja. Najdžela Aša - okrenuo se da je pogleda a
glas mu je opet bio neutralan. - Da li si znala da je on napola Irac?
- Irac? Šta? - pitala je nespretno Dejna, trudeći se da sakrije
zaprepašćenje.
- Irac katolik - reče Bonistil. - Majka mu je rođena u Enditaunu, leglu
IRA u Belfastu.
- Znam. Kako to da se udala za Engleza?
- Ne za Engleza, za Velšanina. Prema svedočenju suseda to je bio izvor
njihovih stalnih sukoba.
- Vidim da si bio veoma zaposlen.
- Imam još iznenađenja - reče on. - Najdžel ima sestru.
- Nikad je nije pominjao. Bar ga nikada nisam čula da je pominje.
- Nisi ni mogla. Saznao sam da ne govori sa njom.
- Misliš, ne slažu se.
- Da, tačno to - reče Bonistil. - Možda je to zbog toga što ona živi u
Belfastu.
- Nećeš, valjda, da mi kažeš da je ona član IRA?
- Da to kažem, lagao bih. Naši britanski rođaci mogu ponekad da
budu veoma tajanstveni. Nisam čuo ni da ni ne ali, dobio sam njenu
adresu. U Folsu je.
Dejna je ćutala ali znala je da je odatle i Son Tumi.
- Šta ti imaš za mene?
Dejna izvadi kesicu.
- Prvo - reče - htela bih da daš ovo na laboratorijsku analizu.
Obazrivo je uzeo kesicu i pogledao je prema svetlosti.
- Heroin? - upita.
- Da - reče ona - možda je samo to.
Spustio je kesicu u svoj džep pošto ju je najpre zaštitio komadićem
papira.
- Odakle ti?
Ispričala mu je šta se zbilo u Njujorku i o tome kako je spasila Krisa.
Napomenula je da misli da je u tom heroinu bilo još nečega.
- Strašno - odmahivao je Bonistil glavom. - Narkomani svakodnevno
stavljaju glavu u torbu. Đubre koje kupuju uvek je nečim presečeno.
Pitanje je čim. Ako je neka blaga supstanca, onda i nije tako strašno ali,
ako je nešto drugo, možeš da završiš kao leš na podu kupatila. Kris je imao
sreće što si se ti zatekla u blizini.
- Hoćeš li se pobrinuti za analizu? - Bonistil je ćutao pa Dejna nastavi. -
Reci mi jednu stvar. Da li to đubre koje se kupuje na ulici uvek bude
presečeno strihninom?
- Nisam čuo da je to uobičajeno, ukoliko se to ne radi namerno -
pogledao ju je i dotaknuo spolja džep u kome je bila kesica. - Ne brini za
laboratoriju, srediću ti to. - Izvadio je ključeve, upalio motor.
- Zašto ne odemo - reče Dejna nonšalantno - na bulevar Van Najs?
Sumrak se spuštao i u polumraku lako je bilo ne obraćati pažnju na
prašinu na palminom lišću.
 - Van Najs? - iznenadi se Bonistil. - Šta imamo, kog đavola, da tražimo
tamo?
Dejna mu pokaza komadić papira koji joj je Mejer dao.
- Ko je Čarli Vu?
- Neko - reče Dejna - ko bi mogao da zna ko je ubio Megi.
Bonistil je osmotrio sumnjičavo ali, bez reči, skrete na autoput Santa
Monika.
- Otkuda ti to?
- Zar ne možeš da primiš ništa zdravo za gotovo?
- Kad bih to radio bio bih loš policajac - reče, ali se osmehnu. - U redu,
u redu, svi mi imamo naše male tajne. Ti ćeš sačuvati ovu kao tajnu.
U zapadnom delu Los Anđelesa Bonistil načini veliki zaokret ulevo i
krenu San Diego autoputem prema dolini.
- Veliku si stvar učinila što si Krisu spasila život - reče i Dejna oseti po
njegovom glasu da joj se divi. - Kako je on sada?
- Dobro, još je u studiju. Treba mu više vremena nego što je računao
da bi završio taj svoj solo album. Izbila je vatra u studiju i jedan od velikih
magnetofona se pokvario. Mora da snimi tri pesme sasvim od početka.
Upravo završava zadnje doterivanje.
- Biće gotov u vreme kad se deli »Oskar«, je li? Ti ćeš tada biti prava
zvezda.
Gužva je bila velika i Bonistil skrete udesno, dohvati se Malholanda,
krenu na zapad prema Beverli Glen bulevaru, uđe u Šerman ouks. Dolina je
sada bila blizu i Dejna je znala da će, kad se popnu na ivicu, ugledati dolinu
kako se guši u smeđem smogu. Ako ovo još potraje, industrijska
zagađenost počeće da se presipa preko Santa Monika planina i da
obujmljuje Beverli Hils i Holivud. Već je mogla da vidi ružičasti odsjaj doline
na nebu.
- Zašto ti brineš o tome? - reče Dejna. - Ja sam već sada suviše veliki
zalogaj za tebe.
Gorko se nasmejao.
- Mi, jednostavno, nismo bili stvoreni jedno za drugo. Neka tako
ostane.
Ali Dejna je znala da to tako neće ostati. Iskušavaće se uzajamno sve
dok jedan ili drugi ne popuste. Bilo je to u njihovoj prirodi. Njihov savez je
bio krhki.
- Kako ćeš ti postati uspešan pisac? - pitala je. - Ti si još policajac u
srcu. Uvek ćeš biti samo policajac.
- Svaki put kad mi se ukaže šansa - reče on polako - neko mi zgazi, na
lice.
Oči su mu bile hladne i prodorne, pomalo tužne.
Dok su se spuštali sa planine, videli su polja pamuka a vrlo malo
hrastova. Ispred, goreći kao neonsko srce nekog monstruoznog robota
budućnosti, ležao je Van Najs. Ubrzo se dohvatiše bulevara Ventura a
onda, kroz podzemni prolaz, izađoše na Ventura autoput. Čim su stigli na
drugu stranu bili su na bulevaru Van Najs.
Kao što je nekada, pre dve dekade, bio legendaran Bulevar sumraka,
tako se sada ovaj pretvorio u noćne snove. Ovde su mladi jahači na
talasima iz Laguna biča dolazili da nađu svoj otrov. Deca iz srednjih škola u
Holivudu visila su ovuda čekajući da se domognu droge ili brzog ljubavnog
doživljaja, misleći da su sve senke u kapijama đavoli.
Devojke zlatne kose, u kratkim šortsevima, klizile su na rolšuama
između »Ševroleta«, »Kamarosa« i »Trans ama«. Svetlost automobilskih
reflektora bacala je čudne senke po bulevaru i povremeno osvetljavala
kapije u kojima su stajali mladići, lepo odeveni i zalizane kose, poput
briljantinom namazanih guštera.
Vazduh je bio gust od muzike »Rolingstonsa« koja se čula sa deset
hiljada tranzistora. Melodije kao da su bile namerno odabrane za ovo
vreme i ovo mesto. Rokenrol je bio začin u vazduhu i kad Dejna udahnu,
širom otvorenih nosnica, taj noćni vazduh učini joj se da je u njemu kao
ozon, osetila miris muzike.
Bio je to okrutni svet, ispunjen raznim vrstama nemira, kao košmar ili
horor film koji je postao stvarnost. Bilo je pokušaja bežanja iz te
omamljujuće svetlosti, osećao se miris straha koji nije mogao da se
kontroliše. Dejna je mogla da razume tu vrstu straha. Senke koje su
prolazile podsećale su je na doba kad je bežala. Ponovo je pomislila. »Ništa
nije kao strah. On uvek ostaje isti«.
Priključili su se karavanu koji se kretao na sever, prema Panorama
sitiju. Oblaci dima dizali su se iz auspuha nalik dimnim znacima nekih
primitivnih plemena.
Ispred njih se zaustavi kamionet boje šljive. Sa jedne strane bila je,
sjajnim bojama naslikana havajska plaža. Palme su se savijale na jednu
stranu ali scenom je, naravno, dominirao heroj južne Kalifornije: potamneli
jahač na talasima sa obaveznom daskom spremnom da se zaroni u bilo
koje talase bilo kojeg okeana.
Devojka, vitka kao šumska nimfa, sa kosom koja je vijorila za njom
izlete iz tame jedne kapije. Nosila je šorts, tako beli da je sijao u tami, i
kratku crvenu majicu. Kao da nije imala dojki, kao da je sva bila od dugih
nogu boje bakra. Vrata se otvoriše na kamionetu i ona uđe. Kamionet
ubrza, sa željom da stigne automobil ispred sebe. Dejna pročita nalepnicu
na kamionetu: »Ne smejte se - kćerka vam je unutra«.
Pola kilometra dalje, Bonistil skrete na parking u blizini sjajno
osvetljenog bara. Ličilo je na neko ludo mesto. Arhitektura se kolebala
između marokanske i španske. Na sve strane su bili lukovi, kao izvajani u
peščaniku, ali bilo je jasno da se ispod krije beton. Iznad lukova savijale su
se bugenvilije, fosforno svetleći i penjući se uz naziv lokala ispisan
blještavim neonom: »Trešnje«.
U mom zvuka i pokreta ugledaše plavi auto kako polako kruži. Dva
momka su sedela u njemu i zaneseno pušila.
- Mogu da se kladim da ovde ima mnogo marihuane - reče Dejna.
Bonistil zareža.
- Naravno da svega ima. Na kilograme. Ali mislim da ona dvojica ne
puše marihuanu. Taj dim mi liči na LSD.
- Nisam znala da se i on puši.
Slegnuo je ramenima.
- Svakog dana izmisle nešto novo. Veoma su maštoviti.
Sklonio je šake sa volana i posmatrao ulaz u »Trešnje«. Video je
benzinske pumpe. Čuo je automobilske sirene koje su svirale u ritmu
muzike koja kao da je sve preplavila.
- Znaš li nešto o tom mestu? - pitao je Bonistil, pokazavši palcem
preko ramena prema ulazu.
- Čula sam za njega. Ko nije? Ali, nikada nisam bila unutra.
- I samo to znaš? - oči su mu bile živahne, preletale su preko gomile
mladića i devojaka koji su ulazili i izlazili kroz kapiju ispod luka. Lice mu je
na neonskoj svetlosti izgledalo čudno.
- Aha.
Mislila je da će još nešto da kaže ali Bonistil je ćutao. Izvadio je
»Kamel« bez filtera, zapalio je cigaretu. Izbacivao je dim kroz prozor i ona
pomisli: »Čak i policajci imaju imidž koji čuvaju i prema kome žive«. Nije joj
se svidela ta pomisao, nije bilo pošteno prema njemu ali sada joj je bilo
svejedno.
Na ulazu u »Trešnju« stajali su mladići u majicama bez rukava i u
izbledelim farmerkama. Njihovi mišići sijali su na svetlosti boje ćilibara, kao
da su namazani uljem: devojke su bile divno pocrnele, usne su im ličile na
zrelo voće, oči su im sijale. U lakim haljinama cvetnog dezena delovale su
ranjivo i nežno, nalik na decu koja su odlutala iz sigurnosti roditeljskog
doma.
Četiri mladića se nisu pomerala s ulaza. Listovi ukrasnih palmi bi ih
dodirivali i svetlost boje ćilibara lila je po njima. Bilo je jasno da je jedan od
mladića vođa. Imao je tako svetlu kosu da je izgledalo kao da je načinjena
od platine. Bio je sasvim svetlih očiju, duboko usađenih, široko
razmaknutih, pravilnog uskog nosa i mekih usana. Razgovarao je sa
devojkom na skejt-bordu dok ih je njegov drugar sanjivo posmatrao.
Jedan je grizao nokte a drugi je povukao dobar gutljaj iz boce piva koju je
držao u smeđoj papirnatoj kesi. Mladić platinaste kose klimnu glavom i
novac promeni vlasnika.. Potapšao je devojku po zadnjici i ona se odveze
pločnikom, poskočivši na uglu.
Vozila je vešto izbegavajući gužvu. Dejna ju je posmatrala. Nestala je
u teškom vazduhu. Dejni se za trenutak zavrte u glavi. Osećala je mnoge
mirise: marihuanu, čili, izgorelu mast, izduvne gasove.
Ugledala je neku devojku kako se u polutami približava senkama duž
zida. Videla je mladiće, Meksikance, kako idu sredinom bulevara. Kokain i
LSD bili su daleko od njih ali su oni bili li koji su vladali carstvom marihuane
i piva.
Devojka je kupila ono što je htela i sada je žurila da se izgubi u tami.
Dejna ju je posmatrala, kada je trže snažan zvuk motora.
Jedan snažni motocikl se odvoji od niza vozila na bulevaru i
gromoglasno skrete prema »Trešnjama«. Odmah je shvatila da je to Kris,
iako još nije mogla da vidi ukrase na motociklu. Nosio je kacigu bez ikakvih
znakova, iznošenu kožnu jaknu sa koje je odsekao rukave i obične
radničke pantalone. Brzo je sjahao s motocikla i, ne skidajući kacigu,
prešao je preko trotoara.
Bonistil je zaustavi.
- Nemoj to da radiš - reče tiho - ostani tu.
- Zašto?
Nije odgovorio, samo je pažljivo osmatrao ulaz u »Trešnje«.
Trenutak kasnije, Kris se pojavi u pratnji neke devojke. Nije se
razlikovala od hiljade sličnih na ovom mestu: dugačka plava kosa, puštena
da slobodno vijori po preplanulim ramenima. Nosila je uske pantalone i
malu majicu. Vešto je vozila sjajne rolšue. Nije se osvrtala oko sebe.
Četiri mladića na vratima posmatrali su je ravnodušno kako odlazi,
kao što su posmatrali i sve drugo. Nijedan od njih nije bio kratko ošišan,
što je postalo moda na Istočnoj obali. Kosa im je padala na ramena i
davala im je čudan heteroseksualni izgled, uprkos brizi da daju sliku mačo
muškarca.
Devojka se pope na motocikl iza Krisa. Njegova desna noga pritisnu
nekoliko puta gas i mašina grmnu i nestade, uz plavičasti dim. Kris se
vešto uključio u saobraćaj i krenu na jug, prema Holivudu, odakle je i
došao.
- Hriste - reče Dejna - ti si za ovo znao?
- Prljavo rublje, sećaš se?
- Ti si danas pun iznenađenja - dodade Dejna, misleći o Modredovom
bledom licu.
 Devojka na skejtbordu se vratila i stavila je kesu sa marihuanom u
ruke mladića platinaste kose. On se nagnu i poljubi je u usta. Jedna
njegova šaka poče da se spušta niz njena leđa. Pomilovao je lepo
oblikovanu zadnjicu i pritisnuo je uz svoje ponosno telo. Pljusnuo ju je i
odvojio se od nje, a devojka uđe u »Trešnje«. Kad je Dejna ponovo
pogledala prema ulazu, mladići su nestali.
- Tri prema jedan da Čarli Vu nešto smera - reče Bonistil, otvarajući
vrata.
Pređoše preko trotoara. Unutrašnjost »Trešanja« bila je tamna i
zadimljena. Na sve strane bili su mladići i devojke dugih kosa vezanih u
konjski rep. Sa desne strane je bila tezga iza koje su bile bezbrojne police
sa pićem u ogledalima. Tezga je bila od crnog lakiranog drveta, baš kao i
stolovi. Prostorija se širila u desno. Kroz stakleni zid Dejna je mogla da vidi
ljude kako igraju disko. Svetlost je bila prigušena, buka neznatna.
Dejna se okrete Bonistilu:
- Kako ćemo, do đavola, u svemu ovome naći Čarli Vua?
Neko je pevao: »Ti, sa tim očima koje ne trepću, sa tim zanesenim
izgledom...«
- Hajde da porazgovaramo sa barmenom - reče on i povede je prema
baru.
»Mažeš usne i kažeš mi da si sama sebi sve...«
- Šta želite? - upita krupan muškarac sa brčićima boje cimeta koji su
mu padali sa obe strane usta. Imao je dugu kosu i inteligentna oči.
- Dva piva - reče Bonistil. - Ako imate »Kirin«.
»Ne žuri, nije kasno, ne žuri, nije kasno...«
»Ritam srca«. Čuo se slatki Krisov glas. Tenor koji se prepoznavao.
- Poznajete li čoveka po imenu Čarli Vu? - upita Dejna.
Barmen im pruži račun i pokaza palcem prema stolu u senci, u blizini
staklenog zida koji je odvajao disko.
- Ovde je svake noći, čeka vas, mis Vitni.
Neko ga pozva sa druge strane tezge i on krenu tamo pre nego što su
mogli da ga dalje upitaju bilo šta.
 »Samo je Majer mogao da sredi ovo« - pomislila je Dejna. Smetalo joj
je to. Imala je još toliko toga da nauči.
Povela je Bonistila kroz prostoriju, kroz gužvu.
Čarli Vu je bio od onih Kineza nežnih crta i figure da bi ga čovek lako
zamenio za žensko. Ovu iluziju još je više pojačavao dugom kosom, tako
da je zaista imao izgled hemafrodita.
Međutim, u njegovom glasu nije bilo ničeg ženskog. Bio je mek ali
veoma dubok i bogat. Osmehnuo se kad ju je ugledao, ustao je. Ali osmeh
mu se odmah pretvorio u grč kad mu Dejna predstavi Bonistila.
- Rečeno mi je da ću razgovarati samo sa jednom osobom. Sa vama.
Ja nemam neprilika sa policijom ali ne volim ni da razgovaram s njima. Ne
moram da govorim s njima.
- Nisam rekla da je on policajac - reče Dejna.
- Ha! - zareža Čarli Vu. - Niste ni morali. Svi su policajci isti - zagledao se
u Bonistila. - Jedino što se ovaj ne oblači kao policajci koje sam do sada
sretao. Ovo je neviđeno.
- To nema veze sa vama - reče Dejna - ako vas to brine.
- Ja nemam zbog čega da budem zabrinut - reče Čarli Vu. - Naročito
kad se radi o policajcima. Ja vam samo kažem kakva je bila pogodba.
- Ja sada menjam pogodbu - reče Dejna - Bonistil ostaje.
- Onda ništa od posla.
- Sačekaj ovde - reče Dejna Bonistilu. - Samo da obavim jedan
telefonski poziv.
Sada se prvi put pojavi neka emocija u očima Čarli Vua.
- Nemojte nikoga da zovete - reče on očajno. Dejna se okrete. - Da li vi
garantujete za ovog momka?
Dejna klimnu glavom.
- I ovo ne ide u kartoteku.
- Što se mene tiče, nema kartoteke - reče Bonistil.
- Želim da mi to i dama kaže. Ona zna izvor za koji sam zainteresovan.
- Imate moju reč, Čarli.
 - U redu - klimnuo je glavom. - Hajde da sednemo - naručio je pivo za
sve. Posmatrao je devojku, u stvari dete, ne stariju od trinaest godina kako
prolazi zabacujući dugu kosu ukrašenu perlama i perjem.
- Malo su premlade za mene - reče on kao da im objašnjava - ali volim
da dođem ovde jer poznajem sve iz uprave i svi me ostavljaju na miru. -
Slegnuo je ramenima. - Ja nemam određeno radno vreme.
- Šta radite? - upita Dejna.
- Ja sam mehaničar.
- Mehaničar? - ponovi Bonistil. - Koga to pokušavaš da nasamariš,
momče? Mi dobro znamo da se ti baviš drogom...
- Eto zašto sam se protivio da on prisustvuje razgovoru - reče Čarli Vu
tužnog lica. - Vi ne biste nikad razgovarali sa mnom na taj način, mis Vitni.
Imam garancije što se tiče vas, ali on... - opet slegnu ramenima.
- Bobi, on je sasvim u pravu - reče Dejna što je tiše mogla dok je Krisov
glas ispunjavao prostoriju.
- Ostavi ga. - Okrenula se zatim drugom muškarcu.
- U redu, Čarli. Vi ste mehaničar, sređujete automobile.
Odmahnuo je glavom.
- Ne, ja sam stručnjak za avione.
- Vi ste aviomehaničar?
Klimnuo je glavom.
- Kakve to sada veze ima?
- Tišina, ćuti, Bobi - siknu Dejna. - Radite na malim avionima?
Dvomotorcima...
- Mogu i njih da popravljam - reče Čarli Vu - ali, ja sam se specijalizovao
za mlaznjake. Popravljam »707«, širokotrupne, privatne avione i tako to.
- Ne radite za neku kompaniju?
- Ne, ja sam slobodan strelac. Zarađujem više novaca na taj način.
- Mogu da se kladim - promrmlja Bonistil.
- Slušajte - reče Čarli Vu - ja sam obično vrlo strpljiv čovek ali, da li
biste mu stavili brnjicu ili nešto drugo? Počinje da mi dosađuje.
 Dejna smiri Bonistila podigavši jednu ruku.
- Hajde nešto odmah da raščistimo - reče obojici - ovo je moja
predstava i volela bih da se obojica suzdržite. - Snizila je glas. Do đavola,
obojica prestanite da se nadmudrujete! - Izgubila je malo tok misli: šta ono
beše da je rekao Čarli Vu, šta on ono radi? - Šta ste radili u poslednjih šest
meseci?
- Nešto sam smanjio posao u poslednje vreme - osmehnu se polako. -
Ali, čak i da nisam, ja znam šta vi želite. Ja sam već prošao kroz to, znam ja
šta vas interesuje. Prošao sam već kroz to - ispio je svoje pivo do kraja,
naručio drugo. - Onda me je neko pozvao. Neko me pozvao da pogledam
jedan »Longhorn serija 50« - pogledao je. - Znate li šta je to?
Dejna klimnu glavom.
- To je privatni širokotrupni avion. Ima oko deset sedišta. - Da bi ga
ubedila još više da zna kakav je to avion, Dejna je dodala. - Letela sam
jednim takvim avionom. Možda baš tim koji vi pominjete.
- Da li ima logo u obliku gitare?
- Da.
- To je onda taj - reče Čarli Vu i promeša pivo tankim kažiprstom -
samo, skinuli su mu logo pa je izgledao kao bilo koji avion iz te serije.
- Šta su želeli da uradite?
- Kad avion, bilo koji avion, ide na duži put svako ko je mudar zna da
mora da zove mehaničara da ga proveri.
- Da li je bio i njihov mehaničar? - pitala je Dejna.
- Nikoga nije bilo u blizini - reče Čarli Vu - samo ja i momak koji je
brisao logo. Ni on ni ja nismo obraćali pažnju jedan na drugog. Sami
zaključujete šta to treba da znači - srknuo je pivo.
- Da li ste videli čoveka koji vas je zvao? - pitao je Bonistil.
- Nisam. Našao sam ključ u poštanskom sandučetu. Tako su mi i platili
- podigao je prst. - Ništa neobično. Neobično je bilo to što nisu nameravali
da prevoze ljude već nešto drugo. Bacio sam pogled u avion. Dali su da se
izvade sva sedišta.
- Šta je bilo unutra? - pitala je Dejna.
 - Tone nečega.
- Droga - reče Bonistil više za sebe.
- Zašto bi se zbog toga trudili i vadili sedišta? - upita Čarli Vu. - Bilo je
to nešto veliko i teško. - Ispio je pivo, obrisao usta. - Eto, to je rizik.
- Samo malo - reče Dejna - kad se to sve odigralo?
- Možda pre šest meseci. Ne pamtim datume - osmehnuo se. - Drago
mi je što sam vas upoznao mis Vitni. - Ustao je, okrenuo se. - Ah da,
gospodine Bonistil, mi se uopšte nismo sreli, je l’ tako?
Bonistil je brzo vozio Van Najs bulevarom i dalje, iz doline. Okrenuo se
na Malholandu pa su pošli prema državnom parku Topanga. Vozili su se
jedno vreme u tišini. Bonistil istrese cigaretu iz kutije »Kamela«, zapali je
jednom rukom. Povuče dugi dim pa ga dunu kroz otvoren prostor.
Zažareni vrh cigarete kao da je bio jedina svetlost u tami.
U samom parku on se još jednom okrete i odmah se nađoše na
uskom prašnjavom putu. Ugasio je motor. Zvuk motora zamenilo je
cvrčanje cvrčaka i kreketanje žaba sa drveta. Čulo se šuštanje u granama
drveća iznad njihovih glava a onda lepet krila u tami.
Bonistil završi cigaretu i pažljivo je ugasi u pepeljari. Izašao je iz kola.
Dejna nije pitala zašto ju je doveo ovamo, samo je znala da nisu završili
razgovor. Izašla je sa druge strane kola. Bilo je sveže, vlažno. Ispod nogu
su joj krčkale grančice.
- Želeo bih da znam - reče on tiho - zašto si pitala Čarli ja Vua za
vreme, mislim, kad je to bilo.
- Čudno je to - reče ona tiho - najpre sam mislila da sam to pitala tek
onako. Znaš... šest meseci je neka prirodna granica.
Njegovo lice je bilo skoro sasvim skriveno u senci i ona otkri da želi da
osmotri svaku njegovu crtu, kao da je hirurg zadužen za estetiku lica koji
se priprema da obavi najdelikatniji zadatak u karijeri..
- A kad sam to izgovorila - nastavila je - onda sam shvatila da baš taj
vremenski period ima poseban značaj. Bilo je to nešto, sada ne mogu da
se setim šta, što mi je Silka rekao o Najdželu i Taj. Rekao mi je da su
razdvojeni već šest meseci...
- Gde je bio Najdžel?
 Nije mogla da ga vidi pa se pitala da li je promenio mesto ili je
odjednom postalo suviše tamno. Držala je glavu okrenutu u pravcu
njegovog glasa: sada je samo to postojalo kao znak gde je.
- Silka je samo rekao da nije tu.
- Nije bio tu - sada, kad je Bonistil to izgovorio, to je imalo nekako
skriveno značenje.
Odjednom se uplašila u tišini koja je nastupila.
- Bobi - pozvala ga je tiho - o čemu razmišljaš?
- Razmišljam - reče on polako - da sam sve vreme grešio. Najdžel: nije
umešan u posao oko droge. Ima nečeg mnogo većeg u svemu tome.
- O čemu govoriš?
- Razmisli i sama o svemu - reče on a Dejna ga ču kako se pokreće. -
Svi komadići mozaika su pred tobom. Najdžel ima majku Irkinju, katolkinju.
Bila je, svakako, član IRA. Otac mu je mrzeo katolike. Ponižavao je svoju
ženu i najzad ju je napustio. Sestra u Belfastu se sakrila. A sada da se
prebacimo u Ameriku. Šta bi ti radila da si na Najdželovom mestu a da si
član međunarodne slavne grupe koja ima sopstveni mlaznjak? Šta misliš,
koliko puta grupa koristi mlaznjak? Dva ili tri puta godišnje kad kreće na
turneju. A šta radi avion preko godine, a? Ne mrda se iz hangara. Ko će
znati da li ga je neko dva-tri puta godišnje pozajmio za neki brzi put? Ti
putevi nikad nisu dugo trajali. Najviše dva dana.
- Ali, zašto bi neko koristio mlaznjak? - videla je kako Bonistilove oči
sijaju kao da joj se zver prikrada iz tame.
- Zamisli, Dejna, da si napola irska katolkinja, da ti je stara član IRA.
Šta bi ti prevozila mlaznjakom?
Dejna nije znala ali, otkrila je da je Hiter to bilo sasvim jasno.
Razmišljajući kao Hiter, reče:
- Puške.
Uzdahnula je duboko i dodala.
- I Megin leš.
- Megi je otkrila, ili... stao je sada sasvim blizu nje - izgleda da je
otkrila, tako mi se sada čini, ne samo to već i neke druge stvari. Između
ostalog, da IRA namerava da se osveti zbog akcija koje je preduzeo Son
Tupri.
- Ali, zašto su onda želeli da izgleda kao da je Modred počinio to
grozno ubistvo?
- To je bar jasno. Da zaštite pravog ubicu. On je godinama bio na
dobrom mestu, dobro sakriven i mogao je da još pruža. Zašto bi ga izlagali
opasnosti da bude otkriven?
- Nikako mi se to sve ne dopada.
On se oštro nasmejao.
- To i nije zamišljeno da se tebi dopadne. To je nešto što ti ne možeš
da kontrolišeš.
- Ti si znao za sve ovo? - upita Dejna.
Malo se odmakao od nje kao da nije hteo da ga pogodi, svojim
rečima.
- Nema baš mnogo šta da se vidi odavde - reče - vidi se drveće, brda
sve zaklanjaju. Vidi se samo odsjaj na istoku - okrenuo se prema njoj - i
bolje je tako.
Trebalo mu je malo više vremena da zapali cigaretu, noćni vetar mu je
stalno gasio plamičak šibice i šuškao lišćem oko njih. Dejna je ćutala. Ko
zna o čemu je razmišljao. Osećanja su se mešala u njoj. Nije znala gde
prestaje da razmišlja Dejna a gde na scenu stupa Hiter.
- Zaboravi na Silku - reče Bonistil u noć - on je enigma. Ali, bez obzira
na sve on je samo mali trkač, sitna riba slučajno uhvaćena u mrežu koju
smo bacili. Mene interesu je Najdžel.
- Kako možeš da budeš tako siguran? - obišla je oko kola i stala pored
njega.
Ovde je vazduh bio svežiji. Nije se osećao gumasti smrad smoga koji
je ležao na dolini San Fernando i koji se jedva uklanjao iz njihovih nozdrva.
Duboko je udahnula vazduh. Mora da je neka vazdušna struja dolazila
direktno od mora jer je osećala miris vlage, težinu i specifični miris mora
kao da je u Malibuu.
Bonistil je stajao vrlo uspravno, kao da je stub ukopan u zemlju.
Crveni žar sa vrha njegove cigarete opisivao je kratke krugove u tami dok
je prinosio cigaretu usnama i odvajao je od njih. Čula je njegovo ritmično
disanje, nalik šuštanju talasa na peskovitoj obali.
- Nekada davno - reče iznenada tako da se Dejna trgla - poznavao sam
devojku - nasmejao se tako oštro kao da je neko povukao brezovom
metlom po betonu. Bilo je i podjednako neprijatno. - O, Bože, kako je to
davno bilo.
Dejna ga je pažljivo posmatrala. Bio je zagledan u tamu. Nije gledao ni
nju, ni drveće, ni nisko spušteno nebo.
- Bila je sanjalica. Zvala se Marša. Bila je puna ideala i nade. Bila je
romantična - bacio je opušak cigarete na tlo i zgazio ga cipelom. - Bila je
lepa, kao što je bila lepa moja majka, možda još lepša. Imala je dugu
smeđu kosu, oči, boje irske magle... tako ih je ona uvek opisivala. I bila je u
pravu.
Duboko je uzdahnuo pa je nastavio.
- Upoznao sam je tek što sam poslao policajac. Bio sam veoma odan
svom poslu u ono vreme. Bio sam siguran šta želim i, što je još gore, dobro
sam znao šta je za mene najbolje. - Slegnuo je ramenima. - Tada je to sve
izgledalo mnogo komplikovanije. Marša je bila malo zbunjena onim što
sam bio, još više onim u šta sam verovao. Ali to je nije sprečavalo da me
zavoli. Sve je zbog toga samo postalo teže i složenije. Voleli smo se. Živeli
smo jedno vreme zajedno. Možda godinu i po. Bilo je to i dugo i nije bilo
dovoljno. Voleli smo se do uništenja. I zato je Marša odlučila da ode.
Jedino smo tako oboje mogli da preživimo. »Odlazim od tebe, Bobi« -
rekla mi je te noći. - »Otići ću što dalje mogu. Pisaću ti samo ako mi obećaš
da nećeš poći za mnom«. Obećao sam joj. Mesec dana kasnije dobio sam
razglednicu od nje. Stigla je iz Firence. Šest nedelja posle toga pisala mi je
iz Granade i najzad, usred leta, dobio sam kartu iz Ibice. Pisala je: »Srela
sam nekog veoma zanimljivog, pišem ti to ne da bih te povredila već da ti
kažem da me je susret sa tim čovekom samo ubedio da najviše na svetu
tebe volim. Uvek ću te voleti, Bobi. Nikada te neću zaboraviti. Volim te,
M.«
Bonistil je prekrstio ruke na grudima. Dejna pruži ruku, dotače mu
rame. Kao da nije bio svestan toga.
 - U to vreme ja sam već bio upleten u mnoge stvari, stvorio sam nova
prijateljstva, zaboravio je. Ali znaš, mada to sada kažem, čudno je, ja je
nikada nisam zaboravio. Kad sam primio tu kartu iz Ibice znao sam da će
ona uvek biti deo mene. Neke cure dođu i odu. Zaboraviš na njih. Izbledi
sećanja. Tako nije bilo sa Maršom. Nikada nisam zažalio što sam je
upoznao, uprkos bolu koji mi je prouzrokovala... uprkos rastanku. Mi smo
bili povezani na neki čudan, viši način.
Dejna ga uhvati ispod miške, stegnu ga uz sebe:
- Znači da ta priča, ipak, ima srećan završetak?
- Na žalost, nema - počeo je da hoda i ona krenu sa njim. Bilo je već
prilično kasno tako da je izmaglica počela da se diže sa tla, da se kovitla
oko žbunova, da zaklanja stabla drveća ispred njih. Kao da su sasvim bili
odsečeni od sveta, kao da su se kretali kroz neku zamišljenu zemlju čiji se
pejzaž stalno menjao. - Izgubio sam joj trag, nije mi se javljala. I ja sam
promenio mesto stanovanja. Pismo koje mi je pisala iz Londona stiglo je sa
šest nedelja zakašnjenja. Nije čak ni dovoljno maraka zalepila na koverti.
Pisala mi je da živi u Londonu, da ima dete. I nikog više. Bila je sama, bez
prijatelja... bez bilo koga spremnog da joj pomogne. Brzo sam uzeo
nekoliko slobodnih dana na koje imamo pravo u slučaju preke potrebe i
otputovao sam. Mislio sam da bar mogu toliko da učinim da joj
pomognem da se vrati u Ameriku. Ali... stigao sam prekasno... suviše
vremena... - Načinio je nekoliko koraka sve do ivice brega: preko dana
odavde mora da se pružao fantastični pogled, sada se činilo da je ispred
njihovih nogu samo ogroman ponor ispunjen maglom. Gledao je neko
vreme ispred sebe. - Nije je više bilo. Ni nje ni bebe. Iskoristila je svojih
poslednjih šest penija da ih ubaci u automat za gas i odvrnula je slavine do
kraja. Čitao sam o tome u dokumentaciji Skotland jarda. Oni su vodili
istragu jer je Marša bila američka državljanka. Nije imala porodice, nije
imala nikoga sa kim bi uspostavila kontakt. Ja sam bio jedini na koga je
mogla da se osloni a ja sam stigao prekasno. Našao sam neko pogrebno
preduzeće i sahranio je u Londonu... oboje - zgrbio se. - Povratak kući bio
je dug i težak. Kad sam stigao ovamo čekalo me je iznenađenje: Maršino
pismo. Bilo je napisano dan-dva posle onog prethodnog. »Nemoj da kriviš
Najdžela za ovo. Trebalo mi je dugo vremena da ga shvatim. Mislila sam da
ga mrzim zato što mi se činilo da me je izdao. Verovala sam u njega, u ono
ko je on, u njegovu veliku životnu snagu. Nije on bio lažan, ja sam bila ta.
On je kao dete i, prema tome, ne smemo da ga optužujemo. On ne
poštuje moralne zakone i, prema tome, ne može da bude zao. Ja sam ta
koja je kriva. Nešto sa mnom nije u redu. Ja ne pripadam ovde. Ne mislim
na London, nego na ovaj svet. Zbogom, Bobi. Ti si sada sve čega se
sećam.«
Noć ih je obavijala kao da se do tada ustezala da to učini. Čulo se
cvrčanje cvrčaka, čuo se tužan zov noćnih ptica, čulo se šuštanje noćnih
životinja koje su prolazile kraj njih, kroz nisko žbunje. Sve je nadjačavalo
lupanje njenog srca koje ju je podsećalo da se, uprkos svemu, život
nastavlja i da ne može da bude tek tako odbačen. Jeza joj se spusti niz
kičmu i ona jače steže Bonistila, zagrlivši ga oko struka.
- Hajde - šapnula je kao da se plaši da će njen povišeni glas uznemiriti
život koji se kretao oko nje i baciti ih u tamni vrtlog njegove strašne priče. -
Hajdemo odavde.
Nije hteo da se pokrene.
- Zar ne želiš - reče on - da saznaš ko je bio taj Najdžel iz moje priče?
- Ja to već znam - reče ona nežno - hajdemo.
Sada je uspela da ga okrene i polako su se vratili kolima. Noćna rosa
im je ovlažila ivice pantalona i Dejna oseti da su joj noge u sandalama
skroz mokre. Kad sa zastali kraj otvorenih vrata ona mu reče.
- Ne bi trebalo da vodiš ovaj slučaj.
Posle dugog vremena sada se prvi put direktno zagledao u nju.
- To i sam znam.
Senke su mu padale preko lica i pomicale se u skladu kako je noćni
povetarac pomicao granje drveća.
- Naravno, tvoj kapetan pojma nema o svemu ovome?
Njegove sive oči bile su vrlo tamne,
- Pojma nema.
- Tako sam i mislila. Inače bi te najurili sa slučaja u istom trenutku.
Toliko i ja znam.
Nije rekao ništa. Nastavio je da je gleda. Mirisao je na duvan ali i na
finu kolonjsku vodu i, pomalo, na znoj. Bila je to čudna i uzbudljiva
kombinacija mirisa.
Nagnula je glavu na jednu stranu.
- Pretpostavljam da je čista koincidencija da ti vodiš ovaj slučaj.
Pojavio se osmeh na njegovim usnama.
- Nema čiste koincidencije. Nagovorio sam Ficpatrika da mi ga da?
- Kako si uspeo?
- Jednostavno. Rekao sam da me taj slučaj ne zanima i da ga ni blesav
ne bih prihvatio. Jadnik je naleteo. Odmah mi ga je ugurao u ruke.
- A to što si lično zainteresovan, nema veze. Ne bi trebalo da to radiš.
- I ja to znam - lice mu je bilo ozbiljno. - Dete koje je rodila i ubila bilo je
Najdželovo, Dejna. Bez obzira šta je Marša mislila, Najdžel je bio
odgovoran za njih. Ne kažem da je ta baraba trebalo da se oženi njom...
Ali, Marša nije zaslužila da tako okrutno postupi... zaista nije zaslužila.
- Ići ćeš do kraja u ovom slučaju?
- Do samog kraja - reče on, nagnuvši se malo unapred - neću odustati
dok sve ne isteram na čistinu. Do kraja.

***

- Već je vreme - reče Beril odlučno. Bilo je to naređenje a ne tvrdnja. - Čuje

se neko kuckanje u ovom gradu. Kao da je neko postavio paklenu mašinu.
Svi to znaju. Čak se i tvojim neprijateljima znoje dlanovi, Dejna.
Rubens pogleda Dorija Spenglera pa opet Beril.
- Sad više nemamo vremena da bilo šta krene naopako - reče on.
Beril mu se široko osmehnu.
- Ništa neće poći kako ne treba.
Njih četvoro sedelo je za blistavo postavljenim stolom u restoranu
»Treća«. Bilo je mračno i padala je kiša na Melrouzu. Bila je to ona
specijalna tiha kiša kakva pada samo u Los Anđelesu. Ovde je bilo vrlo
prijatno, hrana prvoklasna, svetlosti prigušene, muzika tiha: sve je bilo u
krem i zelenim tonovima, kristal je bio najbolji a i porculan. Kelneri su nosili
crne frakove i uštirkane bele košulje sa crnim kravatama. Antoan, šef sale,
bio je tako elegantan da bi svakom zacvokotali zubi kad bi ga ugledao.
Restoran »Treća« bio je tako otmen i tako starinski da se tako nešto retko
moglo naći u Južnoj Kaliforniji.
Beril, briljantna kao papagaj sa pokretnom krestom u ogromnoj beloj
haljini koja ni najmanje nije krila njenu debljinu, podiže uvis svoju čašu i
srknu vino. Flaša je ležala iskošeno, u srebrnoj kotarici.
- Da se vratimo oznojenim dlanovima - reče ona i stavi čašu natrag na
sto. - Ne biste nikada pogodili ko me je jutros nazvao. - Nije sačekala na
odgovor i bilo je savršeno jasno da se i ne nada da će joj neko odgovoriti. -
Nazvao me je Don Bler.
- Agent? - Špengler se igrao viljuškom. - Šta je hteo?
- Jedan od njegovih klijenata ima film koji kreće od iduće nedelje,
nama direktna konkurencija. - Pogledala ih je kao da je upravo progutala
veoma ukusni zalogaj. - Režiser filma je Mark Nasiter.
Dejna podiže glavu i Beril joj se odmah zagleda u oči.
- »Nebeska vatra« - reče Rubins. - Video sam taj film. O ratu u
Kambodži. Ne miriše mi na dobro. Pa šta onda?
Beril nije obraćala pažnju na njih nekoliko trenutaka a onda reče
Dejni:
- Neko koga znaš?
- Neko koga sam poznavala - reče Dejna. - Samo još jedno lice iz
davnih vremena.
- Naravno - osmehnu se Beril blaženo. Slegnula je ramenima. - U
svakom slučaju, to nije važno. Don se jutros rano javljao. Želeo je da zna
šta nameravamo. »Uprkos tome što vi mislite« rekao je »svaki film koji je
nominovan za ‘Oskara’ može da pobedi. Preostaje nam još nedelju dana.
Svašta do tada može da se dogodi.«
- Šta si mu ti onda rekla? - želeo je da zna Špengler. Njegov osmeh je
pokazivao da beskrajno uživa u toj priči.
- Rekla sam mu - reče Beri sasvim polako - da ide i pogleda »Hiter
Duel«.
 Svi su se veselo nasmejali.
Špengler je svima nasuo još vina a kelner koji se nečujno kretao oko
njih donese im jelovnike. Rekao im je šta su specijaliteti tog dana i naručiše
hranu i još jednu flašu »Korton Šarlmanja«.
- A sada, da razgovaramo ozbiljno - reče Beril. - Njujorško lansiranje za
koje smo svi zahvalni Rubensu bilo je fantastični uspeh. Novinski članci još
pristižu. Iz »Njusvika« su bili očajni što im je »Tajm« oteo priču sa naslovne
strane. Ne mogu da se ljute na nas. Pristali su da sada dobiju svoju priču -
opet se osmehnula. - Naravno, kao mamac mi je poslužila ekskluzivnost o
Dejninom novom filmu. Znam, znam - podigla je obe ruke uvis da bi sprečili
Spenglerove proteste. Njene bezbrojne zlatne narukvice zazveckaše - ti i
ja smo već o tome ranije razgovarali. Ja sam svesna da studio drži do toga
i da želi da ide do kraja. To je zbog Brandoa. Dođavola s tim. Brando će
snimati film. Ugovor je već potpisan, zar ne Dori?
Špengler klimnu preko volje.
- Svakako. Ali, pa šta je i on? Komad prokletog papira. Poznajem
Branda bolje nego bilo koga od vas. On uvek može da se povuče, čak i kad
kamere već počnu da snimaju. Prema mom mišljenju ne bi vredelo...
- Zamisli samo to - prekide ga Beril - to bismo mogli da lansiramo kao
priču s naslovne strane za »Njusvik« one iste nedelje kad Dejna bude
dobila »Oskara«. Ne moram da vam objašnjavam šta će to da znači za nju.
- Ja razmišljam...
- Rubense - reče Beril još jednom, prekinuvši Špenglera - šta ti
misliš...?
Doneli su im aperitiv. Čaše su spuštene kao beskrajne dragocenosti.
Rubens se zagledao u red fino pripremljenih špargli. Sačekao je da kelner
stavi holandski sos preko vrhova. Kad je kelner otišao, Rubens uze činijicu
s ostatkom sosa i preli ga do kraja preko špargli.
Podigao je nož i viljušku, počeo da jede ali prethodno rekavši Beril:
- Učini to.
Pojeo je tri zalogaja pa se okrenuo Spengleru.
- Nemoj ni za trenutak da zaboraviš ko si i šta si - rekao je mekim
glasom. - Ti si ovde samo zato što sam ti ja dopustio da tu budeš. Možda
misliš da si nezamenljiv kao mi drugi - posmatrao je kako Špenglerov vrat i
obrazi polako crvene i setio se reči koje je kazao Dejni na zabavi u Njujorku
- ali, samo se zavaravaš. Tebe je lako zameniti. Jednom si bio glup i to je
dovoljno. Nemoj da budeš opet blesav - zabio je vrh viljuške u meku
šparglu i podigao je zalogaj prema ustima pošto je prethodno skinuo malo
holandskog sosa. - Bio si u pravu, Dori, što se tiče jedne stvari. Ja sam
samo čovek. Razmisli šta si onda ti.
Spengler je pocrveneo do tamno crvene boje. Puls mu je ubrzano
kucao u slepoočnicama.
- Jednom sam ti dopustio da me pregaziš... - poče on da se diže.
- Dori, sedi i ponašaj se pristojno - reče Beril.
Znoj se pojavio na Spenglerovoj gornjoj usni i vilica kao da mu je
drhtala.
- Nemaš prava da tako razgovaraš sa mnom. Nazvaću Branda...
- Nemoj to da radiš - reče Rubens tiho. - Ako se sada digneš od ovog
stola nemoj više nikada da se vraćaš. Najpre razmisli o posledicama koje
će doći pre nego što odeš tako, sav užaren.
Spengler je bio nepokretan kao statua.
- U svakom slučaju - nastavio je da govori Rubens između zalogaja -
reći ću ti šta se s tobom događa: iz govana si stupio u ružičnjak. - Viljuška je
stala na pola puta do usta. - Ali ruže nisu tvoje. - Pojeo je šparglu. - Šta sam
ti uradio da mi sad tako uzvraćaš? Pružio sam ti sve ovo a ti još nisi
zadovoljan. Hoćeš čitav kolač. Zar ti zaista misliš da možeš da me izbaciš iz
toga.
Uz snažni uzdah, Spengler kliznu natrag u sedište. Ščepao je
izgužvanu lanenu salvetu i obrisao je njom lice.
- Bio sam povređen. Ponašate se prema meni kao prema kondukteru.
- Da nije tako - reče Beril - ne bi tako brzo dobio Branda za film.
- Znam, ali...
- Ne dopada ti se način kako se ophodim prema tebi - reče Rubens - je
li u tome problem?
Spengler ga pogleda.
 - Pa, druže, biće bolje da nešto odmah shvatiš. Moraš da stekneš naše
poštovanje. Nemoj da se ponašaš kao da si se uvukao na dobro mesto i ne
moraš da radiš. Mi svi ovde radimo. Kad bismo samo sedeli, sanjarili i
razmišljali ko nas je uvredio, ne bismo imali ništa od toga. Misliš da možeš
da prođeš sa tim da poznaješ Branda bolje od njegove žene. Baš me briga
za to. Može da ti se dogodi da nestaneš sa vetrom. To se ljudima stalno
ovde događa. U jednom trenutku su korisni, već u sledećem stara su vest -
odgurnuo je prazan tanjir od sebe. - Slušaj, ti imaš mozga i imaš petlju...
bar sam ja mislio da imaš, inače te kao prvo ne bih preporučio Dejni.
Nemoj više da se ljutiš pa ćemo svi opet biti dobri prijatelji.

***

- Voliš li me? - upitao je on kad su stigli kući.

- Da.
- Mislio sam da nikada nijednoj ženi neću postaviti to pitanje.
- Zar nisi to nikada rekao svojoj ženi?
- Oduvek sam pretpostavljao da me voli - dotakao ju je klizeći šakom
duž njene ruke, sve do ramena. - Hteo sam da čujem tu istinu iz tvojih usta.
- Zašto? - šapnula je Dejna. - Pa na kraju ćeš ti mene ostaviti.
Bio je zaprepašćen.
- Zašto misliš tako?
- Zato - reče ona, stavljajući vrhove prstiju na njegovo srce - što nisam
sigurna šta se krije ovde. Ponekad mislim da imaš stakleno ili plastično
srce. Možeš da vidiš kroz njega ali ne možeš da ga slomiješ. Ti si kao ovaj
grad, Rubense. Ovaj grad nije uopšte grad: i tu je i nije tu istovremeno -
naslonila mu je glavu na grudi.
Stegao ju je u naručje, držao je čvrsto.
- A šta bi bilo kad bih te ostavio? - pitao je.
- Ništa - lagala je - baš ništa.

***
Bonistil je nazvao tog jutra pošto je Rubens otišao u kancelariju.
- Budna si?
- Samo malo - prevrnula se u krevetu, protegla. Da li je spavala ili
sanjarila? Nije mogla da se seti. Razmišljala je o puškama i ženama u
uniformi: o Džordžu i PLO, o Najdželu i IRA.
- U redu - reče najzad - šta je bilo?
- U laboratoriji su našli tragove strihnina u heroinu koji je bio u onoj
kesici koju si mi dala reče on bez ikakvog uvoda. - Ti si pogrešila poziv,
trebalo je da budeš policajac.
Sela je u krevetu, sada sasvim budna.
- To znači da je on još u opasnosti.
- Može da bude. Možda je naleteo na Najdželovu igru s puškama -
zastao je malo. - Možda bi trebalo da dođem tamo.
- Zašto?
- Ako je Kris u opasnosti možda si i ti. Proveli ste suviše vremena
zajedno pa ubica može da pomisli da sve ono što Kris zna, znaš i ti.
- To je smešno - reče ona - on bi onda trebalo da bude čitač misli.
- Kako god hoćeš - reče on nonšalantno - pratimo Čarlija Vua. Možda
će nas on odvesti na neko zanimljivo mesto.
- Bobi, dala sam reč...
- Ne brini - reče on - neću ga uhapsiti. Nismo govorili o tome da ćemo
ga iskoristiti. Možda ću imati sreće. Na ovom stepenu bih mogao da
korisno upotrebim malo sreće. Čini mi se da već mogu da uhvatim kraj
ovog slučaja. Sada sam sasvim blizu. Ali, na žalost, ne mogu da se
pokrenem. Osećam se kao muva u paukovoj mreži.
- Znaš šta mislim - reče Dejna - čini mi se da ti suviše na svemu ovom
insistiraš. Ti ne možeš da budeš objektivan, oboje to znamo. Prepusti taj
slučaj nekom drugom. Svakako postoji bezbroj detektiva koji...
- Do đavola sa njima! - reče Bonistil oštro. - Ovaj slučaj je još jedini
razlog zbog kojeg sam ostao u policiji. Ništa me neće odvojiti od njega.
- Bobi, ti pre svega moraš da poštuješ zakon.
 - Pa to i radim. Ja jesam u službi zakona.
- Ali ne možeš da iskriviš zakon da bi poslužio tvojoj svrsi.
- Da ti kažem nešto o zakonu, Dejna. Siluju ga svakog dana i svakog
časa. Vrlo brzo sam, kao policajac, shvatio da ti je zakon jednog dana
prijatelj a da će sledećeg dana biti najbolje da ga zaobiđeš. Ako ga ostaviš
na miru da spava, neće te ujesti - zarežao je. - Šta misliš da tvoj prijatelj
Rubens misli o zakonu?
Dejni se učini da mora da sazna sve o Ešliju i ko je naredio da ga ubiju.
Počela je da se guši kao da još ima komad gume dr Gajsta u zubima.
- Svi ti momci sa velikom lovom iskorišćavaju zakon - reče Bonistil -
tako su i postali ono što jesu. U svakom slučaju, ovo je samo akademska
rasprava. Znam što znam. Najdžel je jedan od tih. To mu je u krvi. On je
opak. On ne brine ni o jednom drugom ljudskom biću sem o sebi samom...
- Bobi, molim te.
- Ja predstavljam zakon, Dejna, i ja ću ga naterati da plati za ono što je
učinio Marši. Moramo da se sećamo starih prijatelja. Oni to zaslužuju. I ti
to znaš, zar ne?

***

Ali, šta ako je Bonistil grešio? Dejna nije znala kome da veruje ili u šta da
veruje. Znala je samo da Bobija tera nešto duboko da ide do kraja. Znala je
da će lako moći samog sebe da ubedi u Najdželovu krivicu, čak i ako nema
dokaza. Ali, šta će biti ako je u pravu?
Nazvala je Taj i sama sebe pozvala u Najdželovu kuću. Nije htela da
razmišlja unapred ni o čemu, znala je samo da mora da pokuša.
Taj ju je sačekala na vratima, poljubila ju je.
- Jesi li srećna sad kad si opet sa Najdželom? - upita je Dejna.
- Sad kad je Kris otišao iz grupe sve je svejedno - reče Taj nesrećno.
- Grupa se neće razići - ali, Dejna nije verovala u to. Bila je sigurna da
će se razići i Taj je i potvrdila te njene slutnje.
- Najdžel je rekao da će svi biti kao i pre, ali ja ga suviše dobro
poznajem. On je slabić. Bez obzira kakvu je kreativnu iskru nekada imao,
sada je izgorela. On je suviše dugo iskorišćavao Krisov talenat.
Najdžel je bio napolju, na bazenu. Kao mnogi Britanci i on je bio
stalno zaprepašćen što živi u mestu gde stalno ima sunca. Leškario je na
ležaljci. Silka koji je očigledno upravo smešao piće za njega, sada je
spuštao visoku čašu na stočić pored ležaljke.
- Silka - reče Taj - sipaj i Dejni.
On je stajao, hladan i miran, s osmehom na usnama.
- »Stoličnaja« sa ledom i komadićem limuna - pitao je: ali to je bilo
Rubensovo piće.
- Ne - reče Dejna - »pinja kolada« će biti dobra za mene.
Klimnuo je glavom i otišao prema baru. Očigledno je znao šta treba
da donese za Taj.
Najdžel okrete glavu dok su se približavale. Imao je na očima naočare
za sunce. Nije ih pozdravio. Znala je da je, svakako, okrivljuje zbog Krisove
odluke.
- Ti baš imaš jake živce kad si došla ovamo.
- Došla sam da vidim Taj - reče Dejna.
- Ti baš imaš čudne ideje - reče on Taj - i meni se nijedna od njih ne
dopada. - Zabacio je glavu. - Vodi je odavde.
- Prestani da se ponašaš kao dete - reče Taj ledeno i pogleda ga. -
Dejna će ostati koliko joj se dopadne.
- Ko ti plaća hranu? Ko te oblači?
- Ne želiš valjda da opet odem?
- Silka! - zaurla Najdžel. - Uradi nešto.
Silka priđe preko travnjaka noseći piće koje pruži ženama.
- Šta hoćeš da uradim?
Najdžel otvori usta, pogleda u Taj, pa opet zatvori usta. Odmahnuo je
rukom.
- Idi, uzmi piće i za sebe, uradi nešto.
Silka pogleda Dejnu pre nego što se okrenuo.
- Hriste!
 Svi pogledaše šta je sad.
Najdžel je jurio prema kući.
- Šta ti je? - viknu Taj za njim. Ali on je već nestao kroz veliki francuski
prozor. Samo su se bele zavese ljuljale kada je prošao. Pojavio se trenutak
kasnije. Nosio je »mauzer« pod miškom.
Svi su ga zaprepašćeno gledali. Dejna spusti čašu sa pićem. Krenu
prema Silki. Osećala je da je Taj iza nje.
- Najdžele...!
- Video sam onog prokletog kojota, Taj! - jurio je prema drugom kraju
kuće i oni su svi jurili za njim. Egzotični vrt se pruža na nekih tri stotine
metara iza kuće a onda se iznenada, sve obrušavalo niz brdo koje je bilo
jedno od mnogih što su se pružala prema Topangi. Bila su obrasla
gustišem pa i ovaj deo ovde bio je sav u niskom žbunju iz kojeg su se, tu i
tamo, probijali eukaliptusi i bagremi.
Najdžel je išao vrlo brzo. Nije mahao pištoljem unaokolo već ga je
držao čvrsto pritisnutog uz butinu. Prolazio je kroz gustiš kao da je našao
neku stazu.
Taj je išla za njim a Silka i Dejna su se trudili da ne zaostanu. Kad su
najzad stigli Najdžela, svi su bili oznojeni i prašnjavi.
Sunce se probilo kroz krošnje bagrema i Najdžel je sada stajao kao
pod reflektorima, raširenih uzdrhtalih nozdrva i otvorenih očiju, »mauzer«
je izgledao ogroman u njegovoj šaci.
Taj poče da govori ali Najdžel joj mahne da ćuti.
- Baraba! Tu je negde, znam. Video sam ga kako bulji u mene sa druge
strane bazena, kao da me izaziva da dođem ovamo. Već nedelju dana ga ja
osećam, vidim ga kako njuška unaokolo.
- Možda je samo gladan - reče Dejna posmatrajući žbunje. Leptiri su
leteli na sve strane, kao da im se nikuda ne žuri. Sve je bilo baš onako kako
bi trebalo da bude.
- Ne, ne - šapnu Najdžel - pa ovde nema ni mačke. On nešto drugo
ganja.
- Šta? - pitala je Dejna.
 Najdžel ništa ne odgovori. Spusti se i čučnu. Klatio se tako neko
vreme. Tražio je da i svi ostali čučnu.
- Osećam se blesavo - reče posle izvesnog vremena Dejna, ustajući.
- Sada kada si ovde - siknu Najdžel na nju - budi mirna dok ne nađemo
tog prokletnika.
- Ti mi nećeš naređivati - reče ona.
Najdžel se okrete i ona ga sada vide u punoj svetlosti: bio je taman,
smeđokos, vitak, mišićav.
- Zašto si, uopšte, dolazila ovamo? Ovo je teritorija za lov.
- To je takva teritorija zato što ti kažeš. Mene uopšte ne zanima tvoj
kojot. Ostavi ga na miru.
- Uznemirava me! - zaurlao je Najdžel.
- Pa dobro uznemirava tebe, ali ne i mene. Ali, ne kojot.
Najdžel je bio u senci, ali kao da se neki zrak sunca probio kroz lišće i
osvetlio mu oči koje čudno sinuše dok je gledao prema njoj.
- O čemu to govorite? - upita je Taj.
- Ja govorim o ubistvu - reče Dejna i ukloni njenu ruku sa svoje mišice.
- Šta hoćeš time da kažeš? - zaurla Najdžel i diže se iz čučećeg
položaja, »mauzer« je počivao prislonjen uz butinu.
- Neko je pokušao da ubije Krisa dok je bio u Njujorku. Heroin koji je
koristio bio je presečen strihninom...
- Ti si sasvim...
- Da, baš kao što je i Megi bila ubijena: strihnin i heroin...
- Manijak je ubio Megi - reče Silka. - Svima nam je to rečeno...
- Znam šta vam je rečeno - prekide ga Dejna. - Policija je uhvatila, tog
psihopatu, ali on nije ubio Megi.
- Otkuda znaš?
Dejna nije obraćala pažnju na Silku. Gledala je Najdžela pravo u oči.
Da li je Bonistil bio u pravu? Bilo je vrlo tiho oko njih. Vrelina kao da je
postajala sve jača. Ako je malopre i bilo vetra, sada je utihnuo. Bili su
prošarani senkama i zracima sunca, udisali su težak miris zemlje.
 - Mi ne znamo šta je bilo sa Krisom - reče Taj, gledajući Dejnu pa
Najdžela. - Nije li tako Najdžele? Silka?
- Niko nije pokušao da ubije Krisa - reče Najdžel. - Ti si to samo sanjala.
- Onda sam možda sanjala i to da je Megino pravo prezime bilo Tumi i
da je bila unuka Šona Tumija.
Najdžel se nasmeja.
- Sada mi je jasno da ti je vrućina udarila u glavu.
- Umukni, Najdžele! - viknu Taj. Pogledala je Dejnu. - Da li je to zaista
istina?
- Da. To je bilo političko ubistvo: osveta Šonu Tumiju...
- Najdžele, znaš li ti...
Ali, Taj nije uspela da završi rečenicu.
Najdžel podiže levu ruku i uperi cev »mauzera« pravo u Dejnino lice.
Bio je to ogroman revolver i šupljina cevi je izgledala tamna i duboka
poput ponora.
Dejna je jedan trenutak gledala u samo središte cevi. Najdžel je
gledao u nju.
Odjednom, Dejna skoči unazad ali u istom trenutku Najdžel pritisnu
okidač. Revolver eksplodira u njegovoj ruci i trznu ga unazad. Dejna začu
urlik iza sebe. Oseti neku užasnu vrelinu sa strane.
Okrenula se. Njeno levo rame bilo je krvavo. Kapljice krvi su se
skupljale na njenoj koži. Ali to nije bila njena krv. Opipala je rame. Nije bila
povređena. Ništa je nije bolelo.
Tada oseti užasan smrad.
Najdžel je trčao prema njoj. Dejna ustuknu ali on projuri pored nje i ne
dotakavši je.
- Prokleta bitango! - urlao je, nestajući u žbunju. - Sada si moj! Sada mi
nećeš pobeći.
Dejna se mirno okrete i pogleda u pravcu kuda je otišao Najdžel. Taj
čovek je, ipak bio lud.
Silka i Taj su je posmatrali, skamenjeni onim što su upravo videli.
Najzad se Taj polako okrete i svi krenuše prema kući. Niko više nije brinuo
o Najdželu.
13.

Vozili su se limuzinom kroz tamu koju su, tu i tamo, presecale svetlosti kao
baloni u šampanjcu. Videla je smog, prašnjave palme kao smrznute na
fotosima iz »Polaroida«.
- Još trideset minuta do magičnog trenutka - reče Rubens. Sedeo je
pored nje potpuno opušten, siguran u sebe, odeven u tamnoplavi frak
preko košulje od čiste svile. Imao je leptir mašnu od teget somota.
Izgledao je kao da je svet njegov.
- Kako možeš da budeš tako miran? - pitala je Dejna. Ona se vrtela na
sedištu pored njega, izvadila je kutiju cigareta, izvadila je cigaretu i mrvila
ju je među prstima. Besno je očistila mrvice duvana koje su pale po
preskupoj haljini, od čiste svile, kreaciji Zandre Rods. Nervozno ih je
otresla sa krila.
Rubens joj stavi ruku na koleno.
- Nemaš zbog čega da se brineš - reče.
- Ko to može da kaže i da zaista tako misli - odmahnula je glavom,
otvorila tašnicu i potražila pudrijeru.

***

Paviljon Doroti Čendler blistao je od svetlosti reflektora koje je donela

televizija i od svetlosti u paviljonu. Ogromna gomila stajala je s obe strane
crvenog tepiha.
Limuzina stade. Vozač izađe da im otvori vrata. Odmah su im gurnuli
mikrofone u lice, zasuli ih pitanjima. Sevali su na sve strane blicevi. Dejna
je govorila s Armijem Arčerom. Pričala je o snimanju »Hiter Duel«. Kad ju je
upitao za novi projekat, samo se osmehnula onim svojim čuvenim
osmehom i sa Rubensom pored sebe krenula crvenim tepihom.
- Sada će se sve isplatiti - reče Rubens. Mislio je na sve što su uradili za
propagandu i na razgovore koje su on i Merion vodili pred tv kamerama.
Ko god da je smislio te razgovore pre dva meseca, bio je savršeno u
pravu. Oni su neverovatno pobudili interesovanje za film. Merion koji je
obično bio veoma uplašen pred kamerama, ponašao se sjajno sa Dejnom
uz sebe. Na kraju su se toliko dobro uvežbali da su bili prave zvezde »Majk
Daglas šoa« a na poslednjoj predstavi te vrste, »Večerašnjem šou«, uspeli
su čak da produže emisiju za deset minuta.
Iza njih su išli mnogi slavni ljudi a tv kamere su se trudile da svakog
uhvate. Povremeno bi se čuli povici i pljesak kad bi se pojavila neka
zvezda. Na sve strane galama, svetlosti, beskrajno dugi crveni tepih kojim
treba doći do ulaza. Odjednom se gomila uznemirila i konopci pokriveni
crvenim somotom popustiše. Dejni se učinilo da se našla u središtu
uragana. Ugledala je podignute ruke, poluotvorene usne koje su vikale.
Nagrada njujorških filmskih kritičara i Zlatni globus bili su samo uvod u
ovo.
Rubens saže glavu kad je neko poleteo prema njoj sa blokom u ruci.
Rubens je zgrabi za članak i poče da je odvlači dalje od gomile.
Povici su postajali sve učestaliji a buka zastrašujuća. Pretila je
opasnost da je gomila uvuče u sebe. Svetiljke su se ljuljale i, u toj opštoj
pometnji, Dejna je čula glas Armija Arčera kako za svoje gledaoce prenosi
atmosferu ove čudesne večeri. Pošao je opet prema njoj, zaboravljajući na
Čarltona Hestona i Sali Fild i sve druge.
Dejna krenu napred i oseti da je povlače u dva pravca. Znala je da
mora da se kreće, da ovakva gomila nije bezbedno mesto za nju.
Odjednom se setila one jadne devojke koju su bacili na pločnik i skoro
izgazili. Bila je to razuzdana gomila koja je skoro zaustavila limuzinu
članova grupe »Ritam srca« u San Francisku. Istovremeno ju je i nešto
privlačilo da ostane i uživa još malo u toj masovnoj histeriji i obožavanju.
Oduprla se Rubensovom drugom pokušaju da je odvuče dalje dok je
masa pokušavala da je dotakne, da razgovara sa njom, da je poljubi. Bilo je
dovoljno da im uputi samo jedan blistavi osmeh pa da polude za njom.
Dok su se približavali staklenim vratima sale bilo je još više muvanja i
guranja. Gomila je predosećala da je njihovom vremenu došao kraj, da će
je sada izgubiti pa su ljudi navalili kao talas plime da je još jednom vide.
 Neko ispruži ruku i uhvati je, povuče, i ona skoro pade na tlo. Rubens
je uhvati, odvuče je dalje. Čuli su se zvižduci a zatim i sirene policijskih
kola.
Policajci se probiše kroz gomilu gurajući ljude u stranu, idući napred
oborenih ramena i podignutih pendreka. Načinili su klin i počeli, da
razgone ljude na levo i na desno. Neko kriknu od bola, ili želje, ali prvi
policajci su već mirno prolazili kroz staklena vrata i put je bio slobodan.
Dvojica stadoše, svaki sa po jedne strane vrata, a treći uđe unutra,
širom otvori vrata i pridrža ih (da bi Rubens i Dejna mogli da prođu. Drugi
policajci su i dalje nadirali stepeništem. Stiglo je još policijskih kola, sirene
su urlale. Pojavi se i jedan oklopljeni kamionet.
- Je li sve u redu, mis Vitni? - upita jedan policajac. Bio je mlad i
plavokos, imao je oštre plave oči i široka ramena.
- Da mislim da jeste.
- Gospodine Rubense? Sve u redu?
Policajci su sada sasvim preplavili mesto ali, pošto Dejne više nije bilo
na stepeništu, gomila se povukla.
- Da, da - reče Rubens sa odvratnošću. Povukao je rukama preko
fraka. - Gde ste do sada bili, momci?
- Izvinite, gospodine Rubense - reče policajac a bilo je jasno da nije
iskren. Radije bi rekao: »Da nisi to što si, lako bih ti rekao da se nosiš i
vodiš brigu o svojim poslovima«. Glasno je, pak, rekao. - Stigli smo što smo
brže mogli. Nismo očekivali ovako nešto. - Mahnuo je jednom rukom. -
Nismo u Njujorku. - Malo se odmakao od vrata, izvadio brzo notes i
olovku.
- Pitam se mis Vitni, da li biste imali nešto protiv...?
- Pružio joj je papir i olovku, osmehujući se.
Dejna se potpisa.
- U redu je, naredniče - reče i osmehnu mu se. - Stigli ste na vreme.
Znala je da bi on učinio sve za nju. Da je samo zatražila od njega
prošao bi kroz zatvorena staklena vrata.
- Kako bi bilo da sačekate da se svečanost završi pa da nas ispratite
do kuće?
- Hej Majkle - reče drugi policajac, pokazujući nešto rukama - ne
znam...
- Telefoniraj - reče plavokosi i ne okrećući se a onda, mekšim glasom,
reče Dejni. - Biće nam drago, mis Vitni. - Uzeo je blok i olovku. - Samo nas
potražite kad budete hteli da izađete.
- Hvala vam, Majki. Gospodin Rubens i ja ćemo vam biti zahvalni -
uspela je da podvuče ono »ja« dok je ostatak rečenice nekako nestao u
vazduhu. Uhvatila je Rubensa ispod miške.
- Još nešto, mis Vitni...
- Da?
- Mnogo sreće noćas. Mi smo na vašoj strani.
- Hvala vam, Majkle. Vrlo ljubazno od vas.
On se zacrvene i okrete glavu.
Dejna i Rubens prođoše kroz druga vrata a kad su krenuli velikim
holom ona ga odmah ugleda.
Prilazio im je brzo. Njegovo tamno lice, nalik na sokola, bilo je
ponosno. Držao je visoko podignutu bradu. Bio je u loše skrojenom
smokingu koji je verovatno pozajmio u zadnji čas. Kosa mu je bila duža
nego što se sećala da je nosio. Crni pramenovi kao noć bili su, tu i tamo,
prošarani srebrnim vlasima. Njegova puna brada bila je takođe prošarana
sedim. Kao da su vekovi prošli otkako ga je isterala iz kuće.
- Čekao sam na ovaj trenutak - rekao je. Glas mu je bio isti, veoma
karakterističan, s onim metalnim kvalitetom zbog čega se činilo da sve
ono što on kaže visi u vazduhu. To je bio jedan od elemenata zbog koga je
bio tako dobar javni govornik. Zaista mu je bilo neudobno u tom
smokingu, stalno je pomicao glavu i nameštao kragnu oko vrata.
- Rubense, ove je Mark Nasiter.
Ignorisali su jedan drugog divljaštvom smrtnih neprijatelja.
- Šta hoćeš? - pitala je Dejna.
- Hteo sam samo ponovo da te vidim - na usni mu visio trun duvana. -
Hteo sam da vidim šta si postala. - Tamne oči mu se zaseniše. - Da vidim
šta su načinili od tebe.
- Ono što sam postala, Mark, postala sam zato što sam to sama
želela. To su moji snovi.
- Jesi li sigurna, dušo? - cerio joj se, klateći se nekako čudno.
Prvi put je sada videla kako mu je lice strano: u njegovim očima se
ogledala grubost. Nije bila sigurna da je ranije bio takav. A možda i jeste.
Mark nastavi da govori.
- Jesi li sigurna da nije u svemu tome Svengali taj koji pored tebe vuče
konce. - Usne mu se iskriviše kao da razmišlja. - Spavaš sa narkomanom
koji se drogira vlašću. Moć je njegova droga.
On posegnu rukom prema njoj, dodirnu joj ivice brade, pomilova je.
- To se sa tobom događa, dete.
Dejna oseti da će jurnuti na njega ali Rubens se pomače.
- Dosta je bilo, barabo! - Rubensove šake se stegoše u pesnice.
Mark ga pozva savijenim prstom.
- Hajde, mačoru. Ne plašim te se. Ne plašim se nikoga i ničega.
Dejna stade između njih dvojice. Gledala je u Marka ali je govorila
Rubensu.
- Sad je dosta - reče odlučno - prepusti sve meni.
- Đavola ću ti to prepustiti - Rubens prođe pored nje. - Toj barabi
treba ja da pokažem.
Ona se okrete, zagleda mu se pravo u oči.
- Rekla sam da ću to ja da rešim.
Mark se ironično isceri.
- Tako i treba, mala. Da, da. Pokaži ko si ti. Uzimaj dok možeš. Koga
briga što je sve to samo iluzija? Ovo je bitka koju će ti on prepustiti jer mu
ne smeta da izgubi. Ali kad se radi o pravom ratu, dušo, on se ne da tako
lako. On te je već kupio, prodao i upakovao kao komad šunke. Najsmešnije
je što ti ništa o tome ne znaš sve dok vojska ne krene na drugo bojno
polje, u veću kampanju, a tebe ostavi daleko iza sebe.
- Veoma si siguran u sebe, zar ne?
 Frknuo je besno.
- Toliko sam siguran u sebe da ne moram da ljubim guzice onih koji su
na vlasti.
- Oh, je li? - reče Dejna. - Sada jasno vidim scenu između tebe i onih u
Kolumbiji - posmatrala ga je. - Sigurno su uživali u tvom objašnjenju kako je
nestalo nepredviđenih deset miliona koje si utrošio da bi završio »Nebesku
vatru«. Probio si sve granice budžeta.
Rubens se nasmeja kad je video izraz na Markovom licu.
- Gadiš mi se - Mark se okrete da ode.
- Zar si već završio sa nama? - upita Dejna ljupko. - Meni se činilo da si
tek počeo da se zagrevaš.
- Dosta sam video - reče on divljački. - Više nego dosta. Zato sam i
došao ovamo.
Ona brzo posegnu rukom prema njemu i snažno ga steže za mišicu pa
ga povuče prema sebi da bi mogla da ga gleda u oči.
- A ne, dečko, nećeš se tako lako izvući.
On pokuša da se istrgne ali ona samo pojača stisak.
- Ja ću da ti kažem zašto si došao ovamo. Došao si da pokupiš svog
»Oskara«. Ti, koji ne ljubiš zadnjice onih koji su na vlasti. Pa, ovde su sada
svi oni a tu smo i svi mi. I, znaš šta, Mark? I ti si ovde sa nama.
- Kad pobedim - reče on - biću spreman da kažem ono što imam. To je
jedino što želim.
Dejna odmahnu glavom tako da joj kosa boje meda dodirnu obraze. -
Da imaš petlju ti bi se držao podalje od ovoga, kao Brando ili Vudi. Ali, ti to
ne možeš. Suviše si slab. Ti ne možeš čak ni da se suočiš sa tim ko si u
stvari - odvratila je glavu od njega kao da je smrdljiv sir. - Ti si sav u
polemici, glas ti je užaren, oči ti besno sijaju u tami. Ali kad dođe do
okršaja, teško da ćeš ti da potegneš svoje oružje i da pucaš. Ti nisi
autsajder. Ti glumiš ulogu odmetnika i to je sve. Suoči se sa tim, Mark. Ti si
dete i to si uvek bio.
Mark je stegao pesnice a uglovi usana su mu pobeleli od napetosti.
- Da li je sve u redu, mis Vitni?
 Dejna okrete glavu i ugleda plavokosog policajca iza sebe. Napustio je
svoje mesto i prošao je kroz druga staklena vrata.
- U redu je...
Ali, on je nije slušao. Prolazio je pored nje. Stao je ispred Marka i
udario ga kažiprstom po grudima kao da ispituje da li je živ. Druga ruka mu
se nonšalantno odmarala na dršci revolvera.
- Ako budeš smetao dami, drugar, imaćeš posla sa mnom a to ti ne
bih savetovao. - Opet je gurnuo Marka u grudi. - Hajde - reče - gubi se. -
Gurnuo ga je ponovo ali sada jače tako da se Mark sapleo pre nego što se
okrenuo i nestao u gomili.
Plavokosi policajac se okrenuo.
- Da li postoji još nešto što bih mogao da učinim za vas, mis Vitni... -
dodirnuo je štitnik kape.
- U redu je, Majkle - reče ona tiho - hvala vam mnogo.
- Nema na čemu - prošao je kroz vrata da bi se pridružio svojima.
- Šta ti je? - obrati se ona Rubensu. - Maca ti pojela jezik?
- Ne znam - reče on - samo sam pomalo zbunjen.

***

Bila je sasvim spremna kad će je pozvati po imenu. Rubens je bio sasvim

siguran da će ona dobiti nagradu, mada Dejna nije verovala u to.
Bilo je trenutaka kad je osećala kako je strah hvata, kako joj se
prikrada, sasvim tiho, tiho. Kao da je ponovo bila dete i kao da je znala da
nema ničeg skrivenog u tamnom uglu u koji je spustila odeću, i da nema
ničeg iza poluotvorenih vrata plakara. Ipak, sve je bilo strašno u noći,
naročito kad je padala kiša i kad su kapljice udarale u prozorska okna kao
suze dok se grmljavina razlegala iznad stenovite obale, drmajući staklima
prozora kao da će svakog časa rasturiti nebo.
-... ostavimo sve te šale. Kandidatkinje za najbolju žensku ulogu su...
Međutim, to saznanje joj nije ništa značilo jer je drugi deo njenog
mozga radio mnogo življe i zamišljao strašne stvari, čudovišta metalnih
kandži koja su se cerila stvarnome svetu...
 -...Dejna Vitni za ulogu u filmu »Hiter Duel«...
Osećala se sada kao i onda kad je sedela na pokrivaču, prekrštenih
nogu, naježene kože, sa spavaćicom sklupčanom oko sebe, grizući nokte,
dok joj je ledeni znoj klizio niz kičmu, bespomoćne da odvoji pogled od
tamnog ugla...
-...za ulogu u filmu »Snaga koju mogu da imam«...
Mislila je da je savršeno spremna za bilo šta što će se sada desiti i što
će skočiti na nju iz tame.
-...ali, Džodi Foster ima samo devetnaest godina. - Smeh u publici. - A
sada, taj je važan koverat tu. Sali, hoćeš li ti to da učiniš?
»Samo strah može da pomrači čovekov um« - mislila je.
-...lakše je otvoriti koverat nego glumiti, je li? Aha, tu smo. Pobednica
je... Dejna Vitni! - Uzvici i gromoglasni aplauz prekinuli su Saline reči. - Za
ulogu u »Hiter Duel«.
Mislila je izbezumljeno: »Šta sada da im kažem? Kako ću sada, kada
sam odabrana, sad kad je moje ime prozvano, sada kad one druge
kandidatkinje vešto kriju svoje razočaranje da ih kamere ne uhvate.
Moraju da izdrže do sutra, do prekosutra, kada ova novost više neće biti
novost i kada će moći da šapuću o svom razočaranju i o nepravdi svima
koji budu hteli da ih slušaju. Šta bih ja mogla da kažem ovom društvu,
ovom građu, ovom mestu?«
Dok se pela stepenicama od pleksiglasa na pozornicu, čula se muzika
iz filma. Aplauz joj je zaglušio uši, bila je zaslepljena jarkom svetlošću
reflektora. Bez daha se popela na pozornicu gde su je čekali Sali i Bob. Bili
su joj tako strani, bar u ovom trenutku, mada su se smejali i mahali joj.
Statuete su bile poređane na polici podignutoj na podijumu.
Tišina. U toj tišini čulo se neko šuštanje kao da se nalazi u polju
punom insekata u beskrajnom letnjem popodnevu.
Pogledala je publiku, ne zadržavši pogled ni na kome.
- Toliko sam stvari htela da kažem... u ovom trenutku. Nekada sam
mislila da su to važne stvari ali nikada ranije se nisam našla u ovakvoj
situaciji. Sada vidim da je sve ono što sam htela da kažem neodgovarajuće.
 Zaćutala je, pa nastavila.
- Ali, sada sve to i nije važno. Bilo šta da kažem neće biti važno. Ova
nagrada - ščepala je statuu oko nožnih članaka i podigla je uvis - ne
zahteva da se opisuje recima. Ona zahteva akciju. Ona mi znači više nego
što bih mogla da vam kažem. Dugo sam, dugo, sanjala o njoj. Hvala ti,
Rubense, Jasmina i Džordže... a naročito hvala tebi, dragi Merione. Hvala
vam svima što ste mi pomogli da pokažem da ovaj grad nije izgubio
sposobnost da snove pretvara u stvarnost.
Rubensova kuća više nije ličila na onaj ugodni mirni kutak. Sve više i
više ljudi je dolazilo da se pridruži proslavi. Šest statueta je stajalo pored
Dejnine. Tu je bio Jasminin »Oskar« za najbolju epizodnu ulogu, Merionov
za najbolju režiju, Rubensov za najbolji film...
Dejni se činilo da stoji na najvišem planinskom vrhu i da se svet širi
ispod nje kao tepih a da milioni ljudi okreću lica prema njoj i pružaju ruke
dok se ona vrti, vrti i vrti.
Rubens, Jasmina, Merion i ona bili su u centru pažnje. Blicevi su
sevali, kamere zujale. Ljudi su sedeli na plišanim jastucima, po sofama, na
stolicama. Fotografije iz »Polaroide« slivale su se u talasima. Dejna
namignu sireni na zidu.
Praznila je čaše sa šampanjcem kao da želi da obori rekord. Bilo je
više »Tetinger blan d blana« nego što je iko ikada video na jednom mestu.
Ostala je u haljini kreacije Zandre Rods ali je provela četrdeset minuta
sa Mendi, umetnicom za šminkanje koja je radila u »Reiko salonu« na
Beverli hilsu.
Kad je izašla, ličila je na tigricu. Mendi je iskoristila njeno lice za svoju
kreaciju, koristeći se raznim bojama kao što su belo kao školjka ostrige,
svetlucajuće zlatno, boja zemlje i zelena. Dejnine oči su postale ogromne.
Na najistaknutijim delovima njenog lica svetlucala je zlatna prašina.
Zlatna prašina je iskrila i ispod obrva i ivice kose.
Mendi je skinula traku sa dijamantima koja je držala Dejninu kosu,
uklonjenu sa lica za vreme ceremonije. Iščetkala joj je kosu sve dok nije
ličila na grivu velike mačke.
Dejna je stajala ispred ogledala i tresla je glavom napred-nazad.
Zagledala se u sebe u ružičastoj, toploj svetlosti, frknula je duboko iz grla.
Zabacila je glavu unazad i veselo se nasmejala.
- Hajde idi - rekla je Mendi i potapšala ju je po leđima - i dobro se
zabavljaj.
Kad je Mendi izašla, bacila je svoju čašu sa šampanjcem u prazan
kamin. Činilo joj se da može da raširi ruke i da zagrli noć. Želela je da izađe,
da pritisne sve zvezde na grudi, da oseti njihov plamen kako tu bukti i da je
obuzme saznanje da je sve to postigla samo ona i ona samo, sasvim sama.
Ljudi su neprestano dolazili a niko nije odlazio. Muškarci i žene su
sedali na sofe. Bilo ih je sada već po dvoje i troje na stolicama: čučali su
kraj zidova, naslanjali se na kamin, spuštali su se na tepih, ljubili su se na
klozetskim daskama, puzali su preko kreveta. Izbezumili su Mariju da je
digla ruke uvis, kao da se predaje i, sa izrazom odvratnosti na licu, izašla iz
kuće. To ljudima ni najmanje nije smetalo da na juriš zauzmu tenisko
igralište, da se bace na mrežu, da se ljuljaju, da je obore. Padali su u bazen,
frktali su i pljuskali vodom, zaprepašćujući delfina koji je tu mirno dremao.
Dolazili su i dalje, kao u talasima. Gurali su se u kući. Donosili su hranu
i piće. Mislila je da ih sve poznaje ali nije mogla da bude sigurna. Najvažniji
u celoj toj stvari bio je njen »Oskar«. Stavila ga je na kamin da bi mogla
povremeno da baci pogled na njega. Povremeno bi prišla i privila ga uz
grudi.
Provela je divnih petnaest minuta razgovarajući sa jednim čovekom
čudnog izgleda: bio je visok, mršav, čudno izdužen. Imao je usko lice, belu
bradu, povijen nos i oči tamne kao ugalj. Malo se udaljila da bi tren kasnije
otkrila da razgovara s El Grekom.
-...celim putem...
- Ha?
- Dušo, dođi - reče Jasmina i uhvati je oko struka.
- Ali, to je moja zabava - rekla je tiho.
- Znam. Želim samo da razgovaram sa tobom nekoliko trenutaka -
osmehnula se Dejni. - Možda ćeš da se vratiš posle toga.
Izašle su. Na sve strane ljudi su hodali i pričali oko njih: nigde jedne
usamljene staze.
 Krenule su malo dalje, između drveća. Tu je sada bilo manje ljudi ili se
to samo činilo jer je prostor bio veći i lakše se kretalo.
Njihove štikle su lupkale po betonu oko bazena. Svetiljke postavljene
ispod vode bile su upaljene, bacajući u noć boje duge.
Delfin se valjao i plivao po bazenu izbacujući vodu kroz svoj otvor na
glavi. Povremeno bi se izvio u elegantnom luku, uz opšte odobravanje i
veliki aplauz publike. To stvorenje je, bez sumnje, uživalo u pažnji a i, kao
da je razumelo te goste, skakalo je sve više i više a kao da je svaki skok
bivao elegantniji.
Jasmina nakrivi glavu dok je posmatrala delfinove vragolije. - Misliš li
da on razmišlja ovome? - upitala je glasno. - Pretpostavlja se da su oni
najinteligentnija bića, posle čoveka. - Nastavile su da hodaju. - A možda u
njegovoj glavi nema ničeg drugog sem snova. - Okrenula se da pogleda
Dejnu. - To bi bilo lepo, zar ne? - duboko je uzdahnula sveži noćni vazduh. -
Ništa, sem snova.
- Onda bismo noćas bili delfini - reče Dejna, gledajući noćno nebo,
plamteće zvezde i sećajući se svoje želje. Zvezde su sada bile tako blizu da
joj se činilo da može da ih dotakne.
- Moram nešto da ti kažem - reče Jasmina i Dejna okrete glavu prema
njoj.
- Nikakvih loših vesti, Jasmina - reče - nemoj večeras.
Jasmina se osmehnu a beli zubi joj sinuše na tamnom senzualnom
licu. Oči joj nikada nisu bile veće ni svetlije.
- Pre nego što sam krenula na svečanost dobila sam poruku. Tražila
sam te i ranije ali nisam mogla da te nađem... onda je počela sva ta
pometnja oko dodele »Oskara« i više nije bilo vremena - uzela je Dejnine
ruke u svoje. - Ponuđena mi je glavna uloga u novom Skorsezovom filmu.
Dejna se zagleda u nju.
- Jasmina. Stvarno? - privukla je Jasminu na grudi, zagrlila ju je. - To je
divno, tako se radujem zbog tebe.
- Jedino ne valja što već sutra putujem u Lucern zbog pripremnih
radova. Bićemo tamo nekoliko nedelja pre nego što počne snimanje u
Luksemburgu, Madridu i na Malti.
 Dejna se uozbilji.
- Sutra ideš, ali...
- Odsešćemo u »Grand nacionalu« u Lucernu. Nazvaću te čim se
smestim.
- Nikada te više neću videti, je l’ da?
Jasmina se nasmeja.
- Kako možeš to da kažeš, posle svega što smo preživele?
Dejni se činilo da će zaplakati. Nije mogla da shvati zašto je to toliko
rastužuje.
- Predosećam tako.
Jasmina je pomilova po kosi.
- Ne tuguj - reče - nema mesta tuzi posle ovakvog događaja. Vratiću
se. U svakom slučaju i ti uskoro odlaziš zbog tog projekta s Brandom. Zar
nisam čula da putujete u Singapur?
- Da, idemo u Singapur.
- O tome treba da razmišljaš. Bože, to je životna uloga.
- Možda sam mogla da se potrudim i nađem tebi ulogu u tom filmu -
reče Dejna sa puno nade u glasu. - Gde je Rubens? Sigurna sam da on to
može da sredi.
- Dejna...
- Ne, ne. Nema problema. Ja sada mogu da dobijem sve što želim -
nasmejala se, stegla Jasminu. - Zar to neće biti sjajno? Nas dve, opet u
istom filmu...
- Dejna, ja putujem sutra ujutro - Jasmina je uhvati za ramena. - Želim
tu ulogu.
- Ali...
- Moram da gradim sopstvenu karijeru. Zar to ne shvataš?
Dejna oseti kako je razdire bes bez razloga. Želela je da sve drži pod
kontrolom. Nije bilo valjanog razloga da Jasmina ne ode mada je Dejna
želela da ostane uz nju. Megi je otišla a sada je napušta i Jasmina.
- Vidim jedino da me napuštaš.
 - To nije tačno. Ja samo...
- Jasmina, molim te, ne idi! - muzika je bila sve glasnija, rasipala se iz
kuće u noć. Mišići počeše da joj se grče. Činilo joj se kao da ju je udarila
električna struja.
- Dejna, molim te. Ne želim da se rastanemo na ovaj način. Mi smo
prijateljice...
- Prokleta da si! - viknu Dejna. - Mogla sam sve da ti sredim! Sve!
Hriste, ti ne shvataš gde će ti biti dobro!
Jasmina pokuša da je dotakne, da je ponovo zagrli.
- Ne, ne dotiči me! - viknu divlje Dejna. - Odlazi!
Okrete se sa namerom da nađe Rubensa ah nalete na Meriona. Lice
mu je bilo podbulo od pića ali oči su mu bile jasne i on je ščepa kad je htela
da projuri pored njega.
- Zdravo! - reče. - Bože, kakva cura!
- O, Merione - pala mu je u naručje.
- Dejna, šta je bilo?
Reči se probiše kroz zamagljenost njenog mozga i ona odvoji lice od
njega. Ali, zar joj nije Mendi rekla da voda i suze ne mogu da naškode
šminci? Odmahnu glavom, kosa joj se rasu po plećima.
- Ništa, samo dobre vesti večeras, je li tako? - osmehnula mu se.
- Hriste - reče on - izgledaš kao ptica grabljivica. Sjajna šminka. Možda
bi Mendi i mene mogla tako da uredi.
Nasmejala se i uhvatila ga za ruku.
- Merione - rekla je - kakvo divno mesto! Gde bismo, inače, mogli ovo
da radimo i da se ovako osećamo?
- Ne mogu da zamislim - zagleda se u nju ozbiljno. - Šta te je toliko
pogodilo u ovoj divnoj noći?
- Ništa. Jasmina se ponaša kao budala. Ponudila sam joj ulogu u svom
novom filmu ali ona više voli da otputuje...
- Ne smeš da joj zameriš. Dobila je glavnu ulogu u veoma značajnom
filmu, kod veoma značajnog režisera. Kako si mogla da očekuješ da će sve
to napustiti?
- Ali, ja joj nudim više!
- Ti joj nudiš priliku da se muva oko tebe, da bude druga, prva do
najbolje...
- Nudim joj da mi bude prijateljica!
- Vidi, draga moja - reče on odlučno - da si joj iskrena prijateljica i ti bi
želela da ona učini za sebe ono što je najbolje...
- Merione, ti ništa ne razumeš...
- Baš naprotiv, ja sve savršeno razumem... misliš da nisam shvatio šta
se događa između vas? A onda i taj film... mogu da ti kažem iskreno,
Dejna, nikada više ne bih pristao da snimam još jedan takav. Čak i da me
ubede da ću opet dobiti »Oskara«. Dugo sam razmišljao o tome. Nisam
previše ponosan na ovu nagradu. Poneću je u Englesku, staviću je na
kamin u mom studiju i svake nedelje žena koja mi sprema kuću, obrisaće
prašinu sa nje. Šta to znači? Ništa. Svi smo suviše uložili u taj film. Uzeo
nam je deo života. Kao da je bačeno prokletstvo na nas: na mene, tebe,
Jasminu, Džordža. Mi više nismo oni ljudi koji smo bili ranije. Film nas je
izmenio, obeležio nas je za celi život. Ja te više ne prepoznajem... Ja čak
ne prepoznajem ni tebe.
- Ne - reče Dejna, odmahujući glavom - ne misliš valjda zaista tako?
Ljudi oko nas to drugačije vide pa drugačije i reaguju.
- Ne budi luda - siknu on na nju besno - zar ne možeš da vidiš ono što
ti se odigrava pred očima?
»Da« mislila je ona »savršeno dobro vidim, ali ne želim da to vidim«.
- Pogledaj samo Džordža - besneo je dalje Merion - on je sinoć odleteo
u Pariz. Ali, znaš li kuda je otišao? Ide u Južni Liban! Sam Bog zna kako je
uspeo da to organizuje ali znam da će ga tamo odvesti u jedan logor PLO.
Sasvim sam siguran da će postati jedan od njih. - Slegnuo je ramenima.
- Da postane pravi terorista? - Dejna se zagleda u njega. - Nema
Džordž muda za to.
- Baš naprotiv - reče lako Merion - Džordž je postao veoma opasan
čovek.
 - On je nestabilan.
- Zbog toga i jeste opasan.
- Da li Jasmina zna to?
Merion slegnu ramenima.
- Nisam joj rekao. Nema razloga da to zna.
- On ju je voleo.
- Utoliko je veći razlog da joj se ne kaže.
Odjednom joj se suze skupiše u očima.
- I ja je volim, Merione.
Zagrlio ju je, stegao, poljubio u čelo.
- Znam da je voliš, dušo. Vi ste dobre prijateljice.
- Ne želim da ode - njen glasić male devojčice bio je ugušen jer se
zaklanjala u njegov sako.
- Sasvim sam sigurna da ona isto oseća. I ja odlazim, znaš li? Ne mogu
više ovde da izdržim ni trenutka. Ne znam više ni zašto sam došao. Ne
mogu da se setim. Znam jedino da mi Engleska strahovito nedostaje.
Dejna poljubi Meriona u obraz.
- Želim da je još jednom vidim. Želim da još razgovaram sa njom, pre
nego što ode.
Provela je više od jednog časa tražeći Jasminu ali, mada je svuda
gledala, nije mogla da je nađe.
Kao da je prošlo beskrajno mnogo vremena pre nego što su gosti
počeli da odlaze. U stvari, neki su otišli tek pred zoru. Neke su morali
dobro da prodrmaju, da im na silu daju jaku crnu kafu kako bi mogli da odu
do svojih kola. Tada su kretali praznim ulicama prema svojim kućama na
raznim mestima: uprkos tome, bilo je bezbroj nesrećnih slučajeva te noći,
sirene su dugo razdirale noć svojim urlicima. Krv je lila na sve strane. Niko
nije mogao da spava.
Što se tiče Dejne, ona nije ni mogla da pomisli na san. San joj se činio
dalekim kao smrt. Adrenalin je kolao njenim venama kao da je nadirao iz
nekog rezervoara bez dna.
 Kuću nije mogla da prepozna. Nije ni bilo važno. Ostavili su kuću da je
čuvaju El Greko i okata sirena, a ona i Rubens su izašli u sveži vrt u kome je
kapala rosa.
Pod palmama čije je lišće šaputalo na svežem povetarcu zore, dok je
nebo polako dobijalo boju bisera iznad crvenih krovova, su žestoko vodili
ljubav: bio je to neki indirektni odsjaj na istoku koji ni najmanje nije smetao
sjaju zvezda. Mesec samo što se nije povukao, pojavljivao se i nestajao
među zaljuljanim palminim granama. Cvrčci su pevali a čuo se i zov delfina
iz bazena. Dejni se činilo da je izgubljena u rajskome vrtu ili da se nalazi na
usamljenom ostrvu, okruženom morem. Ničim, osim morem.
Drugi put je bilo drugačije. Još je bio u njoj, vlažan, podatan. Činilo joj
se da nikada ranije nije bio tako nežan, tako blag, tako potpuno predan
vođenju ljubavi. Činilo joj se da je na kraju jecao ali nije bila sigurna da li su
te kapljice koje su joj padale na rame njegov znaj ili suze. Žedna zemlja
ispod njih upijala ih je.
Potpuni mir. Tišina. Čulo se samo njihovo disanje i cvrkut ptica koji je
najavljivao dolazak sunca.

***

Dejna je zaspala na travi. Znoj pomešan sa sokovima ljubavi sušio se na

njenoj koži, njena duga gusta kosa širila se kao da je neki polubog, mitsko
biće. Koža joj je bila tamna od sunca i srebrnasto je svetlucala na prvim
zracima zore, kao na Rusoovim slikama.
Dok su insekti zujali u Vlažnoj travi jedan zlatno-zeleni leptir sede na
njeno koleno a onda ga povetarac odnese. Dejna to nije videla: sanjala je
da je u Njujorku, kod kuće, u nekom drugom vremenu.
Sanjala je: bio je april i svuda na drugim mestima već je bilo proleće,
samo ovde u sivim gvozdenim i betonskim kanjonima zima još nije
popustila svoj metalni zagrljaj. Imala je smeđe čizme. Vrhovi i pete bili su
poprskani snegom koji je dobio boju blata. Izbledele farmerke je uvukla u
čizme. Nosila je topli kaputić.
Kosa boje meda bila joj je povučena unazad od lica, vezana u čvrsti
konjski rep. Nije bila našminkana. Ruke je gurnula duboko u džepove.
Hodala je povijena unapred, protiv ledenog vetra. Njeni obrazi i vrh nosa
bili su crveni, zubi su joj cvokotali.
Hodala je prema severu, videla je kako zgrade klize pored nje kao na
konvejeru. Povremeno bi tražila nazive ulica ali ih nije videla. Nigde nije
bilo oznaka, ni brojeva. Nije mogla da dođe ni do jednog ugla.
Odjednom se našla pred vratima restorana i prošla je kroz njih, ušavši
u unutrašnju toplinu. Prepoznala je italijansku opeku, niski plafon. Miris
jela ju je obavio.
Ljudi su je, bez reči, posmatrali dok je prolazila pored njihovih
stolova, natrpanih hranom i pićem. Počela je da se preznojava i da drhti.
Nije joj palo na pamet da skine kaput.
Prišla je stolu u dnu, najomiljenijem u restoranu, od njega se videlo
kroz prozore. Napolju su bile zgrade, zidovi ispisani grafitima. Mršavi pas
lunjao je među kantama za đubre, podižući teško noge.
Lice za stolom je nešto proždiralo. Cuchifritos, najverovatnije. Krupne
ruke, zašiljenih prstiju, trpale su hranu u velika usta. Zalogaji su bili
preveliki pa je nešto hrane padalo natrag, na tanjir.
Stajala je vrlo mirno. Posmatrala je to lice: blede, blede oči, zlatno-
crvena kosa. Masnoća se sijala na tankim usnama i ružičastim obrazima.
Viknula je jedno ime, njegovo ime, i lice se polako okrete prema njoj.
U džepu, njena desna ruka savi se oko toplog vrha revolvera. Prsti joj
napipaše okidač i ona izvuče revolver a onda opali nekoliko puta u masno
lice bledih očiju.
Ništa se nije desilo i ona se, s užasom, zagleda u zlatnu statuetu koju
je držala u ruci, sa glavom uperenom prema onim odvratnim ustima.
Čovek zaurla od smeha. Mrvice masnoće i hrane poleteše sa njegovih
usana, pokazaše se njegovi beli zubi i ona, zgrozivši se, vide crveni ponor
njegovih usta. Njegov smeh je ispunio restoran, udarao o niski plafon,
odbijao se o pločice. Okrete se da beži. Ali, jedna ruka polete za njom i
čvrsto je uhvati za članak.
»Stoj draga moja, evo ti« - i ona oseti da joj neko gura pravi revolver u
ruke.
Ščepala ga je, pritisnula je okidač ne razmišljajući a revolver
eksplodira jednom, pa još jednom, još jednom.
Odjednom je shvatila da to uništeno lice sa kojeg su kapali krv i
sukrvica nije lice Aurelija Okasija već Džordžovo.
Ponovo je čula smeh, samo sada još jači nego prvi put, taj smeh je
ispunjavao noć, daljine su se smanjivale...
Plakala je u travi.
Visoko iznad njene glave, ptica šarenih pera je nešto kričala. To je
ličilo na smeh iz njenog sna.
Držala je oči jedno vreme zatvorene, još napola uspavana, ne znajući
tačno gde se nalazi. Negde između Njujorka i Los Anđelesa. Njene suve
usne se otvoriše, ona sede. Viknu:
- Rubense? - ali, samo je mislila da viče, glas joj je bio tih kao šapat.
Zadrhtala je, privukla noge, šakama je obuhvatila glavu u kojoj joj se
vrtelo. Užasna glavobolja ju je razdirala i Dejna zaječa kao ranjena životinja
dok je otvarala oči na jakoj sunčevoj svetlosti. »Moram da se dignem i
prebacim u hladovinu« pomislila je. Ali, ostala je tamo gde je bila.
Ohhhh!
- Rubense?
Pogledala je pažljivo oko sebe. Videla je visoku zelenu ogradu od žice
koja je okruživala tenisko igralište. Brzo je okrenula glavu. Sunčeva
svetlost je bila suviše jaka. Usta su joj bila suva, usne su joj se lepile teško
je gutala.
»Dehidracija« pomislila je a onda joj ponovo bol raznese glavu. »O,
Bože«. - Držala je glavu obema šakama.
- Pa - reče Rubens, dolazeći prema njoj kroz zelenilo - najzad si budna.
- Pssst! - upozorila ga je a njen rođeni glas odjeknu kao pucanj topa u
glavi.
Čučnuo je pored nje, prebacio joj je svilenu jutarnju haljinu preko
kolena i pružio joj čašu soka od pomorandže.
- Evo - reče tiše - popij to. Marija je upravo iscedila pomorandže. Ipak
se vratila, odlučila je da nam pruži još jednu šansu.
- Gde je bila? - upita Dejna.
 - To je duga priča. Hajde, uzmi - ugurao joj je ledenu čašu u šaku,
obavio prste oko nje. - Popij to. Stavio sam malo »Tajlenola«.
Prinela je obazrivo ivicu čaše usnama i počela je da pije. Tečnost je
imala vrlo dobar ukus i Dejna je ispila pola čaše pre nego što je počela da
diše. Žmirnula je na sunčevoj svetlosti prema Rubensu.
- Ti sjajno izgledaš.
Iscerio se na nju.
- Ja se odmah povratim.
Bio je odeven u odelo od finog lana.
- Nemoj da mi kažeš da ideš tako rano u kancelariju.
- Sada je 14.30 - reče on.
- Sranje! Htela sam da nazovem Jasminu.
- Nisam hteo da te budim.
- Prokletstvo, Rubense!
Gledao ju je dok je ona držala glavu u rukama.
- Ponela si se grozno sinoć. Plakala je, odlazeći.
- Video si je pre nego što je otišla?
Bilo je to idiotsko pitanje i Rubens se nije ni potrudio da odgovori na
njega.
Negde iza njih, iza drveća i lišća, čula je kako se zatvaraju vrata na
kolima. Zvuk je bio oštar i jasan. Pas zalaja nekoliko puta i smiri se: čula je
ritmičko udaranje lopte o asfalt, čula je nekog mladića kako viče od
oduševljenja kad je lopta pogodila korpu.
Dejna se diže i krenu oko bazena. Voda je bila čista, sveža. Nije više
bilo delfina u njoj. »Vratio se u Marinalend« pomislila je i zaronila u dubinu.
Ledeni dodir vode je ožive. Odmah joj je bilo bolje. Isplivala je na
površinu, otplivala do najudaljenijeg dela bazena, popela se na ivicu. Sa
leve strane radila je veštačka kiša, prskajući zeleni travnjak. Videla je
mladog Meksikanca, vrtlarevog pomoćnika, kako nešto radi na živici. Nije
se potrudila da pokrije svoju nagotu. Okrenula se prema Rubensu,
zaklonila je oči šakom.
 - Nemoj da ostaneš celi dan u kancelariji. Hajde da večeramo na
brodu.
Prilazio joj je, praveći grimase.
- Žao mi je, mislim da sam ti rekao juče. Moram da letim u San
Francisko. Ako ne završim projekat za Stinson bič, neću moći da uštedim
na porezu.
- Ne moraš da štediš, pobogu. Ne moraš valjda to danas da radiš.
Poljubio ju je.
- Šajler kaže da je to veoma važno. Izgubiću pola miliona dolara ako
to sada otpišem. Čak bih i ja to nazvao stvari od životne važnosti -
pomilovao ju je po leđima. - Vratiću se za dva, najviše tri dana i onda
obećavam da ćemo provesti dugački vikend na jahti, važi?
Ostavio ju je da stoji pored bazena na blistavom suncu, okruženu
zvucima popodneva. Nije ništa rekla, bila je tako lepo preplanula, zgodna,
puna poverenja u sebe, u kondiciji atlete.
Stajala je nepokretno, osluškujući zvuk limuzine koja je odlazila.
Gume su zaškripale po šljunku. Limuzina ga je odvozila dalje od nje. Htela
je da potrči za njim, da preleti preko vrta i kuće, da ga nekako zaustavi.
Znala je da nema načina da to učini i zato se i nije pokrenula.
Sićušne kapljice vode nastavile su da joj padaju niz ramena, bokove,
butine. Znoj se spuštao u potočićima niz unutrašnju stranu njenih butina.
Uskoro joj je koža bila sasvim suva. Počela je da oseća vrelinu. Počela je da
se maže losionom posmatrajući vrtlareva leđa, izazivajući ga da se okrene.
Pošto se on nije okrenuo a ona je završila sa mazanjem, legla je na
ligeštul i zatvorila oči. Razni zvuci su sada dolazili do nje, bili su nekako
razbacani, nepovezani kao da nemaju veze sa njom ni sa onim gde je ona.
Kao da je plutala u vremenu i prostoru. I dalje se čulo šuštanje veštačke
kiše ali mladić koji je igrao košarku, svakako, je ušao u kuću. Uskoro je
mogla da čuje samo šuštanje vetra u krošnjama palmi. Njeni sklopljeni
kapci su bili, crveni. Vetar je mrsio njenu dugu kosu i terao ju je dalje od
lica. Vijorila je kao perjanica...
Ali, to sada više nije bio san. To je bila stvarnost.
 ***

Vetar je postajao sve jači. Kosa joj je snažno bila zabačena s lica tako da ju
je bolelo čelo. Držala ga je čvrsto stegnutog oko struka, osećala je miris
njegove kožne jakne, miris njegove duge kose, možda kapljicu-dve neke
fine kolonjske vode ili je to sve bio samo njegov, muški, miris posle dugih
časova rada.
Nije to bio miris koji je podsticao na seksualne fantazije. To je
jednostavno bio miris muškarca.
Grudi su joj se dizale i spuštale kako je disala i mogla je da oseti
krivinu njegove kičme svojim bradavicama, napetost mišića dok se
naginjao napred, podatnost brzini. Bilo je to kao pijanstvo. Podigla je
glavu, pritisnula mu usne uz uvo.
- Brže, Krise! Brže! - viknula je.
Došao je pred kuću svojim »harlijem« dok je Dejna bila ispružena na
ligeštulu kraj bazena. Proveo je čitavu noć u studiju i nije više želeo da
miruje. Ni ona više nije želela da miruje.
Otvorila je oči i, kad su jurili Pacifik palisadom, ugledala je okean,
težak i taman; talasi su bili oivičeni zlatom tamo gde su sunčevi zraci pali
na njega. Srce joj preskoči otkucaj i ona opet oseti žudnju za plavetnilom
Atlantika.
»Ovaj okean je loša zamena« pomislila je. »Nema besnih plima... samo
milovanje talasa koje uspavljuje, hipnotizira«.
Ponovo je zatvorila oči, sanjarila je.
Osetila je kako je centrifugalna čila vuče kad je skrenuo na Stari
Malibu drum. Dao je gas i oni jurnuše napred, kao strela odapeta iz luka.
Vetar je urlikao u njenim očima, kidao joj kosu. Njene nage ruke
osećale su udare vetra kao bolne šamare.
Osetila je da je promenio traku i da je dodao gas. Jurili su još brže.
Otvorila je oči. Autoput uz obalu Pacifika bio je samo zamagljena crta kad
se okrenula da ga pogleda: kuće, drveće, sve je to bilo samo crta koja je
menjala boju. Bila je to igra koju je igrala kao dete u roditeljskim kolima
kad bi se vozili na Kejp u leto.
 Smeh joj zape u grlu i ona stegnu Krisove butine kolenima kao da je
na konju.
- Brže! - vikala je. - Idi brže!
Onda joj se učini kao da ih je neka džinovska ruka ščepala i povukla
unapred. Prošli su pored dva automobila za koje je pomislila da stoje u
mestu, nagnuli su se malo kad su ušli u jednu blagu krivinu, u desnu
stranu. Krivina je pratila liniju obale. Ispred njih se pojavi ogromna masa
nekog kamiona koji je kroz svoja dva uspravna auspuha, ispuštao oblake
izduvnih gasova.
- Drži se, mala!
Vetar koji je fijukao otkinuo mu je reči s usta. Jurili su kao raketa.
Svet se pretvorio u dugački tunel u kojem je samo urlao vetar i kroz
koji su leteli kao da su se odvojili od betonske podloge. Komadi svetlosti i
senke samo su šibali kraj njih. I to je postalo samo deo vetra koji je zavijao.
Odjednom oseti kao da je neka džinovska pesnica gura sa leve strane.
Počela je da okreće glavu. Motocikl je počeo da se trese a jedan kamion se
stvori u liniji s njima. Bio je vrlo blizu, iz njega je blještala svetlost. To je baš
pomislila kad se Kris okrenu i promrsio kroz zube.
- Šta ova budala hoće, da nas sutra ujutro pokupe čistači...
Reči su se pretvorile u krik. Vetrobran se rasprsnu i hiljade sitnih
komada udari u njeno lice. Osetila je užasni bol ispod desnog oka, koji se
protezao sve do uha. Instinktivno je odvojila ruku od Krisovih grudi i
prinela je licu. U tom se opasno nagnula u desno. Očajnički je pokušala da
se jače uhvati za njegove butine, da ga stegne kolenima ali snažni vetar je
odbacivao njeno telo dalje od njega.
Osetila je strašni bol u kičmi dok se savijala unazad i kao narkoman, u
prvom trenutku tripa, postala je svesna mnogih stvari a onda je savlada
grozni strah od smrti.
Ispred njih nikoga nije bilo na autoputu. Možda je samo nekoliko
kilometara dalje, tamo napred, jurio neki kamion. Nešto joj je zaklanjalo
vidik i ona prstima dotaknu desno oko - napipa nešto vrelo, lepljivo,
mokro. Krajičkom oka je videla crvenu boju krvi.
Još je bila svesna da je kamionet sa njene leve strane, taman kao noć.
Krisova glava u kacigi odjednom se trže i ona ču užasni zvuk i učini joj se
da mu se glava okreće kao lopta.
Onda ih udari talas, jak kao grom, i tamni obris sa leve strane se
izgubi. Nastavio je da juri pravo autoputom. Dejna se odjednom nađe
visoko u vazduhu. Između butina više nije osećala sedište. Čudno
slobodna nekoliko trenutaka kao da je letela, a onda je lupila o tlo. Osetila
je miris zemlje, trave, osetila da je neka preplašena ptica prhnula u tamu.
Sve je došlo tako iznenada. Prednji točak motocikla naleteo je na
kamen, izvio se i to je bilo previše za Dejnu koja se držala za Krisa samo
jednom rukom. Izletela je i pala. Sada, kada se malo pribrala, podigla je
glavu i ugledala motocikl kako urla autoputom. Jurio je suprotnom trakom
i kola su se brzo sklanjala levo i desno.
Motocikl je ostavljao tamni trag za sobom. Osećala je miris spaljenog
benzina, ulja, krvi u nozdrvama.
- Krise! - viknula je i pokušala da se digne.
Ali »Harli«, sa Krisom još na sedištu, jurio je sumanuto autoputem.
Onda je videla kako udara u jedna parkirana kola i proleće kroz ogromni
prozor kuće na obali. Pojavio se plamen i začu se tresak kao da je smak
sveta. Crni dim polete u nebo. Čuo se nečiji vrisak koji se stalno ponavljao.
Plamen je lizao sve više, automobili su se nagomilavali. Osećala je užasni
smrad u nozdrvama.

***

»Mogao bih da se zakunem da sam te video na ulici juče i zavideo sam ti, i
to je bila moja prva greška...«
Neko je pevao.
»To kao da je fatamorgana, ja sedim u tami i čekam da isplivam i da
me unište...«
- »... ne ovde. Ne želim to ovde. Ne ovde sigurno« nešto je udarilo u
katedrali njene lobanje, njenog uma.
»Promene dolaze kao meci, samo šok, nema bola, Gospode, opet
sam sam...«
 - »...neka ta crna baraba ugasi to.«
Tišina, sveža i šuškava, tih, tih glas.
- U redu je sad, idiote, možeš to da radiš u drugom delu hodnika...
Sive niti paukove mreže koje zaklanjaju sunce. Magla kao zrnca
peska, magla koja se diže, sloj po sloj, i odlazi s očiju.
-...Dejna, šta je bilo?
Udarci vetra. Vetar ju je udarao u grudi. Ljuljao je. »O, Bože, padam!«
Udarac kao da je zemljotres, zemlja, udarci, zvezdice, bol. I onda,
plameni jezici koji ližu nebo.
»Krise! Krise! Krise!«
-...dobro, dobro, dobro.
Sedela je na krevetu, drhtala, jecala u njegov vrat.
- Doktore?
- Dobro je, sad je mnogo bolje nego pre... kasnije... - nije završio
rečenicu, ostala je da visi u vazduhu.
- Gde sam? - šapnula je. - Nisam kraj mora. Dragi Bože, nije moguće...
- U bolnici si, Dejna - bio je to Bonistilov glas. Sada ga je tek
prepoznala.
- Bobi?
- Da.
- Bobi - bacila mu se u naručje. - Motocikl... nešto je... nešto je... - glas
joj je bio tanušan i krt, kao papir od trske.
- Nemoj sada - šaputao je - sve je u redu, sada si bezbedna. Dobro si.
- Kris - šapnula je - šta je bilo sa Krisom?
Osetila je neki pokret i pogledala je u doktora.
- On je mrtav, Dejna...
- Ne! Nije!
Videla je crna krila gavrana kako se šire preko plavog neba, videla je
gladne plamenove odmah posle snažnog udara vazduha koji je usledio
posle eksplozije. Osetila je kako joj je kiseonik isisan iz pluća. Ponovo je
čula one krike. Užas!
Ponovo je drhtala.
- Nemoguće, on ne može... - besa je nestalo i rekla je to vrlo tiho,
skoro kao blagoslov. »Krise, čitav novi život je bio pred tobom. Ne mogu
da verujem. Moje srce kuca a tvoje ne. Da li neko to može da objasni?«
Uhvatila se za Bonistila, naslonila je glavu na njegovo rame.
- Dejna - glas mu je bio nežan, želeo je da je uteši - moram da znam šta
je bilo. Dao sam nalog da vas slede ali izgubili su »Harli«.
Osećala je ukus zemlje u ustima, ukus peska i krvi. Gušila se, njeno
rame je udarilo o tlo i bol ju je razdirao, krv je lila i zaslepljivala joj vid. Ipak,
videla je »Harlija« kako juri, videla je eksploziju, plamenove, i čula je njegov
krik koji nije prestajao. I ona je kriknula.
Ležala je sada, zabačena na jastuke, dok su joj suze klizile iz očiju.
- Najpre - rekla je - reci mi gde sam.
Pogledala ga je u lice, pravo u oči.
- Ti si na prijemnom odeljenju za hitne slučajeve u bolnici Santa
Monika. Imaš nekoliko posekotina, najgora je ta ispod desnog oka, imaš
dosta uboja, nekoliko slomljenih rebara i rame. Doktor kaže da će te to
boleti neko vreme. To je sve - reče i osmehnu se, ali videlo se da je napet.
Telefon zazvoni negde blizu i neko se pokrete da podigne slušalicu.
- A sada, šta je bilo?
- Poručniče, za vas.
- Odmah se vraćam - reče Bonistil.
Mladi lekar, sjajne kože i čudnih brkova zbog kojih je ličio na foku,
dotače je vrhom prsta.
- Imaćete samo dve kopče - reče on. - Osećate li ovo?
Dejna, odmahnu glavom pa on nastavi da je dodiruje.
- Uskoro ćete početi da osećate bol. To je dobar znak pa nemojte da
brinete - ščepao je svoje brkove i počeo da ih nemilosrdno uvija. - Imali ste
sreće, mis Vitni. Da je udarac bio samo malo niže, povređen bi vam bio
glavni nervni splet - osmehnuo se. - Na rendgenskim snimcima sve izgleda
dobro.
 Bonistil je spustio telefonsku slušalicu i seo pored nje. Sačekao je da
doktor izađe pa je rekao.
- Hajde da čujem čitavu priču.
Rekla mu je sve čega je mogla da se seti, sve dok ponovo nije osetila
napetost i dok gavranova krila nisu zalepršala...
- Samo malo - reče on, upozoravajući je. - Ne žuri, daj sebi vremena da
se navikneš.
Kad joj se disanje smirilo, Bonistil nastavi:
- Kažeš da si videla neki oblik kako dolazi sa tvoje leve strane, pre
nego što vas je udario. Da li znaš šta je to bilo? Da li si ga jasno videla?
- Bio je to neki kamionet... kamion... kombi. Prilično visok.
- Ti si bila nisko pri zemlji u tom trenutku? Vozio je više od sto
kilometara na sat. Razbio se vetrobran. Pri toj brzini bilo šta, bačen
kamen, može da izazove nesreću - pogledao je. - Samo toga se sećaš? Zar
ne možeš da se setiš nekog detalja, makar najsitnijeg?
- Ne... čekaj... sećam se... kad se rasprsnuo vetrobran, Krisova glava je
čudno zabačena unazad i... onda je skrenuo sa linije kojom je vozio, dalje
od centra autoputa.
- Okrenuo je glavu?
- Ne, ne. Bilo je to nekako drugačije... ne znam, to je moj utisak. Kao
da mu je nešto zavrnulo glavu, kao da ga je nešto gurnulo - zatvorila je oči,
ponovo joj je pozlilo i ona pomisli: »O, Bože, Bože, ne mogu da verujem da
ga više nikada neću videti«.
- Dejna, da li postoji još nešto?
- Ne, ja... - kako je mogla da bude tako glupa. - Da, nešto je Kris rekao
dok smo se još vozili - morala je duboko da se zamisli minut-dva, da se
potrudi da ponovo oseti ono zviždanje vetra i tek tada se setila njegovih
reči. - Rekao je: »Šta ova budala hoće... da nas sutra ujutro pokupe
čistači?«
Bonistilovo lice je sada bilo vrlo blizu njenog. Mogla je da oseti vrelinu
njegovog daha na obrazima.
- Koja budala, Dejna? Ko je to bio? Najdžel?
 - Ne znam.
- Dejna!
Činilo joj se da Bonistilov glas probija njenu lobanju kao strelica
metalnog vrha, stomak joj se zgrčio. Počela je da jeca ali suze se nisu
pojavljivale. Mislila je: »Rubense, Rubense gde si?«
- Sada je dosta - reče tiho neki glas i ona prepozna glas mladog lekara.
- Slušajte, ako ona ima ključ za rešenje ovoga u glavi...
- Njena glava - reče mirno lekar - nije još potpuno spremna za
ispitivanje. Mora da se odmara. Insistiram na tome, poručniče.
- U redu, doktore. U redu. Da li smem još malo da razgovaram sa
njom? Ne mora više da odgovara na pitanja.
- Dobro.
Ponovo se Bonistilovo lice pojavi pred njenim očima. Videla je
zabrinuti izraz lica.
- Žao mi je što te prisiljavam na to - reče on nežno - ali sada je slučaj
širom otvoren. Praćenje Čarli Vua najzad se isplatilo prošle noći. Odveo
nas je do skladišta. Znaš li šta smo našli unutra? Sto pedeset sanduka s
oružjem: bilo je tu automata, mašinki, revolvera - oči su mu sijale: ličio je
na lovačkog psa koji je najzad pušten na slobodu. - To sada više nisu samo
nagađanja. Povezali smo tu isporuku oružja sa letom aviona koji pripada
»Ritmu srca«.
- A Čarli? - Brinula je zbog obećanja koje je dala Mejeru i Čarliju Vuu.
Bonistil podiže ramena uvis, spusti ih, široko se isceri.
- Ne znam. Bila je to najčudnija stvar ali ja zaista ne znam kako je
uspeo da nam isklizne uz sve te policajce oko sebe. Naravno, sada pojma
nemam gde je.
Osmehnula se.
- Hvala ti, Bobi.
- A sada, Dejna - lice mu se uozbiljilo - da se vratimo na mesto
nesreće... ako je to zaista bila nesreća...
Uhvatila ga je za ruku.
 - Šta hoćeš time da kažeš?
- Mislim da je neko ubio Krisa. Toj nesreći neko je malo pomogao.
- Poručniče, ne dopuštam da mi plašite pacijentkinju.
- Slušajte, doktore, ova dama ima pravo da zna istinu. Možda se
nalazimo pred rešenjem veoma ozbiljnog problema.
- Možda, ali ja moram da vas zamolim da sada odete, poručniče i, to
odmah. Vaša poseta uznemirava mis Vitni a to nije dobro za nju.
- Dejna, jedan moj čovek ostaje da te čuva... Sećaš se Endrjusa?
- Da.
- On je dobar čovek. On će biti uz tebe dok se ja ne vratim, važi?
Klimnula je glavom bez reči, okrenula se od njega i ponovo je čula
urlanje vetra, udarac metala o beton dok je sjajni motocikl leteo preko
autoputa, i dalje, prema kući na obali. »O, Bože. Krise, tako mi je žao«.
Kroz svu tu pometnju čula je sopstveni glas kako viče: »Brže! Hajde, Krise!
Brže!« Nešto joj sinu pred očima, nešto o brzini. Šta je to bilo? Glava ju je
bolela i ona pomisli: »Hoću kući!«
Doktor je bio užasnut zbog te njene želje ali nije mogao da je zadrži.
Najzad ju je Endrjus odveo kući.
Popodne je bilo blistavo. Mogla je da čuje saobraćaj na 16. ulici kako
huji a kad bi okrenula glavu videla je Tihi okean kako šija sa druge strane
Bulevara Linkoln. Bela jedra su jurila prema obali dok se spuštala tama.
Okrenula je glavu.
Čula je galebove. Njihovi krici nadjačavali su šuštanje saobraćaja.
Negde je zaplakala beba i Dejna ču kako joj govore španski u besnim,
kratkim, rafalima.
Nije se sećala kako je stigla do kuće, ni kako je Endrjus otvorio vrata.
Mora da ju je uneo u kuću, kao što mladoženja unosi mladu.
Kad je ponovo otvorila oči, bila je u svojoj spavaćoj sobi. Nedostajao
je samo Rubens. Okrenula se i dodirnula vrhovima prstiju prazno mesto
gde je trebalo da bude. Počela je da plače.
- Mis Vitni, da li ima nešto...
- Razgovarajte sa mnom.
 Endrjus je ćutao neko vreme, možda je razmišljao o čemu da
razgovara s njom.
- Mislim da ste vi vrlo hrabri. To ste pokazali onog dana - reče on
najzad.
- Kojeg dana?
- Kad smo vas Bratman i ja poveli da se nađete sa poručnikom u Santa
Moniki.
- Ah, da - reče ona - da li je sa vama sve u redu?
- Madam?
- Bobi mi je rekao da je vaš zet... da je ubijen.
- Tako je.
- Da li je sve u redu. Pite?
- Da, madam. Često sam sa sestrom - videla je da joj prilazi bliže. -
Zašto ne biste pokušali da malo zaspite? Poručnik će doći čim bude
mogao.
- Ljubazni ste - šapnula je i najzad utonula u san.
Ništa nije videla, ništa nije osećala, ništa nije čula. Kao da je jurila
kanjonom čiji su visoki zidovi samo pojačavali utisak brzine. Pokušavala je
da uspori ali nije mogla. Svaki put kada bi pokušala, činilo joj se da ide još
brže. Pratila je neku senku i, kad se senka okrenula, ugledala je blistave
oči, nos raširenih nozdrva. Oči su bile vučje, žute, sa vertikalnim prorezom
umesto ženice.
Kada je ugledala to lice nije više želela da uspori. Htela je samo da juri
što dalje i što brže, kao metak ispaljen iz revolvera.
Probudila se. Bila je mrkla noć. Ležala je mirno nekoliko trenutaka,
osluškivala otkucaje srca. Zatvorila je oči ali je opet ugledala ono grozno
vučje lice. Sirom je otvorila oči. »Jurila sam tako brzo« - pomislila je,
sećajući se sna. A onda se setila Bobijevih reči: »Pri toj brzini bilo šta,
bačeni kamen, mogao je da izazove nesreću«. Znala je da se nije radilo o
tome. Ne, nije bilo to. Zašto se nije setila ranije?
Ispred njih nije bilo nikoga. Samo se u daljini video ogromni kamion.
Ona je vikala: »Brže! Hajde! Brže!«
 Bonistil je bio u pravu. Nije se radilo o saobraćajnoj nesreći. I taj visoki
oblik... ta senka... kombi. Ne, to je bio »rols rojs« - »Srebrni oblak«:
starinski model, Najdželova kola koja je ona ugledala u retrovizoru motora
pre nego što je sletela sa njega...
Sela je u krevetu.
- Pite? - pozvala je. - Pite!
Prebacila je noge sa strane, ustala. Mora da kaže Bobiju čega se
setila. Posegnula je rukom, upalila svetlost. I, sledila se. Vrata garderobe
su zjapila širom otvorena, sve fioke su bile izvučene na komodi i sve je bilo
istreseno na tepih. Njena odeća je sva bila isečena dugim nožem, bluze su
bile iskidane, pantalone rastavljene na dva dela.
Lampa je bacala krug svetlosti na krevet. Videla je ulegnuće gde je
ležala i levo neki bledi predmet. Ne razmišljajući, prinela je ruku ustima.
Kolena su joj drhtala. Nagnula se da bolje vidi šta je to i osetila je miris
muškarca, tako jak, da je skoro povratila. Morala je da se uveri i dodirnula
je taj bledi predmet.
- Bože! - dahnula je. Buljila je u svoje svilene gaćice teške i smrdljive,
uprljane spermom koja se stvrdnjavala po ivicama.
Posegnula je za telefonom i jeknula. Slušalica je bila mrtva u njenoj
šaci.
Zavitlala je telefon dalje od sebe. Tamni hodnik je zevao prema njoj,
kao da je živ. Počela je da pretura po stvarima dok nije našla jedne
farmerke koje nisu bile uništene. Navukla ih je, obukla je i majicu, a onda je
krenula hodnikom. Na pola puta do dnevne sobe je zastala. Jedva je disala
dok je pokušavala da otkrije Najdželovo prisustvo - to mora da je Najdžel,
niko drugi.
Tišina je vladala kućom. Čula su joj bila izoštrena zbog užasnog straha
koji je osećala. Postala je svesna bezbroj sitnih zvukova koje ranije nikada
nije primećivala: čula je škripanje krošnje drveta, čula je udaranje suve
grane o zid kuće, čula je zujanje frižidera u baru na drugom kraju dnevne
sobe.
Kad je ušla u hol vukući vlažne znojave dlanove po zidu, svi ti poznati
mali zvuci bili su čudno pretvoreni u nešto drugo. Mogla je da zamisli lica u
senkama, oružje koje su držale nečije snažne ruke, jake prste koji se
obavijaju oko njenog vrata. Pomislila je na komadić blede svile koja je,
onako nepristojno, ležala na njenom krevetu i šta se sve zbivalo tu, blizu
nje, dok je ona bezbrižno spavala. Vazduh je bio pun užasa.
Pogledala je u dnevnu sobu kao da želi da vidi napadača. »Kako je
prostrana ova kuća pomislila je. Toliko ima prostorija i skrivenih kutova
gde može svako da se sakrije. I gde je do đavola, Pit? Znala je da ne može
ovako dugo da ostane. Mišići će početi da joj se grče i onda neće moći
ništa da preduzme. Moraće da pretraži čitavu kuću ih je najbolje da
pobegne? To su bile dve jedine mogućnosti.
Bilo joj je potrebno oružje. Zbog toga će morati da ode u kuhinju.
Rubens nije držao revolvere u kući ali je u kuhinji bilo bezbroj noževa.
Stajali su zakačeni na zidu, pored pećnice sa mikro-talasima. Najpre mora
da proveri da li su sve telefonske veze prekinute. Najbliži aparat je bio u
dnevnoj sobi, u dubokoj ladici stočića za koktel, pored udobnih sofa.
Potrudila se da vidi kroz tamu. Ništa. Prestala je da diše da bi
osluškivala. Ništa, čulo se samo kucanje njenog srca. Koža je počela da joj
se ježi.
Duboko je udahnula vazduh, smirila se, a onda brzo krenula niz
hodnik upalivši svetlost u dnevnoj sobi, oko bazena, na teniskom igralištu,
u ogromnom vrtu. Svetlost joj je sada bila potrebna kao što su joj bili
potrebni voda i vazduh. Bio je to elemenat opstanka: tama je bila isto što i
smrt.
Čulna sijena ju je posmatrala sa svoje stene dok je išla prema centru
dnevne sobe i sofi. Sofa je bila okrenuta leđima prema Dejni i ona nije
mogla da vidi sedišta sve dok nije prišla sasvim blizu. Skočila je i kriknula,
dok joj um nije naredio da se smiri.
Ladica na stočiću je bila otvorena, žica na telefonu presečena.
Dugački crveni gajtan telefona bio je obavijen nekoliko puta oko vrata Pita
Endrjusa. Dejna je buljila u njegovo lice, nesposobna da se pokrene. Obraz
i usne bili su puni, baš kao kod sirene na slici. Jezik, nabrekli i taman,
provirivao je kroz usne. Osećao se oštar miris urina.
Osećala je vrelinu iza očnih kapaka i glava je počela da je boli tamo
gde je dobila udarac kad je pala s motocikla. Suze joj grunuše ispod
kapaka ali primora samu sebe da se smiri, skupivši šake u pesnice. »Nemoj!
vrištala je u mislima na samu sebe. »Sada ne vredi da se plače, to mu neće
pomoći«. Počela je da misli na Najdžela, setila se šta je uradio sa Megi,
možda sa Krisom.
Jurnula je prema kuhinji. Mislila je na noževe koji tamo stoje poređani
u sijaju kao mačevi.
U kuhinji nije bilo nikoga ali, kada je upalila svetlost, mogla je samo da
jekne. Ram sa noževima je bio skinut. Nigde nijednog noža. Počela je da
pretura po fiokama tražeći bilo šta što bi mogla da upotrebi protiv
napadača. Nikakvog smrtonosnog oružja. Našla je samo špahtlu.
Kad se vratila u dnevnu sobu učinilo joj se da joj se sirena
podsmehuje, bezbedna na svojoj steni iznad kamina, na čijoj polici su sijala
dva »Oskara« - njen i Rubensov - kao dva olovna vojnika.
Brzo je prišla kaminu i ščepala svoju statuetu. Ocenila je težinu
desnom rukom. Bila je dovoljno teška da nanese opasnu povredu ako se
baci na pravi način i na pravo mesto.
Sišla je tri stepenika prema prozoru u dnu sobe. Zavese su bile
navučene. Prebacivši statuetu u levu ruku, povukla je zavesu u stranu.
Zavesa se zanjiha kao na povetarcu. To je bilo nemoguće. Svi prozori su
bili zatvoreni. Osvrte se oko sebe i shvati da su zavese zadrhtale od njene
ruke.
Povukla je malo zavesu, nagnula se da pogleda napolje. Videla je deo
teniskog igrališta, levu stranu bazena osvetljenu raznobojnim svetiljkama
ispod vode, videla je drvenu kolibu a iza nje... iza kolibe!
Tamo je bio telefon na odvojenoj liniji. Samo nekoliko ljudi je znalo za
to jer ga je Rubens koristio isključivo u poslovne svrhe. »Kad bih mogla da
stignem do kolibe« mislila je, osećajući težinu statuete u ruci »možda bih
imala šanse...«
Oklevajući, prišla je duplom prozoru. Sagnula se i iza zavesa napipala
metalnu bravu koja je otključavala prozor.
Ščepala je levu stranu prozora. Gurnula ju je bez buke.
Kad se pojavio dovoljno široki prorez da se provuče, izašla je napolje.
Noć je vladala oko Dejne. Čula je pljuskanje vode u bazenu. Čula je
cvrčanje cvrčka i, negde u daljim, pucanj iz auspuha nekog automobila koji
je prolazio.
Prebacila je statuetu u desnu ruku, mahala je njome kao da je klatno
na satu da bi joj se mišići navikli na težinu. Morala je da se pripremi da je, u
slučaju neophodnosti, upotrebi.
»U redu« reče sama sebi. »Idemo. Duboko udahni i kreći«.
Jurnula je na desno od kuće i baš je obilazila bazen kad je jedan glas
oštro pozva:
- Dejna!
Nije obraćala pažnju na taj glas. Jurila je dalje.
- Dejna!
Ponovo se čuo glas i sada je videla da se neko kreće ispod drveća
prema njoj.
- Dejna! Nemoj!
Eksplozija revolvera je ukopa u mestu. Stajala je tu, kao sleđena, na
dvadesetak koraka od kolibe. Znala je da ne sme da se pokrene jer on će
opet pucati i sada će je pogoditi.
Podigla je glavu kad je čula šuštanje sa desne strane. Videla je krupnu,
mišićavu figuru.
- Silka!
Prišao joj je gipkim koracima. Bio je u crnom džinsu i crnoj rolci. Nosio
je cipele sa gumenim đonom tako da se nije čulo kako hoda. U desnoj ruci
je držao »magnum 357«.
Osmehivao se dok je prilazio preko trave i Dejna je odahnula od
olakšanja.
- Kako sam srećna što te vidim - reče ona - dva puta mi već spašavaš
život.
Njegov osmeh se pretvori u cerenje, a cerenje u nešto gore. Podiže
cev revolvera i gumu kraj između njenih dojki. Glas mu je bio kao tečno
srebro.
- Spasao sam te onda u San Francisku da bih mogao da sada uživam u
tebi. Otkako sam te držao u naručju one noći, mislim na tebe, na ono što
bih ti radio - primakao je lice njenom a ona se povuče unazad, kao
preplašeni miš od zaljuljane glave zmije.
- Ja ne želim...
- To sam i mislio dok sam te malopre posmatrao kako spavaš. Zato
sam i upotrebio tvoje gaćice da se olakšam...
- Ti! - kriknu ona i izvi se.
Njegova slobodna ruka polete prema njoj i bolno je steže, privuče je
prema sebi da bi je pogledao u lice.
Dejna nije mogla da ga gleda u oči. Oči su mu bile duboke kao svemir,
upijale su sve u sebe. Zatvorila je oči, zaječala.
Čula je metalne zvuke kraj sebe i otvorila je oči.
- A sada - reče Silka - daćemo ti injekciju nečega da te malo omekša.
Ta metalna stvarčica ličila je na metalni mrtvački kovčeg. On podiže
poklopac i Dejna ugleda, špric, malu flašicu sa tečnošću.
- Ovo će te oraspoložiti i bićeš prava - cerio se Silka.
Izvukao je špric iz kutije i počeo da ga puni. Dejni je odmah bilo jasno
šta je unutra: heroin presečen strihninom.
- Hriste - reče, dok joj je srce udaralo zbog straha koji ju je ispunjavao -
ne moraš to da radiš.
- Nije tačno - reče Silka - moram.
Sada je mogla da misli samo na to kako je Bobi užasno pogrešio:
njegova opsednutost Najdželom odvela ga je na pogrešni trag. Zbog toga
će sada ona platiti glavom. Kad joj jednom da injekciju, znala je, nema joj
spasa. Neće biti anđela čuvara da je spase, kao što je spasao Krisa u
Njujorku. U svakom slučaju, Silka će odrediti dobru dozu.
Gurnuo je batić šprica da bi proterao nekoliko kapljica kroz iglu.
Tečnost srebrno sinu na svetlosti.
Silka klimnu glavom.
- U redu je.
Pružio je ruku sa špricom prema njoj. Vrh je sijao, oštar i smrtonosan.
Znala je da će uskoro pogoditi meko meso sa unutrašnje strane njenog
lakta.
U tom trenutku podiže desnu ruku koja joj je dotada, kao mrtva, visila
sa strane i udari Silku po glavi zlatnom statuetom.
Zaneo se u stranu, na desno, izgubio je ravnotežu. Dejna jurnu prema
gustom zelenilu vrta.
Bolela su je leđa, osećala je to svakim korakom koji bi načinila. Činilo
joj se da je Silka juri i da će joj svakog trenutka zabiti oštri vrh igle u meso.
Čula je pucanj. Bacila se na zemlju i, poslednja tri metra od živice,
puzila je nisko po tlu.
Dišući teško, zavukla se dublje u žbunje i lišće na kolenima i rukama.
Ponovo je čula pucanj. Instinktivno saže glavu a onda shvati da pucnji
dolaze iz zelenila. Nisu pucali u nju.
Čučnula je i, u cik-cak liniji, jurnula prema mestu sa kojeg su se čuli
pucnji. Videla ga je kako kleči i cilja. Svakako ju je čuo dok se približavala
ali, nije smeo da prekida koncentraciju. Ponovo je opalio. U tom trenutku
bila je kraj njega.
- Bobi! On je lud!
- On je fanatik - reče Bobi, vireći kroz lišće. Opet je opalio i rekao. -
Prokletstvo! Ta baraba je dobra, vrlo dobra. - Bacio je pogled na nju. - On je
fanatik a to nema veze sa ludilom. On je lud ali na veoma prefrigani način. -
Ponovo je napunio revolver i ispalio još jedan metak.
Dejna je ćutala.
- Došao sam čim sam mogao - rekao je tiho. Okretao je glavu levo-
desno, kao da traži kuda je Silka nestao. - Napadao sam one jadnike iz
laboratorije dok najzad nisam dobio šta sam tražio. Kris je ubijen: ispaljen
mu je hitac u levu slepoočnicu. Uspeli smo da izvučemo iz njegove lobanje
komadiće metka kalibra 357. Ti si...
- Silka nosi magnum 357 - reče ona.
- Nisam iznenađen... sada.
- Pogrešio si što se tiče Najdžela.
- Hajde - reče on, pruživši joj ruku - krenimo. Inače smo kao patke za
metu.
 Poveo ju je kroz žbunje dijagonalnom linijom od mesta sa kojeg je
pucao. Ponovo su čučnuli. Dejna je osećala miris baruta i miris straha.
Scene iz filma »Hiter Duel« promicale su joj kroz sećanje. Kao da nije bilo
razlike između onoga što je osećala na snimanju i ovog što oseća sada:
stvarnost i iluzija su se još jednom pomešale.
- Želim da se dočepam te barabe - reče ona - želim da mu se osvetim
za ono što je učinio Megi i Krisu. Želim da mu se osvetim zbog svega što je
učinio.
Stavio joj je ruku na mišicu.
- Želim da odeš odavde. Suviše je opasno.
- Ako misliš da ću sada da odem, ljuto se varaš.
- Učinićeš onako kako ja kažem! - siknuo je na Dejnu i gurnuo ju je. -
Nosi se odavde. Ja ću pojesti tu barabu za večeru dok ti budeš...
Odjeknula je eksplozija, njegovo lice načinilo je čudnu grimasu. Kao
da se sve zbilo u istom trenutku. Kasnije, kada će razmišljati o tome,
shvatiće da nije bilo tako.
Bonistilovo telo je bačeno u vis, palo je preko nje, oborilo ju je.
Osećala je kako mu srce jako udara uz njene grudi.
- Hriste - šapnuo je - Isuse Hriste.
Videla je da mu je lice iskrivljeno od bola. Obrve su mu bile skupljene,
oči zamućene. Lice mu je bilo mokro od znoja. Čitavo telo mu je bilo
vlažno.
- Bobi - pozvala ga je - Bobi!
Čula je zvuke, pomeranje lišća, videla je kako se žbunje razmiče. Ne
razmišljajući, ščepala je Bobijev revolver kalibra 38 i otpuzala je dalje.
Razlegao se pucanj sa njene leve strane. Promenila je pravac kretanja.
Išla je prema visokoj paprati. Okrenula se jednom i, primetivši neke
pokrete, povukla je okidač. Revolver je odskočio u njenoj ruci, bila je
nespremna za to. Morala je pomoću druge ruke da zadrži trzaj. Kretala se
dalje, drhteći. Strah je potisnuo sve što je Huan Karlos utisnuo u njeno
sećanje.
Uhvatila je sebe kako plače. Naterala se da krene dalje. »Priberi se!
Hajde, kreni. Ako to ne uradiš, umrećeš. Između tebe i njega sada nema
nikoga«.
Čučnula je iza velike palme, osluškivala. Bilo je vrlo tiho. Pucnji su
rasterali ptice. Čak se više nisu čuli ni cvrčci. Sa druge strane, onaj ko je
čuo pucnje mogao je da pomisli da je to nečiji neispravni auspuh. Dakle,
nije mogla da očekuje da će neko iz susedstva da joj priskoči u pomoć.
Osećala je kako joj srce udara kao ludo. Osećala je miris straha kako
teško počiva na njoj. Pomislila je: »Najzad si dobila ono što si htela.
Postigla si ono zbog čega si prvi put otišla kod Babe, pre mnogo godina«.
Okrenula je glavu, malo se odvojila od stabla, pogledala je desno i
levo, čučnula je, a metak prozuja pored nje kao pčela. Podigla je revolver.
Ispalila je dva metka. Sada je bila spremna. Pažljivo je ciljala. Metak je
pogodio cilj. Ponovo je opalila.
Mir.
Gde li se krio?
Samo su se vrhovi prašnjavih palmi ljuljali nekako pospano.
Morala je da se pokrene. Ustala je, koraknula na levo. Metak prozuja
kraj nje. Metak je pogodio tlo na nekoliko santimetara od njene noge.
Povukla se. »Hriste« pomislila je »vidi me. Prikovao me je za drvo«.
Bila je bespomoćna, činilo joj se da je sva snaga napušta. Nije mogla
da se pokrene a čekanje tu, iza stabla, bilo bi ravno samoubistvu. Da je
godine provela na obuci kod Huana Karlosa a ne samo nekoliko nedelja,
ne bi mogla da očekuje da će pobediti čoveka kakav je Silka. Bio je suviše
sposoban, suviše dobro obučen, suviše jak. Nije bilo realno da očekuje da
će ona pobediti.
Otvorila je šaržer revolvera. Zubi joj zacvokotaše. Ostala su joj još
samo dva metka. Zatvorila je šaržer. Zatvorila je oči. Glava ju je bolela.
Počela je da plače. Kako bi Hiter reagovala u ovakvoj situaciji? »Prestani da
se zavaravaš« bila je besna na sebe. »Ovo nije snimanje filma. Konjica je
već projahala i svi su konjanici oboreni«.
Bobi. Setila se njega. Šta je sa Bobijem? Krisa nema. Megi je uništena.
Šta je to bilo sa njima? Niko to nikada neće rešiti. Čak ni ona, tako blizu
rešenju slagalice, nije mogla da stavi poslednju kockicu na mesto. Ko će
moći da završi slagalicu?
Vetar se podigao, sušeći znoj na njenoj koži. Zadrhtala je. Lišće palmi
šuškalo je iznad njene glave, spuštalo se prema njoj, kao da je pokušavalo
da je upozori na nešto.
Šta bi Hiter sada učinila? Da li je ta ličnost toliko lažna ili nije? Sve do
ove noći, Dejna je bila spremna da kaže da je taj lik stvaran i da je uzet iz
stvarnosti.
Nije više mogla da očekuje pomoć konjice. Bila je sama... »Da sam
muškarac« pomislila je ali, nije bila muškarac. »Ja sam ono što jesam i ne
treba da bude razlike zbog toga. Ipak, razlika postoji, sada to tek vidim«.
Buljila je u pištolj koji je držala obema rukama između podignutih
kolena. Nije se jedno vreme čuo nikakav zvuk a onda je začula šuštanje
lišća, kao da je neka noćna zverka prolazila kroz žbunje, spremna da je
napadne. Imala je još vrlo malo vremena na raspoloženju.
Okrenula se na kolenima, pogledala iza drveta palme. Ništa nije
mogla da vidi. Kao da je Silka postao nevidljiv. Huan Karlos je nije naučio
šta da radi u takvoj situaciji.
A onda, kao da joj se um razbistrio zbog blizine, srce i njene misli su
postale kristalno jasne. Dani su otpadali kao peteljke, prolazile su nedelje,
meseci i ona se opet našla u onoj čudnoj sali na Zapadnoj trećoj ulici i čula
je glas Huana Karlosa: »Nikada ne veruj automatu. Oni se stalno
zaglavljuju«. Buljila je u policijski revolver kalibra 38. To je bio revolver.
Nešto je rekao o revolverima. Ali, šta?
Žbunje džakarande je šaputalo njeno ime i Dejna podiže glavu.
Potočić znoja kliznu niz njenu kičmu.
»Hriste!« pomislila je »on je tu negde. On se samo poigrava sa
mnom«.
Poigrava!
Uzdahnula je, okrenula se prema drugoj strani. Um joj je brzo radio,
puls joj je udarao. Sada je znala šta treba da radi. Znala je šta joj je rekao
Huan Karlos.
»Sa ženine tačke gledišta« bile su reči Huana Karlosa »situacija često
izgleda bezizlazna. Ali, nikada se ne treba predavati«. Sećala se kako ju je
duboko pogledao i mogla je da ga zamisli kako beži iz Zamka Moro, sa
bolom što iza sebe ostavlja sve što mu je nekada nešto značilo. »Kad tvoj
protivnik očekuje nedostatak snage, nemoj da ga razuveravaš. Neka misli
da je tako. A sada da ti pokažem trik, da ti objasnim zašto ja koristim samo
revolvere«.
Drhtavim prstima, dok joj je dah izlazio kroz poluotvorene usne,
Dejna opet otvori šaržer. Tu su bila njena dva poslednja metka. Moraće da
bude vrlo obazriva. Tako! Jezikom obliza suve usne. Znala je šta mora da
uradi.
Okrenula se. Čekala ga je da naiđe.
Noć je bila tiha. Povetarac je zamro negde na pola puta. Možda je
dolazio sa Tihog okeana jer je bio vlažan. Osećala je tu vlagu kao sloj voska
na rukama i telu.
Ugleda neki pokret uz živicu, vrlo blizu, mnogo bliže nego što je
očekivala - podiže revolver i pritisnu okidač. Čulo se jako udaranje ali ništa
drugo. Samo eho, kao podsmeh koji je odjeknuo iz prazne komore. Silka
nije mogao da zna da je Bobi napunio revolver pre nego što je pogođen.
Da li je brojao metke? Dejna bi bila iznenađena da nije.
I sada se pojavio, kao sam Satana, između cveća i lišća na ivici vrta.
Išao je pravo prema njoj. Njegov »Magnum« je bio nonšalantno oboren uz
nogu.
Ponovo je podigla revolver, naciljala i tada najjača buka na svetu
zagluhnu njene uši.
- Prokletstvo!
Silka zabaci glavu unazad i nasmeja se.
- Sada više nemaš metaka, mila - reče - ostalo ti je samo ovo.
Podigao je cev svog magnuma. Nije čak ni ciljao. Nije bilo potrebno.
Mogao je da uživa u tome. Razmišljala je: on će zaista da uživa u tome. On
je uživao u onome što je radio. Nije bio samo profesionalac. Bio je nešto
više od toga.
Sada je bio trenutak kad je dolazio prema njoj. Ona je osvojila
»Oskara« za ulogu u filmu »Hiter Duel« ali, to će biti bedno u poređenju sa
ovim. Ukoliko sada to ne obavi, biće svakako mrtva za pet minuta.
 Glumila je.
Užasni strah se osećao u njenom glasu, video se na njenom licu.
Doduše, nije morala mnogo da se trudi, jer zaista je bila preplašena.
- Silka, to sada ne moraš da učiniš - rekla je - mogu da budem dobra
prema tebi. Zašto da me ubiješ? Zar me još ne želiš?
- Da - reče on prilazeći joj. - I imaću te. Tačno pre nego što pritisnem
magnum uz tvoju slepoočnicu i raznesem ti mozak - iscerio se divlje. - Biće
veliko zadovoljstvo da to uradim. Zadala si mi dosta muke - odmahnuo je
glavom. - To što ti možeš da mi pružiš, može svaka kurva... ali, ti si mi
nanela zlo. Moram sve da napustim, da napustim posao koji sam tako
dugo osnivao koristeći se novcem grupe. Kupovao sam oružje njihovim
novcem i njihovim mlaznjakom sam ga prebacivao u Severnu Irsku. -
Pogledao ju je očima koje su plamtele. - Da Kris nije bio toliko pametan,
bilo bi mu bolje. Ali, on je morao da proverava knjige. Našao je da suviše
novca nedostaje, čak ni strašne navike članova grupe nisu mogle da
rastoče toliko love. Ne bi posumnjao u mene da nije bilo tebe i ne bi bilo
svog tog krvoprolića. Ne bih morao da ga ubijem. A sada si ti na redu.
Ona je ćutala kao zalivena. Silka sleže ramenima i nastavi da govori:
- Navikao sam na smrt. Sloboda je zasnovana na krvavim leševima -
kao da je tlo drhtalo pod njegovim nogama dok joj je prilazio. - Moja braća
su bila idealisti. Nestali su u Severnoj Irskoj, posle oca. Onda sam jednoga
dana dobio pismo od Dena. »Neda su ubili« pisao mi je. »Nema ga više«.
Ned je imao samo sedamnaest godina. On i Dan zajedno su učestvovali u
jednoj akciji. »Sada si nam potreban« - pisao mi je Den. Baš sam izašao iz
mornarice. Želeo sam da se borim. Ali, hteo sam da se borim za nešto u
šta bih stvarno mogao da verujem. Otišao sam u Belfast. Video sam kako
se ponašaju prema nama u rođenoj domovini. Šest meseci kasnije, Den i ja
smo došli u Boston. Mi smo organizovali napad na Nacionalnu oružarnicu.
Sanduke sa mašinkama prebacili smo u Meksiko i onda ih brodom odvezli
tamo gde treba. Den je otišao sa tovarom ali ja sam ostao ovde. U Belfastu
sam sreo devojku tamne kose i, kao smaragd, zelenih očiju. I ona je
pomagala da se ostvari ovaj veličanstveni plan. Mnogi pripadnici IRA nisu
verovali da ćemo uspeti ali, ona je verovala. Znala je da greše.
- To je bila Najdželova sestra - reče Dejna.
 Silkine oči se širom otvoriše od zaprepašćenja.
- Tačno - reče - to je bila ona. Dakle, sada sve znaš. Ti znaš kakav je bio
plan, znaš kako smo prebacivali oružje. Nije volela svoga brata koji je
zarađivao toliko novca ali je okrenuo leđa Irskoj i nije hteo da učestvuje u
pokretu za njeno oslobađanje. Ja sam imao dosta veza u Americi i
osigurao sam sebi poziv za onu večeru na kojoj sam sedeo do Bena
Katlera. Njemu je lako bilo podmetnuti sve, teško je bilo sa članovima
grupe.
Nagnuo se iznad Dejne, široko raširivši noge.
- Oni su bili opasni. Svako od njih na svoj način. Ali, s druge strane, bili
su kao bebe: odgovarali su dobro na male ljubaznosti. Ja sam uvek bio
dobro snabdeven drogom. Njima se to dopalo. Dopadalo im se i to što
sam snažan. A oni su me iznajmili i mogli su da mi naređuju. Dobro su se
osećali zbog toga.
Lice mu je bilo kao isklesano iz granita. Oči su je netremice
posmatrale. Nije ni trepnuo.
- Deset godina sam ih potkradao i oni nikada ništa ne bi primetili.
Najdželova sestra je imala razrađen plan kako da im otima novac ali, to
nije bilo potrebno. Oni su toliko novaca bacali na drogu da je to jedva
moglo da se ubeležava u bilo kakve knjige. Nisam imao problema sve dok
sam bio obazriv. Jon mi je zadao muke kad je jednom naleteo na mene.
Oči su mu sijale, mislio sam da je zabrazdio daleko na tripu da bi bio
svestan da shvati šta se zbiva. Ali Jon nije bio glup i, kad me je kasnije
pitao za to, rekao je da i on želi novac, drogu i još neke stvari da bi ćutao.
Jadni Jon. Sadista.
Silka sleže svojim ogromnim ramenima a onda pređe preko negovane
ivice travnjaka.
- Posle toga nisam više imao izbora. Morao sam da ga se otarasim. Ali
diskretno, to valjda razumeš. Nisam smeo da rizikujem.
Dejna je ćutala. Silka se osmehnuo i nastavio da govori.
- Bilo je sve tako jednostavno, zaista. Jon je ionako bio predodređen
da umre zbog prevelike doze. To su svi očekivali. Ali, onda sam shvatio šta
se događa u grupi pa sam pomislio: »To je još bolje. Neka ga oni ubiju
umesto mene«. Ponovo je slegnuo ramenima. Naravno, malo strihnina u
heroinu pomoglo je Jonu da lakše odleti u nebo. - Nasmejao se nekako
čudno, kao da je zalajao. - Prokleti amateri. Da nije bio tako drogiran,
osetio bi miris plina.
Zastao je ispred Dejne.
- A sada - reče krupnim glasom - dobiću nagradu za sve te godine
odane službe grupi i Irskoj. Megino ubistvo bilo je poslednje što je IRA
zahtevala od mene. Idem kući na dugi odmor, sa dosta love u džepovima.
Koraknuo je prema njoj. Dejna podiže svoj revolver.
Bio je tako blizu da nije morala da nišani, bilo je dovoljno da samo
povuče okidač. Trenutak pre nego što će se desiti videla je u njegovim
očima da je shvatio šta se događa - sopstvena smrt mu se ogledala u tim
okrutnim sleđenim očima.
Osećala je veliku napetost u ruci koja se spuštala od ramena prema
šaci. Sićušni mišići u njenim prstima zaigraše i ona poče da pritiska okidač.
Slike joj zaigraše pred očima, zaklanjajući Silkino ogromno telo. Videla
je Krisovu kuću, videla je ogromni zvučnik i slomljeno telo nabijeno u
njega. Videla je gomilu mišića i kostiju što je nekada predstavljala ljudsko
biće koje je govorilo i mislilo.
Vrh njenog prsta osećao je vrelinu metala, okidač je spremno čekao
da mu se da znak.
Kao u magnovenju, ugledala je drugo oružje - tu ogromnu
zastrašujuću rupu na kraju cevi Magnuma - koja se upravljala prema njoj.
Znala je da prolaskom svake sekunde gubi prednost koju je imala.
Bol joj iskrivi lice, ona napola zatvori oči a telo se izvi kao da je skočila
sa šestog sprata. Adrenalin je kolao njenim venama zaklanjajući za
trenutak osećaj bola.
Njen kažiprst se pokretao: opet je čula škripanje guma, videla je
motocikl kako juri. Videla je Krisov šlem, osetila je onaj miris, videla je
galeba kako se diže kričeći, videla je plamenove i krila gavrana...
Pucanj je bio zaglušujući u malome prostoru između njih. Silka opali
još jednom kad je i ona povukla okidač drugi put.
Snaga pucnja iz blizine podigla ga je uvis i okrenula. Krv je linula i
spustila se na travu kao rosa. Ona je ciljala pravo u srce. Huan Karlos bi bio
ponosan na nju.
Ustala je i prišla mestu gde je Silka ležao. Magnum, ogroman i
potpuno bezopasan, ležao je pored njega. Na Silkinom licu sada nije bilo
nikakvog izraza. Nikakvog znaka da je on bio biće koje je razmišljalo, koje
je bilo ispunjeno strašću, mržnjom i besom. Njegove otvorene oči bile su
mrtve, kao da ima sočiva u njima.
Dejna odbaci revolver koji je stezala u šaci i jurnu prema mestu gde je
ostavila Bobija. Bio je živ. Ponovo ga ostavi i jurnu prema kolibi. Potpetice
su odzvanjale po šljunku a onda po opekama oko bazena.
Pozvala je hitnu pomoć pa se opet vratila tamo gde je Bobi ležao.
Htela je da bude uz njega. Podigla mu je glavu u krilo i, posle izvesnog
vremena, on otvori oči.
- Gde je on? - bio je to jedva čujan šapat.
Približila je svoje lice njegovom.
- Mrtav je. Ubila sam ga - šapnula je.
Žmirnuo je očima. Čula je iz daljine sirene policijskih kola i sirenu hitne
pomoći.
- Samo sam obavljao svoju dužnost - rekao je on. - Mislim da je krajnje
vreme da se manem ovoga i da se prihvatim pisanja.
Sirene su sada zavijale sve bliže.
Krv je lila iz njega u talasima. Ona stavi obe ruke na ranu. Mislila je na
Babu.
- Budi miran, Bobi - dodirnula mu je rame. - Odmori se. Hitna pomoć je
tu.

***

Ušla je sa Bonistilom u kola hitne pomoći. Držala ga je za ruku čitavim

putem do bolnice Sinajski kedrovi. Mislila je da će taj kontakt da ga održi u
životu. Lice mu je bilo bledo, jedva je mogla da ga prepozna ispod maske
za kiseonik. Kroz zavijanje sirena čula je njegovo teško disanje.
Kada bi pomislila da neće preživeti, sećala se onih sjajnih završetaka
filmova sa zalaskom sunca, gde svi žive srećno i mirno.
Bobi je bio u operacionoj dvorani više od šest sati. Dejna je govorila
neku litaniju, nalik na molitvu, samo da se smiri i da ne dopusti panici da je
zahvati. Znala je da je dobro što se tako dugo zadržava u sali, da je hteo da
umre, umro bi odmah. Biće spasen!
Nijednom nije izašla iz čekaonice. Morala je samo dva puta da ode do
toaleta. Nije ništa jela. Neko joj je dodao kafu. Ispila je. Sedela je na sofi,
presvučenoj nekim plastičnim materijalom žute boje. Gledala je u svoje
bele stisnute ruke.
Prvi sat i po je brzo prošao. Policajci su dolazili, postavljali joj pitanja,
potpisala je izjavu koju je dala. Sve im je rekla, sve što je znala. Nije ništa
rekla o Bobijevoj vezi s Najdželom: to bi samo štetilo i jednom i drugom.
Pojavio se detektiv, mislila je da je on Bobijev partner. Doneo joj je toplu
paradajz čorbu koja je fino mirisala na ruzmarin.
Posle toga je ostala sama. Bilo joj je sve teže. Posmatrala je detektiva
bez ikakvog interesovanja. Videla je da telefonira. Želela je očajnički da
Bobi živi.
Najzad je uspela da se ubedi da će živeti ako ona bude čvrsto
verovala u to.
Ustala je s neudobnog kauča, prišla prozorima. Gledali su na zapad,
prema Tihom okeanu. Saobraćaj je jurio Zapadnom trećom ulicom. Čovek
izađe iz svog BMW i podiže pesnicu prema nebu.
Pola bloka dalje, dve devojke su jurile na rolšuama preko ulice. Bile su
veoma vešte, pokretne, a njihove duge kose meke kao svila letele su za
njima kao krila vila. Držale su se za ruke kao devojčice, zabacivale su glave
unazad, smejale su se zbog zbrke koju su izazivale svojom pojavom.
Plesale su svoj zamršeni ples u, samo njima znanom, ritmu. Dejna pomisli
na Astera i Rodžersovu. Zlatni par je išao sve brže i brže, plešući i gubeći
se u daljini.
Znala je da voli Bobija, ne kao ljubavnika već kao prijatelja. Ali, on je
bio opasan baš kao i Silka. Sada je tek to shvatila. Opsesija ga je pretvorila
u lošeg policajca. Da mu se ukazala prilika, ubio bi Najdžela.
Nije znala kako da se postavi. Osećala je veliku prazninu u sebi,
ogromnu kao kosmos. Ta praznina je bila sve veća i veća kako je vreme
prolazilo.
Čula je živahno lupkanje i glasove sa drugog kraja hodnika. Dolazili su
novinari i kamermani. Između nje i te gomile stajala su samo tri policajca.
Detektiv je držao ruke u džepovima i govorio u buket mikrofona ispred
svog lica. On i njegovi ljudi nisu nameravali da popuste.
Devojke na rolšuama su odavno otišle i kola su nesmetano klizila od
Istočnog Los Anđelesa do Ensina.
Čula je zvuk nogu kako trče i vrata operacione sale se širom otvoriše.
Kad se pojavio hirurg, sav okupan u znoju znala je šta je bilo i pre nego što
je otvorio usta.
- Nismo uspeli. Žao mi je, mis Vitni. Učinili smo sve što smo mogli. -
reči su prolazile kraj nje kao hujanje vetra. - Nas troje smo pokušavali sve.
Kao matador posle koride, bio je suviše umoran tako da nije stigao ni
da skine krvave gumene rukavice. Sada je počeo da ih svlači. Grozno su
cvilele.
- Ako vam je to neka uteha, mogu da kažem da se borio za život.
Borio se do poslednjeg daha.
- Ništa - reče ona i okrete se prema zelenom hodniku prošavši pored
detektiva čije je lice bilo belo kao zid. - To mi ne znači baš ništa.
Lekar pođe korak-dva za njom ali, shvativši da nema šta da joj kaže,
zastade u mestu.
14.

Kad se Rubens vratio kući, zatekao ju je kako ga čeka u hodniku. Jutro je

bilo svetio a on je zaboravio naočare u avionu. Kad je otvorio vrata, učinilo
mu se da je kuća veoma mračna. Zastao je malo da mu se oči priviknu na
tamu.
Najpre je video samo njenu siluetu, visoku, vitku, fantastičnu -
izgledala je savršeno, kao statua.
Pomerila se i on oseti njen fini miris. Oseti čudnu napetost u vratu.
Nije mogao da objasni zašto.
Onda je jasno ugleda. Imala je haljinu boje vina duboko isečenu na
leđima. Iznad njenog desnog ramena stari El Greko ga je tužno posmatrao.
- Čuo sam sve kad sam dolazio sa aerodroma - reče on. - Čuo sam i za
Krisa. Mislim da sam stigao prekasno.
Stajao je sasvim mirno, posmatrao ju je izbliza. Oči su mu bile
uplašene. Odjednom je shvatio da je u njegovom odsustvu njoj moglo da
se desi nešto strašno.
- Je li sve u redu? Kako si?
- Savršeno.
- Tvoje lice?
- Biće dobro. Treba mu malo vremena - pogledala ga je. - Zar nećeš da
me dodirneš?
Kao po komandi, Rubens ispusti neseser i priđe joj. Nežno je zagrlio.
Kad je osetila dodir njegovog tela, sve je nestalo. Nestalo je hladnoće
i straha. Osetila je užasnu želju i sva strast se preli na njega, pomeša se sa
njegovom.
- Sada je gotovo - šaputao je, milujući je po kosi. - Sada je gotovo.
Drhtao je. Dejna je bila mirna.
 - Šta je bilo, Rubense? - držala ga je u naručju, osećajući kako se njena
snaga preliva u njega.
- Plašio sam se da si mrtva - glas mu je bio kao eho. - Plašio sam se da
si se promenila.
- Ista sam - reče ona, ne verujući uopšte u to - ista sam kao što sam
bila.
Pogledao je niz hodnik, prema dnevnoj sobi.
- Kao da se ništa tu nije dogodilo. Sve je bilo kao san - pogledao ju je. -
Hajde da to smatramo snom, lošim snom. - Poljubio ju je u usta, kao da
time može da otera sve zlo koje je preživela. - Gde je Marija?
- Ti ostani ovde - reče on veselo - idem da joj kažem da nam pripremi
finu hranu pa da krenemo na jahtu. - Osmehnuo joj se. - Nisam zaboravio
svoje obećanje.

***

Otplovili su po vedrom vremenu ali su se uskoro našli usred magle. Mada

su bili blizu obale, Dejna nije mogla da je vidi. Kretali su se prema
jugozapadu, prema San Diegu. Rubens nije pomenuo kuda idu a Dejna nije
ni pitala. Kao da za to nije bilo potrebe. More je bilo njihova odrednica,
njihov jedini cilj da budu sami i zajedno.
Marija je prevazišla sebe, pripremila im je pečeno pile sa slatkim
prelivom. Dejni se taj njen specijalitet uvek više činio kineskim nego
meksikanskim. Pripremila je tortilje i enćilade, salatu od paradajza i
srebrnog luka, s uljem i nanom. Dodala je sveže ispečenu veknu
francuskog hleba sa puno šušama, što je Dejnu uvek podsećalo na grubo
staklo neke flaše u kojoj s čuvalo fino italijansko vino.
Kasnije su se držali, za ruke, na mostu. Razgovarali su o beznačajnim
stvarima. Rubens je otišao ispod palube da malo odrema. Prepustio je
upravljanje Dejni. Kad se pojavio, bio je sumrak. Imao je tamno plave
platnene pantalone, pletenu majicu kratkih rukava i stare espadrile.
- Ješćemo za jedan sat - rekao je.
Kada je pao mrak, spustio je sidro i sišli su pod palubu. Za večerom,
reče.
- Imam iznenađenje za tebe.
Posmatrala ga je, kao da ga prvi put vidi. Svaku njegovu crtu, svaku
boru, tamne duboke oči, povijeni nos, usta. Pitala se kako je ikada mogla
da se plaši takvog čoveka.
- Šta je to?
Oči su mu sijale.
- Poklon - rekao je - nešto što si želela.
Znala je da se šali.
- Nešto? Tadž-mahal, na primer?
- Daj mi nedelju dana, imaćeš ga - reče on ozbiljno. - Ako stvarno
želiš...
- Tadž je malo preveliki - reče Dejna. Učini joj se da je nešto propustila.
- Šališ se, je li?
- Ne - uhvatio ju je za ruku. - Želim da ti dam nešto što želiš najviše na
svetu. Nešto što niko ne može da ti da. Šta bi to moglo da bude?
»Šta bi to zaista moglo da bude?« mislila je. Padala joj je na pamet
odeća, haljine, krzna, nakit. Put oko sveta. Pomislila je na »Rols Grand
Komiš«, na Formulu1, Lotus, na Lir džet. Mislila je na slike: stari majstori,
savremeni. Rembrant bi bio dobar, ili Pikaso. Oduvek je volela Monea. Šta
ne bi dala da se domogne Monea. Ništa nije mogla da kaže. Bilo je sve
suviše primamljivo. »Moj izbor mora da sačeka« mislila je. »Bar do sutra«.
Izgledao je razočaran kad mu je rekla, ali bar ju je razumeo.
Te noći su vodili, dugo ljubav i njihovi pokreti bili su u savršenom
skladu sa pokretima broda. Dok je Dejna tonula u san, dok je bila na onoj
ivici između dva sveta, osetila je kako joj srce dodiruju prsti uznemirenosti.
Pokušala je da otkrije to u sebi, da vidi otkuda sada taj izvor nemira ali san
ju je savladao. Sanjala je.
Probudila bi se na kratko, samo da bi utonula u drugi san. Tako joj se
bar činilo.
Hodala je ulicama nekog evropskog grada. Bio je to grad kraj mora,
mada nije mogla da kaže koji i koje je to more. Sunce joj je grejalo ramena.
Pločnik je odjekivao pod njenim koracima. Ožednela je i zastala je ispod
suncobrana jedne kafane. Naručila je »Amerikano«. Doneli su joj piće ali
kada ga je prinela usnama, osetila je da je piće slano tako da nije mogla da
ga ispije. Pozvala je kelnera. Pozivala ga je i pozivala, pokušavajući uzalud
da privuče njegovu pažnju. Zvala je, zvala...
Taj zov ju je i probudio. Ili zvuk, nalik na zov. Ležala je pored Rubensa
koji je mirno spavao. Čekala je da se ponovo javi taj zvuk. Znala je da će se
javiti. U međuvremenu je razmišljala o svome snu. Taj grad. Bila je,
svakako, u njemu već ranije. Bio joj je tako poznat. Razmišljala je. Kraj
mora? Svakako je u pitanju Sredozemno more. U redu, ali... grad... Napulj!
Naravno! To je bio Napulj! Ali, nije bila u Napulju najmanje deset godina.
Šta je to bilo u vezi sa Napuljom...?
Onda se setila »Mitologije«. Bilo je leto kad ju je otkrila i kad ju je
pročitala, od korica do korica. Kad je završila, počela je ispočetka. Napulj.
Onda se setila. Bila je to legenda o Sireni: o sireni Partenopi. Sirena je
bila toliko očajna što nije uspela da zavede Odiseja svojom pesmom, da se
strmoglavila sa stene u more. Ali, nije se udavila. More ju je izbacilo kod
Napulja. Dejna se sada sećala »Amerikana« koji je naručila i koji je imao
ukus mora. Zadrhtala je.
U tom trenutku, čula je ponovo zvuk koji ju je probudio. Bio je to tihi
poziv koji kao da je dolazio sa svih strana, istovremeno. Osećale su se
vibracije kroz brod od tog zvuka. Sedela je na ležaju i osluškivala. Zvuk je
dolazio u pravilnim razmacima. Bio je nekako tužan ali i hipnotičan u isti
mah.
Digla se iz kreveta, navukla pantalone i rolku. Izašla je na palubu.
Svanuo je dan. Magla se digla i more je ležalo ispred nje čisto i prazno tako
da je mogla da gleda u daljinu dokle je htela. Nije bilo vetra i površina vode
je bila ravna kao ogledalo. Nijednog talasića.
Prišla je ogradi, naslonila je laktove na nju i punim plućima je udisala
sveži vazduh. Mislila je na hladne dane koje je provela u Njujorku, na
prljavu vodu koja se slivala sa pločnika u slivnike, mislila je na sneg koji se
topio i pretvarao u prljavu masu. Mislila je na dugačke ulice, na ljude
sjajnih lica sa velikim tranzistorima, na melodije koje paraju noć, mislila je
na polusrušene zgrade, na gomile đubreta, na paru koja je izlazila iz
rešetki na trotoaru...
Bio je to svet podzemlja u koji je ušla preko reke Stiks, kroz vrata
Zanzibara. Videla je ta crna sjajna lica, te žute oči, bele zube. Videla ih je
kako bulje zaprepašćeno u nju, pitajući se da li joj je mesto u getu... Bile su
to uspomene iz jednog drugog vremena.
Srce je Dejni udaralo kao ludo u grudima kad je začula tihi jecaj koji je
dolazio preko širine Tihog okeana. Kao da ju je pozivalo samo more. Zora
je bila na pomolu. Odjednom joj se misli raspršiše u vetru. Samo jedna
uspomena ostala je živo prisutna u njenom umu, kao sjajni zlatni mač visila
je u vazduhu. »Jednom sam pokušala« - mislila je, dok joj je puls ubrzano
tukao - »ali, tada sam bila dete i nisam uspela. Mislila sam da magija, da
vudu, može da mi pomogne. Sada sam žena. Sada imam moć«.
Odjednom se Rubens stvorio pored nje. Držao je u rukama dve šoljice
sa kafom. Uzela je jednu i počela je željno da pije dok su njeni prsti uživali
pri dodiru vruće keramike.
Znala je šta želi ali joj se grlo steglo i nije mogla da izgovori svoju
želju. Sačekala je malo, smirila se a onda, kada je progovorila, iznenadila se
kako joj je glas neobičan.
- Postoji jedan čovek... čovek u Njujorku. Ja ga znam odavno... znala
sam ga dobro. Ubio je jednog mog prijatelja. Ubio je nekoga koga sam
volela. - Upao je u njegov stan i pucao je u njega, kao da je zver.
U glavi joj se vrtelo. Osećala je grč u stomaku. Samo je ona znala za
taj osećaj.
- Nije znao da sam ja tu, da sam ga videla šta radi.
»Šta je ono Bobi rekao?« mislila je sada »Ne možeš da zaboraviš stare
prijatelje. Ne, ja ih nikada neću zaboraviti«.
Gledala je Rubensa pravo u oči, potpuno svesna talasa koji su udarali
o brod i zova sirena, tako hipnotičkog i zastrašujućeg u isti mah.
- Ono što se desilo Ešliju...
Rubens ju je čudno posmatrao, oči su mu bile tamne i ispunjene
besom koji im je davao srebrnasti sjaj.
- Pitao si me šta želim najviše na svetu - nastavila je da govori. - Želim,
dakle, da se ta ista stvar dogodi tom čoveku.
 Rubens je zagrlio i oni zajedno odoše na most. Pritisnuo je dugme.
Lenger se podiže. Dok se spremao da siđe pod palubu, reče.
- Slušaj, možeš da čuješ delfine kako se dozivaju. To je njihova duga
ljubavna pesma.
On okrete točak krme i uputi se prema kući.

***

Kad su ušli u kuću, Dejna reče Rubensu ime tog čoveka: zvao se Aurelio
Okasio. Kako je čudno zazvučalo to ime na njenim usnama. Godinama ga
nije izgovorila. Sada joj se činilo kao da je to ime nekog stranca.
Dok je Rubens prilazio telefonu Dejna je prešla preko dnevne sobe,
otvorila je vrata prema vrtu. Bazen je blistao na vrelini. Sunce je pretvorilo
njegovu površinu u dijamant.
»Ako skočim« pomislila je »mogla bih da slomijem vrat«.
Izašla je napolje. Vrelina je udari kao čekić, tako da je posrnula.
Stomak joj se zgrči. Pomislila je da će povratiti. Brzo se uhvatila za metalnu
dršku najbliže stolice. Noge su joj drhtale i znoj joj se pojavi na ivici kose,
ispod pazuha. »Bože« mislila je »ovo je trenutak koji sam toliko dugo
čekala. Ovo sam želela otkada sam ugledala Okasia kako stoji iznad
Babinog tela. Želela sam da bude mrtav. Toliko sam ga mrzela, baš kao što
sam mrzela oca što je umro i ostavio me samu sa majkom«.
Ta mržnja je bila stegnuta pesnica u njenom srcu, tako da je
vremenom izgubila pravo značenje. Ipak, rasla je, kao da živi sama za
sebe. Sada je Dejna vrlo živo videla sve. Bilo joj je jasno da se izgubila u toj
mržnji i da će je, na kraju, to utopiti.
Za trenutak se osećala tako bespomoćnom i tako očajnički samom i
preplašenom, baš kao onda kad je bila prepuštena na milost i nemilost dr
Gajstu. Počela je da jeca.
»Idiote!« vikala je u mislima na samu sebe. »Zašto plačeš? Još imaš
moć! Iskoristi je!«
- Rubense! - viknula je, držeći šake ispred lica. - Rubense!
Skočila je i potrčala kroz vrt, grozničavo razmišljajući. On je baš
podizao telefonsku slušalicu, kada ušla.
- Rubense! - ponovo je pozvala, ne znajući koliko je vremena prošlo. -
Rubense!
Spustio je telefonsku slušalicu na mesto a ona je jurnula kroz dnevnu
sobu.
- Ne, nemoj!
Oči su joj bile širom otvorene, gledala ga je. Kao da je teško disala.
- Dejna, šta...
- Rubense, jesi li to uradio?
- Razgovarao sam sa Šajlerom. On...
- Jesi li obavio telefonski razgovor sa Njujorkom? - kriknula je. - Jesi li?
- Baš sam sada hteo da nazovem. Šta je...
- O, hvala Bogu! - oči joj se zatvoriše i ona duboko udahnu vazduh.
Prišao joj je. Video je da drhti.
- Dušo, šta ti je?
- Ne želim da obaviš taj poziv - zagledala mu se u oči.
- To je tvoj poklon. Naravno, ja...
- Nemoj to da radiš! - svesno je govorila tiho i meko. Stavila mu je ruku
na grudi. - To je sve.
- Mislio sam da je to nešto što strahovito želiš. Zar sam te pogrešno
shvatio?
Dejna zatvori opet oči i Rubens oseti kako je potrese snažni drhtaj.
- Ne, nisi. Okasiova smrt je nešto što želim punih jedanaest godina.
- Pa, hajde, onda da obavim taj poziv, daj da te usrećim. Sada imaš
moć, zar ne shvataš?
- To je baš to. Imam moć, baš kao i ti. Merion je u pravu. Nije tako
teško doći do vlasti. Teško je znati šta da radiš sa njom, kad je imaš. Mislim
da Mejer misli tako isto.
- Mejer? - pogled mu je bio staklast. - Otkud ti znaš Mejera?
Pogledala ga je.
 - Rubense, kada sam bila u San Francisku sastala sam se sa njim.
- Zašto mi to ranije nisi rekla?
- Mislila sam da nećeš razumeti. On brine zbog tebe. Misli da suviše
ličiš na njega. U pravu je.
- Zašto misliš da bih sada mogao da razumem?
- Zato što sam sada sigurna da me voliš. Ne mogu više ovako da živim,
Rubense. Čitavog života živela sam sa nasiljem, ali nikada ga nisam
shvatila. Sada vidim da ti i ja možemo da potonemo u živi pesak a da toga i
ne budemo svesni. Ja sam bila tvoja učenica ali sada mi je jasno šta sam
postala.
On je ćutao. Dejna nastavi da govori.
- Kada sam videla šta se dogodilo Ešliju sama sam se sebi zarekla da
neću dopustiti da se tako nešto još jednom dogodi. Bilo je to obećanje
koje sam dala Mejeru. On je pametniji od tebe. On je sklopio pogodbu sa
mnom: pomoći će mi da nađem Meginog ubicu ako pazim na tebe. Dao mi
je dobru lekciju. Nudio mi je agresiju i ja sam je dragovoljno prihvatila.
- Sada mi je jasno da ćemo biti odmetnici čitavog života ako ne
prestanemo: nećemo moći da se vratimo. Nekada davno, u danima kad
sam poznavala Aurelija Okasia, želela sam da budem baš to: odmetnik.
Otada sam se trudila da to popravim. Sada jedino znam da ne želim da
budem odmetnik. Ešli je mrtav. Tu ne možemo ništa. Ali, možemo da
uradimo nešto za našu budućnost.
Njihovi pogledi se susretoše.
- Ja odlazim - reče ona najzad.
- Kuda ćeš?
- Ne znam. Bilo kuda. Možda u Napulj, što da ne? - Zavlada duga
tišina. - Želela bih da pođeš sa mnom, Rubense.
Dejna je posmatrala njegove oči da vidi da li je odbija. Nije znala
koliko joj on znači, dok ovo nije izgovorila. Srce joj je udaralo. Šta će biti
ako on odabere da ostane? U svakom slučaju, ona će otići. Ta odluka je
potekla iz samog njenog bića i nije mogla da je menja: nije želela da je
menja. Ali, pomisao da će morati da ga ostavi bila je suviše bolna, tako
bolna da je mislila da će joj srce pući.
 - Znao sam samo da se koristim strahom...
- Sada imaš mene.
- Ne želim da te izgubim - reče Rubens promuklo.
- Onda pođi sa mnom - uzela je njegovu ruku, stegla je. - Biće strašno i
za mene i za tebe ako ne pođeš. Naučićemo mnogo stvari.
- Nisam suviše star za učenje - osmehnuo se - samo da se spakujem...
- Ne - reče Dejna - idemo odmah. Ostavi sve.
- Bar da uzmemo »Oskare«.
- Zašto? Pa oni pripadaju ovde, zar ne? Čekaće nas, ako se nekada
budemo vratili.
- Šta ću sa kućom?
- Meksikanci će voditi računa o njoj. Oni su to navikli.
Izašli su kroz širom otvorena vrata, u jarku sunčevu svetlost. Prešli su
preko vlažne trave, a onda preko šljunka, do srebrnastog »mercedesa«.
Dejna sede za volan.
Rubens se zadrža za trenutak, pogleda kuću, park, bazen. Držao je
jednu ruku na vratima.
Onda sede pored nje i Dejna upali motor. »Mercedes« veselo
zabrunda kad ga je povela u krivinu i kliznula prema autoputu, pored
prašnjavih palmi.