Vatrena kiša

„Pušenje ubija“, pisalo je na plavoj duvankesi. Sreten se stresao. Mnogo toga u vezi sa
sobom nije voleo. Najpre svoje ime: oduvek je mislio da je suviše anahrono, ustaničko ili
enobeovsko, a on ga, eto, nosi i u XXI veku. Drugo, mrzeo je što nije karakter. Umesto da
samo donese odluku da će prestati da puši i potom jednostavno prestane, on je morao da
pronalazi najčudnije načine da sebi ogadi tu gadnu naviku. Zato je i kupio duvan u kesi i
cigaret–papir, a ne prosto paklo cigareta, kako se to inače radi. Verovao je da će zavijanje
cigareta biti previše za njega i da će tako konačno prestati...
Na televiziji su davali jednu od onih beskrajnih američkih serija. Možda je to bio „Još jedan
dan američkog pandura“, možda „Značka na pajkanu“... Kakve veze ima? Radnje, uostalom, i
nema; sve serije liče jedna na drugu. Ali nije se Sreten stresao zbog televizora. Televizor mu
je pomogao da uspe da se istera na balkon. Bila je hladna zimska noć. Pripalio je smeđi,
bezoblični zavijutak i oči su mu zasuzile od oporosti.
Nebo je bilo narandžasto. Oblaci su bili nisko, pa su odbijali svetlost narandžastih svetiljki sa
petlje obližnjeg autoputa. Skupina neznatno tamnijih oblaka privukla je Sretenovu pažnju i on
ih je škiljavo posmatrao kroz masni dim duvana. Izgledalo je kao da ogromna šaka sa
raširenim prstima poklapa deo neba od severnog dna dlana, do juga gde se pružao vrh
kažiprsta.
Dok je lutao pogledom po šaci i kroz dim tražio njene obrise, učinilo mu se da je krajičkom
oka video nekoliko zvezdâ padalicâ. Pomislio je kako je to glupo, jer te stvari se ne viđaju
zimi. A noć je mirisala kao da će svakog trenutka prekinuti glupavu seriju i u vanrednim
vestima objaviti neku strašnu novost.

U tom trenutku nebeska kapa je zasjala i noć se preobrazila u dan. I Sreten je znao...
Međutim, znao je on i pre. Tako, prosto je video stvari, ali nikome nije govorio. Svi bi se
smejali, rekli bi mu da je lud... Još od početka zime bilo mu je jasno da se nešto čudno
događa, da nešto nije u redu. Primetio je, naime, da kada sunce preko dana počne da otapa
sneg, uvek se samo jedna strana kolovoza osuši. U celom gradu sušila se samo jedna ista
strana.
Pokušavao je posle da nešto o tome nađe na internetu, ali – ništa. Onda je slučajno, dok je
pretraživao neke fotografije, uočio istu čudnu pojavu: u nekom dalekom, bezimenom gradu
kolovozi su se sušili uvek prvo sa istočne strane! Bio je nem pred tim otkrićem. Mislio je da
bi to neko već primetio, da je značajno, neko ko se u takve stvari razume. Ipak... Nije uspevao
da prestane o tome da misli. Čuo je priče o novim raketama koje isprobavaju negde na
dalekom istoku, na dalekom zapadu... Ali, iako je sve to bilo daleko, Sreten je osećao da je
njegova zemlja, njegov grad, njegova terasa na koju je izlazio da puši tačno na pola puta
između dva manstruozna oružja koja neki ljudi pripremaju da bi ubijali neke druge ljude, koje
ni ne poznaju. To mesto sa koga je Sreten odbijao kolutove gustog dima dok je zamotuljak
goreo, to mesto bilo je sredina, pupak sveta. Toga se on najviše i bojao i verovatno je to i bio
razlog – između ostalih, doduše – što mu je teško da ostavi pušenje.
Onda je počeo da se boji automobilâ. Kada bi video dva automobila kako treba da se susretnu
na raskrsnici, odmah je video i krš, bledu podlakticu i šaku koja mlitavo visi iz smrskane
limarije i sa koje polako curi, kaplje i siri se u baru tamnocrvena gusta krv. Kad bi se, pak,
vozio u automobilu, nije mogao da prestane da misli o sklopu upravljačkog mehanizma i
vešanju prednjih točkova. Suviše dobro je znao da život putnikâ leži u pouzdanosti dve
metalne jabučice. Posle toga, stvari su postajale sve složenije. Sreten je u svemu video neku
nedefinisanu opasnost. Počeo je da veruje da je moguće da putnički avion padne na njegov
krov; čak je počeo da sanja kako ga ogromna butinja od džambo–džeta natkriljuje potmulo
hučeći. Stalno je bio u očekivanju, u napregnutom iščekivanju (osim, eto, na balkonu sa
cigaretom) da će se pojaviti neko... neko veliki, neko odrastao, neko ko će ga prokazati,
psotideti, razotkriti svu njegovu nesigurnost.
Kratki noćni sati bili su okrepljenje od iscrpljivanja. Noć je za njega bila jako vino koje ga je
hranilo. Ona mu je davala utočište. Ali, vremenom su i noći postajale otrovne: kao iz nekog
bezdana pojavila se nekakva tuga, ko zna kome namenjena, naletela na Sretena, prilepila se za
njega i sve češće se vraćala i sve duže ostajala.
Stanje u Sretenovoj duši postajalo je sve nepodnošljivije. Napadi su se ubrzavali, zgušnjavali
se; bilo je sve više činilaca, sve više izmena... Strah, tuga, drugi strah, mučnina, tuga, strah...
sve ukrug, da se lepo ni dan nije mogao videti, ni najmanji kvadratić realnosti. „Predugo je
ovako, da bi bilo bolje“, ponavljao je Sreten rečenicu koju je, valjda, negde pročitao. Prosto je
očekivao nešto veliko, nešto neobično, nesvakidašnje da razbije začarani krug u koji je upao.
Slutio je da je to jedino što možda može da mu pomogne. A onda se to i dogodilo.
Dakle, nebo je bljesnulo, zabelelo, noć se preobratila u neprirodno blještav dan. Nekakav
zlokobni fijuk je parao vazduh i cepao ostatke noćnog neba. Vatra je padala na zemlju...

Tek nekoliko dana kasnije, kada su sistemi profunkcionisali, javili su da je u pitanju

bila kiša meteora kakva je planetu pogodila još u praistoriji. Velike sile su redom prale ruke i
objašnjavale da nisu delovale da se kiša spreči, pa ni da se ona prognozira i ljudi evakuišu, jer
su sateliti i teleskopi zakazali. Mnogo ljudi je stradalo (izveštaji su pominjali stotine hiljada),
a analitičari rezignirano tumačili kako je Sretenova zemlja još jednom bila žrtva
eksperimenta. Prosto, veliki su želeli da vide „šta će biti ako...“
Te noći Sreten nije uradio ništa herojski. Nije potrčao da spašava ljude koji su vrištali još dok
je živa vatra padala sa neba. Kada se rasporeno nebo ujutru zacelilo, on se našao na ulici i
radio skupa sa ljudima, ćutke. Ali u toku same noći nije učinio ništa naročito. Samo je ušao u
sobu baš u trenutku kada je televizor izgubio signal. Nije učinio ništa, a je preživeo je
premeždanje. I ujutru – on je bio normalan čovek.

Sofografos Margi