Sanja Domazet

NJIH TROJE ILI FRIDA

Pravila se da spava. Ve treu no pravila se da spava. Ali se i on pravio da spava. Leao je pored nje i ekao. I nou je bilo trideset stepeni. Detroit se topio. Po pocinkovanom limu, gvozdenim korpama za otpatke, po metalnim lubovima automobila koji su jurili obezglavljeni od vruine videla je kako poskakuje vrela stonoga sunce. Sada, u etiri ujutro, kada je grad bio bez senki i polako se podizao iz tame sna u sivu, pepeljastu svetlost, kroz koju je jedva pulsiralo nekoliko upaljenih svetiljki (njihovo jedno oko, njihova runoa gotovo

447

ju je bolela), ona je ustala polako, obazrivo, drei se levom rukom za trbuh, nadajui se da se bol nee vratiti odmah i da e iveti bar pola sata bez bolova i uspeti u onome to je naumila. Osvrnula se i pogledala ga. Dijego je spavao. Nag, sa ogromnim telom koje se prelivalo preko bele, lanene, amerike posteljine i sijalo kao da je nainjeno od nauljene okolade, disao je duboko i ravnomerno. Njegov miris ispunjavao je sobu. On je ispunjavao svet. Njen svet. ak i sada, iako joj je svest potpuno ispranjena anesteticima, ona je u telu oseala ljubav prema tom ogromnom oveku vrele koe, koji je nalik na snanu, toplokrvnu zver uao u njen ivot i prvo ga zatresao iz temelja, ona je to sa drugaricama zvala ljubavni zemljotres, da bi kasnije, polako je to shvatala, itav taj svet i poruio, potpuno i do kraja. Zauvek. inilo joj se da sada sedi meu krhotinama sna, ve godinama joj se tako inilo, ali je i u tom haosu koji je postojao i u njoj i oko nje, nekim udom ona mogla da radi. Mogla je da slika. Od njenog abortusa, treeg po redu, koji joj je potresao telo kao jo jedan od zemljotresa to ne prestaju da bole i praeni su poplavom grenja utrobe, sitnim, vijugavim mlazevima crne krvi koja gamie niz butine kao crvi to se pred njom hrane, uveavaju i goje u zmije, ona nije u dahu njegovog tela uspela da prepozna, da namirie prisustvo neke druge ene. A bilo ih je bezbroj. S vremenom se ipak nekako navikla. A onda je samo prebrojala tablete valijuma koje je uzimala ve izjutra, sasvim nezainteresovana zbog toga to se svake nedelje njihov broj poveava. Posmatrala je i niz praznih boca vermuta na verandi ne obazirui se na to to je veranda uskoro njima bila potuno prekrivena. Frida, rekla je sebi, pa ti si alkoholiarka. Frida, aputala je, dodajui ti si ovisnik od tableta. A onda je jo tie izustila: Frida, nije vano. I to je zamalo opet ponovila, ali sada naglas. Mogla je da ga probudi. Mogla je da ga probudi i sve bi propalo. Ne bi uspela. Mora da se kree tiho, iako je bila pospana, jer ve treu no ne spava vrebajui taj momenat. Obukla se polako, pipajui. U mraku je dodirnula svoje nage, nevidljive grudi, majune i nabrekle. Ima li ita stranije na svetu od nabreklih grudi ene koja nee roditi. Od tela koje odbija da prihvati da je nedozreo cvet iupan iz utrobe, a srce se i dalje pomera nekuda duboko u stranu, da bi napravilo mesto nekome ko vie ne lei tu, u drhtavoj postelji nainjenoj od umova, poplave krvi i tamne, purpurne topline.

448

Pogledala ga je jo jednom. Kao ugojeni tigar, pomislila je. Pogreno su nas zvali slon i golubica. On je tigar, zapravo. Njegovi neni, kratki prsti, mekani, koje je drala u ustima, koji su je hranili, koji su je sporo i dugo milovali, kao i tolike druge ene, koji su joj neno stavljali minue i trljali prstima bolne resice, ti prsti, sada je znala, zapravo su bili kande. Kande u finom filcu i rukavicama od ljudskog mesa. Sada je disao plie. Tamna kosa sijala je u mraku. Mislila je da e njihovo dete imati tu gustu, treperavu gomilu vrele kose, koju e ona poljubiti, odmah po roenju deteta, dok je ono jo vrelo od njene utrobe. Ali nije. Ponekad je mrzela tu kosu. Krilo drugih ena prvi put je prepoznala u njoj. Dijego je voleo da lei u krilu nagih ena. Svojih modela, konobarica, kuvarica, slikarki, slubenica, naunica, keramiarki, bilo koga. Kao da je ivot svakog jutra pred njega stavljao jelovnik, a on bez reda i bez mnogo razmiljanja birao neku od ponuenih ena. ta je ona bila na tom meniju? Glavno jelo? Dezert. Alkohol? Voda. Espreso posle obroka, koji se inio kao da je nevaan, ali bez koga on nije umeo da zavri ruak. Nije znala. I inilo joj se da to vie i nije vano. U toj kosi ih je namirisala. Sve njih istovremeno. Jo u Meksiko Sitiju, jedne noi, legao je pored nje i zagrlio tako sporo i blago, da se sumnja podigla kao plima. Sumnjala je i ljubila ga, jer ta god da je smiljala u vezi sa tim mukarcem poinjalo je i zavravalo se time da ga je ljubila, da je on ljubio nju i da se njegovo telo kao kia poljubaca rasprskavalo svuda oko nje i u njenoj utrobi, u utrobi njene svesti, u utrobi njene podsvesti. Ljubei ga i te noi, ljubila je i kosu, jer je nemogue bilo ne ljubiti tu dobru, blagu, detinju kosu, koja joj se uvijala meu prstima. Onda je osetila rezak dah druge ene, negde na njegovom temenu. Dijego?! Ime je bilo pitanje. Jesam, kinder, tiho je izgovorio. Sada e te kinder ubiti, vrisnula je i skoila, a on leao mirno i klimao glavom uporno, moe me ubiti, u redu je, zasluio sam, izveemo kao da je bilo smaoubistvo. Nije pucala ni u njega ni u sebe te noi. Pucala je u prozor. A onda, pred zoru, pamti tamni, ljubavni koloplet njihovih tela, pod ledenom sukrvicom jutarnje svetlosti. Izmeu poljubaca, pokuavajui da uhvati dah, terala ga je da obea da vie nikada, nikada, ali on nita nije odgovarao, samo je nastavljao da je miluje, utei. Neujno je zatvorila vrata i poela da jo tie silazi niz stepenice. Ako pozove lift, bie suvie glasno. U rukama je nosila

449

cipele. Bosu je nee uti. Ujutro e ga slagati. Neto e ga slagati. Ako poveruje, ako ne poveruje, sve e biti dobro. Ona e uiniti ta je elela. Novac, novac, da li je ponela novac. Hiljadu i dvesta dolara. Ponela je, dobro, sve je dakle tu, sada e pozvati taksi. Iskoio je iz kreveta im je zatvorila vrata. Nije spavao. Noima ve nije spavao. Deurao je pored nje. Bojao se samoubistva. Posle treeg spontanog pobaaja, posle treeg deteta koje gubi, a koje je toliko elela, znao je da e poeleti smrt, kao to se udi za aom vode posle dugog hoda u pustinji. Da je slikala, manje bi se bojao. Da je poela da slika taj isti pobaaj, kao prola dva puta, ne bi ga toliko bilo strah. Ovako, tresao se. Izmiljao je da je rad na muralu prekinut zbog bolesti glavnog radnika, da jo nije pristigao materijal iz Njujorka, da je sad stigao, ali da je kre nenadano poeo da se zgruava i kruni. Nita od svega toga nije bilo istina, ali ona i nije imala naina da to proveri. Leala je nalik na majunu, nagizdanu pticu, sa ogromnim tamnim oima i jo veim minuama i gledala pravo u njega, ne govorei ni re. Kad bi, posle podne, poela da se osmehuje, znao je da opet krvari. Nadala se smrti. Ali smrt nije dolazila. Sada je Frida nekuda tiho krenula i on je na nago telo navukao samo radniki kombinezon. U urbi je oborio dve ili tri vaze sa cveem, prijatelji su stalno donosili cvee, a ona je odmahvala rukom i govorila, pogreb jo nije poeo, jo nije, ovo je cvee unapred. Mislei na to, izleteo je na ulicu. Nje vie nije bilo. Samo je jedan mali crni taksi zamicao iza ugla. Opsovao je naglas i potrao za kolima. Stigao ih je na sledeem semaforu, zaustavio se na vreme, da ga ona ne vidi. Njen taksi iao je strahovito sporo. Mora biti da su bolovi kod nje ve poeli i da je svako koenje automobila i svako truckanje boli, pa je zamolila ofera da vozi polako. im ne uri, a ona bi to inila uprkos bolovima, da mu pobegne, znai da ga nije primetila. Mahnuo je kamiondiji koji je prevozio boce sa mlekom i on je stao. ta treba, mister? Posle tri rei ofer je uz naknadu pristao da poveze tog udnog, ogromnog oveka, koji je na golo telo obukao radniki kombinezon, bio bos i govorio engleski sa izrazitim naglaskom. Pratili su taksi koji je, nalik na majunog insekta, bubavabu punu krvi, nesigurno gamizao ulicom. Neko vreme vozili su za njima, neprimeeni. Sedela je u autu pozadi i on je iz kamiona gledao pravo u njen tamni,

450

detinji potiljak. Uvek je bila ovakva, nepredvidljiva, brza, deteena, osetljiva i snana istovremeno, sa drskou bludnice i sposobnu da voli onom dubokom, nemom ljubavlju koja je sama sebi cilj i svrha, onom ljubavlju kojom monah voli Boga, a Bog majke i novoroenad. Zbog ega Bog, ako voli toliko kao to mu se inilo, nije pustio da Frida napokon rodi to dete, koje je toliko elela, zbog ega je dopustio da ona i rano jutros, sada, blizu pet, ide ulicama Detroita neznano kud, beei od bola, ovo je putovanje kojim ona sigurno pokuava da pobegne od bola? Zbog ega ga Bog onda nije ubio ili zbog ega makar nije ubio njihov odnos, njihovu vezu, njihovu strast, nego je doputao da on mui nju i da ona bez poetka i kraja mui njega, svojom odanou, svojim slikama kojima je on tako esto bio i tema i uzrok i cilj i posledica? Zbog ega je Bog dopustio da on ivi u tako stranoj kazni, u tako uasnom muenju? Svakoga dana. Niko nee saznati da je zaista vodio ljubav sa veinom svojih modela, svet nikada nee saznati da je bio slikar, slikar-muralista samo javno, a da je, zapravo, bio samo mukarac koji je vodio ljubav, svakoga dana, svakog popodneva, odmah poto bi se drutvo na gradilitu, gde je radio murale, rasturilo i prestalo da ga posmatra. Dovoljno je bilo da d samo mali znak okom eni koja mu je upravo pozirala i da ona pone da skuplja stvari, rukama za koje je samo on video da ve drhte. Zato je Bog onda dozvolio da ivi u takvom ueerenom paklu prevare, a da ga kod kue te iste veeri, zaljubljena kao pas, eka ta ena, Frida? Ona je neprekidno trpela bolove od beskonanih operacija kojima je bivala podvrgnuta jo od one saobraajne neseree iz rane mladosti, dok je nije poznavao, zato? Prvo je bila nesrea, onda si doao ti, volela je da mu kae, dok ga je kod kue ekala, sa veerom, vedra, tek okupana, sa kapljicama vode koje su blistale na njenom maljavom vratu. Tada, u tom asu, odano ga pratei u stopu, nije marila to je hroma pred njim. Ni on nije mario za to i ona je skakala u njegovo krilo, vrelo, milujui ga rukama koje su mirisale na terpentin i boju. U ustima je jo imao ukus telesnih tenosti druge ene, a ona ga je grlila, detinje naivno, stavljala mu glavu u udubljenje izmeu vrata i ramena i govorila: Mili, mili, Dijego-bebice, Dijego-tatice. Oseao je hladan dodir njenog srebrnog, ledenog prstenja i vreli rad njenih jagodica oko njegove koulje koju je ve otkopavala, nasmejano i brzo, sa eljom koja je bila edna jer je bila tako otvorena, neskrivena i jasna. Zbog ega je Bog

451

dozvolio sve to? Nije znao. Kamiondija je pored njega neto govorio, ali ga on nije razumeo. Spominjao je nekakvu Dejn i auto trke, a on bi s vremena na vreme samo ponovio: Da, nastavite da pratite onaj taksi. I to je bilo sve to je uspeo da progovori. Taksi se zaustavio. I kamiondija je, takoe, prikoio. Nalazili su se ispred glavne bolnice u Detroitu. Frida je iz auta izala sporo, pridravajui stomak levom rukom. Desnom je zalupila vratima. Pri hodu nije krila hramanje, to je obino inila napolju i po tome je zakljuio da ne sumnja da je bilo ko prati. Ipak, legao je za svaki sluaj na sedite i gotovo se spustio u krilo oferu, koji je glasno opsovao. Saekao je da ona ue u bolnicu, ostavio novanicu kamiondiji koji je tog trenutka uutao, i uao polako za njom. Ona se ve pela uz stepenice. Sakrio se u hodnik do lifta i stajao tu neko vreme. Onda je pored njega prola medicinska sestra koju je poznavao, bila je u toj bolnici ba onog dana kad su doneli Fridu i posle toga vrlo esto pored nje. Popela se uz stepenice za Fridom i on je izraunao da njoj uz stepenice treba oko dva minuta. Saekao je otprilike toliko i potom je i on polako krenuo za njima. Obreo se na prvom spratu. Bolnike sobe bile su zbog vruine otvorene. Svuda su tiho zujali ventilatori, nalik na sjaktave, metalne insekte. U sobama je vladala tiina. Iz bone prostorije, koju su pacijenti zvali lekarska, a zapravo je sluila za otpust pacijenata, i ponekad, kad je velika guva, za preglede i previjanje, zauo je Fridin glas. Prikrao se i pogledao kroz stakleni prozori na vratima. Pospana bolniarka je upravo otvorila orman i iz poslednje police vadila ceo niz boica. Posle njih dohvatila je neto briljivo zamotano u zelenu, bolniku tkaninu. Frida je iz pantalona izvukla novanicu i dala je sestri. Ona je novac brzo stavila u knjigu koja je leala na stolu, a knjigu na policu. Frida je podigla glavu pitajui neto to nije uspeo da uje. Potom je pruila ruke i uzela od sestre taj umotani, valjkasti predmet. ta li opet smera, pitao se i video njene prste kako brzo odmotavaju zeleno platno, podsealo ga je na zelene zavoje koji obavijaju mumiju. Trenutak dva ili kasnije ispod te tkanine ukazala se velika tegla. Kad je Frida skinula i poslednji navoj platna, u tegli, napunjenoj nekom providnom, sjajnom tenou, na prvoj jutarnjoj svetlosti, blesnuo je fetus, majuna, etvoromesena

452

larva deteta koje Frida nikada nee uspeti da rodi. Kroz staklo je posmatrao kako ona polako, palcem, miluje teglu, toliko sporo i paljivo, kao da e telace zarobljeno u miran talas venosti njeno milovanje moi nekako da poremeti, ako ve nee moi da ga probudi. U tegli je video majuni, savijeni trag glave, nagovetaj dubokog oka, stresao se, to oko bilo je riblja replika njegovog oka. Frida je celivala teglu, dva ili tri puta, i onda je polako ponovo umotavala u zeleno platno, ali potpuno razliito od malopreanjih pokreta. Maloas, zavoje je skidala Frida-slikarka, ena; ovoga puta, platno je oko telaca omotavala majka. Stajao je ispred vrata, bez snage i sa srcem koje je panino udaralo, kada su njih dve izale iz sobe. Prvo bolniarka, sa oima nalik na ptije, a zatim Frida, pognuta i nekako kriva. Kriva zato to pati, uinilo mu se tako. Frida, rekao je, Frida, i zatim je zagrlio, paljivo obuhvatajui rukama i njeno sitno telo, koje je poinjalo da drhti, a uz nju i teglu sa majunim fetusom. Podigla je pogled ka njemu i njene su oi bile oi povreene Boginje-kerue. Zenice su jo uvek bile grozniave i sasvim suve, dok su se na ivicama beonjaa ve izdajniki sakupljale suze. Bio je deak, Dijego, uspela je da izgovori. Dobro, rekao je, dobro, i neprekidno je ponavljao to dobro, koje vie nita nije znailo, koje je samo bilo re isprana od znaenja, mali zvuk pomou koga je uspeo da je spusti niz stepenice. Malo kasnije, stigao je taksi. Sedeli su pozadi, njih dvoje, a izmeu njih je bila posuda sa telacetom, njihov sin. Vozili su se prema kui polako i ispod njenih nogu on je primetio malu baricu krvi. Drao ju je obgrljenu i njena leva ruka bila je u njegovoj. Ona je neprekidno desnom rukom milovala posudu. Pogledao je u teglu i uinilo mu se da bi ruice fetusa, da su ikada porasle u ruke, bile veoma nalik na Fridine. Uinilo mu se i da u tom nagovetaju prstiju ve postoje i sitne, nene ljuspice neega to bi jednom bile latice noktiju. Fetus mu je sada najvie nalikovao na procvetalu pahulju mesa. Osetio je da je Frida poela da jeca, glave naslonjene na njegovo rame. Prigrlio ju je vre i ona se, za trenutak, smirila. Vozili su se kui, Frida, on i njihov sin.

453