Naziv originala:

Jussi Adler-Olsen DISGRACE

 Jusi Adler-Olsen

BEZ
MILOSTI
Preveo Vladimir D. Nikolić
Posvećeno trima gracijama i gvozdenim
damama – Ani, Leni i Šarloti
 Prolog

Još jedan pucanj odjeknu iznad krošnji drveća.

Povici hajkača postaše glasniji. U ušima mi je bubnjalo udaranje
pulsa, a vlažni vazduh mi je na silu prodirao u pluća toliko brzo i
silovito da je bolelo.
Trči, trči, nemoj da padneš. Nikad neću ustati ako padnem. Jebote, jebote.
Zašto ne mogu da oslobodim ruke? Oh, trči, trči... pst. Ne smeju da me čuju.
Jesu li me čuli? Da li je ovo to? Da li će se moj život zaista ovako okončati?
Grane su me šibale po licu i puštale krv, koja se mešala sa znojem.
Povici su se sad čuli svuda oko mene. U tom trenutku me je spopao
strah od smrti.
Još hitaca. Strelica iz samostrela prozvižda kroz prohladni vazduh
toliko blizu da me obli hladan znoj, stežući me kao obloga ispod odeće.
Za minut-dva će me uhvatiti. Zašto me ruke vezane iza leđa ne slušaju?
Kako lepljiva traka može da bude toliko jaka?
Preplašene ptice iznenada poleteše sa okolnih krošnji, krilima
udarajući vazduh. Treperave senke s druge strane gustog drvoreda
omorika postaše jasnije. Bile su udaljene možda svega stotinak metara.
Sada je sve bilo jasnije. Glasovi. Krvožednost lovaca.
Kako će to učiniti? Jedan jedini pucanj, jedna jedina strela, i sve će
biti gotovo? Da li je to to?
Ne, ne, zašto bi se zadovoljili time? Ti kučkini sinovi nisu toliko
milostivi. To nije njihov način. Imaju svoje puške i krvlju isprskane
noževe. Pokazali su koliko su efikasni njihovi samostreli.
Gde mogu da se sakrijem? Postoji li ikakvo skrovište? Mogu li da se
vratim? Mogu li?
Pogledom pretražih šumsko tlo, gledajući napred-nazad. No, bilo je
teško, budući da mi je izolir-traka skoro sasvim pokrivala oči, a moje
noge su nastavljale teturavi beg.
Sada ću se iz prve ruke uveriti kako je to biti u njihovim zamkama.
Za mene neće napraviti nikakav izuzetak. Ovoje njihov način zabave.
To je jedini način da se ovo završi.
Srce mi je sada tuklo toliko jako da me je bolelo.
 1

Dok je išla niz pešačku stazu Ulice Streget, hodala je kao po ivici
provalije. Lica napola skrivenog šalom prljavozelene boje, skliznula je
mimo bleštavo osvetljenih izloga prodavnica, budnim očima
osmatrajući saobraćajnicu. Bilo je od životnog značaja da zna kako da
prepozna ljude, a da oni ne prepoznaju nju. Da bude sposobna da živi
u miru sa svojim demonima i sve ostalo prepusti prolaznicima koji su
je užurbano mimoilazili. Da prepusti ostalo prokletim kučkinim
sinovima koji su hteli da joj naškode, onima čiji su je prazni pogledi
izbegavali.
Kimi je podigla pogled ka uličnim svetiljkama koje su bacale ledeno
bleštavilo na Vesterbrogade. Raširila je nozdrve. Noći će ubrzo
zahladneti. Moraće da pripremi svoju zimsku jazbinu.
BALKAN DOWNLOAD
Stajala je u gužvi ispred raskrsnice, u grupi promrzlih ljudi koji su
izlazili iz zabavnog parka Tivoli, i gledala ka centralnoj železničkoj
stanici, kad je pored sebe spazila ženu u blejzeru od tvida. Žena je
zaškiljila ka njoj i zgađeno nabrala nos, a zatim se odmakla. Svega
nekoliko pedalja, ali više nego dovoljno.
Smiri se, Kimi, kroz glavu joj je blesnuo signal upozorenja kad je
gnev pokušao da zavlada njenim telom.
Pogled joj je klizio niz ženino telo, sve do nogu. Čarape su se sjajile,
a gležnjevi su joj bili zategnuti u cipelama sa visokim štiklama. Kimi je
osetila kako joj izdajnički osmejak krivi uglove usana. Snažnim šutom
bi mogla da slomi te štikle. Žena bi se srušila nauznak, i shvatila da se
čak i haljina koju je kreirao Kristijan Lakroa može isprljati na vlažnom
pločniku. To bi je naučilo da ne gura nos u tuđa posla.
Pogledala je direktno u ženino lice. Debeo sloj ajlajnera i šminke,
mnogo pudera, pedantna frizura, udešena pramen po pramen. Izraz
lica joj je bio strog i prezriv. Da, Kimi je bolje od većine ljudi poznavala
takav tip žene. Nekad je i sama bila takva. Arogantni skorojevići iz više
klase, strahovito prazni iznutra. U to vreme, njene takozvane
prijateljice, bile su iste takve; kao i njena maćeha, takođe.
Gadila ih se.
Onda, učini nešto, prošaptali su glasovi u njenoj glavi. Ne dozvoli joj
da se izvuče s tim. Pokaži joj ko si. Učini to!
Zagledala se u družinu tamnoputih dečaka na suprotnoj strani ulice.
Da nije bilo njihovih radoznalih pogleda, gurnula bi ženu na kolovoz
taman u trenutku kada je autobus broj 47 prohujao pored. U mašti je to
videla jasno kao dan: kakvu bi predivnu mrlju krvi autobus ostavio na
asfaltu. Kakav bi šok doživela gomila zbog skršenog tela nadobudne
žene. Kakvo bi joj izvanredno osećanje pravde to pružilo.
Međutim, nije je gurnula. U gomili uvek postoji poneko budno oko;
pride, u njoj je postojalo nešto što ju je zadržalo. Zastrašujući odjek
davno, davno minulih vremena.
Prinela je rukav licu i duboko udahnula. Ono što je žena osetila beše
istina: odeća joj je užasno zaudarala.
Kada se svetlo na semaforu promenilo u zeleno, pošla je preko
pešačkog prelaza, a njen kofer je tandrkao na rasklimatanim točkićima
iza nje. Ovo će biti njegovo poslednje putovanje, jer je došlo vreme da
ga baci u đubre.
Kucnuo je čas da presvuče kožu.

BALKAN DOWNLOAD
U središtu železničke stanice, poster ispred kioska kraj šina prikazivao
je glavne naslove iz današnjih novina, zagorčavajući život ljudima koji
žure i ne mare. Nekoliko puta je videla poster na putu kroz grad, i
ispunjavao ju je gađenjem.
,,Svinja“, promrmljala je kad je prošla pored znaka, postojano zureći
pravo ispred sebe. Ipak je okrenula glavu i krajičkom oka spazila lice
na reklamnom posteru za novine Berlingske Tidende.
Zbog jednog jedinog pogleda na tog čoveka, zadrhtala je celim
telom.
Ispod fotografije je pisalo: „Ditlev Pram kupuje privatne bolnice u
Poljskoj za 12 milijardi kruna.” Pljunula je na pod i zastala sve dok joj
se telo nije smirilo. Mrzela je Ditleva Prama. Njega i Torstena i Ulrika.
No, jednog dana će dobiti ono što su zaslužili. Jednog dana, ona će se
pobrinuti za njih. O, da, hoće.
Glasno se nasmejala, izmamivši osmeh na licu jednog prolaznika.
Još jedan naivni idiot koji misli da zna šta se dešava u glavama drugih
ljudi.
Onda je naprasno zaćutala.
Tine Pacov se nalazila na svom uobičajenom mestu, malo dalje
napred. U čučnju, blago se klateći napred-nazad na petama, štrokavih
šaka, spuštenih očnih kapaka i ruku ispruženih u suludoj nadi da će joj
makar jedna osoba u tom ljudskom mravinjaku dobaciti novčić od
deset kruna. Samo narkomani mogu tako da stoje, satima bez
prestanka. Sirote budale.
Kimi je pokušala da je kradomice mimoiđe, zaputivši se direktno ka
stepeništu koje je vodilo gore na Reventlovsgade ulicu, ali ju je Tine
primetila.
„Ćao, Kimi. Hej, čekaj malo, dovraga“, uspela je da prozbori u
narkomanskom trenu lucidnosti, ali joj Kimi nije odgovorila. Tine
Pacov nije bila dobra u otvorenim prostorima. Mozak joj je
funkcionisao samo kad je sedela na svojoj klupici.
Međutim, Tine je bila jedina osoba čije je prisustvo Kimi mogla da
toleriše.

Vetar koji je tog dana šibao po ulicama bio je neobjašnjivo hladan, te su

ljudi želeli da se brže-bolje vrate u svoje domove. Iz tog razloga, pet
crnih mercedesa je dokono čekalo na taksi stanici, pored ulaza u
železničku stanicu sa Ulice Istedgade. Mislila je da će barem jedan od
njih biti slobodan kad joj bude potreban. Samo to je htela da zna.
Odvukla je kofer preko ulice do tajlandske radnje smeštene u
podrumu i ostavila ga ispred izloga. Samo jedanput su ga ukrali kad ga
je tamo ostavila. Bila je uverena da se to neće ponovo desiti po
ovakvom vremenu, kada čak i lopovi ostaju u kućama. To ionako nije
bilo bitno, u svakom slučaju. U koferu nije bilo ničega od vrednosti.
Čekala je svega desetak minuta pre nego što joj se ukazala prilika.
Božanstveno lepa žena u bundi od nerca, vitkog tela ne većeg od broja
38, izlazila je iz taksija sa koferom na gumenim točkićima. Kimi je u
prošlosti uvek birala žene koje nose broj 42, ali to je bilo pre mnogo,
mnogo godina. Od života na ulici se još niko nije udebljao.
Dok je ženina pažnja bila usredsređena na mašinu za prodaju karata
u prednjem ulazu, Kimi je ukrala kofer. Potom je krenula ka stražnjem
ulazu i očas posla stigla do taksi stanice na Ulici Reventlovsgade.
Vežba čini majstora.
Tamo je ubacila ukradeni kofer u prtljažnik prvog taksija u nizu i
zamolila vozača za kratku vožnju.
Iz džepa jakne je izvadila debeli svežanj novčanica od po sto kruna.
„Daću ti još nekoliko stotina, ukoliko učiniš šta ti kažem“, rekla mu je,
ignorišući njegov sumnjičavi pogled i raširene nozdrve.
Za približno sat vremena, vratiće se i ponovo uzeti svoj stari kofer.
Do tada će na sebi već nositi novu odeću i miris druge žene.
Tada će taksistine nozdrve nesumnjivo zadrhtati iz sasvim
drugačijeg razloga.
 2

Ditlev Pram je bio naočit muškarac, i toga je bio svestan. Kad je leteo
poslovnom klasom nikad mu nije nedostajalo žena voljnih da slušaju o
njegovom lambordžiniju i o tome koliko brzo može da se odveze do
njegovog doma u pomodnom predgrađu Rungsted.
Ovog puta bacio je oko na ženu sa mekanom kosom skupljenom na
potiljku i naočarima sa teškim, crnim okvirom zbog kojih je izgledala
nepristupačno.
To ga je uzbuđivalo.
Pokušao je da započne razgovor s njom, ali uzalud. Ponudio joj je
svoj primerak časopisa Ekonomist, na čijoj se naslovnoj strani nalazila
fotografija nuklearnog reaktora na osvetljenoj pozadini, samo da bi
njegovu ponudu dočekalo nehajno odmahivanje. Naručio joj je piće
koje nije ni okusila.
Kad je avion iz Stetina sleteo na aerodrom Kastrup, protraćio je
čitavih devedeset dragocenih minuta. Upravo zbog takvih stvari je bio
agresivan.
Pošao je niz staklene hodnike u terminalu 3 i, kad je stigao do
pokretnih stepenica, ugledao je svoju žrtvu čoveka koji je hramao i
odlučno išao u istom pravcu.
Ubrzao je korak i stigao taman kada je starac stupio jednom nogom
na stepenice. U mašti je jasno mogao da vidi taj prizor: pažljivo
postavljeno stopalo bi učinilo da se koščata figura saplete i udari u
pleksiglas, tako da bi mu lice sa iskrivljenim naočarima kliznulo niz
stranu, dok bi se starac očajnički trudio da povrati ravnotežu.
Drage volje bi sproveo tu fantaziju u delo. Bio je takva vrsta osobe.
On i ostali u bandi su bili odgajeni na takav način. To nije bilo ni
okrepljujuće, niti sramotno. Da je to zaista učinio, to bi bila krivica one
kučke. Mogla je da pođe kući s njim. Za sat vremena su mogli da budu
u krevetu.
 To je bila njena prokleta krivica.
Mobilni telefon mu je zazvonio kad se gostionica Strandmele pojavila
u retrovizoru, a more opet uzdiglo ispred njega, blistavo i
zaslepljujuće. ,,Da“, kazao je, bacivši pogled na ekran. Zvao ga je Ulrik.
„Znam nekoga ko ju je video pre nekoliko dana“, rekao je. „Na
pešačkom prelazu ispred centralne železničke stanice u Ulici
Bernstofsgade.”
Ditlev je isključio MP3 plejer. „U redu. Kad, tačno?“
„Prošlog ponedeljka, 10. septembra. Oko devet sati uveče.”
„Šta si učinio u vezi s tim?“
„Torsten i ja smo malo pronjuškali unaokolo. Nismo je našli.”
„Torsten je bio s tobom?“
„Da. Ali znaš kakav je. Nije bio od bogzna kakve pomoći.”
„Kome si poverio zadatak?“
„Olbeku.”
„Odlično. Kako je izgledala?“
„Bila je pristojno odevena, sudeći na osnovu onoga što su mi kazali.
Mršavija nego što je bila. Ali je smrdela.”
„Smrdela je?“
„Tako je. Na znoj i pišaćku.”
Ditlev je klimnuo glavom. To je bilo ono najgore u vezi s Kimi. Ne
samo što je mogla da nestane mesecima ili godinama, već čovek nikad
stvarno nije znao ko je ona. Nevidljiva, a zatim najednom
uznemiravajuće vidljiva. Bila je najopasniji element u njihovim
životima. Jedini koji je odista mogao da im zapreti.
„Ovaj put moramo da je uhvatimo, čuješ li me, Ulriče?“
„A šta misliš, zašto sam te zvao, kog đavola?“
 3

Tek kada se našao ispred zamračenih kancelarija Sektora Q u

podrumu policijske uprave, Karl Merk je u potpunosti shvatio da su
odmor i leto definitivno završeni. Čvaknuo je prekidač za svetlo i
pustio da mu pogled padne na radni sto, koji su prekrivale hrpe
dokumenata o nerešenim slučajevima. Poriv da zatvori vrata i ode je
bio izuzetno jak. Nije pomoglo što je, usred svega toga, Asad na sto
stavio buket gladiola, dovoljno veliki da zakrči saobraćaj u ulici
osrednje veličine.
„Dobro došao natrag, šefe!“, reče glas iza njegovih leđa.
Okrenuo se i pogledao direktno u Asadove živahne, sjajne,
kestenjaste oči. Njegova retka, crna kosa bleštala je u svim pravcima u
nekoj vrsti dobrodošlice. Asad je bio spreman za još jednu rundu na
oltaru policijske uprave, na njegovu nesreću.
„Pa, sad!“, reče Asad, primetivši beli pogled svog šefa. „Čovek
nikad ne bi rekao da si se upravo vratio sa godišnjeg odmora, Karle.”
Karl je zavrteo glavom. „Jesam li?“

Gore, na trećem spratu, sve su ponovo ispremeštali. Prokleta

reorganizacija policije. Ubrzo će mu biti potreban navigacioni sistem da
nađe put do kancelarije šefa odeljenja za ubistva. Bio je odsutan svega
tri pišljive nedelje, pa ipak je najmanje pet novih lica piljilo u njega kao
da je vanzemaljac.
Ko su ti ljudi, dovraga?
„Imam dobre vesti za tebe, Karle”, reče mu šef odeljenja za ubistva,
Markus Jakobsen, dok je Karlov pogled klizio preko zidova njegove
nove kancelarije. Bledozelene površine su ga podsećale na mešavinu
hirurške sale i centra za kontrolu kriznih situacija iz krimi-romana
Lena Dejtona. Iz svakog ugla u njega su zurili leševi sa žućkastim,
izgubljenim očima. Mape, dijagrami i rasporedi ljudstva su bili
aranžirani u šarenolikom darmaru. Sve je delovalo depresivno
efikasno.
„Dobre vesti, kažeš. To ne zvuči dobro“, uzvratio je Karl, spuštajući
se na stolicu naspram svog šefa.
,,Pa, Karle, uskoro ćeš imati posetioce iz Norveške.”
Karl ga je pogledao ispod teških kapaka.
„Rečeno mi je da petočlana delegacija dolazi iz policijske uprave u
Oslu, da baci pogled na Sektor Q. Narednog petka, u deset ujutru.
Sećaš se, zar ne?“ Markus se nasmešio, trepćući. „Zamolili su me da ti
prenesem kako jedva čekaju da te upoznaju.”
Onda su bili jedini, to je sigurno.
„Imajući tu posetu u vidu, pojačao sam tvoj tim. Zove se Rose.”
Na te reči, Karl se malčice uspravio na sedištu.
BALKAN DOWNLOAD

Posle toga, stajao je ispred vrata šefa odeljenja za ubistva, pokušavajući

da se ne mršti. Stara izreka kaže da nesreća nikad ne dolazi sama.
Prokleto tačno. Bio je na poslu nepunih pet minuta, a već su ga
obavestili da treba da izigrava mentora novoj radnici. Da ne spominje
to što treba da bude neka vrsta pastira čoporu planinskih gorila, na šta
je mirne duše posve zaboravio.
„Gde je ta nova devojka koja bi trebalo da mi se pridruži?“, upitao je
gospođu Serensen, koja je sedela iza recepcijskog stola.
Matora veštica nije podigla pogled sa tastature računara.
Blago je kucnuo po stolu. Kao da će to pomoći.
Onda je osetio tapšanje po ramenu.
„Evo ga, glavom i bradom, Rose“, reče neko iza njegovih leđa.
„Mogu li da ti predstavim Karla Merka.”
Okrenuvši se, ugledao je dva iznenađujuće poznata lica. Ko god da
je izmislio crnu farbu za kosu nije živeo uzalud, pomislio je. Obe žene
su imale razbarušenu, kao ugalj crnu i veoma kratko podšišanu kosu,
kao noć crne oči i dostojanstvenu, tamnu odeću. Sličnost je bila jeziva.
„Bokca mu! Šta ti se to dogodilo, Lis?“
Najsposobnija sekretarica u odeljenju za ubistva je provukla šaku
kroz donedavno plavu kosu i nasmešila mu se. „Znam. Zar nije lepo?“
Polako je klimnuo glavom.
 Zatim je obratio pažnju na drugu ženu, koja je stajala na štiklama
visokim čitav metar. Uputila mu je osmeh koji bi čak i genija naterao da
se oseti kao budala. Opet je bacio pogled na Lis, primetivši izuzetnu
sličnost između dve žene, i zapitao se čiji je izgled inspirisao koga.
„Ovo je Rose. S nama je već nekoliko nedelja, razveseljavajući nas
sekretarice svojim zaraznim humorom. Sada je poveravam tebi u ruke.
Pazi na nju, Karle.”

***

Kao uragan je uleteo u Markusovu kancelariju spreman za svađu, ali je

nakon dvadeset minuta shvatio da bije unapred izgubljenu bitku. Pošlo
mu je za rukom da dobije sedmično odlaganje, ali će nakon toga morati
da poželi dobrodošlicu novoj devojci u Sektor Q. Odmah pored
njegove kancelarije, nalazila se ostava za saobraćajne znakove i oprema
koju su koristili za ograđivanje mesta zločina. Markus Jakobsen mu je
objasnio da je prostorija već očišćena i opremljena nameštajem. Rose
Knudsen je njegova nova koleginica u sektoru, a oko toga nema
rasprave.
Kakvi god bili motivi šefa odeljenja, Karlu se nisu dopadali.
„Imala je vrhunske ocene na policijskoj akademiji, ali je pala na
vozačkom ispitu, a to znači da si gotov, svejedno koliko si talentovan”,
reče mu Jakobsen, po petnaesti put vrteći naduvenu paklicu cigareta.
„Možda je takođe bila malčice preosetljiva za rad na terenu, ali je bila
odlučna u nameri da se pridruži policiji, stoga je naučila da bude
sekretarica. Prošle godine je bila u policijskoj stanici Stejšn siti. Takođe,
proteklih nekoliko nedelja je radila kao zamena gospođe Serensen, koja
se, dabome, sada vratila na posao.” „Zašto je nisi poslao natrag u Siti,
ako smem da pitam?“
„Zašto? Pa, tamo je došlo do izvesne interne gungule. Ništa što ima
veze s nama.”
„Dobro.” Reč „gungula“ je zvučala zlokobno.
„U svakom slučaju, Karle, sad imaš sekretaricu. I to dobru.”
Markus je to govorio bezmalo za svakoga.
 „Deluje veoma, zaista fino, rekao bih“, reče Asad pod
fluorescentnim svetlima Sektora Q, pokušavajući da ga oraspoloži.
„Izazvala je gungulu u Sitiju, čisto da znaš. To i nije toliko fino.”
„Gung...? Moraćeš to da mi ponoviš, Karle.”
„Zaboravi, Asade.”
Njegov pomoćnik je klimnuo glavom. Potom je progutao tečnost
koja je mirisala na čaj od nane i sipao je u čašu. „Slušaj, Karle. Nisam
imao mnogo sreće sa slučajem na koji si me postavio, dok si bio
odsutan. Gledao sam ovde-onde i na svim nemogućim mestima, ali su
dosijei nestali tokom zbrke prilikom selidbe ovde dole.”
Karl je podigao pogled. Nestali? Ma nemoj? Ali nema veze danas se
ipak desilo nešto dobro, na kraju krajeva.
„Da, potpuno su nestali. No, onda sam malčice pročešljao hrpe
fascikli i pronašao ovu. Veoma je zanimljiva.”
Asad mu je pružio svetlozelenu fasciklu sa dokumentima o slučaju i
stao mirno kao stub, sa izrazom iščekivanja.
„Nameravaš li da stojiš tu sve vreme dok čitam?“
„Da, hvala”, rekao je i spustio čašu na Karlov radni sto.
Kad je otvorio fasciklu, Karl je naduvao obraze a zatim polako
izdahnuo vazduh.

BALKAN DOWNLOAD
Slučaj je bio poprilično star. Iz leta 1987. godine, tačnije. Iste godine
kada su se Karl i drugar odvezli vozom na karneval u Kopenhagenu a
riđokosa devojka, koja je imala dobre pokrete kukovima, naučila ga je
da pleše sambu i koja je, kada su okončali veče na ćebetu iza žbuna u
Kraljevskom vrtu Rosenborga, bila božanstvena. Tada je imao dvadeset
i nešto godina, a posle toga mu ništa više nije bilo strano.
Beše to dobro leto, te 1987. Leto kad je premešten iz Vejlea u
policijsku stanicu u Ulici Antonigade.
Ubistva mora da su počinjena osam ili deset sedmica nakon
karnevala, otprilike u isto vreme kada je riđokosa odlučila da podari
svoje samba telo sledećem provincijskom duduku. Da, to je tačno bilo
doba kad je Karl prvi put krenuo na noćne patrole po uzanim ulicama
Kopenhagena. Zapravo, bilo je čudno što se nije sećao ničega u vezi sa
slučajem; bio je dovoljno bizaran, svakako.
 Brat i sestra, stari osamnaest i sedamnaest godina, pronađeni su
nasmrt pretučeni u letnjikovcu nedaleko od Dibesea, nadomak
Rerviga. Devojčino telo je bilo u modricama i strašno je propatila
tokom prebijanja, o čemu su svedočile brojne odbrambene rane.
Preleteo je pogledom preko teksta. Nije bilo seksualnog napada, iz
kuće ništa nije bilo ukradeno.
Onda je još jedanput pročitao izveštaj sa autopsije i na brzinu
prelistao isečke iz novina. Bilo ih je svega nekoliko, ali su glavni
naslovi bili onoliko veliki koliko je to bilo moguće.
„Nasmrt pretučeni“, pisale su Berlingske tidende, pružajući opis tela,
čudnovato detaljan za te stare, ugledne novine.
Pronađeni su u dnevnoj sobi, pored kamina, devojka u bikiniju a
njen brat nag, sa flašom konjaka u šaci. Dečak je ubijen jednim jedinim
udarcem u potiljak, tupim predmetom koji je kasnije identifikovan kao
keser, otkriven u busenu vresa negde između Flindersea i Dibesea.
Motiv ubistva je bio nepoznat, ali je sumnja brzo pala na grupu
mladih učenika internata, koji su odsedali u jednoj od raskošnih letnjih
rezidencija svojih roditelja, blizu Flindersea. U više navrata su bili
umešani u tuče u lokalnom noćnom klubu Raund, u kojima je nekoliko
meštana bilo ozbiljno povređeno.
„Jesi li stigao do dela gde se govori o osumnjičenima?”
Karl je ispod obrva pogledao u Asada. To je trebalo da bude
dovoljan odgovor, ali Asad nije nameravao da odustane.
„Da, naravno da jesi. U izveštaju se, takođe, nagoveštava da su
njihovi očevi bili onaj tip ljudi koji zarađuje mnogo novca. Nisu li
mnogi to radili zlatnih osamdesetih, ili kako god da se već zvalo to
doba?“
Karl je klimnuo. Sad je stigao do tog dela izveštaja.
Da, Asad je bio u pravu. Njihovi očevi su bili dobro poznati, čak i
dan-danas.
Nekoliko puta je letimično pročitao imena grupe osumnjičenih
učenika. To je bilo dovoljno da mu na čelu izbiju graške znoja, jer nisu
samo njihovi očevi zarađivali goleme svote novca i bili dobro poznate
figure. Godinama kasnije, neki od njihovih potomaka su takođe postali
slavni. Rođeni sa srebrnom kašikom u ustima, sada su držali zlatne.
Zvali su se: Ditlev Pram, osnivač mnogobrojnih ekskluzivnih privatnih
bolnica, Torsten Florin, međunarodno priznati modni dizajner, i
analitičar tržišta hartija od vrednosti Ulrik Dibel Jensen. Svi su stajali
na najvišoj prečki danske lestvice uspeha, baš kao i sada pokojni
transportni magnat, Kristijan Volf. Poslednja dva člana bande su
odskakala od ostalih. Kirsten Mari-Lasen je takođe bila deo danskog
džet-seta, ali niko nije znao gde se danas nalazi. Bjarne Tegersen, onaj
koji se na suđenju izjasnio krivim za ubistvo brata i sestre i koji je sad
čamio u zatvoru, poticao je iz nešto siromašnije porodice.

Kad je završio čitanje, bacio je fasciklu na sto.

„Dobro. Elem, ne razumem kako je ovaj slučaj stigao do nas“, reče
mu Asad. U uobičajenim okolnostima tog trenutka bi se nasmešio, ali
sad nije.
Karl je zavrteo glavom. „Ni ja, takođe. Čovek je u zatvoru zbog
zločina. Priznao je krivicu, dobio kaznu i sad je iza rešetaka. Štaviše,
sam se predao policiji, stoga čemu sumnjičavost? Slučaj je rešen!”
Zatvorio je fasciklu.
„Osim...” Asad se ugrizao za usnu. „Predao se policiji tek devet
godina kasnije.”
„Pa šta? Ipak se predao. Kad je počinio ubistva, imao je samo
osamnaest godina. Možda je kasnije, kad je sazreo, shvatio da griža
savesti nikad ne izbledi.”
„Izbledi?”
Karl je uzdahnuo. „Da, izbledi. Uvene, umre. Griža savesti ne
nestaje vremenom, Asade. Naprotiv.”
Asada je nešto očito zbunjivalo. „Policije Nikebing Šelanda i
Holbeka su zajedno radile na slučaju. Baš kao i Mobilna istražna
jedinica, takođe. Ali ko ga je nama poslao, to ne mogu da kažem.
Možeš li ti?“
Karl je spustio pogled na korice fascikle. „Ne, to nigde ne piše. Baš
čudno.” Ako im nijedna od te tri jedinice nije poslala dokument, onda,
ko jeste? Takođe, ako se slučaj okončao zatvorskom kaznom, čemu
uopšte ponovno otvaranje starog rešenog slučaja?
„Može li imati nekakve veze s ovim?“, upita ga Asad. Prelistao je
fasciklu sve dok nije našao dokument iz Poreske uprave, a zatim ga
pružio Karlu. „Godišnji izveštaj“, pisalo je na vrhu. Primalac je bio
Bjarne Tegersen, koji je trenutno boravio u državnom zatvoru
Vridleselile, u okrugu Albertslund. Čovek koji je ubio dvoje klinaca.
„Gledaj!“ Asad je pokazao prstom na džinovsku brojku na liniji za
prihode. „Šta misliš?“
„Mislim da Tegersen potiče iz bogate porodice, a sad ima dovoljno
vremena da se igra sa svojim novcem. Očigledno mu ide prilično
dobro. Na šta ciljaš s ovim?“
„Čisto da znaš, Karle, on ne potiče iz bogate familije. Bio je jedini
član bande iz internata koji je tamo primao stipendiju. Možeš da vidiš
da se poprilično razlikovao od ostalih. Pogledaj.” Prelistao je stranice
unazad.
Karl je naslonio obraz na dlan.
To je problem sa godišnjim odmorima.
Kad-tad se završe.
 4

Jesen, 1986.

Iako su bili šestoro veoma različitih ljudi, učenici prve i druge godine
srednje škole su imali nešto zajedničko. Kad bi se nastava završila,
sastajali bi se u šumi ili na šetačkim stazama i palili lule za pušenje
hašiša, čak iako je napolju lilo kao iz kabla. Pribor su držali nadohvat, u
šupljem deblu drveta; Bjarne se postarao za to. Pljuge sesil, staniol i
najbolja gudra koju novac može da kupi na trgu u Nestvedu. Stojeći u
krugu, mešali su svež vazduh sa nekoliko brzih dimova, vodeći računa
o tome da se ne napuše previše, da ih raširene zenice ne bi odale.
Jer tu nije bila reč o drogiranju. Tu se radilo o tome da budu
gospodari svojih života i da na najgrublji mogući način prkose
autoritetima. A pušenje hašiša tik pored internata je predstavljalo nešto
najgore što se moglo uraditi.
Stoga su jedni drugima dodavali lulu i ismevali nastavnike, trudeći
se da nadmaše jedni druge u zamišljanju onoga što bi im učinili kad bi
mogli.
Na taj način su proveli najveći deo te jeseni, sve do dana kad su
Kristijan i Torsten za dlaku uhvaćeni sa zadahom hašiša, koji čak ni
deset češnjeva belog luka ne bi mogli da sakriju. Nakon toga su odlučili
da ga jedu, jer na taj način nije bilo izdajničkog mirisa.
Sve je, uistinu, započelo nedugo posle toga.

BALKAN DOWNLOAD

Kada su bili uhvaćeni na delu, stajali su pored šipražja nedaleko od

potoka, napušeni kao zmajevi, i glupirali se dok se mraz otapao i
kapljao sa lišća.
Jedan od mlađih dečaka se iznenada pojavio iza žbuna, zureći pravo
u njih. Bio je to plavokosi, ambiciozni seronja, iritantna dobrica u lovu
na bube koje bi mogao da pokaže na času biologije.
Umesto buba, zatekao je Kristijana koji je užurbano ubacivao pribor
za pušenje natrag u šuplje deblo, dok su se Torsten, Ulrik i Bjarne
kikotali kao idioti a Ditleve ruke vršljale unutar Kimine košulje. I ona
se, takođe, smejala kao lud na brašno. Hašiš je bio među najboljima koji
su ikad probali.
„Prijaviću vas direktoru!“, vrisnu dečak, prekasno primetivši
kolikom je brzinom zamro smeh starijih učenika. Budući da je bio
bodar dečkić naviknut da zadirkuje ostale, mogao je da im utekne bez
po muke, s obzirom na to koliko su bili navareni. No, šipražje je bio
gusto a opasnost u koju ih je doveo je bila prevelika da bi dozvolili da
se to desi.
Bjarne je imao najviše da izgubi ukoliko ih izbace iz škole, stoga je,
kad su zgrabili malog picopevca, Kristijan njega prvog gurnuo napred.
Bjarne je zadao prvi udarac.
„Znaš da moj otac može tvog da otera u stečaj, ukoliko to poželi”,
povikao je dečak, „stoga odjebi, Bjarne, ti vrećo govana! U suprotnom,
ti ćeš najgore proći. Puštaj me, idiote.”
Oklevali su. Dečak je strahovito zagorčavao život većini svojih
školskih drugova. Njegovi otac, stric i starija sestra su pre njega
pohađali istu ovu školu, i bili su među redovnim darodavcima
školskog fonda. Dajući baš onakve donacije od kakvih je Bjarne zavisio.
Onda je Kristijan zakoračio napred. Njega nisu mučile istovetne
novčane brige. „Daćemo ti dvadeset hiljada kruna da držiš jezik za
zubima”, kazao je, zaista to misleći.
„Dvadeset hiljada kruna!“, dečak je prezrivo frknuo. „Sve što treba
da uradim jeste da samo jednom pozovem svog oca, a on će mi poslati
dva puta toliko.” Onda je pljunuo Kristijana u lice.
„Proklet bio, seronjo mali“, dreknu Kristijan, udarivši ga. „Ako
samo zucneš o ovome, ubićemo te.” Dečak se stropoštao nauznak
preko palog debla, slomivši pri tome nekoliko rebara uz čujno pucanje
kostiju.
Na trenutak je ležao tamo, bolno dahćući, ali su mu oči i dalje bile
pune prkosa. Onda je Ditlev zakoračio napred.
„Možemo smesta da te zadavimo, bez problema. Ili možemo da ti
zagnjurimo glavu ispod vode u potoku. Ili možemo da te pustimo da
odeš i damo ti dvadeset hiljada kruna da držiš jezik za zubima. Ako se
sada vratiš i ispričaš svima da si slučajno pao, poverovaće ti. Šta kažeš
na to, govance jedno?“
Dečak mu nije odgovorio.
Ditlev mu je prišao i stao iznad njega, radoznao, tražeći. Reakcija
malog kučkinog sina ga je fascinirala. Iznenadnim pokretom je podigao
ruku kao da namerava da ga udari, ali dečak i dalje nije reagovao, te ga
je Ditlev stoga snažno mlatnuo po glavi. Kad se ovaj u strahu šćućurio,
ponovo ga je udario, smešeći se. Osećanje je bilo božanstveno.
Kasnije je ispričao ostalima kako je taj šamar predstavljao prvu
pravu navalu adrenalina u njegovom životu.
„Ja sam sledeći.” Ulrik se nacerio, vukući noge ka šokiranom
dečaku. Ulrik je bio najkrupniji od njih, a njegova stisnuta pesnica je
ostavila gadnu masnicu na dečakovom obrazu.
Kimi se slabašno usprotivila, ali je to potisnuo nalet smeha koji je
nagnao u let sve ptice skrivene u niskom rastinju u podnožju drveća.
Odneli su dečaka nazad u školu i posmatrali dok su kola hitne
pomoći dolazila da ga pokupe. Pojedini iz bande su se brinuli da će ih
dečak ocinkariti, ali to nikad nije učinio. Zapravo, nikad se nije vratio u
školu. Ako je verovati glasinama, otac ga je odveo natrag u Hongkong,
ali to možda nije bilo istina.
Nekoliko dana kasnije, napali su psa u šumi i premlatili ga nasmrt.
Posle toga, više im nije bilo povratka.
 5

Na zidu, iznad tri panoramska prozora, bila je napisana reč Karakas.

Imanje je bilo sagrađeno zahvaljujući ogromnim svotama novca
zarađenog u trgovini kafom.
Ditlev Pram je smesta uvideo potencijal građevine. Nekoliko
stubova ovde-onde, zidovi od zelenog stakla podignuti nekoliko
metara u vazduh. Pravi nizovi fontana koje štrcaju vodu i brižljivo
održavani travnjaci sa futurističkim skulpturama, koji se protežu ka
Eresundu, behu sve što je bilo potrebno da se napravi najnovija
privatna bolnica na obali Rungsteda. Stomatološka i plastična hirurgija
su bile ovdašnja specijalnost. To nije bila originalna ideja, ali je bila
neverovatno unosna za Ditleva i njegovo osoblje indijskih i
istočnoevropskih hirurga i stomatologa.
Nakon što su njegov stariji brat i dve mlađe sestre nasledili
ogromno porodično bogatstvo koje je njihov otac stekao špekulacijama
na berzi i nizom nasilnih preuzimanja tokom osamdesetih, Ditlev je
znalački upravljao svojim novcem. Njegovo poslovno carstvo se do
sada već proširilo toliko da uključuje šesnaest bolnica, sa četiri nove na
crtačkim tablama arhitekata. Lepo je napredovao prema ostvarivanju
svoje ambicije da na svoj bankovni račun kanališe petnaest procenata
profita od svih operacija povećanja grudi i zatezanja lica u severnoj
Evropi. Severno od Crne šume, bilo je teško pronaći ijednu jedinu
bogatu ženu koja nije ispunila svoje estetske kaprice na nekom od
čeličnih stolova Ditleva Prama.
Ukratko, život mu je bio bajan.
Njegova jedina briga je bila Kimi. Jedanaest godina njenog
rudimentarnog postojanja u njegovoj podsvesti je bilo dovoljno dugo.
Ispravio je nalivpero marke monblan, do tad blago iskrivljeno na
njegovom pisaćem stolu, i ponovo bacio pogled na ručni sat brajtling.
Imao je sasvim dovoljno vremena. Olbek će stići za dvadeset
minuta. Pet minuta posle toga će ga posetiti Ulrik, a možda i Torsten
takođe, ali ko zna?
Ustao je i pošao niz hodnike obložene lamperijom od abonosovine,
mimo bolničkog krila i hirurških sala. Ljubazno je klimao glavom
svima koji su znali da je on neprikosnoveni čovek na vrhu, i prošao
kroz dupla vrata u kuhinju na najnižem nivou, koja je imala fin pogled
na ledenoplavo nebo iznad Eresunda.
Rukovao se sa glavnim kuvarom i hvalio ga sve dok čovek nije
pocrveneo, potapšao njegovog pomoćnika po ramenu a zatim nestao u
vešernici.
Posle mnogo proračuna, znao je da tekstilna služba Berendsen
može da jeftinije i brže dostavi čistu posteljinu, ali to nije bila poenta
imanja vlastite perionice na licu mesta. To je bilo zgodno, razume se, ali
takođe je bilo zgodno imati lak pristup do šest filipinskih devojaka koje
je zaposlio da peru veš. Zar je novac, uopšte, bitan?
Zapazio je kako su se mlade, tamnopute žene lecnule kad su ga
videle i, kao i uvek, to ga je zabavilo. Stoga je ščepao najbližu Filipinku
i ugurao je u ostavu za čiste čaršave. Izgledala je preplašeno, ali je i
ranije prolazila kroz to. Imala je najuže kukove i najmanje grudi, ali je
takođe bila najiskusnija. Kupleraji u Manili su joj pružili solidnu
obuku, a sve što joj je Ditlev sada radio nije bilo ništa u poređenju s tim.
Svukla mu je pantalone i, bez ikakvog uputstva, navalila na njegovu
kitu. Dok mu je jednom rukom trljala stomak a drugom mu drkala u
svojim ustima, Ditlev ju je mlatio po ramenima i rukama.
S ovom nikad nije svršio; orgazam mu je na drugi način strujao kroz
tkivo. Adrenalin mu je kolao kroz vene dok je zadavao udarce, a
rezervoar mu je posle nekoliko minuta bio pun.
Zakoračio je unazad i cimnuo ženu na noge držeći je za kosu, zabio
jezik duboko u njeno grlo, a zatim joj svukao gaćice i zario dva prsta u
vaginu. Kad ju je napokon bacio natrag na pod, oboma im je bilo više
nego dovoljno.
Onda je poravnao izgužvano odelo, tutnuo joj novčanicu od hiljadu
kruna u usta i izašao iz vešernice, prijateljski klimnuvši glavom ostalim
devojkama. Delovale su kao da im je laknulo, ali džabe su se nadale.
Ditlev će čitave naredne sedmice boraviti u klinici Karakas. Devojke će
shvatiti ko je glavni.
Privatni detektiv je tog jutra izgledao kao da ga je izbacila poplava, u
oštrom kontrastu sa Ditlevom blistavom kancelarijom. Bilo je jasno kao
dan da je suvonjavi čovečuljak proveo celu noć na ulicama
Kopenhagena. Ipak, nije li ga upravo zato i plaćao?
„Dakle, Olbeče?“, zabrekta Ulrik, sedeći pored Ditleva i protežući
noge ispod konferencijskog stola. „Ima li vesti u slučaju nestale
Kirsten-Mari Lasen?“ Ulrik uvek na taj način započinje razgovor sa
Olbekom, pomisli Ditlev, dok je iznervirano piljio u tamnosive talase s
druge strane panoramskih prozora.
Žarko je želeo da se sve ovo što pre završi, tako da mu Kimi ne
glođe sećanje sve vreme. Kad je uhvate, ratosiljaće je se zauvek. Bio je
siguran da će smisliti neki način.
Privatni detektiv je iskrivio vrat i potisnuo zev. „Bravar na
centralnoj železničkoj stanici je nekoliko puta video Kimi. Muva se
unaokolo vukući kofer, a poslednju put kad je video bila je odevena u
suknju s tartan dezenom. Istu odeću je nosila kad je spazila žena pored
Tivolija. Ali koliko mi je poznato, ne pojavljuje se redovno na
železničkoj stanici. Zapravo, u vezi s njom ne postoji ništa redovno.
Pitao sam sve na stanici. Obezbeđenje, policiju, beskućnike, vlasnike
radnji. Šačica njih je poznaje, ali ne znaju gde živi, pa čak ni kako se
zove.”
„Moraćeš da oformiš tim koji će danonoćno osmatrati stanicu sve
dok se ponovo ne pojavi.” Ulrik je ustao iz fotelje. Bio je krupan
muškarac, ali je delovao sitnije kada su razgovarali o Kimi. On je
možda bio jedini među njima koji ju je ozbiljno voleo. Možda ga i dalje
izjeda to što je bio jedini od njih koji je nikad nije imao, pomisli Ditlev po
hiljaditi put i nasmeja se u sebi.
„Dvadesetčetvoročasovna prismotra? To će vas koštati kao Svetog
Petra kajgana“, reče Olbek. Pošao je da izvadi džepni digitron iz svoje
smešne torbice, ali nije stigao.
„Prestani s tim“, zareža Ditlev. Na trenutak je razmatrao ideju da
zavrljači nešto na njega, ali se umesto toga zavalio u naslon fotelje.
„Nemoj da nam pričaš o novcu kao da je to nešto o čemu išta znaš,
razumeš? O čemu mi to tačno govorimo ovde, Olbeče? O nekoliko
stotina hiljada kruna? Šta misliš, koliko novca smo Ulrik, Torsten i ja
zaradili dok smo sedeli ovde i diskutovali o tvojoj patetičnoj nadnici?“
Onda je ipak podigao nalivpero i bacio ga na čoveka. Gađao je oči, ali je
promašio.
Nakon što je mršavi Olbek užurbano zatvorio vrata za sobom, Ulrik
je sa poda podigao monblan i stavio ga u džep.
„Ko pronađe, njegovo je“, reče, smejući se.
Ditlev je oćutao. Ulriku bi bilo bolje da dvaput razmisli pre nego što
to ponovo učini.
„Jesi li se danas čuo sa Torstenom?“, upitao ga je.
Na te reči, sva energija je nestala s Ulrikovog lica. „Da, jutros je
otišao na svoje seosko imanje u Gribskovu.”
„Zar ga uopšte nije briga za ono što se ovde dešava?”
Ulrik slegnu ramenima, mesnatijim nego ikada ranije. Eto šta se
događa kad zaposliš glavnog kuvara specijalizovanog da sprema foi
gra.
„Trenutno nije baš sav svoj, Ditleve.”
„Shvatam. U tom slučaju, moraćemo sami da se postaramo za to, zar
ne?“ Ditlev je stisnuo zube. Moraće da očekuju da Torsten jednog dana
doživi potpuni nervni slom. A onda će postati podjednako velika
pretnja kao i Kimi.
Na sebi je osetio Ulrikov ispitivački pogled.
„Nećeš ništa učiniti Torstenu, zar ne, Ditleve?“
„Naravno da neću, kućo stara. Ne Torstenu.”
Nekoliko trenutaka su se gledali kao dva grabljivca, spuštenih glava
i opreznih pogleda. Ditlev je znao da u sportu svojeglavosti nikad neće
nadmašiti Ulrika Dibela Jensena. Ulrikov otac je osnovao porodičnu
kompaniju za istraživanje berze, ali je Ulrik proširio njen uticaj. Kad je
istrajno i uporno jurio za nečim, Ulrik bi na kraju bez izuzetka to i
dobio. Čak iako je to značilo da silom mora to da sprovede u delo, svim
nužnim sredstvima.
„Pa, Ulriče“, reče mu Ditlev, prekidajući tišinu. „Pustićemo Olbeka
da radi svoj posao, i videćemo šta će se dogoditi.”
Ulrikov izraz lica se promenio. „Da li je dogovoren lov na fazane?“,
upitao je, željan kao školarac.
„Jeste. Bent Krum je okupio čitav tim. U četvrtak, u šest ujutru,
nalazimo se u gostionici u Tranekeru. Moraćemo da pozovemo lokalne
blesane, ali to će biti poslednji put.”
Ulrik se nasmejao. „Imaš plan za lov, pretpostavljam.”
Ditlev je klimnuo glavom. „Da, iznenađenje je spremno.”
 Ulrik je stegnuo mišiće vilice. Pomisao ga je očito uzbuđivala. Lako
uzbudljiv i nestrpljiv, to mu je bila prava priroda.
„Šta kažeš, Ulriče, hoćeš li da pođeš sa mnom i vidiš šta rade naše
filipinske devojčure dole u vešernici?“
Ulrik podiže glavu. Oči mu se suziše. To je ponekad značilo da, a
katkad ne bilo je nemoguće reći. Čovek je imao isuviše protivrečnih
nagona.
 6

„Lis, znaš li kako je ovaj slučaj završio na mom radnom stolu?“

Bacila je pogled na dokument dok je podešavala novu, stilski
neurednu frizuru. Njeno mrštenje je nagoveštavalo da ne zna.
Karl je dao fasciklu s dokumentima gospođi Serensen. „Znate li vi,
onda?“
Ženi je trebalo pet sekundi da pogledom preleti preko prve stranice.
„Plašim se da ne znam“, odgovorila mu je, sa slavodobitnim pogledom
u očima. Momenti kao što je ovaj su bili među njenim najlepšim.
Zamenik šefa, Lars Bjern, takođe nije znao, baš kao nijedan od
istražnih oficira. Fascikla se, očigledno, nekako sama stvorila na
njegovom radnom stolu.

„Zvao sam policiju iz Holbeka?” Asad je povikao iz svoje kancelarije,

veličine kutije za cipele. „Koliko im je poznato, fascikla se nalazi u
njihovoj arhivi, gde i treba da bude. Međutim, proveriće kad budu
imali vremena.”
Karl je podigao noge i stavio cipele broj 45 na sredinu stola. „Šta
kažu u Nikebing Šelandu?“
„Samo trenutak, pozvaću ih.” Dok je ukucavao brojeve, Asad je
zviždao nekoliko nota neke od melanholičnih pesama njegove
domovine. Zvučalo je kao da je zviždi unazad.
Loše.
Karl je pomno gledao oglasnu tablu na zidu. Četiri naslovne strane
bile su kao kopirane: slučaj Merete Lingord je bio stručno rešen. Sektor
Q, novoosnovani odsek za slučajeve od posebne važnosti, na čelu sa
glavnim inspektorom Karlom Merkom, opisan je kao apsolutni uspeh.
Zurio je u svoje umorne šake koje jedva da su imale dovoljno
izdržljivosti da drže pišljivu fasciklu s dokumentima, debelu dva i po
centimetra, čije je poreklo bilo nejasno. Reč „uspeh“ ga je, u ovom
trenutku, ostavljala ravnodušnim. Uzdahnuo je i nastavio da čita.
Dvoje mladih ljudi je ubijeno, izuzetno brutalno, dvostruko ubistvo u
kome su glavni osumnjičeni bili nekoliko klinaca iz istaknutih
porodica, a jedan od tih klinaca se devet godina kasnije predao policiji i
priznao krivicu. On je bio jedini član bande koji zapravo nije poticao iz
imućne porodice. Za manje od tri godine, taj Tegersen će biti pušten na
slobodu. Biće bogat kao Krez, takođe, budući da je za vreme
utamničenja na berzi zaradio pravo bogatstvo. Da li je dugoprugašima
uopšte dozvoljeno da na takav način investiraju novac? To je bila
veoma zastrašujuća pomisao.
Karl je temeljno pročitao kopije izveštaja sa saslušanja a zatim, po
treći put, ovlašno iščitao dokumentaciju o slučaju protiv Bjarnea
Tegersena. Ubica očevidno nije poznavao svoje žrtve. Iako je tvrdio da
ih je susreo nekoliko puta, nije bilo materijalnih dokaza koji bi
potkrepili njegovu tvrdnju. Štaviše, izveštaji su nagoveštavali suprotno.
Ponovo je bacio pogled na naslovnu stranu fascikle. „Policija
Holbeka“, pisalo je. Zašto nije pisalo „Nikebing“? Zašto Mobilna
istražna služba nije sarađivala sa policijom Nikebinga? Jesu li policajci
iz Nikebinga bili preblizu slučaja? Da li to može da bude objašnjenje?
Ili su naprosto bili nesposobni?
„Hej, Asade!“, povikao je preko bleštavo osvetljenog hodnika.
„Pozovi stanicu u Nikebingu i pitaj da li je iko tamo poznavao žrtve.”
Iz Asadovog sobička nije usledio nikakav odgovor; čulo se samo
njegovo mrmljanje preko telefona.
Karl je ustao i krenuo preko hodnika. „ Asade, pitaj da li je iko u
stanici...”
Asad ga je presekao pokretom ruke. Već je bio u punom zamahu.
„Da, da, da“, kazao je, za čime je usledio još jedan niz potvrdnih rečca
na sličan način.
Karl je teško uzdahnuo i pogledom skenirao prostoriju. Na
Asadovoj polici se pojavilo još uramljenih fotografija. Fotka dve starije
žene se sada takmičila sa drugim porodičnim snimcima. Jedna žena je
na gornjoj usni imala tragove brkova a druga je bila gojazna, sa kosom
toliko gustom da je podsećala na motociklističku kacigu. Asadove
tetke, ako bi morao da pogađa.
 Kad je Asad spustio slušalicu, pokazao je na fotografije.
„To su moje tetke iz Hamaha. Ona sa kosom je sad mrtva.”
Karl je klimnuo. Kako je žena izgledala, svaki drugi odgovor bi ga
iznenadio. „Šta su ti rekli u Nikebingu?”
„Ni oni nam nisu poslali fasciklu, Karle. Nisu ni mogli, i to s dobrim
razlogom. Nikad je nisu ni imali.”
„Shvatam. To je neobično, jer dokumenti sugerišu da su policija u
Nikebingu, Holbeku i Mobilna istražna jedinica sarađivale na slučaju.”
„Ne. Kažu da je Nikebing bio na čelu istrage, ali da su prepustili
slučaj drugima.”
„Stvarno? To mi izgleda prilično čudno. Znaš li da li je iko u
Nikebingu lično poznavao žrtve?“
„Da i ne.”
„Šta to znači?”
„Dve žrtve su bile sin i kćerka jednog od policajaca.” Pokazao je na
beleške koje je maločas zapisao. „Zvao se Hening P. Jergensen.”
Karl je zamislio divljački pretučenu devojčicu. Pronalaženje ubijene
vlastite dece je najgora noćna mora svakog pandura.
„Užasno. No, pretpostavljam da to objašnjava zašto je slučaj predat
drugoj stanici. Kladim se da iza toga stoji lična motivacija. Međutim,
rekao si da i ne. Zašto?“
Asad se zavalio u naslon stolice. „Uradio sam to zato što u stanici
više ne postoji niko ko je povezan s tom decom. Odmah nakon otkrića
njihovih tela policajac se odvezao nazad u stanicu u Nikebing Šelandu.
Pozdravio je momka na recepciji, otišao pravo do depoa s oružjem i
povukao okidač svog službenog pištolja, evo ovako.” Uperio je dva
kratka, zdepasta prsta sebi u slepoočnicu.

Reorganizacija danske policije je dovela do mnoštva čudnih rezultata.

Odeljenja su preimenovana, titule promenjene a arhive premeštene.
Sve u svemu, većina osoblja je imala poteškoća da pronađe čvrsto tlo u
svom tom ludilu. Mnogi su iskoristili priliku da iskoče sa vrteške,
prihvatajući titulu „prevremenog penzioner?”.
U starim danima, penzionisanje za policajca nije bilo baš mačji
kašalj. Prosečan broj preostalih godina života nakon tako iscrpljujuće
karijere nije bio čak ni dvocifren. Gora sudbina je čekala jedino
novinare, ali s druge strane, kroz tu profesiju je verovatno proticalo
mnogo više litara piva. Smrt mora imati neki uzrok, na kraju krajeva.
Karl je znao policajce koji čak nisu dočekali ni prvu godišnjicu kao
penzioneri pre nego što su otišli bogu na istinu, ostavljajući svet u
rukama mladih kulija.* No, na svu sreću, situacija se menjala. Čak i
policajci su želeli da vide sveta, želeli su da vide svoje unuke kako
dobijaju srednjoškolske diplome. Posledica toga je bilo to što su mnogi
napuštali policiju. Kao na primer Klaes Tomasen, penzionisani pandur
sa stomačinom iz Nikebing Šelanda, koji je sada stajao pred njima i
klimao glavom. Trideset pet godina u plavoj uniformi mu je bilo
dovoljno, kazao im je. Ovih dana njegova supruga ga više privlači. Iako
je deo o ženi malčice živcirao Karla, znao je šta Kleas hoće da kaže.
Tehnički gledano, dabome, i on, takođe, još uvek ima ženu, ali je prošla
čitava večnost otkako ga je Viga ostavila, a njeni niski ljubavnici s
dugim bradama bi se nesumnjivo bunili ukoliko bi insistirao na tome
da mu se vrati.
Kao da bi to uopšte i želeo.
„Imate veoma lepu kućicu“, reče Asad. Impresioniran, gledao je
kroz dvostruke prozore u livade koje su okruživale urednu bašticu
Kleasa Tomasena i grad Stenlese s druge strane.
„Hvala vam što ste našli vremena da se vidite s nama, Tomasene“,
reče mu Karl. „Nema mnogo penzionisanih policajaca koji su poznavali
Heninga Jergensena.”
Klasov osmeh je izbledeo. „Najbolji prijatelj i kolega koga bi svako
mogao da poželi. Bili smo komšije. To je jedan od razloga zašto smo se
moja žena i ja odselili. Nakon svega što se desilo, njegova udovica se
razbolela i počela da se ponaša ćaknuto, a nama se više nije sviđalo da
tamo živimo. Previše loših sećanja.”
„Razumem da je Hening Jergensen bio nepripremljen za identitet
žrtava u tom letnjikovcu?“
Tomasen je odmahnuo glavom. „Dobili smo poziv od komšije koji je
zastao pored vikendice i pronašao mrtve klince. Ja sam se javio na
telefon. Jergensen je tog dana imao slobodan dan. No, kad se odvezao

*Kuli, azijski rob ili nekvalifikovani fizički radnik za vreme XIX i početkom XX veka;
reč se danas koristi kao uvreda na rasnoj osnovi za osobe azijskog porekla. (Prim.
prev.)
da pokupi svoju decu, video je sva ta policijska vozila. Klinci bi
sledećeg dana započeli poslednju školsku godinu.”
„Jeste li bili tamo kad je stigao?“
„Da, zajedno sa forenzičarima i šefom istrage.” Ponovo je zavrteo
glavom. „On je takođe mrtav sad. Automobilska nesreća!“
Asad je izvadio notes i počeo da hvata beleške. Karlov asistent će
uskoro moći sam da obavlja sav posao. Karl je jedva čekao da dođe taj
dan.
„Šta ste videli u vikendici?“, upitao je. „Uopšten opis će biti sasvim
dovoljan.”
„Vrata i prozori su bili širom otvoreni. Postojalo je nekoliko otisaka
stopala. Nikad nismo našli cipele, ali jesmo pronašli pesak koji smo
kasnije zatekli na terasi kuće koja pripada roditeljima jednog od
osumnjičenih. A onda smo ušli u dnevnu sobu i otkrili tela na podu.”
Seo je na kauč pokraj stočića za kafu i mahnuo im da mu se pridruže.
„Devojka je predstavljala prizor kog radije ne bih da se prisećam,
kazao im je, „ako znate šta hoću da kažem. Poznavao sam je, na kraju
krajeva.” Njegova supruga im je sipala kafu. Asad je odbio, ali ga je
žena ignorisala.
„Nikad u životu nisam video toliko gadno pretučeno telo“, nastavio
je da priča. „Bila je tako sitna i mršava. Ne shvatam kako je mogla da
preživi onoliko dugo koliko je preživela.”
„Kako to mislite?”
„Autopsija je pokazala da je poživela možda još čitav sat nakon što
su napadači otišli. Krvarenje u njenoj jetri joj se nagomilavalo u
trbušnoj duplji, sve dok gubitak krvi nije postao preveliki.”
„Ubice su prilično mnogo rizikovale.”
„Ne baš. Da je preživela, mozak bi joj bio toliko oštećen da nikad ne
bi bila sposobna da pomogne policiji u istrazi. To je bilo smesta
očigledno.” Izgovorivši to, Tomasen je okrenuo lice ka livadama. Karlu
je bilo poznato to osećanje. Pojedine unutrašnje slike teraju čoveka da
gleda izvan ovog sveta. „Ubice su to znale?“
„Da. Takva otvorena fraktura lobanje, posred čela, ne ostavlja mesta
sumnji. Bila je prilično neverovatna. Stoga je nije bilo teško videti.”
„A dečak?“
„Pa, on je ležao pored nje. Na licu je imao iznenađen, ali spokojan
izraz. Bio je dobar dečko. Sreo sam ga mnogo puta, kako kod kuće,
tako i u stanici. Želeo je da bude policajac, baš kao i njegov stari.”
Pogled mu se usredsredio na Karla. Retko se viđao prekaljeni policajac
sa toliko bola u očima.
„Onda je otac stigao i sve video?“
„Nažalost, da.” Zavrteo je glavom. „Hteo je da smesta ponese tela sa
sobom. Bio je u takvom stanju da je hodao svuda po mestu zločina i
verovatno upropastio svakojake vrste dokaza. Morali smo da ga na silu
izvučemo iz kuće. Sad zaista žalim zbog toga.”
„A onda ste predali slučaj u ruke policije iz Holbeka?“
„Ne, oduzeli su nam ga.” Klimnuo je glavom svojoj ženi. Na stolu je
sada bilo izobilja svega. „Biskvit?“, upitao ih je, ali se činilo kao da
odista želi da odbiju njegovu ponudu i odu.
„Dakle, vi ste stavili slučaj u naše ruke?“
„Ne, nisam.” Tomasen je srknuo kafu i bacio pogled na Asadove
beleške. „Ali mi je drago što je slučaj sada ponovo otvoren. Svaki put
kad na televiziji vidim te kučkine sinove Ditleva Prama, Torstena
Florina i onog berzanskog mešetara ostatak dana se osećam kao
đubre.”
„Vidim da ste formirali mišljenje o tome ko su bili počinioci.”
„Prokleto ste u pravu.”
„Šta je s čovekom osuđenim za zločin, Bjarneom Tegersenom?“
Stopalo penzionisanog policajca je pravilo krugove na parketu ispod
stočića za kafu, ali mu je lice ostalo spokojno. „Ta vražja grupa
bogataške dece, svi oni su zajedno bili u tome, verujte mi na reč. Ditlev
Pram, Torsten Florin, berzanski mešetar i ta devojka koju su vukli sa
sobom. To govance Bjarne Tegersen je verovatno bio tamo, takođe, ali
su svi zajedno bili umešani. I Kristijan Volf, šesti član bande. A on nije
tek tako umro od nekakvog srčanog udara. Ako želite da znate moju
teoriju, ostali su ga likvidirali jer se uplašio ovoga ili onoga. To je
takođe bilo ubistvo.”
„Koliko mi je poznato“, reče Karl, „Kristijan Volf je poginuo u
nesrećnom slučaju u lovu, zar ne? U izveštaju piše da se slučajno
upucao u butinu i nasmrt iskrvario. Niko od ostalih lovaca nije bio u
blizini.”
„Mudo moje. To je bilo ubistvo.”
„Tu teoriju zasnivate na... pa, čemu tačno?“, Asad se nagnuo preko
stočića za kafu i uzeo kolačić, očiju usredsređenih na Tomasena.
 Čovek je slegnuo ramenima. Pandurska intuicija. Šta bi Asad uopšte
mogao da zna o tome, verovatno je mislio.
„Pa“, Asad je nastavio da govori, „imate li išta povezano sa
ubistvima u Rervigu što možemo da pogledamo? Nešto što možda ne
možemo da nađemo na drugim mestima?“
Kleas Tomasen je gurnuo tanjirić s biskvitima prema Asadu. „Ne
bih rekao.”
„Ko bi mogao da ima, onda?“ Asad je gurnuo tanjirić nazad. „Ko
može da nam pomogne s ovim? Ako to ne saznamo, slučaj će završiti
nazad u gomili.”
Iznenađujuće samostalna opaska.
„Da sam na vašem mestu, stupio bih u kontakt sa Heningovom
ženom, Martom Jergensen. Dodijavala je istražiteljima mesecima nakon
ubistava dece i muževljevog samoubistva. Da, pokušajte s Martom.”
 7

Svetlost iznad železničkih šina delovala je sivkasto u izmaglici. Na

suprotnoj strani, s druge strane paukove mreže visećih žica, žuti
poštanski kombiji su bili aktivni satima. Ljudi su išli na posao, a vozovi
nadzemne železnice, zbog kojih se Kimin dom tresao, bili su dupke
puni putnika.
To je mogao da bude početak uobičajenog dana, ali su demoni u njoj
bili pušteni s lanca. Bili su poput grozničavih halucinacija: zlokobni,
nekontrolisani i neželjeni.
Na trenutak je pala na kolena i pomolila se da glasovi ostanu tihi, ali
je viša sila imala slobodan dan, kao i obično. Stoga je otpila gutljaj
viskija koji je držala pored svog improvizovanog kreveta.
Kada je polovina sadržaja boce progorela put kroz njeno telo,
odlučila je da ostavi kofer. Imala je dovoljno stvari da nosi sa sobom.
Mržnju, gađenje, gnev.
Prvi na redu je bio Torsten Florin. Tako je bilo još od smrti Kristijana
Volfa.
U časopisu s vestima o životima slavnih ličnosti je videla
Torstenovo lisičje lice, dok ponosno pozira ispred svoje nedavno
renovirane i nagrađivane staklene palate modne kuće, u staroj
slobodnoj luci u Indijakaju. To je bilo mesto gde će ga suočiti sa
stvarnošću.
Ustala je sa rasklimatanog ležaja, dok joj je u krstima bolno
pulsiralo, i onjušila se ispod pazuha. Miris još uvek nije bio kiselkast,
tako da je kupanje u opštinskom bazenu moglo da sačeka.
Protrljala je kolena, zavukla ruku ispod kreveta, izvadila malu
škrinju i podigla poklopac.
„Jesi li lepo spavala, dušice moja mala?“, upitala je, prstima milujući
malu glavu.
Svakog dana je mislila: „Kosa joj je tako mekana, a trepavice su
toliko dugačke.”, Onda se toplo nasmešila svojoj dragoj malenoj,
pažljivo zatvorila poklopac škrinje i vratila je ispod kreveta. Kao i uvek,
to je bio najbolji trenutak njenog dana.
Istumbala je hrpu odeće kako bi pronašla najtoplije hulahopke. Buđ
koja je rasla ispod improvizovanog krova od nakatranjenog papira je
predstavljala upozorenje. Ove jeseni, vreme je bilo nepredvidivo.
Kad je završila, pažljivo je otvorila vrata svoje kućice od opeke i
zagledala se direktno ka šinama. Manje od dva metra su je razdvajala
od brzih gradskih vozova, koji su jurili pored kuće u praktično svako
doba dana i noći.
Niko je nije video.
Stoga je skliznula napolje, zaključavši vrata i zakopčavši jaknu.
Prešla je dvadeset koraka i obišla oko čeličnosivog transformatora koji
su inženjeri gradske železnice retko kad proveravali, pošla duž
asfaltiranog putića do kapije od kovanog gvožđa koja je vodila napolje
na Ingerslevsgade ulicu i otključala je.
Nekad, kad je do železničkog zdanja mogla da stigne jedino
hodajući po kršu duž ograde od stanice Dibelsbro i to isključivo noću,
jer bi je u suprotnom uhvatili njen najveći san je bio da ima ključ od te
kapije. Mogla je da ugrabi svega tri ili četiri sata sna pre nego što je
morala da napusti okruglu kućicu. Da su je makar jednom videli, znala
je da bi je izbacili napolje i postarali se da se nikad više ne vrati. Stoga
je noć postala njena drugarica, sve do jutra kad je na kapiji otkrila znak
Lejstrup fens.
Pozvala je dotičnu fabriku, predstavila se kao Lili Karstensen,
upravnica službe za nabavke Danske državne železnice, i ugovorila da
se sretne sa bravarom na kapiji. Za tu prigodu je obukla ispeglano
plavo poslovno odelo i mogla je da prođe kao službenica u državnoj
birokratiji. Čovek joj je napravio dva rezervna ključa i dao račun koji je
platila gotovinom a sada je mogla da dolazi i odlazi kako joj se prohte.
Ako bude pažljiva, i ako je unutrašnji demoni ostave na miru, sve će
biti u redu.

U autobusu za Esterport mrmljala je sebi u bradu a ljudi su zijali u nju.

„Prestani, Kimi“, kazala je samoj sebi. Međutim, usta je nisu slušala.
 Ponekad bi slušala sebe kao da govori neko sasvim drugi, a tako je
bilo i tog dana. Nasmešila se devojčici, a devojčica je na njenu
ljubaznost uzvratila tako što joj se isplazila.
Znači, danas mora da je bilo izuzetno loše.
Dok je deset hiljada očiju zurilo u nju, sišla je s autobusa nekoliko
stanica ranije. Ovo je poslednji put da idem autobusom, obećala je samoj
sebi. Ljudi su naprosto preblizu. Gradski vozovi su bolji.
„Mnogo bolji“, rekla je naglas, dok je hodala niz Store
Kongensgade. Na ulici skoro da uopšte nije bilo ljudi. Skoro da uopšte
nije bilo vozila. Skoro da uopšte nije bilo glasova u njenoj glavi.
Stigla je do zgrade u Indijakaju odmah posle pauze za ručak. Ispred
modne kuće Brend nejšn je pronašla zjapeće prazno parking mesto koje
je, sudeći po emajliranom znaku, pripadalo Torstenu Florinu.
Otvorila je torbicu i bacila pogled unutra. Ukrala je tašnicu u
predvorju bioskopa Palas od devojke koja je bila prezauzeta sobom i
svojim odrazom u ogledalu.
Sudeći prema njenoj kartici zdravstvenog osiguranja, fufica se zvala
Lise-Maja Peterson. Verovatno još jedna žrtva numerologije, pomislila je,
gurajući ručnu bombu u stranu i vadeći jednu od sumanuto ukusnih
piter džekson pljuga. „Pušenje izaziva srčane bolesti“, pisalo je na
paklici.
Zapalila je cigaretu i glasno se nakašljala, a zatim uvukla dim
duboko u pluća. Pušila je još otkako su je izbacili iz internata a srce joj
je i dalje sasvim fino radilo. Neće je srediti srčani udar, toliko je znala.
Posle nekoliko sati je ispraznila paklicu, gaseći opuške svuda po
kamenim pločama. Potom je zgrabila jednu od mladih žena koje su se
šepurile prolazeći tamo-amo kroz staklena vrata Brend nejšna.
„Znaš li kad će se vratiti Torsten Florin?“, upitala ju je, a odgovorili
su joj tišina i pogled pun neodobravanja.
„Znaš li?“, kazala je naglašenije, cimajući devojčinu ruku.
„Pusti me!“, viknu devojka, obema šakama uvrćući Kiminu ruku.
Kimi je suzila oči. Mrzela je da je ljudi dodiruju, mrzela je kada ne
odgovaraju i mrzela je njihovo zurenje. U jednom tečnom pokretu,
zamahnula je slobodnom rukom i udarila devojku u jagodičnu kost.
Devojka se kao krpena lutka stropoštala na asfalt. Osećanje je bilo
dobro, a u isto vreme i nije. Kimi je znala da ljudi ne treba tako da
postupaju.
 „Reci mi“, kazala je, nadnoseći se iznad zgranute žene. „Znaš li kad
će se vratiti Torsten Florin?”
Kad je devojka po treći put promucala da ne zna, Kimi se okrenula,
sasvim svesna da se još neko vreme ne može vratiti ovamo.

Natrapala je na Tine Pacova na trošnom betonskom ćošku ispred

kompleksa restorana i kafića Džejkobs ful haus na Ulici Skelbekgade.
Stajala je ispod reklamnog znaka na kome je pisalo sezonske pečurke,
sa svojom plastičnom torbicom i odavno razmazanom šminkom. Prvi
tipovi kojima je popušila u sporednim uličicama su bili nagrađeni oštro
iscrtanom šminkom na očima i zarumenjenim obrazima, ali su potonje
mušterije morale da se zadovolje znatno manjim. Karmin joj je sad bio
razmazan, a bilo je jasno kao dan da je rukavima obrisala spermu sa
lica. Tinine mušterije nisu koristile kondome. Prošle su godine otkako
je bila u položaju da to zahteva od njih. Godine otkako je bila u
položaju da zahteva bilo šta.
„Ćao, Kimi! Ćao, mila! Jebeno je lepo videti te“, zašmrcala je, klateći
se prema Kimi na nogama tankim poput ždralovih. „Tražila sam te,
mila“, rekla je, mašući tek zapaljenom cigaretom. „Znaš li da se ljudi
raspituju za tebe dole na centralnoj stanici?“
Uhvatila je Kimi za ruku i odvukla je do klupa na suprotnoj strani
ulice od kafea Irsa.
„Gde si bila? Nedostajala si mi toliko jebeno mnogo“, reče Tine,
vadeći dve pivske flaše iz plastične torbice.
Dok ih je otvarala, Kimi je bacila pogled ka tržnom centru Fisketorv.
„Ko se raspitivao za mene?“, upitala je, vraćajući joj natrag flašu
piva. Pivo je piće proletarijata. Naučila je to odrastajući.
„Oh, samo neki tipovi.” Tine je stavila drugu flašu ispod klupe. Bila
je srećna dok sedi tamo, znala je Kimi, na tom mestu gde se najviše
osećala kao kod kuće; s pivom u ruci, novcem u džepu i novom
cigaretom među požutelim prstima.
„Sve mi ispričaj, Tine.”
„Oh, Kimi, moje sećanje više nije toliko dobro, znaš to. Zbog droge,
jel da? Što mi kefalo ne radi kako treba.” Potapšala se po glavi. „Ali
nisam im ništa rekla. Samo sam im kazala da nemam jebenog pojma ko
si.” Nasmešila se i zavrtela glavom. „Pokazali su mi tvoju sliku, Kimi.
Gospode bože, ala si tada dobro izgledala, Kimi, ljubavi.” Povukla je
dim. „I ja sam dobro izgledala, takođe, jednom, vala jesam. Neko mi je
to jedared rekao. Zvao se...” Zagledala se u prazno. To je takođe
nestalo.
Kimi je klimnula glavom. „Da li se više njih raspitivalo za mene?“
Tine je klimnula glavom i otpila još jedan gutljaj piva. „Bila su
dvojica, ali ne u isto vreme. Jedan je došao noću, tik pre zatvaranja
stanice. Što znači da je bilo negde oko četiri sata izjutra. Da li je tako,
Kimi?“
Kimi je slegnula ramenima. Pošto je sad znala da su je tražila
dvojica, vreme više nije bilo zaista bitno.
„Koliko?“ Pitanje je postavio muškarac koji je stajao direktno ispred
Kimi, ali ona nije reagovala. To je bio Tinin posao.
„Koliko za pušenje?“, ponovio je.
Osetila je kako je Tine ćuška laktom. „Tebe pita, Kimi“, rekla je,
iščezla iz sveta. Već je zaradila sav novac koji joj je bio potreban za taj
dan.
Kimi je podigla glavu i ugledala muškarca prosečnog izgleda koji je
držao ruke u džepovima kaputa, sa patetičnim izrazom na licu.
„Odjebi“, kazala mu je, uputivši mu ubilački pogled. „Odjebi pre
nego što te zveknem.”
Ustuknuo je i uspravio se, a zatim pokvareno nasmešio, kao da mu
je sama njena pretnja predstavljala dovoljno zadovoljstvo.
„Pet stotina. Petsto, ako najpre opereš usta. Ne želim tvoje bale na
kiti, čuješ?“
Izvadio je novac iz džepa i mahnuo novčanicama, a glasovi u
Kiminoj glavi su postali glasniji. Hajde, prošaptao je jedan. Sam je to
tražio, oglasili su se ostali. Zgrabila je flašu ispod klupe i prinela je
usnama, dok je čovek pokušavao da je pretećim pogledom natera na
kapitulaciju.
Kad je izvila glavu unazad i pljunula mu u oči, muškarac se
zateturao unazad sa šokiranim izrazom na licu. Bacio je pogled na svoj
kaput, besan kao ris, i ponovo upravio pogled u nju. Znala je da je sada
opasan. Na Skelbekgade ulici nije manjkalo napada. Bilo je malo
verovatno da će Tamilac koji je delio besplatne novine na obližnjem
uglu reagovati.
Ustala je sa klupe i razbila pivsku flašu o čovekovu glavu. Krhotine
stakla su otklizale po ulici do srušenog poštanskog sandučeta. Mlaz
krvi se slio niz njegovo uvo i kapao na okovratnik kaputa. Dok je zurio
u nazubljenu bocu uperenu u njega, um mu je nesumnjivo grozničavo
radio. Kako će ovo objasniti svojoj ženi, svojoj deci, svojim kolegama?
Potrčao je ka centralnoj stanici, najverovatnije svestan da će mu biti
potrebna lekarska pomoć i novi kaput da bi se vratio u normalu.
„Viđala sam tog kurcolisca i ranije“, zašmrca Tine dok je stajala uz
Kimin bok i gledala u lokvu piva koja se širila po pločniku. „Dovraga,
Kimi. Sad moram da odem u Aldi po još jedno, zar ne? Šteta za jebeno
pivo. Zašto je taj idiot morao da se došeta ovamo dok smo sedele i
dobro se provodile?”
Kimi je popustila stisak na grliću flaše kad je čovek nestao iza ugla.
Onda je zavukla prste u pantalone, izvadila torbicu od kože divokoze i
otvorila je. Isečci iz novina su bili novijeg datuma. S vremena na vreme
ih je zamenjivala novima, kako bi mogla da ostane u toku sa izgledom
ostalih. Razmotala je isečke i podigla ih do Tininog lica.
„Da li je ovaj tip bio jedan od ljudi koji su se raspitivali za mene?“
Stavila je prst na fotografiju iz novina. Na dnu je pisalo: „Ulrik Dibel
Jensen, direktor kompanije za istraživanje tržišta vrednosnih hartija,
odbija partnerstvo sa konzervativnom ekspertskom organizacijom.”
Ulrik je postepeno postao veliki čovek, kako fizički, tako i u
figurativnom smislu reči.
Tine je kroz plavobeli oblačić dima od cigarete proučavala isečak iz
štampe, a zatim zavrtela glavom. „Nisu bili toliko debeli.”
„A ovaj?“ Fotografija je poticala iz ženskog časopisa koji je pronašla
u kanti za đubre na Ulici Ester Farimagsgade. Sa dugom kosom i
sjajnom kožom, Torsten Florin je ličio na pedera, ali to nije bio. Lično je
to mogla da potvrdi.
„Njega sam viđala i ranije, na televiziji ili nečemu. Bavi se nečim što
ima veze s modom, zar ne?“
„Da li je to bio on, Tine?“
Tine se zakikotala kao da je u pitanju nekakva igra. Znači, nije bio ni
Torsten, takođe.
Kada je Tine takođe odbila isečak sa fotografijom Ditleva Prama,
Kimi ih je sve spakovala i ugurala nazad u pantalone. „Šta su ti ljudi
kazali o meni?“
„Samo su rekli da te traže, mila.”
 „Ako jednog dana odemo na stanicu da ih pronađemo, da li bi
mogla da ih prepoznaš?“
Slegnula je ramenima. „Nisu tamo svakog dana, Kimi.”
Kimi se ugrizla za usnu. Sad mora da bude oprezna. Približavali su
joj se. „Kaži mi ako ih ponovo vidiš, kapiraš? Obrati pažnju na njihov
izgled. Zapiši kako izgledaju da bi kasnije mogla da se setiš.” Spustila
je šaku na Tinino koleno, koje je kao oštrica noža štrčalo iz iznošenih
farmerica. „Ako imaš informaciju za mene, ostavi je ispod onog tamo
žutog znaka.” Pokazala je na reklamni znak na kome je pisalo:
Iznajmljivanje kola -popust.
Tine se istovremeno nakašljala i klimnula glavom.
„Svaki put kada mi daš korisnu informaciju, ja ću tebi dati hiljadu
kruna za tvog pacova. Šta kažeš na to, Tine? Možeš da mu kupiš novi
kavez. Još uvek ga držiš u svom jednosobnom stanu, zar ne?“

Kimi je stajala pet minuta pored znaka za parkiranje ispred znamenite

zgrade rafinerije C.E. Bast talov, sve dok nije bila sigurna da je Tine ne
posmatra.
Niko nije znao gde Kimi živi, a želela je da tako i ostane.
Prešavši preko ulice, dok je hodala prema vratima od kovanog
gvožđa, osetila je začetak glavobolje, zajedno sa peckavim osećajem
ispod kože. Bes i osujećenost u isto vreme. Demoni u njoj su to mrzeli.
Dok je sedela na svom uzanom krevetu, držeći bocu s viskijem i
zureći kroz pomračinu koja je vladala u sobičku, preplavilo ju je
osećanje smirenosti. Ovo je bio njen stvarni svet. Mesto gde se oseća
bezbedno, gde može da nađe sve što joj je potrebno. Škrinja sa njenim
najdragocenijim blagom je ležala ispod ležaja, poster koji je prikazivao
decu u nekoj igri bio je zalepljen na unutrašnju stranu vrata, fotografija
devojčice, novine koje je prikačila na zid kao toplotnu izolaciju. Hrpa
odeće, kibla na podu, gomila novina u stražnjem delu, dve minijaturne
neonske lampe na baterije i dodatni par cipela na polici. Može da radi
šta god joj volja sa svim tim, a ako poželi nešto novo, imala je dosta
novca na raspolaganju.
Kad je viski počeo da deluje, nasmejala se i pregledala šupljine iza
tri labave cigle u zidu. Proveravala je te prostore bezmalo svaki put
kad bi se vratila u kuću, počinjući sa šupljinom u kojoj su se nalazile
kreditne kartice i najskorije priznanice iz bankomata, a zatim prelazeći
na onu u kojoj je čuvala gotovinu.
Svaki dan je prebrojavala koliko joj je ostalo. Na ulici živi već
jedanaest godina, a i dalje ima još 1.344.000 kruna. Ukoliko nastavi kao
do sada, nikad ih neće potrošiti. Sve svakodnevne potrebe, uključujući
tu i novu odeću, više-manje je zadovoljavala krađom. Nije mnogo jela,
a zahvaljujući takozvanoj vladi svesnoj značaja javnog zdravlja, alkohol
je bio skoro besplatan. Osoba je sad mogla da se ubije od pića upola
cene. Kakvo sjajno društvo je Danska postala. Frknula je, izvadila
ručnu bombu iz torbice i stavila je u treću šupljinu, skupa sa ostalima.
Onda je s tolikom pažnjom vratila ciglu na mesto da je bilo skoro
nemoguće videti pukotine.
Njena anksioznost se ovog puta vratila bez upozorenja, što je bilo
neobično. Pod normalnim okolnostima, unutrašnje slike bi je na vreme
uzbunile. Pesnice podignute da zadaju udarac, katkad krv i unakažena
tela. Drugih puta, nakratko bi spazila bezbrižne trenutke iz davno
minulih vremena. Prošaputana obećanja, kasnije prekršena. Ovaj put,
međutim, glasovi nisu uspeli da je upozore na vreme.
Počela je da se trese. Grčevi u karlici su joj drobili utrobu. Kao i
suze, mučnina je bila neizbežna nuspojava. Ranije je pokušavala da
utopi duševni bol u alkoholu, ali ga je piće samo pojačavalo.
U ovakvim trenucima, mogla je samo da satima sedi i čeka da
prođe, sve dok se tama ne vrati.
Kad joj se glava razbistri, ustaće i otići će do stanice Dibelsbro.
Spustiće se na platformu 3 i čekaće na udaljenom kraju sve dok neki
voz ne projuri pored nje. Staće na samu ivicu, ispružiće ruke i
povikaće: „Nećete se izvući s ovim, kučkini sinovi.”
Posle toga, pustiće da glasovi odluče.
 8

Karl se jedva skrasio u svojoj kancelariji pre nego što mu je pogled

privukla prozirna plastična fascikla na radnom stolu. Šta, kog đavola?,
pomislio je i pozvao Asada.
Kad je Asad ušao, pokazao je na fasciklu. „Znaš li odakle je ovo
stiglo?“ Asad je odmahnuo glavom. „Ne dodiruj je, važi? Možda ima
otisaka prstiju.”
Pogledali su u gornju stranicu. „Napadi bande iz internata”, glasilo
je odštampano zaglavlje.
Ispod se nalazio spisak nasilnih zločina sa vremenima, mestima i
imenima žrtava. Činilo se da su napadi vršeni tokom dugog
vremenskog perioda sve do 1992. Mladić na plaži nadomak Niborga.
Braća blizanci na fudbalskom terenu usred belog dana. Muž i žena na
ostrvu Langeland. Bilo je najmanje dvadeset zabeleženih napada.
Osamdesetih nije bilo neuobičajeno da učenici budu u školi sve do
dvadesete, pomisli Karl, ali mora da su kasniji napadi izvršeni nakon
što su maturirali.
„Moramo da otkrijemo ko ostavlja ova dokumenta ovde, Asade.
Zovi forenzičare. Ako ovo radi neko ovde u stanici, onda će poređenje
otisaka prstiju biti prosto ko pasulj.”
„Nisu uzeli moje otiske prstiju.” Asad je delovao maltene
razočarano.
Karl je zavrteo glavom. Zašto to nisu učinili? Još jedna nepravilnost
u pravom katalogu nepravilnosti povezanih sa Asadovim
zapošljavanjem.
„Pronađi nam adresu majke žrtava iz Rerviga, Asade. Selila se
nekoliko puta u toku proteklih nekoliko godina, a očevidno ne živi na
adresi navedenoj u sistemu javnog registra Tisvildea. Stoga budi
malčice kreativan, važi? Pozovi njene stare komšije. Tamo su ti brojevi
telefona. Možda oni znaju nešto.” Pokazao je na metež beležaka koje je
upravo izvadio iz džepa. Onda je uzeo notes i napisao spisak stvari
koje treba učiniti.
Imao je kristalno jasno osećanje da se novi slučaj polako razmotava.

***

„Iskreno, Karle, nemoj da traćiš vreme na slučaj koji je već doveo do

pravosnažne osude.” Šef odeljenja za ubistva, Markus Jakobsen, vrteo
je glavom dok je preturao po beleškama na svom radnom stolu. Za
samo osam dana, desila su se četiri nova, grozomorna slučaja. Pored
toga, imao je tri zahteva za odsustvo, a dva policajca su već uzela
bolovanje, pri čemu je jedan bolovao od nečeg težeg. Karl je bio i te
kako svestan o čemu razmišlja šef odeljenja za ubistva: koga može da
prebaci, i sa kog slučaja? Ali to je njegov problem, hvala bogu.
„Umesto toga, usredsredi se na svoje posetioce iz Norveške, Karle.
Tamo gore su svi čuli za ono što si uradio u slučaju Merete Lingord, i
žele da znaju kako utvrđuješ svoje prioritete i procedure. Mislim da
imaju hrpu starih slučajeva koje bi želeli da zatvore. Koncentriši se na
to da očistiš kancelariju i uputiš ih u solidan posao danske policije. Ako
to uradiš, imaće šta da ponesu sa sobom kad kasnije, u toku dana,
posete ministra.”
Karl je pustio da mu glava malaksalo klone. Hoće li njegovi
posetioci posle otići da kafenišu sa hvalisavim ministrom pravosuđa i
tračariti o njegovom sektoru? To nije bilo ohrabrujuće.
„Moram da znam ko ostavlja dokumentaciju o slučajevima na mom
radnom stolu, Markuse. Onda ćemo videti šta se dešava.”
„Dobro, Karle. Sam vodiš predstavu. Ali ako preuzmeš slučaj
Rervig, mi ćemo ostati potpuno izvan toga. Ne možemo da
proćerdamo ni jedan jedini radni sat na taj slučaj.”
„Opusti se“, reče mu Karl, ustajući.
Markus se nagnuo prema interfonu. „Lis, hodi ovamo na tren, hoćeš
li? Nigde ne mogu da nađem svoj rokovnik.”
Karlov pogled je odlutao na pod. Tamo je ležao rokovnik šefa
odeljenja. Najverovatnije mu je pao sa stola.
 Vrhom cipele ga je ćušnuo tako da je rokovnik potpuno nestao
ispod najniže fioke stola. Možda će njegov sastanak sa Norvežanima
nestati na isti način.
Bacio je blagonakloni pogled na Lis kad je prošla pored njega. Više
mu se sviđala njena verzija pre metamorfoze, ali hej, Lis je Lis.
Dok je sedeo za svojim stolom, činilo se kao da mu Rose Knudsen i
njene jamice na obrazima, duboke kao Marijanski rov*govore: Jedva
čekam da ti se pridružim dole u Sektoru Q.
Nije joj uzvratio pokazivanjem rupica smejalica ali, s druge strane,
nije ih ni imao.

***

Dole u podrumu, Asad je bio spreman, završivši podnevne molitve.

Nosio je preveliku vetrovku i pod pazuhom je držao malu kožnu
akten-tašnu.
„Majka ubijenog dečaka i devojčice živi kod stare prijateljice u
Roskildeu”, kazao je, dodavši da do tamo mogu stići za manje od pola
sata ako legnu na gas. „No, takođe su zvali iz Hornbeka, Karle. To nisu
bile tako dobre vesti.”
Karl je zamislio Hardija. Dve stotine sedam centimetara
nepokretnog mesa, lica okrenutog prema Eresundu, posmatrajući kako
vikend-jedriličari jedre poslednji put te sezone.
„Šta se desilo?“, upitao je. Osećao se grozno. Prošlo je više od mesec
dana otkako je zadnji put posetio svog starog kolegu.
„Kažu da baš često plače“, odgovorio je Asad. „Iako mu daju
mnoštvo pilula i sve, on i dalje plače.”

Bila je to sasvim obična kuća na kraju Fasanveja. Na mesinganoj pločici

su bila ugravirana imena Jens-Arnold i Ivete Larsen, a ispod toga je stajao

*Marijanski rov, najdublji deo svetskih okeana i najdublje mesto na zemljinoj kori.
(Prim. prev.)
mali znak na kome je štampanim slovima pisalo Marta Jergensen.
Na vratima ih je pozdravila žena izgleda krhkog kao vila, koja je za
nekoliko godina prevazilazila doba za odlazak u starosnu penziju. Bila
je ona vrsta privlačne starice koja priziva blagi osmeh na Karlove usne.
„Da, Marta živi kod mene. Sa mnom je još otkako mi je umro
suprug. Danas se ne oseća naročito dobro, trebalo bi da vam kažem“,
prošaputala je u hodniku. „Doktor kaže da bolest munjevito
napreduje.”
Čuli su kašalj njene prijateljice pre nego što su stupili u zimsku
baštu. Žena je sedela i zurila u njih upalim očima. Ispred nje se nalazilo
mnoštvo bočica sa lekovima.
„Ko ste vi?“, upitala ih je, drhtavom šakom otresajući pepeo sa
cigarilosa.
Asad se raskomotio u fotelji prekrivenoj izbledelim vunenim
ćebadima i uvenulim listovima biljaka u saksijama na prozorskoj dasci.
Bez oklevanja je pružio ruku i uhvatio Martu Jergensen za šaku.
„Dozvoli da ti kažem, Marta. Tako kako se sad osećaš, video sam da
moja majka takođe prolazi kroz isto to. A to nije bilo naročito
zabavno.”
Karlova majka bi izvukla ruku iz stiska, ali ne i Marta Jergensen.
„Kako je Asad znao da to uradi?“, pomisli Karl, dok je razmišljao o
tome koju će on ulogu igrati u ovoj drami.
„Imamo dovoljno vremena da popijemo šoljicu čaja pre dolaska
kućne nege“, reče Ivete Larsen, nepopustljivo se smešeći, a Marta je
posle toga tiho plakala dok joj je Asad objašnjavao zbog čega su došli.
Popili su po šolju čaja i pojeli po parče torte pre nego što se dovoljno
pribrala da govori.
„Moj muž je bio policajac“, rekla im je naposletku.
„Da, to znamo, gospođo Jergensen.” To je bio prvi put da joj se Karl
obratio.
„Jedan od njegovih starih kolega mi je dao kopiju dokumenta o
slučaju.”
„Shvatam. Da li je to učinio Kleas Tomasen?“
„Ne, nije on.” Zašištala je, a zatim potisnula nalet kašlja duboko
uvukavši dim cigarilosa. „Već neko drugi. Zvao se Arne. Ali sad je
mrtav. Sakupio je sve u fasciklu.”
„Možemo li da je pogledamo, gospođo Jergensen?”
 Podigla je skoro prozirnu ruku do glave, a usne su joj drhtale.
„Plašim se da ne. Nemam je više.” Oči joj se suziše. Očigledno je imala
glavobolju. „Ne znam kome sam je pozajmila. Popriličan broj ljudi je
bacio pogled na tu fasciklu.”
„Da li je ovo ta fascikla?“, Karl joj je pružio bledozelenu fasciklu.
Odmahnula je glavom. „Ne. Bila je siva, i mnogo veća od te. Nije se
mogla držati samo jednom rukom.”
„Ima li nekih drugih materijala? Ičega što možete da nam date?“
Bacila je pogled na prijateljicu. „Smemo li da im kažemo, Ivete?“
„Stvarno ne znam, Marta. Misliš li da treba?“
Bolesna žena je fiksirala upale plave oči na dvostruki portret na
prozorskom pragu, smešten između zarđale kantice za zalivanje biljaka
i majušne figure od krečnjaka Svetog Franje Asiškog. „Pogledaj ih,
Ivete. Šta su loše oni ikad učinili?“ Oči su joj se ispunile suzama. „Moji
mališani. Zar ne možemo da to učinimo za njih?“
Ivet je stavila kutiju čokoladica after ejt na sto. „Pretpostavljam da
možemo“, uzdahnula je i pošla ka ćošku sobe gde su stajale gomile
starog, izgužvanog ukrasnog papira i recikliranih, ojačanih kartonskih
kutija: mauzolej starosti i onih dana kad je nemaština bila svakodnevna
reč.
„Ovde“, kazala je, vadeći kutiju modne kuće Peter Han, napunjenu
do vrha.
„Tokom proteklih deset godina, Marta i ja smo dokumentima
dodavale isečke iz štampe. Nakon smrti mog supruga, ostale smo samo
nas dve, shvatate.”
Asad je prihvatio kutiju i otvorio je.
„Bave se nerešenim slučajevima napada”, reče Ivete. „I ubicama
fazana.”
„Ubice fazana?“, upita je Karl.
„Da, kako biste drugačije mogli da nazovete te ljude?“ Ivete je
malčice preturala po kutiji da pronađe primer.
Da, termin „ubice fazana“ je odista delovao kao prikladan opis. Na
velikoj fotografiji iz nekog nedeljnika, zajedno je stajalo nekoliko
članova kraljevske porodice, šačica pripadnika buržoazije na lošem
glasu i Ulrik Dibel Jensen, Ditlev Pram i Torsten Florin a svaki je držao
otvorenu sačmaricu, s jednim stopalom trijumfalno postavljenim ispred
desetina mrtvih fazana i jarebica.
 „Oj“, uzviknu Asad. Na tu temu se nije moglo kazati bogzna šta
više.
Primetili su da se nešto komeša u Marti Jergensen, ali nisu mogli da
kažu kuda vodi njena uznemirenost.
„Neću to trpeti!“, povikala je iznenada. „Oni se moraju eliminisati,
svi do zadnjeg. Nasmrt su pretukli moju decu i ubili su mi supruga. U
pakao s njima, kažem.”
Pokušala je da ustane, ali se umesto toga pod sopstvenom težinom
srušila napred, udarivši čelom u ivicu stola. Izgledalo je skoro kao da
to uopšte nije primetila.
„I oni, takođe, moraju da umru“, prosiktala je, obraza položenog na
stolnjak. Onda je zamlatarala rukama, obarajući šoljice za čaj.
„Smiri se, Marta“, reče joj Ivete, podižući zadihanu ženu natrag na
jastuke.
Kad se Martino disanje vratilo u normalu i kad je ponovo sedela
pasivno pušeći cigarilos, Ivete ih je odvela u susednu trpezariju.
Izvinila im se zbog ponašanja svoje prijateljice, objasnivši da je tumor u
njenom mozgu sada toliko veliki da je teško znati kako će reagovati.
Nije oduvek bila takva.
Kao da uopšte zaslužuju izvinjenje.
„Čovek nam je došao u posetu i kazao Marti da je dobro poznavao
Lisbet.” Ivet je malčice podigla skoro nepostojeću obrvu. „Lisbet je bila
Martina kćerka, a dečak se zvao Seren. Znate to, jelda?“ Asad i Karl
potvrdno klimnuše. „Možda Lisbetin prijatelj još uvek ima dokument,
ne znam.” Pogledala je ka zimskoj bašti. „Očigledno, obećao je Marti da
će ga jednog dana vratiti.” Pogledala ih je toliko tužno da je čovek
osećao nagon da je zagrli. „Verovatno to neće moći da učini pre nego
što bude kasno.”
„Taj čovek, koji je uzeo dokumentaciju o slučaju, možeš li da se setiš
kako se zvao, Ivete?“, upita je Asad.
„Plašim se da ne mogu. Nisam bila prisutna kad mu ih je Marta
dala, a njeno sećanje više nije dobro kao nekad.” Potapšala se po glavi.
„Zbog tumora, shvatate.”
„Znate li da li je bio policajac?”, upita je Karl.
„Mislim da nije, ali možda jeste. Ne znam.”
„Zašto ovo nije poneo sa sobom onda?“, upita Asad, pokazujući
slobodnom rukom na kutiju koju je držao ispod pazuha.
 „Oh, to. To je bilo samo nešto što je Marta želela da radi. Neko je
već priznao krivicu za ubistva, zar ne? Pomagala sam joj u prikupljanju
isečaka iz novina jer je to bilo dobro za nju. Čovek koji je uzeo
dokumenta o slučaju verovatno nije verovao da su ti isečci iz štampe
naročito bitni. Najverovatnije i nisu.”
Pitali su za ključ od Martine vikendice, za koji im je Ivete ispričala, i
raspitali su se za dane u vreme ubistva. No, Ivete nije imala ništa drugo
da doda. Kao što im je objasnila, sve to se dogodilo pre punih dvadeset
godina. Osim toga, to je bilo nešto čega niko nije želeo da se seća.
Kad je stigla kućna nega, oprostili su se i otišli.

Hardi je držao fotografiju svog sina na noćnom stočiću pored

bolničkog kreveta, jedini nagoveštaj da je ta ležeća figura sa ućebanom,
masnom kosom i cevima u urinarnom traktu nekad imala život u kome
je postojalo nešto drugo sem respiratora, neprestano uključenog
televizora i bulumente medicinskih sestara.
„Nisi se baš žurio da dovučeš guzicu ovamo“, kazao je, očiju
usredsređenih na zamišljenu tačku hiljadu metara iznad Klinike za
traumatologiju kičme u Hornbeku. Mesto sa pogledom od 360 stepeni,
sa koga je osoba mogla da padne toliko jako i daleko da se nikad više
ne probudi.
Karl je mozgao u potrazi za dobrim izgovorom, ali je ubrzo
odustao. Umesto toga je podigao uramljenu fotografiju i rekao: „Čujem
da je Mads počeo da studira na univerzitetu.”
„Ko ti je to rekao? Da li mi krešeš ženu?“, upita ga Hardi i ne
trepnuvši.
„Ne, Hardi. Zašto, dovraga, kažeš tako nešto? Znam to, zato što...
zato što, oh, jebeno se ne sećam ko mi je u stanici rekao.”
„Gde ti je onaj mali Sirijac? Jesu li ga šibnuli natrag u peščane
dine?“
Karl je znao Hardija. Ovo je bilo samo neobavezno čavrljanje.
„Reci mi šta ti se mota po umu, Hardi. Sada sam ovde, u redu?“
Duboko je uzdahnuo. „Ubuduće ću te češće posećivati, kućo stara. Bio
sam na odmoru, siguran sam da shvataš.”
„Vidiš li one makaze na stolu?“
„Da, naravno.”
 „Uvek su tu. Sestre ih koriste za sečenje gaze. I trake kojom su
zalepljene moje sonde i igle. Izgledaju oštro, zar ne?“
Karl ih je pogledao. „Jašta, Hardi.”
„Možeš li da ih uzmeš i ubodeš me u karotidnu arteriju, Karle? To
bi me veoma usrećilo.” Kratko se nasmejao, a zatim naprasno zaćutao.
„Svrbi me ruka, Karle, odmah ispod mišića u ramenu, čini mi se.”
Karl se namrštio. Dakle, Hardi oseća svrab, nesrećnik. Kad bi samo
zaista bilo tako. „Želiš li da te počešem, Hardi?“ Sklonivši ćebe u
stranu, razmotrio je da li da spusti košulju ili da ga počeše preko nje.
„Jebote, ti glupo kopile. Slušaj šta ti govorim. Ruka mi se trza. Vidiš
li?“
Karl je povukao nadole Hardijevu košulju. Hardi se odvajkada
trudio da izgleda privlačno. Zategnuto i preplanulo. Koža mu je sada,
izuzev delikatnih, plavičastih vena, bila bela kao kreč.
Dodirnuo je Hardijevu ruku. U njoj više nije bilo nijednog jedinog
mišića; kao da dodiruje parče smekšane govedine. Nije primetio
nikakvo trzanje.
„Osećam tvoj dodir u jednoj tačkici, Karle. Uzmi makaze i ubodi
me, ali ne prebrzo. Reći ću ti kad je pogodiš.”
Jadnik. Paralizovan od vrata nadole. Ostao mu je samo tračak
osećaja u jednom ramenu. Sve drugo je bilo samo nadanje očajnika.
Međutim, ipak je učinio ono što je Hardi od njega tražio.
Sistematski, od lakta naniže, a zatim nagore i svuda okolo. Kad se
približio pozadini pazuha, Hardi je zadahtao.
„Tu, Karle. Obeleži to mesto markerom.”
Karl je to učinio. Prijatelj je prijatelj, na kraju krajeva.
„Uradi to ponovo. Pokušaj da me prevariš. Kazaću ti kad pogodiš
isto mesto. Zatvoriću oči.”
Kad je Karl ponovo ubo makazama isto mesto, Hardi se nacerio, ili
je to možda bila grimasa. „Tu!“, viknuo je. Prokleto neverovatno.
Dovoljno da čoveka podiđu žmarci.
„Nemoj da kažeš sestri, Karle.”
Karl je nabrao obrve. „Uh? Zašto ne, Hardi? Ovo su sjajne vesti.
Možda ipak postoji tračak nade, uprkos svemu. Onda će lekari imati
nešto od čega mogu da počnu.”
„Pokušaću da uvećam tu tačku. Želim svoju ruku natrag, čuješ li
me?“ Hardi je tek tada prvi put pogledao u svog starog kolegu. „A
nikoga se ne tiče za šta je koristim, kontaš?“
Karl je klimnuo. Odgovaralo mu je sve što popravlja Hardijevo
raspoloženje. San da svojeručno uzme makaze i ubode se u grlo je
očigledno bilo sve zbog čega je živeo.
Pravo pitanje je bilo da li je ta osetljiva tačkica na Hardijevoj ruci sve
vreme bila tamo ili nije. No, bolje je ostaviti sve kako jeste. U
Hardijevom slučaju, to teško da je predstavljalo ikakvu razliku.
Namestio je Hardijevu košulju i navukao mu ćebe sve do brade.
„Da li se i dalje viđaš sa onom ženom psihologom, Hardi?“ Zamislio je
jebozovno telo Mone Ibsen. Ta vizija je bila melem za njegovu
napaćenu dušu.
»Da.”
»I? O čemu razgovarate?”, upitao je, nadajući se da će se u
odgovoru negde uglaviti njegovo ime.
„Nastavlja da zabada nos u onu pucnjavu u Amageru, premda ne
znam ima li ikakve vajde od toga. Ali svaki put kad mi dođe u posetu
najviše je zanima onaj prokleti slučaj sa pneumatskim stolarskim
pištoljem.”
„Da, pretpostavljam da je tako.”
„Znaš šta, Karle?“
„Šta?“
„Podstakla me je na razmišljanje, protiv moje volje. Hoću da kažem,
kakve vajde od toga? A ipak, pitanje ostaje.”
„Koje pitanje, Hardi?“
Pogledao je direktno u Karlove oči. Na isti način bi unakrsno
ispitivali nekog osumnjičenog. Ne optuživački, i ne suprotno samo
uznemirujuće.
„Ti, Anker i ja smo bili u toj šupi najmanje deset dana nakon što je
čovek ubijen, je li tako?“
„Tako je.”
„Počinioci su imali sve vreme na ovom svetu da uklone svoje
tragove. Onda, zašto to nisu učinili? Zašto su čekali? Mogli su da
zapale jebenu šupu. Da odnesu telo i spale je do temelja.”
„Da, to zbilja tera na razmišljanje. I ja se to pitam, takođe.”
„ Ali zašto su se vratili u kuću odmah nakon što smo je mi posetili?“
„Da, i mene to čudi.”
„Čudi? Znaš šta, Karle? Ja se ne čudim toliko. Više ne.” Pokušao je
da pročisti grlo, ali nije uspeo.
„Možda bi Anker mogao da kaže nešto više, da je još uvek živ“,
nastavio je.
„Kako to misliš?“ Karl nedeljama nije pomislio na Ankera. Prošlo je
svega osam meseci otkako je njihov najbolji kolega ubijen naočigled
njihovih očiju u toj truloj kući, ali je već izbledeo iz njegove svesti. To
ga je podstaklo da se zapita koliko dugo bi se njega sećali, ako bi se isto
to dogodilo njemu.
„Neko nas je čekao u toj kući, Karle. U suprotnom, ono što se tamo
desilo nema nikakvog smisla. Hoću da kažem, to nije bila tipična
istraga. Neko od nas je bio umešan, a to nisam bio ja. Jesi li to bio ti,
Karle?“
 9

Ditlev je proturio glavu kroz prozor kola i dao signal vozačima šest
terenskih vozila s pogonom na sva četiri točka, parkiranim ispred žute
fasade gostionice Traneker, da krenu za njim.
Sunce je treperilo na horizontu kad su stigli u šumu, a hajkači su
nestali iza žive ograde koja je označavala među lovišta. Vozači su znali
rutinu i posle nekoliko minuta su stajali pored Ditleva, sa zakopčanim
kaputima i puškama na gotovs. Nekolicina je vodila pse na povocima.
Kao i uvek, napred je poslednji kročio Torsten Florin. Karirane,
široke, kratke čakšire i lovački kaput skrojen po meri su bili njegova
jedinstvena odevna kombinacija za taj dan. U tom odelu je mogao da
ode na zvanični bal.
Ditlev je oprezno pogledao u ptičara koji je u poslednjem trenutku
doskakutao od stražnjeg dela jednog vozila, a zatim pogledom
skenirao lica okupljenih. Među njima je postojao jedan učesnik kog
svakako nije pozvao.
Nagnuo se ka Bentu Krumu. „Ko je nju pozvao, Krume?“,
prošaputao je. Bent Krum, advokat Ditleva Prama, Torstena Florina i
Ulrika Dibela Jensena, takođe je bio zadužen za organizaciju i
koordinaciju njihovih lovova. Krum je bio svestran čovek, koji je već
godinama gasio njihove požare i sad je u potpunosti zavisio od
ogromne svote novca koju su svakog meseca prebacivali na njegov
bankovni račun.
„Tvoja žena ju je pozvala, Ditleve”, tiho je odgovorio Krum. „Rekla
je da je Lisan Jort dobrodošla da pođe sa svojim mužem. Čisto da znaš,
takođe je bolji strelac od muža.”
Bolji strelac? Grom i pakao, to nema nikakve veze s lovom. Postoji
tušta i tma razloga zbog kojih ženama nije dozvoljeno da učestvuju u
Ditlevim lovovima kao da Krum to ne zna. Telma, ta kučka.
 Ditlev je stavio ruku na Jortovo rame. „Žao mi je, stari, ali tvoja žena
danas ne može da ide s nama“, rekao mu je. Premda je znao da će to
izazvati probleme, kazao mu je da svojoj ženi da ključeve od
automobila. „Može da se odveze do gostionice. Pozvaću ih i kazaću im
da joj otvore. I reci joj neka sa sobom povede tvog svojeglavog psa. Ovo
je specijalno gonjenje divljači, Jorte. Trebalo bi da to znaš.”
Nekoliko njih je pokušalo da posreduje, kao da je njihovo mišljenje
bitno. Oni su bili naslednici starog novca, idioti bez pravog bogatstva.
Ali možda nisu znali kakav je taj vražji ptičar.
Vrhom čizme je šutnuo tlo i ponovio: „Bez žena. Zbogom, Lisan.”
Razdelio je narandžaste šalove i izbegao pogled Lisan Jort kad ju je
preskočio. „Ne zaboravi da povedeš ovo stvorenje sa sobom“, beše sve
što je rekao. Nije mu padalo na pamet da im dopusti da menjaju
njegova pravila. Ovo neće biti običan lov.
„ Ako moja supruga ne može da ide s nama, Ditleve, onda neću ni
ja“, Jort je pokušao da se raspravlja. On je bio patetičan čovečuljak u
patetičnom, iznošenom kaputu marke Morland. Nije li na svojoj koži
iskusio gnev Ditleva Prama već jednom ranije, kad je pokušao da mu
protivreči? Nije li njegova veza s Ditlevom činila dobro njegovom
poslu? I nije li zamalo bankrotirao kad je Ditlev preusmerio svoje
kupovine granita u Kinu? Da li uistinu želi da ga Ditlev ponovo kazni?
Dabome da to može da učini.
„Odluka je na tebi.” Okrenuo je leđa bračnom paru i direktno
pogledao u ostale. „Svako od vas zna pravila. Ono što ćete danas
doživeti ne tiče se nikoga drugog, čujete li?“ Potvrdno su zaklimali
glavama, baš kao što je očekivao. „Ustrelićemo dve stotine fazana i
jarebica, mužjaka i ženki. Dovoljno za sve.” Nacerio se. „U redu,
malčice je prerano u sezoni za ženke, ali koga je briga?“ Okrenuo se
prema ljudima iz lokalnog lovačkog kluba. Oni će svakako držati jezik
za zubima. Svi su radili za njega, na ovaj ili onaj način. „ Ali zašto da se
zamaramo, diskutujući o živini? Zabeležićete svaki pokoje ubistvo, bez
obzira na sve. Mnogo zanimljivija je druga igra koju sam danas
upriličio za sve vas. Neću vam kazati šta je posredi. Videćete i sami.”
Željna lica su sledila njegove kretnje kad se okrenuo i prihvatio
svežanj štapova od Ulrika. „Većina vas zna rutinu. Dvojica će izvući
kraće štapove od ostalih. Ti srećnici će sačmare zameniti lovačkim
puškama. Neće loviti ptice. Umesto toga, imaće priliku da kući odnesu
glavnu lovinu dana. Jesmo li spremni?“
Šačica muškaraca je bacila cigare na zemlju i zgazila ih. Svi su imali
sopstvene metode pripremanja za lov.
Ditlev se nasmešio. Ovo je bila vladajuća klasa u svom najboljem
izdanju: nemilosrdna i sebična po propisima.
„Da, pod uobičajenim okolnostima, dva izabrana čoveka sa
puškama međusobno dele ulov“, kazao je, „ali to je na onome ko obori
životinju. Ukoliko Ulrik zadobije trofej, svi znamo šta će se dogoditi.”
Svi prisutni su se nasmejali, osim Ulrika. Bez obzira na to jesu li u
pitanju bile obveznice, žene ili divlji veprovi pušteni u divljini, Ulrik
ništa nije delio ni sa kim. Poznavali su ga.
Ditlev se sagnuo i podigao dve futrole sa lovačkim puškama.
„Gledajte“, rekao je, iznoseći oružje na jutarnje sunce. „Odneo sam
naše stare sauer klasiks natrag u lovačku kuću kako bismo mogli da
isprobamo ova dva čudesa.” Podigao je jednu pušku sauer elegans iznad
glave. „Razrađene su, i pravo ih je uživanje držati. Radujte se!“
Ispružio je svežanj štapova, ignorišući zagrejanu razmenu reči
između Jortovih, a zatim dao puške dvojici srećnih dobitnika.
Torsten je bio jedan od njih. Izgledao je uzbuđeno, ali je Ditlev znao
da to nema nikakve veze s predstojećim lovom. To je bilo nešto o čemu
će morati da razgovaraju posle.
„Torsten je ovo radio i ranije, ali Saksenholt nije, te su stoga čestitke
na mestu.” Klimnuo je glavom mladiću i skupa sa ostalima podigao
čuturicu u vazduh. Sa kravatom i zalizanom kosom, Saksenholt je bio
pravi momak iz internata, i biće to sve do smrtnog časa. „Vas dvojica
ste jedini koji smete da pucate u današnju specijalnu lovinu, stoga je
vaša odgovornost da se postarate da to propisno učinite. Upamtite,
nastavite da pucate sve dok životinja ne prestane da se mrda. Imajte na
umu da onaj koji je obori dobija nagradu...”
Zakoračio je unazad i iz unutrašnjeg džepa kaputa izvadio kovertu.
„Tapiju trosobnog stana u Berlinu sa pogledom na piste aerodroma
Tempelhof. Ali ne brinite, aerodrom će ubrzo nestati, a vi ćete ispod
vaših prozora imati pristanište.” Kad su okupljeni počeli da tapšu,
nasmešio se. Žena ga je mesecima gnjavila da kupi taj prokleti stan, ali
da li se potrudila da ga makar jednom poseti? Dovraga, nije. Čak ni sa
onim kučkinim sinom, svojim ljubavnikom. Ovo je bila šansa da ga se
ratosilja.
 „Moja žena odlazi, Ditleve, ali ja vodim psa sa sobom“, reče glas iza
njegovih leđa. Okrenuo se i pogledao direktno u Jortovo tvrdoglavo
lice. Očevidno, pokušavao je da pregovara, da ne bi izgubio obraz.
Ditlev je bacio pogled preko ramena, na delić sekunde uhvativši
Torstenov pogled. Niko ne osporava presudu Ditleva Prama. Ako je
rekao čoveku da ne može da povede svoju jogunastu džukelu sa
sobom, onda će taj čovek morati da istrpi posledice svoje
neposlušnosti.
„Insistiraš na tome da povedeš tog psa sa sobom, Jorte? Dobro,
onda“, reče mu, izbegavajući zurenje Jortove supruge.
Nije imao živaca da se svađa s tom kujom. Ovo je bilo isključivo
između njega i Telme.

***

Kad su stigli do proplanka na vrhu brda, zadah humusa iz niskog

rastinja se smanjio. Pedeset metara ispod, nalazio se gaj pokriven
maglom, a iza njega, šipražje se pružalo sve do guste šume, koja se
pred njima prostirala poput mora. Prizor je bio veličanstven.
„Svi, raširite se malo“, reče Ditlev, a zatim zadovoljno klimnu
glavom kad je video da se između svakoga lovca nalazi sedam-osam
metara razmaka.
Halabuka hajkača u šumarku još uvek nije bila dovoljno glasna.
Svega nekoliko puštenih fazana se vinulo u vazduh, a potom meko
sletelo natrag u rastinje. Koraci lovaca pored Ditleva su bili prigušeni,
ali puni iščekivanja. Pojedini ljudi su bili u potpunosti navučeni na
uzbuđenje koje su nalazili u šetnji šumom po jutarnjoj magli.
Povlačenje okidača je moglo da ih zabavlja danima. Zarađivali su
milione, ali je tek ubistvo činilo da se osećaju zaista živima.
Mladi Saksenholt, bled kao krpa od uzbuđenja, hodao je pored
Ditleva. Otac mu je bio isti kao on, nekad kad je bio redovni učesnik u
lovu. Sin je hodao oprezno, nišana uperenog u gaj, šiprag iza njega i
šumu nekoliko stotina metara dalje napred, znajući savršeno dobro da
ga dobar hitac može nagraditi ljubavnim gnezdom nad kojim njegovi
roditelji ne bi imali nikakvu kontrolu.
Ditlev je podigao ruku, a svi su stali. Jortov ptičar je zacvileo i
uzbuđeno se okrenuo, a njegov imbecilni gospodar je pokušao da ga
ućutka. Baš kao što je očekivao.
Onda su prve ptice zalepršale iz šumarka da bi se istog trena začuo
baraž puščane paljbe, za kojim su usledili tupi udarci mrtvih ptica koje
su padale na zemlju. Jort više nije mogao da obuzdava svog psa. Kad je
čovek pored njega viknuo „Donesi!“, svom lovačkom psu, Jortov ker je
odjurio, dok mu je jezik landarao iz gubice. U tom trenutku, na stotine
ptica su u istom času poletele u vazduh a lovačku družinu je zahvatilo
ubilačko ludilo. Pucnjevi su, i njihov odjek u čestaru, bili zaglušujući.
Ditlev je ovo obožavao: beskrajnu puščanu paljbu, beskonačno
ubijanje, plutajuće mrlje na nebu likvidirane u orgiji boja. Lagano
rominjanje ptičjih tela koja padaju s neba. Željnost ljudi da iznova
napune svoja oružja. Zapazio je Saksenholtovu osujećenost što ne može
da puca zajedno s ljudima koji su nosili sačmare. Pogled mu se
premestio sa gaja na ivicu šume, a zatim prešao preko ravnog,
šipražjem obraslog terena. Odakle će doći njegov plen? Nije znao. Što
su lovci postajali krvožedniji, to je Saksenholt čvršće stezao svoju
pušku. Jortov pas je iznenada kidisao na grlo drugog psa, koji je pustio
svoj plen i povukao se, cvileći. Svi osim Jorta su to primetili. Budući da
je tek trebalo da zabeleži prvo ubistvo, nastavio je da puni i puca, puni
i puca.
Kad se Jortov pas vratio s trećom pticom i još jednom škljocnuo
čeljustima na druge pse, Ditlev je klimnuo glavom ka Torstenu, koji je
već posmatrao. Kombinacija snažnih mišića, instikta i bedne obuke su
užasne osobine kod lovačkog psa.
Sve se dogodilo onako kao što je Ditlev i predvideo. Ostali psi više
nisu puštali Jortovog ptičara da donosi ptice koje su padale na
proplanak, te je stoga nestao u šumi da uhvati ono što može.
„Pažljivo, sad“, Ditlev je doviknuo dvojici muškaraca naoružanih
puškama. „Upamtite, na kocki je potpuno namešten stan u Berlinu.”
Nasmejavši se, ispraznio je obe cevi sačmare u pravcu novog jata koje
se iz žive ograde vinulo u vazduh. „Najbolji strelac dobija veliku
nagradu.”
U tom trenu, Jortov lovački pas je upravo izlazio iz mračnog rastinja
sa još jednom pticom u gubici. Hitac iz Torstenove puške je oborio
životinju pre nego što je stupila na čistinu. Verovatno su samo Ditlev i
Torsten videli šta se desilo, jer je jedina reakcija lovaca na pucanj bilo
Saksenholtov paničan dahtaj, za kojim je usledio horski smeh u čemu je
prednjačio Jort kad su pomislili da je hitac iz puške promašio cilj.
No, uskoro, kad Jort pronađe svog psa sa rupom od metka u glavi,
njegov smeh će zamreti a on će naučiti lekciju. U njihovim lovovima
neće biti loše obučenih pasa, kad je Ditlev Pram tako rekao.
Ditlev je sustigao Kruma, koji je vrteo glavom, u istom trenutku kad
su čuli nove zvuke iz šipražja s druge strane šumarka. Mora da je i on,
dakle, video kako Torsten ubija Jortovog ptičara.
„Ne pucajte sve do ne budete sigurni, važi?“, tiho je rekao ljudima
oko sebe. „Hajkači pokrivaju čitavo područje iza gaja, stoga
pretpostavljam da će životinja izaći iz šipraga tamo.” Pokazao je na
džinovske kleke. „Nišanite metar ili tako nešto iznad tla, direktno u
sredinu mete. Na taj način, ako promašite, hitac će pogoditi zemlju.”
„Šta je to?“, prošaputao je Saksenholt, klimajući glavom ka, u šiblje
zaraslom, drveću koje se iznenada zatreslo. Čulo se pucanje grančica,
isprva jedva čujno, a zatim sve glasnije, a povici hajkača iza stvorenja
su postajali sve jači i jači.
A onda je iskočilo na čistinu.
Saksenholt i Torsten su istovremeno opalili, a tamna silueta se
malčice zateturala u stranu pre nego što je trapavo nastavila da juri
napred. Nisu mogli da vide šta je sve dok se nije našla na otvorenom.
Svi su zaklicali kad su Saksenholt i Torsten opet nanišanili, spremajući
se za još jedan hitac.
,,Stanite!“, dreknu Ditlev, a noj je stao i pogledao unaokolo,
dezorijentisan. Bio je udaljen stotinak metara. „Ovaj put pucajte u
glavu“, reče im Ditlev. „Jedan po jedan. Ti prvi, Saksenholte.”
Lovci su nepokretno stajali kad je momak, zadržavajući dah,
podigao pušku i opalio. Hitac je bio prenizak, tako da je pokidao vrat
životinje, čija se glava izvila unazad. Ipak, lovci su zaurlali u znak
odobravanja, uključujući i Torstena. Šta će njemu trosobni stan u
Berlinu?
Ditlev se nasmešio. Očekivao je da će se životinja srušiti na zemlju,
ali je umesto toga nekoliko trenutaka trčala unaokolo, obezglavljena,
sve dok mrtvo telo nije palo zbog neravnog terena. Tamo je ležalo,
trzajući se nekoliko sekundi pre nego što je glava klonula na tlo. Sve u
svemu, bio je to prizor i po.
,,Dovraga!“, zastenjao je mladić kad je grupa lovaca ispalila još
nekoliko salvi na preostale fazane. „Noj, upucao sam jebenog noja!
Večeras ću se omrsiti za mindžu u Viktorovom baru. A znam tačno i
čiju.”
Njih trojica su se sreli u gostionici i dobili pića koja je Ditlev naručio.
Bilo je jasno kao dan da je Torstenu i te kako potrebno.
„Šta nije u redu, Torstene? Izgledaš kao posran golub“, reče mu
Ulrik, iskapivši jegermejster u jednom gutljaju. „Jesi li ljut zbog toga što
nisi pobedio? I ranije si ubijao nojeve, boga mu poljubim.”
Torsten je nekoliko puta zavrteo svoju čašu. „Zbog Kimi. Sad je
ozbiljno.” Onda je iskapio piće.
Ulrik je sipao još jednu turu i nazdravio. „Olbek je na slučaju. Ubrzo
će nam pasti u šake. Opusti se, Torstene.”
Torsten Florin je iz džepa izvadio kutiju šibica i zapalio sveću na
stolu. Nema ničega tužnijeg od sveće bez plamena, kao što je često
govorio. „Nadam se da ne pretpostavljaš da je Kimi samo tamo neka
blesava ženica koja hoda unaokolo u prljavim starim dronjcima i čeka
da je pronađe tupavi privatni detektiv. Olbek je neće naći, Ulriče. Za
boga miloga, pa govorimo o Kimi. Poznaješ je. Neće je naći, a to je
problem koji će nas skupo koštati. Shvataš li to?“
Ditlev je spustio čašu na sto i pogledao nagore u noseće grede krova
gostionice. „Kako to misliš?“ Mrzeo je Torstena kad je bio ovakav.
„Juče je, ispred modne kuće, napala jednu od naših manekenki.
Čekala je satima. Na pločniku je bilo osamnaest ugašenih opušaka. Šta
misliš, koga je čekala?”
„Kako to misliš napraviti?“ Ulrik je izgledao zabrinuto.
Torsten je zavrteo glavom. „Smiri se, Ulriče. Nije bilo toliko loše,
samo običan udarac. Nismo zvali policiju. Devojci sam dao slobodnu
sedmicu i dve karte za Krakov.”
„Jesi li siguran da je to bila ona?“
„Jesam. Pokazao sam devojci staru Kiminu fotografiju.”
„Bez sumnje?“
,,Da.” Torsten je sada izgledao iznervirano.
,,Ne smemo da dozvolimo da policija uhapsi Kimi“, reče Ulrik.
„Prokleto si u pravu da ne smemo. A takođe ne smemo da
dozvolimo da se sada približi ijednom od nas, zar ne? Sposobna je za
bilo šta, siguran sam u to.”
„Misliš li da još uvek ima novac?“, upita Ulrik kad je kelner prišao
do stola, želeći da zna može li da im donese još štogod.
Ditlev je klimnuo glavom čoveku, još uvek pospanom u ovo doba
dana. „Imamo sve što nam treba, hvala“, kazao je.
Ćutali su sve dok konobar nije napustio prostoriju.
,,Oh, za ime božje, Ulriče. Za koliko nas je onda opelješila? Skoro
dva miliona. Šta misliš, koliko novca troši živeći na ulici?“ Torsten mu
se prezrivo nasmešio. „Ništa. To zasigurno znači da još uvek ima
dovoljno novca da kupi sve što poželi. Čak i oružje. Ukoliko boravi
bliže centru grada, ima veoma bogat izbor, znam.”
Urlikova telesina se nelagodno promeškoljila. „Možda bi trebalo da
pojačamo Oblakov tim.”
 10

„Šta rekoste, s kim želite da pričate? Sa pomoćnikom detektiva

Hafizom el Asadom? Jeste li to kazali?“ Karl je zgranuto pogledao u
slušalicu. Pomoćnik detektiva E1 Asad?! To je bilo jedno đavolsko
unapređenje.
Prebacio je poziv i, sekund kasnije, čuo zvonjavu telefona na
Asadovom stolu.
,,Da?“ Asad se javio na telefon u svojoj ostavi za metle.
Karl je izvio obrve i zavrteo glavom. Pomoćnik detektiva E1 Asad.
Kako se samo usuđuje?
„Policija iz Holbeka je zvala da saopšti da su čitavo jutro tražili
fasciklu sa dokumentima o ubistvima u Rervigu.1' Asad je stajao na
dovratniku, češući čekinjavu bradu na obrazu. Već dva dana su
proučavali dokumenta, a Asad je delovao prilično izmoždeno. ,,A znaš
li šta onda? Naprosto je više nemaju. Prohujala je sa vihorom.”
Karl je uzdahnuo. „Dakle, hajde da pretpostavimo da je neko
uklonio, u redu? Pitam se da li je to učinio taj lik, Arne, isti onaj koji je
dao Marti Jergensen sivu fasciklu sa izveštajima o ubistvima. Jesi li ih
pitao mogu li da se sete koje je boje bila? Jesi li pitao da li je bila siva?“
Asad je odmahnuo glavom.
,,Oh, dobro, to i nije važno. Čovek koji ju je uzeo je mrtav, sudeći po
Martinim rečima, što znači da ionako ne možemo da razgovaramo s
njim.” Karlove oči se suziše. ,,A postoji još nešto na šta bih želeo da mi
iskreno odgovoriš, Asade. Možeš li, molim te, da mi kažeš kada si
unapređen u pomoćnika detektiva? Trebalo bi da zaista povedeš
računa, šetajući okolo i lažno se izdajući za policajca. Postoji deo
krivičnog zakonika koji je veoma strog po tom pitanju, zapravo. Član
131, ako želiš da znaš. Mogao bi da dobiješ šest meseci u mardelju.”
Na njegove reči, Asad je blago izvio glavu unazad. „Pomoćnik
detektiva?”, upitao je, na trenutak zadržavajući dah. Podigao je obe
ruke do grudi, kao da želi da se usprotivi i odbrani svoju nevinost, koja
je u tom trenutku curila iz njega. Karl nije video takvu ozlojeđenost još
od premijerove reakcije na optužbe štampe da su danski vojnici
indirektno sudelovali u mučenjima u Avganistanu.
„Tako nešto mi nikad ne bi palo na pamet“, reče Asad. „Naprotiv.
Rekao sam da sam pomoćnik pomoćnika detektiva. Ljudi ne slušaju
kako treba, Karle.” Spustio je ruke niz bokove. ,,Da li je to moja
krivica?”
Pomoćnik pomoćnika detektiva! Gospode bože na nebesima! Čovek
od ovakvih stvari može da dobije čir na želucu.
„Verovatno bi bilo tačnije da sebe nazivaš pomoćnikom policijskog
inspektora ili, još bolje, pomoćnikom zamenika istražnog nadzornika.
Ali ako baš moraš da koristiš taj naziv, onda nemam problem s tim.
Samo vodi računa o tome da ga veoma jasno i razgovetno izgovaraš,
razumeš li? A sad, idi do voznog parka i dovezi staru krntiju do
prednjeg ulaza. Idemo u Rervig.”

Letnjikovac je stajao u središtu čestara borovog drveća. Tokom godina,

polako je utonuo u pesak. Sudeći prema stanju prozora, u kući niko nije
boravio još od ubistava. Između natrulih balvana su se videle široke,
mutne površine. Depresivan prizor.
Pregledali su tragove automobilskih guma koji su vijugali između
drugih daščara u okolini. Ovako kasno u septembru, dabome,
kilometrima unaokolo nije bilo žive duše.
Asad je dlanovima zaštitio oči i bezuspešno pokušao da proviri kroz
najveći prozor.
„Hajde, Asade“, reče mu Karl. „Ključ bi trebalo da visi ovde
pozadi.”
Podigao je glavu i zagledao se ispod nadstrešnice na stražnjem delu
kućice. Ključ je dvadeset godina visio gde su svi mogli da ga vide na
zarđalom ekseru tik iznad kuhinjskog prozora, tačno tamo gde je
prijateljica Marte Jergensen, Ivete, kazala da će da bude. No, s druge
strane, ko bi uopšte želeo da ga uzme? Ko bi hteo da uđe u tu kuću? A
lopovi koji su svake bogovetne godine provaljivali u ove vikendice
morali bi biti slepi a da ne primete kako unutra nema ničega od
vrednosti. Sve u vezi s kolibom je govorilo da bi čovek mogao da se
mirne duše okrene i ode odatle.
Uzeo je ključ i otključao vrata. Iznenadio se koliko se lako stara
brava otključala a vrata otvorila.
Gurnuo je glavu unutra i prepoznao zadah prohujalih dana: plesan i
napuštenost, vonj koji naseljava sobe starih ljudi.
Opipao je rukom u nevelikom hodniku u potrazi za prekidačem za
svetlo i otkrio da je struja isečena.
,,Ovde“, reče Asad, zamahnuvši baterijskom lampom ispred
Karlovog lica.
„Skloni to, Asade. Nije nam potrebna.”
No, Asad je već zakoračio natrag u prošlost, a snop svetlosti je
poigravao sleva nadesno iznad drvenih ležajeva ofarbanih
staromodnim bojama i tradicionalno plavog kuhinjskog posuđa.
U unutrašnjosti letnjikovca nije vladao mrkli mrak. Slabašna
sivkasta sunčeva svetlost je uspevala da prodre kroz prašnjave prozore,
usled čega je prostorija ličila na noćni prizor iz nekog starog crnobelog
filma. Veliki kameni kamin. Švedske ponjave na širokim drvenim
podnim daskama. A tamo je bila stona igra trivjial pursut*, i dalje ležeći
na podu.
„Baš kao što piše u izveštaju“, reče Asad, kuckajući po kutiji igre.
Nekad je bila tamnoplava, ali je sad bila crna. Sama tabla nije bila baš
toliko prljava, baš kao ni dve figure koje su i dalje ležale na njoj. U žaru
borbe, okrugla postolja su pomerena sa svojih kvadrata, ali verovatno
ne značajno. Ružičasto postolje je imalo četiri trouglasta umetka, dok
braonkasto u sebi nije imalo nijedan. Karl je pretpostavio da je
ružičasto pripadalo devojčici. Ako je zbilja bilo tako, ona je tog dana
nesumnjivo imala bistriju glavu od brata. Možda je mladić popio
previše konjaka. Zapisnik sa autopsije je nagoveštavao toliko.
„Ovde je od 1987. Da li je igra zbilja toliko stara, Karle? Ne mogu da
verujem u to.”
„Možda je prošlo nekoliko godina pre nego što je pronašla put do
Sirije. Zar zaista može da se kupi u Siriji?“
Primetio je Asadovu ćutljivost, a zatim bacio pogled na dve kutije

*Eng. Trivial Pursuit („potera za trivijalnostima") društvena je igra u kojoj se takmičari kreću
napred po tabli kada tačno odgovore na pitanja iz popularne kulture.
napunjene karticama sa pitanjima. Ispred svake kutije je ležala po jedna
usamljena kartica. To je bilo prilično tužno, kad čovek malo razmisli o
tome.
Pustio je da mu pogled luta po podu.
Tragovi ubistava su i dalje bili vidljivi. Na mestu gde je devojčica
pronađena su postojale tamne mrlje. To je očito bila krv, baš kao i
tamne fleke na tabli za igranje. Na nekoliko mesta je video krugove
koje su forenzičari iscrtali oko otisaka prstiju, mada su brojevi pored
svakog kruga odavno izbledeli. Takođe, jedva je mogao da razabere
prah koji su forenzičari upotrebili, ali to je bilo razumljivo.
„Ništa nisu našli“, rekao je sebi u bradu.
,,Šta?“
„Nisu našli nikakve otiske prstiju koji nisu pripadali bratu i sestri ili
njihovim roditeljima.” Ponovo je pogledao u tablu. „Neobično je što je
tabla za igranje još uvek ovde. Čovek bi mislio da će je tehničari poneti
sa sobom u laboratoriju zarad detaljnijeg ispitivanja.”
,,Da.” Asad je klimnuo i kucnuo se prstom po čelu. „Lepo rečeno,
Karle. Sad se sećam. Igra je zapravo predstavljena na suđenju Bjarneu
Tegersenu, što znači da je jesu poneli sa sobom.”
Obojica su zurili u igru.
Šta onda radi ovde?
Karl se namrštio. Onda je izvadio mobilni telefon iz džepa i pozvao
stanicu.
Lis nije zvučala naročito uzbuđeno. „Izričito smo obavešteni da ti
više nismo na usluzi, Karle. Imaš li pojma koliko smo zatrpani poslom?
Jesi li čuo za reorganizaciju policije? Ili treba da ti osvežim pamćenje? A
sad nam kradeš Rose.”
Nju su komotno mogli da zadrže, ako je to od ikakve pomoći.
„Hej, stani malo. To sam ja! Karl! Smiri se, važi?“
„Sad imaš svoju malu robinju, pa zašto onda ne popričaš s njom?
Sačekaj sekund, molim te...”
Zbunjeno je pogledao u mobilni i nije ga ponovo prineo uvetu sve
dok na drugom kraju veze nije čuo lako prepoznatljivi glas.
„Kako mogu da ti pomognem, šefe?“
Ponovo je nabrao obrve. „O, ko je to? Rose Knudsen?“
Njen promukli smeh je mogao da natera svakoga da se zabrine za
budućnost.
 Zamolio ju je da sazna da li se plava Genus edicija igre trivijal pursut
i dalje nalazi među dokaznim materijalom istrage o ubistvima u
Rervigu. I, ne, nema blage veze gde bi trebalo da je potraži. I, da,
mogućnosti su mnogobrojne. Koga bi prvo trebalo da pita? To će
morati sama da prokljuvi sve dok ne časi ni časa.
,,S kim si to pričao, Karle?“, upita ga Asad.
,,S tvojom suparnicom, Asade. Pazi da te ne potisne pa da opet nosiš
zelene gumene rukavice i guraš kofu za brisanje.”
No, Asad ga nije slušao. Već je čučnuo da pobliže ispita trag krvi na
tabli za igranje.
„Nije li čudno što na tabli nema više krvi, Karle? Na kraju krajeva,
upravo ovde je pretučena nasmrt“, kazao je, pokazujući na tamnu
mrlju na ponjavi pored sebe.
Karl je zamislio tela na fotografijama mesta zločina koju je video
ranije u stanici. ,,Da“, odgovorio je, i klimnuo glavom. „Apsolutno si u
pravu.”
Devojčica je bila udarena toliko mnogo puta, i izgubila je toliko
mnogo krvi, pa ipak, na tabli je bilo veoma malo krvi. Bože, prava je
šteta što nisu poneli dokumenta o slučaju sa sobom, kako bi mogli da
uporede fotografije sa mestom zločina.
„Koliko se sećam, na fotografijama se vidi da je na tabli bilo veoma
mnogo krvi“, reče Asad dok je prstom gurkao šestougaonik u središtu
table.
Karl je kleknuo pored njega, pažljivo zavukao prst ispod table i
podigao je. Dakako bila je malčice pomerena. Suprotno zakonima
prirode, dodatni mlazovi krvi su isprljali pod dva-tri centimetra ispod
table za igranje.
„Ovo nije ista igra, Asade.”
,,Ne, i ja mislim tako, takođe.”
Karl je obazrivo pustio da tabla padne nazad na pod, a zatim bacio
pogled na kutiju i konture praha za uzimanje otisaka prstiju posutog
oko nje. Pre dvadeset godina, kutija je bila sjajna. Prah je mogao da
bude bilo šta, sad kada ga je zaista video. Brašno, olovno belilo bilo šta.
„Pitam se ko je ovu igru stavio ovde“, reče Asad. ,,Da li ti je
poznata, Karle?“
Karl mu nije odgovorio.
Gledao je u police koje su oivičavale prostoriju, tik ispod tavanice,
gde su Ajfelove kule od nikla i bavarski vrčevi za pivo sa kalajnim
poklopcima podsećali na vreme kad su se takvi predmeti kao trofeji
donosili kući sa putovanja u inostranstvo. Najmanje stotinu suvenira je
bilo svedok porodice sa karavanom, upoznate sa planinskim prevojem
Brener i divljim šumama Harsena. Zamislio je svog oca, koji bi
pregoreo od nostalgije.
,,U šta to gledaš, Karle?“
,,Ne znam.” Zavrteo je glavom. ,,No, nešto mi govori da treba da
obratimo pažnju. Možeš li da otvoriš prozore, Asade? Potrebno nam je
još svetla.”
Ustao je i još jednom prostudirao čitavu površinu poda, dok je
rukom kopao po džepu na grudima u potrazi za paklicom cigareta a
Asad udarao po okviru prozora.
Izuzev činjenice da su tela nestala, i da je neko prčkao po igri, sve je
očigledno bilo isto kao nekada.
Kad je zapalio cigaretu, zazvonio mu je mobilni. Bila je to Rose.
Igra se trenutno nalazi u arhivama u Holbeku, kazala mu je.
Dokument je nestao, ali je igra i dalje tamo.
Dakle, ipak nije u potpunosti beznadežan slučaj.
„Pozovi ih opet“, rekao joj je, uvlačeći dim duboko u pluća. „Pitaj ih
za pite i rogalje.”
,,Rogalje?“
,,Da, tako zovu majušne trouglaste stvarčice koje dobiješ kad
ispravno odgovoriš na pitanje. Staviš ih u pite. Samo ih pitaj koji rogalji
su u kojim pitama. Zapiši, pitu po pitu.”
,,Pite?“
,,Da, dovraga. Takođe se zovu točkići. Točkići ili pite, sve je to isto.
Okrugla postolja u koja se umeću trouglasti rogalji. Zar nikad nisi čula
za igru trivijal pursut!”
Ponovo se nasmejala tim zlokobnim smehom. „trivijal pursut?
Danas, u Danskoj, ta igra se zove bezervizer, deda!“ Onda mu je
prekinula vezu.
Nešto mu je govorilo da njih dvoje nikad neće postati najbolji
prijatelji.
Povukao je još jedan dim da smiri živce. Možda bi mogao da
zameni Rose za Lis. Lis verovatno ne bi smetalo da smanji brzinu i
prilagodi se njegovom tempu rada. S pank frizurom ili ne, svakako bi
bila ogromno estetsko poboljšanje podruma, odmah pored fotografija
Asadovih tetaka.
Utom, za gromoglasnim zvukom cepanja drveta i lomljave stakla,
usledila je bujica Asadovih stranih fraza, koje očigledno nisu imale
nikakve veze sa podnevnim molitvama. No, skršeni prozor je imao
prilično zapanjujući efekat: svetlost je preplavila svaku šupljinu i
pukotinu u sobi, ne ostavljajući mesta sumnji da su pauci u toj kući
živeli kao kraljevi. Paučina je nalik vencima od cveća visila sa plafona;
na dugačkim policama, suveniri su ležali u toliko debelom sloju
prašine da su se sve boje stopile u jednu.
Karl i Asad su pročešljali događaje o kojima su čitali u izveštaju.
Rano popodne, neko je kroz otvorena kuhinjska vrata ušao u kuću i
ubio dečaka jednim jedinim udarcem čekića, koji je kasnije pronađen
stotinak metara dalje. Dečak najverovatnije ništa nije osetio. Izveštaj
medicinskog istražitelja i zapisnik sa autopsije su ukazivali na to da je
smrt nastupila trenutno. Njegov ukočeni stisak oko flaše konjaka je
svedočio tome u prilog.
Devojka je sigurno pokušala da pobegne, ali su napadači uspeli da
je uhvate. Onda su je nasmrt premlatili, tačno tamo gde su na ponjavi
stajale tamne mrlje mesto gde su takođe pronađeni ostaci žrtvine
moždane mase, pljuvačka, urin i krv.
Istražitelji su pretpostavili da su ubice skinule mladićeve kupaće
gaće da bi ga ponizili. Gaće nikad nisu pronađene, ali ideja da su brat i
sestra golišavi igrali trivijal pursut, devojka u bikiniju a dečak go kao od
majke rođen, nikad nije bila uverljiva. Incestuozna veza je bila
apsolutno nezamisliva. Svako dete je imalo voljenu osobu, i svako je
vodilo harmoničan život.
Devojčin momak i bratovljeva devojka su noć pre napada
prespavali u vikendici, ali su se ujutru odvezli u Holbek, gde su išli u
školu. Nikad nisu bili osumnjičeni. Imali su alibije. Sem toga, oboje su
bili očajni zbog ubistava.
Mobilni mu je ponovo zazvonio. Karl je bacio pogled na broj na
ekranu i očeličio se uvukavši još jedan dim cigarete u pluća.
,,Da, Rose.”
„Mislili su da je tvoje pitanje o pitama i rogaljima veoma čudno.”
„Pa, morali su da odu da pogledaju, zar ne?“
„I?“
 „Ružičasta pita u sebi ima četiri rogalja. Žuti, ružičasti, zeleni i
plavi.”
Karl je pogledao nadole u pitu na tabli. Isto tako je bilo i ovde,
takođe.
„Plava, žuta, zelena i narandžasta pita nisu korišćene. Bile su u
kutiji zajedno sa ostatkom, i sve su bile prazne.”
„Dobro. Šta je sa braon pitom?“
„Braon pita u sebi ima braon i ružičasti rogalj. Pratiš me?“
Nije joj odgovorio. Samo je pogledao naniže u praznu braon pitu na
tabli. Čudno.
„Hvala ti, Rose“, rekao je. „Dobro si obavila posao.”
„Šta ima novo, Karle?“, upita ga Asad. „Šta ti je rekla?“
,,Da bi u braon piti trebalo da budu braon i ružičasta stvarčica,
Asade. Ali je prazna.”
Obojica su se zagledali u tablu za igranje.
„Treba li, onda, da tražimo te dve stvarčice koje fale, pitam se?“,
reče Asad. Sagnuo se i zavirio ispod klupe od hrastovine podignute
uza zid.
Karl je još jedanput napunio pluća duvanskim dimom. Zašto je neko
zamenio originalnu igru sa ovom? Toliko je očigledno da nešto nije
kako treba. Takođe, zašto su se zaključana kuhinjska vrata tako lako
otvorila nakon svih ovih godina? Zašto je ovaj slučaj uopšte bačen dole
u podrum? Ko stoji iza toga?
„Jednom su proslavili Božić u kolibi“, reče Asad. „Mora da im je
bilo hladno tada.” Iz dubina ispod klupe je izvadio praznično ukrasno
papirno srce.
Karl klimnu glavom. U kući nije moglo da bude hladnije nego što je
njemu bilo sada. Sve u njoj je bilo prezasićeno tragedijom iz prošlosti.
Ko je iz tog vremena uopšte ostao u životu? Starica koja će ubrzo
umreti od tumora na mozgu, i niko drugi.
Usredsredio se na drvena vrata koja su vodila u spavaće sobe. Otac,
majka i dete, to su svi. Brzo ih prebroj: jedan, dva, tri. Zavirio je u svaku
spavaću sobu, jednu za drugom. Kao što je i očekivao, video je krevete
standardne veličine od borovog drveta i male noćne stočiće prekrivene
nečim što je ličilo na ostatke stolnjaka sa dezenom šahovskog polja.
Devojčinu soba su ukrašavali posteri grupa Duran Duran i Vam, a u
dečakovoj je visio poster Suzi Kvatro odevene u tesno pripijenu crnu
kožu. U tim spavaćim sobama, ispod čaršava, budućnost im je
izgledala svetla i beskonačna. A u dnevnoj sobi iza njegovih leđa, ta
budućnost im je bila brutalno oduzeta. Što je značilo da Karl trenutno
stoji na samoj osovini oko koje se okreće život.
Prag na kome se nada susreće sa stvarnošću.
„U kredencima još uvek ima alkohola, Karle”, uzviknu Asad iz
kuhinje. Znači u kući nije bilo provalnika, u svakom slučaju.

***

Dok je posmatrao kuću spolja, Karla je obuzelo neobično osećanje

nelagodnosti. Ovaj slučaj je nalikovao na držanje žive: otrovan na
dodir, nemoguć za uhvatiti. Tečan i čvrst istovremeno. Mnoštvo
minulih godina. Čovek koji se predao policiji. Banda oformljena u
srednjoj školi, koja sada slobodno tumara među višim ešelonima
društva.
Šta Asad i on uopšte imaju, na osnovu čega bi mogli da nastave
dalje? Zašto da se uopšte trudimo?, upitao se, okrećući se ka svom
partneru. „Mislim da bi trebalo da se malčice odmorimo od slučaja,
Asade. Hajdemo odavde.”
Šutnuo je busen trave u pesku i izvadio ključeve od kola da naglasi
svoju odluku. No, Asad nije pošao za njim. Prosto je ostao da stoji
tamo, zureći u slomljeni prozor dnevne sobe, kao da je otvorio put do
svetog mesta.
,,Ne znam, Karle. Nas dvojica smo jedini koji sada mogu išta da
urade za žrtve, shvataš li to?“
„Išta da urade“, rekao je Asad, kao da negde u njemu, njegova
bliskoistočna duša ima liniju života ka prošlosti.
Karl klimnu glavom. „Mislim da ovde ništa više nećemo naći“,
kazao je, ,,ali hajde da se odmaknemo malo dalje niz put.” Zapalio je
još jednu pljugu. Udisanje svežeg vazduha kroz oblak duvanskog dima
je jednostavno bilo najbolje.
Hodali su nekoliko minuta na lakom povetarcu koji je nosio miris
rane jeseni, sve dok nisu stigli do letnjikovca iz koga su dopirali zvuci
koji su ukazivali na to da se poslednji penzioner još uvek nije povukao
u svoje zimsko boravište.
„Tako je, sada nas nije mnogo ostalo ovde, ali tek je petak, znate“,
reče im rumeni muškarac koga su pronašli iza kolibe, sa opasačem
zadignutim sve do grudi. „Samo se vratite sutradan. Subotom i
nedeljom ovde vrvi od ljudi, a tako će biti najmanje još jedan mesec.”
Onda mu, kad je spazio Karlovu značku, iz usta poteče bujica reči.
Sve je izletelo u jednoj dugoj litaniji: kradljivci, udavljeni Nemci, ludaci
za volanom dole u okolini Viga.
Kao da je starkelja uhvaćen u klopku u produženom Robinzon
Krusovskom stanju tišine, pomisli Karl.
Utom, Asad je uhvatio čoveka za ruku. „Jeste li vi, onda, ubili dva
deteta u kući malo dalje niz drum Ved Hegnet?“
Čovek je bio star. Usred daha, kao da se isključio. Prestao je da
trepće a oči su mu se zastaklile kao u mrtvaka; usne su mu se
razdvojile i poplavele, a čak nije mogao ni da podigne ruke do grudi.
Jednostavno se zateturao unazad, a Karl je morao da mu priskoči u
pomoć.
„Svemogući bože, Asade! Šta to misliš da radiš, koji moj?“, beše
poslednje što je rekao pre nego što je otkopčao i olabavio čovekov
opasač i okovratnik.
Prošlo je desetak minuta pre nego što se starac oporavio. Za sve to
vreme, njegova žena koja je užurbano dotrčala iz perionice posuđa nije
rekla ni reč. To je bilo veoma dugih deset minuta.
„Molim vas, oprostite mom partneru”, reče Karl ošamućenom
čoveku. „Ovde je na iračko-danskom programu razmene policajaca i ne
razume sve nijanse danskog jezika. Naše metode su ponekad
kontroverzne.”
Asad je oćutao. Možda ga je zbunila reč ,,kontroverza“.
„Sećam se tog slučaja“, izustio je najzad starac, nakon tri minuta
dubokog disanja. „Bilo je užasno. Ali ako želite da nekoga pitate nešto
u vezi s tim, onda pitajte Valdemara Florina. On živi ovde u Ulici
Flindersevej. Svega pedesetak metara dalje, s desne strane druma. Ne
možete da promašite znak.”
„Zašto si kazao ono o iračkoj policiji, Karle?“, upita ga Asad, bacajući
kamenčić u more.
 Karl ga je ignorisao i umesto odgovora se zagledao u kuću
Valdemara Florina, koja se uzdizala na brdu iznad njih. Osamdesetih,
taj bungalov je bio redovna pojava u nedeljnim časopisima. Mesto gde
je džet-set dolazio da se opusti i bezbrižno uživa u životu. Mesto
legendarnih zabava na kojima je sve bilo moguće. Kolale su glasine da
bi svako ko pokuša da parira Florinovim žurkama stekao doživotnog
smrtnog neprijatelja.
Valdemar Florin je oduvek bio beskompromisan čovek. Hodao je po
uzanoj crti na samoj ivici zakona, ali iz nedokučivih razloga nikad nije
bio uhapšen. Doduše, bio je umešan u šačicu sudskih sporova zbog
seksualnog uznemiravanja mladih devojaka na svom radnom mestu,
ali to je bilo to. Kad je posredi biznis, Florin je bio čovek vičan mnogim
poslovima. Nekretnine, oružani sistemi, kolosalne palete namirnice za
krizne situacije, neočekivani poslovni poduhvati na roterdamskom
tržištu nafte; umeo je da radi sve i svašta.
No, sada je sve to bila prošlost. Kad se njegova žena Beate ubila,
Valdemar Florin je izgubio sposobnost da kontroliše bogate i lepe. Za
samo jedan dan, njegove kuće u Rervigu i Vedbeku su postale tvrđave
koje više niko nije želeo da posećuje. Svi su znali da ga zanimaju
izuzetno mlade devojke i da je to nateralo njegovu suprugu da izvrši
samoubistvo. Čak i u tim krugovima, tako nešto je bilo neoprostivo.
„Zašto, Karle?“, ponovio je Asad. „Zašto si rekao ono o iračkoj
policiji?”
Karl je pogledao u svog sićušnog partnera. Ispod Asadove
braonkaste kože, obrazi su mu bili zajapureni, premda nije bilo jasno
da li je uzrok tome bila ozlojeđenost ili hladni povetarac koji je duvao
sa Skansehagea.
„Asade, ne možeš tek tako da pretiš ljudima sa takvim pitanjima.
Kako si mogao da optužiš starca za nešto što očigledno nije uradio?
Kakve je vajde bilo od toga?“
,,I sam si to činio.”
„Hajde da zaboravimo na sve, je l’ važi?“
,,A iračka policija, šta to bi?“
„Zaboravi, Asade. Izmislio sam to.” Ali kad su uvedeni u dnevnu
sobu Valdemara Florina, mogao je da oseti Asadov pogled na potiljku,
i pohranio je to duboko u podsvest.
Valdemar Florin je sedeo ispred panoramskog prozora kroz koji su
mogli da vide preko Flinderseveja i još dalje, u bezmalo beskrajnom
pogledu preko zaliva Hesele. Iza njega, četvoro duplih staklenih vrata
se otvaralo ka platou od peščara, sa bazenom koji je ležao usred vrta
nalik isušenom, pustinjskom rezervoaru. Nekad, na ovom mestu je
zujalo kao u košnici. Posetio ga je svaki pripadnik kraljevske porodice.
Florin je mirno sedeo i čitao knjigu. Noge su mu počivale na hoklici,
u peći na drva je gorela vatra, a na mermernom stolu je stajala čašica
rakije. Sve je govorilo da je to veoma spokojan prizor, ako se zanemare
mnogobrojne stranice razbacane po vunenom ćilimu.
Karl je dva-tri puta pročistio grlo, ali stari finansijer nije digao
pogled sa knjige i nije obratio pažnju na njih sve dok nije završio s
čitanjem stranice, nakon čega ju je iscepao i zavrljačio na pod skupa sa
ostalima.
„Tako znam dokle sam stigao”, kazao je. „Čemu dugujem ovo
zadovoljstvo?“
Asad je bacio pogled ka Karlu, podignutih obrva. Pojedine idiome i
dalje nije mogao da shvati istog trena.
Kad mu je Karl pokazao značku, osmeh Valdemara Florina je
iščezao. A kad mu je objasnio da su iz policije Kopenhagena, i zašto su
ovde, starac ih je zamolio da odu.
Imao je skoro sedamdeset pet godina, a još uvek je bio mršava,
arogantna lasica koja se breca na ljude. Ali iza bleštavih očiju se
nalazila latentna, lako uzbudljiva mrzovolja koju su svrbeli prsti da
izađe na svetlost dana. Bilo mu je potrebno samo malo ohrabrenja, a
onda je imao odrešene ruke.
,,Da, došli smo nenajavljeni, gospodine Florin, a ako želite da
odemo, učinićemo to. Gajim ogromno poštovanje prema vama te ću,
prirodno, uraditi kao što zahtevate. Ako vam to više odgovara, mogu
da se vratim rano sutra ujutru.”
Negde iza Florinovog oklopa, zatreptala je reakcija. Karl mu je
upravo dao ono što svi ljudi žele. Dovraga sa umiljavanjem, laskanjem
i obasipanjem ljudi darovima. Jedino za čime ljudi žude je poštovanje.
Pruži im poštovanje i oni će igrati onako kako sviraš, govorio je njegov
instruktor na policijskoj akademiji. Prokleto je bio u pravu.
,,Ne padam na komplimente”, reče starac. Ali jeste.
„Možemo li da sednemo, gospodine Florin? Samo na pet minuta?”
 „O čemu je ovde reč?“
„Verujete li da je Bjarne Tegersen delao sam kad je ubio decu
Jergensenovih 1987. godine? Neko tvrdi drugačije, trebalo bi da znate.
Vaš sin nije osumnjičen, ali bi nekolicina njegovih prijatelja mogla da
bude.”
Florinove nozdrve zadrhtaše kad je zaustio da opsuje, ali je umesto
toga bacio knjigu na sto.
,,Helen“, doviknuo je preko ramena. „Donesi mi još jedan viski.”
Zapalio je egipatsku cigaretu, ne ponudivši ih.
,,Ko? Ko to tvrdi?“, upitao je sa neobičnim oprezom u glasu.
„Plašim se da to ne mogu da vam kažem. No, izgleda prilično
očigledno da Bjarne Tegersen nije bio sam.”
„O, taj mali nikogović.” Ton glasa mu je bio prezriv, ali nije
obrazložio svoju opasku.
Devojka stara otprilike dvadesetak godina ušla je u prostoriju,
noseći belu kecelju preko crne uniforme. Sipala je viski i vodu kao da je
posredi nešto što neprestano radi. Ničim nije pokazala da je svesna
njihovog prisustva.
Kad je stala iza Florina, provukla mu je šaku kroz retku kosu. Bila je
dobro obučena.
,,Da budem iskren“, reče im Florin, dok je pijuckao viski, „voleo bih
da ponudim svoju pomoć, ali to se desilo veoma davno, a ja mislim da
je bolje ostaviti taj slučaj na miru.”
Karl se nije slagao s njim. „Jeste li poznavali prijatelje vašeg sina,
gospodine Florin?“
Po Florinovom licu se razlio iskrivljeni osmeh. ,,Vi ste tako mladi, ali
mogu da vam kažem, ako to već ne znate, da sam u to vreme bio
poprilično zauzet. Dakle, ne, nisam ih poznavao. Oni su bili samo neki
mladići koje je Torsten upoznao u internatu.”
,,Da li vas je iznenadilo to što su bili osumnjičeni? Hoću da kažem,
bili su fini i pristojni mladići, zar ne? Svi su poticali iz dobrih
porodica.”
,,Ne znam da li me je to prokleto iznenadilo ili ne.” Začkiljio je ka
Karlu preko ruba čaše. Videle su mnogo toga te oči. Uključujući i
izazove kudikamo veće od Karla Merka.
Spustio je čašu s viskijem. „Međutim, za vreme istrage tokom 1987,
nekolicina njih se isticala”, kazao je.
 „Kako to mislite?“
,,Pa, moj advokat i ja smo se postarali da budemo prisutni u
policijskoj stanici u Holbeku kada su ih ispitivali. Moj advokat je za
vreme istrage zastupao svih šestoro.”
„Bent Krum, zar ne?“
Asad je postavio pitanje, ali je Valdemar Florin gledao pravo kroz
njega. Karl je klimnuo glavom Asadu. Pun pogodak. „’lsticali’, rekli ste.
Ko se po vašem mišljenju isticao tokom saslušanja?“
„Možda bi trebalo da pozovete Benta Kruma i pitate njega, a ne
mene, budući da ga znate. Kažu mi da još uvek poseduje izvanredno
sećanje.” „Zaista? Ko to kaže?“
,,On je i dalje advokat mog sina. I Ditlevov i Ulrikov.”
„Mislio sam da ste rekli da niste poznavali te mladiće, gospodine
Florin. No, imena Ditleva Prama i Ulrika Dibela Jensena ste izgovorili
na takav način da bi čovek mogao da poveruje u suprotno.”
Odsečno je klimnuo glavom. „Znao sam njihove očeve.”
„ A očeve Kristijana Volfa i Kirsten-Mari Lasen, jeste li i njih znali,
takođe?“ ,,Jedva.”
,,A oca Bjarnea Tegersena?”
„Beznačajan čovek. Nisam ga poznavao.”
„Posedovao je stovarište drvne građe u severnom delu ostrva
Sealand”, ubaci se Asad.
Karl klimnu glavom. I sam se toga sećao, zapravo.
,,Slušajte“, reče Valdemar Florin, zureći kroz stakleni krovni prozor
u kristalno vedro nebo. „Kristijan Volf je mrtav, u redu? Kimi je
nestala, i nema je već godinama. Moj sin kaže da skita ulicama
Kopenhagena, tegleći kofer. Bjarne Tegersen je u zatvoru. O čemu mi
ovde razgovaramo, dođavola?“ „Kimi? Kirsten-Mari Lasen, da li o njoj
govorite? Da li se tako zove?“ Starac mu nije odgovorio. Naprosto je
otpio još jedan gutljaj viskija i posegnuo ka knjizi. Prijem je bio gotov.

Kad su napustili kuću, kroz prozore na verandi su mogli da vide

Florina kad je lupio razbucanom knjigom po stolu i mašio se za telefon.
Delovao je ljutito. Možda je zvao svog advokata da ga upozori da bi se
Karl i Asad mogli pojaviti na njegovom kućnom pragu. Ili je zvao
agenciju Sekjuritas da sazna prodaju li sisteme obezbeđenja koji bi
osigurali da gosti poput njih ubuduće ostanu s druge strane kapije.
,,On je znao svakojake vrste stvari, Karle“, reče Asad.
,,Da, možda. S ljudima kao što je on, teško je reći. Čitav život su ih
učili da vode računa o tome šta pričaju. Jesi li znao da Kimi živi na
ulici?”
,,Ne, to ne piše nigde u dokumentima.”
„Moramo da je pronađemo.”
,,Da. Ali mogli bismo da najpre pričamo sa ostalima, zar ne?“
,,Da, možda.” Karl je pogledao preko vode. Naravno da treba da
pričaju sa svima njima. ,,No, kad žena poput Kimi Lasen okrene leđa
svojoj bogatoj porodici i završi na ulici, za to uvek postoji dobar razlog.
Takva vrsta ljudi može da ima neobično duboke rane po kojima vredi
začeprkati, Asade. Stoga moramo da je pronađemo.”
Kad su stigli do automobila parkiranog pored letnjikovca, Asad je
na trenutak razmislio o situaciji. ,,Ne razumem deo o toj trivijalnoj igri,
Karle.”
„Veliki umovi razmišljaju na sličan način“, pomisli Karl. Kazao je:
„Još jednom ćemo pročešljati kolibu, Asade. Upravo sam se spremao
da to predložim. Bilo kako bilo, moramo da ponesemo igru sa sobom u
stanicu da bi je forenzičari pregledali u potrazi za otiscima prstiju.”

Ovaj put su pregledali sve živo. Pomoćne zgrade, vrt iza kuće gde je
korov izrastao metar u visinu, skladišnu baraku u kojoj su bile
smeštene boce s plinom.
Kad su se naposletku vratili u dnevnu sobu, nisu ostvarili nikakav
napredak.
Kad se Asad ponovo spustio na koleno da potraži dva roglja koja su
nedostajala u braon piti, Karl je pogledom pretražio policu sa
suvenirima i pregledao sav nameštaj.
Napokon, pažnja mu se skrasila na pitama i tabli za igranje.
Bilo je očito da bi trebalo ponovo da pogledaju pite koje su ležale u
centralnom šestougaoniku. Sićušne delove veće slike. Jedna pita je
sadržala tačno one rogljeve koje i treba da sadrži, a drugoj su
nedostajala dva. Ružičasti i braon.
Onda mu je sinulo.
„Evo još jednog božićnog srca“, promrmlja Asad, izvlačeći ga ispod
ponjave.
Međutim, Kari ništa nije rekao. Polako se sagnuo i podigao kartice
sa pitanjima koje su ležale ispred kutija sa karticama. Dve kartice,
svaka sa po šest pitanja, pri čemu je svako pitanje bilo obeleženo bojom
koja je odgovarala boji rogljeva.
U tom trenutku, zanimala su ga samo braon i ružičasta pitanja.
Okrenuo je kartice i pogledao u odgovore.
Osetio se kao da je napravio ogroman pomak, zbog čega je duboko
uzdahnuo. „Ovde. Imam nešto, Asade“, prozborio je što je mogao tiše i
staloženije. „Baci pogled.”
S božićnim srcem u ruci, Asad je ustao i bacio pogled preko
Karlovog ramena na kartice.
,,Šta?“
„Nedostaju ružičasti i braon rogalj, je l’ tako?“ Pružio je jednu
karticu Asadu, a zatim i drugu. „Pogledaj šta je napisano preko
ružičastog odgovora na ovoj kartici i braon odgovora na ovoj. Šta
piše?“
„Piše ’Arne Jakobsen’ na jednoj kartici i ’Johan Jakobsen’ na drugoj.”
Trenutak-dva su ćutke zurili jedan u drugoga.
„Arne? Isto ime kao i policajac koji je uzeo dokumentaciju o slučaju
iz stanice u Holbeku i dao je Marti Jergensen. Kako se prezivao? Sećaš
li se?“
Asadove obrve se podigoše. Izvadio je beležnicu iz džepa na
grudima i prelistao stranice sve dok nije pronašao onu sa zabeleškama
razgovora s Martom Jergensen.
Onda je prošaputao nekoliko nerazgovetnih reči i podigao pogled.
,,Ne, nije rekla prezime.”
Prošaputao je još nekoliko reči na arapskom i pogledao naniže u
igru. „ Ako je Arne Jakobsen policajac, ko je onda drugi čovek?“
Karl je izvadio mobilni telefon i pozvao stanicu u Holbeku.
„ Arne Jakobsen?“, upitao je pandur na dužnosti. Ne, bolje da
razgovara sa nekim od starijih kolega. Bio mu je potreban trenutak da
prebaci poziv.
Posle toga, prošla su svega tri minuta.
Onda je Karl prekinuo vezu i sklopio telefon.
 11

To se često dešava na dan kad osoba napuni četrdeset. Ili onog dana
kad zaradi svoje prvo milionče. Ili, u najmanju ruku, kad dođe dan u
kome se otac te osobe penzioniše u život ukrštenih reči. Tog dana,
većina ljudi spozna kakvo je osećanje najzad biti slobodan od
patrijarhalne snishodljivosti, oholih komentara i kritičkih pogleda.
No, stvari se nisu tako odigrale za Torstena Florina.
Imao je više novca od svog oca i udaljio se od četvoro braće i sestara,
koji, za razliku od njega, nisu uspeli da urade ništa značajno sa svojim
životima. Čak se i na televiziji i u novinama pojavljivao češće od oca.
Za njega je znala čitava Danska. Ljudi su ga cenili, a naročito žene za
kojima je njegov otac uvek žarko žudeo.
Pa ipak, kadgod bi preko telefona čuo očev glas, i dalje se osećao
grozno. Kao neposlušno dete, inferiorno i prezreno. Zbog toga je
osećao taj neobjašnjivi čvor u trbuhu, koji bi nestao tek kada bi spustio
slušalicu.
No, Torsten nije spuštao slušalicu. Nikad kad je razgovarao sa
svojim ocem.
A posle takvog razgovora, svejedno koliko bio kratak, bilo mu je
skoro nemoguće da iz tela izbaci gnev i osujećenost.
„Sudbina najstarijeg deteta“, tako je to obrazložio jedini iole
pristojan nastavnik u internatu, a Torsten ga je mrzeo zbog toga. Jer,
ako je to istina, kako onda čovek može da išta promeni? To pitanje mu
je iz dana u dan zaokupljalo misli. Ulrik i Kristijan su se isto osećali.
Ujedinila ih je ta bolna, zajednička mržnja ka očevima. A kad je
Torsten pomagao u prebijanju nedužnih žrtava u bezobličnu krvavu
masu ili zavrtanju šija golubovima njihovih nastavnika ili, kasnije u
životu, dok je gledao u užasnute oči poslovnih suparnika u trenutku
kad bi shvatili da je kreirao još jednu novu, nenadmašnu modnu
kolekciju misli su mu se okretale ka ocu.
„Prokleti govnar“, kazao je, drhteći, kad je njegov otac spustio
slušalicu. „Prokleti govnar“, prosiktao je svojim diplomama i
nebrojenim lovačkim trofejima okačenim na zidove. Da u susednoj sobi
nisu bili modni dizajneri, njegov glavni kupac i četiri petine firminih
najboljih klijenata i suparnika, zaurlao bi od besa. Umesto toga, zgrabio
je stari drveni metar koji je dobio kao poklon na petu godišnjicu
osnivanja kompanije i udario po okačenoj glavi divokoze.
„Govnar, govnar, govnar!“, razjareno je prosiktao, iznova i iznova
udarajući po malom lovačkom trofeju.
Kad je primetio da mu na potiljku izbijaju graške znoja, prestao je i
pokušao da sabere misli. Glas njegovog oca i ono što mu je starac rekao
su mu ispunjavali um više nego što je bilo zdravo.
Podigao je pogled. Napolju je, gde se šuma susretala sa vrtom,
lepršalo nekoliko gladnih svraka. Razdragano su graktale dok su
kljucale lešine ptica koje su ranije na svojoj koži osetile njegov gnev.
„Jebene ptice“, pomislio je, i shvatio da se polako smiruje. Uzeo je
luk sa kuke na zidu, zgrabio nekoliko strela iz tobolca iza radnog stola,
otvorio vrata terase i počeo da gađa ptice.
Kad je njihovo brbljanje napokon utihnulo, nalet gneva koji mu je
goreo u glavi je nestao. Uspevalo je svaki put.
Prešao je preko travnjaka, izvukao strele iz ptica, šutnuo trupla u
šumu zajedno sa ostalima, vratio se nazad u kancelariju, poslušao
blebetanje svojih gostiju bez kraja i konca, okačio luk na kuku na zidu i
vratio strele u tobolac. Tek tada je pozvao Ditieva.
„Policija je bila u Rervigu i razgovarala s mojim ćaletom”, beše prvo
što je rekao kad mu se Ditlev javio.
Na drugom kraju veze je usledio trenutak tišine. ,,Dobro“,
odgovorio je Ditlev, naglašavajući poslednji slog. „Šta su hteli?“
Torsten je duboko udahnuo. „Raspitivali su se o bratu i sestri gore u
Dibeseu. Ništa konkretno. Ako ih je matora budala dobro shvatila,
neko je kontaktirao policiju i posejao seme sumnje u Bjarneovu
krivicu.”
,,Kimi?“
,,Ne znam, Ditleve. Koliko se sećam, nisu mu kazali ko.”
„Upozori Bjarnea, važi? Smesta. Šta još?“
„Tata im je predložio da stupe u kontakt s Krumom.”
 Smeh na drugom kraju veze je bio klasični Ditlev: hladan kao led.
„Krum? Od njega neće ništa izvući“, kazao je.
,,Ne. Ali očevidno su započeli nekakav vid istrage, a to je dovoljno
loše.”
„Jesu li bili iz policije u Holbeku?“, upita ga Ditlev.
„Mislim da nisu. Starac je mislio da su iz odeljenja za ubistva u
Kopenhagenu.”
„Isuse Hriste. Da li se seća njihovih imena?“
„Ne. Kao i obično, naduveni kučkin sin nije slušao. No, Krum će već
saznati kako se zovu.”
„Zaboravi. Telefoniraću Olbeku. On zna nekoliko tipova u
policijskoj upravi.”

Posle razgovora, Torsten je sedeo i neko vreme zurio u prazno dok mu

je disanje bivalo sve dublje i dublje. Kroz um su mu se širile slike
prestrašenih ljudi koji mole za milost, vrišteći u pomoć. Sećanja na krv,
i smeh ostalih iz bande. Kako svi posle pričaju o tome. Kristijanova
zbirka fotografija koja ih je okupljala iz noći u noć, pušeći hašiš ili
gutajući metamfetamine. U takvim trenucima se svega sećao, a u isti
mah je uživao u tome i mrzeo sebe zbog toga.
Razrogačio je oči da bi se vratio natrag u stvarnost. Obično mu je
trebalo nekoliko minuta da izbaci ubilačko ludilo iz krvotoka, ali je
erotsko uzbuđenje vazda ostajalo.
Stavio je šaku na međunožje. Đoka mu je ponovo bio tvrd.
Sranje! Zašto ne može da kontroliše ta osećanja? Zašto se to
nastavlja, iznova i iznova?
Zaključao je vrata koja su vodila u susedne sobe, iz kojih su se čuli
glasovi brojnih danskih modnih barona i baronesa.
Oštro je udahnuo i polako se spustio na kolena.
Onda je spojio dlanove i pustio da mu glava klone napred. Ponekad
je to naprosto bilo neophodno. „Oče naš, koji si na nebesima”,
prošaputao je nekoliko puta. „Oprosti mi. Jer ne mogu da se
obuzdam.”
 12

Ditlev Pram je na brzinu obavestio Olbeka o razvoju situacije,

ignorišući budaline žalbe zbog ostajanja na poslu do kasno u noć i
manjka ljudstva. Sve dok plaćaju njegovu cenu, bolje bi mu bilo da
začepi gubicu.
Onda je okrenuo stolicu na točkićima i ljubazno klimnuo glavom
kolegama od poverenja koji su sedeli oko konferencijskog stola.
„Izvinjavam se“, kazao je na engleskom jeziku. „Imam problem sa
starom ujnom koja ima običaj da odluta od doma. U ovo doba godine,
očevidno moramo da je pronađemo pre mraka.”
Ljubazno su se nasmešili, shvatajući šta želi da kaže. Porodica je
uvek na prvom mestu. Tako je i tamo odakle oni dolaze, takođe.
„Hvala vam na dobrim instrukcijama.” Široko se nasmešio. „Veoma
mi je drago što je ovaj tim postao stvarnost. Najbolji doktori u severnoj
Evropi okupljeni na jednom mestu može li čovek da poželi išta više?“
Lupio je dlanovima po stolnjaku. „Hajde da počnemo. Hoćeš li ti prvi,
Stanislave?“ Šef plastične hirurgije je potvrdno klimnuo glavom, a
zatim uključio projektor. Pokazao im je čovekovo lice preko koga su
bile iscrtane linije. „Napravićemo rezove ovde, ovde i ovde“, kazao je.
Vršio je tu operaciju i ranije. Pet puta u Rumuniji i dva puta u Ukrajini.
U svim slučajevima, osim jednog, osećaji u facijalnim nervima su se
vratili zapanjujuće brzo. Trudio se da procedura zvuči jednostavno.
Zatezanje lica, tvrdio je, sada se može obaviti sa svega upola rezova
koje su doktori nekad upotrebljavali.
„Pogledajte ovde“, rekao je, „tačno na vrhu zulufa. Trougaona
oblast se uklanja a koža se povlači nagore i zašiva sa samo nekoliko
šavova. Prosto i jednostavno.”
U tom trenutku, prekinuo ga je upravnik Ditleve bolnice. „Poslali
smo opise operacije medicinskim žurnalima.” Izvadio je jedan američki
i tri evropska časopisa. Nisu bili najprestižniji, ali su bili dovoljno
dobri. „Objaviće ih pre Božića. Tretman nazivamo ’Stanisavljeva
facijalna korekcija’.”
Ditlev je klimnuo glavom. U ovome će neminovno biti gomila
novca, a oni su bili pametni, ovi ljudi. Ultra profesionalni sa skalpelom.
Svaki od njih je zarađivao deset puta više novca od doktora u njihovim
domovinama. Zbog toga nisu osećali krivicu, a na taj način su svi
prisutni bili ravnopravni Ditlev, kome je njihov rad donosio novac; i
doktori, koji su zarađivali novac od svih ostalih. Čudnovato napredna
hijerarhija, naročito s obzirom na to da je on bio na vrhu. A sada je
objektivno sračunao da je jedna neuspešna operacija od sedam
potpuno neprihvatljiva. Ditlev je izbegavao nepotrebne rizike. Vreme u
internatu ga je tome naučilo. Ako se krećeš ka usranoj situaciji,
promeni smer. Iz tog razloga se spremao da odbaci čitav projekat i
otpusti upravnika jer je predao članke za objavljivanje bez njegovog
odobrenja, a iz istog razloga nije mogao, duboko u sebi, da misli ni o
čemu drugom osim o Torstenovom telefonskom pozivu.
Interfon iza njega je zapištao. Izvio se unazad da pritisne dugme.
,,Da, Birgite?”
„Vaša žena je na putu.”
Bacio je pogled preko ramena ka ostalima. Oštar ukor će morati da
sačeka, a sekretarica će morati da spreči objavljivanje članaka.
„Reci Telmi da ostane gde je“, kazao je. „Doći ću tamo. Ovde smo
završili.”

Zastakljeni hodnik je vijugao od klinike stotinu metara preko pejzaža

do vile, tako da se kroz vrt moglo hodati ne kvaseći noge i uživati u
pogledu na okean i stabla bukvi. Ideju je dobio iz Muzeja savremene
umetnosti u Luizijani. Ali u njegovoj kući, zidove nije ukrašavala
nikakva umetnost.
Telma je bila spremna da napravi veliku scenu. Baš ono čemu nije
želeo da ostali prisustvuju u njegovoj kancelariji. Oči su joj bile pune
mržnje.
„Pričala sam sa Lisan Jort“, rekla mu je jetko.
,,Hm, to mora da je potrajalo. Zar nije trebalo da dosad već budeš sa
sestrom u Olborgu?”
„Nisam otišla u Olborg. Bila sam u Geteborgu, i to ne sa sestrom. Ti
si joj upucao psa, kaže mi Lisan.”
„Kako to misliš, ’ja’? Uveravam te da je to bio nesrećan slučaj. Pas je
bio potpuno neposlušan i utrčao je među lovinu. Upozorio sam Jorta.
Uzgred, šta si radila u Geteborgu?”
„Torsten je ubio psa, a ne ti.”
,,Da, bio je to Torsten, i veoma mu je žao zbog toga. Treba li da
kupimo novo štene za Lisan? Da li je ovde reč o tome? A sad mi reci,
šta si radila u Geteborgu?“
Lice joj se smračilo. Samo bi neuobičajeno preka narav mogla da
napravi bore na njenoj besmisleno zategnutoj koži, što je bio rezultat
pet operacija zatezanja lica, ali je Telma Pram uspela u tome. „Dao si
moj stan u Berlinu onom bednom nikogoviću, Saksenholtu. Moj stan,
Ditleve.” Uperila je prst u njega. ,,To ti je bio poslednji lov, čuješ li?“
Prišao joj je. To je bio jedini način na koji je mogao da je natera da
ustukne. „Ionako ga nikad nisi koristila, zar ne? Nisi mogla da ubediš
svog ljubavnika da pođe s tobom, jelda?“ Nasmešio se. ,,Ne postaješ li
malčice prestara za njega, Telma?“
Podigla je glavu, pohvalno umešna u primanju uvreda. „Nemaš
pojma šta pričaš, shvataš li to? Jesi li ovaj put zaboravio da napujdaš
Olbeka na mene, pošto ne znaš ko je? Jesi li, Ditleve, budući da ne znaš
s kim sam bila u Geteburgu?” Onda se nasmejala.
Zaprepastilo ga je njeno neočekivano pitanje.
„Biće to veoma skup razvod, Ditleve. Ti radiš bizarne stvari vrstu
stvari koje će te skupo koštati kad advokati uđu u priču. Tvoje
perverzne igrice s Ulrikom i ostalima. Šta misliš, koliko dugo ću ćutati
o njima ni za šta?“
Nasmešio se. Blefirala je.
„Misliš da ne znam šta ti se sada vrzma po umu, Ditleve? Ne
usuđuje se, misliš. Previše joj je dobro sa mnom. Ali nije, Ditleve,
postala sam nezavisna od tebe. Nije me briga za tebe. Možeš da truneš
u zatvoru, što se mene tiče. A u međuvremenu ćeš morati da se
snalaziš bez svojih robinjica dole u vešernici. Misliš li da ćeš moći to,
Ditleve?“
Zurio joj je u grlo. Bio je savršeno svestan koliko snažno može da
udari. A znao je i gde.
Kao mačka, osetila je to i ustuknula.
Ako će da udari, moraće to da uradi otpozadi. Niko nije nepobediv.
 ,,Ti si bolestan u glavi, Ditleve“, kazala mu je. „Oduvek sam to
znala. Nekad si bio bolestan na zabavan način, ali više nisi.”
„Onda nađi advokata, Telma.”
Nasmešila se kao Saloma kad je zahtevala od Iroda da joj na pladnju
donese glavu Jovana Krstitelja.
,,I da se suočim sa Bentom Krumom s druge strane stola? Nema
šanse, Ditleve. Imam druge planove. Samo čekam pravu priliku.”
,,Da li ti to meni pretiš?”
Kosa joj je ispadala iz trake za kosu. Izvila je glavu unazad i
pokazala mu goli vrat, pokazujući mu da ga se ne plaši. Rugajući mu
se.
„Misliš da ti pretim?“ Oči su joj plamtele. ,,Ne pretim ti. Kad budem
spremna, spakovaću odeću i otići ću. Čovek koga sam našla me čeka.
Zreo muškarac. Niši imao pojma, zar ne, Ditleve? Ali on je stariji od
tebe. Znam svoje apetite. Dečak ne može da ih zadovolji.”
„Shvatam. A ko je on?“
Oholo se nasmejala. „Frank Helmond. Iznenađenje, zar ne?“

U Ditlevoj glavi se sudaralo nekoliko misli.

Kimi, policija, Telma, a sad i Frank Helmond.
„Vodi računa o tome u šta se uplićeš”, kazao je sam sebi, i na trenutak
razmotrio ideju da siđe dole u vešernicu i vidi koja od Filipinki radi u
večernjoj smeni.
Preplavio ga je novi talas gađenja. Frank Helmond, rekla je. Kako
ponižavajuće! Zadrigli lokalni političar. Pripadnik nižeg staleža. Niko i
ništa.
Potražio je Helmonda u javnom registru i našao njegovu adresu,
iako ju je već znao odranije. Helmond je bio čovek koji ništa ne skriva,
što je bilo očigledno sudeći na osnovu adrese. No, čovek je bio takav, i
svi su to znali. Živeo je u vili koju sebi nije mogao da priušti, u
susedstvu gde niko nije ni sanjao o tome da glasa za njegovu
bezvrednu partiju.
Ditlev je prišao polici za knjige, uzeo debelu knjigu i otvorio je.
Unutra je bila šuplja, sa taman dovoljno mesta za njegove plastične
kesice sa kokainom.
Prva linija je zamaglila sliku Telminog besnog pogleda. Druga linija
ga je podstakla da ispravi ramena, pogleda u telefon i zaboravi na to da
u njegovom rečniku ne postoji reč ,,rizik“. Naprosto je želeo da to
prekine. Zašto to ne bi učinio istog časa? Zajedno sa Ulrikom. Noću.
„Hoćeš li da gledamo filmove kod tebe?“, upitao je čim je Ulrik
podigao slušalicu. Na drugom kraju veze je čuo zadovoljan uzdah.
„Stvarno to misliš?“, upita ga Ulrik.
„Jesi li sam?“
,,Da. Đavo da ga nosi, Ditleve, jesi li ozbiljan?“ Već je bio uzbuđen.
Ovo će biti briljantno veče.

Gledali su film nebrojeno mnogo puta. Život ne bi bio isti bez njega.
Prvi put su gledali Paklenu pomorandžu u internatu, na početku
druge godine. Novi nastavnik je pogrešno razumeo školsko pravilo o
kulturnoj raznolikosti prikazao je razredu taj film i još jedan koji se
zvao Ako, a bavio se pobunom u engleskom internatu. Sveobuhvatnija
tema je bila engleska kinematografija šezdesetih, koja je, verovalo se,
bila veoma podesna za školu sa britanskim tradicijama. Međutim, bez
obzira na to koliko je glas tog nastavnika bio zanimljiv, čovek je takođe
bio zaveden lošim idejama, što je odlučilo rukovodstvo škole nakon
pomnog ispitivanja slučaja. Karijera novog učitelja je samim tim bila
veoma kratka.
Šteta je već bila načinjena, međutim, jer su Kimi i najnoviji učenik u
razredu Kristijan Volf, bez gađenja i mučnine progutali poruke
filmova. Kroz njih su otkrili nove mogućnosti za davanje oduška i za
osvetu.
Kristijan je preuzeo vođstvo. Budući da je bio gotovo dve godine
stariji i potpuno neposlušan, ceo razred se ugledao na njega. Sa sobom
je uvek nosio mnogo gotovine, iako je to bilo protiv školskih propisa.
Uvek je bio u potrazi, i s velikom pažnjom je izabrao Ditleva, Bjarnea i
Ulrika da budu deo njegove bande. Svi su bili veoma slični na izuzetno
mnogo načina. Bili su autsajderi, puni mržnje prema školi i svakoj
autoritarnoj figuri. Da, to ih je i Paklena pomorandža spojilo.
Našli su film na video-traci i gledali ga iznova i iznova u potaji, u
Kristijanovoj i Ulrikovoj sobi. A kao posledica te fascinacije, sklopili su
pakt. Biće baš kao banda u filmu. Ravnodušni prema svom okruženju.
Neprestano u lovu za uzbuđenjem i načinima da prekrše zakon.
Bezobzirni i nemilosrdni.
Kad su napali dečaka koji ih je uhvatio kako puše hašiš, iznenada je
sve leglo na svoje mesto. Torsten je tek kasnije, sa svojim uobičajenim
talentom za glumu, predložio da nose maske i rukavice.

Ditlev i Ulrik su se dovezli iz Fredensborga sa nekoliko linija kokaina u

venama, gazeći papučicu za gas do daske. Tamne naočare za sunce i
dugi, jeftini kišni mantili. Šeširi, rukavice. Hladne, bistre glave.
Oprema za jednokratnu upotrebu za živahno veče pod maskom
anonimnosti.
„Koga tražimo?“, upitao ga je Ulrik kad su stali ispred šafran-žute
fasade kafea DŽFK na gradskom trgu u Hileredu.
„Sačekaj, pa ćeš videti“, reče mu Ditlev, otvarajući vrata ka bučnoj
gomili petkom uveče. Glasni ljudi u svakom ćošku. To nije bilo loše
mesto, ako čovek voli džez i opušteno društvo. Ditlev je mrzeo i jedno i
drugo.
Ugledali su Helmonda u zadnjem delu lokala. Debeljuškastog lica
blistavog od znoja, stajao je u društvu još jednog inferiornog lokalnog
političara i živahno gestikulirao rukama ispod barskog lustera. Tu, na
tom javnom mestu, bili su na sopstvenom malom krstaškom pohodu.
Ditlev ga je diskretno pokazao Ulriku. „Možda će proći dosta
vremena pre nego što ode odavde, stoga hajde da naručimo po pivo i
čekamo”, kazao je, zaputivši se prema jednom od udaljenijih šankova.
No, Ulrik je ostao da stoji u mestu i posmatra njihovu lovinu,
ogromnih zenica iza zatamnjenih stakala naočara, očigledno prilično
zadovoljan onim što vidi. Mišići vilice su mu već podrhtavali.
Ditlev ga je dobro poznavao.

***

Veče je bilo maglovito i tiho, a Frank Helmond je dugo pričao sa svojim

prijateljem ispred kafea pre nego što su se napokon rastali i pošli u
različitim pravcima. Frank je teturavo krenuo niz Ulicu
Helsingersgade, a oni su ga sledili na udaljenosti od petnaestak koraka,
znajući da odatle do lokalne policijske stanice ima najviše dve stotine
metara. Još jedan detalj zbog koga je Ulrik zadahtao od požude.
„Sačekaćemo dok ne stignemo do uličice”, prošaptao je Ulrik. ,,S
leve strane ima prodavnica polovne odeće. U ovo doba noći kroz tu
uličicu niko ne prolazi.”
Nešto dalje napred, vremešni bračni par se šetao ulicom obavijenom
u maglu, na putu ka kraju ulice, oklembešenih ramena. Njihovo vreme
za počinak je odavno prošlo.
Ditleva oni ni najmanje nisu brinuli; tako radi koka. Osim bračnog
para, ulica je bila pusta a uslovi su bili savršeni. Pločnik je bio suv.
Vlažni lahor je grlio izloge radnji i tri muškarca koji će ubrzo odigrati
svaki svoju ulogu u brižljivo osmišljenom i potpuno uvežbanom
ritualu.
Kad su bili nekoliko metara iza Franka Helmonda, Ulrik je pružio
Ditlevu masku. Kad su ga konačno sustigli, maske od lateksa su bile na
mestu. Da su kojim slučajem bili na karnevalu, ljudi bi im se smešili.
Ulrik je imao golemu kartonsku kutiju punu tih maski. Kao što je
rekao, potreban im je veliki izbor. Ovog puta je odabrao modele broj
20027 i 20048. Mogli su se pazariti preko interneta, ali Ulrik to nije
učinio. Doneo ih je iz inostranstva. Iste maske svaki put, isti brojevi.
Nije im se moglo ući u trag. Kad bi ih neko ugledao, video bi samo dva
starca sa dubokim životnim borama uklesanim u kožu. Maske su bile
veoma životne, i prilično različite od lica koja su skrivale.
Kao i uvek, Ditlev je zadao prvi udarac. Postarao se za to da žrtva
padne u stranu sa tihim dahtajem. Onda ga je Ulrik zgrabio i odvukao
u bočnu uličicu.
Ulrik ga je tek tu udario prvi put. Tri direktna udarca u čelo i jedan
u grlo. U zavisnosti od snage, žrtve bi neretko do sad već bile u
nesvesti. Međutim, Ulrik ovaj put nije zadao nijedan snažan udarac.
Ditlev mu je izričito rekao da to ne čini.
Odvukli su čovekovo mlitavo telo, raširenih nogu, niz uličicu. Kad
su stigli do jezera pored Frederiksborg zamka deset metara napred,
ponovo su ga pretukli. Isprva su to bili samo laki udarci po telu, a onda
su postali malčice grublji. Kad je paralizovani čovek shvatio da ga tuku
nasmrt, iz usta su mu se oteli jedva čujni, neartikulisani jauci. Nije
zaista morao ništa da kaže; njihove žrtve su to retko kad činile. Njihove
oči su obično sve govorile.
U tom trenutku, Ditlevo telo je nabreklo od pulsirajućih potoka
topline. To je bilo ono što je tražio: čudesni talasi vreline. Baš kao u
detinjstvu, dok je sedeo na suncu u vrtu svojih roditelja, kad je bio
toliko golobrad da mu se još uvek činilo da je svet napravljen od
dobroćudnih stvari. Kadgod bi stigao do te tačke, morao je da se
obuzdava kako žrtvi ne bi oduzeo život.
S Ulrikom je bilo drugačije. Smrt ga nije mnogo zanimala. Privlačio
ga je vakuum između snage i nemoći, a njihov trenutni plen se sada
nalazio u tom vakuumu.
Ulrik je opkoračio čovekovo nepomično telo i kroz masku mu se
zagledao u oči. Onda je iz džepa izvadio nož marke stenli, držeći ga na
takav način da je njegova golema šaka skoro sasvim zaklanjala oružje.
Na trenutak je delovalo kao da se raspravlja sam sa sobom da li da
posluša Ditleva uputstva, ili da pojača trud za koji stepen. Pogledi im
se susretoše kroz maske. Pitam se da li izgledam sumanuto kao on, pomisli
Ditlev.
Ulrik je onda prislonio oštricu noža na čovekovo grlo. Pustio je da
tupo sečivo klizi napred-nazad preko arterija. Kad je čovek počeo da
ubrzano i produbljeno diše, Ulrik mu je prevukao nož preko nosa i
drhtavih očnih kapaka.
Ovo nije bila igra mačke s mišem bilo je gore od toga. Njihov plen
nije čekao šansu da pobegne; umesto toga se rezignirano prepustio
sudbini.
Konačno, Ditlev je smireno klimnuo glavom Ulriku i obratio pažnju
na čovekove noge. Za koji čas, kad ga Ulrik poseče po licu, videće kako
se preplašeno trzaju.
Sad. Sad je nastupilo grčenje nogu, ti čudesni trzaji u kojima je
bespomoćnost žrtve bila očiglednija nego ikad. Ništa drugo u Ditlevom
životu nije moglo da se poredi sa ovim uzbuđenjem.
Gledao je kako krv kaplje na šljunak, ali Frank Helmond nije ni
pisnuo. Prihvatio je svoju sudbinu. Ditlev je morao da mu prizna
makar toliko.
Ostavili su ga na obali jezera. Odradili su dobar posao. Preživeće,
ali će biti mrtav iznutra. Proći će godine pre nego što se ponovo usudi
da sam hoda ulicama.
Dva gospodina Hajda su mogla da odu kući, a dva doktora Džekila
da se ponovo pojave.

Kad je konačno stigao kući u Rungsted, prošla je ponoć a glava mu je

bila relativno bistra. Ulrik i on su se očistili, bacili šešire, rukavice,
kapute i naočare za sunce u vatru i sakrili stenli nož ispod kamena u
vrtu. Posle toga su pozvali Torstena i dogovorili se o toku događaja za
ostatak večeri. Torsten je, sasvim razumljivo, bio modar od besa.
Požalio se da nije bilo pravo vreme da urade tako nešto, a oni su znali
da je u pravu. No, Ditlev nije morao da se izvinjava Torstenu, niti je
morao da ga moli. Torsten je bio i te kako svestan da su svi zajedno u
tome. Toliko jednostavno. A ako se policija približi, treba samo da
imaju spremne alibije.
Torsten je isključivo iz tog razloga pristao da podrži priču koju su
druga dvojica izmislila: Ditlev i Ulrik su se sreli u kafeu DŽFK
relativno kasno uveče, a posle jednog piva su se zaputili prema
Torstenovom domu u Ejlstrupu, stigavši tamo u 23:00. To je bila osnova
njihovog alibija. Drugim rečima, pola sata pre napada. Niko nije mogao
da dokaže suprotno. Možda ih je neko i video u lokalu, ali hoće li se
sećati ko je bio tamo, kad i koliko dugo? Onda su tri stara prijatelja pila
konjak u Torstenovoj kući. Pričali su o starim danima. Ništa specijalno.
Samo obično okupljanje prijatelja petkom uveče. To će ispričati, i te
priče će se držati.
Ditlev je ušao u hodnik i zadovoljno potvrdio da je čitava kuća u
mraku, i da se Telma vratila u svoju jazbinu. Onda je stao pored
kamina i iskapio tri čašice kiparskog konjaka, jednu za drugom, tako
da je blaženo zujanje njegovog osvetničkog čina moglo da se postepeno
vrati na prirodniji nivo a on je mogao da povrati kontrolu nad mislima.
Prešao je preko keramičkih pločica kuhinjskog poda da otvori
konzervu kavijara, koji je mogao da obeduje dok zamišlja užasnuto lice
Franka Helmonda. Te pločice su bile Ahilova peta njihove kućne
pomoćnice. Telmine inspekcije su se vazda završavale pogrdama, a bez
obzira na to koliko se žena trudila, nikad nije mogla da zadovolji
Telmu. Doduše, ko je to ikada i mogao?
Stoga mu je bilo jasno kao dan da nešto nije u redu kad je pogledao
naniže u crno-bele pločice, složene u obrascu šahovskog polja, i
ugledao otiske stopala. Nisu bili veliki, ali nisu pripadali ni nekom
detetu, takođe. Tragovi blata.
Napućio je usne. Stajao je trenutak-dva u mestu, čula maksimalno
izoštrenih. Ipak, ništa nije primetio. Ni miris ni zvuk. Primakao se dasci
sa kuhinjskim noževima i izvadio najveći misono nož, koji je mogao da
iseče sirovu ribu kao nijedan drugi. Jao svakome ko mu stane na put.
Obazrivo je prošao kroz dvostruka vrata u arboretum, istog časa
postavši svestan promaje koja duva kroz prozore, iako su svi odreda
bili zatvoreni. Potom je zapazio rupu u jednom oknu. Nije bila velika,
ali je definitivno bila tamo.
Pogledom je prešao preko poda arboretuma. Dodatni tragovi
stopala, još pustoši. Haotično razbacane krhotine stakla, tragovi
običnog provalništva. Pošto se alarm nije oglasio, provala mora da se
dogodila pre nego što je Telma otišla na počinak.
Iznenada, kroz telo mu je prostrujala panika.
U povratku ka hodniku zgrabio je još jedan nož. Osećaj drške u
svakoj šaci mu je pružao osećanje sigurnosti. Nije se toliko plašio siline
napada koliko prostog iznenađenja, tako da je držao podignute oštrice
i pri svakom koraku se osvrtao preko ramena.
Zatim se popeo na sprat i stao ispred vrata Telmine sobe.
U procepu ispod vrata je ugledao uzanu traku svetlosti.
Da li je neko unutra, i čeka ga?
Čvršće stegnuvši noževe, oprezno je gurnuo vrata. Unutra, Telma je
sedela na centru ležaja. Odevena u negliže i izgledajući veoma živo,
očiju razrogačenih i besnih.
„Jesi li i ti došao da me ubiješ, takođe?“, upitala ga je, sa izrazom
gađenja na licu. „Jesi li?“
Onda je ispod jorgana izvukla pištolj i nanišanila u njega.
Nije ga oružje već hladnoća njenog glasa naterala da stane kao
ukopan i ispusti noževe na pod.
Poznavao je Telmu. Da je u pitanju bio neko drugi, možda bi mislio
da je posredi šala. No, Telma se nije šalila. Nije posedovala smisao za
humor. Stajao je nepomično.
„Šta se desilo?“, upitao je, pogledom odmeravajući pištolj. Izgledao
je stvarno, dovoljno veliki da ućutka svakoga. „Vidim da je neko
provalio u kuću, ali ovde sad nema nikoga, tako da možeš da spustiš tu
stvar.” Osećao je kako mu kroz vene kolaju naknadne posledice
kokaina. Mešavina adrenalina i droge je potencijalno kombinacija bez
premca. Samo ne u ovom trenutku.
„Gde si, kog vraga, nabavila taj pištolj? Hajde, budi dobra devojčica
i spusti ga, Telma. Ispričaj mi šta se dogodilo.” Međutim, Telma se nije
ni pomerila.
Izgledala je seksi, ležeći tamo. Seksepilnije nego što je izgledala već
godinama.
Pokušao je da joj se približi, ali ga je zaustavila čvršće stegnuvši
pištolj. ,,Ti si napao Franka, Ditleve. Prosto nisi mogao da ga ostaviš na
miru, zar ne, čudovište jedno?“
Kako je, dođavola mogla to da zna? I toliko brzo?
„Kako to misliš?“, upitao je, pokušavajući da dobije na vremenu.
„Preživeće, čisto da znaš. Što ti ne ide u prilog, Ditleve, kao što sam
sigurna da shvataš.”
Skrenuo je pogled s nje i nakratko osmotrio noževe na podu. Nije
trebalo da ih ispusti.
„Nemam blage veze o čemu pričaš“, kazao je. „Večeras sam bio kod
Torstena. Pozovi ga i pitaj.”
,,Ti i Ulrik ste večeras viđeni u baru DŽFK u Hilerodu. To je sve što
treba da znam, čuješ li?“
U starim danima, osetio bi kako ga odbrambeni mehanizmi navode
da kaže neku laž, ali u ovom trenutku nije ništa osećao. Već ga je imala
tačno tamo gde je želela.
„Tako je“, kazao je, i ne trepnuvši. „Bili smo tamo pre nego što smo
otišli do Torstena. Pa, šta s tim?“
,,Ne mogu da se bakćem i slušam te, Ditleve. Dođi ovamo. Potpiši
se. U suprotnom, ubiću te.”
Pokazala je na par dokumenata u podnožju kreveta, a zatim ispalila
hitac koji je probušio rupu u zidu iza njega. Okrenuo se i procenio
obim štete. Rupa je bila veličine čovečje šake.
Potom je na brzinu pregledao list hartije na vrhu hrpe. To je bilo
teško svariti. Ukoliko se potpiše, Telma će dobiti dobrih trideset pet
miliona kruna godišnje za svaku od dvanaest godina koliko su kružili
jedno oko drugoga kao dve grabljivice.
„Nećemo te prijaviti policiji, Ditleve. Ne ako ovo potpišeš. Stoga,
učini to odmah.”
„Ako me prijaviš, onda nećeš ništa dobiti, Telma. Jesi li razmislila o
tome? Pustiću da jebeni posao bankrotira dok budem u zatvoru.”
 „Potpisaćeš. Misliš li da to ne znam?“ Smeh joj je protkan prezirom.
„Znaš isto toliko dobro kao i ja da se stvari ne odvijaju toliko brzo. I
dalje ću dobiti svoj deo ratnog plena pre nego što bankrotiraš. Možda
ne toliko mnogo, ali dovoljno. No, ja te poznajem, Ditleve. Ti si
praktičan čovek. Zašto bi svoj biznis pustio niz vodu i trunuo u zatvoru
kad možeš sebi da priuštiš da se na normalan način ratosiljaš supruge?
Stoga ćeš potpisati. A sutra ćeš primiti Franka na kliniku, razumeš li?
Želim da bude kao nov u roku od mesec dana. I bolji nego nov.”
Zavrteo je glavom. Oduvek je bila đavolica. Svaka ptica svome jatu
leti, kao što je njegova majka imala običaj da kaže.
„Gde si nabavila taj pištolj, Telma?“, upitao je smireno, uzimajući
dokumenta i potpisujući se na dve gornje stranice. „Šta se desilo?“
Zurila je u hartije, čekajući da joj se nađu u rukama pre nego što mu
odgovori.
„Prava je šteta što večeras nisi bio ovde, Ditleve, jer u tom slučaju
mislim da mi ne bi bio potreban tvoj potpis.”
„Jelda? A zašto?“
„Neka štrokava, smrdljiva žena je razbila prozor i zapretila mi
ovim.” Mahnula je oružjem. „Tražila je tebe, Ditleve.”
Nasmejala se, a bretela negližea joj je skliznula s ramena. „Rekla
sam joj da ću je sledeći put kad bude u prolazu drage volje pustiti da
uđe na ulazna vrata. Onda će moći da uradi sve što poželi, ne
zamarajući se da razbija prozore.”
Osetio je kako mu ledeni žmarci klize niz kičmu.
Kimi! Nakon svih ovih godina.
„Dala mi je pištolj i potapšala me po obrazu kao da sam dete.
Promumlala je nešto, a zatim izašla kroz ulazna vrata.” Ponovo se
nasmejala. „Ali ne očajavaj, Ditleve. Tvoja devojka će ti doći u posetu
nekog drugog dana, rekla mi je da ti kažem!
 13

Šef odeljenja za ubistva Markus Jakobsen je trljao čelo. Ovo je bio

vraški grozan način da započne radnu nedelju. Upravo je primio četvrti
zahtev za odsustvom u isto toliko dana. Dva čoveka iz njegove najbolje
istražne jedinice su bila na bolovanju, a onda se desio i taj životinjski
napad nasred ulice u centru grada. Žena je zverski pretučena, a zatim
ubačena u kontejner za đubre. Nasilje je postajalo sve sirovije i sirovije
a, sasvim razumljivo, svi su zahtevali neodložnu akciju. Novine,
javnost, načelnica policije. Ako žena umre, nastaće pravi pakao. Ova
godina je bila rekordna po broju ubistava. Čovek bi morao da se vrati
najmanje deset godina u prošlost da bi video ovako visoku statistiku, a
zbog toga, i zato što je toliko mnogo policajaca napuštalo aktivnu
službu, budže su sve vreme sazivale sastanke.
Bio je to jedan pritisak povrh drugog, a sad je Bak takođe zatražio
odsustvo. Bak, od svih ljudi, za boga miloga.
U starim danima, Bak i Markus bi zapalili pljugu, prošetali po
dvorištu i tamo sredili svoje probleme bio je ubeđen u to. No, stari dani
su prošli, a on je sad bio nemoćan. Jednostavno rečeno, imao je premalo
toga da ponudi svom osoblju. Plata je bila sranje, baš kao i radno
vreme. Njegovi ljudi su bili istrošeni, a njihov posao je postalo
praktično nemoguće obavljati na zadovoljavajući način. A sad nisu
mogli čak ni da ublaže frustracije cigaretama. Vraški teška situacija.
„Moraš da podbodeš političare, Markuse“, reče mu njegov zamenik,
Lars Bjern, dok su radnici agencije za selidbe galamili u hodniku, kako
bi sve izgledalo organizovano i efikasno, kao što su reforme zahtevale.
No, to je bila puka kamuflaža, varka, ulepšavanje činjenica.
Markus je izvio obrve i pogledao u svog zamenika sa istim
rezigniranim osmehom koji je proteklih nekoliko meseci bio nalepljen
na lice Larsa Bjerna.
 ,,A kad ćeš mi ti zatražiti odsustvo, Larse? Još uvek si relativno
mlad čovek. Zar ne sanjaš o nekom drugom poslu? Zar tvoja supruga
ne bi volela da provodiš više vremena kod kuće?“
„Dovraga, Markuse, jedini posao koji bih više želeo od svog jeste
tvoj.” Rekao je to toliko suvoparno da su njegove reči mogle da
unervoze čoveka.
Markus je klimnuo glavom. „Dobro. Ali nadam se da imaš vremena
da čekaš, jer ne idem odavde pre svog vremena. To nije moj stil.”
„Samo razgovaraj sa načelnicom, Markuse. Zamoli je da izvrši
pritisak na političare kako bismo imali koliko-toliko podnošljive uslove
za rad.” Začulo se kucanje na vratima, a pre nego što je Markus mogao
da reaguje, u kancelariju je ušao Karl Merk. Može li taj čovek išta da
uradi strogo po propisima, makar jednom?
„Nemoj sad, Karle“, kazao je, znajući savršeno dobro da Merkov
sluh može da bude izuzetno selektivan.
„Treba mi samo sekund.” Karl je skoro neprimetno klimnuo glavom
Larsu Bjernu. „Reč je o slučaju na kome trenutno radim.”
„Ubistva u Rervigu? Ako možeš da mi kažeš ko je sinoć zamalo
ubio ženu nasred Ulice Store Kanikestrede, onda ću te saslušati. U
suprotnom, sam si na svome. Znaš šta ja mislim o tom slučaju. Presuda
je donesena. Nađi neki drugi slučaj, gde je počinilac i dalje na slobodi.”
„Neko ovde u stanici ima veze sa slučajem.”
Markus je pustio da mu glava rezignirano klone na grudi.
„Shvatam. Ko?“
„Detektiv Arne Jakobsen je uklonio dokument o slučaju iz policijske
stanice u Holbeku deset do petnaest godina ranije. Da li ti to zvuči
poznato?“ „Lepo prezime, ali ja nemam nikakve veze s tim.”
„Bio je lično umešan u slučaj, to mogu da ti kažem. Njegov sin se
zabavljao sa ubijenom devojkom.”
,,Pa?“
,,Pa, njegov sin radi ovde u stanici. Dovodim ga na ispitivanje. Čisto
da znaš.”
,,Ko je on?“
,,Johan.”
„Johan? Johan Jakobsen, naš domar? Zezaš me...”
„Stani malo, Karle“, ubaci mu se u reč Lars Bjern. „Ako nameravaš
da privedeš jednog od naših civilnih službenika na saslušanje, najbolje
je da to nazoveš nekako drugačije. Ja sam onaj koji mora da priča sa
sindikatom ukoliko nešto pođe po zlu.”
Markus je video svađu na pomolu. „Dosta, vas dvojica.” Okrenuo se
ka Karlu Merku. „O čemu je ovde reč?“
„Hoćeš da kažeš, izuzev činjenice da je bivši službenik uklonio
materijale o slučaju iz policijske stanice u Holbeku?“ Karl se uspravio
tako da je zaklonio još veći deo zida. „Činjenica je da je njegov sin
stavio dokument o slučaju na moj sto. Dalje, provalio je na mesto
zločina i namerno ostavio tragove koji ukazuju na njega. Takođe,
verujem da ima još nekog keca u rukavu. Markuse, on zna više o ovom
slučaju od bilo koga između neba i zemlje ako mogu tako da se
izrazim.”
„Gospode bože, Karle. Taj slučaj je star više od dvadeset godina.
Zar ne možeš da se suočiš s njim u podrumu, fino i tiho? Slutim da ima
mnogo više slučajeva čistih kao suza na kojima možeš da radiš, osim
tog jednog.” ,,U pravu si. To je stari slučaj. A to je upravo onaj koji ću,
po tvom nalogu, u petak predstaviti timu gluperda iz zemlje braon
sira.* Sećaš se? Stoga, molim te, Markuse, budi toliko ljubazan i
postaraj se da Johan svrati do moje kancelarije na ne više od deset
minuta.”
,,Ne mogu to da uradim.”
„Šta to treba da znači?“
„Koliko znam, Johan je trenutno na bolovanju.” Pogledao je u Karla
preko okvira naočara. Bilo je važno da shvati poruku. ,,Ne smeš da ga
posetiš kod kuće, razumeš li? Prošlog vikenda je doživeo nervni slom.
Ne želimo nikakve nevolje.”
„Kako možeš da budeš toliko siguran da je on osoba koja je stavila
dokument o slučaju na tvoj radni sto?“, upitao ga je Lars Bjern. „Jesi li
našao njegove otiske prstiju na fascikli?”
,,Ne. Danas sam dobio rezultate analiza, i na fascikli nije bilo
nikakvih otisaka prstiju. Jednostavno znam, važi? Johan je taj. Ako se
ne vrati na posao do podneva, idem kod njega kući. Onda možeš da
kažeš šta god želiš.”

* Zemlja braon sira, aluzija na Norvešku u kojoj je braon sir tradicionalno i popularno jelo.
 14

Johan Jakobsen je živeo u stanu u Ulici Vesterbrogade, preko puta

pozorišta Blek hors i sada zatvorenog Muzeja mehaničke muzike.
Zapravo, živeo je tačno tamo gde se 1990. odigrala odlučujuća bitka
između policije i skvotera anarhista. Karl se odveć dobro sećao tih
dana. Koliko li je samo puta oblačio opremu za suzbijanje nereda i
mlatio devojčice i dečake skoro sopstvenog uzrasta?
To nisu bila baš najlepša sećanja iz starih dobrih dana.
Morali su nekoliko puta da pozvone na novi novcati interfon pre
nego što ih je Johan Jakobsen pustio da uđu.
„Nisam vas očekivao toliko brzo“, tiho je rekao, uvodeći ih u
dnevnu sobu. Odatle je pucao pogled na stare, crepovima pokrivene
krovove pozorišta i obližnje kafane.
Soba je bila prostrana, ali nije predstavljala naročito lep prizor.
Očevidno, već neko vreme nije osetila dodir stručne ženske ruke i
kritičkog oka. Na radnim površinama u kuhinji su stajali nagomilani
tanjiri sa skorelim ostacima hrane, a na podu su ležale razbacane
limenke koka-kole. Stan je bio prašnjavi, masni svinjac.
„Izvinite na neredu, molim vas“, reče čovek, sklanjajući prljavu
odeću sa troseda i stočića za kafu. „Žena me je ostavila pre otprilike
mesec dana.” Preko lica mu je prešao nervozni trzaj, koji su toliki broj
puta videli u stanici. Kao da mu je pesak uleteo u lice, a on jedva
uspeva da ga zadrži podalje od očiju.
Karl je zavrteo glavom. Šteta zbog žene. Osećanje mu je bilo dobro
poznato.
„Znaš li zašto smo ovde?“
Jakobsen je klimnuo.
„Dakle, priznaješ da si ti stavio dokument o ubistvima u Rervigu na
moj sto, Johane?“
 Čovek je ponovo klimnuo glavom.
„Zašto nam ga prosto nisi dao, onda?“, upita ga Asad, napućivši
donju usnu. Ako bi na glavu stavio vojnu kapu, ličio bi na Jasera
Arafata.
,,Da li biste ga prihvatili?“
Karl je odmahnuo glavom. Teško. Slučaj star dvadeset godina, sa
osudom? Ne, Johan je svakako bio u pravu što se toga tiče.
,,Da li biste me pitali odakle mi? Da li biste se raspitali zbog čega me
zanima taj slučaj? Da li biste se potrudili da odvojite vreme i pustite da
vam zagolica maštu? Video sam hrpe nerešenih slučajeva na tvom
radnom stolu, Karle.” Karl klimnu glavom. ,,I zato si ostavio drugu
kutiju igre u kolibi kao trag. To nisi mogao da uradiš naročito davno,
budući da se brava na kuhinjskim vratima tako lako otvorila. Jesam li u
pravu?“
Johan je potvrdno klimnuo.
Baš kao što je i mislio. ,,U redu, dakle, želeo si da znaš hoćemo li se
upecati. To mogu da razumem. No, prilično mnogo si rizikovao
uradivši to na takav način, zar ne, Johane? Šta bi bilo da nismo
primetili igru? Šta bi bilo da nismo otkrili imena napisana na
karticama?“
Slegnuo je ramenima. „Sad ste ovde.”
,,Ne shvatam to toliko dobro.” Asad je seo na stolicu ispred jednog
od prozora koji su gledali dole na Vesterbrogade ulicu. Svetlost mu je
potpuno bacila lice u senku. „Znači, nisi zadovoljan što je Bjarne
Tegersen priznao da je kriv za ubistvo?“
,,Da ste vi bili u sudnici za vreme izricanja presude, ni vi ne biste
bili zadovoljni, takođe. Sve je bilo unapred inscenirano.”
,,Da, naravno“, reče Asad. „Teško da je čudno kad se čovek sam
preda...” „Šta ti je neobično u vezi sa slučajem, Johane?“, prekinuo ga je
Karl. Čovek je izbegavao Karlov pogled i gledao kroz prozor, kao da
sivo nebo može da smiri oluju koja besni u njemu.
„Smešili su se sve vreme“, kazao je, „svaki od njih. Tegersen,
advokat odbrane. Trojica arogantnih kučkinih sinova koji su sedeli na
javnoj galeriji.” „Torsten Florin, Ditlev Pram i Ulrik Dibel Jensen.
Govoriš li o njima?“ Klimnuo je glavom, istovremeno gladeći drhtave
usne u pokušaju da ih smiri.
„Sedeli su tamo i smešili se, kažeš. To je veoma slaba osnova za
istraživanje slučaja, Johane.”
,,Da, ali sada znam više nego što sam tada znao.”
„Tvoj otac, Arne Jakobsen, radio je na tom slučaju?“, upita ga Karl.
,,Da.”
,,A gde si ti bio u to vreme?“
„Bio sam na Tehničkom koledžu u Holbeku.”
„Holbeku? Jesi li poznavao žrtve?“
,,Jesam.” Izgovorio je to skoro nečujno.
„Znači, znao si Serena?“
Klimnuo je. ,,Da, pomalo. Ali ne tako dobro kao Lisbet.”
„Slušaj me sad, ti“, ubaci se u razgovor Asad. ,,Po tvom izrazu lica
mogu da kažem da ti je Lisbet rekla da te više ne voli. Zar ne, Johane?
Nije te više želela, na kraju krajeva.” Namrštio se. ,,A kad nisi mogao
da je imaš, ubio si je, a sad želiš da mi to prokljuvimo da bismo mogli
da te uhapsimo, tako da ne moraš da izvršiš samoubistvo. Nije li tako?“
Johan je nekoliko puta munjevito zatreptao, a zatim mu se lice
skamenilo. „Mora li on da bude ovde, Karle?“, upitao je odmerenim
tonom.
Karl je zavrteo glavom. Asadu su ovakvi izlivi nažalost prelazili u
naviku. „Idi u drugu sobu, Asade. Samo na pet minuta.” Pokazao je na
bočna vrata iza Johana.
Na te reči, Johan se štrecnuo kao uplašeni zec. Postoji mnogo
indikatora straha, a Karl je znao većinu.
,,Ne, ne tamo. Previše je neuredno”, reče Johan, stajući ispred vrata.
„Idi i sedi u trpezariju, Asade. Ili popij šolju kafe u kuhinji. Upravo sam
je skuvao.”
No, Asad je takođe primetio Johanovu reakciju. ,,Ne hvala, više
volim čaj“, kazao je, proguravši se pored Johana i širom otvorivši vrata.
Iza vrata se nalazila još jedna prostorija sa visokom tavanicom. Duž
jednog zida je stajao niz stolova, prekrivenih hrpama dokumenata i
pojedinačnih hartija. Međutim, najzanimljivije je bilo lice koje je visilo
na zidu, zureći nadole u njih melanholičnim očima. To je bila metar
visoka fotokopija mlade žene, devojke ubijene u Rervigu. Lisbet
Jergensen. Razbarušena kosa na pozadini bez oblaka. Prava letnja
fotografija sa dubokim senkama preko njenog lica. Da nije bilo očiju,
veličine fotografije i njenog neobično istaknutog položaja, Karl jedva da
bi je primetio. Sad jeste.
 Kad su Karl i Asad ušli u sobu, postalo im je jasno da je to hram.
Sve u prostoriji je bilo u vezi s Lisbet. U podnožju jednog zida je stajalo
sveže cveće, skupa sa isečcima iz novina o ubistvu. Drugi zid su
ukrašavale tipično kvadratne instamatik fotke devojke, plus nekoliko
pisama i razglednica, pa čak i bluza. Srećni i okrutni trenuci, jedni
pored drugih.
Johan nije rekao ni reč. Naprosto je stao ispred fotokopije i pustio da
bude uvučen u njene oči.
„Zašto nisi želeo da vidimo ovu sobu, Johane?“, upita ga Karl.
Slegnuo je ramenima, a Karl je razumeo. Bilo je previše intimno.
Njegova duša, njegov život, njegovi skršeni snovi sve to je bilo ogoljeno
na tim zidovima.
„Raskinula je s tobom te noći“, uslediše ponovo Asadove optužbe.
„Reci kako jeste, Johane. To bi bilo najbolje po tebe.”
Johan se okrenuo i prostrelio ga pogledom. „Reći ću samo da su
devojku koju sam voleo najviše na svetu izmasakrirali Ijudi koji u
ovom trenutku gledaju nadole na nas iz najviših slojeva društva i
smeju se. Činjenica da neko jebeno beznačajan kao što je Bjarne
Tegersen plaća njihov ceh svedoči o jednome, a to je novac. Judin
novac, gotovina, prljave pare, za ime božje. Na to se svodi.”
,,A sad mora da prestane“, reče Karl. „Ali zašto baš sad?“
„Zato što sam ponovo sam, i ne mogu da mislim ni o čemu
drugome. Zar to ne uviđaš?”

Johan Jakobsen je imao samo dvadeset godina kad je Lisbet kazala ,,da“
na njegovu bračnu ponudu. Njihovi očevi su bili prijatelji. Dve
porodice su se često posećivale, a Johan je bio zaljubljen u Lisbet
onoliko dugo koliko mu je pamćenje sezalo u prošlost.
Bio je zajedno s njom te noći, kad je njen brat vodio ljubav sa svojom
devojkom u susednoj sobi.
Imali su ozbiljan razgovor, a zatim su i oni vodili ljubav kao
oproštajni gest, što se nje ticalo. U svitanje, Johan je otišao sa suzama u
očima, a ona je kasnije u toku tog dana pronađena mrtva. U rasponu od
svega deset sati, sunovratio se sa najviših vrhova radosti u duboku
potištenost i naposletku u pakao. Nikad se nije uistinu oporavio od te
noći i narednog popodneva. Našao je novu devojku s kojom se oženio i
dobio dvoje dece, ali je i dalje mislio samo na Lisbet.
 Kad mu je njegov otac na samrtnoj postelji kazao da je ukrao
dokumenta o slučaju i dao ih Lisbetinoj majci, Johan se koliko sutradan
odvezao da je vidi i uzeo fasciklu.
Od tada, ti papiri su postali njegov najdragoceniji posed, a od tog
dana nadalje, Lisbet je ispunjavala sve veći i veći deo njegovog života.
Napokon, ispunjavala je previše. I tako, njegova supruga je otišla.
„Kako to misliš, ’ispunjavala je previše’?“, upita ga Asad.
„Neprestano sam pričao o njoj. Mislio na nju dan i noć. Svi isečci iz
štampe o slučaju, svi izveštaji. Jednostavno sam neprekidno morao da
čitam o njoj.”
,,A sad želiš da se ratosiljaš svega toga? Zato si nas umešao?“, upita
ga Karl.
,,Da.”
,,A šta imaš za nas? Sve ovo?“ Raširio je ruke preko gomila hartija.
Johan je klimnuo. „Ako pročitate sve ovo, znaćete da je to učinila
banda iz škole.”
„Sastavio si spisak drugih napada. Već smo ga videli. Da li na to
misliš?“
,,To je samo delimičan spisak. Ovde imam pun.” Nagnuo se preko
stola, podigao hrpu isečaka iz novina i ispod nje izvukao list papira.
„Ovde počinje, pre ubistava u Rervigu. Ovaj dečak je išao u istu
školu kao i oni, piše u članku.” Pokazao je na stranicu iz Politikena od
15. juna 1987. godine. Naslov je glasio: „Tragedija na bazenu u
Belaheju. Muškarac, star 19 godina, pada u smrt sa deset metara visoke
skakaonice.”
Pročitao im je nekoliko slučajeva, od kojih je mnoge Karl prepoznao
sa spiska dostavljenog u Sektor Q. Tri ili četiri meseca su razdvajala
različite nesrećne slučajeve. Nekoliko je za posledicu imalo smrt žrtve.
,,U tom slučaju, moguće je da su svi bili nesrećni slučajevi”, reče
Asad. „Kakve veze imaju sa klincima iz internata? Nisu nužno
povezani jedni sa drugima. Imaš li ikakav dokaz?“
,,Ne. To je vaš posao.”
Asad je nezainteresovano zavrteo glavom. „Istini za volju, u ovome
nema ama baš ničega. Zbog ovog slučaja si postao ćaknut. Žao mi te je.
Trebalo je da tad posetiš psihologa. Ne možeš li da odeš kod te Mone
Ibsen u stanicu, umesto što nas šalješ u uzaludnu misiju?“
Tokom vožnje nazad u stanicu, Karl i Asad su ćutali, svako zadubljen u
sopstvene misli. U njihovoj podsvesti slučaj se punom brzinom kretao
napred.
„Skuvaj nam po šoljicu čaja, Asade“, reče mu Karl dole u podrumu,
gurajući kesu sa hartijama Johana Jakobsena u ćošak. ,,Ne preteruj sa
šećerom, važi?“
Podigao je noge na radni sto, uključio vesti na Kanalu 2, isključio
mozak i nije očekivao ništa drugo od današnjeg dana.
Sledećih pet minuta je to promenilo.
Podigao je slušalicu telefona nakon prvog zvonjenja i zakolutao
očima ka plafonu kad je začuo turobni glas šefa odeljenja za ubistva.
„Pričao sam sa načelnicom, Karle. Ona ne vidi nijedan razlog zašto
bi trebalo da kopaš dublje po tom slučaju.”
Karl se isprva nejako usprotivio, ali kad Markus Jakobsen nije hteo
da mu kaže dodatne razloge zašto, osetio je kako mu raste temperatura
na potiljku.
„Ponavljam zašto?“
„Prosto, tako je kako je. Treba da poređaš svoje zadatke po
prioritetu tako da se isključivo fokusiraš na slučajeve koji nisu
rezultirali osudom. Ostale bi trebalo da odložiš u metalne ormariće
dole u arhivi.”
„Nisam li ja osoba koja zapravo odlučuje kojim slučajevima da da
prioritet?”
,,Ne kad načelnica policije kaže drugačije.”
„Fin čaj od nane sa malčice šećera“, reče Asad nakon što je Karl
završio razgovor, pružajući mu šoljicu. Izgledalo je kao da bi kašičica
mogla da stoji uspravno u moru sirupa.
Karl je prihvatio vreli i preterano slatki napitak, a zatim ga iskapio u
jednom gutljaju. Bože, počinje da se navikava na Asadove bućkuriše.
,,Ne treba da se duriš, Karle. Pustićemo da se slučaj ohladi nekoliko
nedelja, sve dok se Johan ne vrati na posao. Onda ćemo ga tiho
pritiskati iz dana u dan. Priznaće sve, pre ili kasnije. Videćeš.”
Karl je pomno pogledao Asadovo razdragano lice. Da nije znao
bolje, mislio bi da je naslikano. Nepun sat ranije, Asad je bio agresivan,
nepopustljiv i zajapuren po pitanju ovog slučaja.
,,Da prizna šta, Asade? O čemu ti to, dovraga, pričaš?“
,,Te noći, Lisbet Jergensen mu je kazala da ga više ne želi. Verovatno
je rekla da je našla nekog drugog tipa. Stoga se on vratio kasnije tog
jutra i ubio ih oboje. Ako začeprkamo malko dublje po površini,
verovatno ćemo otkriti da je postojao neki problem između Lisbetinog
brata i Johana. Možda je potpuno sišao s uma.”
„Zaboravi, Asade. Oduzeli su nam slučaj. Osim toga, ni najmanje ne
verujem u tu tvoju teoriju. Odveć je izuvijana.”
,,Izuvijana?“
,,Da, za boga, i ne govorim o pereci. Da je Johan to učinio, raspao bi
se po šavovima još pre sto godina.”
,,Ne, ako je ćaknut.” Potapšao se po proćelavom delu na temenu.
„Neko ko je ćaknut ne ostavlja tragove kao što su kartice trivijal
pursuta. On ti istog časa baca oružje kojim je izvršio ubistvo u lice i
skreće pogled na drugu stranu. U svakom slučaju, zar nisi čuo šta sam
ti malopre rekao? Skinuti smo sa slučaja.”
Asad je ravnodušno bacio pogled na televizor sa ravnim ekranom
na zidu, gde su vesti izveštavale o napadu na Ulici Store Kanikestrede.
,,Ne, nisam to čuo. Ne želim to da čujem. Ko nas je skinuo sa slučaja,
šta reče?“
Namirisali su Rose koja je išla u njihovom pravcu, pre nego što su je
ugledali. Iznenada je stajala tamo, naručja dupke punog kancelarijskog
materijala i plastičnih kesa ukrašenih božićnim vilenjacima. U svakom
mogućem smislu reči, poranila je.
,,Kuc-kuc!“, rekla je, blago udarivši čelom dva puta u ragastov.
„Stiže konjica, ta-da! Slasno pecivo za sve.”
Karl i Asad se pogledaše. Jedan sa bolnim izrazom na licu, a drugi
sa božićnom svetlošću u očima.
„Ćao, Rose, i dobro došla u Sektor Q. Sve sam spremio za tebe,
možeš da se kladiš“, reče mali izdajnik.
Kad ju je Asad povukao ka susednoj prostoriji, uputila je Karlu
pogled koji je govorio: Ne možeš da me se ratosiljaš. No, prokleto je
potrebno dvoje za tango. Kao da ga može kupiti za cenu peciva i
biskvita.
Bacio je pogled na plastične kese u ćošku, a zatim iz fioke izvadio
list papira.
Onda je napisao:
Osumnjičeni:
 Bjarne Tegersen?
Jedan ili više njih u bandi iz internata?
Johan Jakobsen?
Nasumični ubica?
Neko povezan sa bandom iz internata?

Namrštio se, osujećeno gledajući u taj oskudni rezultat. Da ga je

Markus ostavio na miru, najverovatnije bi bacio taj papir u seckalicu za
dokumenta. Ali Markus to nije učinio. Dao mu je izravno naređenje da
batali slučaj; shodno tome, Karl to nije mogao da uradi.
Kad je Karl bio dečak njegov otac je shvatio nešto o svom sinu. Dao
mu je izričitu zapovest da ne ore pašnjak, stoga ga je Karl uzorao.
Opominjao ga je da se ne pridružuje vojsci, a Karl se dobrovoljno
prijavio. Njegov prepredeni otac je čak pokušao da ga usmeri ka
devojkama. Kćerke tog i tog zemljoradnika nisu dovoljno dobre za
tebe, kazao mu je, a Karl je stoga jurio za njima. To je bio Karlov način,
od malih nogu. Niko neće donositi njegove odluke umesto njega
samog, zbog čega je, zapravo, njime bilo lako manipulisati. Znao je to,
dabome. Pitanje je bilo samo da li to takođe zna šef policije. To je bilo
teško zamisliti.
No, o čemu je ovde zaista reč, dođavola? Kako šef policije uopšte
zna da se Karl bavi ovim slučajem? Samo je šačica ljudi bila svesna
toga.
Razmislio je o mogućnostima: Markus Jakobsen, Lars Bjern, Asad,
tim u Holbeku, Valdemar Florin, čovek iz letnjikovaca, majka žrtava...
Na trenutak se zagledao u prazno. Da, ti ljudi su znali, i gomila
drugih, pride, ako zaista dobro razmisli.
U tom trenutku, svako drugi na njegovom mestu bi verovatno legao
na kočnicu. Kad imena ljudi kao što su Valdemar Florin, Dibel Jensen i
Pram postanu povezana sa istragom o ubistvu, čovek bi izuzetno brzo
mogao da se nađe na tankom ledu.
Zavrteo je glavom. Zaista ga je bolelo dupe za zvanja i titule, i koje
usluge načelnica policije duguje kome. Sad kad su počeli, niko ih neće
zaustaviti.
Podigao je pogled. Iz Rosine kancelarije na drugoj strani hodnika su
dopirali novi zvuci. Taj njen grleni, neobični smeh odzvanjajući
praskovi smeha plus Asad koji je maksimalno raspoložen. Ako tako
nastave, neko bi mogao da pomisli da je u podrumu u toku rejv žurka.
Izvadio je pljugu iz paklice, zapalio je i zagledao se u oblačić dima
koji je obavio list hartije. Onda je napisao:
Zadaci:
Slična ubistva u inostranstvu u isto vreme? U Švedskoj? Nemačkoj?
Ko se iz stare istražne jedinice i dalje nalazi u aktivnoj službi?
Bjarne Tegersen/ Državni zatvor Vridesleslile.
Nesrećni slučaj sa učenikom internata na bazenu u Belaheju. Slučajnost?
Advokat Bent Krum!
Torsten Florin, Ditlev Pram i Ulrik Dibel Jensen: ima li trenutnih
slučajeva? Da li ih je prijavio iko od njihovih zaposlenih? Psihološki
profili?
Istražiti Kimi, to jest Kirsten-Mari Lasen: ima li živih rođaka s kojima
možemo da razgovaramo?
Okolnosti smrti Kristijana Volfa!

Hemijskom olovkom je kuckao po papiru, a potom nažvrljao:

Hardi.
Izbaci Rose dođavola odavde.
Temeljno potucaj Monu Ibsen.

Nekoliko puta je bacio pogled na poslednju rečenicu i osetio se kao

nevaljali, napaljeni pubertetlija koji urezuje imena devojčica u površinu
školske klupe. Kad bi samo znala koliko bi mu muda otekla svaki put
kada je maštao o njenoj guzi i jedrim sifonima. Dva-tri puta je duboko
udahnuo vazduh, izvadio gumicu za brisanje iz fioke i počeo da briše
poslednje dve stavke.
„Karle Merk, da li te uznemiravam?” upita glas na vratima, zbog
koga mu je krv u isto vreme proključala i pretvorila se u led. Kičmena
moždina mu je poslala pet zapovesti kroz telo: ratosiljaj se gumice,
prekrij zadnju rečenicu, skloni cigaretu, skini glupavi izraz sa lica,
začepi gubicu!
,,Da li te uznemiravam?“, ponovila je, kad su njegove iskolačene oči
pokušale da pogledaju direktno u njene.
I dalje su bile braonkaste. Mona Ibsen se vratila, a on je bio nasmrt
preplašen.
 ***

„Šta je Mona želela?“, upitala ga je Rose sa prevejanim osmehom. Kao

da je se to uopšte tiče.
Stajala je na dovratku i staloženo žvakala šampitu, dok je Karl
pokušavao da se vrati u stvarnost.
„Šta je htela, Karle?“, upita ga Asad, punih usta. Karl nikad ranije
nije video da tako malo krema prekrije toliko mnogo brade.
„Kazaću ti kasnije.” Okrenuo se ka Rose, nadajući se da neće
primetiti njegove zajapurene obraze, koje je njegovo dobujuće srce
zasipalo krvlju. „Jesi li se raskomotila u novom okruženju?“
„Svega mi! Brineš se za moje dobro? Hvala ti. Pretpostavljam da ako
osoba mrzi sunčevu svetlost i okrečene zidove i da ima prijateljski
nastrojene ljude u svojoj blizini, onda si pronašao savršeno mesto za
mene.” Laktom je ćušnula Asada. „Samo se šalim, Asade. Ti si u redu.”
O, divote. Ovo će biti tako bajno partnerstvo.
Karl je ustao i na tabli mukotrpno naškrabao spisak osumnjičenih i
zadataka.
Potom se okrenuo prema njihovom novopostavljenom čudu od
sekretarice. Ako je već sad mislila da ima pune ruke posla, onda je
bogami čeka i te kakvo iznenađenje. Nateraće je da radi toliko naporno
da će joj u poređenju s tim posao zatvaranja kutija u fabrici margarina
izgledati kao raj.
„Slučaj na kome trenutno radimo je malčice škakljiv zbog ljudi koji
bi mogli da budu umešani”, kazao je, bacivši pogled na pecivo koje je
grickala prednjim zubima, kao veverica. „Asad će te uputiti za koji
trenutak. Potom, voleo bih da složiš hartije u ovim plastičnim kesama
po hronološkom redu i upariš ih sa papirima ovde na stolu. Onda
kopiraj po jedan primerak svega toga za sebe i Asada izuzev ove ovde
fascikle. To će morati da sačeka.” Pomerio je sivu fasciklu Johana
Jakobsena i Marte Jergensen u stranu. ,,A kad to završiš, saznaj sve što
možeš o ovom ovde slučaju.” Pokazao je na rečenicu o nesrećnom
slučaju na skakaonici bazena. „Malčice smo prezauzeti, stoga budi
brza. Datum nesrećnog slučaja ćeš naći u sažetku koji se nalazi na vrhu
crvene plastične kese. Leto 1987, pre ubistava u Rervigu. Negde u
junu.”
Možda je očekivao od nje da malčice gunđa. Samo kisela mala
opaska koja bi joj donela još nekoliko dodatnih zadataka, ali je bila
iznenađujuće staložena. Nepokolebana, prosto je nonšalantno bacila
pogled na šaku u kojoj je držala ostatak peciva, a zatim ga postrance
gurnula u usta koja su izgledala kao da mogu da progutaju bilo šta.
Okrenuo se ka Asadu. „Kako bi ti se svidelo da se nekoliko dana
odmoriš od podruma?”
„Ima li to nekakve veze s Hardijem?“
,,Ne. Želim da nađeš Kimi. Moramo da počnemo da formiramo
vlastitu sliku o toj bandi. Ja ću početi sa ostalima.”
Činilo se kao da Asad pokušava da sagleda širu sliku. On, sam, lovi
gospu s koferom po ulicama Kopenhagena dok Karl sedi, prijatno i
udobno, u zatvorenom sa bogatim ljudima i pije kafu i konjak. Tako je
to Karl video, u svakom slučaju.
,,Ne shvatam, Karle“, reče Asad. „Nastavljamo li ovu istragu? Nije li
nam upravo rečeno da se držimo podalje od nje?“
Karl je nabrao veđe. Možda je trebalo da Asad drži jezik za zubima.
Ko zna da li je Rose odana? On je svakako nije tražio, to je bilo sigurno.
,,Pa, da, sad kada je Asad to spomenuo, načelnica nam je dala
crveno svetlo. Imaš li problem s tim?“, upitao ju je.
Slegnula je ramenima. ,,Ne smeta mi. Ali to znači da sledeći put ti
kupuješ pecivo”, rekla je, podižući plastične kese.

Nakon što je Asad primio uputstva, odšunjao se napolje. Trebalo je da

dva puta dnevno pozove Karla na mobilni i saopšti mu svoja otkrića u
vezi s Kimi. Dobio je spisak stvari koje treba da uradi, koje su između
ostalog uključivale proveru javnog registra, razgovor sa pandurima na
dužnosti u centralnoj stanici, Socijalnom službom u Gradskoj većnici,
osobljem u prihvatilištu Crvenog krsta u Ulici Hileredgade i na
mnogobrojnim drugim lokacijama. Pozamašan zadatak za čoveka koji
je tek napravio prve korake, pogotovo jer sve što zasad znaju o
Kiminom približnom položaju potiče od Valdemara Florina. Prema
njegovim rečima, tumarala je ulicama u centru Kopenhagena vukući
kofer sa sobom, i to radi već godinama. Čak i ako se moglo verovati
onome što im je kazao, to nije bilo preterano konkretno. Štaviše, bilo je
prilično neizvesno da li je Kimi uopšte živa, s obzirom na reputaciju
bande.
Karl je otvorio bledozelenu fasciklu i zapisao matični broj Kirsten-
Mari Lasen. Onda je izašao u hodnik, gde je Rose na neobično iritantan
i energičan način već provlačila velike količine hartije kroz foto-kopir
mašinu.
„Trebaće nam neki stolovi ovde da bismo mogli da razvrstamo
papire“, kazala mu je, ne podižući pogled.
„Jelda? Imaš li neku određenu marku na umu?“, upitao je, smešeći
se pokvareno dok joj je pružao papir sa napisanim matičnim brojem.
,,Potrebni su mi svi njeni lični podaci. Zadnje poznato mesto boravišta,
bilo kakvi prijemi u bolnice, isplate socijalne pomoći, obrazovanje,
prebivalište roditelja ako su još uvek u životu. Napravi pauzu sa
kopiranjem. Ovo mi treba brzo. I sve to, hvala.”
Uspravila se do pune visine na svojim špicastim stileto potpeticama.
Direktan pogled u njegov grkljan nije bio prijatan. „Dobićeš spisak za
naručivanje stolova za deset minuta”, rekla mu je suvoparno.
„Pregledaću katalog robne kuće Maling-Bek. Oni imaju stolove
podesive visine, koji koštaju između pet i šest hiljada po komadu.”

Polusvesno je ubacivao predmete u kolica, dok su mu se u glavi

kovitlale vizije o Moni Ibsen. Nije nosila burmu, to beše prvo što je
primetio. To, i kako mu se grlo osušilo kad ga je pogledala. Još jedan
znak da je prošlo previše vremena otkako je poslednji put bio sa
ženom.
Bestraga mu glava.
Obazreo se oko sebe, pokušavajući da se orijentiše nakon ogromnog
proširenja supermarketa Kvikli, baš kao i svi ostali kupci koji su lutali
unaokolo, tražeći toalet-papir na mestu gde je sad stajala kozmetika.
Takve stvari mogu čoveka da dovedu do nervnog sloma.
Na kraju trgovačke ulice, rušenje stare prodavnice tekstilne robe je
bilo skoro završeno. Alered više nije bio starinski gradić sa radnjicama
u nezavisnom vlasništvu, a Karl skoro da za to više uopšte nije mario.
Ako ne može da ima Monu Ibsen, onda, što se njega tiče, mogu da
sravne sa zemljom i crkvu, takođe, i da na njenom mestu sagrade još
jednu samoposlugu.
 „Šta si nam to kupio, Karle, dovraga?” upitao ga je njegov
podstanar, Morten Holand, dok je otpakovao namirnice. I on je imao
težak dan, takođe, rekao je. Dva sata političkih nauka na univerzitetu,
za kojima su usledila tri sata u videoteci. Da, ovo su odista teška
vremena, Karl je to mogao da vidi jasno kao dan.
„Pomislio sam da bi mogao da nam napraviš čili s mesom', reče
Karl, ignorišući Mortenov odgovor da u tom slučaju ne bi bilo loše da
je pazario malo pasulja i mesa.
Ostavivši ga za kuhinjskim stolom da se češe po glavi, Karl se popeo
na sprat, gde je renesansa nostalgije pretila da oduva Jesperova vrata iz
ragastova.
Jesper je bio usred muzičke orgije Led cepelina i ubijanja vojnika na
svom nintendu, dok je njegova zombi devojka sedela na krevetu i SMS-
om ostatku sveta saopštavala svoju glad za kontaktom.
Karl je uzdahnuo i pomislio na to koliko je bio pustolovniji sa
Belindom u svojoj spavaćoj sobi na tavanu kuće u Brenderslevu. Živela
elektronika. Sve dok on ne mora ništa da ima s tim.
Onda se oteturao u svoju sobu i blago zagledao u krevet. Kad ga
Morten ne bi pozvao na večeru u narednih dvadeset minuta, krevet bi
već dobio rundu.
Legao je, stavio ruke ispod glave i zagledao se u plafon, zamišljajući
kako Mona Ibsen proteže svoje nago telo ispod jorgana. Ako se uskoro
ne sabere, prokleta muda će mu se smežurati i zbrčkati. Ili Mona Ibsen
ili nekoliko brzih lovova po barovima, u suprotnom bi komotno mogao
da se prijavi u policijske snage u Avganistanu. Bolje je da ima jednu
čvrstu kuglicu u lobanji, nego dve mlitave u gaćama.
Kroz zid Jesperove sobe je zagrmela čudnovato grozomorna
mešavina gengsta repa i rušenja čitavog grada metalnih kuća. Da li da
ode da se požali, ili stavi ruke preko ušiju, ili šta?
Nastavio je da leži na krevetu, s jastukom nabijenim preko glave.
Možda se zbog toga setio Hardija.
Hardija, koji je bio nepokretan. Hardija, koji čak nije mogao ni da se
počeše po čelu kad ga zasvrbi. Hardija, koji nije mogao da uradi
apsolutno ništa sem da razmišlja. Da je Karl bio na njegovom mestu,
odavno bi poremetio pameću.
Pogledao je u sliku na zidu; Hardi, Anker i on, zagrljeni. Tri vraški
dobra pandura, pomislio je. Zašto je Hardi mislio drugačije kad mu je
zadnji put došao u posetu? Šta je mislio kad mu je kazao da ih je neko
čekao u zasedi u zgradi u Amageru?
Proučavao je Ankerovo lice. Premda je bio najsitniji od trojice, imao
je najjači pogled. Sad je bio mrtav više od pola godine, ali je Karl i dalje
toliko jasno mogao da vidi te oči. Da li Hardi uistinu misli da su Anker,
ili on, mogli da imaju ikakve veze s ljudima koji su ga ubili?
Zavrteo je glavom. U to je bilo teško verovati. Onda je pogledom
prešao preko uramljene fotografije Vige i njega, snimljene u vreme dok
je još uvek volela da mu stavlja prste u pupak, a zatim fotografije farme
u Brenderslevu, da bi na kraju pogledao u fotografiju sebe koju je Viga
snimila onog dana kad se vratio kući noseći prvu, pravu paradnu
uniformu.
Začkiljio je. U uglu gde je visila fotografija je vladao polumrak, ali je
ipak mogao da uvidi kako u vezi s njom nešto nije kako treba.
Pustio je jastuk i ustao u istom trenutku kad je Jesper započeo novu
horor orgiju zvuka sa druge strane zida. Onda je polako prišao
fotografiji. Isprva se činilo da su mrlje zapravo senke, ali kad se
približio, video je šta su.
Tako svežu krv je teško zameniti za bilo šta drugo. Tek sada je
spazio kako curi niz zid u tankim mlazevima. Kako je, dođavola, nije
video ranije? I otkud krv tamo, kog vraga?
Povikao je, dozivajući Mortena, a zatim izašao i prenuo Jespera iz
obamrlosti ispred televizora sa ravnim ekranom. Pokazao im je mrlje
krvi, dok su ga oni posmatrali zgađeno i ozlojeđeno, tim redosledom.
Ne, Morten nema nikakve veze s tim odurnim metežom.
I ne, prokletstvo, ni Jesper nema nikakve veze s tim, takođe. Baš kao
ni njegova devojka, ako je Karl na to mislio. Da li mu fali koja daska u
glavi?
Karl je ponovo bacio pogled na krv i klimnuo.
S pravom opremom, nekome bi bilo potrebno najviše tri minuta da
provali u kuću, pronađe predmet koji Karl jamačno gleda relativno
često, namaže malo životinjske krvi po njemu a zatim pobegne. Zar ne
bi bilo lako pronaći tri neopažena minuta, budući da je Magnolivangen
štaviše, čitav Reneholtparken bio doslovno pust od osam sati ujutru do
četiri sata posle podne?
Ako je neko mislio da će ga ovakve budalaštine naterati da digne
ruke od istrage, onda nisu bili samo neverovatno glupi.
Kučkini sinovi su, na ovaj ili onaj način, takođe bili krivi.
 15

Mogla je da sanja lepe snove isključivo nakon opijanja. Što je bio jedan
od razloga zbog kojih je to i radila.
Ako ne bi otpila nekoliko pozamašnih gutljaja iz boce s viskijem,
onda je ishod bio osiguran. Nakon što bi dremala satima, dok bi joj
glasovi šaputali u glavi, pogled bi joj pao sa postera onog sa slikom
dece u igri a ona bi skliznula u mračne noćne more. Kad bi utonula u
san, te proklete slike su je uvek spremno čekale. Sećanja na majčinu
mekanu kosu i lice tvrdo kao kamen, na devojčicu koja se trudi da
postane nevidljiva u šupljinama i pukotinama porodične kuće. Užasni
trenuci. Izbledela sećanja na majku koja ju je jednostavno napustila.
Ledene zagrljaje žene koja je nasledila.
A kad bi se probudila, čela mokrog od znoja i drhteći od hladnoće,
snovi su obično stizali do tačke u njenom životu u kojoj je okrenula
leđa nezajažljivim buržoaskim očekivanjima i lažnoj uglađenosti.
Želela je da zaboravi sve to. To, i vreme koje je posle usledilo.

Prethodne večeri je konstantno pila, tako da jutro nije bilo teško. S

lakoćom je mogla da podnese hladnoću, kašalj i užasnu glavobolju. Sve
dok joj misli i glasovi miruju.
Protegla se, zavukla ruku ispod kreveta i izvadila kartonsku kutiju.
To je bio njen špajz, a procedura je bila jednostavna. Hrana na desnoj
strani kutije je uvek morala prva da se pojede. Kad bi ispraznila tu
stranu, okrenula bi kutiju za 180 stepeni i jela ono što je bilo na desnoj.
Onda je mogla da napuni praznu levu stranu s novim namirnicama iz
Aldija. Uvek ista procedura, i nikad više od dva ili tri dana bez prekida
u kutiji. Hrana bi se u suprotnom pokvarila, naročito kada bi sunce
pržilo krov.
Ispila je jogurt bez pravog Uživanja. Prošle su godine otkako joj je
hrana išta značila. Gurnula je kutiju natrag ispod ležaja, pipkala
unaokolo sve dok nije pronašla škrinju, pomilovala je na tren i
prošaputala: „Mamica sad mora da ide u grad, mala moja. Brzo ću se
vratiti.”
Onda se pomirisala ispod pazuha i odlučila da je došlo vreme da se
istušira. Nekad je to povremeno radila na centralnoj železničkoj stanici,
ali ne više; ne nakon što ju je Tine upozorila da je ljudi traže. Ako bi
apsolutno morala da se vrati tamo, morala bi da preduzme specijalne
mere opreza.
Olizala je kašiku i bacila plastičnu čašu u kesu sa đubretom,
razmatrajući svoje sledeće korake.
Sinoć je bila u Ditlevoj kući. Čitav sat je čekala napolju na
Strandvejen ulici, gledajući kroz mozaik osvetljenih prozora pre nego
što su joj glasovi dali zeleno svetlo. Kuća je bila elegantna, ali klinički
sterilna i bezosećajna, poput samog Ditleva. Šta je drugo trebalo
očekivati? Razbila je prozor i dobro osmotrila svoje okruženje pre nego
što se pred njom iznenada pojavila žena u negližeu. Nervozno je zurila
kad je Kimi izvadila pištolj, ali joj se izraz lica smirio kad je otkrila da je
njen muž bio meta.
Stoga je Kimi dala ženi pištolj i rekla joj da može da ga upotrebi
kako god poželi. Žena ga je gledala nekoliko trenutaka. Zatim je
odmerila težinu oružja, i nasmešila se. Odista, činilo se kao da zna za
šta da ga upotrebi. Baš kao što su glasovi predvideli.
Kimi je bodrim korakom krenula natrag prema gradu, uverena da je
poruka do sada svima kristalno jasna. Oni su bili lovina, a ona je bila
lovac. Niko od njih nigde nije mogao da se oseća bezbedno. Držala ih je
na nišanu.
Ako je bila u pravu u vezi s njima, izvešće još Ijudi na ulice u
pokušaju da joj uđu u trag, a ta pomisao ju je zabavljala. Što ih je više
bilo, više dokaza o njihovoj pažnji.
Nateraće ih da toliko budu na oprezu da neće moći da misle ni o
čemu drugom.

Za Kimi, najgori deo tuširanja u prisustvu drugih žena nije bilo njihovo
buljenje. To nisu bili znatiželjni pogledi devojčica na dugi ožiljak na
njenim leđima i stomaku. Niti je to bila očigledna radost majki i njihove
dece zbog toga što nešto rade zajedno. To nisu bili čak ni bezbrižni
zvuci i smeh na bazenu.
To su bila ženska tela koja blistaju od života. To je bilo ono najgore.
Zlatno prstenje na šakama koje imaju nekoga za milovanje. Grudi koje
doje. Stomačići koji čekaju da rode novi život. Takvi prizori su
podsticali glasove u njenoj glavi.
Stoga je na brzinu skinula odeću i nagomilala je na vrh ormarića, ne
gledajući ni u koga, ostavivši plastične kese pune nove odeće da leže na
pod. Čitavu proceduru treba obaviti dovoljno brzo tako da može da
ode odatle pre nego što oči počnu da joj lutaju po vlastitom nahođenju.
Dok još uvek ima kontrolu nad svojim postupcima.
I tako, dvadeset minuta kasnije, stajala je na mostu Titgens u kaputu
sašivenom po meri, podignute kose, sa neuobičajenim mirisom
ekskluzivnog parfema na koži, zureći preko šina koje su nestajale u
unutrašnjosti železničke stanice. Prošlo je prilično vremena otkako se
tako oblačila, a to joj se ni najmanje nije dopadalo. U tom trenutku, bila
je slika i prilika svega onoga protiv čega se borila. Međutim, to je bilo
neophodno. Polagano će krenuti niz putničku platformu i popeti se uz
pokretne stepenice i prošetati po centralnoj hali kao i svaka druga žena.
Ako ne primeti ništa neobično prilikom prvog prolaska, sešće u neki
ugao kafea na stanici i naručiti šoljicu kafe, povremeno bacajući pogled
na sat. Ličiće na bilo koga ko čeka da ide bilo kuda. Organizovana, sa
fino iscrtanim obrvama iznad naočara za sunce.
Samo još jedna žena koja zna šta želi od života.

Sedela je čitav sat kad je videla kako se Tine Pacov gega pored nje,
glave nakrivljene u stranu, pogleda uprtog u prazan prostor pola metra
ispred sebe. Mršava žena se smešila svačemu i ničemu; očevidno je
nedavno ubrizgala heroin. Tine nikad ranije nije izgledala ranjivije i
prozirnije, ali se Kimi nije pomerila. Naprosto ju je posmatrala sve dok
nije nestala negde iza Mekdonaldsa.
Za vreme tog dugog, detaljnog ispitivačkog pogleda, spazila je
vitkog muškarca naslonjenog na zid, koji je pričao sa drugom dvojicom
u kaputima. Nisu tri čoveka u grupi privukla njenu pažnju. Pažnju joj
je privuklo to što nisu gledali jedni druge u oči dok su razgovarali, već
su se umesto toga kradomice osvrtali po hali. To, i činjenica što su
nosili bezmalo identičnu odeću, podstakla je njene upozoravajuće
lampice da se upale.
Polako je ustala, namestila naočare na nosu, i dugim koracima na
visokim, uskim potpeticama pošla pravo ka ljudima. Kad im se
približila, uvidela je da svi imaju oko četrdesetak godina. Duboke bore
u uglovima usta ukazivale su na tegoban život. To nisu bile one vrste
bora kakve poslovni ljudi dobijaju pod žućkastim sjajem kancelarijskih
svetala dok gomile hartija padaju preko njihovih stolova za vreme
ranih jutarnjih časova. Ne, više su nalikovale brazdama koje su isklesali
vetar, vremenski uslovi i beskrajni, dosadni zadaci. To su bili ljudi
unajmljeni da čekaju i osmatraju.
Kad se našla na svega nekoliko metara od trojice muškaraca, svi su
u isti tren pogledali u nju. Nasmešila im se i izbegla da pokaže zube.
Onda je prošla pored i osetila kako se tišina spušta na njih. Kad se
dovoljno udaljila, ponovo su progovorili. Jedan od njih, načula je, zvao
se Kim. Naravno da je to moralo biti ime koje počinje na slovo K.
Razgovarali su o vremenu i lokacijama i nisu ni najmanje bili
zainteresovani za nju, što je značilo da slobodno može da se kreće
unaokolo. Osoba za koju se izdavala se nije uklapala u profil žene koju
su tražili. Naravno da nije.
Prošetala se po dvorani, praćena šaputavim glasovima, kupila
ženski časopis na kiosku na drugom kraju i vratila se do mesta odakle
je krenula. Tamo je sad stajao samo jedan čovek. Naslanjao se na zid od
opeka, očigledno spreman na dugo čekanje. Pokreti su mu bili tromi,
ali su mu oči bile zaposlene. To su bili upravo onakvi ljudi kakvima su
se okruživali Torsten, Ulrik i Ditlev. Lakeji. Idioti lišeni saosećanja.
Ljudi koji će uraditi skoro sve za novac.
Posliće koji se nisu mogli pročitati u malim oglasima.
Što ga je više posmatrala, to se osećala sve bliža kučkinim sinovima
koje je želela da uništi. Uzbuđenje je nadošlo u njoj kad su glasovi u
njenoj glavi protivrečili jedni drugima.
„Prestanite”, prošaputala je, spuštajući glavu. Zapazila je kako je
čovek za susednim stolom podigao pogled sa svog tanjira,
pokušavajući da utvrdi metu njenog besa.
To je bio njegov problem. Prestanite, pomislila je, uhvativši
pogledom naslov tabloida: ODRŽITE SVOJ BRAK U ŽIVOTU, pisalo je
velikim slovima. No, primetila je samo slovo K.
Veliko slovo K u kurzivu. Još jedno K.
Učenici drugog i trećeg razreda internata su ga jednostavno zvali K, ali
mu je pravo ime bilo Kore. On je prednjačio u svim glasanjima kad se
odlučivalo o tome koji učenik završne godine će biti sledeći predsednik
razreda. On je bio onaj koji je ličio na boga, onaj o kome su devojke
šaputale na svojim krevetima u spavaonicama. Međutim, Kimi ga je
prezirala. Posle tri plesa na igranci došao je red na nju, a Kore je osetio
Kimine prste tamo gde nijedan prst nije bio ranije. Jer, Kimi je razumela
svoje telo i tela dečaka, takođe. Kristijan se postarao za to.
Kore je bio u njenom stisku, uhvaćen u razvrat.
Ljudi su komentarisali kako je, od tog dana nadalje, prosek ocena
popularnog razrednog predsednika počeo da opada i koliko je
neobično što tako inteligentan i marljiv đak može da iznenada toliko
popusti u školi. A Kimi je uživala u tome. To je bilo njenih ruku delo,
njeno telo je uzdrmalo temelje te dobričine. Isključivo njeno telo.
Za Korea je sve bilo unapred pripremljeno. Njegovu budućnost su
odavno odredili roditelji koji nikad nisu otkrili ko je on zaista. Bilo im
je bitno samo da zadrže sina na pravom putu, da se pobrinu da nastavi
da gura napred i osvetla obraz vladajućoj kasti.
Ako osoba može da usreći svoju porodicu i požanje uspeh, onda je
ta osoba otkrila smisao svog života. Dođavola sa cenom.
Ili su barem tako mislili.
Kore je isključivo iz tog razloga postao njena prva meta. Bilo joj je
muka od svega u šta je verovao. Dobijanje nagrada za predan rad. Biti
najbolji u ubijanju ptica i najbrži trkač na stazi. Biti istaknuti govornik
na svečanostima. Imati kosu podšišanu malčice urednije od drugih,
pantalone ispeglane malčice ravnije od ostalih. Želela je da sve to
nestane. Htela je da ga prozre i vidi šta leži skriveno ispod.
A kad je završila s njim, potražila je izazovniji plen. Imala je brojne
izbore. Nije se plašila nikoga i ničega.

Kimi je tek povremeno podizala pogled sa časopisa. Ako čovek

naslonjen na zid ode, ona će to osetiti. Više od jedanaest godina života
na ulici joj je izoštrilo instinkte.
Ti instinkti su se probudili kad je, sat vremena kasnije, primetila
kako drugi čovek naizgled besciljno tumara po hali, kao da njegovim
nogama rukovodi automatski pilot, ali su mu oči bile usredsređene na
okruženje. Nije bio džeparoš koji pažljivo pokušava da uoči torbicu
zrelu za krađu ili nečiji otvoreni kaput. Niti je bio džeparošev
pomagač, koji pruža ruku i traži milostinju dok njegov saučesnik
obavlja prljavi posao. Ne, bolje od većine je poznavala tu felu, a on nije
bio to.
Zdepasti čovečuljak u otrcanoj odeći. Debeli kaput, veliki džepovi.
Obmotavao mu je telo kao zmijska koža, sugerišući odbačenost. Ali to
nije bilo sasvim tačno. Čak i tamo, Kimi je znala bolje. Ljudi koji nose
uniformu odbačenih ljudi koji su digli ruke od života ne gledaju u
druge ljude. Pogled im je uperen samo na kante za đubre. Na tlo ispred
sebe. Na ćoškove gde možda mogu da pronađu pokoju praznu flašu.
Možda čak i na nasumični izlog neke prodavnice ili nedeljnu ponudu u
restoranu brze hrane Sanset. Nikad pomno ne zagledaju lica i
ponašanje ljudi, kao što je to ovaj čovek radio ispod žbunastih obrva.
Osim toga, bio je tamnoput, kao Turčin ili Iranac. Ko je ikada video da
Turčin ili Iranac padnu na toliko niske grane da kao beskućnici skitaju
po ulicama Kopenhagena?
Posmatrala ga je sve dok nije prošao pored drugog čoveka
naslonjenog na zid, očekujući da će jedan od njih nekako primiti k
znanju prisustvo onog drugog, ali to nisu učinili.
Stoga je sedela tamo i virila preko vrha časopisa, preklinjući glasove
u glavi da se ne mešaju. A tako je sedela kad se čovečuljak vratio do
mesta odakle je krenuo. Čak ni prilikom njegovog povratka, dva
čoveka ničim nisu pokazala da se poznaju.
U tom trenutku, Kimi je tiho ustala, pažljivo gurnula stolicu ispod
stola i pošla za zdepastim, tamnoputim čovekom prateći ga na
bezbednoj razdaljini.
Hodao je polako. Tu i tamo bi izašao iz hale i začkiljio prema Ulici
Istedsgade, ali nijednom nije otišao toliko daleko da nije mogla da ga
vidi sa stepeništa blizu gradilišta železničke stanice.
Nije bilo nikakve sumnje da nekoga traži, nekoga ko je mogao da
bude ona. Stoga je ostajala pozadi u senkama, skrivena iza uglova i
znakova.
Kad je tamnoputi čovek po deseti put stao nadomak poštanskog
ureda železničke stanice, osvrćući se oko sebe, naglo se okrenuo i
pogledao pravo u nju. To je bilo nešto za šta se nije pripremila, te se
okrenula na visokim štiklama i krenula ka redu parkiranih taksija.
Zaustaviće jedan i munjevito se odvesti odatle; neće je sprečiti da to
uradi.
Drugo što nije očekivala bilo je da će Tine Pacov stajati direktno iza
nje.
„Ćao, Kimi!“, rekla je piskavo, mutnih očiju. „I učinilo mi se da si to
ti, ljubavi. Danas izgledaš bajno. Otkud to?“
Ispružila je ruke prema Kimi, kao da želi da se uveri da je to zaista
ona, ali ju je Kimi izbegla, ostavljajući je sa rukama podignutim u
vazduh.
Iza leđa je čula bat čovekovih koraka u trku.
 16

Telefon je u toku noći zvonio tri puta, ali svaki put kad je Karl
podigao slušalicu, veza je bila prekinuta.
Za doručkom je upitao Jespera i Mortena jesu li u kući zapazili išta
neobično, ali je umesto odgovora dobio samo sanjive poglede.
„Možda ste zaboravili da juče zatvorite prozore ili vrata?“, pokušao
je. Mora da postoji neki način da prodre u njihove uspavane misli.
Jesper je slegnuo ramenima. Da bi se u ovo doba dana išta izvuklo iz
njega, čovek je prvo morao da izvuče dobitni broj na lutriji. Morten je,
makar, progunđao neku vrstu odgovora.
Karl je posle toga prošetao po kući, ali nije primetio ništa neobično.
Brava na ulaznim vratima nije bila izgrebana. Prozori su bili upravo
onakvi kakvi treba da budu. Provalu je izvršila ili jedna osoba ili više
njih, koje su dobro znale šta rade.
Nakon deseto minutne pretrage, ušao je u svoje službeno vozilo
parkirano između sivih betonskih građevina i primetio da unutrašnjost
miriše na benzin.
„Grom i pakao!“, povikao je. U deliću sekunde je otvorio vrata pežoa
i bacio se na zemlju, zakotrljavši se nekoliko puta pre nego što se
sklonio iza kombija, očekujući da Magnolivangen obasja eksplozija
dovoljno snažna da skrši prozore.
„Šta nije u redu, Karle?“, čuo je kako ga pita nečiji smireni glas.
Okrenuo se ka svom drugaru iz ekipe sa roštilja, Kenu, koji je uprkos
jutarnjoj svežini nosio tanku majicu kratkih rukava i delovao kao da
mu je sasvim fino i toplo.
,,Ne mrdaj, Kene“, zapovedio mu je, zureći niz Reneholtparken.
Osim Kenovih živahnih obrva, nigde se ništa nije micalo. Možda će
daljinski upravljač aktivirati eksploziju sledeći put kad se približi
vozilu. Možda će varnica svećica prilikom paljenja biti dovoljna da
aktivira bombu.
„Neko je prčkao po mojim kolima“, kazao mu je, konačno skrenuvši
pažnju sa krovova i nekoliko stotina prozora na obližnjim
građevinama. Na trenutak je razmotrio ideju da pozove tim
forenzičara, ali je ipak odlučio da to ne učini. Ma ko da se potrudio da
ga uplaši, sigurno nije ostavio otiske prstiju niti druge slične tragove.
Komotno može da prihvati tu činjenicu i sedne na voz.
Lovac ili lovina? U tom trenutku, sve je bilo relativno.

Nije čak uspeo ni da skine jaknu pre nego što je Rose stala na vrata
njegove kancelarije sa izvijenim obrvama i crnosivim trepavicama.
„Policijski mehaničari su u Aleredu i javljaju da je s tvojim kolima
sve u redu. Olabavljeno crevo za dovod goriva, koliko to može da bude
zanimljivo?”
Rezignirano i usporeno je zatvorila oči, što je Karl ignorisao. Bolje
da smesta uspostavi svoj autoritet.
„Dao si mi mnogo zadataka, Karle. Hoćemo li da pričamo o njima,
ili treba da sačekamo da ti isparenja benzina ispare iz glave?“
Zapalio je cigaretu i zavalio se u naslon stolice. „Ožeži“, kazao je,
nadajući se da će mehaničari imati dovoljno pameti da mu dovezu
automobil u stanicu.
„Hajde da počnemo sa nesrećnim slučajem na bazenu u Belaheju.
Nema mnogo toga što može da se kaže. Tip je imao devetnaest godina i
zvao se Kore Bruno.” Zurila je nadole u njega, s jamicama u punoj
snazi. „Bruno! Mislim, stvarno!“ Potisnula je nešto, možda kikot. „Bio je
dobar plivač, pravi atleta, zapravo. Roditelji su mu živeli u Istanbulu,
ali su mu deda i baba živeli u Emdrupu, blizu Belaheja. Obično je tamo
boravio za vreme slobodnih vikenda.” Prelistala je svoje papire. „U
izveštaju piše da je smrt bila nesrećan slučaj, a da je Kore Bruno bio
lično odgovoran. Ne obraćanje pažnje na deset metara visokoj
skakaonici nije naročito pametno, znaš.” Zabola je hemijsku olovku u
svoju kosu, gde nije mogla da ostane veoma dugo.
„Tog jutra je padala kiša, tako da se najverovatnije okliznuo na
vlažnoj površini dok se razmetao pred nekim, rekla bih. No, bio je sam
na bazenu, a niko nije video šta se tačno desilo. Sve dok nije ležao na
pločicama ispod, glave zarotirane za 180 stepeni.”
 Karl je pogledao u Rose s pitanjem na vrhu jezika, ali ga je presekla.
„I da, Kore je išao u isti internat kao i Kirsten-Mari Lasen i ostali iz
bande. Bio je treća godina kad su ostali bili druga. Još uvek nisam
razgovala ni sa kim iz škole, ali mogu to da uradim kasnije.” Zaćutala
je naglo kao metak koji udara u betonski blok. Moraće da se privikne
na njen stil.
„Dobro. Na sve to ćemo se vratiti za koji trenutak. Šta je s Kimi?“
,,Ti stvarno veruješ da je ona bila veoma bitna u toj bandi“, kazala je.
„Zašto?“ Treba li da brojim do deset?, pomislio je. „Koliko devojaka je
bilo u bandi, ukupno?“, pitanjem je uzvratio na njeno pitanje. „I koliko
njih je od tada nestalo? Samo jedna, jesam li u pravu? A ona je
verovatno takođe devojka koja želi da promeni svoj trenutni status.
Eto, to je razlog zašto me ona posebno zanima. Ako je još uvek živa,
može biti od ključnog značaja za čitavo mnoštvo informacija. Ne misliš
li da treba makar da razmotrimo tu mogućnost?“
,,Ko kaže da ona želi da promeni svoj trenutni status? Mnogo
beskućnika se ne može naterati da ponovo živi u zatvorenom prostoru,
ako na to misliš.”
Ako ona uvek ovako melje, Karl će ubrzo doživeti živčani slom.
„Pitaću te ponovo, Rose. Šta si saznala o Kimi?“
„Znaš šta, Karle? Pre nego što stignemo do toga, volela bih da
kažem da treba da kupiš stolicu kako bismo Asad i ja mogli da sedimo
dok ti podnosimo izveštaje. Leđa počnu da te bole kad moraš da stojiš
u dovratniku, čak i kad razgovaramo o sitnicama.” Pa ti onda idi i stoj
negde drugde, pomislio je, uvlačeći dim u pluća.
„Siguran sam da si videla savršenu stolicu u ovom ili onom
katalogu”, beše sve što je rekao.
Nije se potrudila da mu odgovori. Skontao je da to znači da će sutra
ujutru tamo najverovatnije stajati stolica.
,,U javnom registru nema mnogo toga o Kirsten-Mari Lasen. U
svakom slučaju, nikad nije primala novčanu naknadu dok je bila
nezaposlena. Izbačena je iz škole u drugom razredu i kasnije je
nastavila obrazovanje u Švajcarskoj, ali nemam ništa više o tome.
Poslednja registrovana adresa na kojoj je živela jeste ona Bjarnea
Tegersena u Ulici Arnevangen u Brensheju. Ne znam kad se iselila, ali
to nije moglo da bude dugo pre nego što se Tegersen predao policiji,
čini mi se. Što bi bilo u bilo koje vreme pre septembra 1996. A pre toga,
od 1992. do 1995, boravila je na majčinoj adresi u Ulici Kirkevej u
Ordrupu.”
„Nabavićeš mi puno ime i adresu te žene, jelda?“
Pre nego što je uspeo da dovrši rečenicu, pružila mu je parče žutog
papira.
Žena se zvala Kasandra. Kasandra Lasen. Znao je za film Kasandrin
most, ali nikad nije čuo da se neko tako zapravo zove.
„Šta je s njenim ocem? Da li je i dalje živ?“
,,Da“, odgovorila mu je. „Vili K. Lasen, pionir u razvoju softvera.
Živi u Monte Karlu sa novom ženom i dva prilično mala deteta. Imam
belešku negde na stolu. Rodio se oko 1930, što znači da ili mu je pištolj
potpuno napunjen ili je njegova nova žena malčice droljasta.” Uputila
mu je osmeh koji joj je pokrio veći deo lica, proprativši ga režećim
smehom, zbog koga će Karl u nekom trenutku izgubiti nerve.
Prestala je da se smeje. „Čini se da Kirsten-Mari Lasen nije spavala
ni u jednom prihvatilištu za beskućnike koja inače proveravamo, ali je
moguće da je iznajmila sobu ili nešto drugo što vlasnici nisu prijavili
poreskoj upravi. Majku mu, moja sestra tako sastavlja kraj sa krajem.
Ima četiri stanara istovremeno. Treba ti nešto da izdržavaš troje dece i
četiri mačke kad ti je muž drkadžija koji te je ostavio zbog druge žene,
zar ne?“
„Mislim da ne bi trebalo da mi govoriš previše detalja, Rose. Ipak
sam ja čuvar zakona, za slučaj da si zaboravila.”
Ispružila je otvorene dlanove. Gospode bože, govorio je izraz na
njenom licu, ako ćeš da budeš takva cepidlaka, to je tvoj problem.
„Ali imam informaciju o prijemu Kirsten-Mari Lasen u bolnicu
Bispebjerg u leto 1996. Nemam izveštaj o slučaju, jer osoblje mora da
čeprka po arhivama čak i ako ti je samo potrebna informacija o nečemu
što se dogodilo prekjuče. Imam samo vreme kad je primljena i vreme
kad je nestala.” „Nestala je iz bolnice? Dok je bila na lečenju?”
,,Ne znam ništa o tome, ali u svakom slučaju, postoji beleška koja
kaže da je otišla protiv volje doktora.”
„Koliko dugo je boravila u bolnici?“
„Devet ili deset dana.” Rose je energično pretražila komadiće žutih
hartija. „Evo. Od 24. jula do 2. avgusta 1996.”
„Do 2. avgusta?“
„Da, zašto?“
 „To je datum ubistava u Rervigu. Tačno devet godina posle, u dan.”
Napućila je usne, očevidno iznervirana što sama nije uočila
podudarnost. ,,Na kom je odeljenju bila? Psihijatrijskom?“
,,Ne. Na ginekološkom.”
Zadobovao je prstima po ivici stola. „Dobro. Nabavi dokument.
Lično idi tamo i ponudi im pomoć u pretraživanju arhiva ako bude
nužno.” Munjevito je klimnula glavom.
„Šta je s arhivama novina, Rose, jesi li to pogledala?“
„Jesam, i nema bogzna šta. Sudski postupak je završen 1987, a kad
je Bjarne Tegersen uhapšen Kimi nije bila imenovana.”
Duboko je udahnuo. Tek sada mu je sinulo. Nijedan član bande iz
internata nijedanput nije bio javno povezan sa slučajem. Neukaljanog
ugleda, brzo su se popeli na najvišu prečku društva, pri čemu niko nije
imao razlog da začuđeno podigne obrve. Nikakvo čudo što su se iz
petnih žila trudili da tako i ostane.
No, zašto su, dovraga, pokušavali da ga uplaše na takav amaterski i
neprihvatljiv način? Zašto mu nisu jednostavno došli i objasnili svoje
postupke ako su znali da on istražuje slučaj? Sve drugo je, prosto,
stvaralo podozrivost i sumnju.
„Nestala je 1996“, kazao je. „Zar bilten o nestalim osobama nije bio
isporučen medijima?”
„Nije se vodila kao nestala. Čak je ni policija nije smatrala nestalom
osobom. Jednostavno je iščezla. Porodica ništa nije učinila.”
Karl je klimnuo glavom. Baš fina porodica.
„Drugim rečima, u štampi ne postoji ništa o Kimi“, rekao je. „Šta je
sa gala večerama? Zar nije išla na njih? Ljudi njenog porekla to često
rade.”
„Nemam pojma.”
„Onda prioni na posao i proveri to, molim te. Pitaj ljude u
tabloidima. Pitaj one u Traču. Ti lešinari u svojim vražjim arhivama
imaju skoro svakoga. Moraš biti u stanju da nađeš prokleto zaglavlje ili
nešto.”
Pogledala ga je sa izrazom koji je verovatno trebalo da sugeriše da je
spremna da digne ruke od njega. „Pronalaženje njenog bolničkog
izveštaja će verovatno potrajati. Gde treba da počnem?“
,,U bolnici Bispebjerg. Ali nemoj da zaboraviš na žutu štampu. Ljudi
u njenim krugovima su sjajan ulov za te lešinare. Imaš li informacije o
njoj iz javnog registra?“
Pružila mu je list papira. Na njemu nije bilo ničeg novog. Rodila se
u Ugandi. Bez braće i sestara. Svake druge godine tokom njenog
detinjstva nova kućna adresa, između Engleske, Sjedinjenih Država i
Danske. Kad je imala sedam roditelji su joj se razveli, a što je bilo
prilično neobično, starateljstvo je dodeljeno ocu. A rodila se na Badnje
veče.
„Postoje dve stvari za koje si zaboravio da pitaš, Karle. Mislim da je
to sramota.”
Podigao je obrve. Iz tog ugla, podsećala ga je na debeljuškastiju
verziju Kruele de Vil, tik pre nego što je ukrala 101 dalmatinca. Možda
je bila dobra ideja staviti stolicu sa druge strane radnog stola, na kraju
krajeva, kako bi se perspektiva donekle izmenila.
„Šta je sramota?“, upitao je, ne mareći da čuje odgovor.
„Nisi me pitao za stolove. Stolove napolju u hodniku. Već su stigli.
No, u kutijama su i treba da se sklope. Volela bih da mi Asad
pomogne.”
„Što se mene tiče, to je sasvim u redu, ako može da prokljuvi kako
se to radi. Ali kao što možeš da vidiš, Asad trenutno nije ovde. Na
terenu je, u potrazi za mišem.”
,,Hm. Šta je s tobom, onda?“
Polagano je odmahnuo glavom. Da sklapa stolove s njom? Mora da
je sišla s uma. „Šta je ta druga stvar za koju te nisam pitao, ako mogu
da budem tako smeo?“
Izgledala je kao da je mrzi da odgovori. „Znaš, ako ne sklopimo
stolove, neću kopirati sve to sranje koji si mi rekao da kopiram. Usluga
za uslugu.” Karl je progutao knedlu. Za nedelju dana Rose će leteti
odavde. Može da ostane i titra jajca onim prokletim izelicama sušenog
bakalara koji dolaze u petak, a onda je čeka brza šut-karta.
,,Pa, kako god. Druga stvar je da sam pričala sa Poreskom upravom.
Rekli su mi da je Kirsten-Mari Lasen bila zaposlena u periodu od 1993.
do 1996.” Karl je zastao usred uvlačenja dima. „Zaista? Gde?“
„Dva mesta u kojima je radila više ne postoje, ali treće je i dalje tu.
Takođe, tamo je najduže radila. Prodavnica kućnih ljubimaca.”
„Prodavnica kućnih ljubimaca? Da li je čekala na mušterije u
prodavnici kućnih ljubimaca?”
„Ne znam. To ćeš morati da pitaš njih. Radnja se i dalje nalazi na
istoj adresi. Ulica Erbekgade broj 62 u Amageru. Zove se Nautilus
trejding a. d.” Karl je zabeležio ime. Poseta će morati malčice da sačeka.
Sagnula je glavu ka njemu, izvijenih obrva. „I da, Karle, to je sve.”
Klimnula mu je glavom. „Uzgred, nema na čemu, ljubazni gospodine.”
 17

„Voleo bih da znam ko je obustavio moju istragu, Markuse.”

Šef odeljenja za ubistva je začkiljio preko okvira naočara. Naravno
da ga je bilo baš briga da mu odgovori na pitanje.
,,I, uzgred budi rečeno, mislim da bi trebalo da znaš da sam u svom
domu imao nezvane goste. Baci pogled na ovo.”
Izvadio je staru fotografiju sebe u paradnoj uniformi i pokazao mu
mrlje krvi. „Obično visi u mojoj spavaćoj sobi. Sinoć, krv je još uvek
bila prilično sveža.”
Karlov šef se blago nagnuo da je pregleda. Nije mario za ono što je
video. „Šta misliš o tome, Karle?“, upitao je nakon kratke pauze.
„Neko želi da me zastraši. Šta drugo mogu da pomislim?“
„Svaki policajac usput napravi neprijatelje. Zašto pretpostavljaš da
to ima ikakve veze sa slučajem na kome trenutno radiš? Šta je s tvojim
prijateljima i porodicom? Ima li među njima šaljivdžija, šta misliš?“
Karl se prezrivo nasmešio. Dobar pokušaj. „Telefon mi je sinoć
zvonio tri puta. Misliš li da je na drugom kraju veze bilo nekoga kad
sam se javio?“ „Shvatam! I, šta želiš da uradim po tom pitanju?“
„Želim da mi kažeš ko mi zatvara istragu. Da li bi radije želeo da
umesto toga pozovem načelnicu?”
„Načelnica će biti ovde danas po podne. Videćemo šta će reći.”
„Mogu li da računam na to?“
,,Videćemo.”
Izašavši iz kancelarije šefa odeljenja za ubistva, Karl je zalupio vrata
malčice jače nego inače, a zatim zatekao sebe kako pilji u Bakovo bledo,
bolešljivo, jutarnje lice. Crni kožni mantil, inače uvek zalepljen za
njega, sada mu je visio nonšalantno prebačen preko ramena. Sad sam
zaista sve video, pomisli Karl.
„Šta ima, Bače? Čujem da nas napuštaš. Jesi li nasledio novac ili
nešto?“
Bak je stajao jedan tren, kao da razmišlja o tome da li se ukupan zbir
njihovog zajedničkog radnog veka završava u plusu ili minusu. Potom
je ovlaš okrenuo glavu i kazao: „Znaš kako je. Ili si prokleto dobar
pandur, ili si prokleto dobar porodični čovek.”
Karl je razmotrio ideju da mu stavi ruku na rame, ali ju je umesto
toga ispružio. „Danas je poslednji dan! Želim ti sreću i radost sa
porodicom, Bače. Iako si kompletni šupak, znaj da nećeš biti najgori
čovek u policiji ukoliko odlučiš da se vratiš nakon svog neplaćenog
odsustva.”
Umorni čovek ga je pogledao, iznenađen. Ili je možda prava reč bila
„smlavljen“. Neznatno izražavanje emocija Baka Bergea je bilo teško
protumačiti.
„Nikad nisi bio naročito ljubazan, Karle“, kazao mu je, vrteći
glavom. „Međutim, pretpostavljam da si okej.”
Za dvojicu muškaraca, to je bila šokantna navala komplimenata.
Karl se okrenuo i klimnuo glavom ka Lis, koja je stajala iza
recepcionog stola sa najmanje onoliko hartija u naručju koliko je ležalo
na podu podruma, i čekalo da ih neko stavi na jedan od stolova koje je
Rose sklepala.
,,Karle“, reče mu Bak, šake položene na kvaku vrata kancelarije šefa
odeljenja za ubistva. „Markus nije onaj ko ometa tvoju istragu, ako to
misliš. Već Lars Bjern.” Podigao je kažiprst. ,,To nisi čuo od mene.”
Karl je bacio pogled ka kancelariji zamenika načelnika. Kao i obično,
roletne su bile spuštene, ali su vrata bila otvorena.
„Vratiće se u tri sata. Na sastanku je sa načelnicom, koliko znam“,
behu Bakove poslednje reči upućene Karlu.

Zatekao je Rose Knudsen na kolenima u hodniku podruma. Kao

odrasla ženka polarnog medveda koja klizi po ledu, klečala je sa
raširenih nogama i oba lakta na komadu kartona. Oko nje su stajali
nogari stolova i metalni podupirači i mnoštvo inbusa i drugih alatki.
Deset centimetara ispod njenog nosa je ležala zbrka uputstava za
sklapanje.
Naručila je četiri sklopiva stola podesive visine, a Karl se svakako
nadao da će se nakon njenog silnog truda stolovi zaista
materijalizovati.
„Nije li trebalo da posetiš bolnicu Bispebjerg, Rose?“
Ne mrdajući se sa mesta na podu, samo je pokazala na Karlova
vrata. „Kopije su ti na stolu“, kazala mu je. Onda je još jednom uronila
u dijagrame za sklapanje.
Bolnica Bispebjerg je faks-mašinom poslala tri stranice i, dakako,
one su ležale na njegovom stolu. Overene pečatom i datirane i tačno
ono što je želeo. Kirsten-Mari Lasen. Na lečenju od 24. jula do 2.
avgusta 1996.
Polovina reči u izveštaju je bila na latinskom, ali mu je njihovo značenje
bilo dovoljno jasno.
„Rose, dođi ovamo na minut, hoćeš li!“, doviknuo je.
Sa poda hodnika se začulo stenjanje i psovanje, ali je ipak učinila
kao što je rekao.
,,Da?“, upitala je, sa biserima znoja na licu izmrljanom maskarom.
„Našli su izveštaj o slučaju!“
Klimnula je glavom.
„Jesi li ga pročitala?“
Opet je klimnula.
„Kimi je bila u drugom stanju i primili su je u bolnicu zbog
krvarenja izazvanog padom niz stepenice“, kazao je. „Primila je dobru
negu i očigledno se fino oporavila, ali je ipak izgubila bebu. Postojali su
znaci novih povreda. Jesi li i to pročitala?“
,,Jesam.”
„Ovde ništa ne piše o ocu, niti o bilo kakvoj ljubavnoj vezi.”
,,To je bilo sve što su imali u Bispebjergu, rekli su.”
,,Shvatam.” Ponovo je prelistao dokument. „Dakle, bila je u
četvrtom mesecu trudnoće kad su je primili u bolnicu. Nakon nekoliko
dana, lekari su verovali da je prošao rizik od pobačaja, ali je devetog
dana ipak izgubila bebu. Za vreme potonjeg lekarskog pregleda, na
trbuhu su joj našli nove modrice od udaraca. Objasnila im je to rekavši
da je pala sa kreveta.” Začeprkao je po paklici, tražeći cigaretu. ,,U to je
zaista teško verovati.”
Rose je ustuknula nekoliko koraka, začkiljila i rukom munjevito
zamahala kroz vazduh. Znači, ne podnosi dim cigarete. Dobro, onda!
Postoji nešto što je može držati na distanci.
„Policija nije podnela izveštaj“, rekla je. „Ali s druge strane, da je to
bio slučaj, već bismo znali za to.”
„Ovde ne piše da li su doktori izveli dilataciju i kiretažu ili nešto
slično. Ali šta ovo znači?“ Pokazao je na nekoliko rečenica niže na
stranici. „Abortus incompletus. Zar to ne znači pobačaj?”
„Zvala sam ih telefonom. To znači da joj nisu izvadili celu posteljica
ploda.”
„Koliko je velika posteljica ploda u četvrtom mesecu trudnoće?“
Slegnula je ramenima. Očigledno, to nije bio deo nastavnog plana i
programa na njenom poslovnom koledžu.
„Znači, nikad nije dobila dilataciju i kiretažu?”
»Ne.”
„Koliko znam, to može da bude smrtonosno. Infekcije u trbušnoj
duplji nisu mačji kašalj. Takođe su je povredili udarci. I to gadno,
pretpostavljam.”
,,To je bio razlog zbog koga doktori nisu hteli da je otpuste iz
bolnice.” Pokazala je na površinu radnog stola. „Jesi li video belešku?“
To je bila majušna, samolepljiva žuta stvarčica. Kako, dovraga, Rose
očekuje od njega da zapazi nešto tako sićušno na svom stolu? U
poređenju s tim, igla u plastu sena nije bila ništa.
„Pozovi Asada“, rekao joj je.
„Zvao je pre pola sata. Rekao je da je verovatno video Kimi.”
Karl je osetio grč u stomaku. ,,Gde?“
,,Na centralnoj železničkoj stanici. Kazao je da ga pozoveš.”
Strgnuo je jaknu sa čiviluka. „Stanica je svega četiri stotine metara
dalje odavde. Odoh!“

Napolju na ulici ljudi su hodali unaokolo u kratkim rukavima. Senke

su iznenada bile duge i oštre, a činilo se kao da svi pokušavaju da
nadmaše jedni druge u osmehivanju. Bio je kraj septembra a
temperatura je jedva prelazila dvadeset stepeni, pa zašto se ljudi smeše,
kog vraga? Trebalo bi da užasnuto dižu poglede ka ozonskom
omotaču. Skinuo je jaknu i prebacio je preko ramena. Kako je krenulo,
ljudi će uskoro nositi sandale u januaru. Živeo efekat staklene bašte.
Izvadio je mobilni, ukucao Asadov broj i shvatio da mu je baterija
prazna. To se dogodilo drugi put za svega nekoliko dana. Jebena
beskorisna baterija.
 Ušao je u centralnu železničku stanicu i pogledom prešao preko
gomile putnika. Izgledalo je beznadežno. Stoga je na brzinu obišao
krug kroz more aktovki. Majku mu, pomislio je, zaputivši se prema
policijskoj stanici nadomak izlaza na Reventslovsgade ulicu.
Sad je morao da pozove Rose da bi mu rekla Asadov broj. Već je
mogao da čuje njen hrapavi, podrugljivi smeh.
Osoblje iza recepcije u policijskoj stanici ga nije poznavalo, te je
stoga izvadio značku. „Ćao. Zovem se Karl Merk. Mobilni mi je mrtav.
Mogu li da upotrebim vaš telefon?”
Jedan policajac je pokazao na staro sokoćalo iza prijemnog stola,
dok je u isto vreme pokušavao da uteši devojčicu koja je odlutala od
svoje starije sestre. Nekad davno, Karl je bio pozornik na patroli, tešeći
izgubljenu decu. Zapravo, bilo je tužno razmišljati o tome.
Taman kad se spremao da pozove broj, kroz roletne je spazio Asada.
Stajao je pored stepeništa koje vodi ka javnim toaletima, napola skriven
iza čopora uzbuđenih srednjoškolaca sa rančevima. Nije izgledao
previše dobro, pomno osmatrajući područje u svom žalosnom kaputu.
„Hvala vam što ste mi dali da upotrebim telefon?” reče Karl,
spuštajući slušalicu.
Kad se obreo izvan policijske stanice, i nameračio da pozove Asada,
delilo ih je svega pet-šest metara, a onda je neko prišao Asadu s leđa i
zgrabio ga za rame. Čovek je bio tamnoput, star otprilike tridesetak
godina, i nije delovao prijateljski nastrojen. Jednim trzajem je okrenuo
Asada ka sebi i počeo da mu sipa psovke u lice. Karl nije razumeo šta
govori, ali Asadov izraz lica nije ostavljao mesta sumnji. Nisu bili
prijatelji.
Nekoliko srednjoškolki ih je indignirano pogledalo. Šljam, Drkadžije,
činilo se da govore njihova lica kroz nadmene maske.
Onda je čovek zamahnuo rukom ka Asadu, a Asad je uzvratio
neverovatno preciznim i razornim udarcem koji je čoveka zaustavio u
mestu. Na trenutak je stajao i klatio se na nogama, dok su se nastavnici
raspravljali treba li da se umešaju ili ne.
No, Asad nije mario. Grubo je ščepao čoveka i čvrsto ga stegnuo,
sve dok ovaj nije ponovo zavikao.
Onda, kad se školska grupa udaljila od scene, Asad je opazio Karla,
a reakcija mu je bila trenutna. Odgurnuo je čoveka od sebe i rukom mu
dao znak da odjebe. Pre nego što je čovek stigao do stepenica ka
putničkoj platformi, Karl je uspeo da baci pogled na njega. Na špicaste
oštre zulufe i blistavu kosu. Zgodan tip sa pogledom punim mržnje.
Od one vrste koju čovek ne želi ponovo da vidi.
„Šta se upravo desilo?“, upita Karl.
Asad slegnu ramenima. „Žao mi je, Karle. To je samo neki bilmez.”
Asadov pogled je lutao svuda unaokolo. Prema stanici policije iza
Karlovih leđa, ka grupi srednjoškolaca, ka Karlu, i dalje. To je bio
posve drugačiji Asad od onog koji pravi čaj od nane u podrumu. Čovek
koji ima račun za sravnjivanje.
„Kad budeš spreman, reći ćeš mi o čemu se tu radilo, važi?“
„Ama, ništa. Samo moj komšija.” Onda se nasmešio. Ne uverljivo,
ali za dlaku. „Znači, dobio si moju poruku? Znaš da ti je mobilni skroz
mrtav, zar ne?“
Karl je klimnuo. „Otkud znaš da si video baš Kimi?“
„Džanki prostitutka ju je pozvala po imenu.”
„Gde je sad?“
,,Ne znam. Uspela je da mi umakne u taksiju.”
„Pakla mu, Asade. Pratio si je, jelda?“
„Jesam. Moj taksi je bio odmah iza njenog, ali kad smo stigli do
Gasverksveja, njen taksi je stao tik iza ugla. Do tad je već nestala.
Zakasnio sam samo jednu sekundu, a ona je već iščezla.”
Uspeh i neuspeh, u isto vreme.
„Njen taksista mi je rekao da mu je dala pet stotina kruna. Prosto je
uskočila na zadnje sedište i rekla: ’Vozi na Gasverksvej! Brzo. Novac je
tvoj’.”
Petsto kruna za vožnju od pet stotina metara. To se zove očajanje.
„Tražio sam je, dabome. Ušao u sve radnje da vidim jesu li nešto
videli. Zvonio na vrata.”
„Jesi li zapisao taksistin broj?“
,,Da.”
„Dovedi ga na ispitivanje. Tu nisu čista posla.”
Asad je klimnuo. „Znam ko je džanki prostitutka. Imam njenu
adresu.” Dao mu je ceduljicu. „Dobio sam je iz ove policijske stanice
pre deset minuta. Zove se Tine Karlsen. Ima jednosoban stančić dole na
Ulici Gamel Kongevej.”
„Alal ti vera, Asade. Ali kako si dobio tu informaciju od policajaca?
Šta si im kazao, ko si?“
 „Pokazao sam im moju ličnu kartu iz stanice.”
,,To ti ne omogućava da dobiješ takvu vrstu informacije, Asade. Ti si
civilni nameštenik.”
,,Pa, svejedno sam je dobio. Ali bilo bi dobro kad bih dobio značku,
sad kada me šalješ napolje na teren toliko mnogo, Karle.”
„Izvini, Asade, ali ne mogu to da uradim.” Odmahnuo je glavom.
,,Rekao si da je poznaju u stanici. Da li je bila hapšena?“
„O, da. Mnogo puta. Štaviše, umorni su od nje. Obično tumara
unaokolo proseći blizu glavnog ulaza u železničku stanicu.”

Karl je pogledao nagore u žutu građevinu naherenu uz Teaterpasagen.

Mnoštvo soba na donja četiri sprata, mansarde u potkrovlju. Nije bilo
teško pretpostaviti gde živi Tine Karlsen.
Vrata ka petom spratu je otvorio muškarac neotesanog izgleda u
otrcanom plavom šlafroku. „Tine Karlsen, kažeš? Pođi za mnom.”
Poveo je Karla pored stepenica u hodnik s četiri-pet vrata. Pokazao je
na jedna dok se češao po prosedoj bradi. ,,Ne sviđa nam se da se ovde
smuca policija“, kazao je. „Šta je uradila?”
Karl je začkiljio, izvlačeći jedan od svojih ciničnih osmeha iz
arsenala. Čovek je zarađivao gomile novca na ovim usranim sobičcima.
Stoga bi mogao da tretira svoje stanare kako valja.
„Ona je važan svedok u čuvenom slučaju. Zahtevam da joj pružiš
svu potrebnu pomoć. Razumeš?“
Čovek je spustio ruku s brade. Da li razume? Nije imao apsolutno
blage veze o čemu to Karl govori. No, to i nije bilo bitno sve dok radi.
Nije otvorila vrata sve dok nije lupao po njima, kako mu se činilo,
čitavu večnost. Lice joj je bilo izuzetno uništeno.
U sobi ga je zapahnuo kiselkasti, odurni zadah, vonj koji izlučuje
kavez za kućne ljubimce kad se dovoljno često ne čisti. Isuviše dobro se
sećao te faze u životu svog pastorka kad su se Jesperovi hrčci
danonoćno parili na njegovom stolu. Za tili čas, broj im se
učetvorostručio, a taj trend bi se nastavio da dečak nije izgubio
zanimanje a beštije počele međusobno da se proždiru. U mesecima pre
nego što je Karl poklonio ostatak stvorova zabavištu, smrad je bio
stalna odlika kućne atmosfere.
„Imaš pacova, vidim“, kazao joj je, saginjući se ka malom čudovištu.
 „Zove se Laso i u potpunosti je pitom. Hoćeš li da ga izvadim kako
bi mogao malko da ga držiš?“
Pokušao je da joj se nasmeši. Da ga drži? Minijaturnu svinju sa
ćosavim repom? Radije bi jeo njegovu hranu.
U tom trenutku je odlučio da joj pokaže policijsku značku.
Žena ju je ravnodušno pogledala i odgegala se do stola. Iskusnim
pokretom je gurnula špric i parče staniola relativno diskretno ispod
časopisa. Heroin, ako bi morao da pogađa.
„Koliko sam shvatio, poznaješ Kimi?“
Da je kojim slučajem uhapšena s iglom u veni ili kradući u
prodavnici ili drkajući mušteriji na ulici, ne bi ni okom trepnula.
Međutim, to pitanje ju je nateralo da poskoči.
Prišao je prozoru na potkrovlju i pogledao preko drveća koje je
okruživalo jezero Sent Jergens. Ova narkomanka je imala vraški lep
pogled.
,,Da li je ona jedna od tvojih najboljih prijateljica, Tine? Čuo sam da
ste vas dve prilično bliske.”
Prislonio je glavu na okno i pogledao nadole na pešačku stazu duž
obale. Da je devojka bila normalna, možda bi nekoliko puta nedeljno
džogirala oko jezera, baš kao i one koje su u tom trenutku to radile.
Pogledom je pretražio autobusku stanicu na Gamel Kongeveju, gde
je čovek u jakni svetle boje stajao i zverao naviše u zgradu. Karl je
tokom mnogobrojnih godina provedenih u policiji s vremena na vreme
viđao tog tipa. Zvao se Fin Olbek. Usukani duh od čoveka, koji je imao
običaj da kampuje u policijskoj stanici na Ulici Antonigade, kako bi
njegova mala detektivska agencija mogla da štrpne pokoji komadić
informacija od Karla i njegovih kolega. Prošlo je najmanje pet godina
otkako ga je video zadnji put, a čovek je i dalje bio jednako ružan.
„Znaš li čoveka u jakni svetle boje tamo dole?“, upitao ju je. „Jesi li
ga videla ranije?“
Primakla se prozoru, duboko uzdahnula i pokušala da se usredsredi
na čoveka. „Videla sam nekoga u istoj jakni na centralnoj stanici. Ali je
prokleto predaleko od mene da bih ga zaista videla.”
Spazio je njene ogromne zenice. Čak i da joj Fin Olbek stoji direktno
ispred nosa, teško da bi ga prepoznala.
„ A čovek koga si videla na železničkoj stanici. Ko je on?“
Odmakla se od prozora i naletela na sto, tako da je morao da je
pridrži. „Nisam sigurna da želim da razgovaram s tobom“, rekla mu je.
„Šta je Kimi učinila?“
Odveo ju je do kreveta na razvlačenje i spustio na tanki madrac.
Hajde da pokušam iz drugog ugla, pomislio je, osvrćući se oko sebe.
Prostorija je imala deset kvadratnih metara i delovala je lišena
karaktera onoliko koliko je to bilo moguće. Izuzev kaveza s pacovom i
odeće nagomilane u ćoškovima, u stanu je postojalo veoma malo
drugih predmeta. Nekoliko lepljivih časopisa na stolu. Hrpe plastičnih
kesa koje su vonjale na pivo. Krevet sa grubim, vunenim ćebetom.
Lavabo i stari frižider, na čijem vrhu su stajale nečista posuda za
sapun, ofucani peškir, prevrnuta bočica šampona i mala zbirka šnala za
kosu. Na zidovima nije bilo ničega, baš kao ni na prozorskoj dasci.
Pogledao je dole u nju. „Puštaš kosu, zar ne? Mislim da će ti dobro
stajati.”
Mahinalno se mašila rukom za vrat. Dakle, bio je u pravu. Šnale su
bile tome namenjene.
„Takođe izgledaš lepo sa kosom do ramena, ali mislim da će ti duga
kosa veoma lepo stajati. Imaš lepu kosu, Tine.”
Nije se nasmešila, ali je iza tih njenih očiju bila oduševljena. Na
trenutak.
„Voleo bih da držim tvog pacova, ali sam postao alergičan na
glodare i njima slične. Veoma mi je žao zbog toga, u stvari. Više ne
mogu da držim ni našu macu.”
Sad ju je imao.
„Volim tog pacova. Zove se Laso.” Nasmešila se onim što je nekad
bio niz belih zuba. „Ponekad ga zovem Kimi, ali joj to nisam kazala.
Zbog njega me zovu Tine Pacov. To je baš slatko, zar ne misliš tako?
Naročito kad znaš da si po njemu dobio nadimak.”
Karl je pokušao da se složi.
„Kimi nije ništa učinila, Tine“, kazao joj je. „Tražimo je jer postoji
neko kome nedostaje.”
Ugrizla se za unutrašnjost obraza. ,,Ne znam gde živi. Ali reci mi
kako se zoveš. Ako je vidim, preneću joj da je tražiš.”
Klimnuo je glavom. Godine borbe protiv organa zakona su je
naučile umetnosti opreza. Bila je maksimalno nadrogirana, a opet na
oprezu. Prilično impresivno, i podjednako razdražujuće. Slučaju
svakako neće pomoći ako Tine Pacov ispriča Kimi previše. U tom
slučaju bi rizikovali da Kimi zanavek nestane. Jedanaestogodišnje
iskustvo i Asadov lov na nju su pokazali da je i te kako sposobna za to.
,,U redu, ali moram da budem iskren prema tebi, Tine. Kimin otac je
ozbiljno bolestan, a ako ona čuje da policija traga za njom, onda je njen
otac nikad više neće videti, a to bi bila strašna šteta. Ne možeš li samo
da joj kažeš da pozove ovaj broj? Ne spominji joj očevu bolest ili
policiju. Samo joj reci da pozove.”
Zapisao je broj svog mobilnog telefona na parče papira iz notesa, a
zatim joj dao listić. Moraće da se seti da promeni bateriju.
,,A ako me pita ko si?“
„Onda joj samo kaži da ne znaš, ali da sam ti rekao da je posredi
nešto što će je veoma usrećiti.”
Tinini očni kapci se polako sklopiše. Šake su joj opušteno ležale na
mršavim kolenima.
„Jesi li me čula, Tine?“
Klimnula je, sklopljenih očiju. „Aha, važi.”
„Dobro. Drago mi je što to čujem. Sada idem. Znam da neko traži
Kimi na centralnoj železničkoj stanici. Znaš li ko?“
Pogledala ga je ne podižući glavu. „Neko se samo raspitivao da li
poznajem Kimi. Verovatno je i on želeo da Kimi stupi u kontakt sa
svojim ocem, takođe, jelda?“

Dole na Gamel Kongevej ulici Karl je otpozadi prišao Olbeku. „Stari

prestupnik, napolju na sunčanju”, rekao je, stavivši mu tešku šaku na
rame. „Šta ti radiš ovde, kućo stara?“ nastavio je. „Nismo se videli sto
godina, a?“
Olbekove oči su zablistale ali ne zbog radosti prepoznavanja.
„Čekam autobus”, kazao je, okrećući glavu u stranu.
,,U redu.” Karl ga je pogledao. Čudan odgovor. Zašto laže? Zašto
mu prosto nije rekao: ,,Na zadatku sam. Pratim nekoga.” To jeste bio
njegov posao, na kraju krajeva, a to su obojica znali. Karl ga ni za šta
nije optužio. Ne mora da mu otkrije za koga radi.
Ne, ali se sad razotkrio. Bez ikakve sumnje. Jamačno je bio svestan
da mu se put ukrstio sa Karlovim.
Čekam autobus, rekao je. Kakav idiot.
„Stvarno mnogo putuješ na svom poslu, zar ne? Da nisi slučajno
juče otputovao u Alered i usvinjio jednu od mojih fotografija? Šta
kažeš, Olbeče? Jesi li?“
Olbek se smireno okrenuo da se suoči sa Karlom. On je bio ona vrsta
osobe koju čovek može da šutira i udara a da pri tome ne izazove
nikakvu reakciju. Karl je znao tipa rođenog sa nerazvijenim prednjim
režnjevima mozga, koji jednostavno nije bio sposoban da se razbesni.
Ukoliko u ljudskom mozgu postoji slična oblast koja kontroliše emocije
i stres, u Olbekovom slučaju je bila zamenjena odzvanjajućim
vakuumom.
Karl je ponovo pokušao. Zašto ne, dovraga?
„Šta radiš ovde? Ne možeš li to da mi kažeš, Olbeče? Zar ne bi
trebalo da si umesto toga u mojoj kući u Aleredu, crtajući kukaste
krstove po nogarima mog kreveta? Zato što postoji veza između onoga
na čemu obojica trenutno radimo, zar ne, Olbeče?“
Olbekov izraz lica nije sugerisao spremnost da mu izađe u susret. ,,I
dalje si šaljiva matora budala, a, Merk? Stvarno nemam blage veze o
čemu pričaš.”
„Zašto onda stojiš ovde i buljiš u peti sprat? Da to nije zato što se
nadaš da će Kimi Lasen svratiti da pozdravi Tine Karlsen, možda? Ti si
čovek koji se na centralnoj železničkoj stanici raspitivao za nju, zar ne?“
Uneo mu se u lice. „Danas si povezao Tine Karlsen sa Kimi, zar ne?“
Mišići vilice mršavog čoveka su radili pod kožom. ,,Ne znam o
kome ili o čemu trućaš, Merk. Ovde sam jer otac i majka žele da znaju
šta njihov sin radi sa munijima* na drugom spratu.”
Karl je klimnuo glavom, prisetivši se koliko je Olbek prefrigan.
Naravno da je bio sposoban da izmisli lažnu priču kad mu je potrebna.
„Mislim da bi bilo lepo da vidim tvoje poslovne priznanice iz ovog
poslednjeg perioda. Pitam se da li je neko od tvojih poslodavaca
zainteresovan da pronađe tu Kimi? Mislim da jeste. Samo nisam posve
siguran zašto. Hoćeš li da mi to kažeš dobrovoljno, ili moram lično da
pregledam te priznanice?“
„Možeš da pregledaš štagod dovraga želiš. Samo upamti da poneseš
sudski nalog.”
„Olbeče, kućo stara.” Lupio ga je po leđima toliko snažno da su mu

* Muniji, pogrdni termin za pripadnike Crkve Udruženja Svetog duha za ujedinjenje svetskog
hrišćanstva, poznatije kao Crkva Ujedinjenja, koju je 1954. godine osnovao Sun Mjung Mun.
(Prim. prev.)
lopatice zastrugale jedna o drugu. „Hoćeš li da preneseš svom
poslodavcu da što me više bude privatno maltretirao, to ću mu jače
zajahati na grbaču. Jesi li me razumeo?“
Olbek se trudio da ne zadahće, ali kad Karl ode, to će svakako
učiniti. „Razumeo sam dovoljno da shvatim da si sasvim pošandrcao,
Merk. Ostavi me na miru.”
Karl je klimnuo. Otežavajuća okolnost je kad je čovek na čelu
nesumnjivo najmanje istražne jedinice u državi. Da ima još nekoliko
ljudi na raspolaganju, stavio bi nekoliko svojih najboljih uhoda na Fina
Olbeka. Imao je snažno osećanje da bi se isplatilo pratiti ovu pritku za
paradajz od čoveka, ali ko bi to mogao da uradi? Rose?
„Čućemo se“, rekao mu je, a zatim zaputio niz Vodrofsvej ulicu.
Onda je, čim je nestao sa vidika, potrčao najbrže što može kroz
poprečnu ulicu i zaobišao građevinu Kodan, vrativši se ponovo na
Ulicu Gamel Kongevej, blizu Ulice Vernedamsvej. U dva-tri zadihana
skoka, obreo se na drugoj strani ulice taman na vreme da vidi kako
Olbek stoji pored jezera i priča mobilnim.
Možda ga je bilo teško izbaciti iz takta, ali svakako nije izgledao
srećno.
 18

Za vreme koje je Ulrik proveo radeći kao analitičar tržišta hartija od

vrednosti, učinio je mnoge investitore bogatijim od bilo koga drugog u
njegovom poslu, a ključne reči su bile „informacija, informacija,
informacija.” Na tom polju bogatstvo nisu stvarali ni sreća, ni
slučajnost. Svakako ne sreća.
Niko u poslu nije imao toliko mnogo kontakata, a nije postojao ni
jedan jedini medijski konglomerat u kome Ulrik nije znao nekoga. Bio
je samouveren i obazriv, a poslovanje javnih kompanija je pregledao
potanko i pomoću svih zamislivih sredstava pre nego što bi procenio
profitabilnost njihovih deonica. Katkad je bio toliko temeljan, u stvari,
da su ga kompanije molile da zaboravi ono što je saznao. A njegova
poznanstva sa ljudima u škripcu, ili sa onima koji znaju osobe koje
poznaju ljude kojima je potrebna pomoć u izlaženju iz nezgodne
situacije, širila su se kao krugovi na površini vode sve dok na kraju
nisu prekrila ceo okean na kome plutaju najveće platforme društva.
U nekim, manje naprednim zemljama, to bi od Ulrika napravilo
izuzetno opasnog čoveka, koji bi za mnoge bio kudikamo bolji
saveznik sa prerezanim grkljanom ali ne ovde. U malecnoj Danskoj,
sistem je bio toliko genijalan da, ako bi čovek znao neku prljavštinu o
nekome, onda bi te osobe takođe znale nešto jednako loše o njemu. Ako
se to ne bi gurnulo pod tepih, nečiji prestup bi brzo uticao na ostale.
Čudan i praktičan princip, koji je značio da niko neće ništa kazati o
nekome drugom, pa čak ni ako je ta osoba uhvaćena s rukama u kutiji s
kolačićima.
Jer niko ne želi da provede šest godina u bajboku zbog insajderske
trgovine. Takođe, niko ne želi da preseče granu na kojoj sedi.
Gore na svom drvetu novca koje je polagano raslo, Ulrik je tkao
paukovu mrežu, koja se u političkim krugovima nazivala ,,mreža“ ta
čudesna, paradoksalna reč koja je funkcionisala kao što je bilo
predviđeno isključivo ukoliko propušta više ljudi nego što se u nju
hvat Ulrik je u svojoj mreži imao nekoliko izuzetno dobrih ulova. Od
one fele ljudi o kojima drugi čitaju u novinama. Poštovane ljude.
Najbolje od najboljih. Svi među njima su bili ljudi koji su se uzdigli iz
svog porekla i sada su jezdili ka sloju gde čovek ne mora da deli
sunčevu svetlost sa običnim smrtnicima.
To su bili ljudi s kojima je išao u lov. Ljudi s kojima je hodao ruku
pod ruku u masonskoj loži. Ljudi koji su shvatali značaj držanja uz
vlastitu vrstu.
Ulrik je, stoga, bio zupčanik od ključnog značaja u mašineriji bande
iz internata. On je bio član grupe koga su svi znali, a iza njega su stajali
njegovi drugari iz detinjstva, Ditlev Pram i Torsten Florin. To je bio
snažan, iako neobično uparen, trijumvirat, onaj koji su ljudi pozivali na
sve ono na šta je vredelo biti pozvan.
Tog popodneva počeli su svoje bučno veselje na prijemu u galeriji u
centru grada, koja je imala veze kako sa pozorišnom scenom, tako i sa
kraljevskom porodicom. Posle toga su otišli na raskošan soare u
društvu paradnih uniformi, medalja i viteških redova. Događaj je
uključivao dobro pripremljene svečane govore, koje su zvanicama
napisali potčinjeni koji nisu bili pozvani, dok je ansambl sa žičanim
instrumentima pokušavao da uvuče prisutne u Bramsov svet, a
šampanjac i samohvali su tekli u rekama.
,,Da li je istina ono što čujem, Ulriče?“, pitao ga je član kabineta
stojeći kraj njega, dok je očima mutnim od alkohola pokušavao da
proceni razdaljinu do svoje čaše. ,,Da li je stvarno istina da je Torsten
letos u lovu samostrelom ubio nekoliko konja? Tek tako, na otvorenom
polju?” Ponovo je pokušao da sipa nekoliko kapi u svoju previsoku
čašu.
Ulrik je ispružio ruku da bi mu pomogao u njegovim naporima.
„Znaš šta? Ne veruj svemu što čuješ. I, uzgred, zašto ponekad ne pođeš
u lov s nama? Na taj način ćeš rođenim očima videti o čemu je tu reč.”
Član kabineta je klimnuo glavom. To je bilo tačno ono što je želeo, i
uživaće u tome. Ulrik je znao takve stvari. Još jedan važan čovek
uhvaćen u njegovu mrežu.
Onda se okrenuo ka svojoj pratilji, koja je celo veče pokušavala da
mu privuče pažnju.
 „Večeras izgledaš predivno, Isabel“, kazao je, stavljajući joj šaku na
rame. Za sat vremena, žena će saznati u šta se tačno uvalila.
Ditlev mu je dodelio taj zadatak. One se ne bi upecale svaki put, ali
ovo je bilo sigurno kao svitanje. Isabel će učiniti sve što zatraže od nje
delovala je kao da je voljna za ponešto od svega. Naravno da će usput
cvileti, ali će godine dosade i manjka zadovoljstva svakako biti plus.
Možda će joj Torstenov metod iskorišćavanja njenog tela pasti teže
nego metode ostalih, ali s druge strane, videli su dokaze da ih je
upravo takav Torstenov način činio zavisnim. Torsten je bolje od većine
razumeo žensku senzualnost. Bilo kako bilo, žena će to zadržati za
sebe. Silovana ili ne, neće palacati jezikom okolo. Zašto da rizikuje i
izgubi pristup nebrojenim milionima koje kontroliše njen impotentni
suprug?
Ulrik joj je pomilovao podlakticu uz njen svileni rukav. Prosto je
obožavao tu hladnu tkaninu, koju su prvenstveno nosile vatrene žene.
Klimnuo je glavom Ditlevu, koji je sedeo za jednim od stolova preko
puta. To je trebalo da bude signal, ali je pored Ditleva stajao neki
čovek, kradući mu pažnju. Nešto mu je šaputao na uvo, a Ditlev je
sedeo držeći viljušku punu mesa od lososa, ignorišući sve drugo. Zurio
je u prazno, a bore na čelu mu se produbiše u brazde. Bilo je nemoguće
pogrešno protumačiti te znakove.
S odgovarajućim izvinjenjem, Ulrik je ustao i u prolazu potapšao
Torstena po ramenu.
Zapostavljena žena će morati da sačeka do sledeće prilike.
Čuo je kako se Torsten izvinjava svojoj pratilji. Za koji tren će joj
poljubiti ruku, što se očekuje od čoveka kao što je Torsten Florin.
Heteroseksualac koji oblači žene bi takođe trebalo najbolje da zna kako
da ih svuče.
Tri muškarca su se susrela u predvorju.
,,Ko je tip s kojim si razgovarao?“, upitao je Ulrik.
Ditlev je namestio kravatu. Još uvek se nije u potpunosti oporavio
od onoga što je maločas čuo. „Jedan od mojih ljudi iz Karakasa. Došao je
da mi saopšti da je Frank Helmond rekao nekolicini sestara da smo ga
mi napali.”
To je bila upravo onakva vrsta zapetljancije kakvu je Ulrik mrzeo.
Nije li se Ditlev zakleo da drži situaciju pod kontrolom? Nije li Telma
obećala da će Helmond i ona držati jezik za zubima, ako razvod i
njegova plastična hirurgija prođu kao po loju?
,,Sranje!“, uzviknu Torsten.
Ditlev ih je pogledao, prvo jednog pa drugog. „Helmond je tada još
uvek bio pod dejstvom anestezije. Niko mu neće verovati.” Bacio je
pogled na pod. „Sve ću srediti. Međutim, postoji nešto drugo. Moj
čovek je takođe primio telefonsku poruku od Olbeka. Očito, niko od
nas nema uključen mobilni telefon.”
Dao im je ceduljicu, a Torsten ju je pročitao gledajući preko
Ulrikovog ramena.
»Ne razumem ovaj poslednji deo“, reče Ulrik. „Šta to znači?“
„Ponekad umeš da budeš toliko tupoglav, Ulriče.” Torsten ga je
osorno pogledao. Ulrik je to mrzeo.
„Kimi je tamo negde“, preseče ga Ditlev. ,,Ti nisi čuo, Torstene, ali
danas su je videli na centralnoj stanici. Jedan Olbekov čovek je čuo
kako je neka narkomanka doziva po imenu. Video ju je samo s leđa, ali
je primetio ranije u toku dana. Nosila je skupocenu odeću i dobro je
izgledala. Sedela je u kafeu sat, sat i po. Mislio je da je to naprosto neko
ko čeka voz. U jednom trenutku, takođe je prošla blizu njih dok je
Olbek davao uputstva svojim ljudima.”
„Krv ti jebem“, izlanu se Torsten.
Ni Ulrik nije čuo taj poslednji deo, takođe. To nisu bile dobre vesti.
Kimi možda zna da je love.
Bestraga. Naravno da zna. To je Kimi, na kraju krajeva.
„Ponovo će nam umaći“, kazao je. „Znao sam.”
Svi su to znali.
Torstenovo lisičje lice se još više usukalo. „Olbek zna gde živi ta
narkomanka?“
Ditlev je potvrdno klimnuo glavom.
„Pobrinuće se za nju, zar ne?“
,,Da. Pitanje je da li je za to već prekasno ili ne. Već ju je posetila
policija.”
Ulrik je protrljao potiljak. Ditlev je verovatno bio u pravu. ,,I dalje
ne shvatam tu poslednju rečenicu poruke. Znači li to da ko god
istražuje slučaj zna gde Kimi živi?“
Ditlev odmahnu glavom. „Olbek dobro poznaje tog policajca. Da je
pandur znao gde Kimi živi, odveo bi narkomanku nazad u stanicu
nakon što ju je posetio. Razume se, to još uvek može da učini.
Moraćemo tu mogućnost da uzmemo u obzir. Pogledaj tu rečenicu
iznad, Ulriče. Šta misliš, šta to znači?“
,,Da nam je Karl Merk na tragu. Ali to znamo sve vreme.”
„Pročitaj je ponovo, Ulriče. Olbek piše: ’Merk me je video. Na tragu
nam je’.”
,,U čemu je problem?”
„Problem je u tome što je Merk počeo da povezuje Olbeka i nas i
Kimi i stari slučaj u jednu veliku slagalicu. Zašto, Ulriče? Otkud on zna
išta o Olbeku? Jesi li uradio nešto što ne znamo? Juče si pričao s njim.
Šta si mu rekao?“
„Samo uobičajeno, kad nam se ljudi ispreče na putu. Da bi trebalo
da policajcu pošalje upozorenje.”
„Prokleta budalo”, promrmlja Torsten.
,,A to upozorenje kad si mislio da nam to saopštiš?“
Ulrik je pogledao u Ditleva. Od napada na Franka Helmonda bilo
mu je teško da se spusti na zemlju. Sutradan je otišao na posao
osećajući se nepobedivo. Prizor nasmrt preplašenog i krvavog
Helmonda je na njega delovao kao eliksir. Svaka trgovina i indeks su
mu tog dana išli na ruku. Ništa nije moglo da ga zaustavi. Čak ni neki
glupavi pandur koji kopa po stvarima koje ga se nimalo ne tiču.
„Samo sam rekao Olbeku da može da primeni malo pritiska“, kazao
je. ,,Da ostavi poneko upozorenje negde gde će to ostaviti utisak na tog
pandura.”
Torsten im je okrenuo leđa i zagledao se preko mermernog
stepeništa koje je presecalo predvorje. Misli o situaciji su se komešale u
njemu.
Ulrik je pročistio grlo i objasnio im šta se desilo. Ništa posebno.
Samo nekoliko telefonskih poziva i mrlja pileće krvi razmazanih na
fotografiji. Malo haićanskog vudua. Kao što je rekao: ništa posebno.
Onda su druga dvojica pogledala pravo u njega.
„Dovedi Visbija, Ulriče”, zareža Ditlev.
,,Da li je ovde?“
„Pola prokletog ministarstva je ovde. Šta ti misliš, dođavola?“

Šef kabineta Visbi iz Ministarstva pravosuđa je odavno bio u potrazi za

boljim poslom. Uprkos njegovim očiglednim kvalifikacijama, nije
mogao da računa na to da će postati starešina odseka. A budući da je
odavno sišao sa utabane staze za vrhunske advokate, time eliminisavši
svoje šanse da obezbedi fotelju sudije u nekom od višim sudova, sad je
iz petnih žila tražio nove prilike, pre nego što ga sustignu starost i
nedela.
Upoznao je Ditleva u lovu, a njihov sporazum je bio da on, u
zamenu za nekoliko usluga na poslu, može da se pripremi za
preuzimanje posla njihovog advokata kad Bent Krum uskoro ode u
večitu sreću penzije i crnog vina. Posao nije donosio fine titule, ali je
nudio kratko radno vreme i neuobičajeno visoku platu.
Visbi se u nekoliko navrata pokazao kao koristan čovek. Pravi izbor.
„Ponovo nam je potrebna tvoja pomoć“, reče mu Ditlev kad ga je
Ulrik uveo u predvorje.
Visbi se kradomice osvrnuo oko sebe, kao da svećnjaci imaju oči a
zidne tapete uši.
„Upravo sada i ovde?“, upitao je.
„Karl Merk i dalje istražuje slučaj. Mora biti zaustavljen. Razumeš
li?“, reče mu Ditlev.
Visbi je počeo da petlja oko svoje tamnoplave kravate sa znakom
ostrige, grbom internata, dok je pogledom prelazio po dvorani.
„Uradio sam sve što sam mogao. Ne mogu da izdam još direktiva u
ime drugih ljudi a da ministar nešto ne posumnja. Kako stvari sada
stoje, sve to i dalje može da izgleda kao obična, nenamerna greška.”
„Moraš li da se probiješ do načelnice policije?“
Klimnuo je. „Indirektno, da. S tim slučajem ne mogu ništa više da
uradim.” „Shvataš li šta nam upravo govoriš?“, upita ga Ditlev.
Visbi stisnu usne. Ulrik je na njegovom licu jasno mogao da pročita
da je već isplanirao svoj život. Njegova žena je očekivala nešto više kod
kuće. Vreme i odmore i sve ono o čemu ljudi sanjaju.
„Možda možemo da suspendujemo Merka“, reče Visbi. „Nakratko,
barem. To neće biti nimalo lako posle slučaja Merete Lingord.
Međutim, ta pucnjava od pre nekoliko meseci je zaista uticala na njega,
stoga bi njegovo mentalno stanje možda moglo ponovo da se pogorša
na papiru, makar. Videću šta mogu da uradim u vezi s tim.”
„Mogu da nagovorim Olbeka da ga optuži za napad i zlostavljanje“,
reče Ditlev. ,,Da li je to nešto što bi mogao da upotrebiš?“
Šef kabineta Visbi je klimnuo glavom. „Napad i zlostavljanje? To
uopšte nije loše! Ali biće nam potrebni svedoci.”
 19

„Prilično sam siguran u to da je Olbek Fin prekjuče provalio u moju

kuću, Markuse“, reče mu Karl. „Jesi li ti osoba koja odobrava naloge za
fond radnih sati, ili je to moj posao?“
Šef odeljenja za ubistva nije podigao pogled sa fotografija
okrvavljene žene koju su napali na Ulici Store Kanikestrede. Izgledala
je užasno, blago rečeno. Udarci su delovali kao plavi tragovi guma na
njenom licu, oblast oko koje su njene oči bile strašno otečene. „Jesam li
u pravu ako pretpostavim da je tvoj zahtev nekako povezan sa
ubistvima u Rervigu, Karle?“
„Samo hoću da znam ko je unajmio Olbeka, to je sve.”
„Više ne istražuješ taj slučaj, Karle. Pričali smo o tome.”
Prvo lice množine? Glupan je rekao ,,pričali“? Zar šef odeljenja za
ubistva nije upoznat sa prvim licem jednine? Zašto ga, dovraga,
jednostavno ne ostave na miru?
Duboko je udahnuo. „Zbog toga sam ti se obratio, naravno. Šta ako
se ispostavi da su Olbekovi klijenti isti oni ljudi koji su bili osumnjičeni
u slučaju Rervig? Zar ti to ne izgleda značajno?“
Šef je stavio naočare na sto. „Slušaj me, Karle. Kao prvo, poslušaj
naređenje načelnice policije. Slučaj je doveo do osude; na višim
nivoima sistema imaju drugačije prioritete. Kao drugo, nemoj da mi
ulaziš ovamo i praviš se nevešt. Zar zaista misliš da su ljudi poput
Florina i Prama i tog analitičara berze toliko glupi da preko normalnih
kanala unajme nekoga poput Olbeka? Ako, i dozvoli mi da to naglasim,
ako su ga uopšte unajmili. A sad me ostavi na miru. Za nekoliko sati
imam sastanak sa načelnicom.”
„Mislio sam da je sastanak bio juče.”
„Bio je, a i danas je. A sad odlazi, Karle.”

„Dođavola, Karle!“, povikao je Asad iz svoje kancelarije. „Dođi da

pogledaš.”
Karl je na jedvite jade ustao sa stolice. Otkako se Asad vratio, Karl
nije primetio ništa neobično u vezi s njim, ali je u mislima i dalje mogao
da vidi scenu sa stanice: taj ledeni pogled čoveka koji je zamahnuo
pesnicom na Asada, pogled prepun mržnje koja se skupljala tokom
dugog niza godina. Kako je Asad mogao da kaže iskusnom inspektoru
da to ništa ne znači? Ama baš ništa?
Probio se između Rosinih napola sastavljenih stolova, koji su kao
nasukani kitovi ležali na podu podruma. Krajnje je vreme da ih skloni s
puta. U svakom slučaju, Karl neće biti odgovoran ukoliko neko siđe u
podrum i saplete se na taj metež.
Asad je sijao od zadovoljstva.
,,Da? Šta je bilo?“, upita ga Karl.
„Imamo sliku, Karle. Imamo prosto sliku onda.”
„Sliku? Čega?“
Asad je kucnuo po tasteru za razmak na tastaturi računara, a na
monitoru se pojavila fotografija. Bila je mutna i nije slikana spreda, ali
je to bila Kimi Lasen. Karl ju je smesta prepoznao sa starih fotografija.
Na ovoj se videla onako kako sad izgleda. Brz pogled sa strane na
četrdesetogodišnju ženu koja okreće glavu. Veoma osobit profil. Prav
nos sa jedva primetnom grbinom. Puna donja usna. Usukani obrazi i
sićušne bore jasno vidljive kroz masku šminke. Uz trunku genijalnosti,
mogli bi da manipulišu njenim starim fotografijama i prilagode ih
njenom starenju. Još uvek je bila privlačna žena, iako izmučena
brigama. Ako nagovore kompjuteraše da se poigraju s programima za
obradu fotografija, onda bi mogli da imaju izvrstan materijal za
usmeravanje potrage u željenom pravcu.
Samo im je bio potreban validan razlog da započnu potragu. Možda
bi neko iz njene porodice mogao da je zahteva. Moraće to da proveri.
„Imam nov mobilni, stoga nisam znao jesam li uspeo da je uslikam”,
objasnio mu je Asad. „Kada je juče pobegla od mene, naprosto sam
pritisnuo dugme. Refleksi, znaš. Noćas sam pokušao da nešto
prikažem na ekranu, ali sam negde pogrešio.”
Da li je to uopšte moguće?
„Šta kažeš? Nije li ovo fantastično, Karle?“
,,Rose!“, dreknu Karl, okrećući glavu prema hodniku.
„Nije ovde. Otišla je na stanicu u Vigerslev aveniji.”
Karl je zavrteo glavom. „Šta traži tamo?“
„Nisi li joj ti rekao da istraži da li časopisi žute štampe imaju nešto o
Kimi?“
Karl je bacio pogled na uokvirenu fotografiju Asadovih matorih
tetaka turobnog izgleda. Asad će ubrzo ličiti na njih, takođe.
„Kad se Rose vrati, daj joj tu sliku kako bi mogla da je obradi
zajedno sa starim fotografijama koje imamo. Dobro je što si snimio tu
sliku, Asade. Svaka čast.” Potapšao je partnera po ramenu i zauzvrat se
ponadao da mu Asad neće ponuditi želatin od pistaća koji je žvakao.
,,Za pola sata imamo zakazan sastanak u državnom zatvoru
Vridsleselile. Da krenemo?“

Dok je stajao na Egon Olsens Veju, što je bilo novo ime ulice koja je
vodila ka zatvoru, Karl je primetio očiglednu nelagodnost svog
partnera. Nisu mu na čelu izbile graške znoja niti je oklevao. Međutim,
postao je neuobičajeno ćutljiv i zurio je u tornjeve sa obe strane prednje
kapije kao da jedva čekaju da ga zdrobe.
Karl se nije tako osećao. Za njega, Vridsleselile je predstavljao
zgodnu fioku u koju se mogu gurnuti neki od najgorih seronja u
državi. Ako bi se zbrojile sve kazne koje služi skoro dvesta pedeset
dugoprugaša, ukupan zbir bi iznosio negde oko 2000 godina. Potpuno
traćenje života i energije, eto šta je to bilo. Vridsleselile je bio poslednje
mesto na kugli zemaljskoj na kome bi osoba želela da bude, ali je
većina zatvorenika i te kako zasluživala da bude tamo. I dalje je čvrsto
verovao u to.
„Moramo da skrenemo udesno“, reče Karl kad su stigli i obavili
formalnosti.
Asad čitavo vreme nije prozborio ni reč i ispraznio je džepove iako
mu čuvari to nisu rekli, automatski prateći uputstva. Procedura mu je
očevidno bila dobro poznata.
Karl je pokazao preko dvorišta na sivu građevinu sa belim znakom
na kome je pisalo Posetioci.
Tu ih je čekao Bjarne Tegersen, nesumnjivo do zuba naoružan
taktikama za izbegavanje. Za dve-tri godine će izaći na slobodu.
Sasvim sigurno neće želeti da se uvaljuje ni u kakve nevolje.

Izgledao je bolje nego što je Karl očekivao. Jedanaest godina u zatvoru

obično uzme visok danak. Ogorčene bore u uglovima usta,
neusredsređen pogled i duboko prihvatanje činjenice da nikome nije ni
od kakve koristi, što se na kraju utisne u način držanja. Ipak, pred
njima je sedeo čovek sa bistrim, inteligentnim očima. Mršav, dakako, i
na oprezu, ali svejedno neobično optimističan.
Ustao je i pružio ruku, bez ikakvog pitanja ili objašnjenja. Neko mu
je očito rekao koga da očekuje. Karl je primećivao takve stvari.
„Zamenik istražnog nadzornika Merk“, svejedno je kazao.
„Ovo me košta deset kruna po satu“, Tegersen mu je odgovorio sa
suvoparnim osmehom. „Nadam se da je posredi nešto važno.”
Nije pozdravio Asada ali, s druge strane, Asad to nije ni podsticao.
Prosto je izvukao stolicu i seo na izvesnoj razdaljini od stola.
„Provodiš vreme u zatvorskoj radionici?” Karl je bacio pogled na
sat. Petnaest do jedanaest. Da, tačno usred radnog dana.
„O čemu je ovde reč?“ Tegersen je želeo da zna, sedajući za trunku
presporo. Još jedan znak. Dakle, bio je malčice nervozan, na kraju
krajeva. Odlično.
,,Ne družim se mnogo sa ostalim zatvorenicima”, nastavio je da
priča, neupitan. „Stoga ne mogu da vam odam bilo kakvu informaciju,
ako je to razlog zbog koga ste ovde. U suprotnom, biće mi drago da
sklopim mali sporazum, ako će me to ranije izvući odavde.” Nakratko
se nacerio, pokušavajući da proceni Karlovo tiho i povučeno držanje.
„Pre dvadeset godina si ubio dvoje mladih ljudi, Bjarne. Priznao si
zločin, tako da nećemo morati da razgovaramo o tom delu slučaja, ali
imam nestalu osobu o kojoj si više nego dobrodošao da mi pričaš.”
Bjarne je klimnuo glavom i upitno podigao obrve fina kombinacija
dobre volje sa mrvicom iznenađenja.
„Govorim o Kimi. Čuo sam da ste vas dvoje bili dobri prijatelji.”
„Tako je. Zajedno smo išli u školu, a takođe smo se jedno vreme i
zabavljali.” Nasmešio se. „Jebeno izuzetna dama.” Kazaće to bezmalo
za svakoga nakon jedanaest godina bez pravog seksa. Stražar mu je
rekao da Bjarne Tegersen nikad nije imao nijednog posetioca. Nikad.
Ovo mu je bila prva poseta za jedanaest godina.
„Hajde da počnemo iz početka. Da li ti to odgovara?”
Slegnuo je ramenima, na tren spustivši pogled. Naravno da mu ne
odgovara. „Zašto je Kimi izbačena iz internata? Sećaš li se?“
Izvio je glavu unazad i zagledao se u plafon. „Zbog nečega što je
imalo veze s njenim odnosom s nekim od nastavnika. To nije bilo
dozvoljeno.” „Šta se dogodilo s njom posle toga?“
„Iznajmila je stan u Nestvedu na godinu dana. Radila je u
roštiljnici.” Nasmejao se. „Njeni matorci nisu imali pojma. Mislili su da
je još uvek u školi. Ali su na kraju ipak saznali, razume se.”
„Poslali su je u internat u Švajcarskoj?“
,,Da. Tamo je provela četiri ili pet godina. Ne samo u internatu, već
takođe i na univerzitetu. Kako se ono dovraga zvao?“ Zavrteo je
glavom. „Nije ni bitno. Ne mogu da se setim vražjeg imena. U svakom
slučaju, studirala je veterinu. Hej, čekajte. Zvao se Bern. Univerzitet u
Bernu.”
„Znači, dobro je govorila francuski jezik?“
,,Ne, već nemački. Predavanja su bila na nemačkom, kazala je.”
,,Da li je diplomirala?”
„Ne, nije. Ne znam zašto, ali je iz nekog razloga morala da napusti
studiranje.”
Karl je bacio pogled na Asada, koji je marljivo zapisivao
Tegersenove reči u beležnicu.
„ A onda? Gde je živela nakon toga?“
„Vratila se kući. Kratko vreme je živela u Ordrupu sa roditeljima to
jest, sa ocem i maćehom. A onda se uselila kod mene.”
„Znamo da je radila u prodavnici kućnih ljubimaca. Zar to nije bilo
ispod njenog nivoa obrazovanja?“
„Zašto? Nikad nije diplomirala i postala veterinar.”
,,A ti, čime si se ti bavio?“
,,Ja sam radio na očevom stovarištu drvne građe. Sve to piše u
izveštaju, znate to.”
,,Ne piše li u izveštaju nešto o tome da si 1995. godine nasledio
očevo stovarište, a da je ono nedugo potom izgorelo u požaru? Posle
toga si bio nezaposlen, je l’ tako?“
Čovek je, očigledno, takođe mogao da izgleda povređeno.
Nevoljeno dete ima mnogo lica, kao što je to govorio Karlov stari
kolega, Kurt Jensen, koji je sada sedeo i vrteo palčevima u parlamentu.
,,To je potpuna budalaština“, usprotivio se Bjarne. „Nikad me nisu
optužili za izazivanje tog požara. A šta bih uopšte dobio time? Očev
biznis nije bio osiguran.”, pomisli Karl. To si najverovatnije prvo proverio.
Izvesno je vreme ćutke sedeo, zureći u zidove. Nebrojeno mnogo
puta ranije je sedeo u ovakvoj prostoriji. Ovi zidovi su čuli na hiljade
laži. Hiljade laži i uveravanja u koje niko nije verovao.
„Kako se slagala sa svojim roditeljima?“, upitao je. „Znaš li?“
Bjarne Tegersen se protegnuo, već znatno smireniji. Ušli su u zonu
neobaveznog čavrljanja. Razgovor se nije ticao njega, a to mu se
sviđalo. Osećao se bezbedno.
,,Loše“, kazao je. „Njeni matorci su bili dvoje govnara. Mislim da joj
otac nikad nije bio kod kuće. A drolja s kojom je bio oženjen je bila
prava kučketina.”
„Kako to misliš?“
„Aha, znate. Ona vrsta osobe kojoj je stalo samo do novca.
Sponzoruša.” Uživao je u ukusu te reči. Nije imao prilike da je često
upotrebljava u svom svetu.
„Svađale su se?“
,,Da. Rekla mi je da su se žestoko svađale.”
„Šta je Kimi radila kad si ubio dvoje tinejdžera?“
Iznenadno vraćanje u vremenskom sledu događaja je nateralo
njegov pogled da se zaustavi na kragni Karlove košulje. Da su za
Bjarnea Tegersena bile prikačene elektrode, svi brojčanici bi poludeli.
Na trenutak je sedeo ćutke, naizgled nevoljan da odgovori. Onda je
rekao: „Bila je sa ostalima u letnjikovcu Torstenovog oca. Zašto pitaš?“
„Nisu li primetili išta neobično na tebi kad si se vratio? Mora da si
imao krv na odeći.”
Karl je istog časa zažalio zbog poslednjeg pitanja. Nije nameravao
da bude toliko direktan. Sad će ispitivanje stići na mrtvu tačku.
Tegersen će kazati da je rekao ostalima kako je pokušao da spase psa
koga je udario automobil, baš kao što piše u izveštaju. Dovraga.
,,Da li je mislila da si kul sa svom tom krvlju?“ Asad je upitao iz
ugla prostorije, pre nego što je Tegersen mogao da odgovori na
Karlovo pitanje.
Bjarne Tegersen je zbunjeno pogledao u niskog čoveka. Možda se
mogao očekivati besan pogled pun prekora, ali ne taj ogoljeni, otvoreni
manir koji je ukazivao na to da je Asadovo pitanje pogodilo posred
srede. Tegersen nije morao ništa da im kaže. Bez obzira na to da li je
njegova priča pila vodu ili ne, sada su znali da je Kimi zaista mislila da
je krv kul. To je bilo izuzetno nedolično za nekoga ko je kasnije želeo
da svoj život posveti spasavanju sitnih životinja.
 Karl je brzo klimnuo ka Asadu, što je trebalo da pokaže i Tegersenu
da je primetio njegovu reakciju. Reakciju koja je bila prejaka i rđavo
procenjena.
,,Kul?“, upita Tegersen, pokušavajući da popravi štetu. ,,Ne bih
rekao.”
„Ali počela je da živi s tobom“, nastavio je Karl. ,,To je bilo 1995, zar
ne, Asade?“
Asad je klimnuo glavom.
,,Da, 29. septembra 1995. Viđali smo se već izvesno vreme. Izuzetna
žena.”
Rekao je to i ranije.
„Zašto se sećaš tačnog datuma? To je bilo veoma davno.”
Raširio je ruke. „Tako je, a šta se od tada izdešavalo u mom životu?
Za mene, to je još uvek jedna od poslednjih stvari koja mi se desila pre
nego što su me poslali ovamo.”
,,Shvatam.” Karl se potrudio da izgleda predusretljivo. A onda je
promenio izraz lica. „Jesi li ti bio otac deteta?”
Tegersen je bacio pogled na zidni sat. Koža mu je blago pocrvenela.
Očigledno, šezdeset minuta mu je najedanput delovalo beskonačno
dugo.
,,Ne znam.”
Karl je razmotrio ideju da ljutito prasne, ali se primirio. Nije bilo ni
vreme ni mesto za to. „Kažeš da ne znaš. Kako to misliš, Bjarne? Da li
se viđala s drugima dok ste živeli zajedno?“
Iskrenuo je glavu na stranu. „Naravno da nije.”
„Znači, ipak je zatrudnela s tobom!”
„Odselila se, zar ne? Kako, dovraga, mogu da znam s kim je išla u
krevet?” „Sudeći na osnovu onoga što smo ustanovili, imala je pobačaj
u osamnaestoj nedelji trudnoće. Zar nije živela s tobom u vreme kad je
zatrudnela?”
Tegersen je naglo ustao sa stolice i okrenuo je. To je bila ona vrsta
razmetljivog držanja kojem zatvor uči svoje stanovnike. Nonšalantno
šetanje kroz centralno zdanje. Nehajno odmahivanje udovima da bi se
pokazala ravnodušnost. Labavo držanje cigarete između usana na
vežbalištu. A zatim, tu je bila i ta navika okretanja stolice i primanja
narednih pitanja ruku položenih na naslon i sa raširenim nogama. Pitaj
me tvoja sranja, baš me briga, govorio je takav položaj tela. Od mene ionako
ništa nećeš saznati, glupa pandurska svinjo.
„Zar je uopšte bitno ko je bio otac?“, upitao je. „Dete je umrlo, na
kraju krajeva.”
Deset prema jedan da Tegersen zna da beba nije bila njegova.
,,A Kimi je onda nestala.”
„Aha, šmugnula je iz bolnice. Baš glupo.”
,,Da li je ličilo na nju da učini tako nešto?“
Slegnuo je ramenima. „Kako ja to mogu da znam, do mojega?
Nikad ranije nije imala pobačaj, koliko mi je poznato.”
„Jesi li pokušao da je nađeš?“, začuo se Asadov glas iz ćoška.
Tegersen ga je prostrelio pogledom kao da ga se to nimalo ne tiče.
„Jesi li?“, upita ga Karl.
„Prošlo je prilično dugo otkako smo raskinuli. Stoga, ne, nisam.”
„Zašto više niste bili zajedno?”
„Prosto nismo. Nije nam uspelo.”
,,Da li ti je bila neverna?“
Tegersen je još jednom bacio pogled na zidni sat. Prošao je samo
minut otkako je poslednji put proverio. „Zašto mislite da je ona bila ta
koja je bila neverna?“, upitao je, i nekoliko puta protegao vrat.
Narednih pet minuta su razgovarali o njihovoj vezi. Uzalud. Bio je
klizav kao jegulja.
U međuvremenu, Asad je polako primicao svoju stolicu sve bliže
stolu. Svaki put kada bi postavio neko pitanje, približavao bi se pedalj
po pedalj, sve dok se na kraju nije obreo pored samog stola. Bez ikakve
sumnje, nervirao je Tegersena.
„Vidimo da si imao sreće na berzi“, reče Karl. „Sudeći prema tvojim
poreskim izvodima, bogat si čovek. Nije li tako?“
Uglovi Tegersenovih usana se izviše nagore. Samozadovoljno. Ta
tema je bila nešto o čemu bi voleo da diskutuje. „Ne mogu da se
požalim”, kazao je. ,,Ko ti je dao kapital za investiranje?“
,,To možete da vidite u poreskim dokumentima.”
„Nije baš da nosim tvoja poreska dokumenta u zadnjem džepu
pantalona, stoga mislim da bi trebalo sam da mi kažeš, Bjarne.”
„Pozajmio sam novac.”
„Svaka ti čast. Naročito s obzirom na to da si bio iza rešetaka. Od
nekoga ko se ne plaši rizične pozajmice, sigurno. Od nekog od narko-
boseva ovde u zatvoru, možda?“
 „Pozajmio sam novac od Torstena Florina.” Pogodak, pomisli Karl.
Voleo bi da može da vidi Asadovo lice u ovom trenutku, ali nije skidao
pogled s Tegersena.
„Vidi, vidi. Dakle, i dalje ste bili prijatelji, uprkos tvojoj tajni? Da si ti
pobio one klince? Grozomorni zločin za koji je Torsten, među ostalima,
bio optužen. E, to ja zovem pravim prijateljem, moram da kažem. No,
možda ti je dugovao uslugu?“
Bjarne Tegersen je shvatio u kom pravcu vodi ta linija ispitivanja i
zaćutao.
„Znači, dobar si sa deonicama?” Asad je privukao stolicu skroz do
stola. Neprimetno kao reptil, dogmizao je do položaja.
Tegersen slegnu ramenima. „Bolji od mnogih, da.”
„Pretvorilo se to u petnaest miliona kruna.” Asad je izgledao
sanjivo. ,,A i dalje raste. Možda bi trebalo da te pitam za savet, onda.
Daješ li savete?“ „Kako pratiš kretanja na tržištu, Bjarne?“, dodade
Karl. „Nisi li prilično ograničen kad je posredi komunikacija sa
spoljašnjim svetom, i obratno?“ „Čitam dnevnu štampu i šaljem i
primam pisma.”
„Znači, znaš ’kupi i zadrži strategiju’, možda? Ili strategiju TA-7? Da
li ti tako to radiš?“, upita smireno Asad.
Karl je polako okrenuo glavu ka Asadu. Da li je to bila koještarija, ili
šta? Tegersen se kratko osmehnuo. „Sledim njuh i deonice KFX. Tako
ništa ne može previše da krene po zlu.” Ponovo se nasmešio. „Dobro
mi ide.” „Znaš šta, u tom slučaju, Tegersene?“, reče mu Asad. „Trebalo
bi da popričaš s mojim rođakom. Započeo je sa pedeset hiljada kruna, a
sad, tri godine kasnije, i dalje ima pedeset hiljada kruna. Ti bi mu se
dopao, mislim.”
„Rekao bih da tvoj rođak treba da se uzdrži od trgovanja
deonicama“, reče Bjarne, iznerviran, i okrete se prema Karlu. „Mislio
sam da je trebalo da pričamo o Kimi? Kakve veze ona ima sa mojim
poslovanjem na berzi?“
„Istina, ali imam samo još jedno pitanje, za mog rođaka”, bio je
uporan Asad. „Da li je Grundfos dobra deonica u KFX-u?“
,,Da, pristojna je.”
„Dobro. Hvala ti, onda. Mislio sam da kompanija Grundfos uopšte
nije izašla na berzu, ali ti valjda znaš bolje. Tuše, pomisli Karl, kad je
Asad neskriveno namignuo. Nije bilo teško zamisliti kako se Bjarne
Tegersen oseća u tom trenutku. Ulrik Dibel Jensen je ulagao novac na
berzi u njegovu korist. Tegersen nije imao pojma o hartijama od
vrednosti, ali mu je bilo potrebno dovoljno novca za život nakon što
izađe iz zatvora. Ruka ruku mije.
Nakon toga, zaista nisu morali da znaju ništa više.
„Imamo fotku koju bismo voleli da vidiš“, reče mu Karl. Stavio je
fotografiju koju je Asad usnimio na sto. Malčice su je obradili, a slika je
sada bila oštra.
Obojica su posmatrali Tegersena. Naravno da su očekivali određenu
vrstu znatiželje. Uvek je poseban momenat videti kako stara ljubav
izgleda posle toliko mnogo godina. Ono na šta nisu računali, međutim,
bila je dubina reakcije tipa koji je živeo među najgorim kriminalcima u
Danskoj. Jedanaest godina ponižavanja, okružen svakojakim vrstama
jada i bede: hijerarhijom, pederastijom, napadima, pretnjama, ucenama,
surovim postupanjem. Čovek koji je sve to preživeo, i pri tome
izgledao pet godina mlađe od svojih vršnjaka, sad je prebledeo kao
krpa. Pogled mu je leteo napred-nazad od Kiminog lica do zida, i opet
natrag. Poput gledaoca na pogubljenju koje ne želi da gleda, ali ne
može da odoli, takođe. Strašan unutrašnji sukob, za čije bi razumevanje
Karl dao sve.
„Nisi srećan što je vidiš. Izgleda prilično dobro“, reče Karl. „Zar ne
misliš tako?“
Bjarne je polako klimnuo, a Adamova jabučica mu je vidljivo
poskakivala gore-dole. „Prosto, neobično je“, rekao je.
Pokušao je da se osmehne kao da je tužan. Ali to nije bila tuga.
„Kako možete da imate njenu sliku ako ne znate gde se nalazi?“
Samo po sebi, njegovo pitanje je bilo sasvim razumno, ali su mu
ruke drhtale. Reči su mu sporo izlazile. Oči su mu ponovo letele
napred-nazad.
Plašio se. Eto šta je bila ta emocija.
Jednostavno rečeno, Bjarne Tegersen se nasmrt plašio Kimi.
„Moraš da odeš i vidiš se sa šefom odeljenja za ubistva“, reče oficir na
dužnosti, kad su Karl i Asad prošli pored njegovog kaveza u stanici.
„Načelnica je takođe tamo“, dodao je.
Karl je pošao uz stepenice, pri svakom koraku uobličavajući svoje
argumente. Nek bude proklet ako ih ne bude tretirao kao što oni
tretiraju njega. Svi su znali načelnicu policije. Šta je ona bila nego
sasvim prosečan advokat, koja je jednostavno nabasala na put ka
kancelariji i fotelji?
,,Uh“, promrmlja ohrabrujuće gospođa Serensen iza recepcionog
stola. Vratiće joj njeno ,,uh“ pravo u lice neki drugi put.
„Dobro je što si došao, Karle. Upravo pričamo o svemu“, reče mu
šef odeljenja za ubistva, pokazujući na praznu fotelju. ,,Ne deluje
dobro, znaš.”
Karl se namrštio, pitajući se da li Markus malčice preteruje s
kritikama. Klimnuo je glavom načelnici policije, koja je sedela u punoj
odeždi i delila šolju čaja sa Larsom Bjernom. Čaj, za ime božje.
„Verovatno si svestan o čemu je ovde reč“, reče mu Markus. „Samo
sam malčice iznenađen što mi to nisi lično spomenuo kad smo se sreli
jutros.”
„O čemu to govoriš? O tome što još uvek istražujem slučaja ubistava
u Rervigu? Nije li to ono što mi je rečeno da radim? Da izaberem
slučajeve na kojim želim da radim? Šta je sa onim da sam vodim svoju
predstavu?“
„Dođavola, Karle. Budi čovek i prestani da izbegavaš poentu.” Lars
Bjern je ispravio vitko telo u fotelji, tako da ga impozantno telo šefa
policije ne zaseni. „Pričamo o Finu Olbeku, vlasniku agencije Detekto,
koga si juče napao na Ulici Gamel Kongevej. Njegov advokat nam je
dostavio izveštaj o incidentu, tako da lično možeš da pročitaš u čemu je
stvar.”
Incident? O čemu to govore? Zgrabio je parče papira i bacio pogled.
Šta to Olbek smera, dovraga? Crno na belo, na papiru je pisalo da ga je
Karl napao. Da li stvarno veruju tom glupavom govancetu?
Na zaglavlju je pisalo Sjelund&Virksund. Sasvim odgovarajuća
skupina prokletih bandita iz visokog društva, da uglačaju i pročiste
izmišljotine takvog gubitnika.
Vremenski okvir je bio dovoljno dobar. Tačno vreme kad je
prestrašio Olbeka na autobuskoj stanici. Dijalog je, takođe, bio
relativno veran, ali se lupanje po leđima pretvorilo u nekoliko udaraca
pesnicom u Olbekovo lice i kidanje odeće. Postojale su fotografije
njegovih povreda. Olbek svakako nije izgledao naročito dobro.
,,Tu govedinu plaćaju Pram, Dibel Jensen i Florin“, kazao je u svoju
odbranu. „Naterali su ga da dopusti da ga neko prebije kako bi me
sklonili sa slučaja, nema sumnje u to.”
 ,,To je možda tvoje viđenje situacije, ali svejedno moramo da se
pozabavimo ovim. Poznata ti je procedura kadgod postoji izveštaj o
nasilju počinjenom na dužnosti.” Načelnica policije ga je pogledala
onim istim pogledom koji je pripomogao njenom usponu ka onom
sloju gde zaista postoji nešto što vredi videti. I njega je, takođe,
neutralisao na tren.
„Nećemo te suspendovati, Karle“, nastavila je. „Nikad ranije nisi
zlostavljao nikoga, zar ne? Međutim, ranije u toku godine si pretrpeo
traumatične i tužne događaje. Možda je sve to uticalo na tebe više nego
što misliš. Nemoj da stekneš utisak da nismo saosećajni.”
Karl joj je uputio iskrivljen osmeh. Nikad ranije nisi zlostavljao
nikoga, rekla je. Dobro je što veruje u to.
Šef odeljenja za ubistva ga je zamišljeno pogledao. „Uslediće istraga,
razume se, a za vreme te istrage ćemo iskoristiti povoljnu priliku da te
pošaljemo na intenzivan tretman kako bi mogao da shvatiš stvarni
uzrok onoga kroz šta prolaziš proteklih nekoliko meseci. U
međuvremenu, neće ti biti dozvoljeno da radiš bilo šta drugo sem
administrativnih zadataka. Možeš da dolaziš i odlaziš kako ti se
prohte, ali prirodno i žao mi je zbog toga moraćemo da te zamolimo da
tokom tog perioda predaš svoju značku i pištolj.” Ispružio je ruku. To
jeste bilo razrešenje dužnosti, prosto i jednostavno.
„Pištolj ćeš naći u depou s oružjem“, reče Karl, pružajući mu
značku. Kao da će ga njen nedostatak sprečiti da radi štagod poželi.
Trebalo bi to da znaju. Međutim, možda su želeli da uradi upravo to da
bude lakouman i glup. Da ga uhvate u neizvršavanju dužnosti. Da li je
to to? Jesu li hteli da on učini nešto glupo, kako bi mogli da ga se
ratosiljaju?
„Olbekov pravozastupnik Tim Virksund i ja se poznajemo”, reče mu
načelnica, ,,a ja ću mu objasniti da više nisi na slučaju, Merk. To će ga
zadovoljiti, pretpostavljam. I te kako je svestan provokativnog stila
svog klijenta, a niko neće imati koristi ako ovo završi na sudu. To
takođe rešava problem tvojih poteškoća u slušanju naređenja, zar ne?“
Uperila je prst u njega. „Zato što ovaj put moraš. A ubuduće, želim da
znaš da neću trpeti nikakvo remećenje komandnog lanca. Nadam se da
razumeš. Slučaj ubistava u Rervigu se završio osudom, a tebi je rečeno
da želimo da radiš na drugim slučajevima. Koliko jasno i često to
moramo da ti kažemo?“
 Klimnuo je glavom i bacio pogled kroz prozor. Mrzeo je takvu vrstu
posranog objašnjenja. Što se njega tiče, sve troje mogu da ga uzmu i
zabiju tamo gde sunce ne sija.
,,Da li je nerazumno upitati za pravi razlog zbog koga ova istraga
mora da se zaustavi?“, upitao je. ,,Ko je dao naređenje? Političari? Po
kom osnovu? Koliko mi je poznato, u ovoj državi i dalje vlada princip
da su pred zakonom svi jednaki. Pretpostavljam da to takođe važi i za
ljude osumnjičene za zločin. Ili sam nešto pogrešno razumeo?“
Sve troje su ga strogo pogledali, kao da su sudije inkvizicije.
Šta će sledeće učiniti? Baciće ga u vodu da vide hoće li plutati kao
antihrist?

***

„Nikad nećeš pogoditi šta imam za tebe, Karle”, reče mu uzbuđeno

Rose. Gvirnuo je niz hodnik podruma. Stolovi podesive visine još uvek
nisu bili sastavljeni, bilo kako.
„Tvoju ostavku, nadam se“, rekao je suvoparno, smeštajući se u
fotelju u svojoj kancelariji.
Činilo se da joj maskara zbog njegove izjave postaje još teža. „Imam
dve stolice za tvoju kancelariju“, rekla je. Bacio je pogled na drugu
stranu svog radnog stola, pitajući se kako, za ime sveta, trideset dva
kvadratna centimetra prostora mogu odjednom da udome dve stolice
namesto jedne.
„Sačekaćemo ih“, kazao je. „Šta još?“
„Takođe, imam i nekoliko fotki iz Trača i Njenog života“, kazala je
ravnim tonom glasa, ali je isečke iz časopisa bacila na sto malčice
brutalnije nego što bi to inače učinila.
Karl ih je nezainteresovano pogledao. Pošto su ga skinuli sa slučaja,
zašto bi mario za isečke? U stvarnosti, trebalo bi da joj kaže da spakuje
čitav nered i pronađe neku prostodušnu dušu koja će joj sklopiti njene
proklete stolove u zamenu za ljubaznu reč i tapšanje po obrazu.
Onda je podigao kopije članaka.
Jedan od njih je poticao iz vremena Kiminog detinjstva. Njen život je
naslikao porodični portret Lasenovih, a naslov je glasio: „Nema uspeha
bez sigurnosti doma.” To je bio omaž prelepoj ženi Vilija K. Lasena,
Kasandri Lasen, ali je fotografija prikazivala nešto drugo. Otac u sivom
poslovnom odelu sa nogavicama koje se sužavaju ka gležnjevima i
maćeha u smelim bojama sa teškom šminkom s kraja sedamdesetih.
Dobro doterani ljudi u svojim tridesetim. Samopouzdani, strogih crta
lica. Činilo se kao da uopšte ne primećuju činjenicu da mala Kirsten-
Mari stoji između njih dvoje stišnjena kao šunka. Ali to je očigledno
uticalo na malu Kimi. S krupnim, uplašenim očima, bila je devojčica
koja je jednostavno prisutna samo telom, ali ne i duhom.
Na fotografiji iz Trača, snimljenoj sedamnaest godina kasnije,
izgledala je sasvim drugačije.
Fotografija je snimljena januara 1996, iste godine kad je Kimi
nestala, negde duž „puta smrti“ među barovima u centru
Kopenhagena. Verovatno ispred kafea Elektrik korner, ali možda je to
bio kafe Somersko ili čak Viktor. Na snimku se videla Kimi u dobrom
raspoloženju. Uske farmerice, pernata ogrlica u obliku zmije oko vrata i
pijana kao smuk. Pokazuje veliki dekolte uprkos snegu na pločniku.
Lice joj je bilo zamrznuto u ushićenom urliku, okruženo tipovima iz
visokog društva, među njima Kristijanom Volfom i Ditlevom Pramom,
odevenim u ogromne kapute. Natpis je bio dražestan: „Džet-set se
svojski trudi. Družina Dvanaeste noći dobija svoju kraljicu. Da li je
Kristijan Volf, 29, najpoželjniji neženja u Danskoj, napokon pronašao
životnu saputnicu?”
,,U Traču su bili veoma ljubazni“, dodade Rose. „Možda će nam
pronaći još isečaka.”
Brzo je klimnuo. Ako veruje da su oni lešinari u Traču fini, onda je
neverovatno naivna. „Stolovi u hodniku će biti sklopljeni u narednih
nekoliko dana, u redu, Rose? Štagod da nađeš za mene u vezi s ovim
slučajem, stavićeš ih na njih a ja ću to lično uneti ovamo kad mi bude
potrebno. Jesi li me razumela?“
Sudeći po izrazu njenog lica, nije.
„Šta se dogodilo u Jakobsenovoj kancelariji, šefe?“, sa vrata se začuo
Asadov glas.
„Šta se desilo? Pa, suspendovan sam. Ali žele da ostanem ovde
dole. Stoga, ako vas dvoje želite da pričate sa mnom o bilo čemu što
ima veze sa ovim slučajem, napišite to na ceduljicu i stavite je na sto
ispred vrata. Ne smete da pričate o slučaju sa mnom, jer će me poslati
kući. Takođe, Asade, pomozi Rose da sklopi te glupave stolove.”
Pokazao je ka hodniku. ,,I drži uši načuljene: ako poželim da ti kažem
išta o slučaju ili da ti dam naređenja, zapisaću to na jednoj od ovih.”
Pokazao je na kartice glavne knjige. „Samo mi je dozvoljeno da
upravljam kad sam ovde, čisto da znaš.”
„Šugavi dogovor“, reče Asad. Bilo bi teško pronaći grandiozniji
način da se to izrazi.
,,A povrh svega, sad moram da idem i na terapiju. Stoga možda
neću sve vreme biti u kancelariji. Hajde da vidimo kod kog idiota će
me ovaj put poslati.”
,,Da, hajde da vidimo“, reče neočekivano glas u hodniku.
Dok se okretao prema vratima, Karl je imao zlokobno predosećanje.
Naravno da je to bila Mona Ibsen. Uvek na licu mesta u najgore
moguće vreme. Baš kad je stajao tamo sa pantalonama spuštenim
najniže moguće.
„Ovog puta ćemo proći kroz znatno duži tretman, Karle“, kazala
mu je, provlačeći se pored Asada.
Pružila mu je šaku. Bila je topla, a njemu je bilo teško da je pusti iz
stiska.
Glatka, i bez burme.
 20

Kao što su se dogovorile, pronašla je Tininu poruku iza bezbojnog

znaka agencije za iznajmljivanje automobila na Skelbekgade ulici. Bila
je tačno na vrhu najnižeg šrafa crne table, a vlaga je već učinila da se
slova razliju na papiru i stope.
Neškolovanoj devojci je bilo teško da na malom parčetu papira nađe
dovoljno prostora da uglavi sva velika slova, ali se Kimi navikla da
odgoneta tuđe škrabotine.
ĆAO JUČE Ml JE NA GAJBU DOLAZILA POLICIJA – TIP
SE ZVAO KARL MERK – DOLE NA ULICI JE BIO JOŠ
JEDAN KOJI TE JE TRAŽIO ONAJ SA CENTRALNE
STANICE. NE ZNAM KO JE ON – BUDI OPREZNA –
VIDIMO SE NA KLUPICI. T. K

Pročitala je ceduljicu nekoliko puta, zastajući kadgod bi stigla do

slova K, kao teretni voz na železničkoj rampi. Slovo joj je bilo
zamrznuto na mrežnjači. Ugravirano na nju. Odakle je došlo to slovo
K?
Policajac se zvao Karl. Karl sa C. To je bilo bolje slovo. Bolje od K,
iako je zvučalo isto. Njega se nije plašila.
Naslonila se na crveni nisan, vekovima parkiran ispod reklamnog
znaka. Tinine reči su u nju unele sveprožimajuću iscrpljenost. Kao da
se u njoj kovitlaju đavoli, isisavajući život iz nje. Neću da idem iz svoje
kuće, pomislila je. Neće me uhvatiti.
Međutim, kako je mogla da zna da se to ionako neće desiti? Tine je
očigledno pričala sa ljudima koji je traže. Postavljali su joj pitanja.
Stvari o njoj koje je samo Tine znala. Mnoštvo različitih stvari. Stoga,
ona više nije bila samo Pacov Tine, opasnost po samu sebe. Sada je
takođe predstavljala opasnost po Kimi. Ne sme da razgovara ni sa kim,
pomislila je. Kad joj dam hiljadu kruna, moram joj to kazati tako da me
razume.
 Instinktivno se okrenuvši oko sebe, spazila je bledoplavi najlonski
prsluk tipa koji je na obližnjem uglu delio besplatne novine.
,,Da li ga je neko nagovorio da me drži na oku?“, zapitala se. Da li je
to moguće? Sada znaju gde živi Tine. Po svoj prilici, takođe znaju da su
Tine i ona u kontaktu. Ko može da kaže da nisu sledili Tine sve do
rentakar znaka kad je ostavila poruku? Šta bi sprečilo ljude koji su je
pratili da pročitaju njenu poruku?
Pokušala je da povrati kontrolu nad mislima. Zar je ne bi sklonili?
Naravno da bi. A opet: da li bi?
Ponovo je bacila pogled na kolportera. Zašto tamnoputi čovek koji
pokušava da zaradi za život deleći hrpe novina užurbanim,
razmaženim ljudima, ne bi raširenih ruku dočekao priliku da zaradi
nekoliko dodatnih penija? Na kraju krajeva, morao bi samo da je gleda
kako odlazi niz Ulicu Ingerslevsgade i duž železničkih šina. Ako bi se
primakao malo bliže stepenicama koje vode nadole na stanicu
Dibelsbro, bilo bi mu lako. Nije bilo boljeg mesta za osmatračnicu.
Stojeći na toj visini, mogao bi da vidi tačno kuda ide i gde završava. Do
njene železne kapije i kućice je bilo najviše pet stotina metara. Najviše.
Ugrizla se za gornju usnu, a zatim čvršće umotala u vunenu jaknu.
Onda mu je prišla. ,,Izvoli“, rekla mu je, pružajući mu petnaest
novčanica od po hiljadu kruna. „Sad možeš da ideš kući, je li tako?“
Samo su rani zvučni filmovi prikazivali crnce sa razrogačenim
očima toliko krupnim i belim kao što su sada bile čovekove. Kao da
koščata ruka, koja mu je davala novac, nije bila ništa manje nego
ostvarenje svih njegovih snova. Kapara za stan. Ili za radnjicu. Njegova
karta za povratak kući. Ka životu među drugim crncima ispod vrelog
pustinjskog sunca.
„Danas je četvrtak. Šta kažeš na to da pozoveš svog gazdu i saopštiš
mu da se nećeš vraćati na posao sve do sledećeg meseca? Kapiraš?“

Magla se spuštala na grad i park Enghave, prekrivajući ga kao

alkoholno isparenje. Njeno okruženje je nestajalo u belom ogrtaču.
Visoki prozori pivare Kongens su prvi iščezli s vidika, a zatim blokovi
zgrada ispred nje, osmougaoni paviljon na jednom kraju parka, i
konačno fontana. Vlažni vazduh je mirisao na jesen.
,,Ti ljudi moraju umreti“, rekoše glasovi u njenoj glavi.
 Tog jutra, otvorila je jednu od šupljina u zidu i izvadila ručne
bombe. Proučila je paklene naprave i videla sve toliko jasno. Umreće
svaki pojedinačno. Jedan za drugim, tako da strah i kajanje imaju
dovoljno vremena da opustoše svakog od preostalih.
Nasmejala se sebi u bradu, gurnuvši kao led hladne šake dublje u
džepove jakne. Već su strahovali od nje, to je dokazano. A kopilad će
sada učiniti sve da je pronađu. Približavali su joj se. Koliko košta da
košta. Kukavice, kakvi su bili.
Onda je zaćutala. Nije razradila poslednji deo plana.
Oni jesu bili kukavice. To je bila činjenica. A kukavice ne čekaju. Već
beže glavom bez obzira dok još ima vremena.
„Moraću da ih sredim sve odjednom“, rekla je naglas. „Moraću da
smislim način, u suprotnom će nestati.” Znala je da može, ali su glasovi
u njoj zahtevali nešto drugo. Bili su tvrdoglavi, vala jesu. To je bilo
dovoljno da osoba poremeti pameću.
Ustala je sa klupe u parku i šutnula galebove okupljene oko svojih
stopala.
Kuda krenuti?
Mile, mala Mile, neprestano je ponavljala njena unutrašnja mantra.
Ovo je bio loš dan. Postojalo je isuviše toga što treba uzeti u obzir.
Pogledala je nadole, videla kako je magla ostavila vlažne kapljice na
njenim cipelama i ponovo pomislila na slova na kraju Tinine poruke.
,,T. K.” Odakle je došlo to slovo K?

Približavali su se raspustu koji prethodi završnim ispitima na kraju

druge godine. Nedugo nakon što je Kimi oslobodila Korea i pustila ga
da potone, smrvljenog pridikom koju mu je održala o tome koliki je
mediokritet, i što se tiče inteligencije i što se tiče ličnosti.
Kristijan je tokom narednih dana počeo da je zadirkuje.
„Nemaš petlju, Kimi“, šaputao joj je svakog dana za vreme jutarnjeg
zbora.
Svakog dana ju je ćuškao laktom i tapšao po ramenu, dok bi ostatak
bande pravio krug oko nje. ,,Ne bi se usudila, Kimi!“
Međutim, Kimi se jeste usuđivala, a oni su to znali. Pomno su
posmatrali njene kretnje. Podgrevali su njen žar za vreme časova. Nogu
raširenih između redova stolica, haljina joj se mic po mic podizala
nagore uz butine. Pokazujući jamice na obrazima, ležerno je hodala ka
nastavnikovoj katedri. Providna bluza i glas iz spavaće sobe. Prošle su
dve nedelje pre nego što je probudila želju u jedinom nastavniku u
školi koga su praktično svi voleli. Probudila ju je toliko snažno da je
čovek morao da se nasmeje.
On je bio najnoviji dodatak nastavničkom osoblju. Detinjasto
glatkog lica, a ipak pravi pravcati muškarac. Imao je najviši rezultat te
godine na finalnom ispitu iz danskog jezika na Univerzitetu u
Kopenhagenu, kružila je priča. Međutim, on nije bio tipični nastavnik
internata, uopšte nije. Probranim terminima im je obrazlagao društvo s
druge strane školskog zemljišta. Tekstovi koje im je davao da čitaju su
se bavili širokim spektrom tema.
Kimi ga je zamolila da joj pomogne sa spremanjem ispita. Prekraja
prve sesije, čovek je bio izgubljen slučaj, sluđen prizorom oblina koje je
njena tanka pamučna haljina tako izdašno otkrivala.
Zvao se Klavs sa ,,v“, ime koje je objašnjavao kao posledicu jadnog
rasuđivanja i preteranog zanimanja svog oca za svet Volta Diznija.
Niko se nije usuđivao da ga zove Klavs Krike, što je bila danska
verzija konja Horacija iz Paje Patka, ali je njoj ipak pošlo za rukom da
izvede na videlo njegovog unutrašnjeg pastuva. Posle tri sesije, više
nije vodio računa o honoraru. Primao ju je u svom stanu, već polugo, sa
radijatorima uključenim na maksimum. Hvatao ju je nekontrolisanim
poljupcima, nestrpljivim šakama na njenoj goloj koži. Zapaljen
neumornom požudom koja mu je spržila mozak, bio je ravnodušan
prema načuljenim ušima i zavidnim pogledima. Prema školskim
pravilima i propisima.
Nameravala je da kaže direktoru škole da ju je primorao, radoznala
da vidi kuda će to odvesti. Da vidi može li da povrati kontrolu nad
situacijom.
Ali joj nije uspelo.
Direktor ih je oboje istovremeno pozvao u svoju kancelariju. Pustio
ih je da ćutke i nelagodno sede jedno pored drugog u čekaonici, dok im
je sekretarica izigravala dadilju.
Posle tog dana, Klavs i Kimi nikad nisu ponovo razgovarali.
Nije je bilo briga šta se s njim dogodilo nakon toga.
Direktor škole joj je rekao da spakuje svoje stvari, autobus za
Kopenhagen polazi za pola sata. Ne mora da se trudi i ponese školsku
uniformu. Štaviše, zamolio je da je ne ponese. Od tog trenutka nadalje,
može smatrati da je izbačena iz škole.
Kimi je neko vreme gledala u direktorove zajapurene obraze pre
nego što ga je pogledala pravo u oči.
„Moguće je da vi...” zastala je na tren, kipeći od besa zbog
neoprostive uvrede što mora da upotrebi propisan način da mu se
obrati „... da vi ne verujete da me je prisilio. Ali možete li da budete
sigurni da će sutrašnji tabloidi to videti na isti način? Možete li da
zamislite skandal? Nastavnik silovao učenicu u... Možete li to da
vidite?“
Rekla mu je da će držati jezik za zubima, ali samo pod jednim
jednostavnim uslovom. Da, otići će. Spakovaće prnje i smesta će
napustiti školu. Baš je briga, sve dok škola ne obavesti njene roditelje.
To je bio njen uslov.
Usprotivio se, govoreći da je nepropisno da škola dobija novac za
uslugu koju ne pruža, stoga je Kimi grubo pokidala parče stranice iz
najbliže knjige na njegovom stolu i nešto naškrabala na hartiji.
„Ovo je broj mog bankovnog računa“, kazala mu je. „Vi samo
prebacite novac na moj račun.”
Direktor je žalosno uzdahnuo. S tom ceduljicom, nestale su decenije
autoriteta.

Dok je podizala pogled u magli, osetila je kako je obavija talas

smirenosti. Dalje na igralištu, dečji glasovi su bezbrižno cičali,
podbadajući je.
Na čitavom igralištu su bila samo dva mala deteta i njihova dadilja.
Klinci su trčkarali unaokolo, igrajući se jurke između sprava za igranje
koje je jesen ućutkala.
Prišla im je kroz izmaglicu i nemo posmatrala devojčicu, koja je u
ruci držala nešto što je dečak želeo da uzme.
Kimi je nekad bila takva devojčica.
Osetila je kako je dadilja sumnjičavo posmatra. Da joj je unutrašnji
alarm oglasio uzbunu istog časa kad se Kimi pojavila iz žbunja u
štrokavoj odeći, razbarušene kose.
 „Juče nisam ovako izgledala“, doviknula je dadilji, „trebalo je da me
vidiš.”
Da je na sebi imala finu odeću koju je nosila na centralnoj stanici,
stvari bi bile drugačije. Sve bi bilo drugačije. Dadilja bi možda čak i
razgovarala s njom.
Saslušala je.
Međutim, dadilja je nije slušala. Jurnula je napred, odvažno
preprečivši Kimin put do dece, ruku ispruženih upolje. Pozvala je decu
i rekla im da joj smesta priđu, ali oni to nisu želeli. Zar žena ne zna da
mali trolovi poput njih nikad ne slušaju? Kimi je to bilo zabavno.
Stoga je isturila bradu i nasmejala se dadilji u lice.
„Dolazite ovamo!“, dadilja je histerično vrisnula na decu, pogledom
streljajući Kimi kao da je obično đubre. To je bio razlog zbog koga je
Kimi zakoračila napred i udarila je pesnicom. Neće dopustiti da ta
osoba od nje napravi neku vrstu čudovišta.
Dadilja je ležala na zemlji i vikala na Kimi da joj je bolje da je ne
udara, da će joj pokazati svog boga. Znala je dosta ljudi koji to mogu da
urade.
Kimi ju je onda šutnula u rebra. Jednom, pa još jednom, tako da je
zaćutala.
„Hodi ovamo, malena, i pokaži mi šta to imaš u ruci“, rekla je
devojčici, vabeći je. ,,Da li je to štapić?”
No, deca se nisu pomerila s mesta. Ukočeno su stajali, ispruženih
prstiju, urlajući iz sveg glasa da dadilja dođe po njih.
Kimi im je prišla bliže. Devojčica je bila toliko slatka, premda je
plakala. I imala je tako dugu, lepu kosu. Kestenjastu, baš kao što je
imala mala Mile.
„Dođi ovamo, dušo, pokaži mi šta držiš u ruci“, ponovila je,
obazrivo prilazeći.
Iza leđa je čula siktanje, a iako se munjevito okrenula, nije mogla da
odbije siloviti, očajnički udarac u vrat.
Srušila se na šljunak i osetila kako stomakom udara u kamen koji je
označavao račvanje puta.
U međuvremenu, dadilja ju je ćutke zaobišla i ščepala decu, svako
pod jednu ruku. Prava đavolica iz Vesterbroa. Uzane farmerke i masna
kosa.
Kimi je podigla glavu i gledala kako dva vrištava dečja lica pod
ženinim pazusima nestaju iza žbunja i odlaze dalje.
Nekada davno je imala takvu devojčicu. Koja sada leži u mrtvačkom
kovčegu kod kuće ispod kreveta. Strpljivo čekajući.
Ubrzo će ponovo biti zajedno.
 21

„Htela bih da ovaj put potpuno otvoreno razgovaramo”, reče mu Mona

Ibsen. „Poslednji put nismo stigli onoliko daleko kao što je trebalo, zar
ne?“
Karl je osmotrio njen svet, postere sa prelepim prizorima iz prirode,
palmama, planinama i tome slično. Jarke, suncem okupane boje. Dve
stolice od skupocenog drveta, tanke biljke u saksijama. Takva
zaprepašćujuća urednost. Tu nisu postojali slučajni elementi. Nije bilo
sićušnih stvarčica da odvraćaju pažnju. A ipak, dok je leđao na kauču i
osećao kako mu se um otvara, postojalo je jedno ogromno skretanje
pažnje zbog koga je mogao da misli samo o tome kako joj kida odeću.
,,Pokušaću“, kazao joj je. Učiniće sve što ona zatraži od njega. Nije
bio toliko prezauzet.
„Juče si napao čoveka. Možeš li da objasniš zašto?“
Usprotivio se, što se i očekivalo od njega. Tvrdio da je nevin. Ipak,
posmatrala ga je kao da laže.
„Verovatno nećemo ostvariti nikakav napredak osim ako se ne
vratimo malčice u vremenskom sledu događaja. Možda će ti biti
nelagodno, ali to je nešto što moramo da uradimo.”
,,Ožeži“, rekao je, začkiljivši tek toliko da može da vidi šta disanje
radi njenim grudima.
,,U januaru si bio umešan u pucnjavu u Amageru. Pričali smo o
tome i ranije. Sećaš li se tačnog datuma?“
„Bio je 26. januar.”
Klimnula je glavom, kao da je u pitanju naročito dobar datum.
„Pošlo ti je za rukom da se izvučeš relativno nepovređen, ali je jedan
od tvojih kolega, Anker, umro, a drugi trenutno leži paralizovan u
bolnici. Kako se nosiš sa svim tim, Karle, osam meseci kasnije?“
Piljio je u plafon. Kako se nosi s tim? Stvarno nije imao pojma. To
jednostavno nikad nije ni trebalo da se dogodi.
„Žao mi je što se to desilo, razume se.” Zamislio je Hardija u Klinici
za traumatologiju kičme. Tužne, neme oči. Sto dvadeset kilograma
mrtvog mesa.
„Da li te to uzrujava?“
„Aha, malčice.” Pokušao je da se nasmeši, ali je ona gledala u svoje
papire.
„Hardi mi je rekao kako sumnja da su vas osobe koje su pucale na
vas trojicu čekale u zasedi. Da li ti je to kazao?“
Karl je potvrdio da jeste.
,,Da li ti je takođe rekao kako misli da ste ih ili ti ili Anker
obavestili?”
,,Da.”
„Kako se osećaš povodom toga?“
Sad ga je odmerila pogledom. U njegovoj mašti, oči su joj sjajile od
seksualnog uzbuđenja. Zapitao se da li je svesna toga, i koliko mu to
odvlači pažnju.
„Možda je u pravu”, odgovorio je.
„Naravno da to nisi bio ti, to mogu da vidim gledajući te. Jesam li u
pravu?“
Da to jeste bio Karl, da li bi ona mogla da očekuje ijedan drugi
odgovor osim poricanja? Šta ona misli, koliko su ljudi glupi? Šta misli,
koliko dobro ume da čita izraze lica?
„Ne, to nisam bio ja. Naravno da nisam.”
„ Ali ako je to bio Anker, onda mora da je u njegovom životu nešto
pošlo strašno po zlu, zar ne?” Možda se ložim na tebe, pomislio je, ,,ali ako
ću da nastavim s ovim, postavi mi neka prava pitanja, dovraga.
,,Da, razume se“, rekao je, čuvši svoj glas kao šapat. „Hardi i ja
ćemo morati da razmotrimo tu mogućnost. Kad prestanem da budem
žrtva laži malog, balavog privatnog detektiva, i kad postojeće moći
prestanu da mi stavljaju prepreke na put, videćemo šta možemo da
otkrijemo.”
,,U policijskoj stanici to zovu slučaj s pištoljem za zabijanje eksera’,
zbog oružja kojim je izvršeno ubistvo. Žrtva je bila ustreljena u glavu,
zar ne? Izgledalo je kao pogubljenje.”
„Moguće. S obzirom na situaciju, nisam uspeo da vidim mnogo
toga. Od tada nisam umešan u istragu. Takođe, nedavno se desilo
slično ubistvo, ali to verovatno već znaš. Dva mladića su na istovetan
način ubijena u Soreu. Veruje se da su počinioci iste osobe.”
Klimnula je. Naravno da zna. „Taj slučaj te muči, zar ne, Karle?“
,,Ne, ne bih rekao da me muči.”
„Šta te muči, onda?“
Stisnuo je bočnu stranicu kožnog kauča. Ovo je bila šansa koju je
čekao. „Muči me to što svaki put kad te pozovem da izađemo, ti kažeš
ne. To me muči, dođavola.”

Izašao je iz kancelarije Mone Ibsen osećajući se čilo i veselo. Istina,

ukorila ga je a potom prisilila da prođe kroz špalir pitanja vrcavih od
sumnjičavosti i optužbi. Mnogo puta je dobio želju da ljutito skoči sa
kauča i zahteva od nje da mu veruje. Međutim, nastavio je da leži i
učtivo odgovara, a na kraju, pristala je bez naklonosti, ali sa
iznerviranim osmehom da izađu na večeru nakon što završi s njim kao
pacijentom.
Možda je mislila da će je zaštititi davanje tog neodređenog obećanja.
Da će Karl zauvek živeti u sumnji da njegov tretman nije završen. No,
znao je bolje. Postaraće se da se njeno obećanje ispuni.
Bacio je pogled niz Jegersborg aveniju i na osakaćeni centar
Šarlotenlunda. Trebalo mu je svega pet minuta hoda do stanice
nadzemne železnice, i pola sata vožnje kasnije ponovo će pasivno
sedeti u svojoj podesivoj kancelarijskoj stolici, u svom ćošku u
podrumu. To nije bilo baš najbolje okruženje za njegov novopronađeni
optimizam.
Bilo mu je potrebno da se nešto desi, a u stanici nije bilo ničega.
Kad je stigao do početka Ulice Lindegordsvej, pogledao je niz
kolovoz. Bio je i te kako svestan da se na suprotnom kraju ulice ime
grada menja u Ordrup, i da ima smisla sada poći u tu šetnju.
Ukucao je Asadov broj i mahinalno bacio pogled na nivo
ispražnjenosti baterije. Nedavno ju je promenio, ali je već bila napola
mrtva. Da čovek popizdi.
Asad je zvučao iznenađeno. Da li im je dozvoljeno da razgovaraju?
„Budalaštine, Asade. Samo ne treba da trubimo unaokolo da smo i
dalje u poslu. Slušaj, možeš li da malčice pronjuškaš unaokolo i nađeš
ljude u internatu s kojima možemo da pričamo? U velikoj fascikli
postoji stari školski godišnjak. U njemu možeš da vidiš ko je sve išao s
njima u razred. Ili to, ili nađi nekog nastavnika koji je bio tamo u
periodu između 1985. i 1987. godine.”
,,To sam već proverio“, reče mu Asad. Pakla mu, naravno da jeste.
„Imam par imena, ali ću ići još dalje, šefe.”
„Odlično. Daj mi Rose, hoćeš li?“
Prošao je minut, a onda je čuo njen zadihani glas. ,,Da!“ U njenom
besedništvu nije postojao ni najmanji nagoveštaj obraćanja Karlu kao
,,šefu“.
„Sastavljaš stolove, pretpostavljam?“
,,Da!“ Ako je tako kratka reč mogla da u isto vreme izrazi
osujećenost, optužbu, hladnoću i ogromno nerviranje što je prekida
usred kudikamo važnijih poslova, onda je Rose Knudsen stvarno imala
dara.
„Potrebna mi je adresa maćehe Kimi Lasen. Znam da si mi dala
ceduljicu, ali je sada nemam kod sebe. Samo mi daj adresu, važi? Ne
postavljaj mi mnogo pitanja, molim te!“
Stajao je tačno ispred Danske banke, gde su dobro očuvani muškarci i
žene strpljivo čekali u dugim redovima. Baš kao što su radili u
radničkim predgrađima poput Brendbija i Tostrupa u danima isplate
kao što je ovaj, ali to je imalo više smisla. Zašto bi, za ime sveta, ljudi sa
dubokim džepovima poput onih koji žive u Šarlotenlundu čekali u
redovima ispred banke? Nemaju li ljude koji umesto njih plaćaju
račune? Zar ne koriste internet bankarstvo? Ili postoji nešto što ne zna
u vezi s navikama bogatih ljudi? Možda kupuju deonice sitnišem koji
im preostane u džepovima nakon isplate, kao što skitnice na
Vesterbrou kupuju pljuge i pivo? Pa, svi rade ono što mogu s onim što
imaju, pomislio je. Bacio je pogled na fasadu apoteke i u izlogu video
reklamni znak kancelarije Benta Kruma Advokat sa ročištem pred
Vrhovnim sudom. To pravo na visoki prijem bi definitivno moglo
zgodno da dođe u ophođenju sa klijentima kao što su Pram, Dibel
Jensen i Florin.
Uzdahnuo je.
Proći pored Krumove kancelarije a ne svratiti bi bilo poput
ignorisanja svakog iskušenja u Bibliji. Gotovo da je mogao da čuje
đavolov smeh. Ako pozvoni na zvono, uđe unutra i intervjuiše Benta
Kruma, neće proći ni deset minuta pre nego što ga pozove načelnica
policije, a to bi značilo kraj Sektora Q i Karla Merka.
Zastao je na tren, pokušavajući da odluči između nedobrovoljnog
penzionisanja i odlaganja sučeljavanja do neke bolje prilike. Bilo bi
najbolje da jednostavno prođem pored, pomislio je, ali je njegov prst imao
sopstvenu volju i pritisnuo zvonce na vratima najjače što je mogao.
Proklet bio ako će dozvoliti bilo kome da obustavi njegovu istragu.
Bent Krum će završiti u škripcu. Bolje pre nego kasnije.
Zavrteo je glavom i skinuo prst sa zvonceta. Nalazio se tačno tamo
gde je bio već hiljadu puta ranije: još jednom ga je sustigla kletva iz
mladosti. Ako će iko da odlučuje o ičemu, onda će to biti isključivo on,
dovraga.
Nabusiti ženski glas mu je sažeto obznanio da će morati malo da
sačeka, što je učinio sve dok nije čuo korake na stepenicama a žena se
pojavila na vidiku iza staklenih vrata. Pomodno odevena, sa ešarpom
obavijenom preko ramena i rustičnom bundom, baš poput one koju je
Viga gutala očima stojeći ispred izloga butika Birger Kristensen u Ulici
Streget, tokom najmanje četiri petine njihovog zajedničkog života. Kao
da bi joj ikada dobro stajala. Da ju je kupila, bunda bi do sada
najverovatnije doživela tužnu sudbinu da bude iseckana na froncle
kako bi neki od njenih ljubavnika-umetnika mogao da ima malu
draperiju za svoje nastrane slike.
Žena je otvorila vrata i uputila mu zaslepljujuće beo osmeh, koji nije
mogla da nabavi bez novca.
„Strašno mi je žao, ali upravo sam krenula napolje. Moj suprug
četvrtkom nije ovde. Možda možete da zakažete sastanak za neki drugi
dan.”
,,Ne, ja...” Mahinalno se mašio za značku u džepu i uhvatio samo
grudvice lana. Rekao bi joj da je usred istrage. Nešto u smislu kako njen
muž mora samo da odgovori na nekoliko rutinskih pitanja, i ne može li
da se vrati za sat ili dva ako je to u redu, i da neće dugo potrajati. No,
kazao je nešto sasvim drugo.
,,Da li je vaš muž na terenu za golf, gospođo?“
Pogledala ga je sa nerazumevanjem. „Koliko mi je poznato, moj
muž ne igra golf.”
,,Dobro.” Udahnuo je. „Žao mi je što to moram da vam kažem,
gospođo, ali i vi i ja smo obmanuti. Vaš suprug i moja žena se
švalerišu, nažalost. A sad bih želeo da znam na čemu sam.” Potrudio se
da izgleda čemerno, primećujući koliko su bolno njegove reči pogodile
nedužnu ženu.
„Moraćete da mi oprostite“, kazao je. „Veoma mi je žao.” Obazrivo
joj je dotakao ruku. ,,To je zaista bilo pogrešno s moje strane. Još
jednom se izvinjavam.”
Onda je sišao na trotoar i pridružio se reci pešaka koji su se kretali
ka Ordrupu, malčice šokiran time koliko ga je zarazila Asadova
impulsivnost. Rekao je da je to bilo ,,pogrešno“ s njegove strane. To je
bilo blago rečeno, blago rečeno.

Živela je preko puta crkve u Kirkevej ulici. Tri automobilske garaže,

dva stepeništa, jedna baštovanska koliba od opeke, na stotine metara
sveže okrečenih baštenskih zidova i pet-šest stotina kvadratnih metara
kućerine, sa više mesinga na vratima nego na čitavoj jahti danske
kraljevske porodice. Skromna i umerena bi bio u potpunosti pogrešan
opis.
Bilo mu je drago što vidi kretanje senki iza prozora u prizemlju.
Dakle, šansa postoji.
Kućepaziteljica je delovala istrošeno, ali je pristala da dovede
Kasandru Lasen do ulaznih vrata, onoliko daleko koliko je to moguće.
Ispostaviće se da je izraz „dovede do vrata“ bio prikladniji nego što
je predvideo.
Glasno protestovanje iz unutrašnjosti je prekinuo uzvik: „Mladić,
kažeš?“
Žena je bila otelotvorenje oštrokondže iz visokog društva, koja je
videla bolje dane i bolje muškarce. Daleko od uglađene, vitke žene iz
članka u Njenom životu. Mnogo toga može da se promeni za skoro
trideset godina, to je sigurno. Nosila je toliko labavi kimono da je donji
veš postao sastavni deo njene sveukupne prezentacije. Širokim
zamasima šaka sa dugim noktima je gestikulirala ka njemu. Smesta je
zapazila da je prava komadina od čoveka nešto što očigledno nije
prerasla.
„Izvolite, uđite“, pozdravila ga je. Alkohol u njenom dahu je bio
star čitav dan, ali je bio kvalitetnog porekla. Viski, pretpostavio je.
Vazduh je bio toliko prezasićen njime, da bi dobar poznavalac
verovatno mogao da pogodi tačnu godinu berbe.
 Povela ga je držeći ga pod ruku ili, tačnije, usmerila držeći se za
njega, sve dok nisu stigli do dela prizemlja koje je, snizivši glas,
nazvala „moja soba“.
Ponudila mu je da sedne u fotelju naspram njene, tako da je
direktno gledao u njene teške očne kapke i još teže grudi. Nezaboravan
prizor.
Njena ljubaznost je ili zanimanje, moglo bi se reći potrajala sve dok
joj nije objasnio razlog svoje posete.
„Dakle, hoćete da saznate nešto o Kimi?“ Prislonila je šaku na grudi,
što je trebalo da mu stavi do znanja da će ili on otići, ili će ona poludeti.
„Ovde sam zato što sam čuo da je ovo domaćinstvo ovaploćenje
lepih manira“, pokušao je. „Da osoba može očekivati da s njom ovde
dobro postupaju, bez obzira na razlog posete.” Njegove reči nisu imale
nikakvog efekta.
Podigao je bokal i napunio njenu čašu viskijem. Možda će je to
otkraviti.
„Zar je to derište uopšte živo?“, upitala ga je, glasom lišenim
empatije.
„Da, živi kao skitnica na ulicama Kopenhagena. Imam njenu sliku.
Želite li da je vidite?“
Zažmurila je i okrenula glavu u stranu, kao da joj je pod nos gurnuo
pseće govance. Gospode bože, ona očigledno odista može bez svega
ovoga.
„Možete li da mi kažete šta ste vaš suprug i vi mislili kad ste čuli da
su Kimi i njeni prijatelji osumnjičeni za zločin 1987. godine?“
Ponovo je prinela ruku prsima. Ovaj put, očevidno, da sabere misli.
Onda joj se izraz lica promenio i izbegla je njegov pogled. Zdrav razum
i viski su udružili snage. „Znate šta, dragi moj, mi zaista nismo bili
preterano mnogo umešani u sve to. Putovali smo po svetu, shvatate.”
Najednom je okrenula glavu ka njemu. Trebalo joj je nekoliko trenutaka
da povrati pribranost. „Kao što se kaže, putovanja su eliksir života. A
moj muž i ja smo stekli toliko mnogo čudesnih prijatelja. Svet je
predivno mesto, gospodine...?“
„Merk. Karl Merk.” Klimnuo je. Da bi našao toliko neosetljiva bića
slična ovom, čovek bi morao da se okrene bajkama braće Grim. ,,Da,
apsolutno ste u pravu.” Nije morala da zna da Karl, ne računajući
putovanje autobusom do Kosta Brave gde je Viga posećivala lokalne
umetnike, dok se on sa gomilom penzionera čvario na plaži nikad nije
otišao više od hiljadu kilometara dalje od Kopenhagena.
„Mislite li da u sumnji koja je pala na Kimi ima ikakve istine?“
Uglovi usana joj se oklembesiše. Pokušaj da izgleda zabrinuto,
pretpostavio je. „Znate šta? Kimi je bila rđava devojka. Nije bila
nesklona udaranju ljudi. Da, čak i kad je bila devojčica. Ako smesta ne
bi dobila ono što želi, ruke bi joj mlatarale kao dobošarske palice.
Ovako.” Pokušala je da mu dočara prizor, a viski se razleteo po
prostoriji. Koje normalno dete to ne radi?, pomislio je. Pogotovo s ovakvom
majkom i ocem.
„Shvatam. Da li je bila takva i kad je odrasla?“
,,Ha! Bila je pogana. Nazivala me je najpogrdnijim imenima. Ne
možete ni da zamislite.”
Zapravo, mogao je.
,,I bila je šašava.”
„Šašava? Kako to mislite?“
Protrljala je fine, plavičaste vene na nadlanici. Tek tada je primetio
kako je artritis ukopao kandže u njene zglobove. Ponovo je spustio
pogled na njenu sad već skoro potpuno praznu čašu. Olakšanje od bola
ima mnogo lica, pomislio je.
„Nakon što se vratila iz Švajcarske, kući je dovlačila svakojake
barabe i... da, biću otvorena... jebala se s njima kao životinja, sa
otvorenim vratima svoje sobe dok sam ja bila u kući.” Zavrtela je
glavom. „Uopšte nije bilo lako živeti sam, gospodine Merk.” Iskreno ga
je pogledala. ,,Do tada je Vili, Kimin otac, već spakovao kofere i
otišao.” Otpila je gutljaj viskija. „Kao da sam uopšte želela da ga
zadržim. Smešno...”
Onda se ponovo okrenula ka njemu, povukavši kao vino crvene
usne sa zuba. „Jeste li sami u ovom životu, gospodine Merk?“ Podigla
je rame, očita pozivnica iz petparačkih ljubavnih romana.
,,Da. Jesam“, kazao je, i prihvatio njen izazov. Pogledao ju je pravo
u oči i nije skidao pogled, sve dok ona nije polako izvila obrve i otpila
još jedan gutljaj. Kroz kratke trepavice je zurila u njega preko ivice čaše.
Prošlo je veoma dugo otkako ju je ijedan muškarac tako gledao.
„Znate li da je Kimi bila trudna?“
Udahnula je vazduh punim plućima i na trenutak delovala odsutno,
ali joj je na čelu bila urezana zamišljenost. Kao da joj sama reč ,,trudna“
izaziva više bola nego sećanje na propalu ljudsku vezu. Koliko je znao,
ona lično nikad nije uspela da donese novi život na ovaj svet.
,,Da“, rekla je, ledeno ga pogledavši. „Jesam. Poleguša. Kako bi to
iznenadilo bilo koga?“
„Šta se onda dogodilo?”
„Htela je novac, dabome.”
„Da li ga je dobila?“
„Ne od mene!“ Batalila je flertovanje i zamenila ga dubokim
gađenjem. »Ali njen otac joj je dao dvesta pedeset hiljada kruna i
zamolio je da ga više nikad ne zove.”
„A vi? Jeste li se čuli s njom?“
Odmahnula je glavom. Pogled u njenim očima je govorio da je to ni
najmanje nije smetalo.
„Ko je bio otac deteta? Znate li?“
„Oh, pretpostavljam onaj mali nikogović koji je spalio očevo
stovarište drvne građe.”
„Bjarne Tegersen, mislite? Osuđenik?“
„Verovatno. Stvarno mu se više ne sećam imena.”
,,Shvatam!“ Bio je ubeđen da laže. S viskijem ili bez, osoba ne
zaboravlja tek tako nešto poput toga. „Kimi je izvesno vreme živela
ovde. Kažete da vam nije bilo lako?“
Pogledala ga je u neverici. „Nadam se da ne mislite da sam veoma
dugo trpela tu javnu kuću. Ne, u to vreme sam preferirala da živim na
obali.” ,,Obali?“
„Kosta del Sol, znate. Fuenhirola. Divna krovna terasa tačno iznad
promenade. Prekrasno mesto. Znate li za Fuenhirolu, gospodine
Merk?“ Klimnuo je glavom. Nesumnjivo je tamo išla zbog artritisa, ali
je to, inače, bilo mesto gde idu neprilagođeni polubogataši sa mračnim
tajnama u ormanu. Da je rekla Marbelja, razumeo bi. Jamačno je mogla
to sebi da priušti.
,,Da li ovde u kući još uvek ima Kiminih stvari?“, upitao je.
Utom, nešto u njoj se raspalo na paramparčad. Jednostavno je
sedela tamo, nemo prazneći čašu u vlastitom, laganom ritmu, a kad ju
je ispraznila, isto se desilo i s njenom glavom.
„Mislim da Kasandra sad mora da se odmori“, reče mu
kućepaziteljica, koja je do tada neprimetno stajala u pozadini.
Karl je podigao ruku u vazduh da je preseče. Postao je sumnjičav.
„Mogu li da vidim Kiminu sobu, gospođo Lasen? Razumeo sam da je
ostavljena u potpuno istom stanju kao što je bila.”
To je bio hitac u mraku. Ona vrsta pitanja koje iskusni policajac
čuva u kutiji sa nalepnicom „vredi pokušati“. Pitanje koje uvek počinje
frazom: „Razumeo sam da...”
U stisci, to je uvek dobar način za početak.

***

Kućepaziteljica je dobila dva minuta da odvede kraljicu kuće u njen

pozlaćeni krevet, a Karl je zatim počeo da razgleda unaokolo. Kimina
kuća iz detinjstva ili ne, nije bila podesna za uzgajanje dece. Nije bilo ni
jednog jedinog ćoška za igranje. Postojalo je previše džidža-bidža,
isuviše japanskih i kineskih vaza. Ako bi čovek zamahnuo rukama,
rizikovao bi sedmocifreno potraživanje naplate polise osiguranja. U
kućerini je vladala izuzetno neprijatna atmosfera, a Karl je bio siguran
da se nije promenila tokom godina. Dečji zatvor, tako je on to video.
,,Da“, reče mu domaćica na putu do trećeg sprata. „Naravno da
Kasandra samo živi ovde; kuća zapravo pripada kćerki. Stoga je sve na
ovom spratu potpuno isto kao i u vreme dok je ona ovde živela.”
Znači, Kasandra Lisen živi u ovoj kući uz Kiminu dozvolu. Ukoliko
bi se Kimi ponovo priključila društvu, Kasandrino pribežište ovde
verovatno više ne bi postojalo. Kakva zamena životnih sudbina.
Bogatašica živi kao skitnica, a siromašna žena uživa u raskošnom
životu. To je bio razlog zbog koga je Kasandra Lasen boravila u
Fuenhiroli, a ne u Marbelji. Nije mogla da bira.
„Unutra je pravi nered, trebalo bi da vas upozorim“, reče mu
kućepaziteljica, otvarajući vrata od Kimine sobe. „Odlučili smo da sve
ostavimo onako kako jeste. Na taj način, kćerka neće moći da se vrati i
optuži Kasandru za zabadanje nosa, a ja mislim da je to pametan
potez.”
Klimnuo je glavom sa kraja hodnika zastrtog crvenim tepihom. Gde
se danas može naći tako slepo odana posluga? Žena čak nije ni govorila
sa stranim naglaskom.
 „Jeste li poznavali Kimi?“
„Bože, ne. Da li izgledam kao da sam ovde od 1995?“ Srdačno se
nasmejala.
Ali zapravo, bila je.

To je praktično bio odvojen stan. Karl je očekivao nekoliko prostorija,

ali ne ovu vernu kopiju mansarde u Latinskoj četvrti Pariza. Postojao je
čak i francuski balkon. Uzani prozori na erkerima postavljeni u strme
zidove su bili musavi, ali sem toga prilično šarmantni. Ako je
kućepaziteljica mislila da je ovo mesto u neredu, pala bi u nesvest kad
bi videla Jesperovu sobu.
Prljava odeća je ležala razbacana na podu, ali osim toga, unutra nije
bilo ničega. Ni list hartije na stolu ili nešto na stočiću za kafu ispred
televizora što bi nagoveštavalo da je tu nekad živela mlada žena.
„Slobodno razgledajte, ali bih najpre volela da vidim vašu značku,
gospodine Merk. To je uobičajena procedura, zar ne?“, upitala je
kućepaziteljica.
Klimnuo je glavom i zavukao ruke u džepove, pretvarajući se da
traži. Kakvo nametljivo njuškalo. Najzad je pronašao poderanu
vizitkartu koja mu se već sto godina vucara po džepovima. „Žao mi je,
ali značka mi je ostala u stanici. Izvinjavam se. Vidite, ja sam šef
sektora, tako da ne napuštam kancelariju toliko često. Ali evo, molim
vas, uzmite moju vizitkartu. Tako da možete da proverite ko sam.”
Pročitala je broj i adresu, i opipala karticu kao da je stručnjak za
krivotvorine. „Samo trenutak”, kazala je i podigla slušalicu bangeolufsen
telefona na stolu.
Predstavila se kao Šarlote Nilsen i upitala da li iko poznaje
zamenika istražnog nadzornika po imenu Karl Merk. Onda je neko
vreme premeštala težinu s noge na nogu dok je njen poziv prosleđivan
dalje.
Ponovila je pitanje, a zatim zatražila da joj opišu kako Merk izgleda.
Nakratko se nasmejala, premeravajući ga od glave do pete, a potom
spustila slušalicu sa osmehom na usnama.
„Šta je toliko smešno, vrag te odneo?“, zapitao se. Deset prema jedan
da je pričala s Rose.
Nije mu obrazložila razlog za svoje kikotanje, ali je izašla iz sobe i
ostavila ga samog sa svim njegovim neodgovorenim pitanjima u
napuštenom stanu mlade devojke, koji naizgled nije imao ništa da
ispriča.

Pregledao je sve bezbroj puta, a isto toliko puta se kućepaziteljica

pojavila u vratima. Preuzela je na sebe ulogu psa čuvara, a verovala je
da to može najbolje da odradi tako što će ga gledati kao što čovek
posmatra gladnog komarca na šaci. No, ništa je nije ujelo. Karl nije
napravio rusvaj, niti je strpao nešto u džep.
Kimi je očevidno bila u žurbi da ode odatle. Ispraznila je stan na
brz, ali temeljan način. Predmeti koje nije želela da drugi vide su
nesumnjivo završili u kantama za smeće pored pošljunčenog prilaznog
puta, koji je mogao da vidi sa balkona.
Isto je važilo i za njenu odeću. Na stolici pored ležaja je stajala mala
hrpa, ali nije bilo donjeg veša. Cipele su ležale raštrkane po ćoškovima,
ali nigde nije bilo prljavih čarapa. Razmotrila je šta je u redu da ostavi
iza sebe, a šta je previše intimno. A upravo to je karakterisalo pretragu:
u sobi nije preostao nijedan lični predmet.
Nedostajala je čak i dekoracija na zidovima, koja bi normalno mogla
da pruži naznaku nečijeg stava ili ukusa. U malom mramornom
kupatilu nije bilo četkice za zube. U ormariću nije bilo tampona, a u
kanti za đubre pored klozetske šolje nije bilo pamučnih štapića za uši.
U klozetskoj šolji ili lavabou nije postojao ni najmanji trag nečega.
Kimi je ostavila stan toliko klinički sterilno lišen ličnosti, da sve što
je Karl mogao da kaže bilo da je u njemu nekada živela ženska osoba.
Međutim, stanarka je mogla da bude usedelica iz Armije spasa,
podjednako lako kao i pomodarka iz više klase.
Nežno je podigao pokrivač sa kreveta i pokušao da nanjuši njen
miris. Podigao je njen upijač za mastilo da vidi da li je ispod zaboravila
neku ceduljicu. Pretražio je dno prazne korpe za đubre, pogledao u
kuhinjske fioke, gurnuo glavu u šuplji prostor ispod strmog krova.
Ništa.
„Uskoro će pasti mrak“, reče mu Šarlot, kućepaziteljica, stavljajući
mu do znanja da bi mogao da pronađe neko drugo mesto gde će se
igrati policajca.
„Postoji li iznad stana tavan ili nešto drugo?“, upitao je u nadi.
„Vratašca na podu ili neke stepenice koje odavde ne mogu da vidim?”
„Ne.”
Podigao je pogled. Dobro, znači potkrovlje iznad stana ne postoji.
„Proći ću još jednom kroz stan“, kazao joj je.
Zadigao je sve tepihe i pregledao ima li olabavljenih podnih dasaka.
Nežno je skinuo postere začina u kuhinji da vidi sakrivaju li šupljine u
zidovima. Kuckao je po nameštaju i dnu garderobera i kuhinjskih
kredenaca. Tamo jednostavno nije bilo ničega.
Zavrteo je glavom, koreći sam sebe. Zašto bi uopšte bilo ičega?
Zatvorio je vrata stana i na tren ostao da stoji na odmorištu,
delimično da bi video ima li tamo ičega zanimljivog, a kad nije bilo,
delimično da bi se otarasio razdražujućeg osećanja da je nešto ipak
prevideo.
Onda mu je zazvonio mobilni, vraćajući ga natrag u stvarnost.
„Ovde Markus“, reče glas na drugom kraju veze. „Zašto nisi u
kancelariji, Karle? I zašto ovo mesto izgleda ovako kako izgleda?
Hodnik je prepun delova ni sam ne znam koliko stolova, a tvoja
kancelarija je oblepljena žutim samolepljivim listićima. Gde si, Karle?
Jesi li smetnuo s uma da ti sutra dolaze posetioci iz Norveške?“
,,Sranje!“, kazao je malčice preglasno. Da, mirne duše je zaboravio
sve o tome.
,,U redu?“, začuo se glas na drugom kraju veze. Znao je šta znači ,,u
redu“ šefa odeljenja za ubistva. To nisu bile stvari koje čovek želi u
svom životu.
„Sad sam na putu ka stanici.” Pogledao je na sat; već je prošlo četiri.
„Sad?! Ne, uopšte nemoj da brineš ni o čemu.” Markus nije zvučao
kao da je to otvoreno za diskusiju. Zvučao je ljutito. ,,Ja ću se postarati
za tvoju sutrašnju posetu, a oni neće silaziti dole u onaj tvoj džumbus.”
„Šta si rekao, u koje vreme dolaze?“
,,U deset ujutru, ali ne moraš se truditi da dolaziš, Karle. Ja
preuzimam stvar u svoje ruke, a na tebi je da budeš dostupan za
eventualna pitanja, ako budemo želeli tvoj komentar.”
Karl je nekoliko trenutaka zurio u mobilni nakon što je Markus
Jakobsen prekinuo vezu. Sve do te sekunde, ti šeici suvih bakalara su
mogli da ga poljube u jedno određeno mesto, ali se sad njegov stav u
potpunosti izmenio. Ukoliko šef odeljenja hoće da uzme stvar u svoje
ruke, onda ga Karl sasvim sigurno neće pustiti da to učini.
 Opsovao je dva-tri puta i pogledao kroz stakleni krovni prozor
iznad impresivnog stepeništa. Sunce je i dalje sijalo na nebu i bleštalo
kroz staklena okna. Iako je bio kraj radnog vremena, nije imao nikakvu
želju da se vrati kući.
Glava mu nikako nije bila spremna za putovanje do Hestestiena,
duž livada i domova do Mortenovih kulinarskih bućkuriša.
Primetio je da senke oštro padaju kroz prozor, i osetio kako mu se
čelo mršti.
U ovim starim kućama, prozorski okviri u sobama sa kosim
krovovima su obično usađeni trideset centimetara u zid. Međutim,
ovde su bili usađeni mnogo dublje, skoro dodatnih dvadeset pet
centimetara. To je značilo, ako bi morao da pretpostavi, da je na kući
naknadno postavljen dodatni sloj toplotne izolacije.
Iskrivio je vrat i ugledao tanku pukotinu u spoju tavanice iznad
stepeništa i kosog zida. Pogledom je pratio pukotinu preko čitave
prostorije i završio na mestu gde je počeo. Da, kosi zidovi su se malčice
spustili; kuća nije sagrađena sa naročito dobrom toplotnom izolacijom,
toliko mu je bilo jasno. Postojalo je najmanje petnaestak centimetara
dodatne izolacije, prekrivene gipsanim pločama. Izolacija je bila
poravnana gitom i sasvim fino okrečena, ali je opštepoznato da je posle
izvesnog vremena neminovna pojava pukotina.
Okrenuo se, ponovo otvorio vrata od stana, otišao direktno do
spoljašnjeg zida i pomno pregledao sve strme površine. Tu su se,
takođe, na spojevima zida i plafona pojavile pukotine, ali osim toga,
nije video ništa osobito.
Šupljina je bila tu negde, ali se u njoj očevidno ništa nije moglo
sakriti. Ne iz unutrašnjosti kuće, u svakom slučaju.
Naglas je ponovio te reči. ,,Ne iz unutrašnjosti kuće, u svakom
slučaju?” Spazio je vrata balkona. Zgrabio je kvaku, otvorio vrata i
zakoračio napolje na balkon, gde su strmi crepovi tvorili živopisnu
pozadinu.
„Upamti, to je bilo jako davno“, prošaputao je sebi u bradu i pustio
da mu oči lutaju od jednog niza crepova do sledećeg. Nalazio se u
severnoj strani kuće; mahovina je sakupila sve hranljive sastojke iz
kišnice i sad je poput pozorišnog dekora prekrivala najveći deo krova.
Okrenuo se ka crepovima sa druge strane balkonskih vrata i odmah
uočio nepravilnost.
 Crepovi su bili postavljeni ravnomerno i čvrsto, a mahovina je i tu,
takođe, bila posvuda. Razlika je, međutim, bila u tome što je jedan crep
tačno na mestu gde se najviši niz spajao sa apeksom bio jedva primetno
razmetnut od ostalih. Krov je bio sagrađen od izvijenih crepova, one
vrste koji se međusobno preklapaju, a svaki sa donje strane ima malo
dugme koje ga sprečava da spadne sa drvenih poprečnih greda. No, taj
određeni crep je bio na korak od toga da sklizne: skoro kao da je
dugmence bilo odsečeno, labavo je ležao na gredi između ostalih
crepova.
Kad ga je podigao, učinio je to bez ikakvih poteškoća.
Punim plućima je udahnuo prohladni septembarski vazduh.
Kroz telo mu se proširilo retko osećanje da je na rubu nekog
izuzetnog otkrića. Skoro nalik onome kako mora da se osećao Hauard
Karter kad je probušio rupicu u vratima pogrebne odaje i najednom se
zatekao u Tutankamonovoj grobnici. Jer pred njim, u šupljini
izolacionog materijala ispod crepova, ležala je neofarbana metalna
kutija, veličine kutije za cipele, umotana u providni celofan.
Srce mu je odjednom zabubnjalo kao ludo. Onda je pozvao
kućepaziteljicu.
„Vidite li tu kutiju?“
Žena je izašla na balkon i nerado se sagnula da zaviri ispod crepova.
„Vidim je. Šta je to?“
,,Ne znam, ali vi ste mi svedok da sam je tamo pronašao.”
Mrzovoljno ga je pogledala. „Dobro, imam par očiju u glavi, ako me
to pitate?”
Pružio je mobilni prema šupljini i napravio nekoliko fotografija.
Onda joj ih je pokazao.
„Slažemo li se da sam upravo fotografisao ovu šupljinu?“
Stavila je ruke na kukove. Očigledno nije želela da joj postavlja još
pitanja.
„Sad ću da je izvadim i odnesem u stanicu.” To nije bilo pitanje, već
izjava. U suprotnom, žena bi pohitala dole i probudila Kasandu Lasen,
a to bi verovatno napravilo scenu.
Onda joj je dozvolio da ode. Otišla je vrteći glavom, a njeno
poverenje u inteligenciju organa reda i zakona se sunovratilo u ponor.
Na trenutak je razmislio o tome da pozove forenzičare, ali je
odustao od te ideje kad je zamislio kilometre plastične trake za
ograđivanje mesta zločina i ljude u belim kombinezonima koji mile
svuda unaokolo. Imali su pune ruke posla, a on nije mogao da čeka.
Prosto i jednostavno.
Stoga je navukao rukavice, pažljivo podigao kutiju, vratio crep na
mesto, uneo kutiju u kuću, stavio je na sto, odmotao i otvorio sve to u
jednom neprekidnom, nesvesnom pokretu.
Na vrhu je stajao mali plišani meda, ne mnogo veći od kutije šibica.
Bio je veoma blede boje, skoro žućkast, sa pohabanim plišom na licu i
udovima. Možda je u nekom trenutku bio najvoljenija stvar u Kiminom
vlasništvu, njen jedini prijatelj. Možda nekoga drugog. Onda je ispod
igračke izvukao parče novina. U uglu je pisalo Berlingske tidende, a
datum je bio 29. septembar 1995. Isti dan kad je Kimi počela da živi sa
Bjarneom Tegersenom. Osim toga, nije bilo ničega drugog zanimljivog.
Samo beskrajni oglasi za posao.
Pogledao je u kutiju, očekujući da nađe dnevnik ili svežanj pisama
koja će baciti svetlo na njene ranije misli i dela. Umesto toga je našao
šest malih plastičnih pregradaka, kakvi se koriste za skupljanje
poštanskih markica ili čuvanje recepata. Izvadio je sve to iz metalne
kutije. Zašto li je tako dobro sakrila ove drangulije?, pomislio je, i shvatio
odgovor istog časa kad je ugledao sadržaj dva pregratka na dnu.
,,Jebote!“, izletelo mu je.
To su bile dve kartice iz igre trivijalpursut. Po jedna u svakom
pregratku.

Posle pet minuta duboke koncentracije, zgrabio je beležnicu i pažljivo

opisao položaj plastičnih pregradaka u odnosu na ostatak sadržaja u
metalnoj kutiji.
Posle toga je pomno pregledao svaku karticu, jednu za drugom.
Jedan pregradak je sadržao muški ručni sat, drugi minđušu, u trećem
se nalazilo nešto što je ličilo na gumenu traku, a u poslednjem
maramica.
Četiri pregratka, pored dva u kojima su stajale kartice iz trivijal
pursuta.
Ugrizao se za usnu.
Ukupno šest.
 22

Ditlev se u četiri dugačka koraka popeo uz stepenice klinike Karakas.

„Gde je?“, dreknuo je na sekretaricu i odjurio u pravcu ka kojem je
pokazala.
Frank Helmond je ležao sam u bolničkoj sobi, nakon posta i
priprema za drugu operaciju.
Kad je Ditlev ušao u prostoriju, Helmond ga nije pogledao sa
poštovanjem. Čudno, pomislio je, pustivši da mu pogled odluta uz
čaršav do čovekovog lica u zavojima. Taj idiot samo leži tamo, i ne ukazuje
mi dužno poštovanje. Zar baš ništa nije naučio? Ko ga je povredio, i ko ga je
ponovo zakrpio?
Kad su obe strane to prepoznale kao najvažniji aspekt, složili su se u
svemu. Tretman mnogobrojnih dubokih posekotina na Helmondovom
licu će pratiti zatezanje lica i kože na vratu i grudima. Liposukcija,
hirurgija i sposobne ruke to je bilo ono što je Ditlev mogao da im
ponudi. A kad su u ponudu ubačeni njegova žena i pravo malo
bogatstvo, došli su do tačke gde je od Helmonda jamačno bilo razumno
zahtevati ako ne poštovanje, a onda bar da na njihov dogovor gleda sa
određenim stepenom poniznosti.
No, pogodba nije ispoštovana, jer je Helmond progovorio. U ovom
trenutku postoje medicinske sestre koje mora da se čude onome što su
čule, i koje se moraju naterati da se razborito ponašaju.
Jer svejedno koliko je pacijent bio drogiran, reči su bile izgovorene:
,,Ditlev Pram i Ulrik Dibel Jensen su mi ovo uradili.”
Helmond je to rekao.
Ditlev se nije se potrudio da napravi uvod. Čovek ionako nije imao
drugog izbora nego da ga sasluša.
„Znaš li koliko je lako ubiti čoveka pod anestezijom, a da se to ne
otkrije?“, upitao ga je. „O, ne znaš? U svakom slučaju, sad si spreman
za svoju sledeću operaciju večeras, Frank. Samo se nadam da
anesteziolozi imaju mirnu ruku. Uprkos svemu, plaćam ih da valjano
rade svoj posao, znaš.” Uperio je prst u Helmonda. ,,I samo još nešto,
kudikamo jednostavnije. Pretpostavljam da se sada slažemo da ćeš
začepiti gubicu i držati se našeg sporazuma? U suprotnom, rizikuješ da
ti unutrašnji organi završe kao rezervni delovi za ljude koji su mlađi i u
boljoj kondiciji od tebe, a to te ne bi naročito mnogo usrećilo, zar ne?“
Ditlev je kucnuo stalak za infuziju, već prikačenu za Frankovu ruku.
,,Ja nisam zlopamtilo, Frank. Stoga ni ti ne bi trebalo da budeš, čuješ li
me?“
Snažno je prodrmao ležaj i okrenuo se. Ako to nije urodilo plodom,
onda mali gubitnik sam traži sve što može da ga snađe.
Na putu napolje, zalupio je vrata toliko silovito da ih je domar u
prolazu pomno pregledao nakon što mu je Ditlev okrenuo leđa i otišao.
Onda je sišao direktno u vešernicu. Biće mu potrebno nešto više od
vređanja da istera ružno osećanje koje je puko Helmondovo prisustvo
stvorilo u njegovom telu.
Njegova najnovija prinova, devojka sa ostrva Mindanao gde čoveku
seku glavu ukoliko ode u krevet sa pogrešnom ženom, tek je trebalo da
bude isprobana. Posmatrao ju je sa velikim zadovoljstvom. Bila je tačno
onakva kakve su mu se dopadale. Sa stidljivim očima i snažnim
shvatanjem sopstvenog značaja. To je, udruženo sa njenom
dostupnošću, potpalilo vatru u njemu. Vatru koja je čeznula da bude
ugašena.

„Držim pod kontrolom situaciju sa Helmondom“, kazao je kasnije u

toku tog dana. Za volanom Ulrik je klimnuo glavom, zadovoljan. Pao
mu je kamen sa srca, toliko je bilo očigledno.
Ditlev se zagledao u okolni krajolik, gde je ispred njih šuma polako
poprimala oblik. Proželo ga je osećanje smirenosti. Sve u svemu, to je
bio relativno dobar kraj jedne inače prilično haotične sedmice.
„Šta je s policijom?“, upita ga Ulrik.
,,I to je pod kontrolom, takođe. Taj Karl Merk je uklonjen sa slučaja.”
Stigli su na Torstenovo imanje, zaustavivši se nekih pedesetak
metara od kapije i okrenuvši lica prema bezbednosnim kamerama.
Kapija smeštena između jelki malo dalje napred će se otvoriti za
desetak sekundi.
Ditlev je pozvao Torstenov broj kad su se uvezli u dvorište. „Gde
si?“, upitao je.
„Odvezi se do odgajivačnice i parkiraj tamo. Ja sam u zverinjaku.”
„Torsten je u menažeriji“, rekao je Ulriku, već osećajući kako
uzbuđenje narasta u njemu. To je bio najsilniji deo obreda, i definitivno
deo koji je Torsten, u najmanju ruku, najželjnije iščekivao.
Veoma često su viđali Torstena kako juri između polugolih
manekenki. Viđali su ga okupanog svetlošću reflektora i slušali
izobilne hvalospeve uticajnih ljudi. Međutim, nikad ga nisu videli
toliko zadovoljnog kao kada bi pre lova posetili njegov zverinjak.
Sledeći lov će se održati radnog dana u sedmici. Još uvek nije bio
zakazan, ali rano početkom sledeće sedmice. Tom prilikom, u lovu će
moći da učestvuju samo oni koji su ranije osvojili pravo da gađaju
specijalnu lovinu dana. Samo oni koji imaju sklonost ka takvim
iskustvima, i oni koji imaju materijalnu korist od tih lovova. Ljudi
kojima mogu da veruju. Ljudi poput njih samih.
Ulrik je parkirao rover u istom času kad je Torsten izašao iz
građevine u gumenoj kecelji oblivenoj krvlju.
„Dobro došli“, kazao im je, ozarenog lica. Znači, upravo je zaklao
životinju.

Dvorana je bila proširena otkako su poslednji put bili tamo. Bila je duža
i osvetljenija, sa mnogobrojnim staklenim pregradama. Četrdeset
letonskih i bugarskih radnika je odradilo svoj posao, a Dueholt je počeo
da liči na ono što je Torsten šesnaest godina ranije sebi postavio kao cilj
za svoj privatni dom, kad je već zaradio prve milione do svog dvadeset
četvrtog rođendana.
U dvorani je postojalo otprilike stotinu ili više kaveza sa
životinjama. Svi su bili osvetljeni halogenim sijalicama.
Za dete bi obilazak menažerije Torstena Florina bilo egzotičniji
doživljaj od odlaska u zoološki vrt. Za odraslu osobu, sa čak i
ograničenim shvatanjima o zaštiti životinja, prizor bi bio šokantan.
„Pogledajte ovo“, reče im Torsten. „Komodski zmaj.”
Očigledno je uživao, kao da upravo doživljava orgazam, a Ditlev je
razumeo zašto. Budući da su te životinje bile opasne po život, i pride
bile zaštićene vrste, nisu predstavljale običan plen.
„Mislim da ćemo ovog odvesti na Saksenholtovo imanje kad padne
sneg. Lovište tamo je mnogo lakše nadzirati, a ovi đavoli su fantastično
dobri u skrivanju. Možete li da to zamislite?”
„Njihov ugriz je najzarazniji na planeti, čuo sam“, reče Ditlev. „Što
znači da hitac mora da pogodi pravo u metu, pre nego što beštija dobije
priliku da sklopi čeljusti oko lovca.”
Videli su da Florin drhti, kao da ima groznicu. Da, obezbedio im je
veoma dobru lovinu. Kako je uspeo?
„Šta će biti sledeći put?“, upita ga Ulrik, znatiželjan.
Florin je raširio ruke. To je značilo da ima izvesnu ideju, ali da će to
morati sami da otkriju.
„Naši izbori su ovde“, kazao je i pokazao na redove kaveza u kojima
su stajale male životinje sa krupnim očima.
U građevini je bilo čisto kao u klinici. Uprkos brojnim kilometrima
zajedničkih probavnih sistema i odgovarajuće ogromnim količinama
izmeta, zveri u dvorani, samo zahvaljujući Tortenovim izvrsnim,
tamnoputim radnicima, nisu ostavljale ekstreman zadah mokraće i
govana. Na njegovom imanju su živele tri porodice iz Somalije. Vredno
su spremale hranu za životinje, brisale prašinu i čistile kaveze, ali su
nestajale sa vidika kad god bi mu stigli gosti.
U poslednjem nizu je stajalo šest visokih kaveza, u kojima su se
nazirali obrisi šćućurenih životinja.
Ditlev se nasmešio kad je pogledao u prva dva. Šimpanza je bio
skladno građen, ali je imao par agresivnih očiju uperenih u zver u
narednom kavezu: australijskog divljeg psa, koji je stajao s repom
podvijenim između nogu, tresući se, dok mu se pljuvačka slivala sa
iskeženih zuba.
Torsten je bio toliko neverovatno kreativan. Mnogo više od onoga
što društvo smatra prihvatljivim. Kad bi organizacije za zaštitu prava
životinja ikad videle njegov svet, suočio bi se sa zatvorom i milionskim
kaznama. Njegovo carstvo bi se srušilo preko noći. Bogate žene pune
samopoštovanja nisu imale nikakvih moralnih problema da nose
krzno, ali šimpanza nasmrt preplašena od dinga ili naterana da trči,
vrišteći za život, kroz dansku listopadnu šumu to bi već odbile.
Poslednja četiri kaveza su sadržala običnije životinje. Dansku dogu,
džinovskog jarca, jazavca i lisicu. Osim lisice, ostale životinje su ležale
na slami i zurile u njih kao da shvataju kakva ih sudbina čeka. Lisica je
prosto stajala u ćošku kaveza, drhteći.
„Naravno da mislite: Šta se ovde događa? No, objasniću vam.”
Florin je stavio ruke u džepove kecelje i klimnuo glavom ka danskoj
dogi. „Vidite, pedigre one tamo se proteže sto godina unazad. Koštala
me je pristojnu svotu od dve stotine hiljada kruna, ali s tim gadnim,
iskošenim očima, mislim da joj ne treba dozvoliti da nastavi da prenosi
svoje ružne gene.”
Ulrik se nasmejao, što se i dalo očekivati.
,,A treba da znate nešto i o ovom specijalnom stvorenju, takođe.”
Klimnuo je ka sledećem kavezu. „Verovatno se sećate da je moj najveći
idol advokat Rudolf Sand, koji je gotovo šezdeset pet godina vodio
podroban zapisnik o svojim trofejima.” Klimnuo je sam sebi i udario po
rešetkama tako da se životinja povukla unazad, spuštene glave i
preteće oborenih rogova. „Sand je oborio tačno 53.276 divljih životinja.
A mužjak poput ovoga mu je bio najvažniji i najveći trofej u karijeri. To
je jarac s rogovima uvijenim poput vadičepa, možda bolje poznat kao
pakistanski markhor. Vidite, Sand je skoro punih dvadeset godina
lovio mužjaka markhora u planinama Avganistana sve dok konačno,
posle sto dvadeset pet dana intenzivnog praćenja tragova, nije uspeo
da obori jednog monstruoznog, prastarog mužjaka. O njegovom
doživljaju možete da čitate na internetu. Toplo ga preporučujem.
Morali biste da tražite naširoko i nadugačko da pronađete lovca koji
mu je bio ravan.”
„A ovo je markhor?” Ulrikov osmeh je bio ubilački.
Torsten je uživao u predstavi. „Nego šta, dovraga, i samo je
nekoliko kilograma lakši od Sandovog. Dva i po kilograma, da budem
precizan. Fin primerak. Tako ti je to kad imaš kontakte u Avganistanu.
Živeo rat.”
Nasmejali su se i okrenuli prema jazavcu.
„Ova beštija već godinama živi južno od imanja, ali se pre neki dan
isuviše približila jednoj od mojih zamki. Imam ličan odnos s ovim
malim trolom, želeo bih da znate.” Dakle, to znači da jazavac nije za lov,
pomisli Ditlev. Torsten će ga jednog dana lično srediti.
,,A zatim, tu je i ovaj ovde, fantastični gospodin lisac. Možete li da
prokljuvite šta ga to čini posebnim?“
Dugo su proučavali drhtavu lisicu. Delovala je uplašeno, ali je
svejedno stajala i gledala u njih, glave potpuno nepomične, sve dok
Ulrik nije šutnuo vrata kaveza.
Jurnula je na njih toliko munjevito da je čeljustima ščepala vrh
Ulrikove čizme. Ulrik i Ditlev poskočiše. Tek tada su primetili penu na
njenim ustima, ludački pogled u očima i shvatili da će smrt ubrzo
položiti svoju šapu na to stvorenje.
„Isuse Hriste, Torstene, ovo je definitivno đavolski. To je ona, zar
ne? Zver koju lovimo naredne nedelje, jesam li u pravu? Pustićemo na
slobodu lisicu u poodmaklom stadijumu besnila.” Srdačno se
nasmejao, tako da je i Ditlev morao da se nasmeje. „Našao si životinju
koja poznaje šumu kao svoj džep, i to zaraženu besnilom, ništa manje.
Jedva čekam da saopštiš to ostalim lovcima. Đavo da ga nosi, Torstene.
Zašto se ovoga nismo setili ranije?“
Na njegove reči, Torsten im se pridružio u smehu sve dok dvorana
nije odzvanjala šuštanjem i šištanjem životinja koje su tražile
bezbednost u najdubljim ćoškovima svojih zatvora.
„Dobro je što nosiš te debele čizme, dragi Ulriče“, nasmejao se i
pokazao tragove zuba na njegovim čizmama marke vulverin,
napravljenim po narudžbini. ,,U suprotnom, morali bismo da posetimo
bolnicu u Hileredu, a to bi bilo prilično teško objasniti, zar ne?“
„Još nešto“, reče Torsten, vodeći ih ka delu dvorane sa
najbleštavijom rasvetom. ,,Pogledajte!“
Pokazao je na strelište sagrađeno u produžetku građevine. To je bio
cilindrični tunel, visok skoro sedam stopa i dugačak najmanje pedeset
metara. Dobro obeležen, metar po metar. Sa tri mete. Jednom za luk i
strele, drugom za pušku i poslednjom sa čeličnom akumulacionom
kutijom za teže kalibre.
Pregledali su zidove tunela, impresionirani. Najmanje četrdeset
centimetara zvučne izolacije. Ako je išta napolju bilo sposobno da čuje
pucnjeve, to je mogao da bude samo slepi miš.
„Štrcaljke za vazduh su ugrađene čitavom dužinom tunela, tako da
možemo da simuliramo svakojake vrste vetrova.” Pritisnuo je jedno
dugme. ,,Ova silina vetra daje odstupanje koje iziskuje korekciju od
dva-tri procenta sa lukom i strelom. Tamo možete da vidite tabelu.”
Pokazao je na mali monitor na zidu. „Mogu se uneti sve vrste oružja i
simulacije vetrova.” Zakoračio je u tunel. „Ali najpre morate da znate
kakav je zapravo osećaj. Ne možemo da ponesemo svu ovu opremu u
šumu, zar ne?“
Ulrik je pošao za njim. Gusta kosa mu se nije pomerila ni za pedalj.
Na toj tački, Torstenu bi kao pokazatelj snage vetra verovatno mnogo
bolje poslužio skalp.
„Sad dolazimo do dobrog dela“, nastavio je da govori. „Pustićemo
besnu lisicu u šumu. Sumanuto je agresivna, kao što ste videli, a
hajkači će biti zaštićeni kožom sve do prepona.” Rukama je pokazao na
šta misli. ,,Mi, lovci, bićemo na vetrometini. Dabome, postaraću se da u
blizini ima vakcina, ali su čak i površinske rane koje lisica može da
nanese u svom ubilačkom ludilu dovoljne da ubiju čoveka. Pokidana
butna arterija! Znate kako se to završava.”
„Kad nameravaš da kažeš ostalima?“, upita ga razdragano Ulrik.
„Tik pre nego što počnemo. Ali sad sledi najbolji deo, prijatelji.
Pogledajte ovo.”
Sagnuo se iza plasta sena i izvadio oružje. Ditlev se istog časa
oduševio njegovim izborom. Bio je to samostrel sa teleskopskim
nišanom. To oružje nije bilo zakonito u Danskoj još od reforme zakona
o naoružanju 1989, ali je uistinu bilo ubilačko i sjajno za gađanje. Ako
čovek može da rukuje njime, to jest. Takođe, čovek ima samo jednu
šansu da pogodi metu, jer ponovno punjenje traje prilično dugo. Biče to
lov s mnogo velikih, nepoznatih rizika. Baš kao što i treba da bude.
„Zove se rilejer Y25. Jubilarni model kompanije Ekskalibur, izašao
ovog proleća. Napraviće se svega hiljadu komada, plus ova dva. Ne
može biti bolje od ovoga.” Izvukao je drugi samostrel iz skrovišta i
pružio im oba oružja.
Ditlev je ispružio ruku i uzeo svoj primerak. Bio je lagan kao pero.
„Uspeli smo da ih unesemo u zemlju u delovima. Svaki deo je bio
zasebno poslat poštom. Mislio sam da se jedan izgubio u transportu, ali
se juče pojavio.” Nakezio se. „Godinu dana u putu. Šta mislite?”
Ulrik je nategnuo tetivu. Zvučala je kao harfa. Visoki i jasni tonovi.
,,U uputstvu za upotrebu piše da snaga natega iznosi stotinu
kilograma, ali mislim da može i više. A sa strelom 2219, čak ni krupna
divljač ne može da preživi pogodak sa razdaljine sve do devedeset
metara. Gledajte ovo.”
Torsten je zgrabio samostrel, stavio stremen na pod i stopalo na
njega. Onda je snažno povukao i nategao tetivu. Znali su da je to radio
mnogo puta ranije.
 Izvadio je strelicu iz tobolca ispod luka i pažljivo je namestio u žleb,
učinivši to u jednom dugom, gipkom i nečujnom pokretu, toliko
različitom od eksplozivne sile koju se spremao da oslobodi na metu
postavljenu četrdeset pet metara napred.
Očekivali su da će pogoditi u sam centar, ali ne i popriličan luk koji
je strelica najpre opisala kroz vazduh, niti da će pogoditi metu s
tolikom silinom da je nestala s vidika.
„Kad budete gađali lisicu, pobrinite se da stojite na višem tlu, tako
da strelica ne pogodi nekog hajkača kad proleti kroz telo životinje, jer
osim ako je ne pogodite u lopatice, proleteće. A verovatno bi bilo
najbolje da se to ne desi, jer lisica neće umreti od te rane; prosto će
nastaviti da trči.”
Dao im je ceduljicu.
„Ovo je link ka uputstvu za sklapanje i korišćenje samostrela.
Preporučujem vam da veoma temeljno odgledate video-snimke.”
Ditlev je bacio pogled na link:www.excaliburcrossbow.com
,,Zašto?“, upitao je.
„Zato što ćete vas dvojica izvući najkraće štapove.”
 23

Karl se vratio u podrum i zatekao jedan jedini sto podesive visine

sklopljen na klimavim nogarima. Pored njega je četvoronoške stajala
Rose i psovala šrafciger. Lepa guza, pomislio je, opkoračivši je bez reči.
Iskosa je pogledao ka stolu i sa zlokobnim predosećanjem u
stomaku ugledao najmanje dvadeset žutih ceduljica ispisanih
Asadovim velikim štampanim slovima. Pet su bile poruke da ga je
zvao Markus. Te je smesta zgužvao i bacio u kantu za đubre. Ostale je
zgužvao u lepljivu masu i gurnuo u zadnji džep.
Provirio je u Asadov špajz od kancelarije i otkrio molitveni tepih na
podu i praznu stolicu.
„Gde je on?“, upitao je Rose.
Nije se potrudila da mu odgovori. Jednostavno je pokazala iza
Karlovh leđa.
Pogledao je u svoju kancelariju i video kako Asad sedi na njegovoj
stolici sa nogama podignutim na more hartija na njegovom radnom
stolu; revnosno je čitao i izgledao izgubljen u mislima, a glava mu se
klimala gore-dole u ritmu muzike teško odredivog porekla koja se čula
iz slušalica na ušima. Šolja vrelog čaja je stajala u centru hrpe papira,
koje je Karl obeležio „Kategorija 1: Slučajevi bez počinioca.” Sve je
delovalo veoma ugodno i organizovano.
„Šta dođavola radiš, Asade?“, zarežao je, toliko grubo da se čovek
panično štrecnuo, razbacavši stranice kroz vazduh i prosuvši čaj po
celom stolu.
Asad se vratolomnom brzinom bacio preko stola, mašući rukama i
koristeći rukave kao ubrus. Izraz iznenađenja na njegovom licu nije
nestao sve dok mu Karl nije umirujuće stavio šaku na rame, a zamenio
ga je njegov uobičajeni, nestašni kez koji je implicirao da mu je žao, ali
da nije mogao da se obuzda, a osim toga, ima uzbudljive novosti da
podeli s njim.
,,Da, izvini što sedim ovde, Karle. Ali u mojoj kancelariji sam je čuo
sve vreme.” Pokazao je palcem ka hodniku, gde su Rosine kletve
stvarale neprestan tok buke, sličan onome koji prave zanimljive
supstance dok protiču kroz kanalizacione cevi u podrumu.
„Nije li trebalo da joj pomogneš da sastavi te stolove, Asade?“
Asad je stavio prst na svoje pune usne. „Ona želi da to sama uradi.
Ja jesam pokušao.”
„Uđi ovamo na tren, Rose!“, povika Karl, bacajući čajem natopljenu
hrpu papira na pod u uglu.
Stala je pred njih sa pogledom punim mržnje, toliko čvrsto stežući
šrafciger da su joj zglavci prstiju pobeleli.
„Imaš deset minuta da napraviš mesta za tvoje dve stolice ovde,
Rose“, kazao je. „Asade, pomozi joj da ih raspakuje.”

Seli su ispred njega sa željnim izrazima na licima, kao dvoje školaraca.

Stolice su bile u redu, premda on ne bi izabrao zelene metalne
nogare. Verovatno će i na njih morati da se navikne, takođe.
Ispričao im je za svoje otkriće u kući u Ordrupu, a zatim stavio
otvorenu metalnu kutiju na sto ispred njih.
Rose je delovala nezainteresovano, ali su Asadove oči izgledale kao
da će iskočiti iz očnih duplji.
„Ako na karticama pronađemo otiske prstiju koji se poklapaju sa
onima jedne ili obe žrtve u Rervigu, onda bih se kladio u sve što imam
da ostali predmeti takođe imaju otiske prstiju drugih koji su bili
podvrgnuti sličnim nasilnim iskustvima”, rekao je, sačekavši trenutak-
dva da shvate šta im je upravo kazao.
Poređao je plišanog medu i šest plastičnih pregradaka. Maramica,
sat, minđuša, gumena traka i dve kartice, svaki predmet u svom
individualnom pregratku.
„O, ala je to slatko”, reče Rose, pogleda prikovanog na medvediću.
Tipično, pomisli Karl.
„Primećujete li najosobitiju stvar u vezi s ovim pregracima?“, upitao
ih je.
„Postoje dva plastična pregratka sa karticama iz igre“, reče Rose bez
oklevanja. Dakle, ipak je prisutna duhom. Karl bi se mogao zakleti da
nije.
„Tačno tako. Izvrsno, Rose. A to znači...?“
,,Pa, logično, to onda znači da svaki pregradak predstavlja osobu, a
ne događaj”, reče Asad. ,,U suprotnom, obe kartice bi onda bile
stavljene u istu plastičnu stvarčicu, zar ne? Slučaj ubistava u Rervigu
ima dve žrtve. Znači, dva plastična pregratka.” Raširio je ruke u
širokom, panoramskom zamahu. Širokom baš kao i njegov osmeh. ,,To
jest, po jedan plastični pregradak za svaku osobu onda.”
„Upravo tako“, reče Karl. Asad je bio tip na koga čovek može da
računa.
Rose je spojila dlanove i polako ih podigla do usta. U shvatanju ili
šoku, ili i jednoj i drugoj reakciji. Samo ona je znala.
„Dakle, hoćeš da kažeš da pred sobom imamo šest ubistava?”
Karl je lupio šakom po stolu. „Šest ubistava. Tačno!“ viknuo je. Sad
su svi mislili na sličan način.
Rose je ponovo pogledala u slatkog plišanog medvedića. Iz nekog
razloga, nije mogla da ga uklopi sa svim ostalim predmetima. Niti je to
bilo lako uraditi.
,,Da“, kazao je. „Ovaj ovde mališa najverovatnije ima sopstveni
značaj, budući da nije izložen kao svi ostali predmeti.”
Nekoliko trenutaka, sve troje su zurili u plišanu igračku.
„Dabome, ne znamo jesu li svi ovi predmeti povezani sa nekim
ubistvom, ali i to je moguće.” Ispružio je ruku preko stola. „Asade,
dodaj mi spisak Johana Jakobsena. Visi na tabli iza tvojih leđa.”
Stavio ga je na sto kako bi svi mogli da ga vide, a zatim pokazao na
dvadeset napada koje je Johan naveo.
„Prilično je neizvesno da li ovi slučajevi imaju ikakve veze sa
ubistvima u Rervigu. Štaviše, između njih možda ne postoji nikakva
veza. Ali ukoliko ih sistematski istražimo, možda ćemo među njima
naći samo jedan koji možemo da povežemo s jednim od ovih
predmeta, a to je dovoljno. Tražimo još jedan zločin s kojim se može
povezati. Ako ga nađemo, na pravom smo putu. Šta kažeš, Rose, jesi li
ti osoba koja će na svoja pleća preuzeti taj zadatak, ili šta?“
Spustila je ruke i odjednom nije izgledala previše prijateljski
nastrojeno. „Šalješ neverovatno pomešane signale, Karle. U jednom
trenu nije nam dozvoljeno da pričamo s tobom, a već u sledećem smo u
punom zamahu. Onda treba da sklopim stolove, a sad iznenada ne
treba. Šta bi trebalo da pomislim? Šta ćeš reći za deset minuta?”
„Hej, čekaj. Nešto si pogrešno razumela. Ti ćeš sastaviti stolove. Ti si
ta koja ih je naručila.”
„Prava je sramota što me dva muškarca teraju da to sama radim...”
Asad joj je upao u reč. „O, ja sam želeo, nego šta, nisam li to rekao?“
No, Rose je nastavila da govori. „Karle, imaš li ikakvog pojma
koliko boli rvanje sa svim ovim metalnim nogarima? S njima vazda ima
nekih problema.”
,,Ti si ih naručila, a sutra će stajati u hodniku. Sklopljeni! Imamo
goste iz Norveške. Jesi li zaboravila?“
Okrenula je glavu u stranu kao da mu smrdi iz usta. „Hajmo Jovo
nanovo. Gosti iz Norveške?“ Osvrnula se oko sebe. „Kako ćemo ovde
ugostiti goste iz Norveške? Ovo mesto liči na prodavnicu polovne robe.
A Asadova kancelarija bi svakoga šokirala.”
,,Pa, onda učini nešto po tom pitanju, Rose.”
„Molim? Hoćeš da uradim nešto i sa tim, takođe? To je popriličan
broj zadataka odjednom. Dakle, pretpostavljam da očekuješ da
ostanemo ovde čitavu noć?“
Mahnuo je glavom sleva nadesno. To je, dabome, bila mogućnost.
,,Ne, ali možemo da počnemo u pet sutra ujutru“, odgovorio je.
,,U pet sati ujutru!“ To ju je oborilo s nogu. „Čoveče, mora da se
zezaš. Stvarno! Tebi fali koja daska u glavi!“ Počela je da zakera, a Karl
se zapitao koga u Stejšn sitiju može da pita kako su mogli da trpe
ovakvu gnjavatorku duže od nedelju dana.
„Molim te, Rose“, reče Asad, pokušavajući da izgladi situaciju. ,,To
je samo onda zato što se slučaj sad kreće napred onda.”
Na te reči, skočila je na noge. „Asade, ne možeš tek tako da prekidaš
nekoga i uništavaš dobru svađu. I prestani sa svim tim onda’. Izbaci to
iz rečnika, druže. Znam da možeš. Čula sam te na telefonu. Lepo ti
ide.” Okrenula se prema Karlu. ,,On“, kazala je, pokazujući na Asada.
,,On može da sklopi stolove. Ja ću se postarati za ostalo. I neću doći na
posao sve do pola šest sutra ujutru, jer autobusi ne idu pre tog
vremena.” Onda je podigla plišanog medu i tutnula ga u džep na
grudima Karlove košulje.
„ A što se tiče ovoga, sam ćeš pronaći vlasnika. Dogovoreno?“
Asad i Karl su držali poglede uperene na sto dok je izlazila iz
prostorije. Karla je podsećala na neku blesavu feministkinju iz
televizijske serije.
„Jesmo li onda...” Asad je napravio retoričku pauzu da bi procenio
svoju upotrebu reči ,,onda“. „Jesmo li onda zvanično ponovo na
slučaju, Karle?“ ,,Ne, nismo još. Sutra ćemo saznati.” Podigao je
kamaru žutih ceduljica u vazduh. ,,Na osnovu ovih, vidim da si imao
pune ruke posla, Asade. Našao si nekoga u internatu s kim možemo da
popričamo. Koga?“
„Upravo to sam radio kad si ušao, Karle.” Nagnuo se preko
površine stola i uzeo nekoliko stranica fotokopiranih iz starog
učeničkog časopisa internata.
„Zvao sam ih, ali tamo nisu bili preterano srećni kad sam ih zamolio
da pričam s nekim o Kimi i ostalima. Nije im se dopao deo sa
ubistvima, mislim. Takođe, mislim da su u to vreme razmišljali o tome
da Prama, Dibela Jensena, Florina i Volfa izbace iz škole zbog istrage
protiv njih.” Zavrteo je glavom. „Nisam dobio bogzna šta onda. Ali
posle sam dobio ideju da potražim nekoga ko je bio u istom razredu
kao i tip koji je pao i umro u Belaheju. A onda, povrh toga, mislim da
sam našao nastavnika koji je bio u školi u isto vreme kad i Kimi i ostali.
Možda bi on voleo da razgovara s nama, pošto nije dugo bio tamo.”

***

Bilo je skoro osam sati uveče kad se Karl obreo kako zuri u Hardijev
prazan bolnički krevet u Klinici za traumatologiju kičme.
Ščepao je prvu osobu u belom mantilu koja je prošla pored. „Gde je
on?“, upitao je, sa zloslutnim predosećanjem.
„Jeste li vi rođak pacijenta?“
,,Jesam“, slagao je, poučen prošlim iskustvom.
„Hardi Heningsen ima vodu u plućima. Premestili smo ga ovamo,
gde možemo bolje da brinemo o njemu.” Pokazao je na sobu sa
znakom na vratima na kome je pisalo Intenzivna nega. „Nemojte
dugo“, kazala mu je. „Veoma je umoran.”
Nije bilo nikakve sumnje da se Hardijevo stanje pogoršalo.
Respirator je radio punom parom. Hardi je mlitavo ležao na krevetu:
obnaženi torzo, ruke na ćebetu, maska koja mu prekriva najveći deo
lica, intravenozna i dijagnostička oprema posvuda.
Oči su mu bile otvorene, ali je bio preumoran da se nasmeši kad ga
je ugledao.
„Zdravo, druže stari“, reče Karl, pažljivo mu stavljajući šaku na
ruku. Ne da bi Hardi išta osetio, ali ipak. „Šta se desilo? Kažu mi da
imaš vodu u plućima.”
Hardi je nešto rekao, ali mu je glas nestao iza maske i neprestanog
brujanja mašina. Stoga se Karl nagnuo bliže. „Možeš li to da ponoviš?“,
upitao je.
„Imam želudačnu kiselinu u plućima”, reče mu Hardi šupljim
glasom. Hriste, ala je to gadno, pomisli Karl, stiskajući Hardijevu mlitavu
ruku. „Moraš da se oporaviš, Hardi, čuješ li me?“
„Osećaj u gornjem delu ruke se raširio“, prošaputao je. „Ponekad
me peče kao vatra, ali nikome to nisam rekao.”
Karl je znao zašto, a to mu se nije dopadalo. Hardi se nadao da će
mu ruka biti dovoljno pokretna da je podigne, uzme makaze za sečenje
gaze i probuši svoju karotidnu arteriju. Stoga, pitanje je bilo treba li i on
da deli njegova nadanja.
„Imam problem, Hardi. Potrebna mi je pomoć.” Privukao je stolicu i
seo pored njega. „Poznaješ Larsa Bjerna mnogo bolje od mene, iz starih
dana u Roskildeu. Možda možeš da mi kažeš šta se stvarno događa u
mom odeljenju.”
U kratkim crtama mu je objasnio kako je njegova istraga
zaustavljena. Da Bak misli kako je Lars Bjern deo toga. I da je načelnica
policije podržala odluku od početka do kraja.
„Oduzeli su mi značku, takođe“, rekao je na kraju.
Hardi je ležao i zurio u plafon. Da je bio onaj stari, zapalio bi
cigaretu.
„Lars Bjern uvek nosi tamnoplavu kravatu, je l’ tako?“, upitao je
nakon nekoliko sekundi, i to na jedvite jade.
Karl je zažmurio. Da, tako je. Kravata predstavlja nerazdvojni deo
Larsa Bjerna, i da, tamnoplave je boje.
Hardi je pokušao da se nakašlje, ali je umesto toga hraknuo, zvuk
nalik čajniku iz koga će svakog časa da ispare poslednje kapljice vode.
,,On je stara stipsa iz istog internata, Karle“, reče nejako. ,,Na kravati
postoje četiri sićušne ostrige. To je njihova školska kravata.”
 Karl je ćutke sedeo. Pre nekoliko godina, silovanje u školi je zamalo
uništilo reputaciju te obrazovne ustanove. Kakvu štetu bi ovaj slučaj
mogao da izazove?
Isuse Hriste. Lars Bjern je bio učenik istog internata. Ako je aktivan
igrač u svemu ovome, da li je bio školski lakej i branitelj? Ili šta?
Jednom učenik internata, zauvek učenik internata. Tako bar kažu ljudi.
Polako je klimnuo glavom. Naravno. Toliko je jednostavno.
,,U redu, Hardi“, kazao je, zadobovavši prstima po čaršavu. ,,Ti si
suvi genije. Ali ko bi ikada posumnjao u to?“ Pogladio je kosu svog
starog kolege. Bila je vlažna i beživotna na dodir.
,,Ne ljutiš se na mene, Karle?“, upita ga Hardi iza svoje maske.
„Zašto me pitaš tako nešto?“
„Znaš ti zašto. Zbog slučaja sa stolarskim pištoljem. Zbog onoga što
sam ispričao savetnici.”
„Hardi, za ime boga. Kad ti bude bolje, rešićemo slučaj zajedno, je l’
važi? Ležiš tu i na pamet ti padaju svakojake čudne ideje. Razumem to,
Hardi.”
,,Ne čudne, Karle. Tu ima nečega. A postoji nešto u vezi s Ankerom.
Sve više i više sam uveren u to.”
„Rešićemo to zajedno kad za to dođe pravo vreme. Kako ti to zvuči,
Hardi?“
Hardi je ćutke ležao izvesno vreme, puštajući da respirator radi svoj
posao, a Karl nije mogao ništa da uradi osim da pogledom prati dizanje
i spuštanje njegovih grudi.
„Hoćeš li da mi učiniš uslugu?“, upita ga Hardi, prekidajući tišinu.
Karl se lecnuo na stolici. To je bio trenutak koga se plašio svaki put
kad bi mu došao u posetu. Te večite želje da mu pomogne da umre.
Eutanazija, da upotrebi otmeni termin. Ubistvo iz milosti, da upotrebi
drugi. Obe reči su bile podjednako užasne.
Nije se plašio kazne. Niti je imao moralne dileme, takođe. Prosto,
nije to mogao da uradi.
»Ne, Hardi. Nemoj to više da tražiš od mene, molim te. Neću da
misliš da nisam razmišljao o tome. Žao mi je, kućo stara, ali
jednostavno ne mogu to da učinim.”
„Nije to, Karle.” Jezikom je ovlažio suve usne, kao da želi da
prenese poruku da nastupa lakše vreme. „Želim da te pitam mogu li da
dođem kod tebe kući, umesto da budem ovde.”
 Tajac koji je usledio je bio izuzetno tužan i mučan. Karl se osećao
paralizovano. Sve reči su mu se kao riblja kost zaglavile u grlu.
„Pitao sam se, Karle“, Hardi je tiho nastavio. ,,Ne može li tip koji
živi s tobom da se stara o meni?“
Njegov očaj je sada boleo kao ubod bodežom.
Karl je neprimetno zavrteo glavom. Morten Holand kao medicinska
sestra? U njegovom domu? To je bilo dovoljno da se rasplače.
„Možeš da dobiješ mnogo novca za kućnu negu, Karle. Raspitao
sam se. Sestra će dolaziti nekoliko puta dnevno. Sve je prilično
jednostavno. Nema potrebe da se plašiš.”
Karl je pogledao u pod. „Hardi, nemam potrebne uslove za tako
nešto. Kuća mi nije naročito velika. A Morten živi u podrumu, što
zapravo nije po zakonu.”
„Mogao bih da budem u dnevnoj sobi, Karle.” Glas mu je sad bio
pridavljen. Zvučao je kao da se iz petnih žila trudi da ne zaplače, ali
možda je to bilo samo njegovo stanje. „Tvoj dnevni boravak je prostran,
zar ne, Karle? Treba mi samo jedan ćošak. Niko ne mora da zna za
Mortena u podrumu. Zar gore na spratu ne postoje tri sobe? Mogao bi
da staviš krevet u jednu od njih, a on bi i dalje mogao da provodi
vreme u podrumu, zar ne?“ Rmpalija ga je preklinjao. Toliko veliki i
mali, u isto vreme.
„O, Hardi.” Karl skoro da to nije mogao da izgovori. Ideja da ovo
čudovište od ležaja i svakojaki medicinski aparati budu u njegovoj
dnevnoj sobi je bila više nego zastrašujuća. Nedaće će pocepati nadvoje
njegov dom ono malo što je od njega ostalo. Morten će se iseliti. Jesper
će neprestano zanovetati. Nema šanse da se to uradi, koliko god to on
možda želeo makar u teoriji.
„Previše si bolestan, Hardi. Samo da nisi u toliko lošem stanju.”
Napravio je dugu pauzu, nadajući se da će ga Hardi osloboditi ove
agonije, ali on nije ništa rekao. „Najpre stekni još malo više osećaja u
udovima. Sačekaćemo i videćemo šta se dešava.”
Gledao je kako se oči njegovog prijatelja polako sklapaju. Skršena
nada je ugasila iskru u njemu.
„Sačekaćemo i videćemo?” kazao je.
Kao da Hardi uopšte i može da radi bilo šta drugo.
 ***

Još od svojih prvih, gušterskih godina u odeljenju za ubistva, Karl nije

došao na posao tako rano kao što je to učinio sledećeg jutra. Bio je
petak, ali je autoput u Hileredu bio lišen saobraćaja na nekoliko dugih
deonica. Policajci koji su pristizali u garažu stanice su tromo zatvarali
vrata svojih automobila. Sto za otkucavanje kartica je mirisao na kafu iz
termosa. Bilo je dovoljno vremena.
Ulazak u podrum je predstavljao popriličan šok. Kao strela prav niz
stolova u hodniku, fino podešenih u visini lakta, želeo je dobrodošlicu
posetiocima u Sektor Q. More razbacanih hartija je bilo sređeno u
nevelike hrpe, očigledno razvrstane u skladu sa sistemom koji će
neminovno izazvati određene probleme. Tri oglasne table su visile na
zidu sa raznoraznim isečcima iz novina o slučaju iz Rerviga. Asad je
ležao, duboko usnuo, ispod poslednje table u nizu i hrkao sklupčan u
fetusnom položaju na malom, raskošno ukrašenom ćilimu za molitve.
Dalje niz hodnik, iz Rosine kancelarije je dopirala buka koja se u
najboljem slučaju mogla opisati kao neobuzdano zviždanje neke
Bahove melodije sve u svemu, koncert na orguljama za prevremeno
sazrele.
Deset minuta kasnije, Asad i Rose su sedeli ispred njega, sa šoljama
vrelog čaja u rukama, u kancelariji koju je Karl, još koliko juče, zvao
svojom, ali koju sada skoro da više nije mogao da prepozna.
Rose ga je posmatrala dok je skidao jaknu i stavljao je preko naslona
stolice. „Lepa ti je košulja, Karle“, rekla mu je. „Vidim da si se setio da
staviš medu u džep. Svaka ti čast.” Pokazala je na malenu izbočinu u
džepu na grudima.
Klimnuo je glavom. To je bio podsetnik da otera Rose u neko novo
odeljenje koje ništa ne sluti, čim mu se za to ukaže prva povoljna
prilika.
„Šta kažeš onda, šefe?“, upita ga Asad, širokim zamahom ruke
obuhvatajući sobu u kojoj ništa nije delovalo kao da nije na svom
mestu. Prava radost za oči za poklonike feng šuija. Čiste linije,
uključujući i pod.
„Johan će doći ovamo i pomoći će nam. Juče se vratio na posao“,
reče Rose. ,,Na kraju krajeva, on je bio taj koji je pokrenuo sve ovo.”
Karl je pokušao da ubaci malo topline u svoj zaleđeni osmeh. Ne da
nije bio zadovoljan. Samo malčice preplavljen događajima.

Četiri sata kasnije, sedeli su svako za svojim stolom i čekali dolazak

norveške delegacije. Svako je imao svoju ulogu. Razgovarali su o
Johanovom spisku napada i primili s potvrdu da se dva otiska prstiju,
nađena na jednoj od kartica igre trivijal pursut, poklapaju sa otiscima
ubijenog Serena Jergensena, a da drugi, znatno lošije očuvani,
pripadaju njegovoj sestri. Sada, pravo pitanje je bilo ko je uzeo kartice
sa mesta zločina? Ako je to uradio Bjarne Tegersen, zašto su onda
kartice stajale u kutiji nađenoj u Kiminoj kući u Ordrupu? A ako su
ostali članovi bande bili u letnjikovcu skupa sa Tegersenom, to bi zaista
predstavljalo radikalno odstupanje od sudskog tumačenja događaja u
vreme izricanja presude.
Euforija se proširila u Rosinu kancelariju, gde je maltretiranje Baha
sada istisnuo usredsređeni napor da se iskopaju činjenice o smrti
Kristijana Volfa, dok se Asad trudio da pronađe bilo kakve tragove o
tome gde K. Jepesen nastavnik Kimi i kompanije sada živi i radi.
Imali su pune ruke posla pre prispeća Norvežana.
Kad su kazaljke zidnog sata pokazale 10:20, shvatio je šta to znači.
„Neće doći ovamo, osim ako ih lično ne dovedem”, kazao je i
otkaskao sa akten-tašnom u ruci.
Popeo se uz kameno stepenište na treći sprat.
„Jesu li ovde?“, doviknuo je nekolicini umornih kolega, koji su bili
prezaposleni odvezujući Gordijeve čvorove. Klimnuli su.
U menzi je bilo najmanje petnaestoro ljudi. Pored šefa odeljenja za
ubistva, tu su bili njegov zamenik Lars Bjern, Lis sa svojom beležnicom,
dvojica budnih mladih tipova u dosadnim odelima za koje je Karl
pretpostavljao da su iz Ministarstva pravosuđa, i pet živopisno
odevenih muškaraca koji su ga, za razliku od ostatka skupa, pozdravili
sa učtivim osmesima punim zuba. Poen za goste iz Osla.
„Gle, gle, nije li to Karl Merk, kakvo prijatno iznenađenje“, uzviknu
šef odeljenja za ubistva, misleći sasvim suprotno.
Karl se rukovao sa svima, uključujući i Lis, i naročito razgovetno se
predstavio Norvežanima. Nije razumeo ni jednu jedinu reč od onoga
što su mu rekli.
„Ubrzo ćemo nastaviti obilazak u donjim odajama”, reče Karl,
ignorišući Bjernov jarosni pogled. „Ali najpre bih želeo da vam na
brzinu objasnim svoje principe na mestu starešine novoosnovanog
odeljenja, Sektora Q.”
Stao je ispred table s belom površinom, prekrivene beleškama o
kojima su očito diskutovali, i rekao: ,,Da li vi, momci, razumete šta
pričam?“
Primetio je njihova revnosna klimanja glavama i četiri ostrige na
tamnoplavoj kravati Larsa Bjerna.
Narednih dvadeset minuta ih je vodio kroz istragu u slučaju Merete
Lingord, s kojim su Norvežani bili sudeći po izrazima njihovih lica i te
kako dobro upoznati, a zatim je pripovedanje završio sažetim
izveštajem o slučaju na kome trenutno rade.
Bilo je jasno da tipovi iz Ministarstva pravosuđa nisu upoznati sa
potonjim. Nikad nisu ni čuli za taj slučaj, shvatio je.
Okrenuo se ka šefu odeljenja za ubistva.
,,U toku istrage, došli smo u posed, koliko juče, krajnje
nedvosmislenih dokaza da se najmanje jedan član bande, Kimi Lasen,
može direktno ili indirektno povezati sa zločinom.” U kratkim crtama
je opisao događaje, uverio sve prisutne da postoji pouzdani svedok
njegovog uklanjanja Kimine kutije iz kuće u Ordrupu, i gledao kako
pogled Larsa Bjerna postaje sve mračniji i mračniji.
„Mogla je uzeti tu metalnu kutiju od Bjarnea Tegersena. Živela je s
njim!“, upao mu je u reč šef odeljenja za ubistva. To je bila istina. Dole
u podrumu su već razgovarali o toj mogućnosti.
„Mogla je, ali mislim da nije. Pogledajte datum na novinama. To je
dan kada se, po rečima Bjarnea Tegersena, uselila kod njega. Verujem
da ih je savila i sakrila jer nije želela da on to vidi. No, možda postoje
neka druga objašnjenja. Možemo samo da se nadamo da ćemo uspeti
da joj uđemo u trag, kako bismo mogli da je ispitamo. U tu svrhu,
zahtevaćemo da se svim stanicama pošalje poternica, plus pojačanje od
nekoliko ljudi da nadziru područje u okolini centralne stanice u
Kopenhagenu i prate narkomanku Tine i, pored toga, gospodu Prama,
Dibela Jensena i Florina.” Tada je sa odsjajem gneva u očima pogledao
Larsa Bjerna, a zatim se okrenuo ka Norvežanima. „Trojicu učenika
koji su bili osumnjičeni za dvostruko ubistvo u Rervigu. Sada su čuveni
Ijudi u Danskoj“, objasnio je, „koji danas žive kao cenjeni i ugledni
građani u gornjim ešalonima danskog društva.”
Sada je mrštenje počelo da se formira i na čelu šefa odeljenja za
ubistva.
,,Vidite“, reče Karl, direktno se obraćajući Norvežanima, koji su
ispijali šolje kafe kao da su upravo presedeli šestočasovni let avionom
bez hrane i pića, ili kao da u najmanju ruku dolaze iz zemlje koja još od
nemačke invazije nije videla zrno kafe, „kao što znate, zahvaljujući
vašem radu i generalno čudesnom radu vašeg Kriposa, takve srećne
slučajnosti često bace svetlost na druge zločine koji nikad nisu rešeni,
ili čak otkrivaju druge slučajeve koji prethodno nisu bili klasifikovani
kao zločini.”
Utom, jedan Norvežanin je podigao ruku i postavio pitanje na svom
jednoličnom dijalektu, koje je zatim morao da ponovi nekoliko puta pre
nego što je im oficir za vezu priskočio u pomoć.
„Inspektor Trenes bi voleo da zna da li je sastavljen spisak mogućih
zločina koji se mogu dovesti u vezu sa ubistvima u Rervigu“, usledio je
prevod.
Karl je uljudno klimnuo glavom. Kako čovek može da nađe toliko
koherentnog smisla u svem tom cvrkutanju?
Iz aktovke je izvadio spisak Johana Jakobsena i pričvrstio ga na
tablu. „Šef odeljenja za ubistva je pomogao u ovom delu istrage.” Sa
uvažavanjem je bacio pogled ka Markusu, koji se zauzvrat učtivo
nasmešio ostalima, istovremeno delujući veoma ljubopitljivo.
„Šef odeljenja za ubistva je na raspolaganje Sektora Q stavio lični
istražni rad civilnog nameštenika. Bez finih kolega poput njega i
njegovog tima, i bez međudisciplinarne saradnje, bilo bi nemoguće da
stignemo ovoliko daleko u istrazi za tako kratak vremenski period.
Moramo da upamtimo da je ovaj slučaj, star preko dvadeset godina,
bio predmet našeg interesovanja nepune dve nedelje. Stoga, hvala ti,
Markuse.”
Podigao je zamišljenu čašu ka Jakobsenu u znak zdravice, znajući da
će mu se sve ovo pre ili kasnije vratiti kao bumerang.

Uprkos pokušajima pri čemu je onaj Larsa Bjerna bio naročito

revnostan da preusmere njegov program rada, bilo je veoma lako
odvesti Norvežane dole u podrum.
Oficir za vezu se trudio da Karl bude u toku sa komentarima
njihove norveške sabraće. Oni su se očigledno divili danskoj štedljivosti
i smatrali da rezultati uvek moraju da imaju preimućstvo u odnosu na
dnevne zahteve za resursima i raznim beneficijama. To tumačenje će
jamačno sačekati određena doza razdražljivosti kad stigne do gornjih
spratova.
„Ovaj tip mi sve vreme postavlja pitanja od kojih ne mogu da
shvatim ni jednu jedinu reč. Govoriš li norveški?“ Karl je upitao Rose,
dok je Asad obasipao pohvalama praksu danske policije da u svoje
redove integriše strance, i sa iznenađujućom veštinom i razumljivošću
objašnjavao svoje trenutno ropsko crnčenje.
Na najrazgovetnijem i možda najumilnijem norveškom jeziku koji je
Karl ikad čuo, Rose je kazala: „Ovde imamo ključ za naše radne
procese“, i nastavila da prelistava gomile hartija koje je sistematizovala
u ranim jutarnjim časovima.
Ma koliko mu to bilo mrsko da prizna, prezentacija je bila prilično
upečatljiva.
Kad su stigli do njegove kancelarije, na velikom televizoru se
prikazivao turistički obilazak suncem obasjanog skijaškog centra
Holmekolen. Asad je pustio DVD koji promoviše čudesa Osla, koji je
deset minuta ranije kupio iza ćoška u knjižari Politiken, a u sobi nije bilo
oka koje nije zasuzilo. Ministar pravosuđa će ogoliti zube u ushićenom
osmehu kad se za koji sat nađu s njim na ručku.
Norvežanin koji mu je postavljao silesiju pitanja, koji je do sad
promumlao svoje ime i koji je, očigledno, imao najviši čin u izaslanstvu,
pozvao je Karla da dođe u Oslo sa iskrenom besedom o bratstvu. Ako
pak Karl ne može da dođe u Oslo, onda u najmanju ruku mora da im
se pridruži na ručku, a ukoliko nema vremena ni za to, ako ništa
drugo, onda mora da ima vremena makar za srdačno rukovanje, jer ga
je bogami i te kako zaslužio.

Nakon što su otišli, Karl je pogledao u svoja pomoćnike s nečim što se

na tren moglo protumačiti kao toplina i zahvalnost. Ne zato što je
obilazak Sektora Q prošao kao po loju, već zato što je predviđao da će
ga Markus uskoro pozvati na treći sprat da nastavi izveštaj o
napredovanju slučaja i da mu vrati značku. Ako je dobije natrag, to bi
značilo da je njegova suspenzija definitivno okončana, bezmalo i pre
nego što je počela. A ako jeste bila gotova, onda neće morati da
posećuje psihoterapiju kod Mone Ibsen. Ako to ne mora da radi, onda
njih dvoje mogu da izađu na večeru. A ako izađu na večeru, onda je
sve moguće.
Morao je da uputi neke lepe reči zahvalnosti Asadu i Rose, reči koje
bi, premda ih neće kovati u zvezde, makar izrazile obećanje da u čast
prigode mogu da odu kući sat vremena ranije.
Sledeći telefonski poziv je promenio taj plan.
Poruka koju je Asad ostavio sekretarici Gimnazije u Redovreu je za
posledicu imala povratni poziv jednog od starijih nastavnika,
određenog Klavsa Jepesena.
Jepesen je pristao da se vidi sa Karlom, i da, on je sredinom
osamdesetih uistinu predavao u tom internatu. Dobro se seća tog
vremena.
To nisu bili najbolji dani u njegovom životu.
 24

Pronašla je Tine šćućurenu ispod stepeništa građevine u Ulici

Dibelsgade, blizu Enghave pladsa. Prljavu, punu modrica i očajnički
željnu igle u veni. Bila je tamo skoro ceo dan i odbijala je da se pomeri,
rekao joj je jedan od tamo trajno smeštenih beskućnika.
Sedela je onoliko duboko ispod stepenica koliko je mogla da se
zavuče. Potpuno obavijena tamom.
Iznenađeno se štrecnula kad je Kimi gurnula glavu unutra.
„Bože, jesi li to ti, Kimi, ljubavi?“, uzviknula je od olakšanja i bacila
joj se u naručje. „Ćao, Kimi. Hej, hej, baš tebe sam želela da vidim.”
Tresla se kao list na vetru. Zubi su joj cvokotali.
„Šta se desilo?“, upita je Kimi. „Zašto sediš ovde? Zašto tako
izgledaš?“ Pomazila ju je po otečenom obrazu. ,,Ko te je prebio, Tine?“
„Dobila si moju poruku, jelda, Kimi?“ Odmakla se i pogledala u nju
žutim, zakrvavljenim očima.
,,Da, pročitala sam je. Dobro si postupila, Tine.”
„Hoću li dobiti hiljadu kruna, onda?“
Kimi je klimnula, brišući znoj sa čela svoje prijateljice. Tinino lice je
bilo užasno izubijano. Jedno oko joj je bilo skoro zatvoreno, usta
iskrivljena, a posvuda su se videli podlivi i modrožućkaste masnice.
,,Ne možeš da ideš na mesta na koja si navikla, Kimi.” Prekrstila je
drhtave ruke na grudima da umiri telo. Nije upalilo. „Ljudi su mi došli
na gajbu. Nije bilo dobro. Ali sada mogu da ostanem ovde, zar ne,
Kimi?“
Kimi je otvorila usta da je ponovo upita šta se dogodilo, kad je čula
škripanje ulaznih vrata. To je bio jedan od stanara, koji se vraćao kući
iz kupovine sa dnevnim trofejima koji su zveckali u plastičnoj kesi. Nije
bio jedan od onih koji su u skorije vreme preuzeli komšiluk. Podlaktice
su mu prekrivale mnogobrojne tetovaže urađene u kućnoj radinosti.
 ,,Ne možete ovde da ostanete1', rekao im je nepristojno. „Odjebite,
kurve prljave.”
Kimi je ustala.
„Mislim da bi trebalo da odeš gore u svoju sobu i ostaviš nas na
miru“, kazala mu je, zakoračivši nekoliko koraka ka njemu.
„Inače, u suprotnom...?“ Spustio je kesu na trotoar između stopala.
„Inače, u suprotnom, prebiću te kao mačku.”
Dopalo mu se što to čuje, očigledno. „Hej, kurvo, zvučiš prilično
ukusno. Ili ćeš odjebati odavde i povesti svoju odurnu džanki kurvu sa
sobom, ili možeš da se popneš gore kod mene. Šta kažeš? Što se mene
tiče, ta krmača može da istrune gde god poželi ako pođeš sa mnom.”
Pokušavao je da položi ruke na nju kad je njegova pivska stomačina
primila njenu čvrsto stegnutu pesnicu. Onda ga je ponovo udarila,
deformišući njegov iznenađeni izraz lica. Na stepeništu se začuo pad.
„ Agh“, zastenjao je, s čelom na podu, kad se Kimi vratila ispod
stepeništa.
,,Ko je došao? Neki Ijudi, kažeš? Gde su došli?“
„Ljudi sa centralne stanice. Došli su u moj stančić i pretukli su me
kad sam odbila da im pričam o tebi, Kimi.” Pokušala je da se nasmeši,
ali ju je sprečio otok na levoj strani lica. Priljubila je kolena uz grudi.
„Sad ću da ostanem ovde. Ko ih jebe.”
„O kome govoriš? O policiji?“
Tine je zavrtela glavom. „O njima? Nema šanse. Pandur je bio
dovoljno ljubazan. Ne, to su bile samo neke seronje koje hoće da te
nađu jer ih neko plaća za to. Moraš da paziš na njih.”
Stegnula je Tininu koščatu ruku. „Prebili su te! Jesu li ti išta rekli?
Sećaš li se?“
„Kimi, molim te, potreban mi je fiks?“
„Dobićeš svojih hiljadu kruna, Tine. Jesi li im kazala išta o meni?“
„Sad se ne usuđujem da izađem na ulicu. Moraš da mi nabaviš fiks,
Kimi, hoćeš li, molim te? I malo čokoladnog mleka i nešto pljuga. I dva-
tri piva, znaš?“
„Dobro, dobro, dobićeš. A sad mi odgovori na pitanje, Tine. Šta si
im rekla?“
„Zar ne možeš prvo da mi nabaviš?”
Kimi je pogledala u Tine. Očigledno je strahovala da joj neće dati
ono za čime žudi nakon što joj ispriča šta se desilo.
 „Ispljuni, Tine!“
„Obećala si, Kimi!“ Klimnule su jedna drugoj. ,,U redu. Udarili su
me. Nastavili su da me udaraju, Kimi. Rekla sam im da se s vremena na
vreme srećemo na klupi, i da sam te mnogo puta videla kako ideš niz
Ingerslesgade, i da mislim da živiš tamo negde dole.” Molećivo je
pogledala u Kimi. „Ti ne živiš stvarno tamo dole, zar ne, Kimi?“
„Jesi li im kazala još nešto?“
Glas joj se produbio, a drhtanje pojačalo. „Nisam, kunem ti se, Kimi.
Nisam.”
,,A onda su odjebali?”
„Aha. Možda će se vratiti, ali im neću reći ništa više od onoga što
sam im već rekla. Ne znam ništa drugo.”
Pogledi su im se susreli u polumraku. Tine se trudila da ubedi Kimi
da joj veruje, ali je poslednju rečenicu kazala pogrešno.
Što znači da sigurno zna više.
„Postoji li još nešto što želiš da mi saopštiš, Tine?“
Apstinencijalna kriza joj se sad spustila u noge, koje su se
neprestano trzale u šćućurenom položaju. „Samo to o parku Enghave,
da ponekad sediš tamo i gledaš kako se deca igraju. To je sve.”
Tine je imala veće uši i oči nego što je Kimi mislila, što znači da je
nalazila mušterije dalje od Skelbekgade ili deonice Istedgade ulice koja
se pruža od železničke stanice do Gasverksveja. Možda je ovde negde
pušila svim onim tipovima. U okolini je bilo dovoljno žbunja.
„Šta još, Tine?“
„Ooo, Kimi, ma daj. Sad ne mogu svega da se setim. Ne mogu da
mislim ni o čemu drugom osim o fiksu, znaš?“
„Ali posle, onda. Kad se ufiksaš, hoćeš li se setiti nečega više o
meni?“ Nasmešila joj se.
,,Da, mislim da hoću.”
„O tome kuda idem i gde si me videla? Kako izgledam? Gde
kupujem? Kad sam na ulici? Da ne volim da pijem pivo? Da gledam
izloge na Stregetu? Da sam uvek ovde u gradu? Takve stvari?“
Tine je izgledala kao da joj je pao kamen sa srca što ima kakvu-
takvu pomoć. „Aha, takve stvari, Kimi. To su stvari o kojima ne
pričam.”
Kimi se kretala s najvećim mogućim oprezom. Istedgade je bila
prepuna zabačenih mesta i skrivenih kutaka. Niko nije mogao da hoda
niz ulicu i zasigurno zna da neko ne stoji deset metara dalje, pomno
motreći.
Sad je znala da su sposobni za to. Sad ih je verovatno bilo mnogo u
potrazi za njom.
To je razlog zašto se u tom trenutku sve svelo na nulu. Još jednom je
stigla do trenutka kad sve stiže na mrtvu tačku, a novi putevi moraju
da se otvore.
Koliko joj se puta to dogodilo u životu? Neopoziva promena? Veliki
raskid? Nećete me uhvatiti, pomislila je, zaustavljajući taksi.
„Ostavi me na uglu Danebrogsgade.”
„Šta pričaš?“, upita je taksista, tamnoputom rukom već posežući ka
ručici zadnjih vrata. „Izlazi”, rekao je, otvarajući vrata. „Misliš li da ću
da se cimam da bih te odvezao pišljivih trista metara?“
„Evo ti dve stotine kruna. Nemoj se mučiti da uključuješ
taksimetar.”
To je pomoglo.
Iskočila je na Danebrogsgade i žustro odšetala do Letlandsgade.
Očevidno, niko je nije posmatrao. Onda je obišla oko Litavens pladsa i
hodala, mic po mic, duž fasada, sve dok najzad nije izbila na Istedgade,
gledajući direktno preko ulice u piljarnicu.
„Još samo nekoliko skokova i tu sam“, kazala je sama sebi.
„Ćao, ti. Vratila si se“, reče joj piljar.
,,Da li je Mahmud pozadi?“, upitala ga je.
Iza zavese, Mahmud i njegov brat su gledali arapsku televiziju.
Uvek ista stanica i uvek ista jednolična produkcija.
,,Pa“, reče joj Mahmud. On je bio niži od dva brata. „Jesi li već bacila
ručne bombe? I pištolj, bio je u redu, jel da?“
,,Ne znam, poklonila sam ga. Sad mi je potreban novi, ovaj put sa
prigušivačem. I treba mi nekoliko doza dobrog heroina. Stvarno
dobrog, kapiraš?“
„Sad? Ti si luda, gospo. Misliš li da možeš tek tako da upadneš
ovamo sa ulice i dobiješ sve te stvari? Prigušivači! Imaš li ikakvog
pojma o čemu govoriš?”
Iz pantalona je izvadila svežanj novčanica. Znala je da tu ima više
od dvadeset hiljada kruna. „Čekaću u radnji dvadeset minuta. A onda
me nikad više nećeš videti. Dogovoreno?”
Minut kasnije, televizor je bio isključen a braća su otišla.
Pružena joj je stolica i izbor između hladnog čaja ili koka-kole, ali
nije želela ni jedno ni drugo.
Pola sata kasnije, čovek je stigao, nesumnjivo član porodice, a on
nije želeo ništa da rizikuje.
„Uđi ovamo, onda ćemo razgovarati!“, zapovedio joj je.
„Dala sam ostalima najmanje dvadeset hiljada. Imaš li robu?“
„Stani malo“, kazao je. ,,Ne poznajem te, zato podigni ruke.”
Učinila je kao što joj je rekao, i nepokolebljivo zurila u njegove oči
dok joj je opipavao listove i prelazio šakama duž unutrašnjeg dela
butina direktno ka međunožju, gde je ostavio šaku trenutak-dva. Onda
joj je prešao rukama preko karlice, stomaka, iza leđa, sve do grudi i
nagore do vrata i kose. Onda je malčice popustio pritisak i ponovo joj
pretražio džepove i odeću, pre nego što je konačno ostavio obe šake da
miruju na njenim grudima.
,,Ja sam Kalid“, rekao je. „Čista si. Na tebi nema mikrofona. I imaš
vraški zgodno telo.”

***

Kristijan Volf je prvi prepoznao Kimin veliki potencijal i rekao joj da

ima vraški zgodno telo. To je bilo pre napada na stazici, pre nego što je
zavela predsednika razreda, pre nego što su je izbacili iz škole nakon
skandala sa nastavnikom. Kristijan je proverio kakva je, tu i tamo i na
drugim mestima, i shvatio da je bez mnogo truda sposobna da promeni
svoja osećanja, osećanja koja se kod većine ljudi tokom vremena razviju
u prave emocije u ogromne, silovite seksualne eksplozije.
Sve što je morao da uradi bilo je da je pomazi po vratu i kaže joj
koliko je lud za njom, i dobio bi duboke francuske poljupce i svakojake
druge vrste seksualnih usluga o kojima sanjaju šesnaestogodišnjaci ili
sedamnaestogodišnjaci.
A Kristijan je naučio da ako čovek želi seks sa Kimi, onda ne pita.
Jednostavno počne.
 Torsten, Bjarne, Florin i Ditlev su brzo izučili veštinu. Jedino Ulrik
to nikad nije shvatio. Uljudan i učtiv kakav je bio, ozbiljno je verovao
da treba da joj se udvara kako bi zadobio njenu naklonost, stoga je
nikad nije ni dobio.
Kimi je bila svesna svega što se dešavalo. Čak i koliko se Kristijan
razbesneo kad je kasnije počela da nalazi druge tipove izvan njihovog
kružoka.
Neke devojke su joj rekle da ju je špijunirao.
Ništa je ne bi manje iznenadilo.
Nakon što su razredni predsednik i nastavnik otpali, a Kimi je imala
vlastiti stan u Nestvedu, petorica momaka su s njom provodili onoliko
radnih dana u sedmici koliko su mogli. Obredi su već bili odranije
pripremljeni. Nasilni filmovi, hašiš, priče o novim napadima. A kad bi
došao vikend, i svi navodno bili na putu kući ka svojim ravnodušnim
familijama, ulazili bi u njenu izbledelu crvenu mazdu i vozili se sve dok
ne bi imali pojma gde su. Pravo u daljinu, sve dok se ne bi obreli u
nekom parku ili šumi, gde bi navukli rukavice i maske i napali prvu
osobu u prolazu. Godine i pol žrtve nisu bili bitni.
Ako je u pitanju bio muškarac naizgled sposoban da pruži borbu,
Kimi bi skinula masku i stala ispred bande, raskopčanog kaputa i bluze
i sa šakama u rukavicama na grudima. Ko ne bi zastao, dezorijentisan,
u takvoj situaciji?
Posle izvesnog vremena, naučili su da razaznaju koji tipovi lovine će
držati jezik za zubima, a koje će morati silom da nateraju na ćutanje.

Tine je pogledala u svoju prijateljicu kao da joj je upravo spasla život.

,,Da li je roba dobra, Kimi?“ Zapalila je cigaretu i zavukla prst u kesicu
koju je Kimi držala.
„Odlična je“, kazala je nakon što ju je probala na jeziku. Pogledala je
u kesicu. „Tri grama, je li tako?“
Kimi je klimnula glavom.
„Prvo mi reci šta je policija želela od mene.”
,,Oh, samo nešto u vezi s tvojom familijom, Kimi. Ništa o drugim
stvarima, to je zasigurno.”
„Mojom porodicom? Šta to znači?“
„Nešto o tome da ti je otac bolestan, a da ga ti ne bi kontaktirala ako
tek tako saznaš za to. Žao mi je što moram to da ti kažem, Kimi.”
Pokušala je da stisne ruku svoje prijateljice, ali nije uspela.
„Moj otac?“ Reči su na nju delovale kao da je upravo primila dozu
otrova. Da li je on uopšte živ? Nema šanse. A ako jeste, trebalo bi da
umre. Da je onaj drkadžija sa kesama punim piva i dalje bio tamo,
šutnula bi ga u rebra. Jednom za njenog oca, a zatim još jedanput pride.
„Pandur mi je rekao da ti ne kažem, ali jesam. Izvini, Kimi.”
Čežnjivo je gledala u kesicu u Kiminim rukama.
„Šta si rekla, kako se zove taj pandur?“
,,Ne mogu da se setim, Kimi. Zar je to zaista bitno? Nisam li ti to
napisala u poruci?“
„Otkud znaš da je bio pandur?”
„Videla sam mu značku, Kimi. Tražila sam da je vidim, znaš?“
Glasovi u Kiminoj glavi su šaputali, govorili joj da treba da joj
poveruje. Ubrzo, više neće moći da sluša ništa ili nikoga. Policajac
poslat da je pronađe zato što joj je otac bolestan? Malo sutra. Policijska
značka, šta to dokazuje? Florin i ostali su lako mogli da nabave jednu.
„Kako si uspela da dobiješ tri grama za hiljadu kruna, Kimi? Nije
toliko čist, možda? Ne, naravno da nije. Majku mu, ala sam glupa?”
Preklinjuće se nasmešila. Očiju delimično zatvorenih, nalik kosturu,
tresući se u apstinentskoj krizi.
Stoga joj je Kimi uzvratila osmeh i dala bocu čokoladnog mleka,
čips, pivo, kesicu gudre, flašu vode i špric.
Ostalo je mogla da uradi sama.

Sačekala je sumrak pre nego što je otrčala od građevine do kapije od

kovanog gvožđa. Znala je šta će morati da se desi, i to ju je zaista
nerviralo.
Tokom sledećih nekoliko minuta, pokupila je gotovinu i kreditne
kartice iz šupljina u zidovima, stavila dve ručne bombe na krevet i
jednu u torbicu.
Onda je spakovala neophodne potrepštine u kofer, skinula postere
sa vrata i zida i stavila ih na vrh. Na kraju je izvukla kutiju ispod
kreveta i otvorila je.
 Mali zavežljaj je postao braonkast i maltene lak kao pero. Uzela je
flašu viskija, prinela je ustima i pila sve dok je nije ispraznila. Glasovi
tog puta nisu nestali.
„Dobro, dobro, požuriću“, kazala je, pažljivo stavljajući zavežljaj na
vrh stvari u koferu, a zatim ga prekrila ćebetom. Nežno je pogladila
tkaninu nekoliko puta a zatim zatvorila poklopac.
Odvukla je kofer skroz do Ulice Ingerslevsgade. Onda, moraće
samo da ga zgrabi.
Kad je stala na dovratnik dobro je osmotrila unutrašnjost kućice,
kako bi ovaj značajni intermeco u njenom životu imao dovoljno
vremena da joj se ureže u pamćenje.
„Hvala što si me trpela“, rekla je, hodajući unatraške kroz vrata.
Onda je izvadila sigurnosni osigurač iz ručne bombe i bacila je pored
druge koja je ležala na krevetu.
Kad je kuća eksplodirala, nalazila se dobrano s druge strane kapije.
Da nije, leteće krhotine betona bi verovatno bile poslednja stvar koju
bi osetila u ovom životu.
 25

Potmuli udarni talas eksplozije je zatresao prozore u kancelariji šefa

odeljenja za ubistva.
Markus i Karl se zgledaše. To nije bio preuranjeni vatromet
novogodišnje noći.
„Isuse Hriste“, reče Markus. „Samo da niko nije poginuo.”
Prijateljski nastrojena, empatična osoba, koja u tom trenutku
verovatno više misli na svoju radnu snagu nego na potencijalne žrtve
eksplozije.
Ponovo se okrenuo prema Karlu. ,,Ona predstava koju si juče izveo,
Karle, nemoj to ponovo da pokušavaš. Razumem šta hoćeš da kažeš, ali
sledeći put najpre dođi kod mene, u suprotnom ću zbog tebe izgledati
kao budala, razumeš?“
Karl je klimnuo. Pošteno s Markusove strane. Onda je šefu odeljenja
za ubistva ispričao svoje sumnje u pogledu Larsa Bjerna. Da je Bjern,
po svoj prilici, imao lične motive za ometanje njegove istrage.
„Moramo da ga pozovemo, zar ne?“
Markus Jakobsen je uzdahnuo.

Možda je znao da je žurka gotova, možda je verovao da može da ih

izmanevriše. Šta god bio slučaj, Lars Bjern prvi put u životu nije nosio
svoju uobičajenu kravatu.
Šef odeljenja za ubistva je smesta prešao na stvar. „Razumem da si u
ovom slučaju bio naš oficir za vezu između ministarstva i načelnice
policije, Larse. Imaš li nešto protiv da objasniš kakvog to ima smisla,
pre nego što ti ponudimo naše tumačenje?”
Bjern je nekoliko momenata sedeo i češao bradu. Vojnik po obuci.
Klasična, neukaljana radna biografija. Pravo životno doba. Kursevi za
stručno usavršavanje na Univerzitetu u Kopenhagenu. Iz oblasti prava,
razume se. Dobre administrativne veštine. Ogromna mreža kontakata i
pozamašno iskustvo u osnovnom policijskom radu, takođe. A sad ta
bleštavo očigledna brljotina. Politizovao je svoj posao, zario je
kolegama nož u leđa i pomagao u ometanju istrage s kojom, u
principu, nije imao nikakve veze. A zarad čega? Radi solidarnosti sa
internatom, iz kog je otišao pre čitave večnosti? Zarad starih
prijateljstava? Šta bi, dođavola, mogao da kaže? Jedna pogrešna reč i
bio je gotov. Sva trojica su to znali.
„Hteo sam da nas poštedim fijaska rasipanja resursa“, kazao je i
istog časa zažalio zbog svojih reči.
„Osim ukoliko ne možeš da smisliš bolju odbranu od toga, smatraj
se otpuštenim, čuješ li?“ Karl je mogao da vidi koliko sve to teško pada
šefu odeljenja za ubistva. Markus i Bjern su bili sjajan tim, ma koliko
mu zamenik išao na živce.
Bjern je uzdahnuo. „Nesumnjivo si zapazio da danas nosim
drugačiju kravatu.”
Obojica su klimnuli.
,,Da, išao sam u isti internat.”
Izlišno je reći, to bi prokljuvili a Bjern je to uvideo.
„Postojao je izuzetno negativan publicitet u vezi sa slučajem
silovanja u školi pre par godina, tako da im nije bilo potrebno ponovno
otvaranje slučaja ubistava u Rervigu.”
I to su znali, takođe.
,,A stariji brat Ditleva Prama, Herbert, bio je jedan od mojih
školskih drugova. Danas sedi u upravnom odboru škole.”
S druge strane, taj komadić informacije je, nažalost, proleteo
neprimećen ispod Karlovog radara.
„Njegova žena je sestra jednog od šefova kabineta u Ministarstvu
pravosuđa. A taj šef kabineta je bio prilično dobar sparing partner
načelnice policije za vreme procesa reogranizacije.” Samo nam je još to
trebalo, pomisli Karl. Situacija kao da je iskočila iz neke od
sentimentalnih filmskih drama Mortena Korha. Ubrzo će se
najverovatnije ispostaviti da su svi oni vanbračna deca nekog ruralnog
zemljoposednika.
„Pritiskali su me sa obe strane. Nalik su bratstvu, svi ti diplomci
starih internata, i priznajem da sam napravio grešku. No, pretpostavio
sam da šef kabineta radi po nalogu ministarke pravosuđa, i da samim
tim nisam potpuno u krivu. Mislio sam da ona ne želi da slučaj privlači
ikakvu pažnju, delimično jer umešani ljudi koji nisu baš nikogovići,
razume se nisu bili optuženi za bilo šta kad je zločin počinjen, a
delimično zbog toga što je već postojala osuda sa skoro do kraja
odsluženom zatvorskom kaznom. Meni je to izgledalo kao da su hteli
da izbegnu procenu jesu li ili ne napravljene greške u sudskom
postupku, i svakojake vrste drugih potencijalnih problema. Ne znam
zašto nisam to proverio s njom, ali mi je za vreme našeg jučerašnjeg
ručka postalo jasno da ona ne zna ništa o istrazi, te stoga nažalost
nikad nije preduzela nikakve mere. Sad mi je to jasno.”
Markus Jakobsen je klimnuo glavom. Sad je bio spreman da uradi
težak posao. „Nisi me obavestio ni o jednoj od tih stvari, Larse. Kazao
si mi da nam je načelnica policije dala direktivu da Sektor Q obustavi
istragu. Sad shvatam da si je ti svojeručno savetovao da nam izda to
naređenje nakon što si je pogrešno informisao. Šta si joj rekao, u
svakom slučaju? Da ne postoje nikakve osnove za ponovno otvaranje
slučaja? Da se Karl Merk zeza sa slučajem iz puke zabave?“
„Bio sam u njenoj kancelariji sa šefom kabineta iz Ministarstva
pravosuđa. On ju je obavestio.”
,,Da li je i on, takođe, nekadašnji učenik istog internata?“
Lars je potvrdno klimnuo glavom, s mučnim izrazom na licu.
„Dakle, u stvarnosti, Pram i ostali iz bande su mogli da pokrenu
čitav proces, Larse, zar ne shvataš? Molba brata Ditleva Prama
upućena tebi! Krajnje sumnjivo lobiranje šefa kabineta!“
,,Da, svestan sam toga.”
Šef odeljenja za ubistva je silovito bacio hemijsku olovku na sto. Bio
je besan kao ris. „Suspendovan si od ovog trenutka nadalje. Molim te,
napiši izveštaj koji mogu da podnesem ministarki. Upamti da u njega
uključiš ime tog šefa kabineta.”
Lars Bjern nikad ranije nije izgledao toliko patetično. Da ga Karl nije
odvajkada smatrao govnom od čoveka, možda bi mu ga čak i bilo žao.
„Imam predlog, Markuse“, upade mu Karl u reč.
Bjernove oči je osvetlila jedva primetna iskrica nade. Na kraju
krajeva, između njih dvojice je uvek postojalo tako dobro, zdravo
suparničko razumevanje.
„Batali suspendovanje. Potrebni su nam svi ljudi koje možemo da
dobijemo, zar ne? Ako od ovoga napravimo sporno pitanje, pročuće se.
Štampa i sve to sranje. Imaćeš novinare koji vrište iz sveg glasa tamo
napolje u dvorištu, Markuse. Osim toga, ljudi koje istražujemo će
postati mnogo oprezniji, a to mi nije potrebno.”
Bjern je mehanički klimao glavom na svaku od ovih izjava. Sirota
budala.
„Želim Bjerna na slučaju. Samo da rukovodi određenim delom
posla u toku nekoliko narednih dana. Potrage, prismotra, svakodnevno
tabananje. Ne možemo sve to da radimo sami, Markuse, a sad imamo s
čime da radimo, Markuse. Uviđaš li to? Uz malčice truda, možda ćemo
rešiti i neka druga ubistva.” Kucnuo je prstom po spisku napada koji je
načinio Johan Jakobsen. „Dođavola, mislim da bi to stvarno moglo da
se desi, Markuse.”

***

Niko nije bio povređen u eksploziji na ranžirnoj stanici blizu

Ingerslevsgade, ali su ekipe vesti Kanala 2 i njihovi raspomamljeni
helikopteri već kružili po vazduhu iznad mesta, kao da je sedamnaest
vojnih jedinica terorista upravo demonstriralo svoju snagu.
Komentator je očigledno bio uzbuđen, iako se iz petnih žila trudio
da to ne pokaže. Najbolje vesti su uvek one koje se mogu saopštiti sa
ozbiljnošću i brigom u glasu, naročito senzacionalne novosti, a policija
se još jednom našla u centru pažnje novinara.
Dok je pratio događaje na svom televizoru u podrumu, Karlu je bilo
drago što sva ta zbrka nema nikakve veze s njim.
Rose je ušla u kancelariju. „Lars Bjern je aktivirao tragački tim
policije Kopenhagena. Poslala sam im Kiminu fotografiju, a Asad ih je
obavestio o svemu što je saznao za vreme prismotre. Takođe, tragaju za
Tine Karlsen. Uhvaćena je u središtu uragana, to je sigurno.”
„Kako to misliš?“
„Kancelarija tragačkog tima je u Ulici Skelbekgade, znaš? Nije li to
mesto gde ona obično nalazi svoje mušterije?”
Klimnuo je, bacivši pogled na svoje beleške i direktive.
Spisak zadataka je izgledao beskrajno. To je bilo pitanje metodičnog
određivanja prioriteta.
„Evo ti tvojih zadataka, Rose. Završi ih po zadatom redosledu.”
Uzela je papir i glasno pročitala:
1. Nađi policajca koji je učestvovao u istrazi ubistava u Rervigu 1987.
Kontaktiraj policiju u Holbeku i Mobilnu istražnu jedinicu na
Artileriveju.
2. Nađi školske drugove pripadnika bande. Nabavi izjave očevidaca koje
opisuju njihovo ponašanje.
3. Vrati se u bolnicu Bispebjerg. Nađi doktora ili sestru koji su radili na
ginekološkom odeljenju dok je Kimi bila tamo.
4. Saznaj okolnosti smrti Kristijana Volfa.
5. Kontaktiraj Univerzitet u Bernu i nabavi sva dokumenta koja možda
imaju o Kimi.
Danas, hvala ti!

Mislio je da će Rose poslednje reči shvatiti kao pokušaj izmirenja. Nije.

„Isuse! Očigledno, trebalo je da dođem na posao u četiri sata ujutru
umesto u pola šest“, rekla je prilično glasno. „Potpuno si odlepio,
čoveče. Nisi li nam maločas kazao da možemo da idemo kući sat
vremena ranije?“ „Jesam, ali to je bilo pre nekoliko sati.”
Raširila je ruke, a zatim ih ponovo spustila kraj bokova. ,,I...?“
„Sada je situacija malčice drugačija. Imaš li ikakve neodložne
obaveze za sledeći vikend?“
,,Šta?“
„Rose, ovo ti je prilika da dokažeš od čega si sazdana, i da naučiš
kako izgleda obavljati pravi istraživački posao. Takođe, samo pomisli
na to koliko ćeš prekovremenih sati imati kada se sve ovo završi.”
Frknula je kroz nos. Da želi da sluša pošalice, sama bi ih izmišljala.
Telefon je zazvonio baš kad je Asad ušao u prostoriju. Bio je to šef
odeljenja za ubistva.
„Upravo si se spremao da mi nabaviš četiri čoveka sa aerodroma, ali
onda nisi?“ reče ljutito Karl. ,,Je 1’ to ono što hoćeš da mi kažeš?“
Šef odeljenja za ubistva je potvrdio.
,,Je l’ zaista misliš da ne možemo da nađemo nikoga da nam
pomogne u praćenju osumnjičenih? Ako se pročuje da istraga ipak nije
obustavljena, šta misliš, gde će Pram, Florin i Dibel Jensen biti do
sutra? Svakako ne ovde, to mogu da ti jemčim. Možda u Brazilu.”
 Duboko je udahnuo vazduh i zavrteo glavom. „Znam prokleto
dobro da nemamo nikakav nepobitni dokaz njihove umešanosti, ali šta
je s posrednim dokazima, Markuse? Oni postoje, za ime božje, slažeš li
se?“
Posle poziva Karl je sedeo u svojoj kancelariji, pogleda prikovanog
za plafon, i prosipao najbolje psovke koje je naučio od klinca iz
Frederikshavna na međunarodnom zboru izviđača 1975. Ne nešto što
bi Bejden Pouel odobravao.
„Šta je Markus rekao onda, Karle?“, upita ga Asad. „Dobijamo li
pomoć onda?“
„Šta je rekao? Rekao je da najpre moraju da reše napad na Store
Kanikestrede, a onda će na raspolaganju imati više ljudskih resursa. I
da moraju da stave pod kontrolu onu eksploziju na ranžirnoj stanici.”
Uzdahnuo je. To je bilo nešto u čemu je postao prilično dobar. Ako nije
bilo jedna stvar, bila je neka druga.
„Sedi, Asade“, kazao je. „Moramo da saznamo vredi li ičemu
Johanov spisak.”
Nagnuo se prema tabli i počeo da prepisuje:
14.6.1987: Kore Bruno, učenik internata, pada sa deset metara
visoke skakaonice i umire.
2. 8. 1987: Ubistva u Rervigu.
13. 9. 1987: Napad na plaži u Niborgu. Pet mladića, jedna
devojka viđeni u blizini. Žrtva ženskog pola u šoku. Ne daje
izjavu policiji.
8. 11. 1987: Blizanci, fudbalski teren, grad Taperneje. Odsečena
dva prsta. Gadno pretučeni.
24. 4. 1988: Vremešni bračni par nestaje na ostrvu Langeland.
Raznovrsni predmeti u njihovom vlasništvu se pojavljuju u
zalivu Lindelse.

Kad je napisao svih dvadeset slučajeva, pogledao je u Asada.

„Šta je zajednički imenitelj? Šta bi ti kazao, Asade?“
„Svi napadi su se dogodili u nedelju.”
,,Da, i mislio sam da je tako. Jesi li siguran u to?“
»Da!“
Sasvim logično. Naravno da su morali započeti u nedelju. Kao
učenici koji tokom polugodišta žive u školi, nisu imali drugih
mogućnosti. Život u internatu je veoma strog i ograničavajući.
„Mora da su još u školi stekli naviku da vrše napade u nedelju, a
potom su to objedinili kao deo svog rituala nakon što su maturirali”,
pretpostavio je Karl.
,,A od Nestveda do mesta zločina su mogli da se odvezu za samo
nekoliko sati“, reče Asad. ,,Na Jutlandu nije bilo napada, na primer.”
„Šta još primećuješ, Asade?“
,,U periodu između 1988. i 1992. nije nestala nijedna žrtva.”
„Kako to misliš?“
„Tako lepo da su posredi bili samo nasilni napadi. Tučnjave i tome
slično. Niko nije nestao ili kasnije pronađen mrtav.”
Karl je pomno pregledao spisak. Sastavio ga je civilni nameštenik u
stanici, koji je bio lično i emotivno umešan. Kako mogu da znaju da
Johan nije bio odveć selektivan? U Danskoj se svake godine prijavi na
hiljadu slučajeva nasilja, na kraju krajeva.
„Dovedi Johana ovamo, Asade“, reče mu Karl.
U međuvremenu, on će kontaktirati prodavnicu kućnih ljubimaca u
kojoj je radila Kimi. To će mu možda pomoći da sastavi njen psihološki
profil, da nauči nešto o njenim snovima i životnim vrednostima.
Možda može da ugovori sastanak za sutra ujutru. Onda, uveče, ima
zakazani susret sa nastavnikom u Gimnaziji u Redovreu. To isto veče
imaju maturantsku zabavu. Lasasep, tako je zovu. Poslednje subote u
septembru, 29. 9. 2007. Baš otmeno, sa večerom i đuskanjem, rekao je.
„Johan je na putu ovamo“, obavestio ga je Asad, dok je Karl mozgao
o spisku na tabli. „Kimi je u tom periodu boravila u Švajcarskoj“, kazao
je veoma tiho, trenutak kasnije.
,,U kom periodu?”
,,Od 1988. do 1992.” Klimnuo je sam sebi. „Niko nije nestao ili bio
ubijen dok je Kimi bila u Švajcarskoj“, rekao je. „Niko sa ovog spiska, u
svakom slučaju onda.”

Johan nije izgledao preterano dobro. Nekad je trčao po stanici kao tele
koje je upravo otkrilo neograničenu veličinu i izobilje ograđenog
pašnjaka. Sad je izgledao više nalik teletu koje je jednom zasvagda
zatvoreno u tor. Bez prostora da se kreće ili raste.
 „Nameravaš li i dalje da budeš psiholog, Jonahe?“, upita ga Karl.
Nameravao je. „Ona je dobra. Samo se ne osećam baš najbolje”,
odgovorio je.
Karl je bacio pogled na fotografiju brata i sestre zakačenu na tabli.
Možda to i nije bilo toliko čudno.
„Kako si izabrao incidente na svom spisku, Johane?“, upita Karl.
„Kako da znam da ne postoje na stotine i stotine koje nisi uključio?“
„Počeo sam tako što sam uključio sve slučajeve prijavljenog nasilja
između 1987. i 1988. koji su počinjeni u nedelju, gde napade nisu
prijavile same žrtve a udaljenost do Nestveda je iznosila manje od sto
šezdeset kilometara.” Upitno je pogledao u Karla. Bilo mu je izuzetno
važno da obojica sto posto razmišljaju na sličan način.
„Slušaj. Mnogo sam čitao o takvim internatima. U njima želje i
potrebe pojedinca ne znače skoro ništa. Učenici se drže zgusnutog
rasporeda, gde su časovi i obaveze na prvom mestu, a sve je potanko
isplanirano. Tokom čitave radne nedelje. Cilj je uspostaviti disciplinu i
osećanje zajedništva. Na osnovu toga, zaključio sam da ne vredi
istraživati nasilne zločine počinjene za vreme radnih dana školske
godine ili pre doručka tokom vikenda ili, u svakom slučaju, posle
večere. Tako sam selektovao zločine. Nedelje, posle doručka a pre
večere. To je vreme kad su napadi morali da se odigraju.”
„Počinili su svoje zločine nedeljom usred belog dana, kažeš?“
,,Da, verujem da je tako.”
,,A u toku tog vremenskog raspona su mogli da se odvezu
maksimalno sto šezdeset kilometara, manje-više, ako su morali da
nađu žrtve i izvrše svoj plan.”
„Tokom školske godine, da. Letnji raspusti su bili sasvim druga
priča.” Pogledao je u pod.
Karl je proverio godišnji kalendar. „Ali ubistva u Rervigu su takođe
počinjena u nedelju. Da li je to bila puka slučajnost, ili je to bio zaštitni
znak bande?“
Johan je delovao tužno kad je odgovorio. „Mislim da je posredi bila
slučajnost. To se desilo pred sam početak školske godine. Možda su
smatrali da nisu dovoljno dobro proveli letnji raspust, ne znam. Oni su
psihopate, na kraju krajeva.”
Posle toga, Johan im je objasnio da je upotrebio intuiciju da sastavi
spisak koji pokriva potonje godine. Ne da je Karl mislio da je spisak
netačan. Ali ako će delati po intuiciji, više bi voleo da to bude njegova.
Stoga, istraga će se zasad usredsrediti isključivo na godine pre Kiminog
odlaska u Švajcarsku.
Nakon što se Johan vratio na svoje svakodnevne dužnosti, Karl je
sedeo nekoliko trenutaka procenjujući spisak, a zatim pozvao policiju u
Niborgu. Od njih je saznao da su blizanci napadnuti na fudbalskom
terenu 1987. godine pre mnogo godina emigrirali u Kanadu. Glasom
koji je mogao pripadati osmogodišnjaku, dežurni oficir ga je obavestio
da su nasledili neveliku svotu novca i započeli posao prodaje
poljoprivredne opreme. U svakom slučaju, tako im je rečeno u stanici.
Niko nije bio dobro upoznat sa životima blizanaca. Razume se, to je
bilo veoma davno.
Karl je onda pogledao datum nestanka starijeg bračnog para na
ostrvu Langeland i pustio da mu pogled luta po dokumentaciji o
slučaju koju je Asad rekvirirao i stavio na njegov radni sto. Izveštaj je
govorio o dvoje nastavnika iz Kila, koji su otplovili u Rudkebing a
zatim putovali od jednog do drugog pansiona, pre nego što su
naposletku prenoćili u Stoenseu.
U policijskom izveštaju je pisalo da su viđeni u luci Rudkebinga
onog dana kad su nestali, i da su po svoj prilici isplovili na pučinu i
potonuli. Međutim, postojali su neki ljudi koji su istog dana videli
dvoje nastavnika u zalivu Lindelse, a dva mladića su kasnije primećena
u pristaništu gde je brod bračnog para bio ukotvljen. Svedoci su rekli
da su videli lepuškaste mladiće pristojnog izgleda. Ne lokalne momke
sa kačketima na kojima piše BP ili Kastrol, već momke sa ispeglanim
košuljama i urednim frizurama. Neki očevici su sugerisali da su u
brodiću isplovili oni, a ne vlasnici. No, to su bile samo lokalne
spekulacije.
U izveštaju su se takođe spominjali određeni predmeti pronađeni
na plaži blizu zaliva Lindelse. Premda nisu mogli da budu sigurni,
rođaci su mislili da možda pripadaju nestalom bračnom paru.
Karl je prvi put pregledao čitav spisak nađenih predmeta: prazna
termos boca bez ikakve osobite nalepnice; par čarapa; i dvodelna
minđuša. Od ametista i srebra. Sa srebrnom kukicom. Od one vrste
koja se provlači kroz ušnu resicu, bez mehanizma za zaključavanje.
 Ne preterano detaljan opis, što se dalo očekivati od pandura, ali je
zvučalo kao tačna replika minđuše iz malog plastičnog pregratka
ispred Karla, odmah pored dve kartice igre trivijal pursuta.
U tom zapanjujućem trenutku je stigao Asad, izgledajući kao
otelotvorenje nekog ko je upravo osvojio zlatnu medalju.
Pokazao je na komad gumene trake u kesici pored minđuše.
„Upravo sam saznao da se ovakva vrsta gumene narukvice koristi
na bazenu u Belaheju, kako bi plivači mogli da vide koliko su vremena
proveli u vodi.”
Karl je pokušao se uzdigne na površinu. I dalje je bio izgubljen u
mislima. Šta bi moglo da bude toliko značajno kao njegovo
neverovatno otkriće u vezi sa minđušom?
„Takve gumene trake su se svuda upotrebljavale, Asade. I dalje se
koriste.”
,,Da“, kazao je. „ Ali u svakom slučaju, kad su našli Korea Bruna
smrskanog na pločicama, na ruci nije imao svoju.”
 26

„On trenutno čeka na recepciji, Karle“, reče mu Asad. „Hoćeš li da

budem ovde, onda, kad siđe dole?“
,,Ne.” Karl je zavrteo glavom. Asad je ionako imao pune ruke posla.
„Ali donesi nam malo kafe, hoćeš li? Samo da ne bude prejaka, molim
te.”
Dok je Asad zviždanjem remetio subotnju tišinu, kada čak i
vodovodne cevi grme sa upola snage, Karl je na brzinu preleteo
pogledom preko publikacije Ko je ko, tražeći informacije o čoveku s
kojim je ubrzo trebalo da se sretne.
Zvao se Manfred Slot. Star četrdeset godina. Nekadašnji cimer
Korea Bruna (preminulog predsednika razreda). Maturirao 1987.
Pripadnik Kraljevske garde. Poručnik u vojnim rezervistima. Master
zvanje. Izvršni direktor pet kompanija do svog trideset petog
rođendana. Nameštenje u šest upravnih odbora, od kojih je jedan bio u
državnoj kompaniji. Promoter i sponzor nekoliko izložbi savremene
portugalske umetnosti. Od 1994. godine u braku sa Agustinom Pesoa.
Bivši danski ambasador u Portugalu i Mozambiku.
Nikakvo čudo što je Slot na taj spisak mogao da pridoda titulu
viteza i članstvo u nekoliko međunarodnih viteških redova.
„Imam samo petnaest minuta“, reče Slot dok se rukovao s Karlom.
Seo je, prekrstio noge, ležerno bacio jesenji kaput u stranu i malčice
zadigao nabore pantalona da mu kolena ne bi rastezala skupu tkaninu.
Bilo je veoma lako zamisliti ga u okruženju internata. Mnogo teže
zamisliti ga kako se sa svojom decom igra u pesku.
„Kore Bruno mi je bio najbolji prijatelj“, kazao je, ,,a ja znam da mu
nikad ne bi palo na pamet da ode na otvoreni javni bazen, stoga je
veoma čudno što su ga pronašli u Belaheju. Takvo mesto je previše
blisko svakojakim vrstama ljudi, razumete.” Zaista je tako mislio. „Sem
toga, nikad ranije ga nisam video da skače sa skakaonice, a svakako ne
sa neke visoke deset metara.”
„Mislite da posredi nije bio nesrećan slučaj?”
„Kako je mogao da bude nesrećan slučaj? Kore je bio pametan
momak. Ne bi tek tako dangubio tamo gore, kad svi znaju da pad može
da bude smrtonosan.”
,,A nije moglo da bude samoubistvo?“
„Samoubistvo! Zašto? Upravo smo maturirali. Otac mu je poklonio
bjuik rigal limited kao dar za maturu. Model sa dva sedišta, znate?“
Karl je snebivljivo klimnuo glavom jer prokleto nije znao. Znao je da
je bjuik neka vrsta automobila, a to će morati da posluži.
„Trebalo je da ide u Sjedinjene Države da studira pravo. Na
Harvard, zar ne? Zašto bi onda učinio nešto toliko idiotski? To nema
ama baš nikakvog smisla.”
,,Da li je bio zaljubljen?“
,,Ha! Mogao je da ima koju god devojku poželi.”
„Sećate li se Kimi Lasen?“
Slot je napravio grimasu. Sećanje na nju mu očito nije prijalo.
,,Da li je bio usplahiren što ga je ostavila?“
„Usplahiren? Bio je besan kao ris. Nije mu se svidelo što je dobio
korpu. Kome se to pa dopada?“ Nasmešio se, pokazujući blistavo bele
zube, i sklonio pramen kose sa čela. Kose koja je bila ofarbana i
nedavno podšišana, razume se.
„ A šta je smerao da uradi povodom toga?“
Manfred Slot je slegnuo ramenima i sa kaputa obrisao nekoliko
čestica prašine. „Danas sam ovde jer mislim da obojica verujemo da je
Kore bio ubijen. Da su ga gurnuli preko ivice. U suprotnom, zašto biste
se trudili da me kontaktirate dvadeset godina kasnije? Jesam li u
pravu?“
„Nismo apsolutno sigurni, ali postoji razlog zašto ponovo radimo
na slučaju. Šta mislite, ko je mogao da ga gurne?“
„Nemam pojma. Kimi je u svom razredu imala neke bolesne
prijatelje. Obletali su oko nje kao sateliti. Držala ih je u šaci. Imala je
dobre grudi, znate? Sise su zakon, jesam li u pravu?“ Kratko i
suvoparno se nasmejao. Nije mu pristajalo.
„Znate li da li je Kore pokušao da je ponovo osvoji?“
„Kimi je već imala aferu s jednim od nastavnika. S nekim tipom iz
predgrađa bez dovoljno zdravog razuma da zna da su takve veze s
učenicama najstrože zabranjene.”
„Sećate li se kako se zvao?“
Odmahnuo je glavom. „Nije bio u školi naročito dugo. Držao je
nekoliko časova danskog jezika, čini mi se. Nije bio ona vrsta osobe na
koju ljudi obraćaju pažnju, osim ako im ne predaje. Njegov...” Zaćutao
je i podigao prst u vazduh, a lice mu je zračilo prisećanjem i
koncentracijom. ,,Da. Sad sam se setio. Zvao se Klavs. Klavs sa v’, za
ime boga!“ Zafrktao je. Ime je bilo patetično.
„Klavs, kažete! Klavs Jepesen?“
Podigao je glavu. ,,Da, Jepesen. Verujem da je tako.” Klimnuo je.
Neka me neko uštine, jer mora da sanjam, pomisli Karl. Srešće se sa
Jepesenom iste večeri.
„Samo stavi kafu tu, Asade. Hvala ti.”
,,Pa, moram da kažem“, reče njegov gost sa iskrivljenim osmehom.
„Ovde imate skromne uslove za rad, ali je makar posluga dobro
obučena.” Iz grla mu se oteo isti suvi smeh, a Karl je savršeno dobro
mogao da zamisli kako je Slot postupao sa urođenicima u Mozambiku.
Slot je srknuo kafu i pri prvom gutljaju očigledno zaključio da mu je
bilo dosta.
,,U redu“, kazao je. „Znam da se i dalje ložio na devojku. Takvih je
bilo mnogo. Stoga, kad su je izbacili iz škole, želeo ju je samo za sebe,
prirodno. Tada je već živela u Nestvedu.”
,,Ne shvatam kako je došlo do toga da umre u Belaheju.”
„Kad smo završili sa finalnim ispitima, uselio se u kuću kod babe i
dede. I ranije je odsedao kod njih. Živeli su u Emdrupu. Fini, pristojni
ljudi. U to vreme, tamo sam provodio dosta vremena.”
„Roditelji mu nisu živeli u Danskoj?”
Slegnuo je ramenima. Njegova deca su takođe nesumnjivo išla u
internat, kako bi on mogao da se posveti sopstvenim poslovima. Ko ga
jebe.
,,Da li je iko u Kiminom krugu živeo u blizini bazena?“
Slot je pogledao pravo kroz Karla. Tek sada je, konačno, prepoznao
ozbiljnost kojom je soba odisala. Fascikle sa starim slučajevima.
Fotografije na oglasnoj tabli. Spisak sa žrtvama napada, na čijem vrhu
se nalazilo ime njegovog prijatelja Kaorea Bruna. Sranje, pomisli Karl,
kad se okrenuo i shvatio u šta Slot zuri.
 „Šta je to?“, upita ga Slot, sa pretećom ozbiljnošću, prsta uperenog u
spisak.
,,O“, reče Karl. „Slučajevi nisu povezani. Trenutno smo u procesu
razvrstavanja naših dokumenata po hronološkom redu.” Imbecilno
objašnjenje, pomislio je. Zašto su, za ime sveta, pisali na tabli ono što bi
podjednako lako moglo da bude u dokumentima na polici?
No, Manfred Slot mu nije postavio nikakva dodatna pitanja. Nije
bio osoba koja se bavi takvom vrstom ropskog rada, pa kako bi onda
znao za takve osnovne procedure?
„Mora da imate pune ruke posla“, rekao je.
Karl je raširio ruke. „Zbog toga je toliko važno da što tačnije možete
odgovorite na moja pitanja.”
„Šta ste me ono beše pitali?“
„Pitao sam jednostavno da li je neko iz bande živeo u blizini
Belaheja.”
Klimnuo je glavom bez oklevanja. „Da, Kristijan Volf. Njegovi
roditelji su imali prilično impresivnu kuću na obali jezera, u koju se
uselio kad je izbacio oca iz firme. U stvari, mislim da njegova žena i
dan-danas živi tamo sa svojim novim mužem.”
Karl nije izvukao ništa više iz Manfreda Slota. No, ono što jeste i nije
bilo toliko loše.
,,Rose“, pozvao je, kad se u podrumu više nije čuo bat Slotovih lojd
cipela. „Šta znaš o smrti Kristijana Volfa?“
„Hej, Karle?“ Udarila se beležnicom po glavi. ,,Je l’ imaš Alchajmera
ili šta? Dao si mi pet zadataka, a taj si stavio na četvrto mesto po redu.
Dakle, šta misliš da znam o tome?“
Zaboravio je. ,,Pa, kad ćeš moći da mi nešto kažeš? Zar ne možeš da
promeniš redosled?”
Stavila je ruke na kukove kao italijanska supruga koja se sprema da
svakog časa zaurla na svog probisveta od muža koji se izležava na
kauču. Onda se odjednom nasmešila. ,,Ma, dođavola s tim. Ionako ne
mogu da zadržim ozbiljan izraz lica.” Liznula je prst i prelistala
stranice beležnice. „Misliš li da ti odlučuješ o svemu? Naravno da sam
to prvo uradila. Bilo je očigledno najlakše.”

Kad je umro, Kristijan Volf je imao nepunih trideset godina, ali je bio
bogat kao Krez. Otac mu je osnovao transportnu kompaniju, ali ga je
Kristijan izmanevrisao i upropastio. Ljudi su pričali da je otac to i
zaslužio; odgajio je sina bez osećanja a kad je zagustilo, zauzvrat je
dobio nož u leđa.
Kristijan je bio neženja koji se valjao u novcu, a iz tog razloga je
njegovo junsko venčanje sa groficom trećom kćerkom barona
Saksenholta, Marijom Saksenholt izazvalo senzaciju. Njihova bračna
sreća je potrajala jedva tri meseca, pisalo je u štampi, pre nego što je
Kristijan izgubio život u nesreći u lovu 15. septembra 1996.
Sve je delovalo toliko besmisleno, a možda je to bio razlog što su
reportaže bile beskonačne. U novinama je bilo kudikamo više članaka o
njegovoj smrti nego o novom autobuskom terminalu pored Gradske
većnice u Kopenhagenu, a skoro isto koliko i o pobedi Bjarnea Risa na
Tur de Fransu nekoliko nedelja ranije.
Kristijan je jednog dana u cik zore sam otišao na svoje poljsko
imanje na ostrvu Loland. Tu je trebalo da se pola sata kasnije sretne sa
ostatkom lovačke družine, ali su prošla puna dva sata pre nego što su
ga našli sa groznom ranom od metka u butini, tela potpuno lišenog
krvi. Smrt mora da je nastupila prilično brzo, pisalo je u izveštaju sa
autopsije.
Istina. Karl je to viđao i ranije.
Istražitelji su bili iznenađeni kako su stvari mogle da krenu toliko
naopako za tako iskusnog lovca. Međutim, veliki broj njegovih drugara
lovaca je objasnio da je Kristijan imao običaj da nosi otkočenu pušku.
Jedanput je propustio priliku da ustreli polarnog medveda na
Grenlandu jer su mu prsti bili previše ukočeni od hladnoće da otkoči
oružje, i od tada nije imao nameru da dozvoli da mu se to ponovo desi.
Bilo kako bilo, bila je misterija kako je uspeo da upuca sam sebe u
butinu, ali su istražitelji došli do zaključka da se sapleo o uzoranu
brazdu i slučajno povukao okidač sačmare. Rekonstruisanje događaja
je pokazalo da je to moguće.
Činjenica da njegova mlada supruga nije podigla veću prašinu
povodom nesreće manje-više se nezvanično pripisivala činjenici da je
do tada već zažalila zbog braka. Na kraju krajeva, bio je stariji od nje, i
veoma drugačiji, a nasledstvo je predstavljalo prilično lepu utehu, sve
u svemu.
Kuća na selu je praktično štrčala iznad jezera. U blizini nije bilo mnogo
poseda tog kalibra. Imanje je bilo takvo da je podizalo vrednost onih u
okolini.
Karl je procenio da je imanje vredelo četrdeset miliona kruna pre
nego što je tržište nekretninama oboreno na kolena. Sada je ovakvo
mesto praktično bilo nemoguće prodati. Ipak, sumnjao je da su vlasnici
glasali za istu onu vladu koja je stvorila uslove za to privredno
posrtanje. Ali majku mu, to su ionako bile samo prazne reči, u svakom
slučaju. Potrošačka orgija za kojom je usledila prezasićena ekonomija.
Ko na ovom mestu uopšte mari za to?
To je bila greška naroda, i ničija druga.
Dečak koji mu je otvorio vrata je bio star najviše osam ili devet
godina. Imao je zapušen, crveni nos i nosio je kućni mantil i papuče.
Prilično neočekivan prizor u toj ogromnoj dvorani u kojoj su poslovni
ljudi i finansijski moguli već pokolenjima držali sastanke.
,,Ne smem nikoga da pustim unutra“, uspeo je da prozbori kroz
mehuriće slina. „Moja majka se još neko vreme neće vratiti kući. U
Lingbiju je.”
„Možeš li da je pozoveš telefonom i kažeš joj da bi policija želela da
popriča s njom?“
„Policija?” Skeptično je pogledao u Karla. Ovo je bila jedna od onih
situacija u kojima bi crna kožna jakna poput onih kakve nose Bak ili šef
odeljenja za ubistva pomogla u razvijanju uzajamnog poverenja.
,,Evo“, reče mu Karl. „Ovo je moja značka. Pitaj majku mogu li da je
sačekam u kući.”
Dečak je zalupio vrata.
Karl je pola sata stajao na stepenicama i gledao kako ljudi trče
pešačkim stazama na drugoj strani jezera. Ljudi sa zajapurenim
obrazima, izrazito feminiziranog načina hoda. Bila je nedelja ujutro.
Građani socijalne države su bili napolju na svežem vazduhu, uzimajući
dnevnu dozu zdravog života.
„Tražite li nekoga?“, upita ga žena kad je izašla iz automobila. Bila
je na oprezu. Jedan pogrešan potez i baciće kese sa pazarom na zemlju i
pojuriti ka stražnjim vratima.
Poučen pređašnjim iskustvima, smesta joj je pokazao policijsku
značku.
„Karl Merk, Sektor Q. Vaš sin vas nije pozvao?”
 „Moj sin je bolestan. U krevetu je.” Istog časa je izgledala zabrinuto.
„Zar ne?“
Dakle, nije je pozvao, mali kvarnjak.
Ponovo joj se predstavio, a ona ga je nevoljno pustila da uđe u
kuću.
,,Frederiče!“, viknula je. „Imam kobasicu za tebe.” Delovala je milo i
prirodno. Ne ono što bi čovek očekivao od rođene grofice.
Dečakovo vučenje nogu niz stepenice se naglo zaustavilo kad je
ugledao Karla u hodniku. Za tili čas, činilo se kao da su detinjaste vizije
o vrsti kazne koju će dobiti, jer nije postupio tačno onako kako mu je
policija rekla, užasom pomračile njegovo slinavo lice. Svakako nije bio
spreman da se suoči sa posledicama svoj prestupa.
Karl mu je namignuo, signalizirajući da je sve u redu. „O, znači
stvarno si vezan za krevet, a, Frederiče?“
Dečak je klimnuo prilično sporo, a zatim uzeo svoj francuski hot-
dog i odmaglio. Daleko od očiju, daleko od misli, verovatno je mislio.
Pametan klinac.
Karl je smesta prešao na stvar.
,,Ne znam mogu li da vam pomognem“, kazala je, uputivši mu
prijateljski pogled. „Kristijan i ja se zapravo nismo poznavali naročito
dobro. Stoga nemam blage veze šta mu se tih dana odvijalo u glavi.”
„Preudali ste se?“
„Nema potrebe da budete toliko zvanični. Zovite me Marija.”
Nasmešila mu se. ,,Da, upoznala sam svog muža Endrua iste godine
kad je Kristijan umro. Imamo troje dece. Frederika, Susane i Kirsten.”
Sasvim svakidašnja imena. Karl bi možda trebalo da preispita svoje
predrasude o životnim vrednostima vladajuće klase.
,,A Frederik je najstariji?“
,,Ne, on je najmlađi. Bliznakinje imaju jedanaest.” Preduhitrila je
njegovo sledeće pitanje. ,,I, da, Kristijan je njihov biološki otac, ali je
moj sadašnji suprug uvek bio tu za njih. Devojčice pohađaju predivnu
žensku školu nadomak porodičnog imanja mog muža u Istbornu.”
Kazala je to toliko umilno i neusiljeno i besramno. Kako, dovraga,
ima srca da to radi rođenoj deci? Stare samo jedanaest godina, a već su
deportovane u neku vukojebinu u Engleskoj i podvrgnute
nemilosrdnoj disciplini.
Pogledao je u nju sa osećajem sveže potvrđenih klasnih predrasuda.
„Dok ste bili udati za Kristijana, da li je ikada pričao o Kirsten-Mari
Lasen? Siguran sam da je posredi neobična slučajnost što ona deli ime
sa vašom kćerkom, ali je Kristijan veoma dobro poznavao tu ženu.
Imala je nadimak Kimi. Išli su zajedno u školu. Da li vam to ime nešto
znači?“
Smrkla se.
Sačekao je trenutak-dva, očekujući da ona nešto kaže. Ali nije.
„Izvinite, ali šta se upravo desilo?“, upitao je.
Podigla je dlanove u vazduh, raširenih prstiju. ,,Ne želim da pričam
o tome, to je sve što imam da kažem.” Nije to morala da mu kaže. Bilo
je očigledno.
„Mislite li da je Kristijan možda imao aferu s njom, da li je to to?
Iako ste tada bili trudni?“
,,Ne znam šta je imao s njom, i ne želim da znam.” Prekrstila je ruke
ispod grudi. Za nekoliko sekundi će ga zamoliti da ode.
„Sada je beskućnica. Živi na ulici.”
Ta informacija joj očigledno nije pružala nikakvu utehu.
„Svaki put kad je Kristijan pričao s njom, tukao me je. Jeste li
zadovoljni? Ne znam zašto ste ovde, ali sad možete da odete.”
Eto ga, napokon.
„Ovde sam jer istražujem ubistvo.”
Njen odgovor je usledio istog trena. „Ako mislite da sam ubila
Kristijana, onda bi vam bilo bolje da ponovo razmislite. Ne da mi to
nikad nije palo na pamet.” Zavrtela je glavom i zagledala se u jezero.
„Zašto vas je tukao? Da li je bio sadista? Da li je pio?“
,,Da li je bio sadista?” Bacila je pogled niz hodnik da se uveri da se
tamo iznenada neće pojaviti dečja glavica. „Možete se kladiti u život da
jeste.”

Karl je stajao i nekoliko trenutaka izviđao okolinu, a zatim ušao u

automobil. Atmosfera u toj kućerini je bila despotska dok mu je, sloj po
sloj, otkrivala šta snažan, sadistički muškarac može da uradi vitkoj ženi
od dvadeset dve godine. Kako se medeni mesec brzo preobrazio u
svakodnevnu noćnu moru. Sve je počelo zlobnim rečima i pretnjama, a
onda su stvari otišle korak dalje. Vodio je računa o tome da ne ostavi
tragove, jer je uveče morala da bude savršeno odevena, pokazujući svoj
besprekorni pedigre u društvu. To je bio razlog zbog koga ju izabrao
nju. Jedini razlog.
Kristijan Volf. Tip u koga se zaljubila za tren oka, a koga će se
truditi da zaboravi do kraja života. Njega, njegova dela, način na koji se
ponašao i ljude s kojima se okružio. Sve to je moralo da završi u kanti
za đubre.
U kolima, Karl je onjušio vazduh, očekujući da oseti miris benzina.
Onda je pozvao Sektor Q.
,,Da“, prosto reče Asad. Nije rekao „Sektor Q“, ili „Pomoćnik
zamenika istražnog nadzornika Hafiz el Asad na vezi“, niti bilo šta
drugo. Samo ,,da“!
„Moraš da identifikuješ sebe i odeljenje kad se javljaš na telefon,
Asade“, reče mu Karl, ne predstavivši se.
„Ćao, Karle! Rose mi je maločas dala svoj diktafon. Izgleda tako
lepo. A onda želi da priča s tobom.”
Začuli su se vikanje i glasni, odzvanjajući koraci, a onda se Rose
našla na vezi. „Našla sam medicinsku sestru iz Bispebjerga”, rekla mu
je suvoparnim glasom.
„Dobro. Super.”
To nije zahtevalo odgovor.
„Radi u privatnoj bolnici blizu Aresea“, nastavila je da govori,
dajući mu adresu. „Bilo joj je lako ući u trag, nakon što sam saznala
njeno ime. A ono je zaista neobično, da znaš.”
„Gde si ga saznala?“
,,U bolnici Bispebjerg, naravno. Pročešljala sam njihove ormane za
registratore u staroj arhivi. Radila je na ginekološkom odeljenju kad je
Kimi primljena u bolnicu. Pozvala sam je, a ona se setila slučaja. Svi
koji su u to vreme radili tamo bi se setili Kimi, rekla mi je.”

„Najlepša bolnica u Danskoj“ kao što je Rose citirala sa veb-sajta.

Karl je pogledao naniže u snežnobele građevine i složio se. Sve je
bilo izvanredno održavano. Čak i ovako kasno u jesen, podšišani
travnjaci su bili vredni Vimbldona. Apsolutno veličanstveno okruženje.
Kraljevski par je svega nekoliko meseci ranije uživao u prizoru.
Njihova palata u Fredensborgu nije bila ništa u poređenju s ovim
mestom.
 Glavna medicinska sestra Irmgard Dufner je predstavljala prilično
veliki kontrast. Nasmešena i velika kao brod koji pristaje u luku,
izjezdila je da ga pozdravi. Ljudi oko nje su se tiho sklanjali u stranu
dok je prolazila pored njih. Imala je šerpa frizuru sa šiškama, noge
nalik balvanima, i cipele koje su teško udarale po pločniku.
„Gospodin Karl Merk, pretpostavljam?” Nacerila se i prodrmusala
mu šaku kao da pokušava da mu isprazni sadržaj džepova.
Na svu sreću po njega, njena ogromna spoljašnjost je bila ravna
veličini njenog pamćenja. San svakog policajca.
Radila je kao starija sestra na ginekološkom odeljenju u Bispebjergu,
a iako nije bila na dužnosti kad je pacijentkinja nestala, događaji su bili
toliko čudni i tragični da ih nikad nije zaboravila, objasnila mu je.
„Kad je žena stigla u bolnicu bila je gadno pretučena, pa smo
očekivali da izgubi dete, ali je zapravo sve prošlo u najboljem redu.
Toliko mnogo je želela tu bebu. Nakon što je provela nedelju dana u
bolnici, skoro da smo bili spremni da je otpustimo.”
Ugrizla se za usnu. „Međutim, jednog jutra nakon moje noćne
smene, iznenada je doživela težak pobačaj. Doktor je rekao da je
izgledalo kao da ga je sama izazvala. Meni je bilo teško da u to
poverujem, s obzirom na to koliko se radovala materinstvu. U svakom
slučaju, na stomaku je imala velike plave modrice. Postoji mnoštvo
pomešanih osećanja kad se žena sama suočava sa podizanjem
neplaniranog deteta.”
„Šta je mogla upotrebiti da izazove masnice? Sećate li se?“
„Neki su pričali da je mogla da upotrebi stolicu u sobi. Da ju je
podigla na ležaj i udarala se po trbuhu. U svakom slučaju, stolica je
ležala prevrnuta na podu kad su lekari ušli u sobu i pronašli je u
nesvesti, dok joj je fetus ležao u lokvi krvi između nogu.”
Pokušao je to da zamisli. Tužan prizor.
„A fetus je bio dovoljno veliki da ga vidite?“
„O, da. Zametak u osamnaestoj nedelji trudnoće podseća na malo
ljudsko biće, dugačko oko dvanaest ili petnaest centimetara.”
,,S rukama i nogama?“
,,Sa svačim. Pluća se nisu dovoljno razvila, baš kao ni oči. Ali sve
ostalo jeste.”
,,I ležao joj je između nogu?“
„Rodila je dete i posteljicu ploda na normalan način, da.”
 „Spomenuli ste posteljicu. Zar nije postojalo nešto nenormalno u
vezi s njom?“
,,To je jedna od stvari koje se svi sećaju. To, i činjenice da je ukrala
fetus. Moje kolege su ga stavile ispod čaršava dok su joj zaustavljali
krvarenje. Kad su se vratili u sobu nakon kratke pauze, pacijentkinja i
fetus su nestali. Posteljica je, s druge strane, još uvek bila tamo. To je
bio trenutak kada je jedan od naših doktora primetio da je pokidana.
Pocepana nadvoje, takoreći.”
„Zar to nije moglo da se desi za vreme samog pobačaja?”
,,To se zaista ponekad dešava, ali izuzetno retko. Možda su povrede
na njenom trbuhu imale nekakve veze s tim. Bilo kako bilo, to je veoma
ozbiljna situacija ako se ženi ne uradi kiretaža.”
„Govorite o potencijalnim infekcijama?“
,,Da, to je predstavljalo veliki problem, pogotovo u prošlosti.”
,,A ako se to ne uradi, šta onda?“
,,Pa, pacijent rizikuje da umre.”
„Shvatam. No, mogu da vas uverim da nije umrla. I dalje je živa. Ne
u najboljem stanju, budući da sada živi na ulici, ali jeste živa.”
Spustila je šake pozamašne veličine u krilo. „Drago mi je što to
čujem, ali mi je žao što živi na ulici. Mnoge žene nikad ne prebole
takvu vrstu iskustva.”
„Mislite da trauma izazvana gubitkom deteta može biti dovoljna da
je natera da se povuče iz društva?”
,,Ah, znate šta? Sve je moguće u takvoj situaciji. To se učestalo
dešava. Mogu da zapadnu u stanje mentalnog rastrojstva i prilično
često ih nagriza osećanje krivice.”

„Mislim da ću sada pokušati da izložim kratku rekapitulaciju slučaja.

Šta kažete na to, prijatelji?“ Pogledao je u Asada i Rose, znajući da
oboje imaju stvari koje žele da skinu s uma. To će morati da sačeka.
„Imamo grupu mladih ljudi sastavljenu od pojedinaca veoma jakog
duha, što će reći da ono što naume uvek sprovedu u delo. Pet tipova,
svaki sa sopstvenim osobinama, i devojka, za koju se čini da je bila
središnja figura.
„Drska je i prelepa i upušta se u kratkotrajnu ljubavnu vezu s
jednim od vrhunskih učenika u školi, Koreom Brunom koji, imam
snažno predosećanje, umire uz prilično veliku pomoć bande. Jedan od
predmeta u skrivenoj metalnoj kutiji Kimi Lasen ukazuje u tom pravcu,
u svakom slučaju. Možda je posredi bila ljubomora, možda kavga, ali
dabome da je u pitanju mogla da bude obična nezgoda, u kom slučaju
je gumena traka koju je sakrila možda samo neka vrsta trofeja. Bilo
kako bilo, gumena traka sama po sebi nam ne govori ništa definitivno
o pitanju krivice, iako pobuđuje sumnju.
„Banda se drži zajedno, uprkos činjenici što Kimi napušta školu, a
njihovo druženje za direktnu ili indirektnu posledicu ima ubistvo
dvoje, verovatno nasumično odabranih, mladih ljudi u Rervigu. Bjarne
Tegersen priznaje krivicu za zločin, premda punih devet godina
kasnije, ali najverovatnije da bi zataškao umešanost jednog ili više
članova bande. Sve ukazuje na to da mu je u zamenu obećana velika
svota novca. Potiče iz relativno siromašne porodice a njegova
seksualna veza sa Kimi je gotova, stoga je to moglo da bude razumno
rešenje u datoj situaciji. U svakom slučaju, sad znamo da je neko iz
bande bio umešan, jer smo u Kiminoj kutiji našli predmete sa otiscima
prstiju žrtava.
,,Mi u Sektoru Q smo uvučeni u ovaj slučaj prateći sumnju
privatnog lica da je Tegersenova osuda bila pogrešna. Možda najvažniji
elemenat koji treba zapaziti u vezi s tim jeste da nas je Johan Jakobsen
snabdeo spiskom napada i nestanaka u koje je banda možda bila
umešana. Dalje, s tim spiskom možemo da potvrdimo da su tokom
godina koje je Kimi provela u Švajcarskoj postojali samo izveštaji o
fizičkim napadima ne i nestancima ili ubistvima. Spisak je,
opšteprihvaćeno, donekle spekulativan, ali Johanov pristup deluje
valjano.
,,Do članova bande je doprlo da ja istražujem slučaj. Ne znam kako,
ali verovatno preko Olbeka, a trenutno je učinjen pokušaj da se istraga
osujeti.”
Utom, Asad je podigao prst u vazduh. „Osujeti? Jesi li to kazao?“
,,Da. Pokušaj da se spreči istraga, Asade. ’Osujetiti’ znači ’sprečiti’.
A to mi govori da u ovom slučaju postoji nešto više od normalne
zabrinutosti šačice bogataša za svoju reputaciju.”
Oboje su klimnuli.
„Kao rezultat toga, zapretili su mi u mom domu, u mojim kolima i,
nedavno, na mom poslu a, po svoj prilici, iza tih pretnji stoje ljudi iz te
bande. Upotrebili su stare ortake iz internata kao posrednike da nas
uklone sa slučaja, ali je taj lanac sad prekinut.”
„Znači, moramo da pazimo kuda hodamo”, progunđa Rose.
„Tako je. Zasad smo ostavljeni da radimo na miru, ali oni to ne
smeju da znaju. Naročito zato što verujem da bi nam ispitivanje Kimi, s
obzirom na njenu situaciju, išlo u korist. Preko nje, možda ćemo moći
da steknemo jasniju sliku o tome u šta je banda bila umešana.”
„Ona nam neće ništa reći, Karle“, Asad mu se ubaci u reč. ,,Ne, s
obzirom na to kako me je gledala na centralnoj stanici.”
Karl je isturio donju usnu. ,,Da, pa, videćemo. Kimi Lasen
verovatno fali nekoliko dasaka u glavi. Kako da joj ne fali, kad živi na
ulici a ima palatu u Ordrupu? Pobačaj pod tajanstvenim okolnostima,
nakon što je očigledno više puta bila podvrgnuta nasilju to je verovatno
doprinelo njenoj situaciji.” Razmotrio je ideju da izvadi cigaretu iz
paklice, ali su Rosine kao ugalj crnom maskarom našminkane oči
pažljivo motrile na njegove šake. „Takođe znamo da je jedan od
članova bande, Kristijan Volf, umro nekoliko nedelja nakon njenog
nestanka, ali ne znamo jesu li te dve činjenice povezane. Danas sam,
međutim, od njegove udovice saznao da je Volf imao sadističke
sklonosti, a takođe je nagovestila da je imao ljubavnu vezu s Kimi
Lasen.” Prsti su mu sad bili obmotani oko kutije cigareta. Zasad mu
dobro ide.
,,No, najvažniji trag u ovom slučaju jeste to što sada znamo da je
jedan član bande, ili više njih, počinio napade uz ubistva u Rervigu.
Kimi Lasen je sakrila predmete koji pouzdano ukazuju na najmanje
četiri napada sa smrtnim ishodom, a dva dodatna plastična pregratka
sa predmetima nam daju razlog da sumnjamo u više.
„Stoga, sad ćemo pokušati da nađemo Kimi, pratimo akcije ostalih
osumnjičenih i završimo naše druge zadatke. Imate li nešto da
dodate?” Onda je zapalio cigaretu.
,,U džepu i dalje nosiš plišanog medu, vidim“, reče mu Rose,
pogleda uprtog u cigaretu.
„Tako je. Još nešto?“
Odmahnuli su glavama.
„Odlično. Ožeži, Rose. Šta si saznala?”
Gledala je kako spiralni oblačić dima lebdi ka njoj. Za koji trenutak
će početi da maše rukama. ,,Ne mnogo toga, a opet prilično mnogo.”
 ,,To zvuči zagonetno. Da čujem?”
„Osim Klaesa Tomasena, uspela sam da lociram samo još jednog
policajca umešanog u istragu. Hansa Bergstrema, koji je u to vreme bio
deo Mobilne istražne jedinice. Danas se bavi drugim poslom, a ionako,
s njim je nemoguće razgovarati.” Sad je mahnula rukom da rastera
dim.
,,Ne postoji niko s kim je nemoguće razgovarati, prekinu je Asad.
„Samo je ljut zato što si ga nazvala glupim kretenom! Široko se
nasmešio kad se usprotivila. ,,Da, Rose, čuo sam te.”
„Stavila sam šaku preko slušalice. Nije me čuo. Nije moja krivica što
nije hteo da razgovara. Zaradio je pravo bogatstvo na patentima, a
takođe sam otkrila još nešto o njemu.” Zatreptala je i ponovo zamahala
rukom kroz vazduh.
,,A to je?“
,,I on je stari učenik internata, takođe. Od njega nećemo ništa
saznati.”
Karl je zažmurio i nabrao nos. Pokazati solidarnost je jedno, ali biti
nerazdvojan kao prst i nokat je nešto sasvim drugo. Kakva prokleta
neprijatnost.
„Isto je kao sa ostalim starim školskim drugovima članova bande.
Niko od njih neće pričati s nama.”
Sad je toliko žustro mahala rukama da se Asad odmakao nekoliko
pedalja od nje. To jeste delovalo preteće. „Izuzev onih koji žive na
drugoj strani zemljine kugle, i u ovom trenutku su u carstvu snova,
kontaktirala sam skoro sve njih. I mislim da je sad to dovoljno.
Odbijaju da išta kažu, ako uopšte išta i kažu. Samo jedna osoba je
nagovestila kakvi su bili.”
Karl je ovog puta dunuo dim dalje od nje. „Shvatam. Šta ti je rekla
ta osoba?“
„Kazao je samo da su bili divlja horda koja je kršila školska pravila.
Pušili su hašiš u šumi i u parkovima blizu internata. No, činilo se kao
da i dalje misli da su bili pristojni ljudi. Slušaj, Karie, zar ne možeš da
ugasiš taj nikotinski užas dok smo na sastanku?“
Pošlo mu je za rukom da povuče deset dimova. To će morati da
bude dovoljno.
„Kad bismo samo mogli da razgovaramo direktno s nekim iz
bande, Karle“, ubaci se u razgovor Asad. „Ali pretpostavljam da ne
možemo.” „Ukoliko kontaktiramo ikoga od njih, mislim da će nam ceo
slučaj iskliznuti kroz prste.” Ugasio je cigaretu u svojoj šoljici kafe, što
je očigledno iznerviralo Rose. ,,Ne, sačekaćemo da pričamo s njima. Ali
šta ti imaš za nas, Asade? Razumem da si proverio Johanov spisak. Jesi
li došao do ikakvih zaključaka?”
Asad je podigao tamne obrve. Imao je nešto to je bilo jasno kao dan.
I imao je osobito zadovoljstvo da to zadrži za sebe.
„Ispljuni to što imaš, učiteljevo mezimče“, reče mu Rose,
namignuvši kao ugalj crnim trepavicama.
Asad je sa osmehom na licu pogledao u svoje beleške. ,,Da, onda
sam našao ženu napadnutu u Niborgu 13. septembra 1987. Zove se
Grete Sone, i stara je pedeset dve godine. Poseduje butik dole u
Vestergade ulici. Zove se Misiz Kingsajz. Nisam pričao s njom jer sam
mislio da je najbolje da lično odemo tamo. Ovde imam izveštaj policije.
U njemu ne piše bogzna šta o napadu što već odranije nismo znali.”
Ali sasvim dovoljno, sudeći po njegovom izrazu lica.
„Žena je imala trideset dve godine u vreme napada i tog jesenjeg
dana je šetala psa na plaži u Niborgu. Pseto se otrgnulo sa povoca i
otrčalo prema klinici za decu sa dijabetesom, mestu po imenu
Skaerven. Ona je stoga potrčala najbrže što može da ga uhvati. Ker je
imao pomalo prgavu narav, koliko mogu da vidim. Onda su ga neki
klinci uhvatili pre nje, i prišli su joj vodeći ga. Bilo ih je petoro-šestoro.
Nije mogla da se seti ničega više od toga.” ,,Uf!“, reče Rose. ,,To onda
mora da je bilo baš gadno prebijanje.” Da, pomisli Karl. Ili to, ili je žena
izgubila pamćenje iz sasvim drugog razloga.
„Napad je bio prilično brutalan, nego šta. U izveštaju piše da je
šibana po goloj koži, nekoliko prstiju joj je slomljeno, a pas je ostavljen
da leži mrtav pored nje. Unaokolo je bilo dosta otisaka stopala, ali na
kraju, tragovi nisu vodili nikuda. Kolale su glasine da je crveni
automobil srednje veličine bio parkiran dole u Somerbijenu, ispred
letnjikovca braon boje nedaleko od vode.” Asad je ponovo bacio
pogled na beleške. „Broj pedeset. Kola su tamo bila parkirana satima.
Neki motociklisti su takođe prijavili policiji da su videli kako nekoliko
mladih osoba trči duž kolovoza u vreme napada.
„Policija je posle toga proverila trase feribota i prodaje karata,
razume se, ali ni to nije nikuda vodilo, takođe.”
Žalosno je slegnuo ramenima, kao da je on lično predvodio istragu.
 „ A onda, nakon četvoromesečnog boravka na psihijatrijskom
odeljenju u bolnici u Odenseu, Grete Sone je otpuštena a slučaj je
pohranjen na policu kao nerešen. To je bilo to!“ Široko se osmehnuo.
Karl je zario glavu u šake. „Odlično istraženo, Asade, ali da budem
iskren, šta je po tvom mišljenju toliko specijalno u vezi sa svim tim?“
Asad je ponovo slegnuo ramenima. ,,To što sam je pronašao. I što
možemo da budemo tamo za dvadeset minuta. Prodavnice se još uvek
nisu zatvorile.”

Misiz Kingsajz se nalazila u centru, šezdeset metara dalje od Ulice

Streget, i bila je to prodavnica odeće sa specifičnim tržištem. Tu su čak i
najbezobličnije žene mogle da naruče zadovoljavajuće haljine šivene po
narudžbini od svile, tafta i drugih skupocenih tkanina.
Grete Sone je bila jedina osoba normalne građe u butiku. Prirodna
riđokosa sa malčice dodatog sjaja, izgledala je prilično vitko i otmeno
naspram impozantnih mušterija butika.
Kad su ušli, iznenađeno ih je pogledala. Verovatno je imala posla s
mnogo pešovana i transvestita određene telesne građe, ali muškarac
prosečne veličine i njegov niski, zdepasti, ali ne i korpulentni pratilac,
nisu spadali u tu kategoriju.
,,Da?“, rekla je, bacivši pogled na sat. „Upravo se spremam da
zatvorim, ali ako mogu da vam pomognem, ostaću još malčice duže.”
Karl se smestio između dva niza raskošne odeće na ofingerima.
„Radije bismo sačekali da zatvorite, ako je to u redu. Imamo nekoliko
pitanja za vas.”
Pogledala je u njegovu značku kad joj ju je pokazao, a zatim se
uozbiljila, kao da joj se flešbekovi i dalje javljaju. ,,Pa, onda ću
zatvoriti“, kazala je, a potom je dvema svojim bucmastim
pomoćnicama dala uputstva za sledeći ponedeljak i poželela im
prijatan vikend dok su izlazile.
,,U ponedeljak putujem u Flensburg, shvatate, da obavim neke
kupovine, stoga...” Pokušala je da se nasmeši, plašeći se najgoreg.
„Izvinjavamo se što vas ranije nismo pozvali i najavili se, ali to je
delimično zato što je posredi hitna stvar, a delimično jer imamo svega
nekoliko pitanja.”
„ Ako je reč o krađama po prodavnicama u susedstvu, trebalo bi da
razgovarate sa vlasnicima radnji dole na Lars Bjernstredeu. Sigurna
sam da su upućeniji od mene“, rekla je, znajući da je posredi nešto
drugo.
„Slušajte, molim vas. Shvatam da vam je napad koji ste pretrpeli pre
dvadeset godina izuzetno teško pao, i da verovatno nemate ništa da
dodate. Stoga, sve što morate da uradite jeste da odgovorite sa ’da’ ili
’ne’ na pitanja koja vam postavimo. Da li je to u redu?“
Prebledela je, ali je ostala na nogama.
„Samo klimnite ili odmahnite glavom“, Karl je nastavio da govori
kad mu nije odgovorila. Pogledao je u Asada, koji je već izvadio svoju
beležnicu i diktafon.
„Niste se sećali ničega o napadu posle toga. Da li je to i danas
slučaj?”
Nakon kratke, ali naizgled beskrajne pauze, klimnula je. Asad je
zabeležio njen pokret prošaputavši u diktafon.
„Verujem da znamo ko vam je to učinio. Šestoro mladih ljudi iz
internata na Selandu. Možete li da potvrdite da je bilo šestoro
napadača, Grete?“
Nije reagovala.
„Pet mladića i jedna devojka. Uzrasta između osamnaest i dvadeset
godina. Fino odeveni, mislim. Pokazaću vam sliku devojke.”
Pokazao joj je fotokopiju fotografije iz Trača iz 1996, na kojoj Kimi
Lasen stoji ispred kafea sa Volfom i Pramom.
„Snimljena je nekoliko godina kasnije, i moda je malo drugačija,
ali...” Posmatrao je Grete Sone. Uopšte nije obraćala pažnju. Naprosto
je zurila u fotografiju, a oči su joj klizile između mlade bogataške dece
u noćnom životu Kopenhagena.
,,Ne sećam se ničega, i više ne želim da razmišljam o tome“, kazala
je naposletku, staložena. „Bila bih vam veoma zahvalna ako me
ostavite na miru.”
Asad je zakoračio prema njoj. „Video sam u vašim starim
povraćajima poreza da ste veoma iznenada onda došli do novca u jesen
1987. godine. Radili ste u mlekari u...”, bacio je pogled na beleške, „... u
Heselageru. A onda ste dobili neki novac. Sedamdeset pet hiljada
kruna, nije li tako? A onda ste osnovali svoj prvi butik u Odenseu, a
onda ovde u Kopenhagenu.”
Karl je osetio kako mu se obrva iznenađeno podiže. Kako je Asad to
saznao, dođavola? I to u subotu, takođe? Zašto mu to nije spomenuo na
putu ovamo? Imao je dovoljno vremena na raspolaganju.
„Možete li da objasnite odakle je došao taj novac, Sone?“, upita je
Karl.
,Ja...” Činilo se kao da traga za svojim starim objašnjenjem, ali joj je
fotografija iz časopisa zapela u glavi i izazvala kratak spoj u električnoj
mreži njenih misli.

***

„Kako si, sto mu gromova, znao za taj novac, Asade?“, upitao je dok su
hodali niz ulicu. „Danas nisi imao priliku da pregledaš stare povraćaje
poreza, jesi li?“
,,Ne. Samo sam pomislio na izreku koju je izmislio moj otac: Ako
želiš da znaš šta ti je kamila juče ukrala iz tvoje kuhinje, onda ne treba
da joj rasporiš stomak. Treba da joj pogledaš u čmar’.” Široko se
nasmešio.
Karl je morao da razmisli o tome. „Što znači...?“
„Zašto činiti nešto težim nego što jeste onda? Samo sam izguglao da
li u Niborgu postoji osoba po imenu Sone.”
,,A onda si telefonom pozvao nekoga i zamolio ih da ti istrtljaju sve
što znaju o finansijskoj situaciji Grete Sone?“
„Nisam, Karle. Ne shvataš izreku. Moraš da čitaš između redova,
jelda?“ Karl i dalje nije kapirao.
„Pobogu, Karle! Prvo sam pozvao ljude koji žive pored porodice po
imenu Sone. Šta je bilo najgore što je moglo da se desi? Da je to bila
pogrešna porodica Sone? Ili da je komšija bio nov?“ Raširio je ruke.
„Iskreno, Karle.” ,,I dobio si pravog starog komšiju prave porodice
Sone?“
,,Da! Pa, ne odmah, ali su živeli u stanu, tako da sam mogao da
biram između pet drugih brojeva.”
„I?“
„Da, tako sam dobio gospođu Balder na trećem spratu. Kazala je da
je živela tamo četrdeset godina i poznavala Grete u vreme kad je ova
nosila plišane suknjice.”
 „Nabrane, Asade. Nabrane suknjice. Šta je onda bilo?“
„Pa, ta gospođa mi je sve ispričala. Da je devojka imala sreću da
dobije novac od anonimnog bogataša iz Funena kome je bilo žao nje.
Sedamdeset pet hiljada kruna. To je bilo taman dovoljno da započne
radnju kakvu je želela. Onda je gospođi Balder bilo milo. Svima u
zgradi je bilo drago zbog toga, kazala mi je. Jer je napad na Grete bio
prava sramota.”
„Dobro. Svaka ti čast, Asade.”
To je, mogao je da uvidi, zapravo bio nov i važan aspekt istrage.
Kad je banda maltretirala svoje žrtve, postojala su dva moguća
ishoda: popustljive žrtve poput Grete Sone koja je bila trajno
preplašena nasmrt i strahovala za svoj život kupovali su. Žrtve koje
nisu bile voljne za saradnju nisu ništa dobijale.
Jednostavno bi nestale.
 27

Karl je žvakao pecivo koje mu je Rose donela na sto. Na televizoru s

velikim ekranom se prikazivala reportaža o vojnom režimu u Burmi;
činilo se da grimizne odežde sveštenika imaju isti efekat kao crveni
plašt toreadora na bika. Stoga je oskudica danskih vojnika u
Avganistanu na trenutak bila malčice skrajnuta u zapećak.
Zbog čega premijeru sasvim sigurno nije bilo nimalo žao.
Za nekoliko sati će biti u gimnaziji u Redovreu, na sastanku s
jednim od bivših nastavnika iz internata. Čovekom s kojim je Kimi
imala ljubavnu vezu, sudeći po rečima Manfreda Slota.
Obuzelo ga je neobično, iracionalno osećanje, kakvo veliki broj
policajaca doživi za vreme istrage.
Uprkos činjenici da je razgovarao sa Kiminom maćehom, koja ju je
poznavala odmalena, nikad ranije se nije osećao toliko blisko s njom
kao u tom trenutku.
Dok je zurio u prazno, zapitao se gde je ona.
Slika na televizoru se ponovo promenila, a po milioniti put se
ponovila reportaža o raznetoj kući na ranžirnoj stanici. Sav železnički
saobraćaj je obustavljen; nekoliko žica je razneto u paramparčad. Dalje
niz prugu je takođe stajalo nekoliko žutih vozila za popravke šina, što
je verovatno značilo da su i one bile oštećene u eksploziji.
Zamenik načelnice policije je dospeo u žižu kamere, a Karl je
pojačao ton.
„Znamo samo da je kuća najverovatnije već izvesno vreme bila
prebivalište neke beskućnice. Radnici železnice su je s vremena na
vreme viđali u toku poslednjih nekoliko meseci kad je izlazila iz kuće,
ali nismo pronašli ni njene, niti tragove bilo koga drugog.”
,,Da li je moguće da je počinjen zločin?“ Reporterka je upitala na
onaj preterano empatičan način, osmišljen da manje značajne reportaže
deluju epohalno.
„Mogu da kažem samo to da, koliko je upućena Uprava za javni
saobraćaj, u zgradi nije bilo ničega što je moglo da izazove eksploziju, a
svakako ne ovolike snage.”
Reporterka se okrenula ka kameri. „Vojni stručnjaci za eksplozive
već nekoliko sati istražuju mesto zločina.” Onda se ponovo okrenula ka
zameniku načelnice. „Šta su otkrili? Da li je u ovom trenutku išta
poznato?“
„Ovaj... Pa, ne znamo zasigurno da li je to uzrok, ali su našli
fragmente ručne bombe onog tipa koji upotrebljavaju naši vojnici.”
„Drugim rečima, kuća je dignuta u vazduh ručnim bombama?”
Bila je prokleto dobra u traćenju vremena.
,,To je moguće, da.”
„Koliko toga se još zna o toj beskućnici?“
„Redovno su je viđali u blizini. Kupovala je tamo u Aldiju, pokazao
je rukom niz Ulicu Ingerslevsgade. ,,S vremena na vreme se tamo
kupala.” Okrenuo se i pokazao ka DGI sitiju. „Prirodno, molimo
svakoga u području, s bilo kakvom informacijom, da stupi u kontakt sa
policijom. Lični opis tek treba da se dovrši, ali verujemo da tražimo
belkinju, staru između trideset pet i četrdeset godina, visoku oko 168
centimetara, prosečne telesne građe. Odeća joj varira, ali je u načelu
malčice neuredna, što je posledica života na ulici.”
Karl je ćutke sedeo, a komadić peciva mu je, zaboravljen, visio iz
krajička usta.

,,On je sa mnom“, rekao je stojeći ispred područja ograđenog žutom

trakom, dok su se Asad i on provlačili kroz lanac policije i vojnih
tehničara.
Po šinama je hodala masa ljudi, postavljajući sijaset pitanja. Da li je
posredi bio pokušaj da se sabotira voz? A ako je to zbilja bio slučaj, da
li je neki određeni voz bio meta bombaškog napada? Da li je na
ijednom od vozova koji su prošli pored uništene građevine bilo nekih
istaknutih ljudi? Vazduh je brujao od takvih pitanja i nagađanja, a
novinari su slušali naćuljenih ušiju.
,,Ti počni odande, Asade“, reče mu Karl, pokazujući iza razrušene
kuće. Svuda su ležale cigle, velike i male, u potpunom rusvaju. Parčići
vrata i krova, nakatranjeni karton i krhotine limenog oluka. Pojedine
krhotine su srušile žičanu ogradu, iza koje su fotografi i novinari stajali
spremni za akciju za slučaj da se pronađu ljudski ostaci.
„Gde su radnici železnice koji su je videli?“ Karl je upitao jednog od
kolega iz stanice, koji je preko ramena pokazao ka grupici ljudi u
drečavim uniformama, zbijenih poput bolničara hitne pomoći.
Čim im je pokazao značku, dvojica su istovremeno progovorila.
„Čekajte! Jedan po jedan“, kazao im je, uperivši prst u jednog od
njih. ,,Ti prvi. Kako je izgledala?“
Čovek je delovao prilično zadovoljno situacijom. Smena mu se
završavala za sat vremena, a današnji dan je bio čudesno raznovrstan.
„Nisam joj video lice, ali je obično nosila dugu suknju i prošivenu
jaknu; no, drugih puta je nosila nešto sasvim drukčije.”
Njegov kolega je klimnuo glavom. ,,Da, a kada je bila na ulici, često
je sa sobom teglila kofer.”
„ Aha! Kakav kofer? Crni? Braon? Sa točkićima?“
,,Da, sa točkićima. Veliki. Boja kofera se katkad menjala, čini mi se.”
„Tako je“, reče prvi čovek. „Mislim da sam viđao i crni i zeleni.”
„Uvek se osvrtala oko sebe, kao da je neko progoni”, dodao je drugi
muškarac.
Karl je klimnuo. „Verovatno i jeste. Kako joj je uopšte bilo
dopušteno da živi u toj kući, nakon što ste tamo otkrili njeno
prisustvo?”
Prvi radnik je pljunuo na šljunak ispod svojih stopala. „Dovraga,
nismo koristili tu kuću. A kako se upravlja ovom zemljom, čovek mora
da prihvati činjenicu da neki ljudi bivaju zapostavljeni.” Zavrteo je
glavom. „Jok, nisam želeo nikoga da cinkarim. Kakvog dobra bi mi to
donelo, dođavola?“
Njegov kolega se složio s njim. „Odavde do Roskildea imamo
najmanje pedeset takvih građevina. Samo pomislite na to koliko bi ljudi
moglo da živi u njima.”
Karl nije želeo da misli o tome. Nekoliko pijanih skitnica, i na
šinama bi zavladao haos.
„Kako je ušla u ranžirnu stanicu?”
Radnici su se nasmešili. „Grom i pakao, jednostavno je otključala
kapiju i ušla“, odgovorio mu je jedan, pokazujući na ono što je nekad
bila kapija u žičanoj ogradi.
 ,,U redu. A kako je nabavila ključ od kapije? Da li ga je neko
izgubio?“
Slegnuli su ramenima i grohotom se nasmejali, sve dok smeh nije
zahvatio ostatak grupe. Kako oni to mogu da znaju, dođavola? Kao da
su ikad proveravali te kapije.
„Još nešto?“, upitao ih je, okrznuvši pogledom skupinu muškaraca.
,,Da“, reče neko od ostalih. „Mislim da sam je pre neki dan video
dole na stanici Dibelsbro. Bilo je prilično kasno, a ja sam se vraćao s
onim tamo transporterom.” Pokazao je na vozilo za popravljanje
železničkih šina. „Stajala je na onoj tamo platformi, licem okrenuta ka
prugi. Kao da je Mojsije koji se sprema da razdvoji Crveno more. Palo
mi je na pamet da će skočiti ispod voza, ali nije.”
„Jesi li joj video lice?“
„Jesam. Ja sam rekao policiji koliko mi se činilo da ima godina.”
„Između trideset pet i četrdeset. To si kazao, zar ne?“
„Tako je, ali sad kada razmislim o tome, verovatno je bila bliža
trideset petoj nego četrdesetoj. Izgledala je tako tužno. Tužne osobe
izgledaju mnogo starije, zar ne?“
Karl je klimnuo i iz džepa jakne izvadio fotografiju koju je Asad
usnimio. Papir na koje je bila odštampana je bio malčice izgužvan;
brazde su sada bile duboke. ,,Da li je to ona?“, upitao je, držeći
fotografiju ispred čovekovog nosa.
,,Da, dovraga, jeste.” Delovao je apsolutno zbunjeno. „Nije izgledala
baš tako ali, vrag me odneo, to je ona, nego šta. Prepoznajem joj obrve.
Retke su žene koje imaju toliko široke obrve. Oho, na toj fotki izgleda
mnogo bolje nego uživo.”
Kad su se ostali okupili oko fotografije i počeli da komentarišu, Karl
je obratio pažnju na zdanje sravnjeno sa zemljom. Šta se ovde dovraga
desilo, Kimi?, pomislio je. Samo da ju je našao dan ranije, sad bi znali
mnogo više.
„Znam ko je ona“, reče Karl, okrećući se ka svojim kolegama, od
kojih je svaki stajao u crnoj kožnoj jakni, nemajući upravo takvog
čoveka koji bi mogao da kaže tačno takvu rečenicu.
„Hoćete li da pozovete policijsku stanicu u Skelbekgadeu i kažete
tragačkom timu da se žena koja je ovde živela zove Kirsten-Mari Lasen,
takođe poznata i kao Kimi Lasen? Imaju njen matični broj i druge
informacije o njoj. Ako išta saznate, mene ćete prvog pozvati,
razumete?” Okrenuo se da pođe, ali je zastao. „Još samo nešto. Oni
tamo lešinari”, pokazao je na novinare, ,,ni pod kojim okolnostima ne
smeju da saznaju njeno ime, u redu? Ako saznaju, to će ometati
trenutnu istragu. Prenesite to dalje!“
Pogledao je u Asada, koji je praktično bio na kolenima, pretražujući
krš. Čudno, ali forenzičari su ga ostavili na miru. Očevidno, već su
procenili situaciju i isključili svaku mogućnost da je u pitanju bio
teroristički napad. Sad, preostalo im je samo da u to ubede preterano
revnosne novinare.
Bilo mu je drago što to nije deo njegovog posla.
Preskočio je preko nečega što su nekad bila vrata građevine, široka,
teška, zelena stvar, napola prekrivena belim grafitima, provukao se
kroz rupu u ogradi i izašao na ulicu. Nije bilo teško pronaći znak koji je
još uvek visio na jednom od stubova pod naponom. Gunebo, Legstrup
fens, pisalo je na njemu, zajedno sa spiskom telefonskih brojeva.
Izvadio je mobilni i pozvao nekoliko brojeva s tog spiska, ali nije
imao sreće. Jebeni vikendi. Odvajkada ih je mrzeo. Kako čovek može
da obavlja policijski posao kad su ljudi u zimskom snu? A sad će morati da
popriča s njima u ponedeljak, pomislio je. Neko tamo će možda moći da objasni
kako je došla u posed ključa.
Otvorio je usta da pozove Asada; ionako neće pronaći ništa što su
forenzičari prevideli. No, utom je čuo zvuk automobilskih kočnica, i
video kako šef odeljenja za ubistva izlazi iz kola u trenu kad su se
zaustavila uz ivičnjak. Kao i svi ostali, nosio je crnu kožnu jaknu,
premda je njegova bila malčice duža, nešto sjajnija i verovatno skuplja
od drugih. Šta li on radi ovde, dođavola, pomisli Karl, prateći ga
pogledom.
„Nisu našli nikakva tela“, doviknuo mu je, u istom trenu kad je
Markus Jakobsen klimnuo glavom dvojici kolega iza oborene žičane
ograde.
„Slušaj! Možeš li malčice da se provozaš sa mnom, Karle?“, reče mu
Markus kad su se našli licem u lice. „Pronašli smo narkomanku koju
tražiš. Veoma, veoma je mrtva.”
To mu nije bio prvi put da vidi tako nešto: leš ispod stepenica, bled i
patetično pogrbljen, sa masnom kosom prosutom preko ostataka
staniola i prljavštine. Maltretirano stvorenje sa otečenim licem,
posledicom udarca. Teško da je imala više od dvadeset pet godina.
Prevrnuta flaša, prosuto čokoladno mleko na beloj plastičnoj kesici.
,,Predoziranje“, reče doktor, vadeći diktafon. Naravno da će morati
da obave autopsiju, ali je medicinski istražitelj bio upoznat sa
situacijom. Igla je još uvek štrčala iz vene na njenom gležnju.
„Slažem se“, reče šef odeljenja za ubistva. ,,Ali...”
On i Karl klimnuše jedan drugom. Markus je pomislio isto što i on.
Predoziranje, nego šta. Ali kako? Iskusna narkomanka poput nje?
,,Ti si pričao s njom. Kad je to bilo, Karle?“
Karl se okrenuo ka Asadu, koji je stajao i na licu imao svoj
uobičajeni osmejak. Neobično netaknut sumornom atmosferom ispod
stepeništa.
,,U utorak, šefe“, odgovorio je Asad. Uopšte nije morao da baci
pogled na svoju beležnicu; to je bilo skoro zastrašujuće. ,,U utorak 25.
posle podne“, dodao je. Uskoro će reći da je bilo u 15:32 ili 15:59 ili
nešto u tom smislu. Da ga nije video kako krvari, Karl bi mislio da je
Asad robot.
„Prilično davno. Od tada je moglo da se desi mnogo toga“, reče šef
odeljenja za ubistva. Kleknuo je i nakrivio glavu, pogleda
usredsređenog na masnice na ženinom licu i grlu.
Da, očito ih je dobila posle Karlovog sastanka s njom.
„Ove povrede nisu nanete neposredno pre nego što je umrla.
Slažemo li se u tome?“
„Dan ranije, rekao bih“, kazao je medicinski istražitelj.
Sa stepeništa se začuše neki zvuci, a jedan od ljudi iz Bakove stare
jedinice je sišao vodeći sa sobom muškarca koga čovek ne bi voleo da
ubraja u svoju rodbinu.
„Ovo je Vigo Hansen. Upravo mi je ispričao nešto što mislim da
želite da čujete.”
Grmalj je namrgođeno pogledao u Asada i zauzvrat dobio
odgovarajuće oholi pogled. „Mora li on da bude ovde?“, upitao je
neuvijeno, pokazujući par istetoviranih podlaktica. Dva sidra, kukasti
krst i KKK. Fin momak.
U prolazu pored Asada, munuo ga je otromboljenom stomačinom, a
Karlove oči se razrogačiše. Nadao se da Asad neće reagovati na
provokaciju.
Asad je klimnuo glavom, gutajući uvredu. Sva sreća za
istetoviranog mornara.
„Juče sam video tu drolju u društvu još jedne kurve.”
Opisao ju je, a Karl je izvadio Kiminu fotografiju.
,,Da li je to ona?“, upitao je, skupljajući nozdrve. Kiselkasti zadah
znoja i urina je skoro bio jak kao smrad alkohola koji je vonjao kroz
pijandurine trule zube.
Protrljao je pospane, neprivlačne oči i klimnuo, usled čega mu se
dupli podbradak zatalasao. „Pretukla je ovu đankozu. Pogledajte sve te
modrice. Ali ja sam je prekinuo i oterao. Bila je baš lajava, kurvetina”,
rekao je, uzaludno pokušavši da se uspravi do pune visine.
Kakav klovn. Zašto ih laže?
Jedan od njihovih kolega je stigao i prošaputao nešto na uvo šefa
odeljenja za ubistva.
,,Dobro“, reče Markus Jakobsen. S rukama u džepovima je zurio u
idiota, a izraz na licu mu je govorio da bi u svakom času mogao da
izvadi lisice.
„Vigo Hansen. Ti si poznata faca, koliko čujem. Proveo si preko
deset godina iza rešetaka zbog nasilja i seksualnog napada na jednu
ženu. Tvrdiš da si video kako je žena sa fotke tukla preminulu.
Poznavajući policiju onoliko dobro koliko je ti znaš, zar ne bi trebalo da
budeš malčice pametniji?“
Čovek je duboko udahnuo. Kao da pokušava da se vrati na
prikladniju početnu tačku. Kao da bi mu to pošlo za rukom.
„ A sad nam ispričaj šta se stvarno dogodilo. Video si ih kako stoje
ovde, pričaju, i to je bilo to. Dobro. Još nešto?“
Hansen je oborio pogled, a njegovo poniženje je bezmalo bilo
opipljivo. Možda ga je izazvalo Asadovo prisustvo. ,,Ne.”
,,U koliko sati se to desilo?“
Slegnuo je ramenima. Alkohol mu je uništio osećaj za vreme.
Nesumnjivo su prošle godine otkako ga je imao.
„Jesi li pio sve vreme otkako si ih video?“
„Zabave radi“, pokušao je da se nasmeši. Ne naročito prijatan
prizor.
„Vigo priznaje da je maznuo dva-tri piva koja su ležala ispod
stepeništa”, reče policajac koji ga je doveo dole iz stana. „Nekoliko piva
i kesu čipsa.”
Stvari u kojima jadna Tine nije mnogo uživala.
 Rekli su mu da ostane u stanu do kraja dana i pokuša da se uzdrži
od pića. Od ostalih stanara iz zgrade nisu izvukli ništa.
Sve se ipak na kraju svodilo na to da je Tine Karlsen umrla.
Verovatno usamljena, i bez ikoga da žali za njom osim krupnog,
gladnog pacova po imenu Laso, koga je povremeno zvala Kimi. Bila je
samo još jedan broj u statistici. Da nije bilo policije, bila bi zaboravljena
do jutra.
Forenzičari su okrenuli ukočeni leš i ispod njega otkrili tamnu mrlju
mokraće.
„Pitam se šta je mogla da nam kaže“, promrmlja Karl.
Markus je klimnuo glavom. ,,Da, pobuda da pronađemo Kimi Lasen
sad svakako nije umanjena.”
Pitanje je bilo samo hoće li ovo predstavljati ikakvu razliku.

Ostavio je Asada na poprištu eksplozije, rekavši mu da još malo

pronjuška unaokolo i sazna da li je istraga dovela do ikakvih otkrića.
Posle toga treba da se vrati nazad u stanicu i vidi može li da pomogne
Rose sa bilo čim.
,,Ja ću prvo okušati sreću sa prodavnicom kućnih ljubimaca, a onda
ću se odvesti u gimnaziju u Redovreu“, povikao je, dok je Asad
odlučno koračao prema stručnjacima za eksplozive i forenzičarima koji
su još uvek kao mravi mileli po terenu.

Prodavnica kućnih ljubimaca Nautilus trejding a.d. je stajala kao

bledozelena oaza među drugim predratnim zdanjima u uzanoj,
vijugavoj uličici koja je nesumnjivo bila sledeća u redu da ustupi mesto
raskošnim stambenim kutijama koje je nemoguće prodati. Ispred je
raslo visoko drveće sa jarkožutim lišćem zasađeno u buradima od
hrastovine, a čitava fasada je bila oblepljena posterima egzotičnih
životinja. Kudikamo veći biznis od onoga što je zamišljao, a takođe
verovatno mnogo veći nego što je bio u vreme kad je Kimi tu radila.
Naravno, bila je zatvorena. Subotnji mir se spustio na radnju.
Obišao je oko građevine i našao nišu sa ne zaključanim vratima.
Isporuke, pisalo je.
Otvorio je vrata, prešao otprilike desetak metara i obreo se u
paklenoj, tropskoj vrućini, usled koje je znoj smesta počeo da mu curi
niz pazuh.
„Ima li koga?“ Uzvikivao je u intervalima od dvadesetak sekundi, u
isto vreme lutajući kroz zemlju akvarijuma i guštera. Zatim je još dublje
zašao u raj ptičjih pesama koje su se uzdizale iz stotina i stotina kaveza,
u dvorani veličine prosečne samoposluge.
Nije video ljudsko biće sve dok nije ušao u četvrtu dvoranu, među
kavezima koji su udomljavali krupne i sitne sisare. Bio je to čovek
usredsređen na ribanje dovoljno velikog kaveza da se u njega smesti
lav, ili možda dva.
Kad mu je prišao, u sladunjavom vazduhu je namirisao oštar vonj
predatora. Znači, to je možda zaista bio lavlji kavez.
,,Izvinite“, tiho je rekao, ali se čovek ipak štrecnuo i ispustio kofu i
metlu.
Stajao je u moru sapunaste vode, sa gumenim rukavicama koje su
mu dosezale do lakata, i gledao u Karla kao da je ovaj došao da ga
rastrgne na komade.
,,Izvinite“, ponovio je Karl, ovaj put sa ispruženom značkom. „Karl
Merk, iz Sektora Q u policijskoj upravi. Trebalo je da prethodno
pozovem i najavim se, ali sam bio u prolazu.”
Čovek je najverovatnije imao negde između šezdeset i šezdeset pet
godina, sedu kosu i duboke bore oko očiju, koje je tamo tokom godina
nesumnjivo urezala radost zbog rada sa sitnim, krznenim životinjama.
Trenutno, međutim, nije izgledao naročito radosno.
„Veliki kavez za čišćenje”, reče mu Karl, da bi ga odobrovoljio.
Opipao je kao ogledalo glatke čelične rešetke.
„Jeste, ali mora da bude lep kao slika. Sutra treba da ga isporuče
vlasniku firme.”

Karl je objasnio prirodu svoje posete u sobičku u dnu radnje, gde se

prisustvo životinja nije toliko mnogo osećalo.
,,Da“, reče mu čovek. „Dabome da se veoma dobro sećam Kimi.
Pomogla je u izgradnji ovog posla, znate? Mislim da je s nama provela
pune tri godine iste godine dok smo se širili da postanemo uvozni i
nabavni centar.”
„Nabavni centar?“
 ,,Da. Ako odgajivač u Hameru ima farmu sa četrdeset lama ili deset
nojeva kojih želi da se ratosilja, onda mi ulazimo u priču. Ili kad
odgajivač kanadskih kuna hoće da se prebaci na uzgoj činčila. Takođe
nas kontaktiraju mali zoološki vrtovi. Zapravo, upošljavamo po jednog
zoologa i veterinara.” Brazde na licu mu se produbiše. ,,Mi smo najveći
veletrgovci svakom odobrenom životinjskom vrstom u severnoj
Evropi. Zato dobijamo sve od kamila do dabrova. To je nešto što je
Kimi započela, u stvari. U to vreme, ona je bila jedina sa neophodnim
stručnim znanjem o životinjama.”
„Bila je obučeni veterinar, zar ne?“
,,Da, pa, skoro. I bila je dobro potkovana u trgovini, tako da je
mogla da proceni poreklo životinja, trgovinske puteve i svu
papirologiju.”
„Zašto je dala otkaz?“
Nakrivio je glavu ulevo, a onda udesno. ,,Pa, to je bilo davno, ali
kad je Torsten Florin počeo ovde da kupuje, nešto se promenilo.
Očigledno, poznavali su se odranije. A onda je preko njega upoznala
nekog drugog muškarca, mislim.”
Karl je gledao u menadžera prodavnice kućnih ljubimaca. Delovao
je pouzdano. Dobro pamćenje. Dobro organizovan. „Torsten Florin?
Modni mogul?“ ,,Da, baš taj. Neizmerno je zainteresovan za životinje.
Štaviše, on nam je najbolja mušterija.” Opet je polako iskrenuo glavu
na stranu. ,,To nije baš tačno, jer on je danas većinski vlasnik Nautilusa,
ali u to vreme je dolazio kao običan kupac. Veoma prijatan i uspešan
mladić.”
„Shvatam. Mora da ga životinje zaista zanimaju.” Karl je prešao
pogledom preko kaveza. „Rekli ste da su se poznavali odranije. Kako
to znate?“ ,,Pa, nisam bio prisutan kad je Florin prvi put došao ovamo.
Mora da su jedno drugom kazali zdravo kad se spremao da plati. Ona
je bila zadužena za taj deo posla. Ali u početku, činilo se kao da joj nije
preterano drago što ga ponovo vidi. Stvarno ne znam šta se posle
dogodilo.”
„Čovek koga ste malopre spomenuli, onaj koga je Torsten znao, da
li je to bio Bjarne Tegersen? Sećate li se?“
Slegnuo je ramenima. Očito se nije sećao.
„Kimi je septembra 1995. počela da živi s njim, znate“, reče mu Karl.
„Siguran sam da je u to vreme radila ovde.”
 „Hmm. Možda. Nikad nije pričala o svom privatnom životu,
zapravo.” ,,Nikad?“
,,Ne. Ne znam čak ni gde je živela. Rukovala je sa sopstvenim
formularima, tako da ne mogu da vam pomognem.”
Upravnik je stao ispred kaveza iz koga ga je sa vatrenim
poverenjem posmatrao par sićušnih, duboko usađenih očiju. „Ovaj
mališa mi je ljubimac”, rekao je i izvadio majmuna veličine čovečjeg
palca. „Moja ruka je njegovo drvo“, kazao je, podigavši ruku u vazduh
dok mu se liliputansko stvorenje čvrsto držalo za dva prsta.
„Zašto je prestala da radi u Nautilusu? Da li vam je rekla razlog?“
„Mislim da je naprosto želela da nastavi sa svojim životom. Bez nekog
određenog razloga. Znate šta hoću da kažem?“
Karl je uzdahnuo toliko glasno da je majmun potražio utočište
između starčevih prstiju. Dođavola sa svim ovim pitanjima i dođavola
sa ovim smerom istrage.
Stoga je na lice navukao masku razdražljivosti. „Mislim da znate
zašto je dala otkaz, stoga hoćete li da budete ljubazni i kažete mi?“
Čovek je zavukao ruku u kavez i pustio da majmunčić nestane u
dubinama.
Onda se okrenuo prema Karlu. Činilo se da mu sva ta snežnobela
kosa i brada više ne pomažu da izgleda prijateljski; sad su više delovali
poput oreola neraspoloženja i prkosa. Premda mu je lice i dalje bilo
mekano, oči su mu poprimile tvrdoću kamena. „Mislim da sad treba da
odeš“, kazao je. „Pokušao sam da budem predusretljiv. Nemaš nikakvo
pravo da me optužuješ da stojim ovde i hranim te lažima “Dakle, tako
želiš da igraš ovu igru, pomisli Karl, uputivši mu najsnishodljiviji osmeh
u svom arsenalu.
„Samo sam se pitao“, kazao je. „Kad je inspekcija rada poslednji put
ispitala ovaj biznis? Zar vama ovi kavezi ne deluju previše skučeno? I
da li ventilacioni sistem radi kako treba? Koliki broj vaših životinja
zapravo umre u toku transporta? Ili ovde?“ Počeo je redom da zuri u
kaveze, u kojima su male, preplašene životinje sedele i zadihano disale
u ćoškovima.
Upravnik prodavnice kućnih ljubimaca se tada nasmešio,
pokazujući lepu zubnu protezu. Bilo je očigledno da, što se njega tiče,
Karl može da priča štagod mu se prohte. Nautilus trejding a. d. nema
zašto da se brine.
 „Hoćeš da znaš zašto je dala otkaz? Onda treba da pitaš Florina. Na
kraju krajeva, on je gazda ove radnje!“
 28

Bilo je to letargično subotnje veče, a vesti na radiju su poklanjale

podjednaku pažnju rođenju tapira u kišnoj šumi Randers kao i
pretnjama predsednika Konzervativne partije da će opozvati nacrt
zakona o novim kantonima, čije osnivanje je lično zahtevao.
Karl je ukucao Asadov broj u mobilni, zagledao se u odbleske
sunčeve svetlosti na površini vode i pomislio: Hvala bogu što još uvek
postoji nešto što ne mogu da pokvare.
Asad je podigao slušalicu. „Gde si, gazda?“
„Upravo sam prešao most na Selandu i na putu sam ka gimnaziji u
Redovreu. Postoji li išta specijalno što bi trebalo da znam o tom Klavsu
Jepesenu?“
Kad je Asad razmišljao, čovek je to zapravo mogao da čuje. ,,On je
frust, Karle. Samo to mogu da kažem.”
,,Frust?“
,,Da. Frustriran. Zvuči tupavo, ali to su verovatno samo emocije koje
blokiraju slobodnu reč.”
Slobodna reč? Asad će ubrzo početi da uzbuđeno govori o „lakim
krilima misli“.
„Zna li da dolazim?”
„Manje-više, da. Rose i ja smo čitavo popodne radili na spisku,
Karle. Ona bi volela da priča s tobom o tome onda.”
Otvorio je usta da se usprotivi, ali je Asad nestao.
Baš kao i Karl, na neki način, kad je Rose pustila svoju otrovnu
jezičinu s lanca.
,,Da, još uvek smo ovde“, kazala je, prekidajući mu tok misli. „Ceo
bogovetni dan smo proučavali ovaj spisak i mislim da smo pronašli
nešto što možemo da upotrebimo. Želiš li da čuješ šta je to?“
Šta misli, dovraga?
 ,,Da, molim“, kazao je, za dlaku promašivši kolovoznu traku za
skretanje levo ka Folehavenu.
„Sećaš li se slučaja na Johanovom spisku, onog sa bračnim parom
nestalim na ostrvu Langeland?”
Da li ona misli da Karl boluje od demencije, ili šta?
,,Da“, odgovorio je.
„Odlično. Živeli su u Kilu, i nestali su. Pojedini predmeti nađeni
nadomak zaliva Lindelse su mogli da pripadaju njima, ali to nikad nije
dokazano. Malčice sam prčkala po slučaju.”
„Kako to misliš?“
„Našla sam njihovu kćerku. Živi u roditeljskom domu u Kilu.”
„I?“
„Polako, Karle. Nekome ko je obavio tako prokleto dobar policijski
posao je svakako dozvoljeno da malčice razvuče priču, zar ne?“
Nadao se da nije čula njegov duboki uzdah.
„Zove se Gisela Nimiler, i zapravo je prilično šokirana načinom na
koji je danska policija rukovala slučajem.”
„Šta bi to trebalo da znači?“
„Minđuša. Sećaš se toga?“
,,Ma daj, Rose, za ime boga. Jutros smo razgovarali o tome.”
„Pre otprilike dvanaest godina kontaktirala je dansku policiju i rekla
im da sad može da sa apsolutnom sigurnošću identifikuje minđušu
pronađenu blizu zaliva Lindelse kao majčinu.”
Utom, Karl je bio onoliko blizu koliko je to moguće da torpeduje
pežo 106 sa četvoricom bučnih mladića unutra. ,,Šta?“, dreknuo je kad je
legao na kočnicu. „Samo trenutak”, nastavio je, zaustavljajući
automobil uz ivicu druma. „Tada nije mogla da je identifikuje, pa kako
to onda može sad da uradi?“
„Kćerka je bila na žurci s nekim rođacima u Albersdorfu, u Šlezvigu,
i videla je neke stare fotografije svojih roditelja na porodičnom
okupljanju. I, šta misliš da je njena majka nosila na tim fotkama? Te
minđuše.” Iz grla joj se otelo režanje prožeto zadovoljstvom. ,,Da,
minđuše, dođavola!“
Karl je zažmurio i stisnuo pesnice. ,,Da!“, vrisnuo je njegov mozak.
Mora da se probni pilot Čarls Jeger isto tako osećao prvi put kad je
probio zvučni zid.
„Nek sam proklet.” Zavrteo je glavom. Ovo je predstavljalo
ogroman napredak. „Grom i pakao. Sjajno, Rose. Sjajno. Jesi li nabavila
kopiju fotografije na kojoj se vidi majka s minđušama?“
„Nisam, ali kćerka kaže da ju je 1995. poslala policiji u Rudkebingu.
Pričala sam s njima, a oni su mi rekli da su sve stare arhive danas u
Svendborgu.” „Nije im valjda poslala original, zar ne?“ Pomolio se da
nije.
,,Da, jeste.”
Prokletstvo. „Ali je verovatno zadržala kopiju za sebe. Ili negativ. Ili
je neko ima, šta misliš?“
,,Ne, to joj nije palo na pamet. To je jedan od razloga zbog koga je
bila toliko ljuta. Nikad joj se nisu javili.”
„Smesta ćeš pozvati Svendborg, zar ne?“
Izustila je frktaj koji je zvučao podrugljivo. „Očigledno me ne
poznajete naročito dobro, gospodine zameniče istražnog nadzornika.”
Onda mu je spustila slušalicu.
Ponovo ju je pozvao za manje od deset sekundi.
„Ćao, Karle“, začuo je Asadov glas. „Šta si joj rekao? Izgleda
čudno.”
„Nema veze, Asade. Samo joj reci da sam ponosan na nju.”
,,Sad?“
,,Da, sad, Asade.”
Asad je spustio slušalicu na sto.
Ako fotografija minđuše nestale žene sad bude pronađena u
arhivama policije iz Svendborga, i ako stručnjak može da garantuje da
minđuša nađena na plaži blizu zaliva Lindelse odgovara onoj koju je
našao u Kiminoj metalnoj kutiji i da su one, zapravo, isti par minđuša
kao na fotografiji, onda će imati slučaj. Imaće dovoljno da idu na
suđenje. Isuse Hriste, sad u rukama drže pravi kraj štapa. Trebalo je
dvadeset godina, ali svejedno, Florin, Dibel Jensen i Pram će biti
provučeni kroz taj dugi, istrajni proces poznat kao nečiste mahinacije
pravde. Najpre moraju da pronađu Kimi; na kraju krajeva, kutiju je
našao u njenoj kući. Ulaženje u trag Kimi Lasen će svakako biti lakše
reći nego učiniti, a smrt njene džanki prijateljice im definitivno nije
olakšavala posao. Međutim, moraju da je pronađu.
,,Da“, reče iznenada Asad na drugom kraju veze. „Bila je
zadovoljna. Nazvala me je njenim malim peščanim crvom.” Nasmejao
se, a njegov smeh je zastrugao po Karlovoj bubnoj opni.
 Ko bi drugi, sem Asada, sa takvim humorom primio tako očiglednu
uvredu?
„Ali Karle, ja nemam dobre vesti kao Rose“, kazao je, nakon što mu
je prestao da se smeje. ,,Ne bi trebalo da računaš na to da će Bjarne
Tegersen biti voljan da priča sa nama. Onda šta onda?“
,,Da li je odbio da nam dopusti da ga posetimo? Da li je to ono što
mi govoriš?“
,,Na neki način, to nije moglo pogrešno da se protumači onda.”
„Nije bitno, Asade. Kaži Rose da mora da nabavi tu fotografiju.
Sutra imamo slobodan dan, a to je obećanje.”

***

Karl je bacio pogled na sat dok je skretao na bulevar Hendriksholms.

Poranio je, ali je to možda bilo u redu. Bilo kako bilo, taj Klavs Jepesen
je delovao kao neko ko bi radije poranio na ugovoreni sastanak negoli
zakasnio.
Gimnazija u Redovreu je predstavljala skupinu zbijenih kutija
nagomilanih na asfaltu, metež građevina koje su se sudarale jedne s
drugima i verovatno bile proširivane mnogo puta tokom godina kad je
srednjoškolsko obrazovanje počelo da uzima maha među radničkom
klasom. Hodnik ovde, vežbalište onde, nove i stare kutije od žute
opeke koje je trebalo da poboljšaju privilegije prigradske omladine do
nivoa na koji su klinci sa severne obale uzdignuti godinama ranije.
Prateći strelice koje su ga navodile prema maturantskoj večeri
Lasasep, uspeo je da pronađe Klavsa Jepesena ispred dvorane za
sastanke, naručja prepunog paketa sa papirnim salvetama, u razgovoru
sa parom prilično lepih, starijih učenica. Jepesen je bio naočit tip, ali se
oblačio na onaj bljutavi način svoje profesije, somotski sako i gusta
brada. Bio je srednjoškolski nastavnik sa velikim S.
Oprostio se od sagovornika rečima „Vidimo se kasnije”,
izgovorenim na način koji je signalizirao slobodnog neženju, i odveo
Karla u zbornicu ispred koje su ostali maturanti nostalgično ćaskali.
„Znate li zašto sam ovde?“, upita ga Karl, nakon čega je dobio
odgovor da mu je njegov kolega na tarzanskom danskom objasnio
situaciju.
„Šta želite da znate?“, upitao ga je Jepesen, pokazavši mu rukom da
sedne u jednu od prastarih nastavničkih fotelja.
„Želim da znam sve o Kimi i bandi s kojom se družila.”
„Vaš kolega mi je nagovestio da je slučaj ubistava u Rervigu ponovo
otvoren. Da li je to istina?“
Karl je klimnuo. „Imamo snažan razlog da sumnjamo da su jedan ili
više članova te bande takođe krivi za druge napade.”
Na njegove reči, Jepesenove nozdrve se raširiše kao da mu manjka
kiseonika.
,,Napadi?“ Zagledao se u prazno i nije reagovao kad je jedna
koleginica provirila u zbornicu.
„Jesi li ti zadužen za muziku, Klavse?“, upitala ga je.
Podigao je pogled kao da je u transu i rasejano klimnuo glavom.
,,Do ušiju sam se zaljubio u Kimi“, kazao je, kad su ponovo ostali
sami. „Želeo sam je više nego što sam ikada želeo bilo koga drugog.
Bila je savršeni spoj anđela i đavolice. Tako fina i mlada i nežna poput
mačeta, a ipak potpuno dominantna.”
„Kad ste započeli vezu s njom, imala je svega sedamnaest ili
osamnaest godina. I bila je učenica u vašoj školi, pride! To nije bilo baš
po pravilima, sad, zar ne?“
Pogledao je u Karla ne podižuči glavu. ,,To nije nešto čime se
ponosim”, rekao je. „Prosto, nisam mogao da se obuzdam. I dan-danas
pod prstima mogu da osetim njenu kožu, shvatate? A od tada je prošlo
dvadeset godina.”
,,Da, a takođe je prošlo dvadeset godina otkako su ona i nekoliko
drugih bili osumnjičeni za ubistvo. Šta mislite o tome? Mislite li da su
to mogli da učine zajedno?”
Jepesen je napravio grimasu. „Bilo ko bi mogao da bude sposoban da
učini nešto tako. Zar vi ne biste mogli da ubijete čoveka? Možda već
jeste?“ Okrenuo je glavu i snizio glas. „Postojalo je nekoliko epizoda
koje su me naterale da se zapitam, i pre i posle moje veze sa Kimi.
Konkretno, u školi je bio jedan dečak koga se veoma dobro sećam.
Arogantni mali drkadžija, tako da je možda jednostavno dobio ono što
je zaslužio. No, okolnosti su bile neobične. Jednog dana je iznenada
poželeo da napusti školu. Rekao je da je pao u šumi, ali dobro znam
kako izgledaju modrice posle tučnjave.”
„Kakve to veze ima sa bandom?“
,,Ne znam kakve to ima veze s njima, ali znam da se Kristijan Volf
raspitivao za tog dečaka svakog dana nakon što je ovaj napustio školu:
kako mu je? Jesmo li se čuli s njim? Da li se vraća?“
„Možda je posredi bilo istinsko zanimanje?“
Okrenuo se prema Karlu. On je bio srednjoškolski nastavnik u čije
sposobne ruke pristojni ljudi poveravaju neprekidni razvoj svoje dece.
Osoba koja je godinama bila sa svojim učenicima. Ako bi ikada
pokazao taj isti izraz lica bilo kome na roditeljskim sastancima,
verovatno bi bili dovoljno zabrinuti da ispišu decu iz škole. Ne, hvala
bogu. Retko kad se videlo lice toliko iskrivljeno osvetoljubivošću,
mržnjom i gađenjem prema čovečanstvu.
„Kristijan Volf nije pokazivao nikakvo istinsko zanimanje za ikoga
osim za sebe“, kazao je, pun prezira. „Verujte mi, bio je sposoban za
bilo šta. No, mislim da se užasno plašio da se suoči sa vlastitim delima.
Zbog toga je želeo da bude siguran da je dečak zauvek otišao iz škole.”
„Dajte mi primere“, reče mu Karl.
,,On je osnovao bandu, siguran sam u to. Bio je nalik aktivisti, goreći
od zla, i brzo je raširio otrov među ostalim učenicima. On je ocinkario
Kimi i mene. Zahvaljujući njemu sam morao da napustim školu, a ona
je izbačena. On ju je gurnuo ka dečacima koje je želeo da sakupi. A kad
bi ih ona uhvatila u svoju mrežu, on bi je ponovo odvlačio. Ona je bila
njegov pauk, a on je povlačio sve konce.”
„Nesumnjivo ste svesni da je mrtav? Posledica nesrećnog slučaja u
lovu.”
Klimnuo je. „Verovatno mislite da sam srećan zbog toga. Nisam.
Previše lako se izvukao.”
U hodniku je odjeknuo smeh, a on se na trenutak pribrao. Onda mu
se lice ponovo smračilo od besa. „Napali su dečaka u šumi, pa je on
morao da ode. Možete lično da ga pitate. Možda ga poznajete? Zove se
Kile Baset. Danas živi u Španiji. Lako ćete ga naći. Poseduje jednu od
najvećih španskih građevinskih kompanija, KB Konstruksiones.” Karl je
klimnuo glavom dok je zapisivao ime. „I ubili su Korea Bruna. Verujte
mi“, dodao je.
,,Ta mogućnost nam je pala na pamet, ali šta vi mislite o tome?“
„Bruno me je potražio nakon što su me otpustili. Bili smo suparnici,
ali smo onda postali saveznici. On i ja protiv Volfa i ostatka bande.
Priznao mi je da se plaši Volfa. Da se poznaju odranije. Da je Kristijan
živeo blizu kuće njegovih dede i babe i nikad nije propustio priliku da
mu pripreti.”
Jepesen je klimnuo glavom sam sebi. ,,To nije mnogo, znam, ali je
dovoljno. Volf je pretio Koreu Brunu, tako je bilo. A Bruno je onda
umro.”
„Zvučite kao da ste sigurni u tu. No, činjenica je da ste počeli da se
viđate sa Kimi tek nakon Brunove smrti, a ubistva u Rervigu su se
desila nakon što ste otišli.”
,,Da. Ali pre toga sam viđao kako se ostali učenici povlače u stranu
kada bi se banda šepurila kroz školske hodnike. Video sam šta su radili
ljudima kada su bili zajedno. Mora se priznati, ne drugovima iz
razreda, jer je solidarnost prva stvar koja se nauči u toj školi, ali svima
ostalima. I jednostavno znam da su napali tog dečaka.”
„Kako to možete da znate?“
„Kimi je nekoliko puta provela noć sa mnom za vreme školskih
vikenda. Imala je noćne more, kao da nešto u njoj neće da je ostavi na
miru. Uzvikivala je njegovo ime u snu.”
,,Čije?“
„Dečakovo! Kileovo?”
,,Da li je delovala šokirano ili izmučeno?”
Jepesen se na trenutak nasmejao. Smeh je dolazio duboko iznutra,
gde je odbrana a ne ispružena ruka. „Nije izgledala izmučeno, ne. Ni
najmanje. Kimi nije bila takva.”
Karl je razmotrio ideju da mu pokaže plišanog medu, ali mu je
grgotanje mašine za kafu odvuklo pažnju. Ukoliko aparati za kafu
nastave tako sve do kraja večeri, u njima neće ostati ništa sem katrana.
„Možda bismo mogli da popijemo po šolju?“, upitao je, ne očekujući
odgovor. Šoljica moke bi možda nadoknadila stotine sati tokom kojih
nije jeo kako treba.
,,Ja neću“, odmahnuo je rukom Jepesen.
,,Da li je Kimi bila zla?“, upita ga Karl, sipajući kafu u šolju i
ispijajući je u jednom gutljaju.
Nije čuo odgovor.
Kad se okrenuo držeći šoljicu s kafom kraj usana, dok mu je
nozdrve golicala aroma sunca koje je nekad obasjavalo polja
kolumbijskih uzgajivača kafe, video je da je fotelja u kojoj je sedeo
Klavs Jepesen prazna.
Prijem je bio završen.
 29

Hodala je oko jezera od planetarijuma do Vodrofsveja i nazad,

prelazeći deset različitih puteva. Gore-dole niz stepenice i stazice koje
su povezivale jezero sa ulicama Gamel Kongevej i Vodrofsvej. Napred-
nazad, ne prilazeći preblizu autobuskoj stanici preko puta
Teaterpasagena, gde će, pretpostavljala je, čekati ljudi.
S vremena na vreme bi sela na terasu planetarijuma, leđa okrenutih
ka prozoru i pogleda usredsređenog na odbleske sunčeve svetlosti na
površini jezera. Neko iza nje se divio prizoru, ali Kimi je bilo baš briga.
Prošle su godine otkako se prepuštala takvim zadovoljstvima. Sve što
je sada želela bilo je da vidi ljude koji su sredili Tine. Da vidi ko su
njeni progonitelji, ko su ljudi koji rade za kurvine sinove.
Jer, ni na trenutak nije sumnjala da će se vratiti. Tine se toga plašila,
i nesumnjivo je bila u pravu. Ako žele da uhvate Kimi, neće tek tako
odustati.
A Tine je bila veza. Ali Tine više nije bila živa.

Munjevito se udaljila kad su ručne bombe eksplodirale, a kuća odletela

u vazduh. Dvoje-troje klinaca ju je možda videlo kako trči pored
bazena, ali to je bilo to. S druge strane građevina, dole na
Kvegtorvsgade ulici, skinula je jaknu i ubacila je u kofer. Onda je
obukla jaknu od jelenske kože i pokrila kosu crnim šalom.
Deset minuta kasnije, stajala je ispred dobro osvetljene recepcije
hotela Ansgar, pokazujući portugalski pasoš koji je pre nekoliko godina
pronašla u nekom od kofera koje je ukrala. Slika u pasošu nije sto posto
ličila na nju, ali je, s druge strane, bila stara šest godina, a ko se ne
promeni za toliki vremenski period?
„Govorite li engleski, gospođo Teišeira?“, upitao ju je prijateljski
nastrojen recepcionar. Ostatak je bio puka formalnost.
 Otprilike sat vremena je sedela u dvorištu ispod gasnih grejača s
nekoliko tura pića. Hotelsko osoblje će je upoznati na takav način.
Posle toga je prespavala gotovo punih dvanaest sati sa pištoljem ispod
jastuka i slikama Tine koja drhti u glavi.
Odatle ju je njen svet vodio dok je hodala dole ka planetarijumu, i
nakon osam sati čekanja je konačno pronašla ono što je tražila.

Čovek je bio mršav, maltene izgladneo, a pogled mu je lutao od

Tininog prozora na petom spratu do ulaza u Teaterpasagen.
„Načekaćeš se, seronjo”, promumlala je, sedeći na klupi ispred
planetarijuma u Ulici Gamel Kongevej.
U približno jedanaest sati uveče, stigla mu je zamena. Nije bilo
sumnje da čovek koji ga je odmenio na dužnosti ima niži čin od njega.
To je bilo očito po načinu na koji mu je prišao. Kao pseto koje ide ka
činiji sa hranom, ali najpre mora da onjuši okolinu i vidi da li je
dobrodošlo.
To je bio razlog zašto je pridošlica morao da odradi smenu subotom
noću, a ne prvi čovek. A to je takođe bio razlog zašto je Kimi odlučila
da prati onog koji je odlazio.
Sledila je mršavog čoveka na bezbednoj razdaljini, i stigla na
autobus u istom času kad su vrata počela da se zatvaraju.
Tek tada je videla koliko mu je lice izubijano. Donja usna mu je bila
rasečena, a iznad jedne obrve je imao ušivenu posekotinu i modrice
koje su pratile liniju kose od uveta do grla, kao da je kanom ofarbao
kosu i nije je dobro isprao.
Gledao je kroz prozor kad je ušla u autobus. Sedeo je i namrgođeno
zurio preko pločnika, nadajući se da će u poslednji tren spaziti svoju
metu. Počeo je da se opušta tek kada je autobus stigao do Ulice Peter
Bangsvej. Više nije na dužnosti i nema šta da radi, pomislila je, niti ga neko
čeka kod kuće. To je bilo očigledno po njegovom držanju. Njegovoj
ravnodušnosti. Da ga neko očekuje, devojčica ili štene ili topla dnevna
soba gde može da se drži sa devojkom za ruke i sluša njen smeh i
uzdisaje, onda bi disao dublje i slobodnije. Ne, nije mogao da sakrije
čvorove u svojoj duši i stomaku. Kod kuće ga ništa nije čekalo. Nije
imao nijedan razlog da žuri.
Kao da ona ne zna kako to izgleda.
Sišao je na stanici kod gostionice Damhus i nije postavio nijedno pitanje
o zabavi te večeri. Kasnio je, čega je očigledno bio svestan. Mnoge
mušterije su se već uparile i bile su na putu ka svojim vezama za jednu
noć. Stoga je okačio kaput i ušao u prostranu sobu, očito bez ambicija.
Kako je uopšte mogao da ih ima, s obzirom na to kako izgleda?
Naručio je pivo i seo za šank, osmatrajući stolove da vidi postoji li
ijedna žena, bilo koja žena, koja gleda u njegovom pravcu.
Skinula je šal i jaknu od jelenske kože i kazala devojci u garderobi
da dobro vodi računa o njenoj torbici. Onda je ujezdila u sobu, a njena
uspravna leđa i samopouzdane grudi su slale signale svakom
muškarcu koji je i dalje mogao da se usredsredi. Neki nepoznat, ali
izuzetno glasan bend na bini je pratio plesačice. Činilo se kao da niko
na plesnom podijumu, ispod providnog neba od staklenih cevi, nije
našao svoju srodnu dušu.
Osetila je tuđe poglede na sebi i tenziju koja je već počela da se širi
duž stolova i barskih stolica.
Shvatila je da nosi manje šminke od svih ostalih žena u prostoriji.
Manje šminke i manje sala na kostima.
,,Da li me prepoznaje?“, zapitala se, dok su joj oči polako lutale
mimo pogleda punih molbe, sve do mršavog čoveka. Kao i svi ostali
muškarci u sobi, bio je zapet kao puška i spreman da iznenadno skoči
čak i na najmanji signal. Ležerno se nalaktio na šank i blago podigao
glavu. Oči profesionalca su procenjivale da li ona čeka nekoga ili je
slobodan plen.
Na pola puta između stolova mu se nasmešila, zbog čega je duboko
udahnuo. Nije mogao da veruje ali, Hriste, i te kako je želeo.
Nisu prošla ni dva minuta pre nego što se našla na plesnom
podijumu sa prvim oznojenim, željnim muškarcem, đuskajući u istom
postojanom ritmu kao i svi ostali.
Međutim, mršavi čovek je primetio njen ovlašan pogled, i da je
napravila izbor. Ispravio je leđa, podesio kravatu i najbolje što može
pokušao da učini da mu usukano, izubijano lice izgleda relativno
privlačno na svetlu boje duvanskog dima.
Prišao joj je usred plesa i uhvatio je za ruku. Stavio joj je ruku na
leđa malčice trapavo i blago stisnuo. Prsti mu nisu bili izvežbani,
uvidela je. Srce mu je udaralo kao ludo na njenom ramenu. Bio je lak
plen.
„Dakle, ovo je moj stan“, kazao je i samosvesno klimnuo glavom ka
dnevnom boravku, koji je otkrivao beživotni pogled sa petog sprata na
stanicu nadzemne železnice Redovrea i sijaset parkirališta i ulica.
Pokazao je na pločicu s imenom u predvorju pored vrata od lifta
boje jorgovana. Fin Olbek pisalo je. Onda je obznanio da je zgrada
bezbedna, iako će je uskoro srušiti. Uzeo ju je za ruku i izveo napolje u
hodnik petog sprata, kao da je vitez koji je bezbedno vodi preko
visećeg mosta iznad nabujale reke. Držao ju je prilično blizu sebi, kako
svojoj lovini ne bi pružio šansu da se predomisli i podbrusi pete. Usled
velikog iščekivanja i novopronađenog samopouzdanja, već je video
sebe kako je drpa ispod ćebadi, ukrućen i spreman.
Rekao joj je da može da izađe na balkon i baci pogled ako to želi, a
onda je raščistio stočić za kafu, uključio lava-lampe, pustio neki
kompakt-disk i skinuo čep sa flaše džina.
Sinulo joj je da je prošlo deset godina otkako je zadnji put bila sama
sa nekim muškarcem iza zatvorenih vrata.
„Šta ti se dogodilo?” upitala ga je, prelazeći jagodicama prstiju
preko njegovog lica.
Podigao je svenule obrve u gestu koji je nesumnjivo pažljivo vežbao
ispred ogledala. Verovatno je mislio da je to šarmantno, ali ni izdaleka
nije bilo.
„O, to! Naleteo sam na nekoliko žestokih tipova. Nisu preživeli
susret u naročito dobrom stanju.” Neiskreno se nasmešio. Čak mu je i
osmeh bio kliše. Prosto je lagao.
„Čime se ti zapravo baviš, Fine?“, upitala ga je konačno.
,,Ja? Ja sam privatni detektiv”, odgovorio je na način zbog koga je
reč „privatni“ odisala ljigavim njuškanjem i nedoličnim zabadanjem
nosa. Njegovo zanimanje nije zazivalo ništa egzotično, tajanstveno ili
opasno, kao što mu je nesumnjivo bila namera.
Pogledala je u bocu kojom je vitlao kroz vazduh, i shvatila da joj se
grlo steže. Smiri se, Kimi, prošaputali su glasovi. Nemoj da izgubiš
kontrolu.
„Džin i tonik?“, upitao je.
Odmahnula je glavom. „Imaš li viski, kojim slučajem?“
Delovao je iznenađeno, ali ne i nezadovoljno. Žene koje piju viski
teško da su senzitivne osobe.
„Gle, gle, nismo li žedni?“, kazao je, nakon što je iskapila čašu u
jednom gutljaju. Da bi održao ritam, sipao joj je drugu čašu i jednu za
sebe.
Kad je popila tri čaše viskija zaredom, bio je crvcnut i dalek.
Bistrog uma, upitala ga je kojim se poslom trenutno bavi i gledala
kako ga alkoholom potisnute inhibicije vode bliže ka njoj na kauču.
Uputio joj je fiksiran osmeh dok joj je prstima klizio niz butinu.
„Pokušavam da nađem ženu sposobnu da zagorča život mnogim
ljudima.”
„Ah, to mi zvuči uzbudljivo. Da li je ona industrijski špijun ili kol-
gerla ili nešto slično tome?“, upitala je, i pokazala svoju ushićenu
pokornost stavivši šaku na njegovu i odlučno je povevši ka
unutrašnjem delu svoje butine.
„Ona je pomalo od svega“, kazao je, trudeći se da joj malčice raširi
noge.
Gledala je njegova usta i znala da će baciti peglu ako pokuša da je
poljubi.
,,Ko je ona?“
,,To je poslovna tajna, ljubavi. Ne mogu da ti kažem.”
Rekao je ,,ljubavi“! Ponovo isti bol.
„ Ali kakve vrste osoba te unajmljuju za takav posao?“ Dozvolila je
njegovoj šaci da se pokrene malo dalje uz njenu butinu. Na grlu je
osećala njegov vreli dah, koji je zaudarao na alkohol.
„Ljudi iz više klase“, prošaputao je, kao da će ga to postaviti na viši
položaj u hijerarhiji parenja.
„Šta kažeš na još jednu turu?“, predložila mu je, dok su njegovi prsti
napipavali put preko njene karlice.
Malčice se odmaknuo od nje i pogledao je sa suvoparnim osmehom
na otečenom licu. Imao je plan, to je bilo jasno kao dan. Ona će piti a on
će sipati, sve dok ne bude potpuno podmazana i spremna.
Što se njega tiče, ona komotno može da se obeznani od pića. Nije
davao ni pišljiva boba šta ona može imati od svega toga. Znala je da to
nije bitno.
,,Ne možemo to da uradimo večeras”, kazala mu je, kad je
mrzovoljno napućio usta, uporedo sa nabranim veđama. „Dobila sam.
Možemo da to uradimo neki drugi dan, važi?“
To je bila laž, naravno, ali je duboko u sebi želela da je istina. Prošlo
je jedanaest godina otkako je poslednji put imala menstruaciju. Ostali
su samo grčevi u stomaku, a njih nije izazivalo ništa fiziološko. Godine
ispunjene gnevom i skršenim snovima.
Pobacila je, i za dlaku umrla. A sad je bila neplodna.
Jalova.
U suprotnom, stvari su mogle da ispadnu drugačije.
Pažljivo mu je kažiprstom pogladila rastrgane obrve, ali nije uspela
da ublaži njegovu rastuću osujećenost i srdžbu.
Mogla je da vidi o čemu razmišlja. Dovukao je kući pogrešnu
kučku, a nema nameru to da trpi. Zašto je, dovraga, došla na noć
samaca ako je dobila?
Posmatrala je kako mu crte lica poprimaju tvrdoću kamena. Onda je
privukla svoju torbicu k sebi, ustala, prišla prozoru balkona i zagledala
se preko tužnog, jalovog krajolika prizemnih kuća i hladnih, dalekih
višespratnica. Napolju je vladao skoro mrkli mrak, a tamu je remetio
jedino ledeni sjaj uličnih svetiljki nešto dalje niz stambeni blok.
,,Ti si ubio Tine“, tiho je rekla, zavlačeći ruku u tašnicu.
Čula ga je kako se vrpolji na kauču. U deliću sekunde će je zaskočiti.
Bio je grogi, ali se duboko u njemu promeškoljio instinkt za
samoodržanjem.
Onda se okrenula i izvadila pištolj sa prigušivačem.
Kad je pokušao da se skloni iza stočića za kafu, video je oružje i stao
kao ukopan, zapanjen samim sobom i povređenim profesionalnim
ponosom. To je bilo smešno videti. Obožavala je tu mešavinu neme
zaprepašćenosti i straha.
,,Ne“, kazala je, ,,to verovatno nije bilo naročito pametno. I ne
znajući to, dovukao si kući svoju radnu metu.”
Pognuo je glavu i pomno se zagledao u njeno lice. Očigledno je
dodavao slojeve slici o opustošenoj skitnici koju je stvorio u umu.
Zbunjeno je pretresao pamćenje. Kako je mogao da cilja toliko nisko?
Kako je mogao sebi da dozvoli da ga obmane skupa odeća i da mu
skitnica bude privlačna?
Hajde, prošaputali su glasovi. Sredi ga. On nije ništa drugo do njihov
lakej! Sredi ga odmah!
„Bez tebe, moja prijateljica bi i dalje bila živa“, rekla mu je, tek sad
primetivši alkohol koji joj je goreo u trbuhu. Pogledala je u flašu,
zlatastu i polupunu. Još jedan gutljaj, a glasovi i vatra će nestati.
„Nikoga nisam ubio“, kazao je, a pogled mu je leteo od njenog prsta
na okidaču do automatske kočnice. Tražeći bilo šta što će mu dati
tračak nade da je nešto previdela.
„Osećaš li se kao pacov sateran u ćošak?“, upitala ga je. Pitanje je
bilo izlišno, ali je odbio da joj odgovori. Mrzeo je što to mora da prizna,
ali ko ne bi?
Olbek je bio onaj koji je pretukao Tine. Onaj koji ju je zaista
prodrmao, učinio je ranjivom. Onaj koji ju je učinio opasnom po Kimi.
Da, možda je Kimi bila oružje, ali je on bio ruka koja je njime rukovala.
Zbog toga je morao da plati.
On i ljudi koji su mu izdali naređenje.
„Iza toga stoje Ditlev, Ulrik i Torsten. Znam“, rekla mu je, potpuno
apsorbovana blizinom boce i njenog isceliteljskog sadržaja.
Ne čini to, reče joj jedan od glasova, ali ipak jeste. Mašila se za flašu i
videla njegovo telo najpre kao vibraciju u vazduhu, a potom kao
uskovitlanu masu odeće i ruku, koje su je grabile i udarale.
U divljačkom besu ju je oborio na pod. „Seksualno ponizi muškarca
i stekla si neprijatelja do groba“, odavno je naučila. Istina. Sad će
morati da plati za gladne poglede i servilno puženje koje je morao da
izvodi da bi je dovukao u svoj stan. Zbog toga što se otvorio i učinio
sebe ranjivim.
Bacio ju je na radijator, a rebra su je udarila u lobanju. Zgrabio je
golemu drvenu figurinu koja je stajala na podu i mlatnuo je po kuku.
Ščepao ju je za ramena i prevrnuo na stomak. Pritisnuo joj je torzo na
pod i uvrnuo ruku kojom je držala pištolj iza leđa, ali ona nije pustila
oružje.
Prsti mu se zariše u njenu ruku. Mnogo puta ranije je osetila bol i
biće potrebno nešto više od toga da krikne.
,,Da se nisi usudila da me zavlačiš. Da se nisi usudila da pokušaš da
me prevariš”, kazao je, udarajući je pesnicom u krsta. Posle toga je
uspeo da joj iščupa pištolj iz prstiju i zavrljačio ga u ugao sobe. Onda
joj je zavukao ruku ispod haljine, pocepao helanke i gurnuo gaćice u
stranu.
„Prokleta bila, kučko, pa ti nemaš menstruaciju!“, zaurlao je. Čvrsto
ju je uhvatio, prevrnuo na leđa i udario pesnicom u lice.
Zurili su jedno drugom u oči dok ju je držao pribijenu na podu i
mlatio nasumično zadatim udarcima. Njegove žilave butine u
iznošenim pantalona od poliestera su joj opkoračivale grudi. Na
podlakticama su mu štrčale vene ispunjene krvlju.
Tukao ju je sve dok njene odbrane nisu počele da popuštaju, a otpor
je izgledao besmisleno.
„Jesi li gotova, kučko?“, povikao je, pokazujući joj stegnutu pesnicu
spremnu da nastavi kažnjavanje. „Ili želiš da završiš kako tvoja džanki
drugarica?“
Da li je on to rekao ,,gotova“?
Nisam gotova sve dok ne prestanem da dišem.
Razumela je to bolje od ikoga drugog.

Kristijan ju je najbolje poznavao. Predosećao je kad bi ona osetila

navalu uzbuđenja. To hemijsko osećanje kad čoveka ponese adrenalin,
a stomak šalje drhtaje požude u svaku ćeliju u telu. A kad su sedeli u
mraku i gledali Paklenu pomorandžu, pokazao joj je kuda požuda može
da odvede.
Kristijan je bio iskusan. I ranije je isprobavao devojke. Znao je sve
lozinke do njihovih najdubljih misli. Znao je kako da okrene ključ u
njihovom pojasu nevinosti. A ona je iznenada sedela tamo, usred
bande, dok su pogledima razbludno gutali njeno nago telo na
treperavoj svetlosti užasnih slika na TV ekranu. Pokazao je njoj i
ostalima kako da dostignu zadovoljstvo u višestrukim pravcima u isto
vreme. Kako nasilje i požuda idu ruku pod ruku.
Bez Kristijana, Kimi nikad ne bi naučila kako da koristi svoje telo
kao mamac. Isključivo u cilju lova. Ono što nije očekivao, međutim,
bilo je to što je takođe naučila kako da kontroliše događaje oko sebe,
prvi put u svom životu. Možda ne iz početka, ali kasnije.
A kad se vratila kući iz Švajcarske, tu veštinu je usavršila do
perfekcije.
Spavala je sa nasumičnim muškarcima. Slamala ih je i raskidala s
njima. Tako je provodila noći.
Po danu, sve je bilo rutina. Ledena hladnoća njene maćehe. Rad sa
životinjama u Nautilus trejdingu. Kontakt s mušterijama i vikendi sa
bandom. Povremeni napadi.
A onda joj se Bjarne Tegersen približio i u njoj probudio nova
osećanja. Rekao joj je da ona vredi više od toga. Da je neko i nešto. Da je
osoba koja može da obogati njegov i živote drugih. Da nije kriva za
svoje nekadašnje postupke; da joj je otac svinja. Da treba da se pazi
Kristijana. Da je prošlost mrtva.

Olbek je primetio njeno mirenje sa sudbinom i smesta počeo da joj

otkopčava pantalone. Kratko mu se nasmešila. Možda je mislio da se
smeši jer joj se to sviđa na takav način. Da sve ide po njenom planu. Da
je komplikovanija nego što je isprva pretpostavio. Da je prebijanje deo
obreda.
Međutim, smešila se jer je znala da je on u njenoj milosti i nemilosti.
Smešila se kad je izvukao svoj ud. Smešila se kad ga je osetila na goloj
butini i primetila da mu nije dovoljno krut.
„Miruj na tren, stići ćemo do toga“, prošaputala je, gledajući ga
direktno u oči. „Pištolj je bio igračka. Samo sam htela da te uplašim. Ali
ti si to znao, zar ne?“ Blago je razdvojila usne tako da deluju punije.
„Mislim da ću ti se dopasti“, kazala mu je, trljajući se o njega.
,,I ja to mislim, takođe“, rekao je, tromih očiju duboko u njenom
dekolteu.
„Snažan si. Čudesan čovek.” Protrljala je ramena o njega i uvidela
kako opušta stisnute noge, tako da je mogla da oslobodi ruku i povede
njegovu šaku između svojih butina. To ga je potpuno opustilo, tako da
je drugom rukom mogla da ga uhvati za kitu.
„Nećeš reći ništa o ovome Pramu i ostalima, jelda?“, upitala je,
obrađujući ga sve dok nije počeo da dahće.
Ako postoji išta što im neće prijaviti, onda je to ovo.
Niko ne izaziva te ljude. Čak je i on to znao.

Kimi i Bjarne su živeli zajedno pola godine, kad je Kristijan odlučio da

to više neće trpeti.
Zapazila je to jednog dana kad je namamio bandu u napad koji se
razvijao veoma drugačije od njihove uobičajene rutine. Izgubio je
kontrolu, a u pokušaju da je povrati nahuškao je ostale protiv nje.
Ditleva, Kristijana, Torstena, Ulrika i Bjarnea. Svi za jednog, i jedan
za sve.

Svega toga se savršeno dobro sećala kad je Olbek, ležeći na njoj,

izgubio strpljenje i pokušao da je uzme na silu.
Mrzela je to i volela u isto vreme. Ništa ne može da obnovi snagu
kao mržnja. Ništa ne može da je pokrene kao osvetoljubivost.
Svom snagom se izvila unazad i napola podigla uza zid, a tvrda
drvena figurina s kojom ju je udarao je ležala ispod nje. Još jednom ga
je uhvatila za napola ukrućeni ud. To je bilo dovoljno da okleva.
Dovoljno da počne da ga obrađuje sve dok nije zavikao u ekstazi.
A kad joj je napokon svršio na butinu, vazduh mu se zaglavio u
plućima. Olbek je bio čovek koji je te noći doživeo mnogo iznenađenja.
Čovek koji je video bolje dane, i koji je negde usput zaboravio razliku
između usamljene masturbacije i magije ženskog dodira. Bio je
potpuno izgubljen u trenutku. Koža mu je bila mokra od znoja, ali su
mu oči bile suve i slepo su zurile u tačku na plafonu koja neće moći da
mu pruži odgovor na pitanje kako je uspela da mu se izmigolji i
najedanput nađe ležeći, raširenih nogu, sa pištoljem uperenim u
njegovo međunožje koje je i dalje pulsiralo.
„Zadrži to osećanje u telu, jer će ti to biti zadnji put, kučkin sine“,
kazala mu je i ustala, dok joj je sperma curila niz nogu. Ispunjena
prezirom i dugotrajnim osećanjem da je uprljana i oskrnavljena.
Isto ono osećanje kao i kad su je izneverili oni kojima je najviše
verovala.
Kao udarci njenog oca kad se nije ispravno ponašala. Kao iznenadne
promene raspoloženja njene maćehe i šamari kad joj je sa
entuzijazmom pričala o nekom dečku. Kao kandžama slični prsti pijane
majke, koja nije znala u kom pravcu da usmeri svoje udarce, niti zašto.
Upotrebljavala je reči kao što su ,,ispravno“, ,,tišina“ i ,,učtivost“. Reči
čiju je važnost devojčica naučila dugo pre nego što je uistinu razumela
njihovo značenje.
A onda, tu je bilo i ono što su joj učinili Kristijan, Torsten i ostali.
Ljudi kojima je poklonila poverenje.
Da, bilo joj je poznato osećanje oskrnavljenja, i žudela je za njim.
Život ju je napravio zavisnom od njega. To je bio put napred.
Omogućavao joj je da dela.
,,Ustaj“, rekla mu je, otvarajući vrata balkona.
Veče je bilo tiho i vlažno. Glasovi na stranim jezicima su dopirali iz
prizemnih kuća s druge strane ulice i odzvanjali od betonskog
krajolika.
 ,,Ustaj.” Mahnula je pištoljem i videla kako mu se osmeh širi preko
otečenog lica.
„Mislio sam da si rekla da je igračka?“, upitao je, polako idući ka
njoj dok je u isto vreme zakopčavao šlic.
Okrenula se ka figurini na podu i povukla okidač. Zvuk kad se
metak zario u drvo je bio iznenađujuće tih.
Iznenađujući, takođe, za Olbeka.
Štrecnuo se i ustuknuo, ali je ponovo mahnula pištoljem, ovaj put
prema balkonu.
„Šta želiš?“, upitao je kad se obreo napolju, sad sa veoma drugačijim
stepenom ozbiljnosti i čvrstim stiskom na ogradi.
Pogledala je preko ivice. Tama ispod njih je bila nalik ponoru koji
može sve da proguta. Znao je to, i počeo je da se trese.
„Sve mi ispričaj“, kazala mu je, povlačeći se u senke kraj zida.
Učinio je kao što mu je rekla. Reči su mu sporo izlazile, ali u
pravom redosledu. Uredno zabeležena zapažanja profesionalca. Jer, na
kraju krajeva, šta je imao da krije? To je bio samo običan posao. No, sad
je mnogo više bilo na kocki.
Dok je Olbek pričao da spase glavu na ramenima, Kimi je zamišljala
svoje stare prijatelje. Ditleva, Torstena i Ulrika. Kaže se da moćni ljudi
vladaju nad nemoći ljudskog roda. Baš kao i sopstvenom. Istorija je to
dokazivala iznova i iznova.
A kad čovek ispred nje nije imao više ništa da joj kaže, progovorila
je ledenim glasom: „Imaš dva izbora. Da skočiš, ili da popiješ metak.
Na petom smo spratu. Tamo dole ima žbunja, znaš. Nije li to razlog
zašto je zasađeno toliko blizu zgrade?“
Zavrteo je glavom. Ako nešto nije moglo da se događa, onda je to
ovo. Video je mnogo toga u svoje vreme. No, ovakva vrsta situacije se
naprosto ne događa.
Uspeo je da se patetično nasmeši. „Tamo dole nema nikakvog
žbunja. Samo beton i trava.”
„Očekuješ li milost od mene? Jesi li ti bio milostiv prema Tine?“
Nije odgovorio, već je samo ukipljeno stajao sa nabranim veđama i
pokušavao da ubedi samog sebe da ona to ne misli ozbiljno. Na kraju
krajeva, upravo je vodila ljubav s njim. Ili nešto što je na to ličilo, u
svakom slučaju.
„Skoči, ili ću te upucati u prepone. To nećeš preživeti, obećavam ti.”
 Zakoračio je bliže i prestrašenim očima sledio cev pištolja kad ga je
uperila u njega i stavila prst na okidač.
Sve bi se verovatno završilo metkom, da nije bilo alkohola koji mu
je kolao kroz vene. Umesto toga je opkoračio ogradu, u isto vreme je
grčevito stiskajući, i možda bi mu pošlo za rukom da se prebaci na
balkon ispod da ga drškom pištolja nije mlatnula po zglavcima prstiju,
lomeći ih.
Začuo se tupi tresak kad je pao na zemlju. Nije bilo vriska.
Nakon toga, okrenula se prema vratima balkona i nakratko
zagledala u slomljenu drvenu figurinu koja je ležala, cereći se, na
tepihu. Uzvratila joj je osmeh, sagnula se, uzela čauru od metka i
stavila je u torbicu.
Kad je zalupila vrata za sobom nakon sata provedenog u pažljivom
brisanju čaša i flaša i svega ostalog, bila je zadovoljna. Figurina je
stajala uspravno, naslonjena na radijator, sa krpom za sudove
atraktivno obmotanom oko središnjeg dela.
Kao šef sale spreman da primi naredne goste u svoj restoran.
 30

Karl je iz dnevne sobe čuo gromoglasnu lupnjavu i potmulo tutnjanje,

kao da svi slonovi na svetu žvaću njegov izmučeni IKEA nameštaj.
Znači, Jesper ponovo priređuje zabavu.
Protrljao je slepoočnice i pripremio se za ukor.
Kad je otvorio vrata dnevne sobe, sačekala ga je zaglušujuća larma,
treperava svetlost televizora i Morten i Jesper na uglovima kauča.
„Šta se ovde dešava, đođavola?” povikao je, zbunjen sveprisutnim
zvukom i relativnom prazninom u sobi.
„Sistem ozvučenja“, obavestio ga je Morten sa određenom dozom
ponosa u glasu, nakon što je daljinskim upravljačem malčice utišao
zvuk.
Jesper je pokazao na niz zvučnika skrivenih iza fotelja i police za
knjige. Kul, a? govorio je njegov pogled.
Za porodicu Merk, spokoj je uistinu bio stvar prošlosti.
Tutnuli su mu u ruke limenku mlakog tuborga i pokušali da mu
ublaže smrknut izraz lica rekavši mu da je stereo-uređaj poklon od
roditelja nekog Mortenovog prijatelja koji nisu mogli da ga koriste.
Pametni ljudi.
U tom trenutku, osetio je poriv da im saopšti vlastito iznenađenje.
„Imam informaciju za tebe, Mortene! Hardi me je pitao da li bi voleo
da se staraš o njemu ovde, u kući. Za platu, hoću da kažem. Krevet će
mu stajati tačno tamo gde je sad tvoj sjajni bas zvučnik. Uvek možemo
da ga premestimo iza kreveta. Tako ćemo napraviti mesta da stavimo
njegovu kesu za mokraću.”
Otpio je gutljaj piva, jedva čekajući da vidi njihovu reakciju kad im
informacija dopre do subotnje teških mozgova.
,,Za platu?“, upitao je Morten.
„Hardi će živeti ovde?“, zlovoljno upita Jesper, mršteći se. „Aha, pa,
šta god. Baš me briga. Ako ne mogu da dobijem mesto u domu dole na
Gamel Amtsveju što je pre moguće, useliću se kod mame.”
Karl će to morati da vidi rođenim očima da bi u to poverovao.
„Koliko se to plaća, šta misliš?” nastavio je Morten.
Utom, Karla je ponovo zabolela glava.
Dva i po sata kasnije se probudio zureći u sat na radio-aparatu na
kome je pisalo Nedelja 01:39:09, glave ispunjene slikama minđuša
napravljenih od ametista i srebra i imena poput Kile Baset, Kore Bruno
i Klavs Jepesen.
U Jesperovoj sobi, Njujork gengsta rep je bio vaskrsnut a Karl se
osećao kao da se zarazio mutiranim virusom gripa. Suvi sinusi, suve
očne duplje i sveprožimajući umor u telu i udovima.
Ležao je u krevetu, naprežući se prilično dugo, pre nego što je
napokon seo na ivicu i zapitao se može li vrelo tuširanje da sprži neke
od demona.
Umesto toga se okrenuo ka radio-aparatu sa satom i odslušao na
vestima da je još jedna žena pronađena u kontejneru za đubre,
pretučena i polumrtva. Ovaj put na Store Sendervoldstrede ulici, ali su
popratni detalji bili potpuno istovetni onima u slučaju napada na Ulici
Store Kanikestrede.
Neobična podudarnost dvodelnih imena ulica, pomislio je, pri čemu
oba imena počinju sa ,,Store“ i završavaju se sa ,,strede“. Pokušao je da
se priseti postoje li druga imena ulica poput ovih u distriktu u
nadležnosti odeljenja A.
To je uglavnom bio razlog zbog čega je i dalje bio budan kad ga je
pozvao Lars Bjern.
„Mislim da bi bila dobra ideja da se obučeš i dođeš u Redovre“,
kazao mu je.
Karl je poželeo da mu kaže nešto žestoko i beskompromisno, kao na
primer da Redovre nije u njihovoj nadležnosti ili nešto o infekcijama i
epidemijskim bolestima, ali mu je Bjern zapušio usta obavestivši ga da
je privatni detektiv Fin Olbek nađen mrtav na travi, pet spratova ispod
svog balkona.
„Glava izgleda kao njegova, ali mu je telo kraće za nekoliko
desetina centimetara. Mora da je sleteo pravo na noge. Kičmeni stub
mu je dopola zabijen u lobanju”, rekao je, ne prepuštajući ništa mašti.
Nekako, to je pomoglo Karlovoj glavobolji. U svakom slučaju,
zaboravio je na nju.

Zatekao je Bjerna ispred višespratnice ispisane grafitima u visini

čoveka. Ubij svoju majku i siluj svog jebenog psa nije baš činilo da fasada
izgleda veselo. Bjern se nije trudio da sakrije činjenicu da područje
zapadno od Valbi Bakea uopšte nije njegova teritorija; samo je
pokušavao da se iskupi.
„Šta radiš ovde, Larse?“, upita ga Karl, dok je gledao preko Avedere
Havneveja u bleštave prozore nekih ravnih građevina koje su stajale
iza golog drveća, nepunih stotinu metara dalje. To je bila Gimnazija u
Redovreu, iz koje je otišao praktično maločas. Dakle, maturantska
zabava je i dalje bila u toku.
Neobično osećanje. Svega nekoliko sati ranije je bio tamo i pričao s
Klavsom Jepesenom, a Olbek sad leži mrtav na drugoj strani ulice. Šta
se to, kog vraga, dešava?
Bjern ga je sumorno pogledao. „Pretpostavljam da se sećaš kako je
jedan od poverenja vrednih kolega iz stanice, trenutno prisutan,
nedavno optužen da je fizički napao preminulog? Stoga smo se Markus
i ja složili da bi trebalo da dođemo ovamo i vidimo o čemu je ovde reč.
Ali možda ti to možeš da nam kažeš, Karle?“
To je bio vraški ton na mračno, ledeno septembarsko jutro.
,,Da si ga stavio pod prismotru kao što sam ti tražio, onda bismo
verovatno znali nešto više, zar ne?“, progunđao je Karl, dok je
pokušavao da odgonetne šta je gore a šta dole na grudvi mrtvog mesa
koja je ležala na travi desetak metara dalje.
„Našli su ga oni klovnovi tamo“, reče mu Bjern. Pokazao je na živu
ogradu koja je okruživala obdanište, a potom na grupu imigrantskih
dečaka u trenerkama sa prugama na nogavicama i bledih danskih
devojčica u ultrauskim farmerkama. Očito, nisu svi mislili da je prizor
kul. „Nameravali su da izbleje na igralištu obdaništa, ili dečjeg vrtića ili
šta god da je ona tamo zgrada. Ali nisu stigli toliko daleko.”
„Kad se ovo desilo?” Karl je upitao medicinskog istražitelja, koji je
već počeo da pakuje svoju opremu.
,,Pa, noćas je relativno prohladno, stoga bih se odvažio da
pretpostavim da je smrt nastupila pre sat, sat i po“, kazao je sa
umorom u očima, žudeći za jorganom i toplom zadnjicom svoje
supruge.
Karl se okrenuo ka Bjernu. „Hoću da znaš da sam sinoć bio ovde, u
gimnaziji u Redovreu. Govorio sam sa bivšim Kiminim dečkom. To je
puka slučajnost, prosto i jednostavno, ali napiši u izveštaju da sam ti to
spomenuo.”
Bjern je izvadio ruke iz džepove kožne jakne i podigao okovratnik.
„Jesi li bio?!“ Pogledao ga je pravo u oči. „Jesi li ikad bio gore u
njegovom stanu, Karle?“
,,Ne. Uveravam te da nisam.”
„Potpuno si siguran ?“Ma daj, pomisli Karl, osećajući kako njegova
glavobolja likuje u svom skrovištu.
,,Ma daj“, rekao je, u nedostatku nečega boljeg. ,,To je prosto odveć
nategnuto. Jesi li bio gore u stanu?“
„Samir i dečaci iz stanice u Glostrupu su trenutno tamo
gore.” „Samir?“
„Samir Gazi. Bakova zamena. On je iz stanice u Redovreu.”
Samir Gazi. Činilo se da je Asad dobio srodnu dušu s kojom će moći
da deli svoju sirupastu supu-čaj.

***

„Jeste li našli oproštajnu poruku?“ Karl je upitao u stanu, nakon što je

stisnuo žuljevitu šaku za koju bi svaki prekaljeni policajac u Selandu
smesta pogodio da pripada istražnom nadzorniku Antonsenu. Svega
nekoliko sekundi u njegovom čeličnom stisku i osoba nikad više ne bi
bila ista. Karl će mu jednog dana kazati da malo obustavi stezanje.
„Oproštajnu poruku? Ne, nismo našli ništa slično tome. A možeš da
me šutneš u dupe ako ovde gore nije bio neko drugi da mu
pripomogne.”
„Kako to misliš?“
,,U stanu svakako nema mnogo otisaka prstiju. Ništa na kvaci vrata
od balkona. Ništa na prednjem redu čaša u kuhinjskim kredencima.
Ništa na ivici stočića za kafu. S druge strane, imamo niz veoma jasnih
otisaka na ogradi balkona, verovatno Olbekovih, ali zašto bi se kog
vraga držao za ogradu ako je već odlučio da skoči?“
„Predomišljao se? To nije nemoguće.”
Antonsen se zakikotao. Činio je to svaki put kada bi sreo detektive
izvan svog distrikta. Izuzetno pomirljivi oblik snishodljivosti, ako je
ikad postojao jedan.
„Na ogradi ima tragova krvi. Ne mnogo, samo malčice. A kladim se
da ćemo mu, kad za koji tren siđemo i pogledamo, na rukama naći
modrice nastale u borbi. Jest, ovde nisu čista posla.”
Poslao je nekoliko forenzičara da provere kupatilo, a onda ispred
Karla i Bjerna posadio tamnoputog čoveka prijatnog izgleda.
„Jedan od mojih najboljih ljudi, a sad ste mi ga ćornuli. Pogledajte
nas obojicu u oči i recite da vas nije sramota.”
,,Samir“, reče im čovek, predstavivši se i pruživši ruku Bjernu.
Dakle, njih dvojica se očigledno nisu odranije poznavali.
„Reći ću samo da ćete, ako ne postupate valjano sa Samirorh“, reče
im Antonsen, „imati posla sa mnom.” Stisnuo je svog čoveka za
ramena.
„Karl Merk“, rekao je Karl, i stisnuo mu ruku sa silinom jednakom
Antonsenovoj.
,,Da, to je on.” Antonsen je klimnuo u odgovor na upitni pogled na
Samirovom licu. „Čovek koji je rešio slučaj Merete Lindgord, i koji je
smestio dva-tri direkta u Olbekovu bradu, kažu ljudi.” Nasmejao se.
Fin Olbek očigledno nikad nije bio naročito omiljen ni u drugim
distriktima.
„Čini se da ove iverice na tepihu nisu ovde naročito dugo“, reče
jedan forenzičar, pokazujući rukom na neke mikroskopske fragmente
ispred vrata balkona. „Leže povrh svega ostalog.” Čučnuo je na pete u
svom belom laboratorijskom mantilu i iz blizine osmotrio fragmente.
Bizarna fela, ti forenzičari. Ali su pametni. To im se mora priznati.
„Može li poticati od drvene palice ili nečega sličnog?“, upita Samir.
Karl se osvrnuo po stanu ali nije primetio ništa neobično, izuzev
debele drvene figurine koja je stajala pored vrata balkona, srednjeg
dela umotanog u kuhinjsku krpu. Fini, izrezbareni Hardi sa
polucilindrom i svim ostalim. Partner figurine Lorel* stajao je skroz u
drugom ćošku sobe, i nije bio toliko ukrašen. Nešto tu nije bilo kako

* Aluzija autora na čuveni američki komičarski duo, Stanlija i Olija, koji su činili Britanac Sten
Lorel i Amerikanac Oliver Hardi. (Prim. prev.)
treba.
Sagnuo se, skinuo krpu za sudove i malčice gurnuo figurinu
napred. Delovalo je obećavajuće.
„Moraćete sami da je okrenete, ali koliko mogu da vidim, leđa ove
figurine su videla i bolje dane.”
Okupili su se oko figurine i izmerili veličinu rupe od metka i masu
implodiranog drveta.
„Relativno mali kalibar. Projektil nije čak ni izašao na drugu stranu,
još uvek je unutra“, reče Antonsen. Forenzičar je potvrdno klimnuo.
Karl se složio s njima. Najverovatnije kalibar .22. Ali dovoljno
smrtonosan, ako je to strelac nameravao.
„Jesu li komšije čule bilo šta, povike ili pucnjeve?“, upita Karl,
njušeći rupu od metka.
Odmahnuli su glavama.
Čudno, a opet nije čudno. Višespratnica je bila u užasnom stanju, i
uglavnom je bila napuštena. Na čitavom spratu jedva da je bilo više od
šačice stanara. Takođe, u stanu iznad ili ispod najverovatnije niko nije
živeo. Dani ove crvene kutije su bili odbrojani. Teško da bi bio gubitak
ako bi se rugoba srušila u sledećoj oluji.
„Miriše mi prilično sveže“, reče Karl, sklanjajući glavu od rupe od
metka. „Metak je ispaljen sa razdaljine od nekoliko metara, ne čini li
vam se tako?
I to večeras.”
,,Apsolutno“, reče forenzičar.
Karl je izašao na balkon i pogledao preko ograde. Vraški dug pad.
Zagledao se preko okeana svetala u niskim građevinama na drugoj
strani ulice. Na svakom prozoru su se videla znatiželjna lica. Nije bilo
manjka radoznalosti, čak ni u mrklom mraku pred svitanje.
Onda mu je zazvonio mobilni.
Nije se predstavila, a nije ni morala.
„Mislićeš da se šalim, Karle“, reče mu Rose. „Međutim, noćna
smena dole u Svendborgu je pronašla minđušu. Oficir na dužnosti je
znao tačno gde je. Nije li to fantastično?“
Pogledao je na ručni sat. Bilo je još fantastičnije što je ona mislila da
je spreman za novosti u ovo doba dana.
„Nisi spavao, jelda?“, upitala ga je, ne čekajući odgovor. „Idem sad
u stanicu. Poslaće nam fotografiju minđuše imejlom.”
 „Zar to ne može da sačeka do svitanja, ili makar do ponedeljka?“
Glava ga je opet zabolela.
„Imaš li ikakvu ideju o tome ko je mogao da ga prisili preko ivice
balkona?“, upita ga Antonsen, kad je Karl prekinuo vezu i sklopio
mobilni telefon.
Odmahnuo je glavom. Da, ko bi to mogao da bude? Jamačno neko
čiji je život Olbek upropastio svojim njuškanjem. Neko ko je možda
mislio da Olbek zna previše. Ali to je takođe mogao da bude neko iz
grupe ljudi povezanih s Kimi. Imao je mnoštvo ideja, ali nijednu
dovoljno solidnu da je saopšti.
„Jeste li proverili njegovu kancelariju?”, upitao je. „Dokumentaciju o
klijentima, rokovnik, poruke na telefonskoj sekretarici, imejlove?“
„Poslali smo ljude tamo, a oni kažu da kancelarija nije ništa drugo
do stara, pusta šupa sa poštanskim sandučetom.”
Karl je nabrao veđe i obazreo se oko sebe. Onda je prišao stolu
prislonjenom uza zid, uzeo jednu od Olbekovih vizitkarti i pozvao broj
njegove detektivske agencije.
Nisu prošle ni tri sekunde pre nego što je zazvonio telefon u
predvorju.
„Dakle! Sad znamo gde mu je kancelarija”, rekao je, gledajući oko
sebe. „Baš ovde.”
To definitivno nije bilo očigledno. Nigde se nisu videli registratori,
niti fascikle sa priznanicama. Ništa slično tome. Samo knjige
pozajmljene iz kluba čitalaca, nekoliko ukrasnih predmeta i na desetine
kompakt-diskova Helmuta Lotija i njemu sličnih.
„Prevrnite svaki pojedinačni predmet u stanu“, reče Antonsen. To
će verovatno dugo potrajati.

***

Ležao je u krevetu nepuna tri minuta, dok mu je kroz organizam

kružio svaki mogući simptom gripa, kad ga je Rose ponovo pozvala.
Ovaj put, mlela je u punoj brzini.
,,To jeste ta minđuša, Karle. Ona iz zaliva Lindelse odgovara onoj iz
Kimine kutije. Sad pouzdano možemo da povežemo tu minđušu sa
dve nestale osobe na ostrvu Langeland. Nije li to divno?“
Jeste, naravno, ali nije mogao da dođe do reči da joj to i kaže.
,,A to nije sve, Karle. Upravo sam primila odgovore na neke
imejlove koje sam poslala u subotu po podne. Možeš da razgovaraš sa
Kileom Basetom. Nije li to kul?“
Uvukao je glavu u ramena i umorno se privukao do uzglavlja ležaja.
Kile Baset? Dečak koga su zadirkivali u internatu. Aha, to jeste... ,,kul“.
„Može da se sastane s tobom sutra posle podne. Imamo sreće, jer
inače nije u kancelariji, ali će igrom slučaja biti tamo u nedelju po
podne. Sastaćete se u 14:00, što ti daje dovoljno vremena da stigneš na
povratni let u 16:20.”
Naglo se uspravio u sedeći položaj, kao da mu se otkačila opruga u
leđima. „Let?! O čemu to govoriš, dovraga?”
„Baset je u Madridu. Ima kancelariju u Madridu, znaš?“
Karl je razrogačio oči. „Madrid! Nema jebene šanse da idem u
Madrid. Možeš sama da ideš.”
„Već sam ti rezervisala avionsku kartu, Karle. Letiš avio-
kompanijom SAS u 10:20. Srešćemo se na aerodromu sat i po pre
poletanja. Već si najavljen.”
,,Ne, ne, ne. Ne letim apsolutno nikuda.” Pokušao je da proguta
knedlu koja mu se skupila u grlu. „Ama baš nikuda!“
„Pobogu, Karle! Da li se plašiš letenja?” Nasmejala se. Bila je to vrsta
smeha koja onemogućava svaki pristojan odgovor.
Jer, istini za volju, jeste se plašio letenja. Onoliko koliko mu je
poznato, u svakom slučaju, jer jedini put kad je to pokušao, odleteo je
na zabavu u Olborgu i, čisto za svaki slučaj, prilikom odlaska i
povratka se namerno toliko napio da je Viga praktično slomila kičmu
tegleći ga unaokolo. Sledeće dve nedelje se u snu grčevito pribijao uz
nju. Za koga sada može da se pribija, dođavola?
„Nemam pasoš, i neću to da uradim, Rose. Otkaži kartu.”
Ponovo se nasmejala. Odista nelagodna mešavina, ta kombinacija
glavobolje, parališućeg straha i njenog smeha u njegovim ušima.
„Sredila sam problem pasoša sa aerodromskom policijom”, kazala
je. „Kasnije u toku jutra će imati dokument za tebe. Smiri se, Karle,
daću ti par tableta frizijuma. Samo treba da budeš na terminalu broj 3
sat i po pre poletanja. Metro će te odvesti pravo do tamo, a ne moraš
čak ni da poneseš četkicu za zube. Ali upamti da poneseš kreditne
kartice, važi?“
Onda je spustila slušalicu, a Karl je ostao sam u mraku. Nesposoban
da se seti u kom trenutku je sve krenulo naopako.
 31

„Samo progutaj dve tablete“, rekla mu je, pre nego što mu je tutnula
dve majušne tablete u usta i stavila još dve za povratak u džep na
grudima, u kome je bio plišani medvedić.
Zbunjeno se osvrnuo po terminalu i šalteru za prodaju karata,
pogledom tražeći nekog autoritativnog ko bi možda mogao da mu
nađe nekakvu manu: pogrešnu odeću, pogrešan izgled. Bilo šta što će
ga spasti od penjanja pokretnim stepenicama ka prokletstvu.
Dala mu je detaljan odštampani opis plana puta, skupa sa
poslovnom adresom Kilea Baseta, džepni rečnik i strogo naređenje da
ne proguta dve preostale pilule sve dok se ne nađe u avionu natrag.
Sve to, i još mnogo više. Za nekoliko minuta, neće biti u stanju da
ponovi ni polovinu onoga što mu je ispričala. Kako bi i mogao? Čitavu
noć nije oka sklopio, a u stomaku mu se bućkao brzorazvojni,
eksplozivni slučaj dijareje.
,,Od pilula može malčice da ti se prispava”, kazala mu je na kraju,
,,ali rade, veruj mi na reč. Nakon što ih progutaš, više se ničega nećeš
plašiti. Avion bi mogao da se sruši, kad smo već kod toga, a ti to čak ne
bi ni primetio.”
Uvideo je da je zažalila zbog poslednje rečenice dok ga je vodila ka
pokretnim stepenicama sa provizornim pasošem i avionskom kartom u
ruci.

Već na pola puta niz pistu ga je oblio hladan znoj, tako da mu je košulja
postala primetno tamnija a stopala su počela da mu se klizaju u
cipelama. Primetio je da su pilule počele da deluju, ali sudeći po načinu
na koji mu je srce bubnjalo u grudima, komotno bi mogao da umre od
srčanog udara.
„Jeste li dobro?“, upita ga oprezno žena na sedištu pored njega,
pružajući mu ruku radi oslonca.
Dok se avion peo deset hiljada metara u atmosferu, činilo mu se da
zadržava dah. Osećao je jedino turbulenciju i neobjašnjivo škripanje i
truckanje trupa aviona.
Otvorio je ventil na dovodu svežeg vazduha, a zatim zatvorio.
Spustio je sedište unazad, opipao ispod da vidi da li je tamo prsluk za
spasavanje i rekao ne, hvala, svaki put kad mu se stjuardesa obratila.
A onda je obamro.
„Gledajte, eno ga Pariz tamo dole“, reče mu žena na susednom
sedištu u jednom trenutku iz velike, velike daljine. Otvorio je oči i setio
se košmara, iscrpljenosti, bolova od gripa u svim zglobovima, a onda je
video ruku koja je iz senki pokazivala ka nečemu za šta je njena
vlasnica verovala da je Ajfelov toranj ili Trg Etoal.
Klimnuo je, ne mareći za to. Što se njega tiče, Pariz može da poljubi
određeno mesto na njegovom telu. Želeo je samo da izađe iz prokletog
aviona.
Žena je videla kako se oseća, te ga je saosećajno uhvatila za ruku i
držala je sve dok se uz štrecaj nije probudio kad su točkovi letelice
dodirnuli pistu aerodroma Barahas.
„Prespavali ste čitav let“, kazala mu je, pokazujući na znak metroa.
Potapšao se po malom talismanu u džepu na grudima, a zatim
opipao unutrašnji džep u kome je držao novčanik. Na kratak, umoran
delić sekunde se zapitao hoće li mu njegova viza kartica biti od ikakve
koristi na tako stranom mestu.
„Lako je“, rekla mu je žena, nakon što joj je objasnio kuda mora da
ide. „Kupite karticu metroa, a onda se spustite pokretnim stepenicama.
Ukrcajte se na voz ka Nuevos Minesteriosu, zatim sedite na liniju broj 6
i otidite do Kvatro Kaminosa, a onda se odvezite linijom broj 2 do
Opere. Posle toga, vozite se još samo jednu stanicu linijom broj 5 i stići
ćete u Kaljao. Odatle imate još samo stotinak metara do mesta vašeg
sastanka.”
Karl se osvrnuo unaokolo, pogledom tražeći klupu koja bi njegovoj
kao olovo teškoj glavi i nogama mogla da pruži malo predaha u zemlji
odmora.
„Pokazaću vam. Idem u istom pravcu. Video sam kako ste se
osećali u avionu”, rekao mu je prijateljski nastrojen prolaznik na
savršenom danskom jeziku, a Karl je uperio pogled ka čoveku
očigledno azijske etničke pripadnosti. „Zovem se Vinsent”, kazao je,
vukući noge i tegleći prtljag na točkićima za sobom.
Karl nije baš ovako zamišljao spokojnu nedelju dok je svega
nekoliko sati ranije ležao ispod jorgana.

Nakon opuštene, polusvesne vožnje metroom, izašao je iz lavirintskih

hodnika stanice u Kaljau i stajao osmatrajući monumentalne građevine
nalik ledenim bregovima na Gran Viji. Neoimpresionistički,
funkcionalistički, klasicistički kolosi, ako bi ga neko pitao da ih opiše.
Nikad ranije nije video ništa slično tome: zvukovi, mirisi, vrelina i
neverovatna vreva užurbanih, tamnokosih ljudi. Video je samo jednu
osobu s kojom je mogao da se poistoveti. Tik ispred njega, na pločniku
je sedeo bezmalo potpuno krezubi prosjak sa izobiljem raznobojnih
plastičnih poklopaca, od kojih je svaki bio otvoren za donacije. U
svakom su stajali metalni novčići i papirne novčanice. Valute iz svakog
dela zemljine kugle. Karl nije mogao da shvati ni polovinu onoga što se
dešavalo, ali u prosjakovim blistavim očima je čučala samoironija. Tvoj
izbor, govorile su njegove oči. Hoćeš li da doniraš za pivo, vino, žestinu ili
pljuge?
Ljudi koji su mileli oko njega su se smešili. Jedan je izvadio
fotoaparat i upitao može li da ga uslika. Prosjak se široko i krezavo
nasmešio, u isto vreme vadeći znak na svetlost dana.
Na znaku je pisalo: Fotografisanje 280 evra.
Delovalo je. Ne samo na okupljenu svetinu, već i na Karlovo
svenulo stanje uma i atrofirani smisao za humor. Njegov grohotan
smeh je predstavljao izuzetno dobrodošlo iznenađenje. Ovo je bila
samoironija u svom najboljem izdanju. Prosjak mu je čak pružio
vizitkartu sa nazivom svog veb-sajta, www.lazy-beggars.com.
Cerekajući se, Karl je zavrteo glavom i zavukao ruku u džep, uprkos
uobičajenoj odvratnosti koju je osećao prema ljudima koji prose na
ulici.
U tom trenutku se prenuo natrag u stvarnost, a čitavo biće mu je
gorelo od želje da išutira određenu koleginicu iz Sektora Q.
Evo ga ovde, osećajući se kao posrani golub u zemlji koju ne
poznaje. Nakljukan pilulama koje mu zamagljuju misli. Svaki zglob u
telu ga boli kao posledica odbrambene reakcije imunološkog sistema. A
sad su mu i džepovi zjapeće prazni, takođe. Uvek bi se smešio kad bi
čuo priče o neopreznim turistima, a sad je i on zamenik istražnog
nadzornika, koji svuda vidi potencijalnu opasnost i sumnjive likove
postao jedan od njih. Koliko čovek može da bude glup? I to u nedelju.
Status kvo: nema novčanik. Niti sitniša u džepu. To je bila cena
dvadeset minuta provedenih u dupke punom metrou. Nema kreditne
kartice, nema provizorni pasoš, nema vozačku dozvolu, nema papirni
novac, nema karte za metro, nema zdravstvenu knjižicu, nema
avionsku kartu.
Osoba ne može da padne na niže grane.

U čekaonici kompanije KB Konstruksiones su mu dali šolju kafe, i pustili

su ga da zaspi licem okrenut ka prašnjavom prozoru. Pre petnaest
minuta recepcionar ga je zaustavio u foajeu zdanja u Ulici Gran Vija
broj 31 i nekoliko minuta odbijao da ga pusti da uđe, budući da Karl
nije mogao da pruži na uvid nikakvu vrstu identifikacije. Tip nije
mogao da prestane da melje, a reči su mu bile nerazgovetne. Karl je
naposletku ljutito zatresao glavom, smislio najtežu brzalicu na
danskom i dreknuo: „Rodgrod med flode?” („Jagode sa šlagom!“)
To je pomoglo.
„Kile Baset“, reče glas kilometrima daleko, nakon što je Karl ponovo
utonuo u san.
Oprezno je otvorio oči, plašeći se da će se zateći u čistilištu, jer su ga
glava i telo pakleno boleli.
Prihvatio je još jednu šolju kafe ispred džinovskih prozora sa
rešetkama u Basetovoj kancelariji, i sad je relativno bistre glave video
lice staro tridesetak i kusur godina, lice koje je savršeno dobro znalo za
šta se zalaže. Bogatstvo, moć i neumereno samopouzdanje.
„Vaše kolege su me obavestile”, reče mu Baset. „Istražujete seriju
ubistava koja su možda povezana s ljudima koji su me napali u
internatu. Da li je to tačno?“
Govorio je danski sa stranim naglaskom. Karl se obazreo oko sebe.
Kancelarija je bila ogromna. Dole na Gran Viji ljudi su izlazili iz
prodavnica s imenima poput Sfera i Leftijes. U takvom okruženju,
činjenica što Baset uopšte razume danski je predstavljala pravo čudo.
,,To može da bude serija ubistava, još uvek ne znamo.” Karl je
pohlepno popio kafu. Veoma tamna i pržena. Ne baš nešto što je
pomagalo njegovim organima za varenje. „Odmah ste rekli da su vas
oni napali. Zašto to niste kazali onda kad je postojao slučaj protiv
njih?“
Nasmejao se. „Jesam, i to mnogo ranije. Relevantnoj osobi.”
„ A ko je to bio?“
„Moj otac, koji je bio stari školski drugar s Kiminim ocem.”
„Shvatam. Šta je proizašlo iz toga?“
Slegnuo je ramenima i otvorio srebrnu izrezbarenu tabakeru. Takvi
predmeti, očigledno, još uvek postoje. Ponudio je Karla cigaretom.
„Koliko vremena imate?“
„Avion mi poleće u 16:20.”
Baset je bacio pogled na ručni sat. ,,Uf, onda nemamo baš mnogo.
Odvešćete se taksijem na aerodrom, pretpostavljam?”
Karl je punim plućima uvukao dim. To je pomoglo. „Imam malecni
problem”, kazao je pomalo smeteno.
Objasnio je da su ga odžeparili u metrou. Nema novca, nema
provizorni pasoš, nema avionsku kartu.
Kile Baset je pritisnuo dugme interfona. Zapovesti mu nisu zvučale
prijateljski. Više od one vrste kakve bi rekao ljudima koje prezire.
,,U tom slučaju, ispričaću vam skraćenu verziju.” Zagledao se u belu
zgradu na drugoj strani ulice. U očima su mu se možda videla bolna
prisećanja, ali je to bilo teško reći, jer su bile okamenjene.
„Moj i Kimin otac su se dogovorili da će ona, kad kucne čas, ma
koliko trebalo, biti kažnjena. To mi je odgovaralo. Dobro sam poznavao
njenog oca. Vili K. Lasen, da, i kad sam već kod toga, još uvek ga
poznajem. Poseduje stan udaljen samo dva minuta hoda od mog u
Monaku, i prilično je beskompromisna osoba. Nije neko koga čovek
želi da isprovocira, rekao bih. Ne u to vreme, u svakom slučaju. Sada je
ozbiljno bolestan. Nije mu ostalo još dugo.” Nasmešio se. To je
delovalo kao prilično čudna reakcija.
Karl je napućio usne. Dakle, Kimin otac je zaista teško bolestan, baš
kao što je pokušao da ubedi Tine. Pa, ko bi to rekao? Kao što je s
vremenom naučio, stvarnost i mašta imaju sklonost da se mešaju.
„Zašto Kimi?“, upitao je. „Spomenuli ste samo nju. Nisu li i ostali
bili podjednako krivi? Ulrik Dibel Jensen, Bjarne Tegersen, Kristijan
Volf, Ditlev Pram i Torsten Florin? Nisu li svi oni bili tamo?“
 Baset je prekrstio ruke dok mu je zapaljena cigareta visila s kraja
usana. „Hoćete da kažete da su me svesno odabrali kao žrtvu?“
,,Ne znam ništa o tome. Nije mi poznato mnogo toga o incidentu.”
,,Pa, ja ću vam reći, onda. Bio sam potpuno slučajna žrtva, uveren
sam u to. A splet okolnosti koje su dovele do toga je bio jednako
slučajan.” Stavio je šaku na grudi i nagnuo se napred. „Polomili su mi
tri rebra, a ostala su bila odvojena od ključne kosti. Danima posle toga
sam piškio krv. Vrlo lako su mogli da me ubiju. Činjenica što nisu je
takođe potpuno slučajna, uveravam vas.”
„ Aha, ali kuda ciljate s tim? To ne objašnjava zašto je samo Kimi
trebalo da bude meta vaše osvete.”
„Znate šta? Ti kurvini sinovi su me naučili nečemu onog dana kad
su me napali. U stvari, na neki način sam im zahvalan.” Kuckao je
prstima po stolu naglašavajući svaku reč svoje naredne rečenice.
„Naučio sam da čovek, kad mu se ukaže prilika, treba da je zgrabi, bez
obzira na to da li je posredi slučajnost ili ne. Ne razmatrajući
pravednost, krivicu ili nevinost neke druge osobe. To su alfa i omega
poslovnog sveta, razumete? Naoštri oružje i koristi ga neprestano.
Iskoristi datu šansu. U ovom slučaju, moje oružje je bila činjenica što
sam mogao da utičem na njenog oca.”
Karl je duboko udahnuo. Njegovim provincijskim ušima to nije
zvučalo naročito saosećajno. „Čini mi se da i dalje u potpunosti ne
razumem.”
Baset je zavrteo glavom. To je i očekivao. Dolazili su sa dve različite
planete.
„Samo hoću da kažem kako je, budući da je bilo najlakše krenuti na
Kimi, ona bila osoba koja je morala da pretrpi moju osvetu“, rekao je.
„Niste marili za ostale?“
Slegnuo je ramenima. ,,Da mi se ukazala prilika, osvetio bih se i
njima, takođe. Ali mi se prosto nije pružila. Vi i ja, svako ponaosob,
imamo svoja lovišta, moglo bi se reći.”
„Znači, Kimi nije bila nimalo više umešana od ostalih? Šta biste
rekli, ko je bio pokretačka snaga u toj bandi?“
„Kristijan Volf, naravno. Ali ako bi svi ti đavoli u isto vreme bili u
pokretu, verujem da bih se najviše čuvao od nje.”
„Kako to mislite?“
„Bila je veoma neutralna kad su počeli da me tuku. Uglavnom su
me tukli Florin, Pram i Kristijan Volf. Ali kad im je bilo dosta krvario
sam iz uveta, na kraju krajeva, tako da su se verovatno uplašili Kimi se
tek onda umešala.”
Raširio je nozdrve, kao da još uvek može da namiriše njenu blizinu.
„Razjarili su je, shvatate. Pogotovo Volf. On i Pram su je drpali sve dok
nije popizdela, a onda su je gurnuli ka meni.” Stegnuo je pesnice.
„Isprva me je samo ćuškala, a onda je postalo sve gore i gore. Kada je
primetila koliko me boli, oči su joj postajale sve šire i šire, disala je sve
dublje i dublje i udarala me sve jače i jače. Ona me je šutnula u
abdomen vrhom cipele. I to snažno.” Ugasio je cigaretu u pepeljari,
koja je izgledala identična bronzanoj statui na krovu preko puta ulice.
Basetovo lice je delovalo izborano i staro. Karl je to tek sada zapazio, na
bleštavoj sunčevoj svetlosti. Relativno rano za toliko mladog čoveka.
,,Da Volf nije uskočio, nastavila bi da me tuče sve do smrti. Siguran
sam u to.”
,,I ostali?“
,,Da, ostali.” Klimnuo je sam sebi. „Rekao bih da su jedva čekali
sledeći put. Bili su kao gledaoci na borbi s bikovima. Verujte mi, znam
ponešto o tome.”
U kancelariju je ušla sekretarica koja je Karlu dala šolju kafe. Vitka i
privlačna u odeći tamnoj poput njene kose i obrva. U jednoj ruci je
držala kovertu, koju je zatim dala Karlu. „Sad imate nešto malo evra i
avionsku kartu za povratak kući“, rekla mu je na engleskom, uputivši
mu prijateljski osmeh.
Onda se okrenula ka svom šefu i pružila mu ceduljicu, koju je brzo
pročitao. Neobuzdani bes koji je taj dokument u njemu izazvao
podsetio je Karla na razrogačenu Kimi koju mu je Baset upravo opisao.
Baset je bez oklevanja pocepao papir na komadiće i obasuo
sekretaricu pogrdama. Lice mu je izgledalo divljački, a bore su sada
bile očigledne. Njegova žestoka reakcija je nagnala ženu da zadrhti i
posramljeno obori pogled na pod. Definitivno nije bilo lepo
prisustvovati toj sceni.
Kad je izašla i zatvorila vrata, Baset se nasmešio Karlu, naizgled
smiren. „Ona je samo jedan običan glupavi kancelarijski miš. Ne brinite
se za nju. Hoćete li sad moći da se vratite u Dansku?“
Karl je ćutke klimnuo i pokušao da izrazi neki oblik zahvalnosti, ali
to je bilo teško. Kile Baset je bio potpuno isti kao i ljudi koji su mu
učinili nažao. Lišen empatije. Pokazao je to. Dođavola s njim i sa svima
poput njega, glupi drkaždija.
„A Kimina kazna?“, upitao ga je konačno. „Šta je to bilo?“
Nasmejao se. ,,Ah, to je bila puka slučajnost. Pobacila je i bila gadno
pretučena. Sve u svemu, bila je u prilično lošem stanju, tako da se
obratila ocu za pomoć.”
„Koju nije dobila, pretpostavljam.” Zamislio je mladu ženu kojoj
otac neće da pomogne, čak ni kad joj je to najpotrebnije. Da li je taj
nedostatak ljubavi već ostavio trag na devojčicinom licu u trenu kad
stoji između oca i maćehe na fotografiji iz starog primerka časopisa
Trač?
„O, bilo je gadno, tako su mi rekli. Njen otac je u to vreme živeo u
hotelu D’Angletere uvek to čini kad je u Danskoj a ona je nenajavljena
banula u njegovu sobu. Šta je očekivala, dovraga?”
„Rekao je osoblju hotela da je izbace napolje?”
„Naglavačke, uveravam vas.” Zakikotao se. „ Ali pre toga je dobila
priliku da sa poda sakupi nekoliko novčanica od po hiljadu kruna koje
je bacio na nju. To znači da je iz svega toga ipak dobila nešto, ali je posle
toga bilo zbogom zauvek i srećan put.”
„Kimi poseduje kuću u Ordrupu. Znate li zašto nije tamo otišla?“
„Ali jeste. I doživela je isti tretman.” Baset je zavrteo glavom. Bio je
potpuno ravnodušan. ,,Pa, gospodine Merk, ako želite da znate nešto
više, moraćete da uhvatite neki kasniji let. Ovde morate prilično rano
da čekirate kartu, stoga ako nameravate da stignete na let u 16:20,
moraćete smesta da pođete.”
Karl je duboko udahnuo. Već je osećao kako mu turbulencija aviona
aktivira centar za anksioznost u mozgu. Onda se setio pilula u džepu
na grudima, te je izvadio plišanog medvedića a zatim i pilule. Stavio je
medu na ivicu stola i srknuo gutljaj kafe kako bi mu pilule lakše
skliznule niz grlo.
Bacio je pogled preko šolje na hrpu hartija na stolu, džepni digitron,
nalivpero, polupunu pepeljaru i konačno na stisnute pesnice i pobelele
zglavke prstiju Kilea Baseta. Tek onda je podigao pogled i ugledao
njegovo lice. Pred sobom je video čoveka koji je verovatno prvi put
nakon dugo vremena prisiljen da se prepusti sećanju na neki vatreni
bol, u čijem su nanošenju, sebi i drugima, ljudi veoma dobri.
Baset je netremice zurio u napunjenu životinjicu. Kao da ga je
pogodio grom potisnutih osećanja.
Srušio se u fotelju.
,,Da li prepoznajete ovog medvedića?“, upita ga Karl, pilula
zaglavljenih negde između grla i glasnih žica.
Baset je klimnuo glavom, a zatim nekoliko trenutaka crpeo snagu iz
gneva koji mu je priskočio u pomoć. ,,Da, Kimi ga je u školi uvek nosila
okačenog o zglob. Ne znam zašto. Oko vrata je imao crvenu svilenu
vrpcu, kojom ga je vezivala za zglob.”
Karl je na tren pomislio da će se Baset slomiti i zaplakati, ali mu je
lice onda otvrdnulo, a čovek koji može da ponizi svog zaposlenog, kao
da to nije ništa, ponovo je došao k sebi.
,,Da, savršeno ga se sećam. Visio joj je sa zgloba dok me je tukla kao
vola u kupusu. Gde ste ga našli, dođavola?“
 32

Bilo je skoro deset sati u subotu ujutru kad se probudila u svojoj sobi u
hotelu Ansgar. Televizor je i dalje treperio kraj kreveta, ponovo
emitujući vesti na Kanalu 2 o sinoćnim događajima. Iako je policija
uložila ogroman trud i napor, nisu bili ništa bliže objašnjavanju
eksplozije kuće pored stanice Dibelsbro, a incident je samim tim
donekle izbledeo. Pažnja javnosti je sad bila usmerena na američko
bombardovanje pobunjenika u Bagdadu i Kasparovljevu kandidaturu
za predsednika Rusije, ali je pre svega bila usredsređena na telo
pronađeno ispred trošne crvene višespratnice u Redevreu.
Posredi je najverovatnije bilo ubistvo. Nekoliko pokazatelja je
ukazivalo na to, rekao je policijski predstavnik za štampu. Pre svega,
činjenica da se žrtva držala za ogradu balkona pre nego je pala i da je
udarena po prstima tupim predmetom verovatno istim pištoljem iz
koga je te noći pucano u drvenu figurinu u stanu. Policija je škrtarila sa
informacijama, i još uvek nema osumnjičenog.
Tako su kazali, u svakom slučaju.
Zagrlila je svoj smotuljak.
„Sad znaju, Mile. Dečaci sad znaju da ih jurim.” Pokušala je da
nasmeši. „Misliš li da su trenutno zajedno? Misliš li da Torsten i Urlik i
Ditlev razgovaraju o tome šta bi trebalo da urade kad mamica krene na
njih? Pitam se da li se plaše.”
Počela je da ljulja smotuljak. „Mislim da zaslužuju da se plaše, posle
onoga što su nam učinili, zar ne? I, znaš šta, Mile? Imaju i te kako
dobar razlog da se plaše.”
Na ekranu, kamerman je pokušavao da zumira ekipu hitne pomoći
koja je nosila telo, ali je očito bilo previše mračno da bi se napravio
dobar snimak.
„Znaš šta, Mile? Nije trebalo da kažem ostalima za metalnu kutiju.
To nije bilo pametno.” Obrisala je oči. Suze su joj iznenada potekle.
„Nije trebalo da im kažem. Zašto li sam to uradila?”

***

Uselila se kod Bjarnea Tegersena, a to je bilo svetogrđe. Ako će se već

jebati s nekim, to je morala da čini ili u potaji ili sa čitavom bandom;
nije imala drugog izbora. A sad to fatalno kršenje svih zlatnih pravila.
Ne samo što je favorizovala jednog člana bande u odnosu na sve ostale,
već je takođe odabrala onog na dnu hijerarhije.
To je bilo potpuno neprihvatljivo.
„Bjarne?“, zagrmeo je Kristijan. „Šta, dovraga, tražiš s tom nulom od
čoveka?“ Hteo je da sve ostane kao što je do tad bilo. Želeo je da se
njihovi nasilni pohodi nastave, želeo je da ona uvek bude na
raspolaganju svima njima, i isključivo njima.
Međutim, uprkos njegovim pretnjama i pritiscima, Kimi nije
ustupila ni za pedalj. Izabrala je Bjarnea; ostali će morati da se
zadovolje životom sa svojim sećanjima.
Grupa je neko vreme nastavila sa orgijama. Sastajali su se otprilike
svake četvrte nedelje u mesecu, šmrkali koku i gledali nasilne filmove,
a potom su Torstenovim ili Kristijanovim ogromnim terenskim
vozilom s pogonom na sva četiri točka odlazili u potragu za nekim
koga mogu da kinje i pretuku. Ponekad su sklapali dogovor s žrtvama i
davali im novac u zamenu za poniženje i bol koji su pretrpeli; katkad bi
ih jednostavno napali s leđa i onesvestili pre nego što ih vide. Takođe,
postojale su retke prilike, kao onda kad su našli usamljenog starca koji
je pecao na jezeru Esrum, kad su prosto znali da njihova žrtva neće
ostati u životu.
Taj poslednji tip napada im je najviše odgovarao. Kad bi uslovi bili
zadovoljavajući i kad su mogli da idu do kraja. Kad su svi mogli da u
potpunosti odigraju svoje uloge.
No, na jezeru Esrum nešto je pošlo naopako.
Videla je koliko se Kristijan uzbudio. Uvek bi se uzbudio, ali mu je
ovaj put lice postalo smrknuto i odlučno. Usne čvrsto zategnute, oči
oprezne. Potisnuo je osujećenost i stajao isuviše tiho i pasivno,
posmatrajući ostale i gledajući kako se Kimina mokra odeća pripija uz
nju dok su vukli čoveka prema vodi.
„Uzmi je sada, Ulriče!“, iznenada je povikao, dok je čučala u
plićaku, razdvojenih kolena, mokre letnje haljine, gledajući kako telo
pluta po površini i polako tone na dno. Ulrikove oči su zasijale zbog
prilike, ali u pogledu mu je bio i strah da se neće dobro pokazati. U više
mahova pre nego što je otišla u Švajcarsku morao je da odustane od
pokušaja da prodre u nju i umesto toga pusti ostale da je uzmu. Kao da
taj koktel nasilja i seksa nije delovao na njega kao što je delovao na
ostale. To puštanje da se puls uspori pre nego što se ponovo ubrza.
„Hajde, Ulriče!“, povikali su ostali, dok im je Bjarne vikao da
prestanu. Ditlev i Kristijan su tada ščepali Bjarnea i odvukli ga nazad.
Videla je kako Ulrik otkopčava pantalone, ovaj put delujući veoma
spremno. Ono što nije videla je bio Torsten, koji se bacio na nju s leđa i
oborio je na zemlju.
Da nije bilo Bjarneovog psovanja i džilitanja, i potonjeg spuštanja
Ulrikove muškosti, tog dana bi je silovali ispred šipražja trske.
Nije prošlo dugo, međutim, pre nego što je Kristijan počeo da joj
dolazi u posete. Nije mario za Bjarnea i ostale. Sve dok on može da je
ima, bio je zadovoljan.
Bjarne se promenio. Kad su Kimi i on razgovarali, delovao je
daleko. Prestao je da joj uzvraća milovanja i često je bio odsutan kad bi
se vratila kući s posla. Pričao je preko telefona kad je mislio da ona
spava.
Kristijan je svuda tražio njenu naklonost. U prodavnici kućnih
ljubimaca Nautilus, na putu kući sa posla, u stanu koji je delila s
Bjarneom nakon što su mu ostali dali lagani posao i uklonili ga s puta.
A Kimi mu se rugala. Podsmehivala se Kristijanu zbog njegove
zavisnosti od nje i manjka osećaja za stvarnost.
Brzo je uvidela kako mu se gnev uvećao. Kako su mu oči postale
tvrde kao čelik i nemilosrdne.
Međutim, nije ga se plašila. Šta je mogao da joj uradi, što nije uradio
već toliko mnogo puta ranije?

To se konačno dogodilo onog dana u martu kad je kometa Hijakutake

bila vidljiva na nebu iznad Danske. Bjarne je dobio teleskop od
Torstena, a Ditlev mu je stavio na raspolaganje svoju jahtu. Plan je bio
da, dok Bjarne pije mnogo piva i pokušava da pojmi ogromnost
univerzuma, Kristijan, Ditlev, Torsten i Ulrik provale u njegov stan.
Nikad nije saznala kako su uspeli da nabave ključ, ali su odjedanput
stajali tamo sa suženim zenicama i nozdrvama koje su ih svrbele od
koke. Nisu ništa rekli, već su samo jurnuli pravo na nju, pribili je uza
zid i kidali joj odeću sve dok nije bila adekvatno pristupačna.
Nisu je naterali da kaže bilo šta, jer je znala da će ih to samo
dodatno razbesneti. Kao da to nije videla mnogo puta kad su napadali
druge.
Dečaci u bandi su mrzeli cviljenje. Baš kao i Kimi.
Bacili su je na stočić za kafu, ne raščistivši ga pre toga. Silovanje je
počelo kad ju je Ulrik opkoračio i ogromnim šapama joj razdvojio
kolena, prisilivši je da raširi noge. Isprva je pokušala da ga udara po
leđima, ali su kokainska ekstaza i njegovo salo apsorbovali snagu
njenih udaraca. Da li je uopšte bilo svrhe? Znala je da Ulrik to obožava.
Prebijanje, ponižavanje, prinudu šta god izaziva konvencionalnu
moralnost. Za njega ništa nije bilo tabu. Nijedan fetiš nije prolazio ne
isproban. Ipak, nije mogao da mu se digne kao svima ostalima.
Kad je Ulrik sišao s nje, Kristijan se smestio između njenih nogu i
udarcima je naterao na poslušnost, sve dok mu se nisu videle samo
beonjače a usne bile iskrivljene u kezu samozadovoljstva. Drugi je bio
Ditlev, koji je završio brzo, sa svojim uobičajenim drhtanjem nalik
grčevima, a onda je na red došao Torsten.
Dok ju je njegovo vitko telo zlostavljalo, na dovratniku se iznenada
pojavio Bjarne. Pogledala ga je pravo u lice kad se u njemu rodila svest
o sopstvenoj inferiornosti, a drugari iz bande mu skršili volju i preuzeli
komandu. Doviknula mu je da ode, ali nije.
Nakon što je Torsten izašao iz nje, njihovo grupno duboko disanje
se promenilo u oduševljenje kad je Bjarne zauzeo njegovo mesto.
Zurila je u njegovo daleko, plavičasto-crveno lice i prvi put jasno
videla u šta se pretvorio njen život.
Prepustivši se sudbini, sklopila je oči i utonula u tamu.
Poslednje što je čula, pre nego što je potpuno nestala u zaštitničkoj
magli nesvesti, bio je njihov smeh kad je Ulrik poželeo da ponovo
pokuša i još jednom omanuo da dobije erekciju.
 To je bio poslednji put da ih je sve videla na okupu.

„Dušice moja mala, vidi šta ti je mamica donela.”

Odmotala je malu osobu iz tkanine i sa nepatvorenom nežnošću se
zagledala u nju. Kakav dar od boga. Tako mali prstići i nosić. Tako
majušni noktići.
Onda je razmotala smotuljak i podigla sadržaj u vazduh iznad
isušenog tela.
„Gledaj, Mile, jesi li ikad videla nešto slično tome? Nije li ovo baš
ono što nam je potrebno na ovakav dan?“
Prstom je dodirnula majušnu ručicu. „Mamica je veoma topla, zar
ne?“, upitala je. ,,Da, mamica je veoma topla.” Nasmejala se. „Tvoja
mama postane takva kad je zaista uzbuđena. Ali ti to već znaš.”
Pogledala je kroz prozor. Bio je poslednji dan septembra. Bezmalo
isti datum kao i kad je pre dvanaest godina počela da živi s Bjarneom.
Osim što tog dana nije padala kiša.
Koliko je mogla da se seti.

***

Kad su završili silovanje, ostavili su je da leži na stočiću za kafu i

posedali ukrug na pod, šmrčući koku sve dok se nisu potpuno odvalili.
Vrištali su od smeha, a Kristijan ju je dva-tri puta snažno pljesnuo po
golim butinama. Očigledno, kao znak pomirenja.
„Hajde, Kimi!“, povikao je Bjarne. ,,Ne budi takva čistunica. To smo
samo mi.”
„Sad je gotovo“, zarežala je. ,,Završeno.”
Videla je da joj nisu poverovali. Mislili su da je previše zavisna od
njih, i da neće proći dugo pre nego što im se vrati, na kolenima. Ali
neće. Nikada. U Švajcarskoj je preživela bez njih. Ponovo će to moći.
Trebalo joj je prilično dugo da ustane. Perineum joj je goreo.
Ligamenti u kukovima su joj bili istegnuti, vrat ju je boleo a poniženje
ju je opterećivalo.
To osećanje se vratilo sa obnovljenom žestinom kad je Kasandra
pozdravila u njenoj kući u Ordrupu s prezirom u glasu, i rečima:
„Postoji li išta na ovom svetu što možeš da uradiš kako treba, Kimi?“
Sledećeg dana je saznala da je Torsten kupio prodavnicu u kojoj je
radila, Nautilus trejding a.d., i da je sad nezaposlena. Jedan od radnika,
njen prijatelj, dao joj je ček i kazao da mora da napusti poslovne
prostorije. Florin je izvršio smenu osoblja, rekao joj je kolega. Stoga,
ukoliko želi da uloži žalbu, moraće to da kaže novom gazdi, oči u oči.
Kad je otišla u banku da unovči ček, otkrila je da je Bjarne ispraznio
i zatvorio njihov zajednički račun.
Ni pod kojim okolnostima joj neće biti dozvoljeno da umakne iz
njihovih kandži. To je bio plan.
Tokom sledećih meseci boravila je u svojim prostorijama u kući u
Ordrupu. Noću je uzimala hranu iz glavne kuhinje i odnosila je gore u
svoj stančić. Danju je spavala, stežući svog plišanog medvedića u šaci,
nogu sklupčanih ispod sebe. Kasartdra je često stajala ispred vrata,
vežbajući svoj piskavi glas, ali je Kimi bila gluva za svet.
Jer, Kimi nikome nije ništa dugovala, i Kimi je bila trudna.

„Nemaš pojma koliko sam bila srećna kad sam saznala da ću te dobiti“,
rekla je, smešeći se malenoj. „Istog časa sam znala da si devojčica i kako
ću te nazvati: Mile. To ti je prosto bilo ime. Nije li smešno i neobično?”
Ruke su joj malčice drhtale dok je ponovo povijala telo. Ležalo je na
beloj tkanini, kao majušna beba Isus.
„Tako sam se radovala što ću te imati i što ćemo živeti u našoj kući,
baš kao što rade ostali ljudi. Tvoja mama je nameravala da nađe posao
čim se rodiš, a nakon što bi te uzela iz obdaništa, bile bismo sve vreme
zajedno.”
Izvadila je vreću, stavila je na krevet i nagurala jedan od hotelskih
jastuka u nju. Delovalo je sigurno i toplo.
,,Da, trebalo je da ti i ja živimo u toj kući, samo nas dvoje, a
Kasandra bi prosto morala da ode.”

Kristijan Volf je počeo da je zove tokom sedmica koje su prethodile

njegovom venčanju. Pomisao da će biti okovan ga je bacala u očaj, baš
kao i njena neprestana odbijanja.
 Leto je bilo sivo, ali ipak blaženo vreme za Kimi, koja je počela da
preuzima kontrolu nad svojim životom. Ostavila je iza sebe strašne
stvari koje su joj uradili. Sada je ona bila odgovorna, započinjući iz
početka.
Prošlost je bila mrtva.
Tek kada je jednog dana ugledala Ditleva Prama i Torstena Florina
u Kasandrinoj dnevnoj sobi, shvatila je koliko je nemoguće da pobegne
od prošlosti. Kad je videla njihove ispitivačke poglede, setila se koliko
mogu da budu opasni.
„Tvoji stari prijatelji su došli da te posete“, zacvrkutala je Kasandra
u svojoj skoro providnoj letnjoj haljini. Protivila se što mora da napusti
svoje kraljevstvo „moju sobu“ ali ono što će se uskoro desiti nije bilo
namenjeno njenim ušima.
,,Ne znam zašto ste ovde, ali želim da odete“, rekla im je Kimi,
potpuno svesna da je to samo početak pregovora o tome ko će voditi
glavnu reč a ko neće do kraja susreta.
„Preduboko si umešana u sve, Kimi“, reče joj Torsten. ,,Ne smemo
da dozvolimo da nam tek tako okreneš leđa i odeš. Ko zna šta bi mogla
da uradiš.”
Zavrtela je glavom. „O čemu to govoriš? Da ću izvršiti samoubistvo
i za sobom ostaviti ružna pisma?“
Ditlev je klimnuo glavom. „Recimo. Takođe, na pamet nam padaju i
neke druge stvari koje bi mogla da učiniš.”
„Kao na primer?”
„Zar je bitno?“, reče joj Torsten, približavajući joj se.
Ako je ponovo zgrabe, udariće ih nekom od masivnih kineskih vaza
u uglu sobe.
„Poenta je, znamo na čemu smo kad si sa nama. Ni ti ne možeš da
živiš bez toga, priznaj to, Kimi“, nastavio je.
Cinično se nasmešila. „Možda ćeš postati otac, Torstene. Ili možda
ti, Ditleve.” Nije nameravala da im to kaže, ali je vredelo videti
šokirane izraze na njihovim licima. „Zašto bih želela da idem s vama?“
Stavila je ruke na stomak. „Mislite da bi to bilo dobro za bebu, možda?
Ja ne.”
Znala je o čemu razmišljaju kad su razmenili pogled. Obojica su
imali decu, i obojica su prošli kroz izvestan broj razvoda i porodičnih
skandala. Još jedan ne bi uništio njihove reputacije. Ne, ono što im je
smetalo je bila njena pobuna.
„Moraćeš da se ratosiljaš tog deteta“, reče joj Ditlev, neočekivano
grubo.
,,Da se ratosiljaš”, rekao je. Sa te tri reči znala je da se dete nalazi u
smrtnoj opasnosti.
Podigla je ruke ka njima da bi demonstrirala razdaljinu između njih.
„Ako želite da zaštitite svoje interese, onda me ostavite na miru,
shvatate? Samo me pustite na miru potpuno.”
Zadovoljno je klimnula glavom kad je videla kako ih je njena
promena tona naterala da se namršte.
„Ako to ne uradite, onda treba da znate da imam kutiju koja sadrži
predmete koji bi mogli da vas u potpunosti unište. Ta kutija je moje
životno osiguranje. Budite uvereni, ako mi se išta dogodi, kutija će
ugledati svetlost dana.” Istini za volju, nikad nije planirala ništa slično
tome. Istina, sakrila je kutiju na sigurno, ali joj nijedanput nije palo na
pamet da je ikome pokaže. To su prosto bili njeni trofeji. Majušni
predmet za svaki život koji su ugasili. Kao indijanski skalpovi. Kao uši
bikova. Kao srca žrtvi Inka.
„Kakva kutija?“, upita je Torsten, a bore na lisičjem licu mu se
produbiše.
„Samo neke stvarčice koje sam sakupila za vreme naših napada. Sa
sadržajem te kutije sve što smo uradili se može obelodaniti, a ako samo
dodirnete mene ili moje dete, umrećete iza rešetaka, to vam
obećavam.”
Ditlev joj je očevidno poverovao. Torsten je, s druge strane, izgledao
skeptično.
„Navedi jednu stvar“, kazao je.
„Jedna od minđuša žene na Langelandu. Gumena traka Korea
Bruna. Sećate li se kako ga je Kristijan zgrabio i gurnuo sa skakaonice?
Zatim, možda se takođe sećate kako je posle toga stajao ispred Beleheja
sa gumenom trakom, smejući se? Mislim da se neće smejati kad sazna
da ta traka trenutno pravi društvo dvema karticama trivijalpursuta iz
Rerviga, a vi?“
Torsten Florin je skrenuo pogled. Kao da želi da se uveri da ih sa
druge strane vrata niko ne prisluškuje.
,,Ne, Kimi, u pravu si“, rekao je. „Mislim da neće.”
 ***

Kristijan ju je posetio jedne noći kad se Kasandra obeznanila od pića.

Stajao je iznad nje, pored kreveta, i izgovarao reči toliko sporo i
naglašeno da se svaka od njih poput svrdla zarila u nju.
„Reci mi gde je kutija, Kimi, ili ću te ovog trenutka ubiti.”
Brutalno ju je tukao sve dok skoro da više nije mogao da podigne
ruke. Udarao ju je po stomaku i po preponama i grudnom košu sve
dok joj kosti nisu naprsle. Ali mu nije kazala gde je kutija.
Na kraju je otišao. Potpuno lišen agresije. Sasvim ubeđen da je
misija uspešno obavljena i da je jednostavno izmislila priču o kutiji i
njenom sadržaju.
Kada joj se vratila svest, jedva je bila sposobna da pozove hitnu
pomoć.
 33

Probudila se praznog stomaka i bez apetita. Bila je nedelja po podne, a

ona je i dalje bila u hotelu. Sat vremena snova joj je pružio uverenje da
će sve doći na svoje mesto. Kakva druga hrana joj je potrebna?
Okrenula se ka vreći sa zamotuljkom, koja je ležala pored nje na
krevetu.
„Danas ti dajem poklon, mala Mile. Mislila sam o tome. Dobićeš
najbolju igračku koju sam imala u čitavom životu, mog malog plišanog
medu“, kazala je. „Mamica je tako često razmišljala o tome da ti je da, a
danas je došao taj dan. Nisi li srećna zbog toga?“
Osetila je kako glasovi vrebaju, čekajući da napravi grešku, ali je
onda zavukla ruku u vreću, napipala smotuljak, i dozvolila da osećanja
topline preuzmu kontrolu.
,,Da, sad sam smirena, ljubavi moja. Potpuno sam mirna. Danas
ništa neće moći da nam naudi.”

Kad su je doveli u bolnicu Bispebjerg sa obilnim unutrašnjim

krvarenjem u abdomenu, osoblje ju je iznova i iznova zapitkivalo kako
je nešto tako moglo da se dogodi. Jedan od glavnih doktora je čak
predložio da pozovu policiju, ali ih je odgovorila od toga. Modrice na
njenom telu su, uverila ih je, posledica pada sa vrha veoma visokih i
strmih stepenica. Ponekad je imala napade vrtoglavice, a jedan ju je
spopao baš kad je stajala na vrhu tog stepeništa. Niko nije pokušao da
je ubije, zaklela se. Živi sama sa maćehom. U pitanju je samo budalast i
ružan nesrećni slučaj.
Sestre su joj sutradan pružile nadu da će dete preživeti. Tek kada su
joj prenele pozdrave od starih srednjoškolskih prijatelja, shvatila je da
mora da bude na oprezu.
Bjarne ju je četvrtog dana posetio u njenoj privatnoj bolničkoj sobi.
Teško da je bila slučajnost što im je upravo on postao potrčko. Pre
svega, Bjarne, za razliku od ostalih, nije bio javna ličnost; kao drugo,
niko nije mogao da svede razgovor na osnovne crte kao on, tamo gde
prazna retorika i neusiljene laži ne mogu da puste korenje.
„Kažeš da imaš dokaze protiv nas, Kimi. Da li je to istina?“
Nije mu odgovorila. Jednostavno je piljila kroz prozor u velelepne,
oronule zgrade.
„Kristijan se izvinjava zbog onoga što ti je uradio. Želi da te pitam
da li bi volela da te prebace u privatnu bolnicu. Beba je dobro, za ne?“
Prostrelila ga je pogledom. To je bilo dovoljno da ga natera da
skrene pogled. Bio je i te kako svestan da nema nikakvog prava da bilo
šta zahteva od nje.
„Reci Kristijanu da je to bio poslednji put da me je dodirnuo ili imao
bilo šta sa mnom. Shvataš?“
„Kimi, znaš Kristijana. Nije ga se lako osloboditi. Kaže da čak
nemaš ni advokata. Nekoga kome si ispričala o nama, Kimi. Takođe
kaže da se predomislio i sad veruje da imaš kutiju s tim predmetima,
koju tvrdiš da imaš. Da to izgleda kao nešto što bi učinila. Nacerio se
kad mi je to rekao.” Bjarne je napravio neuspešan pokušaj da joj dočara
prizor zabrektavši kao Kristijan, ali Kimi nije bila impresionirana.
Kristijan se nikad nije smejao nečemu što je moglo da mu zapreti.
,,A ako zaista imaš advokata, Kristijan se onda pita s kim si se
uortačila. Ti nemaš prijatelja, Kimi, osim nas. To svi znamo.” Dodirnuo
joj je ruku, ali ju je naglo povukla unazad. „Mislim da bi prosto trebalo
da mi kažeš gde je kutija. Da li je u kući, Kimi?“
Naprasno se izdrala na njega: „Misliš li da sam glupa?“
Bilo je očigledno da joj je poverovao.
„Kaži Kristijanu da ako ostane podalje od mene, možete da
nastavite da radite ono što radite, što se mene tiče. Trudna sam, Bjarne,
niste li to shvatili? Ako ti predmeti ikad ugledaju svetlost dana, onda
ću biti ostavljena na cedilu, i moja beba, takođe. Zar to ne uviđaš?
Kutija je samo rešenje u slučaju krajnje nužde.”
To je bilo poslednje što je trebalo da kaže.
Rešenje u slučaju krajnje nužde. Ako je išta moglo da zapreti
Kristijanu, onda su to bile te reči.
Posle Bjarneove posete više nije mogla da spava noću. Jednostavno
je ležala u tami, na oprezu, s jednom rukom na stomaku i drugom blizu
gajtana za pozivanje sestre.

Došao je odeven u beli lekarski mantil u noći 2. avgusta.

Zadremala je svega na trenutak kad je osetila njegovu šaku na
ustima i težak pritisak njegovog kolena na grudima. Sročio je to bez
uvijanja: ,,Ko zna gde ćeš nestati kad te puste iz bolnice, Kimi? Držimo
te na oku, ali ipak, nikad se ne zna. Reci mi gde je kutija, pa ćemo te
ostaviti na miru.”
Nije mu odgovorila.
Slobodnom šakom ju je silovito udario u stomak, a kad mu nije
odgovorila, nastavio je da je udara i udara sve dok nisu počeli trudovi,
Kimine noge da se trzaju a ležaj da se ljulja.
Ubio bi je da se stolica kraj kreveta nije prevrnula i ispunila mrtvu
tišinu u sobi paklenom halabukom. Da farovi kola hitne pomoći nisu
obasjali prostoriju i prikazali ga u svoj njegovoj grozomornoj bedi. Da
nije izvila glavu unazad i upala u šok.
Da nije bio siguran u to da će ona ionako umreti.

Nije se odjavila iz hotela. Ostavila je kofer i jednostavno uzela vreću sa

smotuljkom i šačicu drugih predmeta, a zatim je prešla neveliku
razdaljinu do centralne stanice. Bilo je skoro dva sata posle podne.
Sada će uzeti plišanog medvedića za Mile, kao što je obećala. A posle
toga će dovršiti svoj zadatak.
Jesenji dan je bio vedar, a stanica nadzemne železnice je bila puna
dece iz vrtića i njihovih učiteljica. Možda su se vraćali kući iz muzeja, a
možda su bili na putu ka parku. Možda će se mališani večeras vratiti
kući mamama i tatama rumenih obraza, prepuni priča o jatima ptica sa
raznobojnim perjem i krdima jelena na poljima u okolini zamka
Hermitadž.
Kad ona i Mile budu napokon ponovo ujedinjene, to će biti još i
divnije od svih tih stvari. U beskrajnoj lepoti raja. Gledaće jedno u
drugo i smejaće se.
Čitavu večnost, tako će biti.
Klimnula je i zagledala se preko daščara na plaži Svanemelen u
pravcu bolnice Bispebjerg.
 Jedanaest godina ranije ustala je sa bolničkog ležaja i uzela detence
koje je ležalo ispod čaršava na čeličnom stočiću kraj kreveta. Ostavili su
je samu na svega sekund. Žena u susednoj sobi je počela da se porađa,
a došlo je do ozbiljnih komplikacija.
Ustala je, obukla se i umotala dete u čaršav. Sat kasnije, nakon što ju
je otac ponizio u hotelu D’Angleter, krenula je istim putem iz Ordrupa
kojim je sada išla.
Tada je znala je da ne može da ostane u kući. Da će banda doći po
nju, a sledeći put će značiti kraj.
Međutim, takođe je znala da joj je očajnički potrebna pomoć jer je i
dalje krvarila, a bol u njenom stomaku je bio nestvaran i zastrašujući.
Nameravala je da zatraži novac od Kasandre. Da je natera da joj da
ono što joj je potrebno.
Drugi put u toku tog dana, otkrila je šta ljudi čije ime počinje
slovom K mogu da joj urade.
Sve što joj je Kasandra ljutito tutnula u šaku je bilo čemernih dve
hiljade kruna. Dve hiljade od nje i deset hiljada od njenog takozvanog
oca Vilija K. Lasena, bilo je sve što su bili voljni da joj udele. A to teško
da je bilo dovoljno.
Kad joj je rečeno da napusti kuću obrela se na ulici sa smotuljkom
privijenim na grudi i uloškom između nogu, ponovo potpuno
natopljenim krvlju, znala je da će doći dan kada će svi koji su je
maltretirali i oborili na kolena platiti zbog onoga što su učinili.
Prvo Kristijan, a onda Bjarne. A zatim Torsten, Ditlev, Ulrik,
Kasandra i njen otac.

Sad je, prvi put posle mnogo godina, stajala ispred kuće na Kirkeveju, a
sve je izgledalo potpuno isto kao ranije. Crkvena zvona na brdu su
nesumnjivo i dalje pozivala trezvenu buržoaziju na nedeljne mise, a
domovi u susedstvu su se i dalje besramno dizali put neba. Vrata kuće
je i dalje bilo jednako teško otvoriti.
Prepoznala je ne samo Kasandrino očuvano lice kad je otvorila
vrata, već takođe i stav njene maćehe koji je kod nje uvek izazivalo
Kimino prisustvo.
Kimi nije znala kako je započelo njihovo neprijateljstvo. To se
verovatno desilo onda kada je Kasandra, u svojim pogrešnim
pokušajima roditeljstva, zaključavala Kimi u mračne garberobere i
bombardovala je bujicama okrutnih reči, od kojih devojčica nije
razumela ni polovinu. Činjenica da je Kasandra patila u tom
bezosećajnom domaćinstvu je verovatno predstavljala olakšavajuću
okolnost kad se njeno ponašanje uzme u obzir. Ali to nije bio
opravdanje. Kasandra je bila đavolica.
,,Ne puštam te unutra“, prosiktala je Kasandra, pokušavajući da na
silu zatvori vrata. Tačno onako kako je postupila onog dana nakon
pobačaja, kad je Kimi stajala tamo, povređena i u dubokom očajanju i
potrebi, sa smotuljkom u naručju.

Tada joj je rečeno da ide u pakao, a pakao ju je uistinu i čekao. Uprkos

užasom stanju u kome su je ostavili Kristijanovi udarci i pobačaj, bila je
prisiljena da danima luta ulicama, pogrbljena, a da joj niko nije
ponudio pomoć, pa čak ni prišao.
Ljudi su videli samo njene pocepane usne i štrokavu kosu.
Odmičući se od odurnog smotuljka u njenim rukama i od njenih
rukava obojenih braon skorelom krvlju, nisu videli groznicom
opustošeno ljudsko biće kome je očajnički potrebna pomoć. Nisu videli
osobu koja se raspada u paramparčad.
A ona je to smatrala zasluženom kaznom. Sopstvenim čistilištem,
koje je morala da izdrži kako bi se iskupila za sva svoja zlodela.
Spasla ju je narkomanka iz Vesterbroa. Samo je Tine, ta beskućnica
mršava kao pritka za paradajz, ignorisala smrad smotuljka i skorelu
pljuvačku koja se skupila u uglovima njenih usta. Videla je kudikamo
gore od toga, i odvela je Kimi u sobu, u uličici u Sidhavnenu, drugom
narkomanu koji je nekada, u davna vremena, bio lekar.
Njegove pilule i kiretaža su suzbili infekciju i zaustavili krvarenje.
Cena koju je platila bila je da nikad više ne prokrvari.
Naredne nedelje otprilike u vreme kad je maleni smotuljak prestao
da zaudara Kimi je bila spremna da započne novi život na ulici.
Ostalo je bilo istorija.

Ulazak u sobe prezasićene mirisom Kasandrinog otužnog parfema, dok

su joj se svi duhovi zaostali u kući smejali u lice kao što su to uvek
činili, bilo je nalik stajanju usred noćne more.
Kasandra je podigla cigaretu do usana. Filteri desetina ranijih
cigareta su joj odavno usisali karmin sa usana. Ruke su joj blago
drhtale, ali su njene oči kroz oblačić dima budno motrile na Kimi dok je
stavljala torbu na pod. Bilo je očito da se Kasandra ne oseća prijatno, a
pogled će uskoro početi da joj leti tamo-amo. Ovo nije bio scenario koji
je planirala.
„Šta tražiš ovde?“, upitala je. Potpuno iste reči kao i jedanaest
godina ranije. Posle silovanja i pobačaja.
„Želiš li da nastaviš da živiš u ovoj kući, Kasandra?“ Kimi je
pitanjem uzvratila na njeno pitanje.
Njena maćeha je blago izvila glavu unazad, ali je inače ostala
potpuno nepomična, razmišljajući, mlitavog zgloba, dok joj je plavičasti
dim kovitlao oko prosede kose.
„Jesi li zato došla? Da me izbaciš na ulicu? Zato?“
Gledati kako se Kasandra iz petnih žila upinje da ostane staložena je
bilo osvežavajuće. Ta osoba koja je imala priliku da uzme za ruku
devojčicu i podigne je iz hladne majčine senke. Ta čemerna,
egocentrična žena puna prezira prema samoj sebi koja je dominirala
njenim životom pomoću emotivnog zlostavljanja i svakodnevnog
zanemarivanja. Ta žena koja je u njoj prehranjivala sve ono što ju je
dovela do onoga što je danas: nepoverljiva osoba puna mržnje i ledene
ravnodušnosti, lišena ikakve empatije.
„Imam dva pitanja na koja bi bilo mudro da mi odgovoriš, i to brzo,
Kasandra.”
„ A onda ćeš otići?“ Sipala je čašu porta iz bokala, koji je bez sumnje
pokušavala da isprazni pre njenog dolaska, i otpila odmereni gutljaj.
„Ništa ne obećavam”, reče joj Kimi.
„Šta hoćeš da me pitaš?“ Uvukla je dim cigarete toliko duboko u
pluća da ništa nije izašlo napolje kad je otpuhnula.
„Gde mi je majka?“
Izvila je glavu unazad, usta blago otvorenih. „O, bože. Da li je to
tvoje pitanje?“ Naprasno se okrenula ka njoj. ,,Pa, mrtva je, Kimi. Mrtva
je već trideset godina, jadnica. Zar ti to nikad nismo rekli?“ Još jednom
je izvila glavu unazad i izustila nekoliko zvukova koji je trebalo da
predstavljaju iznenađenje. Onda se ponovo okrenula ka Kimi. Ovaj
put, lice joj je bilo tvrdo kao kamen. Nemilosrdno. „Tvoj otac joj je dao
novac, a ona ga je propila. Treba li da ti kažem išta više? Neverovatno
da ti to nikad nismo rekli. Ali sad kada to znaš, jesi li srećna?“
Reč ,,srećna“ je prožela sve ćelije u Kiminom telu. Srećna?
„Šta je s mojim ocem? Jesi li se čula s njim? Gde je on?“
Kasandra je znala da će to pitanje kad-tad uslediti. Bila je zgrožena.
Sama reč ,,otac“ je bila dovoljna. Ako je iko mrzeo Vilija K. Lasena,
onda je to bila ona.
,,Ne shvatam zbog čega to želiš da znaš. Da se ti pitaš, on bi mogao
da gori u paklu, zar ne? Ili samo želiš da se uveriš da je tako? Jer,
uveravam te, ti šašava devojko, da tvoj otac zaista gori u paklu.”
,,Da li je bolestan?“, upitala je. Možda je ono što je policajac rekao
Tine bilo istina.
,,Bolestan?“ Kasandra je ugasila cigaretu i protegnula ruke sa
raširenim prstima i iskrzanim noktima. ,,On gori u paklu sa rakom u
svim kostima. Nisam pričala s njim, ali sam od drugih čula da je u
užasnim bolovima.” Napućila je usne i teško izdahnula, kao da isteruje
lično satanu. ,,U strašnim je bolovima i biće mrtav do Božića, a meni to
sasvim fino odgovara, čuješ?“
Poravnala je nabore na haljini i povukla čašu s portom na stolu ka
sebi.
To je značilo da su preostali samo Kimi, njena malena i Kasandra.
Dva ukleta K i majušni anđeo čuvar.
Podigla je torbu sa poda i stavila je na sto pored Kasandrinog
bokala.
„Reci mi, jesi li ti pustila Kristijana u kuću kad sam očekivala ovu
ovde malenu?“
Kasandra je zgranuto gledala kako Kimi otvara torbu.
„Bože blagi! Nemoj mi reći da u toj torbi imaš onu odvratnu stvar!“
Po Kiminom licu je uvidela da je zbilja tako. ,,Ti si ćaknuta, Kimi. Nosi
to odavde.”
„Zašto si pustila Kristijana u kuću? Zašto si ga pustila da mi dođe,
Kasandra? Znala si da sam trudna. Rekla sam ti da želim da budem
sama.”
„Zašto? Nisam marila za tebe i tvoje kopile. Šta si očekivala?”
„I samo si sedela ovde u dnevnoj sobi dok me je tukao. Mora da si
to čula. Mora da si znala koliko puta me je udario. Zašto nisi pozvala
policiju?“
 „Zato što sam znala da to zaslužuješ. Nije li tako?“
„Znala sam da to zaslužuješ“, kazala je, a glasovi su zablebetali u
Kiminoj glavi.
Udarci, mračne sobe, poruga, optužbe sve to je dizalo galamu u
njenoj glavi, a sad je moralo da prestane.
Skočila je napred i ščepala Kasandrinu frizuru, na silu joj zabacivši
glavu unazad kako bi mogla da joj saspe ostatak porta niz grlo. Žena je
zbunjeno i iznenađeno zurila u plafon kad joj je tečnost ušla u dušnik i
naterala je da se nakašlje.
Kimi je na silu zatvorila Kasandrina usta i obgrlila joj glavu dok su
njeni napadi kašlja i pokušaji da se izmigolji postajali sve jači.
Kasandra je zgrabila Kiminu podlakticu i pokušala da je odgurne,
ali život na ulici u osobi stvara žilavu snagu koja nadmašuje onu koju
starija žena dobija provodeći dane naređujući kućnoj poslugi. Oči su joj
postale očajne kad joj se stomak zgrčio, nagoneći stomačnu kiselinu ka
rastućoj katastrofi koja će se svakog časa odigrati negde između njenog
dušnika i jednjaka.
Nekoliko brzih, uzaludnih udisaja kroz nos je izazvalo dodatnu
paniku u Kasandrinom telu, koja je sad mlatarala svim udovima da bi
se oslobodila. Kimi ju je čvrsto držala i sprečavala svaku mogućnost da
joj životodavni kiseonik uđe u pluća, a Kasandru su uhvatili grčevi dok
su joj se grudi mahnito podizale i spuštale, gušeći njeno cviljenje.
Onda se umirila.
Kimi je pustila da njeno telo padne tačno tamo gde se vodila bitka,
ostavivši da slomljena flaša porta, prevrnuti stočić za kafu i nesvarena
hrana koja je istekla iz ženinih usta govore sami za sebe.
Kasandra Lasen je uvek uživala u dobrim stvarima u životu, a sada
su joj te stvari došle glave.
Nesrećan slučaj, rekli bi neki. Predvidivo, drugi bi dodali.

To su bile potpuno iste reči koje je izrekao jedan od starih drugara iz

lova Kristijana Volfa, kad su ga našli sa pokidanom butnom arterijom
na njegovom majuru na ostrvu Loland. Nesrećan slučaj, ali predvidivo.
Kristijan je bio poznat po nemarnom rukovanju sačmarom. Jednog
dana nešto je moralo da pođe po zlu, rekao je kolega lovac.
Međutim, njegova smrt nije bila nesrećan slučaj.
 Kristijan je kontrolisao Kimi od dana kad ju je prvi put ugledao.
Primorao je nju i ostale da učestvuju u njegovim igrama, i redovno je
koristio njeno telo. Gurao ju je u veze i izvlačio iz njih. Nagovorio ju je
da namami Korea Bruna u Belahej obećanjima o pomirenju. Podstrekao
ju je da mu viče da gurne Korea preko ivice. Silovao je i pretukao,
jedanput, a zatim i drugi put, tako da njena beba nije preživela.
Preobrazio je njen život u više navrata, svaki put nagore.
Nakon što je provela šest nedelja živeći na ulici, videla ga je na
naslovnoj strani nekog tabloida. Smešio se, napravivši nekoliko sjajnih
poslovnih poteza i spremajući se da provede nekoliko dana odmora na
svom imanju na ostrvu Loland. „Nijedna životinja na mom imanju ne
treba da se oseća bezbedno“, izjavio je. „Izvrstan sam strelac.”
Ukrala je svoj prvi kofer, obukla besprekornu odeću i sela na voz ka
Selestedu, gde je sišla i u suton prepešačila poslednjih pet kilometara
sve dok nije stigla do njegovog imanja.
Provela je noć u žbunju, osluškujući sve dok Kristijanovo
neprekidno urlanje u kući najzad nije prisililo njegovu mladu suprugu
da pobegne gore na sprat. Prespavao je na kauču u dnevnoj sobi i posle
nekoliko sati je bio više nego spreman da iskali bes i frustracije na
ranjivim fazanima i svakom drugom živom stvoru u puškometu.
Noć je bila ledena, ali ne za Kimi. Pomisao na Kristijanovu krv, koja
će se ubrzo proliti zbog njegovih grehova, bila je poput letnjeg talasa
vreline. Bila je živototvorna i inspirativna.
Kimi je još od internata znala da Kristijana njegova nemirna duša
tera da ustaje iz kreveta mnogo ranije od ostalih ljudi. Nekoliko sati pre
početka lova prošetaće se po lovištu kako bi stekao osećaj za teren i da
bi osigurao najbolju moguću saradnju između hajkača i lovaca.
Nekoliko godina nakon što je ubijen još uvek je jasno mogla da se
priseti trenutka kad ga je konačno spazila kako izlazi kroz kapiju
imanja i hoda ka livadama. Potpuno opremljen na način koji više klase
smatraju prikladnim za ubice: besprekorno čist, kicoški odeven, sa
sjajnim, uglancanim čizmama. Ali šta oni znaju o pravim ubicama?
Hitronoga, pratila ga je na izvesnoj razdaljini između vetrobrana,
katkad se plašeći da će ga uzbuniti krckanje lišća i grančicama pod
njenim stopalima. Ako je vidi, neće oklevati da puca. Nesrećan slučaj,
tako će to nazvati. Nesporazum. Pogrešna pretpostavka da je video
jelena ili neku drugu divlju životinju.
 No, Kristijan je nije čuo. Sve do trenutka kad je skočila na njega i
zarila mu nož u polne organe.
Srušio se napred i počeo da se bacaka, očiju iskolačenih u shvatanju
da je lice iznad njega poslednje što će videti u životu.
Oduzela mu je sačmaru i pustila ga da iskrvari na smrt. Uopšte nije
dugo trajalo.
Onda ga je okrenula, uvukla šake u rukave i obrisala oružje, stavila
ga u ruke leša, nanišanila u njegovu butinu i opalila.
Policijski izveštaj je zaključio da je u pitanju nesrećan slučaj, a kao
uzrok smrti naveo iskrvavljenost usled presecanja glavne arterije. To je
bila nesreća u lovu o kojoj se najviše pričalo te godine.
Da, ubistvo je okarakterisano kao nesrećan slučaj, ali ne za Kimi, a
obuzeo ju je redak spokoj.
Za razliku od ostalih članova bande. Kimi je nestala bez traga i
glasa, a svi su znali da Kristijan nikad ne bi poginuo na takav način bez
tuđe pomoći.
Ljudi su pričali o Kristijanovoj neobjašnjivoj smrti.
Ali Kimini prijatelji nisu u to verovali.

U tom trenutku, Bjarne se predao policiji.

Možda je znao da će on biti sledeći. Možda je sklopio pakt sa
ostalima. To ionako nije bilo bitno.
Čitala je o suđenju u novinama. O tome kako je Bjarne prihvatio
krivicu za ubistva u Rervigu, a ona je sad mogla da živi u miru sa
prošlošću.
Pozvala je Ditleva Prama i kazala mu da ukoliko on, Ulrik i Torsten
žele da žive na miru, takođe, onda moraju da joj plate određenu svotu
novca.
Dogovorili su se o načinu isplate, a oni su održali reč.
To je bilo pametno s njihove strane. U najmanju ruku, to im je
kupilo još nekoliko godina pre nego što ih sustignu njihove sudbine.
Na trenutak je posmatrala Kasandrino telo, pitajući se zašto ne oseća
veće zadovoljstvo.
To je zato što još uvek nisi gotova, reče joj jedan od glasova. Niko ne
može da oseća sreću na pola puta do raja, kazao je drugi.
 Treći glas je ostao nem.
Klimnula je i izvadila zamotuljak iz torbe, a zatim se polagano
popela do svojih soba, objašnjavajući malenoj kako se nekad igrala na
tim stepenicama, spuštajući se niz gelender kad je niko nije posmatrao.
Kako je uvek pevušila istu pesmicu iznova i iznova kad Kasandra i
njen otac nisu mogli da je čuju.
Mali trenuci u životu deteta.
„Možeš da ostaneš ovde sve dok ti mamica ne nađe medvedića,
ljubavi”, rekla je, pažljivo spuštajući zamotuljak na jastuk.
Njena spavaća soba je bila u potpuno istom stanju kao kad ju je
ostavila. U njoj je ležala nekoliko meseci, osećajući kako joj raste
stomak. Ovo će joj sada biti poslednja poseta.
Otvorila je vrata balkona i na sve slabijoj dnevnoj svetlosti opipala
krov, tražeći olabavljeni crep. Bio je tačno tamo gde ga je ostavila.
Pomerio se iznenađujuće lako, što uopšte nije očekivala. Kao da otvara
tek nauljena vrata. Spopalo ju je zloslutno predosećanje, a na koži je
osetila ledene žmarce. Onda, kada je zavukla ruku u šupljinu ispod
crepa i uvidela da je prazna, ledeni žmarci se pretvoriše u vrele
plamenove.
Pogledom je grozničavo pretražila crepove oko olabavljenog, ali je
znala da je sve uzalud.
Jer, to jeste bio pravi crep, prava šupljina. A kutija je nestala.
Sad su se sva gadna slova K u njenom životu postrojila ispred nje
kad su glasovi zaurlali, histerično se smejući dok su je korili. Kajl, Vili
K„ Kasandra, Kore, Kristijan, Klavs i svi ostali koji su ukrstili put s
njom. Ko li ga je ukrstio ovog puta i uzeo kutiju? Jesu li to bili isti oni
ljudi u čija grla je planirala da nabije dokaze iz kutije? Jesu li to bili
preživeli, Ditlev, Ulrik i Torsten? Da li su odista našli kutiju?
Drhteći, zapazila je kako su se svi glasovi slili u jedan. Kako su činili
da joj vene na nadlanici vidno pulsiraju.
To se nije desilo godinama. Da se glasovi međusobno slažu.
Tri čoveka moraju da umru. Makar jedanput, glasovi su bili u
saglasnosti.
Izmoždena, legla je na krevet pored malenog zamotuljka, cepteći od
nekadašnjih poniženja i podjarmljivanja. Prvo njen otac, snažan udarac.
Dah koji smrdi na alkohol iza majčinog crvenog karmina. Oštri nokti.
Štipanje. Čupanje Kimine lepe kose.
 Nakon batina, Kimi bi sedela u ćošku i drhtavim rukama grlila svog
plišanog medvedića. On je bio neko s kim je mogla da priča, i ko je
mogao da je uteši. Ma koliko bio mali, meda je govorio sa autoritetom:
„Smiri se, Kimi“, rekla joj je plišana životinja. „Oni su samo rđavi ljudi.
Nestaće jednog dana. Iznenada ih više neće biti.”
Kad je odrasla, medin ton se izmenio. Sada joj je govorio da nikada
nikome ne sme da dozvoli da je udari. Ako će neko nekoga da tuče,
onda to treba da bude ona. Nipošto ne sme da trpi da je neko
maltretira.
A meda je sad nestao. Jedina stvar u njenom životu koja je u sećanje
prizivala retke srećne trenutke iz detinjstva.
Okrenula se ka zamotuljku, nežno ga pomazila i, savladana
kajanjem što ne može da održi obećanje, rekla: „Sad ne možeš da
dobiješ svog medu, anđelčiću. Žao mi je.”
 34

Kao i obično, Ulrik je bio najbolje informisan o najnovijim vestima ali

on, s druge strane, nije proveo vikend vežbajući sa svojim samostrelom,
kao što je to učinio Ditlev. To je bila razlika između njih dvojice, kao što
je oduvek i bila. Ulrik je, kad je to moguće, više voleo opušteniji pristup
životu.
Kad mu je mobilni zazvonio, Ditlev je stajao licem okrenut prema
Eresundu i ispaljivao niz strelica u metu. Isprva je nekoliko ispalio
pored mete i u vodu, ali u zadnja dva dana teško da je ijedna poletela u
vazduh a da nije pogodila cilj. Danas je bio ponedeljak, a on se
zabavljao raspoređujući pet strelica u oblik krsta u centru mete kad mu
je Ulrikov uspaničeni glas prekinuo zabavu.
„Kimi je ubila Olbeka”, rekao je. „Čuo sam za to na vestima, i prosto
znam da je to bila ona.”
Informacija je na delić sekunde okupirala celo Ditlevo biće, kao
predosećanje smrti.
Napeto je saslušao Ulrikov sažeti i prilično nepovezani izveštaj o
Olbekovom smrtonosnom padu i detaljima povezanim s njegovom
smrću.
Koliko je Ulrik mogao da napabirči iz medijskog tumačenja nejasnih
policijskih izveštaja, Olbekova smrt se definitivno ne može nazvati
samoubistvom. Što znači da je bilo jednako nemoguće isključiti
mogućnost ubistva.
To su bile izuzetno otrežnjujuće novosti.
„Nas trojica moramo da se vidimo, čuješ li me?“, prošaputao je
Ulrik, kao da je Kimi već nanjušila njegov miris. „Ako se ne budemo
držali zajedno, srediće nas jednog po jednog.”
 Ditlev je pogledao u samostrel koji mu je na kožnoj vrpci visio sa
zgloba. Ulrik je bio u pravu. Od sada pa nadalje, stvari će morati da se
promene.
,,U redu“, kazao je. „Zasad, postupaćemo kao što smo planirali.
Sastaćemo se rano sutra ujutru na Torstenovom imanju, a posle lova
ćemo popričati o svemu. Upamti, ovo je tek drugi put da je nekog
napala za deset godina. Još uvek imamo vremena, Ulriče. Osećam to u
kostima.”
Zagledao se preko vode, zureći u prazno. Situacija sada više nije
mogla da se ignoriše. Ili ona, ili oni.
„Slušaj, Ulriče“, rekao je. „Telefoniraću Torstenu da ga obavestim. Ti
se, u međuvremenu, raspitaj unaokolo i saznaj sve što možeš. Pozovi
Kiminu maćehu, na primer, i ispričaj joj šta se dešava, važi? Reci
ljudima da te obaveste ako išta čuju. Bilo šta.”
,,I, Ulriče“, rekao je pre nego što je prekinuo vezu. „Budi u kući što
više možeš sve dok se ne vidimo, važi?“
Nije uspeo čak ni da vrati mobilni u džep, pre nego što je ponovo
zazvonio.
„Ovde Herbert“, reče jednoličan glas.
Njegov stariji brat nikad nije imao običaj da ga zove telefonom. U
vreme kad je policija istraživala ubistva u Rervigu, Herbert je na prvi
pogled prozreo svog mlađeg brata, ali nikad nije rekao ništa.
Nijedanput nije izrazio sumnjičavost, niti se umešao. Ali to nije
podstaklo ljubav između njih dvojice. Niti je pre toga uopšte postojala
ikakva bratska ljubav. Osećanja se nisu uklapala u stil porodice Pram.
A ipak, Herbert je bio tamo kad je to bilo važno. Verovatno jer je
njegov neumorni strah od skandala nadjačao sve ostalo. Strah da će se
sve ono za šta se zalaže biti ukaljano je najednom postao preveliki.
To je bio razlog zbog koga je Herbert bio savršeno oruđe kad je
Ditlev razmatrao način kako da istragu Sektora Q dovede na mrtvu
tačku.
A to je bio razlog Herbertovog trenutnog telefonskog poziva.
„Zovem te da ti kažem da je istraga Sektora Q opet u punom
zamahu. Ne mogu da ti saopštim više detalja jer je moja veza u
policijskoj stanici uvukla svoje antene, ali u svakom slučaju, Karl Merk,
šef sektora, sada zna da sam pokušao da utičem na njegov rad. Žao mi
je, Ditleve. Nemoj privlačiti pažnju na sebe.”
 Sad je i Ditlev, takođe, osetio rastuću paniku.

Pozvao je Torstena u trenutku kad je modni mogul izlazio sa svog

parking mesta ispred modne kuće Brend nejšn. Upravo je čuo vesti o
Olbekovoj smrti i, baš kao i Ditlev i Ulrik, pomislio kako to mora da je
Kimino maslo. Međutim, nije čuo da su Sektor Q i Karl Merk ponovo u
igri.
„Sranje! Ovo postaje sve gore i gore“, povikao je iznervirani glas na
drugom kraju veze.
„Hoćeš li da otkažemo lov?“, upita ga Ditlev.
Dugačka tišina je govorila sopstvenim jezikom.
„Nema svrhe. Lisica će ionako umreti sama od sebe“, reče
naposletku Torsten. Ditlev je mogao to da zamisli. Torsten je
nesumnjivo proveo čitav vikend uživajući u mukama bezumne lisice.
„Trebalo je da je vidiš jutros“, kazao mu je. „Potpuno je luda. Ali
dozvoli mi da nekoliko trenutaka razmislim o tome.”
Didev je znao Torstena. U tom trenutku, vodio je unutrašnju bitku
između svojih ubilačkih nagona i bazične razboritosti, s kojom je od
svoje dvadesete godine rukovodio profesionalnim životom, i rastućim
poslovnim carstvom. Za koji tren će prošaputati tihu molitvu. To je bila
još jedna njegova strana. Ako lično ne može da reši neki problem, uvek
bi postojao ovaj ili onaj bog kome može da se obrati za pomoć.
Ditlev je stavio slušalice od mobilnog telefona u uši, nategnuo tetivu
samostrela i izvadio novu strelicu iz tobolca. Onda je napunio oružje i
nanišanio u jedan od šipova keja preostalih iz starog pristaništa. Ptica je
upravo sletela i čistila je morske alge sa perja. Odmerio je udaljenost i
vetar i nežno odapeo strelicu kao da prstom mazi bebin obraz.
Ptica nije ni shvatila šta ju je snašlo. Probodena, jednostavno se
srušila nauznak u vodu i plutala na površini, dok se Torsten bezmalo
nečujno molio na drugoj strani veze.
Taj zapanjujući pogodak je doveo Ditleva do odluke.
„Uradićemo to, Torstene“, kazao je. „Večeras okupi sve Somalijce i
naredi im da odsad budu na oprezu i motre na Kimin dolazak. Pokaži
im njenu fotografiju. Obećaj im pozamašan bonus ako nešto primete.”
,,Dobro“, reče Torsten nakon nekoliko trenutaka razmatranja. „Šta je
sa ostatkom lovačke družine? Ne možemo da dozvolimo da Krum i svi
ostali glupani trče unaokolo.”
„Šta to pričaš? Nije važno ko je s nama. Ako se Kimi pojavi u blizini
imanja, samo su nam potrebni svedoci kad strele prolete kroz nju.”
Ditlev je potapšao svoj samostrel i pogledao u belu grudvicu koja je
polako tonula u talase.
,,Da“, tiho je nastavio, „Kimi je više nego dobrodošla da se pojavi.
Zar se ne slažeš sa mnom, Torstene?“
Nije čuo odgovor zbog vikanja svoje sekretarice sa terase Karakasa.
Koliko je mogao da vidi sa te udaljenosti, mahala je rukama i podizala
ih do ušiju.
„Mislim da neko pokušava da stupi u kontakt sa mnom, Torstene.
Sad ću da prekinem vezu. Vidimo se rano sutra ujutru, važi? Čuvaj se.”
Prekinuli su vezu u isti mah, a sekund kasnije mobilni mu je ponovo
zazvonio.
„Jesi li opet isključio opciju za pozive na čekanju, Ditleve?”
To je bila njegova sekretarica. Sada je nepomično stajala na terasi
bolnice.
„Ne treba to da radiš, jer ne mogu da stupim u kontakt s tobom.
Ovde gore imamo izvestan problemčić. Čovek koji je rekao da je
zamenik istražnog nadzornika Merk se upravo pojavio i njuška
unaokolo. Šta želiš da uradimo, Ditleve? Hoćeš li da pričaš s njim, ili
šta? Nije nam pokazao sudski nalog, a mislim da ga ni nema.”
Ditlev je na licu osetio slankastu izmaglicu. Sem toga, nije osećao
ništa drugo. Od prvog napada je prošlo više od dvadeset godina, a
golicava nelagoda i latentna zebnja su mu tokom svih tih godina služile
kao vazda rastući izvor energije.
No, u ovom trenutku nije ništa osećao, a to nije bilo dobro.
,,Ne“, odgovorio je. „Reci mu da nisam u gradu.”
Morski galeb je nestao u tamnim talasima.
„Kaži mu da sam na poslovnom putovanju. I postaraj se da ga izbace
odavde.”
 35

Za Karla, ponedeljak je počeo deset minuta nakon što je otišao na

počinak.
Bio je dezorijentisan čitavu nedelju. Spavao je kao klada tokom
najvećeg dela leta natrag kući, a mrzovoljnim stjuardesama je bilo skoro
nemoguće da ga probude. Morale su da ga odvuku iz aviona, posle
čega su aerodromskom osoblju bila potrebna električna kolica da ga
odvezu u ambulantu.
„Šta rekoste, koliko ste frizijuma uzeli?“, upitali su ga. No, Karl je
ponovo bio u carstvu snova.
A sad se, paradoksalno, probudio maltene istog trenutka kad je zaspao.
„Gde si bio danas?“, upitao ga je Morten Holand, kad se Karl kao
zombi doteturao u kuhinju. Martini se pojavio na stolu brže nego što
čovek može da kaže ,,ne, hvala“, a noć se odužila.
„Trebalo bi da nađeš devojku“, reče mu Morten kad je sat otkucao
četiri a Jesper stigao kući, nudeći mu dodatne savete o ljubavi i ženama.
Karl je sad znao da je frizijum najbolje uzeti u malim dozama. Bilo
kako bilo, nije dobar znak kad su nečiji najbolji savetnici za ljubavne
probleme šesnaestogodišnji prikriveni panker i sve dosad prikriveni
homoseksualac. Sledeća će verovatno biti Jesperova majka, Viga, koja će
mu soliti pamet. Mogao je da je čuje: „Šta nije u redu s tobom, Karle?
Ako nešto nije kako treba s tvojim metabolizmom, onda bi trebalo da
probaš koren ruže. Dobar je za svakojake stvari.”

Ispred prijemnog stola u stanici je naleteo na Larsa Bjerna, a ni on nije

izgledao dobro, takođe.
,,To je zbog ovih prokletih uličnih napada“, kazao mu je.
Klimnuli su policajcu iza stakla i zajedno krenuli ka kolonadi.
„Verovatno si primetio podudarnost između imena ’Store
Kanikestrede’ i ’Store Sendervoldstrede’“, reče mu Karl. „Držiš li na
oku ostale ulice?“
,,Da, neprestano nadziremo ulice Store Strandstrede i Store Kirkestrede.
Policajke u civilu su tamo napolju, pa ćemo videti hoće li to dovesti
napadače u iskušenje. To je razlog zašto ne možemo da odvojimo
nijednog oficira da ti pomogne na tvom slučaju, ali to verovatno već
znaš.”
Karl je klimnuo. U tom trenutku, jedva da je mario. Ako je ono što je
činilo da se oseća ovoliko izmoždeno, tupoglavo i glupavo išta nalik
umoru zbog putovanja kroz više vremenskih zona, onda prokleto nije
shvatao šta bi mogao da bude „odmor iz snova“. Odmor iz košmara je
bio kudikamo prikladniji termin.

Rose ga je u hodniku podruma pozdravila sa osmehom, koji će

nesumnjivo ubrzo biti u stanju da joj izbriše sa lica. ,,Pa, kako je bilo u
Madridu?“, beše prvo što mu je rekla. „Jesi li imao vremena za
flamenko?“
Jednostavno nije imao dovoljno energije da joj odgovori.
„Hajde, Karle. Šta si video tamo dole?“
Fiksirao ju je očima ispod otežalih kapaka. „Šta sam video? Osim
Ajfelovog tornja i Pariza i unutrašnjosti svojih očnih kapaka, nisam
video apsolutno ništa.”
Zaustila je da se usprotivi. To nije moguće, govorio je njen izraz lica.
„Biću otvoren s tobom, Rose. Ako ikada ponovo učiniš nešto slično
tome, ubrzo ćeš biti bivša koleginica iz Sektora Q.”
Prošao je pored nje i zaputio se ka svojoj stolici. Čekao ga je mekani
tapacirung. Samo četiri-pet sati dremeža sa nogama podignutim na sto,
i biće kao nov. U to je bio siguran.
„Šta se dešava?“, začuo je Asadov glas, iste sekunde kad je ušao u
zemlju snova.
Slegnuo je ramenima. Ništa, osim što će se za koji čas raspasti po
šavovima. Da li je Asad slep, ili šta?
„Rose je uzrujana. Jesi li bio zao prema njoj, Karle?“
Počeo je da se ljuti, ali je onda spazio hartije koje je Asad nosio ispod
miške.
„Šta imaš za mene?“, umorno ga je upitao.
 Asad je seo na jednu od Rosinih metalnih monstruoznosti. „Još uvek
nisu našli Kimi Lasen. Traže je svuda, tako da je to verovatno samo
pitanje vremena onda.”
„Ima li ikakvih novosti sa poprišta eksplozije? Jesu li išta pronašli?”
,,Ne, ništa. Koliko znam, sad su završili.” Izvadio je hartije i
letimično ih pregledao.
„Stupio sam u kontakt s onim tipovima iz kompanije Legstrup fens“
kazao je. „Bili su veoma, veoma prijateljski nastrojeni. Morali su da
pročešljaju celo odeljenje pre nego što su našli nekoga ko bi mogao da
nam kaže nešto o ključu u ogradi.”
,,Dobro“, reče Karl, zatvorenih očiju.
„Jedan od njihovih službenika je poslao bravara u Inger Slevs Gade
da pomogne dami iz ministarstva koja je naručila nekoliko dodatnih
ključeva onda.”
„Jesi li dobio opis te žene, Asade? To je bila Kimi Lasen,
pretpostavljam.” ,,Ne, nisu mogli da saznaju koji bravar je to bio onda,
tako da nisam dobio njen opis. Ispričao sam celu priču ljudima gore na
spratu. Možda bi oni želeli da znaju ko je mogao da ima pristup kući
koja je eksplodirala.” ,,U redu, Asade. Pošteno. Dakle, preseći ćemo tu
uzicu.”
„Kakvu uzicu?“
„Nije bitno, Asade. Moj sledeći zadatak za tebe jeste da načiniš
dokumentaciju o svakom od ostale trojice, Ditlevu, Ulriku i Torstenu.
Želim informacije o svakojakim vrstama stvari. Poreski izvodi, poslovni
poduhvati, prebivališta, bračni status i sve ostalo. Prosto napuni
dokumenta malo po malo.” ,,S kim od njih da počnem, onda? Već imam
ponešto o svakome.”
,,To je dobro, Asade. Postoji li još nešto o čemu treba da
razgovaramo?” „Gore u ubistvima su mi rekli da te obavestim da je
Olbek mobilnim mnogo puta kontaktirao Ditleva Prama.”
Naravno da jeste.
,,To je dobro, Asade. Dakle, postoji veza između njih i ovog slučaja.
To znači da imamo izgovor da ih posetimo.”
„Izgovor? Kakva vrsta govora je to?“
Karl je otvorio oči i pogledao u par tamnobraon upitnika. Istini za
volju, s vremena na vreme to je bilo previše. Možda bi nekoliko
privatnih časova na danskom jeziku moglo da ukloni nekoliko
prepreka jezičke barijere. S druge strane, postojao je rizik da će Asad
najedanput početi da govori kao birokrata.
„Takođe, pronašao sam Klavsa Jepesena”, reče mu Asad, kad Karl
nije reagovao na njegovo pitanje.
,,To je dobro, Asade.” Pokušao je da se seti koliko je puta rekao ,,to je
dobro“. Nije želeo da izanđa taj izraz. „Gde je on?“
,,U bolnici.”
Karl se naglo uspravio na stolici. Šta sad?
,,Pa, znaš“, reče Asad, praveći pokret kao da šakom seče ručni zglob
druge šake.
„Isuse Hriste. Zašto je to učinio? Hoće li preživeti?”
,,Da. Bio sam tamo. Već sam otišao juče.”
„Alal ti vera, Asade. I?“
„Nije bilo bogzna šta da se vidi. Samo čovek bez petlje.”
Petlje? Eto ga on ponovo.
„Kazao je da već godinama razmišlja da to uradi.”
Karl je zavrteo glavom. Nijedna žena nikada nije imala takav efekat
na njega. Nažalost.
„Da li je imao još štogod da ti kaže?“
„Mislim da nije. Sestre su me izbacile.”
Karl se umorno nasmešio. Asad mora da se do sada već navikao na
to.
Onda se izraz lica njegovog pomoćnika promenio. „Ranije u toku
dana sam video novog čoveka gore na trećem spratu. Iračanin, mislim.
Znaš li šta on radi ovde?“
Karl je klimnuo glavom. „Aha, on je Bakova zamena. Iz Redovrea.
Sreo sam ga u višespratnici u nedelju ujutru. Možda ga poznaješ. Zove
se Samir. Ne sećam se kako se preziva.”
Asad je malčice podigao glavu. Pune usne mu se blago razdvojiše a
oko očiju mu se pojavio niz slabašnih borica, koje nije izazvalo
osmehivanje. Na trenutak je delovao kao da je veoma daleko.
„Dobro“, tiho je kazao, nekoliko puta polako klimnuvši glavom.
,,Zamena za Baka. To, dakle, znači da ostaje?“
,,Da, pretpostavljam da je tako. Nešto nije u redu?“
Asadov izraz lica se iznenada vratio na staro. Lice mu se opustilo i
pogledao je u Karla sa uobičajenom bezbrižnošću. „Moraš da prokljuviš
kako da budeš dobar prijatelj sa Rose, Karle. Ona je toliko marljiva i
tako... tako slatka. Znaš li kako me je jutros nazvala?”
Nesumnjivo će to saznati za koji sekund.
„Svojim ’omiljenim beduinom’. Nije li to tako slatko?“ Blesnuo je
izbačenim prednjim zubima i zavrteo glavom, srećan kao majmunče.
Ironija očigledno nije bila njegova najjača strana.

Karl je uključio mobilni na punjač i pomno proučio tablu. Sledeći korak

će morati da bude direktni kontakt s jednim ili više članova bande.
Asad će morati da pođe s njim, kako bi postojao svedok za slučaj da se
razotkriju.
Osim toga, tek je trebalo da se sretne s njihovim advokatom.
Protrljao je bradu i ugrizao se za unutrašnjost obraza. Prava je
sramota što se onako nepravedno poneo prema Krumovoj ženi. Tvrdeći
da Krum ima aferu sa njegovom suprugom! Koliko čovek može da
bude glup? To mu svakako neće olakšati zakazivanje sastanka s njim.
Pogledao je u tablu, gde je bio napisan advokatov broj telefona i
ukucao ga u mobilni.
„Agnete Krum“, javio mu se ženski glas.
Pročistio je grlo i ubacio glas u viši glasovni registar. Prepoznavanje
je dobro ako je osoba poznata. Ne ako je na lošem glasu.
,,Ne“ kazala je. ,,On više ne živi ovde. Ako želite da stupite u
kontakt s njim, onda predlažem da ga pozovete na mobilni.” Zvučeći
tužno, rekla mu je broj.
Smesta ga je pozvao a zatim odslušao poruku na glasovnoj pošti,
koja mu je saopštila da Bent Krum priprema svoju jahtu za novu
sezonu, ali da se može pozvati na isti broj sutra između devet i deset
sati. Majku mu, pomisli Karl. Ponovo je pozvao Krumovu ženu. Brodić
je u luci u Rungsteđu, rekla mu je.
To teško da je predstavljalo iznenađenje.

„Idemo na put, Asade, stoga se spremi za vožnju!“, povikao je preko

hodnika. „Pre toga moram samo da obavim još jedan poziv, važi?“
Ukucao je broj svog starog kolege i suparnika u Stejšn sitiju,
Brandura Isaksena, koji je bio polu-Ferjaržanin, polu-Grenlanđanin i sto
posto severnjak u duši. Zvali su ga Ledenica sa Halmtorveta.
 „Šta hoćeš?“, upita ga Isaksen.
„Hoću da znam nešto o Rose Knudsen, koju sam nasledio iz tvog
odeljenja. Čuo sam da je izazvala nekakvo trvenje među vama u Sitiju.
Možeš li da mi kažeš o čemu je tu bila reč?“
Nije očekivao gromoglasan smeh koji je usledio.
„Znači, ti si nesrećnik koji ju je dobio?“ Isaksen je zlokobno zaurlao.
Čuti ga kako se smeje je bilo podjednako neuobičajeno kao i čuti ga da
izgovara bilo šta prijateljski.
„Ispričaću ti u kratkim crtama“, nastavio je. „Prvo je prilikom
parkiranja svojim dajhacuom udarila u privatne automobile trojice
kolega. Onda je stavila svoj bušni čajnik na šefove ručno napisane
beleške za nedeljne izveštaje. Naređivala je ostalim devojkama u
kancelariji. Zapovedala je istražiteljima i zabadala nos u njihov posao. I,
za kraj, koliko sam razumeo, na božićnoj zabavi se kresnula sa
dvojicom kolega.” U tom trenutku, činilo se kao da će se Isaksen srušiti
sa stolice očito je bilo toliko urnebesno smešno. „Dakle, ti si je dobio,
Karle? Nemoj joj davati ništa da pije, upozoravam te.”
Karl je uzdahnuo. „Još nešto?“
,,Da, ima sestru bliznakinju ne identičnu, ali bliznakinju koja je u
najmanju ruku podjednako uvrnuta.”
„Aha, i šta s njom?“
„Pa, čeka) samo da počne da zivka Rose na poslu. Nikad nisi čuo
dve žene koje toliko često laprdaju. Ukratko, ona je trapava, nemoguća
za saradnju i katkad ekstremno oprečna.”
Drugim rečima, ništa što već nije znao odranije, izuzev onog dela o
alkoholu.
Prekinuo je vezu i zagledao se u prazno, dok je načuljenim ušima
pokušavao da odgonetnu šta se dešava u Rosinoj kancelariji.
Ustao je i odšunjao se u hodnik. Jašta, pričala je preko telefona.
Došunjao se do dovratnika i okrenuo uvo direktno ka otvorenim
vratima.
,,Da“, govorila je, tiho. ,,Da, to moraš da prihvatiš. Aha, da, dabome.
Stvarno...? Pa, onda, to je divno...” I mnogo, mnogo toga u istom stilu.
Karl je onda proturio glavu kroz vrata i prodorno je pogledao. Uvek
može da se nada da će to možda imati nekakav efekat na nju.
Dva minuta kasnije je spustila slušalicu. Efekat nije bio odveć
dramatičan.
 ,,Pa, vidim da sediš ovde i ćaskaš sa svojim prijateljima?“, upitao je
kiselo. Njegov zajedljivi komentar se očigledno odbio od budalaste
devojke.
,,Prijateljima?“, upitala je, dišući duboko. „Hmm, pretpostavljam da
ih možeš tako nazvati. Pričala sam sa šefom odeljenja u Ministarstvu
pravosuđa. Samo je želeo da kaže da je dobio imejl od Kripa u Oslu, u
kome hvale naš sektor i kažu da je to verovatno nešto najzanimljivije
što se dogodilo u istoriji nordijskih zločina u poslednjih dvadeset pet
godina. A Ministarstvo sad želi da zna zbog čega nisi bio nominovan za
nadzornika.”
Karl je progutao knedlu. Zar opet počinju s tim sranjima? Nek bude
proklet ako će se ponovo vratiti nazad u školu. On i Markus su tu ideju
odavno pustili niz vodu.
„Šta si im odgovorila?“
,,Ja? Počela sam da pričam o nečemu drugom. Šta je, po tebi, trebalo
da uradim?” Dobra devojka, pomislio je.
„Hej, Rose“, kazao je, skupljajući petlju. Nije tako lako izviniti se
nekome kada tip dolazi iz vukojebine kao što je Brenderslev. „Ranije
sam bio malčice preoštar prema tebi. Zaboravi na to. Putovanje u
Madrid je zapravo bilo u redu. Hoću da kažem, zabava je bila iznad
proseka, sad kad se setim. U svakom slučaju, video sam krezubog
prosjaka, ukrali su mi sve kreditne kartice i najmanje dve hiljade
kilometara sam držao za ruku ženu koju ne poznajem. Ali sledeći put,
najpre me malo uputi u šta se upuštam, važi?“
Nasmešila mu se.
„Takođe, postoji još nešto čega sam se upravo setio, Rose. Jesi li ti
razgovarala sa služavkom koja je zvala stanicu iz kuće Kasandre Lasen?
Pri sebi nisam imao policijsku značku, sećaš se, pa je pozvala stanicu da
proveri moj identitet.”
,,Da, jesam.”
„Zamolila te je da joj opišeš moj izgled. Imaš li nešto protiv da mi
kažeš šta si joj rekla?”
Na obrazima joj se pojavio par izdajničkih jamica.
„Paaa, samo sam kazala da ako pred njom stoji tip sa braon kožnim
kaišem i superpohabanim crnim cipelama broj 45, koji izgleda potpuno
obično, u tom slučaju postoji velika verovatnoća da si to ti. A ako na
vrhu glave može da mu vidi ćelu koja izgleda kao par guzova, u tom
slučaju nema nikakve sumnje.” Prokleto je nemilosrdna, pomisli Karl,
pokušavajući da malčice zaliže kosu unazad.

Našli su Benta Kruma skroz dole na molu broj 11, kako sedi u
tapaciranoj fotelji na uzdignutom delu palube jahte koja nesumnjivo
košta više nego što vredi čovek kao što je on.
„Onaj brod tamo je V42“, reče dečak ispred tajlandskog restorana na
promenadi. Bio je svakako dobro obrazovan.
Kakav god da je entuzijazam Krum mogao da ispolji videvši kako
čuvar zakona ulazi u njegov beli raj, u pratnji preplanulog i proćelavog
predstavnika alternativne Danske, bilo ga je teško zapaziti.
Ali nije dobio ama baš nikakvu šansu da izusti ikakve profesionalne
proteste.
„Pričao sam sa Valdemarom Florinom”, reče mu bez uvoda Karl, ,,a
on je predložio da porazgovaram sa vama. Rekao je da ste vi prava
osoba da govorite u ime porodice. Imate li pet minuta?“
Bent Krum je podigao naočare za sunce na čelo. Komotno je mogao
da ih drži tamo sve vreme, budući da napolju uopšte nije bilo sunca.
„Pet minuta, to je sve. Žena me očekuje kod kuće.”
Karl se široko nasmešio. Malo sutra, govorio je njegov osmeh, a Bent
Krum ga je, budući prepredeni, iskusni pacov kakav je bio, smesta
prepoznao. Možda će ubuduće biti oprezniji sa laganjem.
„Valdemar Florin i vi ste bili prisutni 1986, kada su omladinu doveli
u policijsku stanicu u Holbeku pod sumnjom da su izvršili ubistva u
Rervigu. Nagovestio mi je da se par njih isticalo od ostatka grupe, ali je
mislio da je to nešto što biste vi mogli pobliže da mi objasnite. Znate li
na šta je mislio?“
Na dnevnoj svetlosti, Krum je bio bledunjav čovek. Ne bez
pigmentacije, ali anemičnog izgleda. Izbeljen i istrošen svim
lopovlucima koja je tokom godina morao da brani na sudu. Karl je to
redovno viđao. Niko ne izgleda bleđe od policajca sa nerešenim
zločinima u prtljagu ili od advokata sa previše rešenih.
„Isticali, kažete? Svi su se isticali, pretpostavljam. Fini, mladi ljudi,
tako bi ih nazvao. Njihove potonje aktivnosti su to i dokazale, zar ne?“
,,Pa“, reče Karl, „nisam toliki stručnjak. Ali jedan se upucao u
intimne delove, drugi zarađuje za život puneći žene botoksom i
silikonom, treći pušta izgladnele devojke da se šepure napred-nazad po
pisti dok ljudi zure u njih, četvrti sedi u zatvoru, peti se usavršio u
bogaćenju već bogatih ljudi koristeći neznanje sitnih investitora, a šesta
živi na ulici duže od jedanaest godina. Stoga, zaista, nisam siguran
kako da odgovorim.”
„Mislim da ne bi trebalo da iznosite takve izjave u javnosti“, reče mu
Krum, već spreman da pokrene parnicu.
,,U javnosti?“, upita Karl, gledajući oko sebe u tikovinu i šljašteći
fiberglas i hrom. „Ima li ičega manje javnog od ovoga?“ Raširio je ruke i
nasmešio se. Kompliment, rekli bi mnogi.
„Šta je s Kimi Lasen?“, nastavio je. „Zar se ona nije isticala? Nije li
istina da je ona bila centralna figura u aktivnostima bande? Nije li tačno
da bi Florin, Dibel Jensen i Pram možda imali određenog interesa da je
vide kako tiho nestaje s lica zemlje?”
Na glavi Benta Kruma se pojaviše vertikalne bore. Nisu izgledale
naročito privlačno. „Voleo bih da vas podsetim na to da ona već jeste
nestala. I to slobodnom voljom, ako mogu da primetim!“
Karl se okrenuo ka Asadu. „Jesi li zapisao to, Asade?“
Asad je potvrdno podigao hemijsku olovku.
„Hvala vam“, reče Karl. ,,To bi bilo sve.”
Ustali su.
,,Molim?“, upita Krum. „Zapisao šta? Šta se ovde upravo dogodilo?“
,,Pa, rekli ste da je banda imala interesa u nestanku Kimi Lasen.”
,,Ne, uopšte to nisam rekao.”
„Nije li, Asade?“
Oniži muškarac je žustro zaklimao. Svakako je bio odan.
„Imamo svakojake indikacije koje ukazuju na to da je banda ubila
brata i sestru u Rervigu”, reče mu Karl. ,,I ne govorim samo o Bjarneu
Tegersenu. Što znači da ćemo se verovatno ponovo sresti, gospodine
Krum. Takođe, možda ćete se susresti sa povelikim brojem ljudi za koje
ste čuli, a možda i niste. U svakom slučaju, svi su zanimljive osobe sa
dobrim pamćenjem. Kao što je, na primer, prijatelj Korea Bruna,
Manfred Slot.”
Krum nije odreagovao.
„I nastavnik iz internata Klavs Jepesen. Da ne spominjem Kilea
Baseta, koga sam juče intervjuisao u Madridu.”
Krum sad jeste reagovao. „Samo trenutak“, reče, hvatajući Karla za
ruku.
 Karl je s neodobravanjem pogledao u njegovu ruku, a Krum ju je
hitro povukao.
,,Da, gospodine Krum“, kazao je. „Svesni smo da vam mnogo toga
zavisi od blagostanja članova bande. Na primer, vi ste predsedavajući u
upravnom odboru bolnice Karakas, Pramove privatne klinike. Samo to
može biti glavni razlog zašto sedite ovde u ovakvom veličanstvenom
okruženju.” Pokazao je mnogobrojne restorane na molu i dalje s druge
strane Eresunda.
Nije bilo nikakve sumnje da će Krum za koji trenutak obaviti par
izbezumljenih telefonskih poziva.
No, s druge strane, članovi bande će biti fino pripremljeni kad im
Karl dođe u posetu. Možda čak i smekšani.

Asad i Karl su ušli u Karakas kao par narcisa zainteresovanih da istraže

mesto pre nego što im sa tela tu i tamo usisaju malčice sala.
Recepcionarka ih je zaustavila, naravno, ali je Karl odlučno nastavio da
hoda ka nečemu što je ličilo na administrativne kancelarije.
„Gde je Ditlev Pram?“, upitao je sekretaricu, kad je konačno našao
znak na kome je pisalo Ditlev Pram, izvršni direktor.
Devojka je već držala slušalicu u ruci, spremna da pozove
obezbeđenje, kad joj je mahnuo značkom ispred nosa i uputio osmeh
koji bi čak i njegovoj prizemnoj majci bio neodoljiv. „Izvinite što ovako
upadamo, ali moramo da pričamo s Ditlevom Pramom. Ako možete da
ga pozovete da dođe ovamo, biće zadovoljan, a bićemo i mi.”
Nije pala na njegovu žvaku.
„Nažalost, danas nije u kancelariji“, rekla je autoritativno. „Ali
mogu li da vam zakažem sastanak? Šta kažete na 22. oktobar, u 14:15?
Da li vam to odgovara?”
Znači, na ovom putešestviju neće razgovarati s Ditlevom Pramom.
Prokleta šteta.
„Hvala. Javićemo se“, reče joj Karl, vukući Asada sa sobom.
Devojka će upozoriti Prama, u to nema nikakve sumnje. Već je izašla
na terasu, držeći mobilni u ruci. Oštroumna sekretarica.
„Poslali su nas onamo”, reče Karl, pokazujući prema odeljenju za
pripremu za operacije i oporavak dok su ponovo prolazili pored
devojke za recepcijom.
 Sledile su ih budne oči, a oni su prijateljskim klimanjem glave
uzvratili na njen pogled.
Nakon što su prošli pored hirurškog odeljenja, zastali su na tren i
osmatrali oko sebe za slučaj da se Ditlev Pram negde pojavi na vidiku.
Onda su se zaputili pored mnogobrojnih privatnih soba, iz kojih se čula
klasična muzika, i stigli do pomoćnog krila, gde su manje dobrostojeći
ljudi nosili manje prestižne uniforme.
Klimnuli su kuvarima i naposletku završili u vešernici, gde je mnogo
Azijki delovalo potpuno preplašeno što ih vidi.
Ako bi Pram otkrio da je bio ovde dole, Karl se usuđivao da
pretpostavi da bi ove žene nestale u roku od jednog časa.

U povratku, Asad je bio izuzetno ćutljiv. Okrenuo se prema Karlu tek

kada su stigli u Klampenborg. „Kuda bi ti otišao da si Kimi Lasen?“
Karl je slegnuo ramenima. Ko to zna? Na kraju krajeva, Kimi je bila
prilično nepredvidiva. Očigledno je usavršila veštinu improvizovanog
kretanja kroz život. Može da bude bilo gde.
„Obojica se slažemo u tome da bi joj veoma odgovaralo da Olbek
više ne traga za njom. Hoću da kažem, ona i ostali iz grupe nisu baš bili
najbolji pajtaši.”
„Najbolji pajtaši, Asade. Pajtaši.”
,,U odeljenju za ubistva kažu da je Olbek bio na događaju koji se
zove Damhuskroen subotom uveče. Jesam li ti to rekao?“
„Nisi, ali sam čuo za to.”
,,I odatle je otišao s nekom ženom, da?“
,,To već nisam čuo.”
„Što znači, Karle, ako je ubila tog Olbeka, onda verovatno nisu baš
srećni ostali iz bande.”
To je verovatno bilo blago rečeno.
„Znači da je između njih sada rat.”
Karl je umorno klimnuo. Poslednja dvadeset četiri sata su počela da
ostavljaju posledice ne samo u glavi, već takođe i u čitavom nervnom
sistemu. Iznenada, činilo mu se nemoguće teško da pritiska papučicu za
gas.
„Zar ne misliš da bi se vratila u kuću gde si pronašao kutiju da bi
nabavila dokaze protiv ostalih onda?“
 Karl je polako klimnuo. To je definitivno bila jedna mogućnost.
Druga je bila da se parkira pored puta i odrema.
„Zar ne treba da se odvezemo tamo onda?“, beše Asadov zaključak.

Zatekli su kuću u mraku i zaključanu. Pozvonili su nekoliko puta. Našli

su broj telefona i pozvali. Iznutra su čuli zvonjavu, ali se niko nije javio.
Delovalo je prilično besmisleno. Bilo kako bilo, Karl nije mogao da
skupi energiju da učini ništa više po tom pitanju. Za ime božje, ženama
u godinama je dopušteno da imaju život izvan četiri zida svojih
domova.
,,Hajdemo“, reče Karl. ,,Ti vozi, da bih mogao da odremam.”
Rose je skupljala svoje stvari kad su Karl i Asad ušli u podrum. Želela je
da ide kući, tako da je ne bi videli naredna dva dana. Bila je umorna,
budući da je naporno radila u petak noću, subotu i dobar deo nedelje.
Isceđena kao limun.
Karl se osećao potpuno isto.
,,Uzgred“, kazala mu je. „Zvala sam Univerzitet u Bernu, a oni su
našli učenički dosije Kirsten-Mari Lasen “Dakle, očigledno je uspela da se
probije kroz čitav spisak, pomisli Karl.
„Bila je dobar student, tamo dole u Švajcarskoj. Nije bilo nikakvih
problema, rekli su. Osim što je izgubila dečka u skijaškoj nezgodi, bio je
to izuzetno uspešan boravak, sudeći po njenom učeničkom dosijeu.”
„Skijaška nezgoda?”
„Aha, to je bilo malčice čudnovato, rekla je žena u kancelariji. Priča
je privukla prilično veliku pažnju. Njen dečko je bio relativno dobar
skijaš. Ne neko ko inače skija u području van obeleženih staza, sa toliko
mnogo grebena.”
Karl klimnu glavom. Opasan sport.

U dvorištu policijske stanice je sreo Monu Ibsen. Preko ramena je nosila

ogromnu torbu i dobacila mu je pogled koji je govorio ,,ne, hvala“ pre
nego što je otvorio usta.
„Ozbiljno razmatram ideju da dovedem Hardija kod sebe kući“,
tiho je rekao. „ Ali osećam da znam premalo o tome kako bi to
psihološki moglo da utiče na njega, baš kao i na nas ukućane.”
 Pogledao je u nju umornim očima. Očigledno, to beše sve što je bilo
potrebno jer, kad ju je nakon toga pozvao da izađu na večeru i
popričaju o posledicama koje bi tako velika odluka mogla da ima za sve
umešane strane, njen odgovor je bio pozitivan.
,,Pa, pretpostavljam da bismo mogli“, kazala je, uputivši mu jedan
od onih osmeha koji su ga uvek udarali tako snažno u abdomen.
„Igrom slučaja, upravo sam gladna.”
Karl je zanemeo; nije znao šta da kaže. Jednostavno je gledao u
njene oči i nadao se da će njegov šarm odraditi posao.
Nakon što su proveli sat vremena za večerom, Mona Ibsen je
postepeno počela da smekšava, a čitavo Karlovo biće su preplavili
toliko blaženo olakšanje i smirenost da je istog trena zaspao, a glava mu
je uz tupi udarac pala na tanjir.
Fino smeštena između pečenice i brokolija.
 36

U ponedeljak ujutru, glasovi su bili nemi.

Kimi se polako probudila i osvrnula po svojoj staroj spavaćoj sobi,
zbunjena i praznoglava. Na trenutak je pomislila da ponovo ima
trinaest godina i da se uspavala. Koliko puta su je samo izbacili iz kuće
bez ikakvog drugog obroka za taj dan osim očevih i Kasandrinih grdnji
i lupanja vratima? Koliko je puta sedela na časovima u Ordrupu sa
stomakom koji krči, sanjareći da je negde daleko odatle?
Onda se setila šta se juče desilo. Koliko su razrogačene i mrtve bile
Kasandrine oči.
Tada je ponovo počela da pevuši svoju staru pesmicu.
Nakon što se obukla, odnela je zamotuljak u prizemlje, bacila pogled
na Kasandrin leš u dnevnoj sobi, a zatim sela u kuhinju, šapćući
malenoj predloge o jelovniku.
Sedela je na istom mestu kad je zazvonio telefon.
Ispravila je ramena i s oklevanjem podigla slušalicu. ,,Da?“, rekla je
izveštačenim, promuklim glasom. „Ovde Kasandra Lasen. S kim imam
zadovoljstvo da razgovaram?”
Prepoznala je glas čim je čula prvu izgovorenu reč. Bio je to Urlik.
,,Da, izvinjavam se, ali pričate s Ulrikom Dibelom Jensenom. Možda
me se sećate?“, upitao je. „Verujemo da je Kimi na putu da se vidi sa
vama, gospođo Lasen. A ako je to zaista slučaj, molimo vas da budete
pažljivi i obavestite nas istog trena kad pređe vaš kućni prag.”
Pogledala je kroz prozor kuhinje. Ako dođu iz tog pravca, neće je
videti ako stane iza vrata. A noževi u Kasandrinoj kuhinji su bili
izvrsni. Mogli su da proseku kroz žilavo i mekano meso kao kroz
vazduh.
„Verujem da treba da budete izuzetno oprezni ako je vidite, gospođo
Lasen. Ali udovoljite joj. Pustite je da uđe, i zadržite je u kući. Onda
pozovite nas. Doći ćemo da vas spasemo.” Obazrivo se nasmejao da bi
njegove reči zvučale verovatno, ali je znala bolje. Nijedan čovek na
svetu ne bi mogao da pomogne Kasandri Lasen ako bi se Kimi pojavila.
To je već bilo dokazano.
Dao joj je brojeve tri mobilna telefona, koja nije znala. Svoj, Ditlevov
i Torstenov.
„Hvala vam do neba na upozorenju”, kazala mu je, a zaista je to i
mislila dok je zapisivala brojeve. „Smem li da pitam gde ste? Možete li
uopšte brzo da stignete ovamo, ako to bude neophodno? Zar ne bi bilo
bolje da pozovem policiju?”
U mašti je mogla da vidi Ulrikovo lice. U tom trenutku samo bi
veliki krah na Volstritu učinio da izgleda zabrinutije. Policija! Ružna reč
u takvoj situaciji.
,,Ne, mislim da ne bi“, kazao je. „Policiji treba i po čitav sat da
stigne, znate. To jest, ako se uopšte potrude da reaguju. Tako vam je to
ovih dana, gospođo Lasen. Nije kao u starim danima.” Izustio je
nekoliko podrugljivih zvukova, smišljenih da je ubede u sumnjivu
efikasnost policije. „Nismo daleko od vas, gospođo Lasen. Danas smo
na poslu, a sutra ćemo biti na imanju Torstena Florina u Ejlstrupu.
Lovićemo u blizini šume Gribskov, u šumarku koji pripada njegovom
poljskom imanju, ali ćemo sa sobom nositi mobilne telefone. Pozovite
nas, nije bitno u koje vreme, a mi ćemo stići kod vas deset puta brže od
policije.”
,,Na Florinovom imanju u Ejlstrupu”, rekao je. Znala je tačno gde.
Sva trojica u isto vreme. Nije moglo da bude bolje od toga.
Dakle, nije bilo potrebe za žurbom.

Nije čula otvaranje ulaznih vrata, ali je čula ženino dozivanje.

„Ćao, Kasandra, ja sam! Vreme je da ustaneš!“, odjeknuo je glas,
usled čega su prozori zavibrirali a Kimi se ukočila.
U hodniku je bilo četvoro vrata. Jedna su vodila u kuhinju, druga u
klonju gde se trenutno nalazila, treća u trpezariju, i kroz nju u
Kasandrinu „moju sobu“ gde je ležalo njeno ukočeno telo a četvrta
vrata su vodila dole u podrum.
Ako je toj ženi mio život, odabraće bilo koja vrata osim onih koja
vode u trpezariju i dnevnu sobu.
 ,,Ćao!“, uzviknula je Kimi, navlačeći gaćice.
Koraci ispred klonje su zastali, a kad je otvorila vrata, zatekla se
kako zuri u par zbunjenih očiju.
Nije poznavala tu ženu. Sudeći po plavom radnom odelu i kecelji
koje je upravo oblačila, bila je ili kućna pomoćnica ili kućepaziteljica.
„Zdravo. Ja sam Kirsten-Mari Lasen, Kasandrina kćerka“, rekla joj
je, pružajući ruku. „Nažalost, Kasandra je bolesna. Primljena je u
bolnicu, tako da nam danas neće biti potrebne vaše usluge.”
Zgrabila je neodlučnu kućepaziteljičinu šaku.
Nije bilo nikakve sumnje da je žena ranije već čula njeno ime.
Rukovala se brzo i površno, budno motreći očima. „Šarlot Nilsen“,
hladno joj je odgovorila, gvireći preko njenog ramena prema trpezariji.
„Mislim da će se moja majka vratiti kući u sredu ili četvrtak, a tad ću
vas pozvati. U međuvremenu, ja ću se starati o kući.” Osetila je kako joj
reč ,,majka“ gori na usnama. Tu reč nikad ranije nije upotrebila za
Kasandru, ali joj je sada to delovalo neophodno.
„Vidim da je ovde pomalo darmar“ reče sluškinja, bacivši pogled na
Kimin kaput prebačen preko stolice u stilu Luja XVI u hodniku.
„Mislim da ću ipak malo pospremiti. Ionako je trebalo da ovde
provedem čitav dan, u svakom slučaju.”
Kimi se isprečila ispred vrata od trpezarije. „O, to je veoma ljubazno
od vas, ali ne danas.” Stavila je šaku na ženino rame i pogurala je ka
ulaznim vratima.
Žena se nije pozdravila kad je otišla, ali su joj obrve bile upitno
podignute. Bolje da se otarasim te matore dušice, pomisli Kimi, dvoumeći
se između kopanja groba u vrtu i komadanja tela. Da su ona ili
Kasandra imale automobil, znala je da u jezeru u severnom Selandu
sigurno ima dovoljno mesta za još jedan leš.
Onda je stala, saslušala glasove i setila se koji je danas dan.
Zašto se mučiti? upitali su glasovi. Sutra je dan kad će sve leći na svoje
mesto.

Kimi se spremala da se popne na sprat kad je čula razbijanje stakla u

,,mojoj sobi“.
Nekoliko sekundi kasnije stajala je u dnevnom boravku i
hladnokrvno razmišljala o tome da će i kućepaziteljica, ako nastavi
dalje, za koji sekund takođe ležati pored Kasandre sa podjednako
zapanjenim izrazom na licu.
Železna šipka s kojom je žena razbila vrata prozviždala je kroz
vazduh pored Kimine glave. „Ubila si je, ludačo! Ubila si je!“, žena je
vrištala iznova i iznova, a suze su joj se nadimale u očima.
Kako je, za ime sveta, Kasandra mogla da nadahne takvu
posvećenost u ljudima? To joj je delovalo potpuno nepojmljivo.
Kimi se povukla unazad prema kaminu i vazama. Hoćeš da se tučeš?,
pomislila je. Pa, došla si na pravo mesto.
Nasilje i snaga volje idu zajedno ruku pod ruku. Znala je sve o tome.
To su bila dva elementa života koja je savladala do savršenosti.
Ščepala je mesinganu figurinu u art deko stilu i odmerila težinu u
šaci. Pravilno bačene, graciozno podignute ruke figurine su svačemu
mogle da podseku krila. Ljudska lobanja ne može da se meri s tim.
Stoga je naciljala i hitnula, a zatim šokirano gledala kako žena
gvozdenom šipkom odbija figurinu u stranu.
Figurina se zabila u zid a Kimi je ustuknula ka vratima, nadajući se
da će uspeti da ustrči uz stepenice do spavaće sobe gde je bio njen
pištolj, otkočen i spreman. To će morati da bude sudbina ove ponosne
budale koja je izaziva.
Međutim, žena nije krenula za njom. Kimi je čula krckanje staklenih
krhotina pod ženinim stopalima i ječanje, ali ništa drugo.
Došunjala se natrag do vrata dnevne sobe. Gvirnuvši kroz
odškrinuta vrata, videla je kako žena pada na kolena pored
Kasandrinog beživotnog tela.
„Šta ti je učinilo to čudovište?“, prošaputala je žena. Možda je čak i
plakala.
Kimi se namrgodila. U toku svih godina koje su proveli napadajući
ljude, nikad nije videla znakove žalosti. Užasa i šoka, da, ali to mekano
osećanje zvano žalost je videla isključivo kod sebe.
Gurnula je vrata radi boljeg pogleda, a ženina glava se naprasno
podigla kad su šarke zaškripale.
U sledećem trenu je jurnula ka njoj, sa železnom šipkom
podignutom visoko iznad glave. Kimi je zalupila vrata. Potpuno
zaprepašćena, potrčala je uz stepenište da uzme pištolj. Okončaće sve
ovo. Neće je ubiti, samo će je vezati i neutralisati. Ne, neće je upucati.
Naprosto ne može.
 Taman u trenu kad se popela na vrh stepeništa, žena iza nje je
vrisnula i zaurlala i konačno zavrljačila železnu šipku u njene noge,
oborivši je licem nadole na odmorištu.
Trebala joj je svega sekunda da se sabere, ali je već bilo prekasno.
Zdepasta, mlada žena je stala iznad nje i pritisnula joj gvozdenu šipku
na grlo.
„Kasandra je često pričala o tebi“, kazala je. ,,’Moja mala zver’, tako
te je zvala. Zar misliš da mi je bilo drago kad sam te videla u hodniku?
Da sam mislila kako tvoje prisustvo ovde znači išta sem nevolje?“
Zavukla je šaku u džep kecelje i izvadila izudaranu nokiju. „Postoji
policajac po imenu Karl Merk. Traži te, znaš li to? Imam njegov broj,
sačuvan u memoriji. Bio je toliko ljubazan da mi da svoju vizitkarticu.
Ne misliš li da bi trebalo da mu pružimo priliku da dođe i porazgovara
s tobom?“
Kimi je zavrtela glavom. Pokušala da izgleda šokirano. „Ali nisam ja
kriva za Kasandrinu smrt. Zadavila se vinom dok smo sedele i pričale.
Strašna nesreća.”
,,Stvarno.” Žena joj očevidno nije poverovala. Umesto toga je nogom
brutalno pritisnula Kimine grudi i snažno joj pritisnula kraj gvozdene
šipke na grkljan, dok je u isto vreme tražila broj telefona Karla Merka.
Za dlaku joj je probola vrat.
,,A kladim se da nisi uradila ništa da joj pomogneš, zar ne,
kurveštijo?“, nastavila je da govori. „Sigurna sam da će policija želeti da
čuje šta imaš da kažeš. Ali nemoj da misliš da će ti to pomoći. Ono što si
učinila ti piše na licu.” Frknula je. „Primljena je u bolnicu, rekla si.
Trebalo je da se vidiš kad si to izgovorila.”
Pronašla je broj a Kimi se ritnula, udarivši nogom je u prepone.
Šutnula je opet, nateravši razrogačenu ženu da popusti stisak na šipki i
presamiti se kao da joj je kičma slomljena.
Kimi nije rekla ni reč dok je ženin mobilni pištao, pozivajući
memorisani broj. Samo je zarila petu u ženin list i nadlanicom joj izbila
telefon iz šake, tako da se razbio o zid. Onda se zanela unazad i
izmigoljila ispod gvozdene šipke, koja je sada mlitavo ležala u ženinoj
šaci. Konačno, ustala je i zgrabila šipku.
Trebalo joj je manje od pet sekundi da povrati ravnotežu.
Zastala je na tren da dođe do daha a žena je pokušala da se podigne,
lica izobličenog od besa.
 „Neću te povrediti”, reče joj Kimi. „Vezaću te za stolicu, to je sve.”
Međutim, žena je zavrtela glavom i krišom povukla ruku iza sebe
sve dok se nije uhvatila za ogradu stepenica. Očito je pokušavala da
stane na noge. Oči su joj letele tamo-amo. Još uvek nije bila pobeđena.
Potom je, ispruženih ruku, nasrnula na Kimin vrat, zarivajući nokte.
Kimi se leđima naslonila na zid stepeništa i podigla koleno, što joj je
omogućilo da odgurne ženu sve dok joj se gornja polovina tela nije
savila unazad preko ograde, pet metara iznad kamenog poda hodnika.
Vrisnula je na ženu da prestane da se opire, ali nije htela, tako da je
izvila glavu unazad i udarila je čelom u čelo. Na tren, pred očima joj se
zacrnelo a zatim su joj u mozgu eksplodirali svetlaci.
Onda je otvorila oči i nagnula se preko ograde stepenica.
Žena je ležala na mermernom podu kao da je razapeta na krst,
ispruženih ruku i prekrštenih nogu. Potpuno nepomična i veoma,
veoma mrtva.

Deset minuta je sedela na stolici u hodniku i posmatrala izlomljeno,

mrtvo telo. Prvi put u životu je videla žrtvu kao upravo ono što je bila:
ljudsko biće, koje je posedovalo sopstvenu volju i pravo na život.
Iznenadila se kad je shvatila da se nikad ranije nije ovako osećala. To joj
se nimalo nije dopadalo. Glasovi su je korili zbog takvih misli.
Onda je zazvonilo zvonce na vratima. Čula ih je kako govore. Dva
muškarca, koji su delovali nestrpljivo. Zalupali su na vrata, a trenutak
kasnije u kući je zazvonio fiksni telefon.
„Ako obiđu oko kuće, videće razvaljena vrata. Spremi se da otrčiš
gore po pištolj“, kazala je samoj sebi. Ne, učini to smesta.
Popela se uz stepenice u svega nekoliko nečujnih koraka, našla
pištolj i vratila se na odmorište, a zatim uperila prigušivač u ulazna
vrata. Ako ti ljudi uđu u kuću, neće ponovo izaći.
No, otišli su. Kroz prozor na odmorištu ih je videla kako odlaze do
automobila.
Visoki muškarac dugog koraka i niži, tamnoputi čovek koji je vukao
noge pored njega.
 37

Užasni završetak prethodne večeri Mona Ibsen koja se nekontrolisano

smeje dok gleda šokirani izraz na Karlovom licu, prekrivenom
komadićima crnog luka i dalje se gnojio u njemu. To je bilo
ponižavajuće, baš kao i kad čovek dobije proliv prvi put kad ode u
toalet potencijalne ljubavnice. O, bože, kako da prevaziđem ovo?, pomislio
je, paleći jutarnju cigaretu.
Onda je počeo da se koncentriše. Možda je danas bio dan kada će
tužiocima dati konačnu, odlučujuću informaciju potrebnu da izdaju
nalog za hapšenje. Minđuša iz zaliva Lindelse, ponešto od drugog
sadržaja iz kutije svakako je postojalo dovoljno da nastave dalje. Ako
ništa drugo, postoji veza između Olbeka i Prama, a samim tim i ostatka
bande. Nije ga bilo briga na osnovu čega će ih dovesti u sobu za
saslušanje. Kad ih bude imao tu, nateraće jednog od njih da propeva o
onome što je bilo bitno.
Ono što je počelo kao istraga dvostrukog ubistva bi vrlo lako moglo
da iznese na svetlost dana i druge zločine. Možda čak i ubistva.
Potrebno mu je samo direktno sučeljavanje sa članovima bande. Da
bude u mogućnosti da im postavi pitanja koja će ih uspaničiti, a možda
čak i izazvati razdor u njihovom prijateljstvu. A ukoliko to ne bude
mogao da uradi s njima u pritvoru, to će morati da se desi na njihovom
terenu.
Najteže je naći najslabiju kariku. Na koga prvog treba da usredsredi
napad? Naravno da Bjarne Tegersen predstavlja najočigledniji izbor, ali
su ga godine provedene u zatvoru naučile da drži jezik za zubima.
Osim toga, boravak iza rešetaka mu je pružao zaštitu. Ne može da ga
natera da progovori o nečemu za šta je već osuđen. Ako žele da iz njega
izvuku bilo šta novo, potrebni su im neoborivi dokazi o novim
zločinima.
 Stoga, ne, Tegersen ne može da bude prvi. Ko, onda? Torsten Florin,
Ulrik Dibel Jensel ili Ditlev Pram? Kome od njih trojice bi najlakše
mogao da se uvuče pod kožu?
Da bi ispravno odgovorio na to pitanje, najpre će morati da se lično
susretne sa svakim od njih, ali mu je intuicija govorila da to neće biti
lako. To je pokazala jučerašnja neuspešna poseta Pramovoj privatnoj
bolnici. Jer, naravno da je Pram bio svestan njihovog prisustva od
prvog trena kad su se pojavili u bolnici. Možda je bio negde u blizini, a
možda i nije. Bilo kako bilo, znao je da su tamo.
I ostao je podalje od njih.
Ne, ako želi da natera nekoga od tih ljudi da propeva, moraće da ih
uhvati na prepad. To je bio razlog zašto su on i Asad jutros ustali sa
prvim petlovima.
Torsten Florin će biti prvi, a taj izbor nije bio u potpunosti slučajan.
Na mnogo načina, on je delovao kao najslabija karika, sa vitkom
figurom i nemuškom profesijom. Njegove izjave u štampi o modi su
takođe odavale utisak da ispod površine postoji nešto što je ranjivo.
Činilo se kao da odskače od ostalih.
Karl će za dva minuta pokupiti Asada u Trijangleu, a uz malo sreće,
za pola sata će biti na Torstenovom imanju u Ejlstupu u
najnepogodnijoj iznenadnoj poseti.

„Sakupio sam sve informacije o onima u grupi“, reče mu Asad, sedeći

na suvozačevom sedištu. „Evo dokumenta o Torstenu Florinu onda.” Iz
torbe je izvadio fasciklu dok su izlazili iz grada.
„Mislim da njegova kuća liči na tvrđavu”, nastavio je da govori.
„Ima superogromnu metalnu kapiju koja blokira prilaz imanju. Pročitao
sam da kad Florin priređuje zabave, onda čuvari propuštaju vozila
posetilaca jedno po jedno. A to je zapravo istina.”
Karl je okrenuo glavu da pogleda u štampani otisak u boji koji je
Asad podigao. Bilo mu je teško da pročita bilo šta, budući da je morao
da drži oči na uzanom drumu koji je vijugao kroz šumu Gribskov.
„Baci pogled na ovo, Karle. Na fotografiji iz vazduha možeš stvarno
dobro sve da vidiš. Evo ga Florinovo imanje. Izuzev stare građevine u
kojoj živi, i ove drvene kuće ovde“, prstom je pokazao mesto na mapi,
,,sve ostalo je sagrađeno 1992, uključujući i ovu džinovsku zgradu i sve
ove kućice iza nje.”
Zapravo je izgledalo poprilično čudno.
„Jesu li sve te kuće skroz unutar Gribskova? Da li je dobio dozvolu
da gradi u šumi?“, upita ga Karl.
,,Ne, nisu u šumi. Između Gribskova i njegovog šumarka ovde
postoji protiv... protivpožarni...? Kako se zove ovo, Karle?“
„Protivpožarni prosek?”
Osetio je Asadov pogled na sebi, osetio njegovu zbunjenost. ,,Pa, u
svakom slučaju, to jasno možeš da vidiš na fotografiji iz vazduha.
Pogledaj.
Uzana, ogoljena traka zemljišta. A zatim je ogradio svoj posed jezero i
brežuljke i sve ostalo.”
„Pitam se zašto li je to učinio? Da li se plaši paparaca ili šta?“
,,To ima neke veze s tim što je on lovac.”
„Da, razume se. Ne želi da životinje sa njegovog poseda pobegnu u
državnu šumu. Znam takvu felu ljudi.” Severno u Vendsiselu, odakle je
rodom, ljudi su ismevali osobe koji rade tako nešto. No, u severnom
Selandu, to očevidno nije bio slučaj.
Stigli su do tačke gde se krajolik otvarao, najpre proplanci u šumi a
zatim prostrane njive na kojima je bledobraonkasta strnjika još uvek
štrčala iz tla.
„Vidiš li onu tamo švajcarsku seljačku kućicu, Asade?“ Pokazao je u
pravcu niske kuče s njihove desne strane, ne sačekavši odgovor. Čovek
nije mogao da je ne vidi, tamo dole u glečerima izbrazdanoj dolini. „Iza
nje je Kagerup. Tamo smo jednom pronašli devojčicu za koju smo
mislili da je mrtva. Skrivala se u strugari, jer se bojala pseta koje je njen
otac doveo kući.”
Zavrteo je glavom. Ali da je to zaista bio pravi razlog? Iznenada mu
je zvučalo tako pogrešno.
„Ovde skreni, Karle“, reče Asad. Pokazao je na saobraćajni znak
pored puta za Morum. „Tamo gore na vrhu brda moramo da skrenemo
desno. Odatle do kapije je dve-tri stotine metara. Da ga najpre pozovem
onda?“
Karl je odmahnuo glavom. Nema jebene šanse. Florin neće dobiti
priliku da iščezne, baš kao Ditlev Pram prethodnog dana.
Torsten Florin je uistinu valjano ogradio svoj posed. Ime DUEHOLT,
ispisano velikim, mesinganim slovima, štrčalo je sa granitne stene
pored kapije od kovanog gvožđa koja se uzdizala iznad protivpožarnog
proseka.
Karl se nagnuo ka interfonu prikačenom na stub u visini prozora.
„Ovde zamenik istražnog nadzornika Merk“, kazao je. „Juče sam pričao
s vašim advokatom, Bentom Krumom. Želeli bismo da postavimo
nekoliko pitanja Torstenu Florinu. Potrajaće najviše minut.”
Prošla su najmanje dva minuta pre nego što se kapija otvorila.
S druge strane protivpožarnog proseka, krajolik se širio. S desna,
iznenađujuće zelen pašnjak, s obzirom na doba godine, istačkan
talasastim brežuljcima i jezerima. Još dalje, raštrkani gajevi su postajali
šuma, a u daljini se videla džinovska kolonada vekovima starih
hrastova šume Gribskov, bezmalo ogoljenih krošnji. Ovoje vraški mnogo
zemlje, pomisli Karl. S obzirom na cenu jutra ovde gore, ovo mesto mora da
vredi milione.
Kad su stigli do imanja ugneždenog blizu šume, utisak nečuvenog
bogatstva je potvrđen. Majur Dueholt se razmetao elegantnim spojem
pažljivo restauriranih krovnih venaca i krovnih prozora sa crnim
crepovima. Dodato je nekoliko atrijuma, pri čemu je svaki
najverovatnije bio okrenut ka sve četiri strane sveta, a dvorište i prilazni
put su bili toliko dobro održavani, da bi posramili baštovane kraljevske
porodice.
Iza glavne kuće je stajala crvena, drvena građevina, najverovatnije
zavedena kao arhitektonsko blago. U svakom slučaju, sa najmanje
nekoliko stotina godina istorije, odskakala je od ostalih. Neporecivo je
bila u oštrom kontrastu sa masivnom, ali ipak prilično atraktivnom,
čeličnom konstrukcijom koja se iza nje uzdizala put neba. Sva u staklu i
bleštavom metalu, baš kao Oranherija u Madridu koju je Karl video na
posteru na aerodromu.
Ejlstrupška Kristalna palata.
Nekoliko kućica se skutrilo nadomak ivice šume, nalik seocetu sa
minijaturnim baštama i verandama, okruženih okućnicama uzorane
zemlje, verovatno za uzgajanje povrća. U baštama se videlo još podosta
praziluka i kupusa. Isuse Hriste, ovo mesto je neverovatno, pomisli Karl.
„Opa, ovo je prizor i po“, reče Asad.
U okolini nisu videli ni žive duše sve dok nisu pozvonili na vrata,
koja im je otvorio Torsten Florin, glavom i bradom.
Karl je ispružio ruku i predstavio se, ali je Florin video samo Asada i
stajao kao blok granita, blokirajući im ulaz u svoj dom.
Iza njega, stepenice su vijugale nagore kroz hodnik u orgiji slika i
svećnjaka. Prilično vulgarno za čoveka koji zarađuje za život prodajući
ljudima stil.
„Voleli bismo da razgovaramo s vama o nekoliko incidenata s
kojima možda možemo da povežemo Kimi Lasen. Možda možete da
nam pomognete?“
„Kojim incidentima?“, upita ga suvoparno Florin.
„O ubistvu Fina Olbeka u subotu uveče. Znamo da su Ditlev Pram i
Olbek često razgovarali. Takođe nam je poznato da je Olbek tragao za
Kimi. Da li ga je unajmio neko od vas? I ako jeste, zašto?“
,,U toku proteklih nekoliko dana sam nekoliko puta čuo to ime, ali
ne znam ništa o tom Finu Olbeku. Ako je Ditlev pričao s tim čovekom,
onda predlažem da popričate s njim. Zbogom, gospodo.”
Karl je gurnuo stopalo u vrata. „Izvinite me na momenat. Takođe,
postoji napad na bračni par na ostrvu Langeland i napad na Bruna
Korea na bazenu u Belaheju krajem osamdesetih, a oba su povezana sa
Kimi Lasen. Najverovatnije su u pitanju tri ubistva, u stvari.”
Florin je nekoliko puta munjevito zatreptao, ali mu je lice ostalo
tvrdo kao kamen. ,,Ne mogu da vam pomognem. Ako želite da
razgovarate s nekim, onda pričajte s Kimi Lasen.”
„Možda vam je poznato gde se ona trenutno nalazi?”
Odmahnuo je glavom, sa neobičnim izrazom na licu. Karl je video
brojne neobične izraze, ali nije razumeo šta znači taj na Florinovom licu.
„Sigurni ste?“, upitao je.
„Apsolutno. Nisam video Kirsten-Mari još od 1996.”
„Imamo dosta dokaza koji je povezuju s tim događajima.”
,,Da, moj advokat mi je to rekao. Ni on, ni ja ne znamo ništa o
događajima o kojima govorite. Moram vas zamoliti da odete. Danas
imam pune ruke posla. Upamtite da ponesete sudski nalog, ako svratite
neki drugi dan.”
Osmehnuo se neverovatno provokativno, a Karl ga je obasuo
dodatnim pitanjima. Međutim, Torsten Florin se pomakao u stranu a
trojica tamnoputih muškaraca, koji mora da su čekali iza vrata,
zakoračili su napred.
 Dva minuta kasnije, Karl i Asad su ponovo bili u svom službenom
automobilu. Zaprećeno im je smrću i uništenjem, medijima, javnim
tužiocem i čitavim asortimanom neprijatnih stvari.
Ako je ranije mislio da je Torsten slabić, onda je bilo krajnje vreme
da preispita svoje stanovište.
 38

Tog jutra, na dan lova na lisicu, Torsten Florin se kao i obično probudio
uz zvuke klasične muzike i lako tabananje stopala koji su najavljivali
dolazak mlade crnkinje, golih grudi i ispruženih ruku, koja je sada
stajala pred njim. Kao i uvek, u rukama je držala srebrni poslužavnik.
Osmeh joj je bio ukočen i izveštačen, ali ga nije bilo briga. Nije imao
vajde od njene naklonosti ili privrženosti. U životu mu je bio potreban
red, a red se stvarao kad se svakodnevni rituali doslovce prate. Tako
živi već jedanaest godina, i tako je planirao da nastavi da živi. Za neke
bogataše, obredi su predstavljali način da se reklamiraju. Torsten ih je
koristio da preživi svakodnevicu.
Uzeo je platnenu salvetu sa poslužavnika, uživajući u njenom
mirisu, stavio je na grudi i prihvatio pladanj na kome su ležala četiri
pileća srca, sveže zaklani organi bez kojih bi uvenuo, bio je uveren u to.
Pojeo je prvo srce u jednom zalogaju i pomolio se za uspešan lov.
Onda je dovršio preostala tri i pustio devojku da mu obriše lice i šake
komadom tkanine sa mirisom kamfora, procedura koju je obavila
izvežbanim rukama.
Onda je odmahivanjem ruke iz sobe isterao ženu i njenog muža koji
je čitave noći bio na straži i uživao u pogledu na prve zrake sunčeve
svetlosti koji su osvetljavali šumu. Lov će početi za nekoliko sati. U
devet, lovačka družina će biti spremna. Ovaj put neće progoniti lovinu
u cik zore; životinja je bila isuviše prepredena i izluđena za to. To će
morati da se obavi na dnevnoj svetlosti.
Zamislio je kako će besnilo i instinkt za preživljavanje besneti u lisici
kad je puste na slobodu. Koliko lako će moći da se priljubi uz zemlju i
sačeka pravi trenutak kad se hajkači približe. Jedno jedino kidisanje ka
preponama i ponovo će nestati u žbunju.
No, Torsten je poznavao svoje Somalijce; oni neće pustiti lisicu da im
se približi. Više se brinuo za lovce. Pa, brinuo je verovatno bila pogrešna
reč. Većina njih su bili dovoljno pronicljivi ljudi koji su ranije često
učestvovali u njegovim igrama i goreli od želje da žive na ivici. Svi su
bili uticajni ljudi koji su utisnuli svoj beleg na svet. Ljudi čije su ideje
bile veće i dalekosežnije od ideja ljudi sa ulice. To je bio razlog zbog
koga su danas bili ovde. Bili su ljudi pravog soja. Ne, nije se toliko
brinuo za njih, više ga je proganjalo nagrizajuće osećanje nelagode.
Da nije bilo Kimi i tog jebenog pandura koji je kontaktirao Benta
Kruma, i da slučajevi koji su odavno trebalo da budu zaboravljeni nisu
bili ponovo otvoreni kao napadi na ostrvu Langeland i Kilea Baseta i
Korea Bruna današnji dan bi bio savršen.
To behu misli koje će preispitivati nekoliko sati kasnije.
Kako je, dođavola, taj arogantni pandur, koji se iznenada pojavio na
njegovom kućnom pragu, mogao da zna te stvari?

Torsten je stajao je u staklenoj dvorani, okružen larmom životinja, i

zurio u lisicu dok su Somalijci iz ugla izvlačili njen kavez. Oči su joj bile
pomahnitale, a beštija je neprestano nasrtala na rešetke i glodala ih kao
da su od ljudskog mesa. Pomisao na te zube i na smrtonosne bakterije
koje su polagano ubijale životinju mu je poslala žmarce niz kičmu.
Dođavola s policijom, dođavola s Kimi i svim ostalim trivijalnostima
na ovom svetu. U poređenju sa koračanjem prema ivici večnosti, što će
predstavljati puštanje životinje na slobodu među njih, sve drugo je
delovalo beznačajno.
„Ubrzo ćeš upoznati svog tvorca, fantastični gospodine lišče“, kazao
je, pesnicom udarivši po kavezu.
Obazreo se po dvorani. Prizor je bio prikladan za bogove. Više od
stotinu kaveza, u kojima je bila svaka zamisliva životinja. Poslednji
dodatak je bio kavez s grabljivicom iz Nautilusa. Postavljen na pod, a
unutra, mršteći se, nalazila se besna hijena. Uskoro će zauzeti mesto
lisice u uglu, zajedno s drugom egzotičnom lovinom. Lovačke
ekspedicije od sad do Božića su već bile dogovorene. Torsten je držao
situaciju pod kontrolom.
Čuo je kako automobil ulazi u dvorište i okrenuo se, nasmešen,
prema ulazu u dvoranu.
Ulrik i Ditlev su stigli na vreme, kao i obično. Još jedan detalj koji
razlučuje ovce od jaraca.
Deset minuta kasnije bili su dole u streljačkom tunelu sa samostrelima i
opreznim pogledima. Ulrik je bio u mazohističkom raspoloženju,
blaženo drhteći nakon razgovora o Kimi i njenom trenutnom mestu
boravišta. Možda je tog jutra ušmrkao jednu liniju previše belog praška.
Ditlev je, s druge strane, bio bistre glave, s naročito budnim očima.
Samostrel mu je ležao u rukama kao organski produžetak tela.
,,Da, hvala ti, noćas sam čarobno spavao. Kimi i svi ostali slobodno
mogu da dođu“, kazao je, kao odgovor na Torstenovo pitanje.
„Spreman sam na sve.”
,,To je dobro“, odgovorio je Torsten. Nije nameravao da upropasti
euforiju svojih drugara govoreći im o zameniku istražnog nadzornika
Karlu Merku i njegovom kopanju po prošlosti. To može da sačeka dok
ne završe vežbanje gađanja. „Drago mi je što si spreman na sve. Mislim
da ćeš morati da budeš.”
 39

Nekoliko minuta su sedeli u automobilu, parkirani pored druma, i

razgovarali o susretu sa Torstenom Florinom. Asad je mislio da treba
da se odvezu nazad i obznane šta su našli u Kiminoj metalnoj kutiji.
Verovao je da bi to razorilo Florinovo samopouzdanje, ali se Karl
uopšte nije slagao s njim. Neće spominjati tu kutiju sve dok ne budu
imali nalog za hapšenje.
To je izazvalo izvesno gunđanje kod Asada. Suprotno uvreženom
mišljenju, strpljenje očigledno nije bilo toliko široko rašireno u
pustinjskim područjima po kojima je gazio u svojim dečjim sandalama.
Karl je pogledao niz drum i ugledao dva vozila koju su jurila ka
njima brzinom daleko većom od dozvoljene. To su bila dva terenska
vozila s pogonom na sva četiri točka i zatamnjenim staklima ona vrsta
vozila kojima tinejdžeri priđu blizu tek kad čežnjivo zure u šljašteće
pamflete.
„Nek sam proklet!“, povikao je kad je prvo vozilo prohujalo pored
njih. Upalio je motor i napravio polukružno iza drugog terenskog
vozila.
Kad su stigli do mesta gde se drum račvao ka posedu Dueholt,
nalazili su se svega dvadeset metara iza drugog vozila.
„Siguran sam da sam u prvom vozilu spazio Ditleva Prama. Jesi li
video ko je u drugom, Asade?“, upitao je, nakon što su dva terenska
vozila skrenula na pošljunčeni put ka Torstenovom imanju.
,,Ne, ali sam zapisao brojeve registarskih tablica. Sad ću ih
proveriti.”
Karl je protrljao lice. Zamisli ako su dva čoveka u ovom trenu bila na
putu da se sastanu na Torstenovom majuru. Ako su to odista oni, hoće
li ikada dobiti takvu priliku da posmatra svu trojicu zajedno?
A ako mu se ta prilika zaista ukaže, šta će moći da izvuče iz nje?
 Asadu je trebalo svega nekoliko sekundi da dobije informacije od
Ministarstva unutrašnjih poslova.
„Prvo vozilo je registrovano da pripada nekoj Telmi Prant, kazao je.
Pun pogodak.
,,A vozilo iza njega pripada kompaniji UDJ Stok enalist.
„Dakle, stado se okupilo”, reče Karl, bacivši pogled na ručni sat. Još
uvek nije bilo ni 8:00. Šta su to, dođavola, naumili?
„Mislim da bi trebalo da ih držimo na oku, Karle.”
„Kako to misliš?“
,,Oh, znaš već. Da uđemo na posed i vidimo šta rade onda.”
Karl je zavrteo glavom. Ponekad je bio malčice odveć kreativan, ovaj
čovečuljak.
„Čuo si Florina”, rekao je, dok je Asad sedeo tamo, klimajući glavom
sa krupnim očima. „Potreban nam je nalog, a na osnovu postojećih
dokaza ga nećemo dobiti.”
,,Ne, ali ne možemo li da ga dobijemo ako saznamo nešto više?“
„Razume se. Ali ništa nećemo saznati šunjajući se po imanju. Ni za to
nemamo nalog, takođe. Nemamo ovlašćenje.”
„Šta ako su oni ubili Olbeka da zataškaju svoje tragove?“
„Kakve tragove? Nije protivzakonito unajmiti nekoga da prati druge
ljude.” ,,Ne, ali šta ako je Olbek zapravo našao Kimi, a ti ljudi je
trenutno drže kao taoca? Postoji izrazita mogućnost. Nije li to vrsta reči
kakvu voliš da upotrebljavaš? Olbek je sad mrtav, tako da su oni jedini
koji znaju jesu li je uhvatili. Ona ti je najvažniji svedok, Karle.”
Karl je uviđao da se Asad kreće ka nečemu, a onda je to i došlo.
„Šta ako se upravo spremaju da je ubiju? Moramo da uđemo tamo
unutra.” Karl je tegobno uzdahnuo. Jednostavno, bilo je previše
pitanja.
Čovek je bio u pravu, naravno; a ipak, nije.

Parkirali su automobil na Ni Morumvej ulici, nadomak železničke

stanice u Duemoseu, i pešice krenuli od šina duž stazica koje su se
graničile sa šumom Gribskov, sve dok nisu stigli do protivpožarnog
proseka. Sa mesta gde su stajali mogli su da vide direktno preko
močvare i niz deo šuma Torstena Florina. Bile su guste i bujne. U
daljini, uzbrdo, ulazna kapija se jedva videla, tako da je to bio jedan
pravac ka kojem se neće zaputiti. Videli su sve video-kamere za nadzor.
Znatno zanimljivije je bilo dvorište, gde su bila parkirana dva
terenska vozila. Odatle, put je u svim pravcima bio čist.
„Mislim da svuda u protivpožarnom proseku postoje kamere,
Karle“, reče Asad. „Ako želimo da ga pređemo, moramo da idemo
onuda.”
Pokazao je na močvarno tlo gde je kapija utonula toliko u zemlju da
je bila skoro nevidljiva. To je bilo jedino mesto gde su mogli da pređu
preko ograde, a da ih pri tome niko ne primeti.
Ne baš ohrabrujuće.
Posle toga su morali da leže na zemlji punih pola sata sa vlažnim,
blatnjavim pantalonama i otvorenih četvoro očiju, pre nego što su se tri
muškarca pojavila na vidiku u dvorištu. Iza njih je hodalo nekoliko
vitkih crnaca, koji su u rukama nosili predmete koji su ličili na lovačke
lukove ili nešto tome slično. Zvuci razgovora su se prenosili kroz
vazduh skoro sve do vetrobrana gde su ležali Karl i Asad. Bezvučni
glasovi, delimično apsorbovani daljinom i laganim povetarcem koji se
kovitlao oko njih.
Tri muškarca su zatim nestala u glavnoj kući, a crnci su nastavili
dalje ka crvenim kućicama.
Deset minuta kasnije, još nekoliko crnaca se pojavilo a potom nestalo
u velikoj dvorani. Nekoliko minuta docnije su ponovo izašli, noseći
kavez koji su utovarili na pikap. Onda su se neki ušli u kabinu a ostali
popeli na platformu pored kaveza, a zatim se odvezli u šumu.
„Ako ćemo ovo da uradimo, to mora da bude sad“, reče Karl,
vukući za sobom Asada, koji se slabašno protivio, duž vetrobrana i
direktno prema kućicama. Iznutra su se čuli ljudski glasovi. Plač beba i
povici starije dece. To je bilo čitavo društvo u malom.
Prošunjali su se pored prve kuće i zapazili znak na vratima sa
mnoštvom imena egzotičnog prizvuka na sebi.
,,I tamo, takođe”, prošaputao je Asad, pokazujući ka znaku na
vratima sledeće kuće. „Misliš li da on stvarno drži robove?“
Verovatno ne, ali je sve to svakako ličilo na nešto slično tome.
Podsećalo je na afričko selo nasred imanja. Ili na kolibe koje leže u senci
neke džinovske poljske kuće u južnjačkoj državi pre Američkog
građanskog rata.
U blizini su čuli lavež psa.
 „Šta ako su na imanju pušteni psi?“, zabrinuto je prošaputao Asad,
kao da su ga već čuli.
Karl je bacio pogled ka svom partneru. Polako, sad, govorio je njegov
izraz lica. Ako je postojalo išta što je naučio na uzoranim njivama
Vendsisela, to je bilo da osim ako deset izgladnelih borbenih pasa ne
juri ka tebi, čovek je glavni. Jedan pravovremeni udarac nogom bi
obično ustanovio hijerarhiju. Samo kad ne bi pravili tako vražju
galamu.
Potrčali su preko otvorenog prostora dvorišta i uvideli da im se
pruža dobra prilika da stignu iza glavne kuće.
Dvadeset sekundi kasnije, stajali su lica priljubljenih uza prozore
poljske kuće, iza kojih se nije dešavalo apsolutno ništa. Ono što su
videli je podsećalo na konvencionalnu kancelariju opremljenu
nameštajem od mahagonija. Na policama su stajali lovački trofeji. Ništa
što je nagoveštavalo išta nepropisno.
Okrenuli su se. Ako je u blizini bilo ikakvih nepravilnosti, moraće
brzo da ih pronađu.
,Jesi li video tamo?“, prošaputao je Asad, pokazujući na veliki
cilindar koji se pružao iz masivne staklene dvorane i dobrano zalazio u
šumu. Bio je dugačak najmanje pedeset metara. Šta je to, dovraga?
pomisli Karl.
,,Hajdemo“, kazao je. „Hajde da proverimo.”

Izraz Asadovog lica kad su ušli u dvoranu bi trebalo da bude

ovekovečen. Karl se slično osećao. Ako je Nautilus predstavljao šok za
ljubitelje životinja, onda je ovo bilo deset puta gore. Kavez za kavezom
za kavezom, koji su sadržali preplašene životinje. Na zidovima su se
sušile krvave, odrane kože svih veličina. Sve od hrčaka do teladi.
Žestoki borbeni psi su lajali, najverovatnije oni koje su ranije čuli. Bilo je
krupnih, gušterolikih beštija i šištavih kanadskih kuna. Kućni ljubimci i
egzotične životinje u jednoj velikoj menažeriji.
Međutim, to je bilo sve osim Nojeve barke. Štaviše, sasvim suprotno.
Nijedna životinja neće živa napustiti to mesto toliko je bilo očigledno na
prvi pogled.
Karl je na sredini dvorane prepoznao kavez iz Nautilusa, sa režećom
hijenom unutra. Golemi majmun je vrištao u uglu, bradavičasta svinja
je brektala a ovca je blejala.
„Misliš li da je Kimi možda ovde onda?“, upita ga Asad, ulazeći
nekoliko koraka dublje u dvoranu.
Karlov pogled je lutao duž kaveza. Najveći deo njih je bio premali
da udomi ljudsko biće.
,,A ovde?“, reče Asad, pokazujući na niz zamrzivača koji su tiho
brujali u jednom od bočnih prolaza. Otvorio je prvi.
,,Fuj!“, uzviknuo je, vidno zadrhtavši od gađenja.
Karl je pogledao u zamrzivač. Kamara odranih životinja mu je
uzvratila pogled, praznih očiju.
„U svima je isto.” Asad je otvarao i zatvarao poklopac za
poklopcem.
„Pretpostavljam da se pretežno koriste za ishranu životinja“, reče
Karl, pogledom odmeravajući hijenu. Bilo kakva vrsta mesa bi za tren
oka nestala niz grlo toliko gladne životinje. Grozomorna pomisao.
Trebalo im je pet minuta da se uvere da u preostalim kavezima
nema ljudskih bića.
„Gledaj, Karle“, reče Asad, pokazujući u unutrašnjost ogromne cevi
koju su videli izvana. ,,To je streljana.”
Istina. Kad bi policija imala takvu stvar u stanici, ljudi bi po čitav
dan stajali u redu i čekali da je upotrebe. Sa štrcaljkama za vazduh i
svim ostalim, streljana je bila poslednja reč tehnologije.
„Mislim da ne bi trebalo da ulaziš unutra“, upozorio je Karl, kad se
Asad zaputio u cilindar. „Ako neko naiđe, nećemo imati gde da se
sakrijemo.”
No, Asad ga nije slušao. Namestio je nišan na velike mete na
udaljenom kraju hodnika.
„Šta je ovo onda, Karle?“, doviknuo je, stojeći pored jedne mete.
Karl je bacio pogled preko ramena. Iza njega nije bilo razloga za
uzbunu, te je otišao da vidi o čemu to Asad govori.
,,Da li je to strela, ili šta?“, upitao je njegov partner, pokazujući
rukom na tanku metalnu šipku koja je prosvrdlala put kroz centar
mete.
,,Da“, reče Karl. „Strelica iz samostrela.”
Asad ga je zbunjeno pogledao. „Šta si upravo rekao, Karle? Iz čega?
Samostrela?”
Uzdahnuo je. „Samostrel je luk koji se puni na specijalan način. Ima
ogromnu probojnu moć.”
„Dobro. To mogu da vidim. Da li je precizan, Karle?“
,,Da, izuzetno je precizan.”
Kad su se okrenuli, shvatili su da su ušetali pravo u klopku.
Na drugom kraju strelišta je raširenih nogu stajao Torsten Florin, a
iza njega su bili Ulrik Dibel Jensen i Ditlev Pram. Pram je u rukama
držao napunjeni samostrel, uperen direktno u njih. Mora da me
zajebavaš, pomisli Karl. Dreknuo je: „Skloni se iza mete, Asade! Sad!“
U jednom brzom potezu je izvadio pištolj iz futrole u pregibu
ramena i nanišanio u grupu muškaraca u isti mah kad je Ditlev Pram
odapeo strelicu.
Čuo je kako se Asad baca na zemlju iza mete, a u sledećem trenutku
strelica ga je pogodila u desno rame a pištolj mu je ispao na šljunak.
Neobično, ali nije ga bolelo. Znao je samo da ga je udarac odbacio
unazad pola metra i da je sada priklješten za jednu metu, dok mu samo
perca na kraju strelice vire iz rane koja obilno krvari.

„Gospodo“, reče Florin, „zašto nas stavljate u ovakvu situaciju? Šta

ćemo da radimo s vama?“
Karl je pokušao da primiri dobujuće srce. Izvukli su mu strelu iz
mesa i na ranu naneli dezinfekciono sredstvo, usled čega se zamalo
onesvestio, ali je to bar zaustavilo krvarenje, manje-više.
Situacija je bila pogibeljna. Tri muškarca se nisu dala pokolebati.
U međuvremenu, Asad je kipteo od besa zbog načina na koji su bili
uterani nazad u dvoranu i prisiljeni da sednu na pod, leđima naslonjeni
na jedan od kaveza.
„Zar ne shvatate šta se dešava kad uradite nešto ovakvo policajcu na
dužnosti?“, povikao je.
Karl je obazrivo ćušnuo Asadovo stopalo. To ga je utišalo na tren.
„Veoma je jednostavno“, reče im Karl, pri čemu mu je svaka reč
lupala kroz gornji deo tela. „Sad ćete nas pustiti. Onda ćemo videti šta
se potom dešava. Nemate šta da dobijete preteći nam, ili držeći nas kao
taoce.”
,,Shvatam!“, reče Pram. I dalje je držao samostrel na gotovs. Kad bi
ga samo uperio negde drugde. „Nismo glupi. Znamo da nas sumnjičite
za ubistvo. Imenovali ste nekoliko incidenata. Kontaktirali ste našeg
advokata. Otkrili ste vezu između mene i Fina Olbeka. Mislite da znate
sve o nama, a iznenada takozvana istina izbija na videlo.” Prišao im je i
smestio svoje kožne čizme ispred Karlovih stopala. „Ali u tu istinu je
umešano više osoba od nas trojice. Ako budete imali sreće da ubedite
dovoljan broj ljudi da su vaše sumnje istinite, na hiljade ljudi će ostati
bez posla. Ništa nije jednostavno, gospodine Merk.”
Mahnuo je slobodnom rukom, obuhvatajući unutrašnjost dvorane.
,,Veliki broj imovina će biti zamrznut. To ne želimo ni mi, niti bilo ko
drugi. Stoga ću ponoviti Torstenovo pitanje: šta da radimo s vama?“
„Moramo to da obavimo veoma čisto“, reče rmpalija, Ulrik Dibel
Jensen, glasom koji je podrhtavao, ogromnih zenica. Značenje njegovih
reči je bilo jasno kao dan. No, Karl je uvideo da Torsten Florin okleva.
Okleva i razmišlja.
„Šta kažete na to da obojici damo po milion kruna i pustimo vas da
odete? Tek tako. Čim batalite slučaj, novac je vaš. Šta kažete?”
Naravno da moraju da pristanu. Šta drugo mogu da urade? O
alternativi svakako nije bilo zabavno razmišljati.
Karl je pogledao u Asada, koji je klimnuo glavom. Pametan čovek.
,,A ti, Merk? Jesi li i ti povodljiv kao ovaj ovde Mustafa?“, upita ga
Florin.
Karl ga je ošinuo pogledom. Onda je i on klimnuo, takođe.
„Ali osećam da to nije dovoljno. Stoga ćemo udvostručiti ponuđeni
iznos. Dva miliona svakom od vas za vaše ćutanje. Učinićemo to
diskretno. Jesmo li se dogovorili?”
Obojica su klimnuli.
„Postoji još samo nešto što moram da pojasnim. Želim iskren
odgovor. Znaću ako lažete, a onda ništa od dogovora. Kapirate?“
Nije sačekao da mu odgovore. „Zašto ste mi jutros spomenuli bračni
par na ostrvu Langeland? Mogu da razumem spominjanje Korea Bruna,
ali bračnog para? Kakve veze to ima s nama?“
„Preterano pedantna istraga”, reče mu Karl. ,,U stanici imamo
čoveka koji već godinama prati slične slučajeve.”
,,To nema nikakve veze s nama“, izjavio je Florin.
„Hteo si iskren odgovor. Preterano pedantna istraga jeste odgovor“,
ponovio je Karl. „Obeležja napada, lokacija, metod, vremenski okvir.
Sve to se uklapa u vaš način.”
Banda se u tom trenutku setila za šta je sposobna.
 „Odgovori mi!“, dreknu Ditlev Pram, udarivši drškom samostrela
po Karlovoj rani.
Nije uspeo čak ni da krikne pre nego što mu se grlo zgrčilo od bola.
Ditlev ga je onda ponovo udario. Pa još jednom.
„Odgovori mi! Zašto misliš da smo povezani s napadom na ostrvu
Langeland?“, povikao je Pram.
Spremio se da odalami Karla još jače, kad je Asad prekinuo agoniju.
„Kimi ima jednu minđušu”, viknuo je. „Ista je kao ona pronađena
na Langelandu. Držala ju je u kutiji, u kojoj su postojali drugi predmeti
iz vaših napada. Pretpostavljam da to već znate.”
Da je Karlu preostala ijedna trunka snage u telu, kristalno jasno bi
Asadu stavio do znanja da začepi gubicu.
Sad je bilo prekasno.
Obojica su to u istom trenutku prepoznali na Florinovom licu. Sve
ono čega su se trojica muškaraca plašili je iznenada postalo stvarnost.
Postoje dokazi protiv njih. Čvrsti dokazi.
„Pretpostavljam da u policijskoj stanici postoje drugi koji znaju za tu
kutiju? Gde je ona sada?“
Karl nije odgovorio. Samo se osvrnuo oko sebe.
Sa mesta gde su sedeli, bilo je otprilike deset metara do kapije. Odatle
do ivice šume je bilo najmanje dodatnih pedeset metara. Kroz šumu je
bilo još skoro kilometar i po, a iza njih se uznosila šuma Gribskov. No,
to je jednostavno bilo predaleko, a oko njih nije postojalo ništa, ama baš
ništa, što bi moglo da im posluži kao oružje. Iznad njih stoje dva čoveka
sa samostrelima. Šta mogu da urade?
Apsolutno ništa.
„Moramo to sada da uradimo, i da uradimo čisto“, reče Dibel
Jensen. „Ponoviću: ne možemo da verujemo ovoj dvojici. Nisu kao
ostali koje smo potkupili.”
Na te reči, Pram i Florin su polagano okrenuli glave ka svom
prijatelju. Nije bilo pametno što ti se to omaklo s jezika, govorili su njihovi
izrazi lica.

***
Dok su se tri čoveka dogovarala, Karl i Asad razmeniše pogled. Asad se
izvinio, a Karl mu je oprostio. Kakve veze ima, dođavola, što je Asad
napravio malu grešku kad u ovom trenutku o njihovim životima
odlučuju tri u potpunosti beskrupulozna čoveka?
,,U redu, učinićemo to, ali nemamo mnogo vremena. Ostali stižu za
pet minuta”, reče Florin.
I bez daljnjeg, Dibel Jensen i Pram se baciše na Karla, dok ih je Florin
pokrivao sa nekoliko metara udaljenosti svojim samostrelom. Njihova
efikasnost ga je zatekla potpuno nespremnog.
Izolir-trakom su mu oblepili usta, a zatim savili ruke iza leđa i njih
zalepili, takođe. Onda su mu cimnuli glavu unazad i zalepili oči. Karl se
malčice migoljio, tako da mu se traka zalepila za očne kapke i za dlaku
ih podigla. Kroz taj uzani prorez je video kako je Asad trenutak kasnije
počeo žestoko da se opire, šutirajući i udarajući tako da se jedan od
muškaraca s tupim treskom srušio na zemlju. Bio je to Dibel Jensen,
video je, sad potpuno paralizovan karate udarcem u vrat. Florin je
odbacio samostrel u stranu i priskočio prijatelju u pomoć. Dok su njih
dvojica bili zauzeti ukroćivanjem Asada, Karl je skočio na noge i
potrčao prema svetlosti koja je dopirala kroz ulaz.
S obzirom na način na koji je bio uvezan, ne bi mogao da pomogne
Asadu u borbi. Mogao je da pomogne samo tako što će pobeći.
Čuo ih je kako viču jedni drugima da neće daleko stići. Da će ga
njihovi radnici uhvatiti i vratiti. Da će doživeti istu sudbinu kao i Asad.
U kavezu s hijenom.
„Raduj se susretu s hijenom!“, povikali su. Oni su ludi, pomislio je
ošamućeno, dok je pokušavao da se orijentiše kroz uzani prorez
svetlosti.
Onda je ispred glavne kapije čuo buku automobila. Bilo ih je mnogo.
Ako su ljudi u automobilima isti kao oni u dvorani, gotov je.
 40

Čim je voz tandrčući izašao iz stanice a kloparanje točkova po

železničkim pragovima poprimilo postojan ritam, glasovi u Kiminoj
glavi su progovorili. Nisu bili bučni i uporni, već istrajni i samouvereni.
Do sada se već navikla na to.
Voz je bio aerodinamičan. Uopšte nije bio nalik starom, crvenom
„železničkom busu“ koji je nju i Bjarnea doveo ovamo poslednji put,
pre toliko mnogo godina. Mnogo toga se izmenilo.
To su bila divlja vremena. Pijančili su, šmrkali i provodili se po čitav
dan, od trena promene krajolika, kad ih je Torsten ponosno sproveo da
vide njegovu novu kupovinu šume, močvare, jezera i livada. Savršeno
mesto za lovca. Sve dok vodi računa o tome da ranjena divljač ne
odluta na državno zemljište, jednostavno nije moglo da bude bolje od
toga.
Smejali su mu se, ona i Bjarne. Ništa im nije bilo komičnije od
pomisli na čoveka koji tumara kroz šumu u zelenim gumenim
čizmama. Međutim, Torsten to nije primetio. Suma je bila njegova, a tu
je vladao nad svakom vrstom divljeg stvorenja u Danskoj koje vredi
upucati.
Nekoliko sati su svi zajedno lovili i ubijali srndaće i fazane i konačno
jednog rakuna, koga je Kimi lično donela za njega iz Nautilusa. Cenio je
njen gest. Posle toga su sledili uobičajeni ritual i gledali Paklenu
pomorandžu u Torstenovom kućnom bioskopu. Prosečan, monoton dan
u kojem ih je previše koke, a još i više alkohola, učinilo tromim i lišilo
potrebne snage da izađu napolje i nađu nove žrtve.
Ispostavilo se da je to bio prvi i jedini put da je posetila Torstenovo
imanje. Sećala se toga kao da je bilo juče; glasovi su se pobrinuli za to.
Danas su svi tamo, shvataš li to? Ovo ti je prilika. Šansa ti se ukazala,
neprekidno su napevali.
 Nekoliko trenutaka je proučavala ostale putnike. Potom je zavukla
ruku u vreću i dodirnula ručnu bombu, pištolj sa prigušivačem, torbicu
i njen voljeni smotuljak. U toj platnenoj vreći se nalazilo sve što joj je
potrebno.

***

Na železničkoj stanici u Duemoseu je sačekala da se ostali ranojutarnji

putnici odvezu automobilima ili biciklima parkiranim ispod crvene
nadstrešnice.
Jedan motociklista je upitao da li joj treba prevoz, ali mu se
jednostavno nasmešila. Osmeh se takođe može koristiti na takav način.
Kad je putnička platforma opustela a drum bio prazan kao i pre
njihovog dolaska, odšetala je do kraja platforme, skočila dole na šljunak
i nastavila da hoda duž železničkih šina pored oboda šume, sve dok
nije pronašla mesto gde može da ostavi platnenu vreću.
Onda je spakovala torbu, prebacila kaiš preko glave, uvukla
nogavice u čarape i sakrila platnenu vreću u žbunju.
„Mamica će se vratiti, ljubavi, ne boj se“, kazala je, dok su je glasovi
preklinjali da ubrza korak.
Snalaženje u državnoj šumi nije bilo naročito teško. Samo nekoliko
metara niz drum, pored nevelikog preduzeća, i već se obrela na jednoj
od stazica koje će je odvesti direktno do stražnjeg dela Torstenovog
imanja.
Imala je dosta vremena, uprkos tome što su joj glasovi govorili
suprotno. Podigla je pogled i među granama nazrela poslednje mrlje
boja, a zatim kroz zube usisala jesenji vazduh, upijajući svu snagu i
lepotu godišnjeg doba.
Prošle su godine otkako je to mogla da učini. Toliko mnogo godina.
Kad je stigla do protivpožarnog proseka, uvidela je da je bio
proširen od njenog poslednjeg boravka. Legla je na zemlju na ivici šume
i zagledala se preko raščišćenog prostora ka ogradi koja je razdvajala
šumu Torstena Florina od javne. Budući da je toliko dugo živela na
ulicama Kopenhagena, bila je savršeno svesna koliko bezbednosne
video-kamere mogu da budu neupadljive. Pogledom je pretražila
drveće i ogradu i natenane ustanovila gde su postavljene. Sa mesta gde
se nalazila, videla je četiri kamere. Dve nepomične, i dve koje su se
neprestano rotirale napred-nazad na osi od 180 stepeni. Jedna od
nepokretnih kamera je bila usmerena direktno ka njoj.
Povukla se unazad u šipražje i razmotrila situaciju u kojoj se nalazi.
Protivpožarni prosek je bio širok devet ili deset metara. Trava je bila
nedavno pokošena, tako da je prostor bio prilično otvoren i ravan.
Pogledala je u oba pravca. Svuda je bilo isto. Postoji samo jedan način
da neprimećena pređe preko protivpožarnog proseka, a to nije bilo
prelaženje preko trave.
Već sa drveta na drvo. Sa grane na granu.
Podrobno je razmislila. Stablo hrasta s njene strane čistine je bilo više od
bukve na drugoj strani. Stamene, čvornovate grane su se protezale pet-
šest metara preko čistine, u poređenju sa manjim, tanjim granama
bukve. Ako bi skočila sa višeg na niže drvo, razmak je iznosio nekoliko
metara, ali bi u isto vreme morala da baci telo napred da bi se
prizemljila bliže stablu bukve. U suprotnom, grane ne bi izdržale njenu
težinu.
Kimi nikad nije bila dobra na drveću. Majka joj je zabranjivala da se
igra kadgod bi mogla da isprlja odeću, a kad joj je majka nestala, isto se
desilo i s njenom željom da se pentra po drveću.
Osećanje je bilo dobro. „Moraš da probaš to takođe, jednom, Mile“,
tiho je rekla, a potom počela da se penje.
Nije počela da se predomišlja sve dok nije sedela na vrhu drveta.
Udaljenost do zemlje je najednom postala toliko stvarna, a skok do
glatkih grana bukve joj se činio zastrašujućim. Može li to zaista da
uradi? Sa zemlje je delovalo lako, ali ne i odatle. Ako padne, biće
gotova. Polomiće kosti. Videće je na bezbednosnim kamerama.
Zarobiće je, a onda ništa više neće biti u njenim rukama. Poznavala ih
je. Osveta će biti njihova, a ne njena.
Stoga je sedela neko vreme, trudeći se da smisli kako da skoči. Onda
je obazrivo ustala, s rukama iza sebe, držeći se za grane hrasta.
Kad je skočila, shvatila je da se previše snažno odrazila. Znala je to
dok je letela kroz vazduh i gledala kako joj se stablo drveta ispod nje
previše približava. Osetila je kako joj se jedan od prstiju lomi u
pokušaju da izbegne sudar, ali su njeni refleksi uzeli stvar u svoje ruke.
Čak i ako joj jedan prst ne radi, ima devet drugih koji rade. Kasnije će
morati da se pozabavi s bolom. Dok se grčevito držala za drvo, zapazila
je da bukve u donjem delu stabla imaju manje grana od hrastova.
Spustila se dole, a zatim uhvatila za najnižu granu, procenivši da i
dalje ima tri-četiri metra do tla. Onda se prostrla preko grane i visila
tamo trenutak-dva, dok je slomljeni prst brideo od bola. Zgrabila je
granu na delu najbližem stablu, obmotala je rukom najbolje što može, a
onda se pustila. Ožiljci i čvorovi na drvetu su joj okrvavili podlaktice i
vrat dok je klizila na tlo.

Pregledavši polomljeni prst, cimnula ga je i vratila na mesto, što joj je

kroz čitavo telo poslalo talase bola. No, nije ni pisnula. Raznela bi ga
metkom, da je bilo neophodno.
Onda je obrisala krv sa vrata i zašla u šumske senke na udaljenoj
strani ograde.
Rastinje je bilo pomešano. Sećala se toga iz prethodnog lova.
Zimzelene biljke u bokorima, male čistine sa nedavno zasađenim
listopadnim drvećem i dugim drvoredima breza, vukodražice, bukvi i
raštrkanih hrastova.
Vazduh je snažno mirisao na trulo lišće. Decenija provedena na
asfaltnoj džungli ju je učinila posebno sposobnom da oseti takve vrste
mirisa.
Glasovi su sada od nje zahtevali da požuri i završi posao. I da
konfrontacija bude po njenom. No, Kimi ih nije slušala. Znala je da ima
dovoljno vremena na raspolaganju. Kad Torsten, Ulrik i Ditlev igraju
svoje krvave igre, nikad ih ne završe sve dok ne budu sasvim
zadovoljni. A to se ne dešava brzo.
„Hodam duž ivice šume i protivpožarnog proseka“, kazala je naglas
da bi utišala glasove. ,,To je duži put, ali ćemo i dalje stići na imanje.”
Onda je ugledala tamnopute ljude koji su stajali u mestu i čekali,
licem okrenuti ka šumi, a zatim i kavez sa pobesnelom životinjom.
Potom je primetila zaštitne kožne dokolenice koje su nosili preko
pantalona, skroz gore do prepona.
To je bio razlog zašto se povukla natrag u šumu da vidi kako će se
situacija odvijati.
Nalazila se u zemlji lovca.
 41

Trčao je glave zabačene unazad, bacajući kratke poglede na tlo pod

svojim nogama u treperavom smenjivanju suvih listova i podmuklih
grana. Daleko iza sebe je čuo Asadove razjarene proteste, sve dok na
kraju sve nije utihnulo.
Usporio je. Borio se sa izolir-trakom na leđima, nozdrva suvih od
usisavanja vazduha. Krivio je vrat u pokušaju da vidi.
Morao je da skine traku sa očiju. Pre svega ostalog. Ubrzo će dolaziti
po njega iz svih pravaca. Lovci sa imanja, hajkači bog sveti zna odakle.
Okrenuo je telo za 360 stepeni i kroz uzani prorez video samo drveće i
još drveća. Potom je opet trčao nekoliko sekundi pre nego što je glavom
udario u nisku granu i odleteo unazad.
„Prokletstvo”, promrmljao je. Jebeno prokletstvo.
S mukom je ustao i opipao oko sebe tražeći granu drveta, koja se
slomila u visini ramena. Onda se primakao stablu, namestio telo tako
da mu se patrljak grane zavukao ispod izolir-trake odmah pored
nozdrve, a zatim se postojano spustio naniže. Traka mu se usled toga
zategla oko vrata, ali se nije skinula sa očiju. Bila je prejako zalepljena
za očne kapke.
Ponovo je povukao glavu nadole, trudeći se da drži zatvorene oči,
ali je mogao da oseti kako mu se kapci ponovo lepe za traku, okrećući
mu beonjače upolje.
„Jebote, jebote, jebote!“, opsovao je, i zavrteo glavom levo-desno kad
mu je grana ogrebala jedan očni kapak.
Onda je prvi put čuo povike hajkača. Nisu bili onoliko daleko koliko
se nadao. Možda svega nekoliko stotina metara; u šumi je bilo teško
proceniti razdaljinu. Podigao je glavu, gledao kako patrljak grane
oslobađa izolirtraku, i primetio da sad može da vidi manje-više
slobodno s jednim okom.
 Pred njim se prostirala gusta šuma. Svetlost je neravnomerno padala
kroz krošnje a, istini za volju, on nije imao pojma u kom pravcu je
okrenut. Ta činjenica ga je naterala da shvati kako za Karla Merka sve
uskoro može biti gotovo.

***

Prvi hici su odjeknuli nakon što je prošao pored prvog proplanka, a

hajkači su mu sad bili toliko blizu da je bio prisiljen da legne na zemlju.
Koliko je mogao da odredi, protivpožarni prosek se nalazio tik nešto
malo dalje napred, a iza toga su bile stazice kroz državnu šumu. Bio je
udaljen ne više od sedam ili osam stotina metara, u pravoj liniji, od
mesta gde je bio parkiran njegov automobil, ali kakve vajde od toga kad
ne zna u kom se pravcu nalazi?
Video je kako ptice mašu krilima i poleću u vazduh iznad krošnji,
čuo šuškanje u niskom rastinju. Hajkači su vikali i udarali motkama u
motke. Životinje su bežale. Ako vode pse sa sobom, uopšte im neće biti
problem da me nađu, pomislio je, spuštajući pogled na gomilicu lišća
uhvaćenu u nekoliko račvastih grana na tlu.
Kad je prvi srndać skočio, Karl se protiv svoje volje šokirano
štrecnuo i nagonski zakotrljao prema hrpi lišća, uvrćući i okrećući i
ukopavajući telo u nju.
„Sad diši polako i smireno”, kazao je sam sebi, odmarajući se u hrpi
lišća koja je mirisala na humus. Prokletstvo, nadao se da Torsten Florin
hajkačima nije dao mobilne telefone kako bi mogao da ih upozori da se
približavaju pobeglom policajcu koji apsolutno ne sme da im umakne.
Kako je samo želeo da nije! No, da li je to moguće? Da će čovek kao što
je Florin propustiti da preduzme takve predostrožnosti? Teško.
Naravno da hajkači moraju znati koga i šta progone.
Dok je ležao ispod gomile lišća, primetio je da mu se rana ponovo
otvorila i kako mu se košulja vlažna od krvi lepi za telo. Ako imaju pse,
životinje će ga nanjušiti za tili čas. A ako bude dugo ležao, iskrvariće
nasmrt.
Stoga, kako dovraga može da pomogne Asadu? A ako uprkos
svemu preživi a Asad umre, kako će ikada moći sebe da ponovo
pogleda u ogledalu? Naprosto neće. Već jedanput ranije je izgubio
partnera. Izneverio ga je. To je bila činjenica.
Duboko je udahnuo. Ne sme da dopusti da se to ponovo dogodi.
Čak i ako bude goreo u paklu. Čak i ako završi iza rešetaka. Čak i ako
ga to bude koštalo života.
Oduvao je lišće sa očiju i čuo neku vrstu siktanja koje je polako
postajalo sve glasnije, pretvorivši se u dahtanje i prigušeni lavež. Osetio
je kako mu se puls ubrzava a rana na ramenu sve bolnije pulsira. Ako je
to bio lovački pas, svemu je kraj.
Nešto dalje, odlučni koraci hajkača su postali glasniji. Smejali su se i
vikali; savršeni dobro su znali šta rade.
Onda su krckavi zvuci koje je životinja pravila u rastinju prestali, a
on je iznenada znao da beštija stoji tamo i gleda u njega.
Oduvao je još nekoliko listova sa očiju i zatekao se kako gleda
direktno u njušku lisice. Oči su joj bile zakrvavljene, a niz vilicu joj se
slivala pljuvačka. Dahćući kao da je smrtno bolesna, i drhteći svakim
mišićem kao da se smrzava.
Zasiktala je kad ga je spazila kako trepće tamo među lišćem i
ponovo zasiktala kad je zadržao dah. Ogolila je zube, ludački zarežavši,
i spuštene glave krenula prema njemu.
Najednom se ukočila. Podigla je glavu i pogledala iza sebe, kao da
predoseća opasnost. Onda se ponovo okrenula ka Karlu, i iznenada,
kao da poseduje sposobnost za racionalno razmišljanje, dopuzala je po
zemlji do njega i šćućurila mu se kraj stopala, ukopavši se ispod lišća
gubicom sa koje je curila pena.
Tamo je legla, plitko dišući, i čekala. Potpuno skrivena u lišću. Baš
kao i on.
Jato prepelica se okupilo na svetlucavom zraku sunčeve svetlosti
nešto dalje, a kad su se vinule u vazduh, preplašene potmulom
tutnjavom hajkača kroz šumu, usledio je plotun puščane paljbe. Svaki
ispaljeni metak mu je stvarao žmarce jeze niz kičmu, dok mu je lisica
drhtala kraj nogu.
Posmatrao je kako lovački psi donose ubijene ptice, a uskoro je
ugledao i lovce, tamne siluete naspram bezlisnog šumskog čestara.
Bilo ih je devet ili deset, svi odeveni u visoke čizme i lovačke
pantalone. Dok su mu se približavali, nekolicinu je prepoznao kao
pripadnike društvene elite. „Treba li da ustanem i identifikujem se?“,
zapitao se na tren, pre nego što je ugledao njihovog domaćina i njegova
dva prijatelja, od kojih su obojica nosili napunjene samostrele. Ako ga
Florin, Dibel Jensen ili Pram opaze, upucaće ga bez trunke oklevanja.
Tvrdiće da je posredi bio nesrećan slučaj. Ubediće ostale lovce da
potvrde njihovu priču. Njihovo drugarstvo je bilo čvrsto, znao je.
Ukloniće izolir-traku s njega i postaraće se sve izgleda kao nezgoda.
Disao je sve pliće i pliće, slično lisici. Šta je s Asadom? Takođe, šta će
biti s njim?
Sad su stajali svega nekoliko metara dalje od gomile lišća; psi su
režali, a lisica pored njegovih stopala je čujno disala. Iznenada je
pojurila pravo ka najbližem lovcu, skočila i ugrizla ga za prepone svom
snagom koju je mogla da sakupi. Iz mladićevog grla se oteo krik od
koga se ledi krv u žilama. Vrisak smrtnog užasa. Psi su nasrnuli na
lisicu, ali je životinja zauzela žestoko uporište, popišala se raširenih
nogu a potom zaždila u žbunje glavom bez obzira. Ditlev Pram je
nanišanio.
Karl nije čuo fijuk strelice kroz vazduh, ali je čuo kako lisica zavija u
daljini a potom i njen samrtni ropac.
Psi su onjušili urin životinje, a jedan je gurnuo njušku u lišće gde je
ležala kraj Karlovih nogu, ali nije osetio njegov miris. Bog blagoslovio
lisicu i njenu pišaćku, pomisli Karl, dok su se lovački psi skupljali oko
nogu svojih gospodara a ozleđeni mladić ležao na zemlji nekoliko
metara dalje, bolno se previjajući sa grčevima u obe noge. Njegovi
drugari su se nagnuli nad njim i pokušali da se pobrinu za ranu.
Iscepali su šalove u trake, previli mu ranu i oslonili ga na noge.
„Dobar hitac, Ditleve”, čuo je Florinov glas, kad se Ditlev vratio sa
okrvavljenim nožem i lisičjim repom u ruci. Florin se onda okrenuo ka
ljudima iza sebe. „Lov je gotov, prijatelji. Žao mi je. Hoćete li se, molim
vas, postarati da Saksenholt što pre stigne u bolnicu? Pozvaću hajkače
ovamo, oni će ga nositi. Pobrinite se da primi vakcinu protiv besnila;
nikad se ne zna, zar ne? Čvrsto mu pritiskajte arteriju, važi? U
suprotnom, izgubićete ga.”
Povikao je nešto u šumu, a iz senki se pojavila grupica crnaca.
Poslao je četvoricu sa lovcima i rekao poslednjoj četvorici da ostanu.
Dva čoveka su imala vitke lovačke puške istovetne Florinovoj.
Kad je lovačka družina nestala s vidika noseći cvilećeg čoveka,
trojica starih školskih drugara i četvorica tamnoputih muškaraca su se
okupili u krug.
„Nemamo mnogo vremena, razumete?“, reče im Florin. „Taj
policajac je snažan i u relativno dobroj kondiciji; nije mnogo stariji od
nas. Ne smemo da ga potcenimo.”
„Šta ćemo da radimo s njim kad ga nađemo?“, upita Dibel Jensen.
„Pretvaraj se da je lisica.”

Dugo je osluškivao, sve dok nije bio siguran da su se ljudi raširili i

zaputili ka udaljenom kraju šume. Što je značilo da je put natrag do
imanja sada otvoren, ukoliko se ostali crnci nisu vratili da se pridruže
poteri.
„Trči!“, kazao je sam sebi i ustao, izvijajući glavu unazad kako bi
njegovo relativno slobodno oko moglo da ga vodi kroz gusto rastinje.
U menažeriji možda postoji nož s kojim bih mogao da isečem izolir-traku.
Možda je Asad još uvek živ. Možda je u životu. Misli su mu se kovitlale
kroz glavu dok mu se žbunje kačilo za odeću a krv curkala iz rane na
ramenu.
Postalo mu je hladno. Ruke su mu se tresle, vezane iza leđa. Da li je
već izgubio previše krvi? Da li je prekasno?
Onda je negde u blizini čuo riku motora terenskih vozila. To je
jamačno značilo da je blizu imanja.
U trenu kad je to shvatio strelica mu je prozviždala pored glave,
toliko blizu da je bezmalo mogao da je oseti. Zakucala se u stablo
drveta ispred njega s tolikom silinom, da bi je bilo nemoguće izvući.
Okrenuo se, ali nije video ništa. Gde su? Onda je još jedan hitac
pokidao koru drugog drveta.
Utom su povici hajkača postali glasniji. Trči, trči, trči! vrisnuo je
njegov mozak. Nemoj da padneš. Sakrij se iza nekog žbuna, a zatim sledećeg,
sve dok se ne nađeš izvan dometa. Zar ne postoji neko mesto gde mogu da se
sakrijem ?
Znao je da će ga sad uhvatiti. Znao je da umiranje neće biti nimalo
jednostavno. Na kraju krajeva, oni se ovako zabavljaju, kopilad.
Srce mu je toliko jako bubnjalo u grudima da ga je jasno čuo.
Preskočio je potočić, a cipele su mu se zamalo zaglavile u blatu.
Đonovi su postali teški kao olovo, a noge su počele da ga izdaju. Samo
trči i trči.
Onda je sa strane spazio proplanak. Verovatno mesto na kome su
Asad i on ušli, budući da mu je potočić bio tik iza leđa. Što znači da
treba da se zaputi desno. Napred i desno. Imanje sad sigurno više nije
bilo daleko.
Sledeći hitac je odleteo dobrano u stranu, a Karl se iznenada obreo u
dvorištu. Potpuno usamljen, sa srcem koje bubnja kao ludo i svega
deset metara do širokog ulaza u dvoranu.
Prevalio je pola razdaljine kad mu se naredna strelica zabola u
zemlju tik pored stopala. To što ga nije pogodila nije bila nikakva
slučajnost. Želeli su da mu stave do znanja da će, ako ne stane, uslediti
još jedna.
Svi odbrambeni mehanizmi su mu se isključili. Prestao je da trči i
stao u mestu zureći u tlo, čekajući da ga stignu i zgrabe. To prelepo,
kaldrmisano dvorište će postati njegov žrtveni oltar.
Punim plućima je udahnuo vazduh i polako se okrenuo. Ispred
njega nisu ćutke stajali i posmatrali ga samo tri muškarca i četvorica
hajkača. Tu je takođe bila i skupina tamnopute dece sa znatiželjnim
očima.
„Dobro je. Sad možete da idete“, zapovedio je Florin. Crnci su otišli,
terajući decu pred sobom.
Konačno, Karl i tri čoveka su ostali sami. Bili su oznojeni i na licima
su imali neobične osmehe. Lisičji rep je landarao sa Ditlevog samostrela.
Lov je bio završen.
 42

Gurkali su ga napred dok je zurio u pod. Svetlost u dvorani je bila

zaslepljujuća, a on nije želeo da detaljno vidi Asadove posmrtne
ostatke. Odbijao je da bude očevidac onome šta moćne čeljusti hijene
mogu da urade ljudskom telu.
Štaviše, nije želeo da vidi ništa više. Mogu da urade s njim štagod im
se prohte. Ali on neće gledati dok to budu radili.
Onda je začuo smeh jednog od tri muškarca. Smeh iz stomaka, koji
je zahvatio drugu dvojicu. Jezivi, odzvanjajući hor veselja koji ga je
naterao da čvršće sklopi oči onoliko čvrsto koliko mu je dozvoljavala
izolir-traka.
Kako neko može da se smeje nesreći i smrti druge osobe? Šta je ove ljude
učinilo toliko bolesnim?
Onda je čuo glas koji je sipao psovke na arapskom. Ružan, grleni
zvuk je trebalo da izazove gnev mučitelja, ali je strahotu situacije
nakratko zamenila neopisiva radost koja ga je naterala da podigne
glavu.
Asad je bio živ.
Isprva nije mogao da odredi odakle dopire taj zvuk. Video je samo
blistave čelične rešetke i namrštenu hijenu. Onda je iskrivio vrat i
ugledao Asada, koji se kao majmun uklinčio u vrhu kaveza, iskolačenih
očiju, sa krvavim posekotinama na rukama i nogama.
Karl je tek tada primetio da hijena teško hramlje. Kao da joj je zadnja
noga bila povređena udarcem. Cvilela je pri svakom nejakom koraku, a
smeh trojice muškaraca je ustupio mesto tišini.
,,Svinje!“, odozgora se začuo Asadov neotesani povik.
Karl se skoro nasmešio ispod izolir-trake. Čak i na korak od smrti,
Asad se ponašao kao što se moglo i očekivati.
„Pašćeš, pre ili kasnije. Životinja će sledeći put spoznati kakvog si
ukusa“, prosikta Florin. Zabolelo ga je i razjarilo što je Asad unakazio
sjajan primerak životinje iz zoološkog vrta. Međutim, kučkin sin je bio
u pravu. Asad ne može doveka da se drži za rešetke kaveza.
,,Ne znam“, reče Pram. „Taj orangutan tamo gore mi deluje prilično
neustrašivo. Ako padne pravo na životinju s tom svojom telesinom, to
neće biti dobro po nju.”
„Onda jebeš hijenu. Ionako nije ostvarila ono zbog čega je doneta na
ovu zemlju“, reče Florin.
„Šta ćemo da radimo s ovom dvojicom?“ Začulo se tiho pitanje.
Izgovoreno potpuno drugačijim tonom glasa od ostalih. To je opet bio
Ulrik Dibel Jensen. Delovao je manje pod uticajem narkotika nego
ranije. Ranjivije. Spuštanje sa kokainskih visina tako često utiče na
ljude.
Karl se okrenuo licem ka njemu. Da je bio sposoban da išta kaže,
rekao bi im da bi trebalo jednostavno da puste Asada i njega na
slobodu. Da bi ubistvo njih dvojice bilo besmisleno i opasno. Rose će
dići svako odeljenje u zemlji na noge kad se sutradan ne pojave na
poslu. Florinovo imanje će vrveti od policajaca, koji će naći sve dokaze
koji su im potrebni. Oslobađanje Karla i Asada, a zatim odvlačenje
guzica na drugi kraj zemljine kugle za čitavu večnost, jedina im je
šansa.
Međutim, bio je nemoćan da kaže bilo šta. Usta su mu i dalje bila
isuviše čvrsto zalepljena izolir-trakom. Osim toga, ne bi pali na to.
Torsten Florin bi upotrebio sva moguća sredstva da izbriše sve tragove
svoje umešanosti, čak i ukoliko bi morao da do temelja spali čitavo
imanje. Sada je to znao.
„Ubacićemo ga unutra zajedno s ovim drugim. Ne zanima me šta će
se desiti“, reče smireno Florin. „Proverićemo ih večeras, a ako ne bude
gotovo, pustićemo neku drugu životinju u kavez. Imamo dovoljno
izbora.”
Karl je počeo da se džilita i mumla. Neće dozvoliti da mu se približe
bez borbe. Ne ponovo.
„Šta to dođavola radiš, Merk? Da li ti nešto smeta?“
Ditlev Pram je stajao pored njega, izbegavajući njegove trapave
udarce. Podigao je samostrel i uperio ga direktno u Karlovo oko.
„Budi miran“, naredio mu je.
Karl je razmotrio ideju da se ponovo ritne, kako bi sve makar bilo
brzo gotovo. No, nije ništa učinio, a Pram je pružio slobodnu ruku,
zgrabio traku koja mu je pokrivala oči i cimnuo.
Bol je bio strašan, kao da su mu očni kapci iščupani. Kao da mu oči
iznenada vise iz duplji. Svetlost mu je zapljusnula glavu i na tren ga
zaslepila.
Onda ih je spazio. Svu trojicu. Široko raširenih ruku, kao da žele da
ga zagrle, a njihove oči su mu govorile da će ovo biti njegova poslednja
bitka.
Uprkos gubitku krvi i slabosti koju je osećao, pokušao je da ih šutne i
zarežao iza izolir-trake da su gomila kurcolizaca koji će kad-tad dobiti
ono što zaslužuju.
Usred svega toga, senka je neopaženo kliznula preko poda. Florin ju
je primetio, uvideo je Karl. Posle se malo dalje niz dvoranu čulo
klepetanje, koje se ponovilo nekoliko puta. Onda su pored njih
protrčale mačke, idući napolje ka dnevnoj svetlosti. A mačke su postale
rakuni i lasice, i ptice koje su mahale krilima prema aluminijumskim
nosećim gredama ispod staklenog krova.
„Šta se to, dovraga, dešava?“, dreknu Florin, dok je Dibel Jensen
pogledom pratio vijetnamsku svinju koja je na kratkim nogama trčala
kroz prolaze između kaveza. Govor Pramovog tela se izmenio; suzio je
oči i podigao samostrel sa poda.
Karl je ustuknuo. Primetio je kako halabuka u dubinama dvorane
postaje sve jača i jača. Kako zvuk oslobođenih životinja postaje sve
glasniji i glasniji.
Čuo je Asadov smeh sa vrha kaveza. Čuo je psovke trojice
muškaraca i još topotanja i brektanja i kevtanja i siktanja i klepetanja
krila.
Međutim, nije čuo ženu sve dok nije zakoračila napred.
Odjednom je stajala tamo, farmerica uvučenih u čarape, držeći
podignut pištolj s prigušivačem u jednoj ruci i nespretno stežući komad
zamrznutog mesa u drugoj.
Postojalo je nešto prilično fino u vezi s njom dok je stajala tamo s
vrećom okačenom preko ramena. Nešto prelepo, zapravo. Na licu je
imala spokojan izraz, a oči su joj blistale.
Videvši je, tri muškarca su naprasno zaćutala. Pustili su da životinje
slobodno tumaraju po dvorani i nisu obraćali pažnju na njih. Delovali
su ošamućeno. Ne zbog prizora pištolja ili žene, već zbog značenja
njenog prisustva. Njihov strah je bio opipljiv. Sličan strahu žrtve linča u
rukama Kju kluks klana. Sličan strahu ateiste koji stoji pred
inkvizicijom.
,,Ćao“, kazala je, klimnuvši glavom svoj trojici. „Baci tu stvar,
Ditleve.” Mahnula je ka Pramovom samostrelu i rekla im da zakorače
unazad.
,,Kimi...!“, pokuša Ulrik Dibel Jensen. U načinu na koji je izgovorio
njeno ime su se u isto vreme čuli naklonost i nervoza. Možda više
naklonost nego nervoza.
Nasmešila se videvši par agilnih vidri, koje su onjušile noge jednog
od muškaraca pre nego što su pobegle na slobodu.
„Danas je dan kad ćemo se svi osloboditi“, rekla je. „Nije li to
divno?“
,,Ti tamo“, kazala je, gledajući pravo u Karla. „Šutni taj kožni
povodac ka meni.” Pokazala mu je gde se nalazi, do pola zavučen ispod
hijeninog kaveza.
„Dođi ovamo, malena“, prošaputala je u kavez, gde je ranjena
životinja teško disala, nijedanput ne ispuštajući iz vida trojicu
muškaraca. „Dođi da nešto čalabrcneš.”
Bacila je komad mesa u kavez i sačekala da glad životinje nadvlada
njen strah. Kad je hijena prišla, podigla je povodac sa poda i obazrivo
ga uvukla između rešetaka, tako da je petlja na kraju povoca okružila
komad mesa.
Zbunjena prisustvom ljudi i praznom tišinom koju su stvarali, hijeni
je trebalo poprilično dugo da popusti.
Kad je spustila glavu ka mesu, Kimi je povukla uzicu tako da se
životinja uhvatila u omču. Ditlev Pram je podbrusio pete, potrčavši
prema vratima praćen besnim povicima druge dvojice.
Podigla je pištolj i opalila. Pram je srušio sa tupim treskom, udarivši
glavom u kameni pod. Glasno je zastenjao. Uz malo poteškoća je vezala
povodac za rešetke, dok je životinja uvrtala glavu levo-desno,
pokušavajući da se oslobodi.
„Ustaj, Ditleve”, tiho mu je kazala, a kad to nije učinio, dovela je
drugu dvojicu do njega i naterala ih da ga donesu nazad.
Karl je i ranije viđao kako meci zaustavljaju ljude u bekstvu, ali ništa
toliko čisto i efektno kao ranu koja je prepolovila zglob Pramovog kuka.
Pramovo lice je bilo bledo kao kreč, ali je ćutao. Kao da su se ona i tri
muškarca našli usred privatne ceremonije sa koje nikome nije bilo
dozvoljeno da ode. Nečega tihog i neizgovorenog, što su ipak svi
razumeli.
„Otvori kavez, Torstene.” Pogledala je u Asada, koji je i dalje visio sa
vrha. ,,Ti si me video na stanici. Sad možeš da siđeš.”
„Neka je slava Alahu!“, reče Asad, dok je otkačivao noge sa
rešetaka. Kad je skočio dole, nije mogao ni da stoji, niti da hoda. Svaki
deo tela mu je bio umrtvljen, i to već neko vreme.
„Izvuci ga napolje, Torstene”, kazala je, pogledom budno prateći
svaki njegov pokret, sve dok Asad nije ležao na podu izvan kaveza.
„Sad vas trojica ulazite unutra“, tiho im je rekla.
„O gospode, ne. Pusti me“, prošaputao je Ulrik. „Nikad te nisam
povredio, Kimi, zar se ne sećaš?“
Pokušao je da pobudi njenu samilost napravivši patetično lice, ali
nije reagovala.
,,Krećite“, beše sve što je kazala.
„Slobodno možeš da nas pobiješ“, reče Florin, dok su vukli Ditleva
Prama unutra. „Niko od nas neće preživeti u zatvoru.”
„Znam, Torstene. Čujem te.”
Pram i Florin nisu ništa rekli, ali je Dibel Jensen zacvileo: „Ubiće nas,
zar ne shvatate?“
Kad su se vrata kaveza uz tresak zatvorila, nasmešila se i zatim
zavrljačila pištolj najdalje što je mogla iza svojih leđa.
Prizemljio se sa metalnim treskom.
Karl je pogledao nadole u Asada, koji je ležao i trljao noge, smešeći
se. Izuzev krvi koja mu je polako kapala sa ruku na pod, ovo je uistinu
bio neočekivano dobrodošao obrt događaja.
Utom su trojica muškaraca povikali u isti mah.
,,Ti tamo, zgrabi je!“, jedan je doviknuo Asadu.
,,Ne verujte joj“, upozorio je Florin.
No, žena se nije pomakla ni za pedalj. Samo je stajala u mestu i
posmatrala ih, kao da se prikazuje stari film koji je odavno bio
zaboravljen, ali je sada donekle nevoljno ponovo isplivao na površinu.
Prišla je Karlu i skinula mu izolir-traku sa usta. „Znam ko si ti“,
kazala mu je. Ništa drugo.
,,I ja znam ko si ti, takođe“, reče joj Karl, a zatim duboko udahnu
vazduh.
 Njihova razmena reči je naterala trojicu muškaraca da prestanu sa
protestima.
Florin se primakao rešetkama kaveza. „ Ako vas dvojica smesta
nešto ne učinite, ona je jedina osoba u dvorani koja će disati za pet
minuta. Shvatate li to?“ Pogledao ih je u oči, prvo jednog pa drugog.
„Kimi nije poput nas, u redu? Ona je osoba koja ubija ljude, a ne mi.
Istina je da smo napadali ljude, da smo ih tukli, ali je Kimi jedina koja ih
je ubijala.”
Karl se nasmešio i zavrteo glavom. Tipovi sviknuti na preživljavanje
kao što je Florin su takvi. Nijednu krizu ne posmatraju kao išta drugo
sem početak uspeha. Niko ne ostaje na dnu zauvek, sve do dana kad im
Sablasni kosač dođe u posetu. Florin se navikao na borbu, i radio je to
bez skrupula. Nisu li on i njegovi prijatelji upravo pokušali da ga ubiju?
Nisu li ubacili Asada u hijenin kavez?
Okrenuo se prema Kimi. Očekivao je da će ugledati osmeh, ali ne i tu
radosnu, ledenu grimasu. Stajala je kao u transu, slušajući.
„Aha, samo je pogledaj. Da li je zabrinuta? Da li ti izgleda kao da
poseduje bilo kakva osećanja? Pogledaj joj prst. Slomljen je. Da li cvili
zbog toga? Ne. Neće cvileti ni zbog čega, uključujući i naše smrti.” Reči
su doprle sa poda kaveza, gde je Ditlev Pram ležao i pesnicom pritiskao
gadnu ranu.
Na trenutak, strašni događaji koje je banda prizvala su ispunili
Karlov um. Da li je moguće da govore istinu? Ili je to samo deo njihove
borbe za opstankom?
Onda je Florin ponovo progovorio. Sad više nije bio kralj. Nije bio
vođa. Prosto je bio ono što jeste. „Postupali smo po naređenjima
Kristijana Volfa, razumeš? Nalazili smo žrtve u skladu s njegovim
uputstvima. I svi smo ih tukli zajedno, sve dok se više nismo zabavljali.
A sve to vreme, ta zla žena je stajala tamo i čekala na svoj red. Pa,
prirodno, s vremena na vreme je sudelovala u kažnjavanjima, takođe.”
Zaćutao je i klimnuo, kao da sve to može da vidi pred sobom.
„Međutim, ona je bila ta koja ih je uvek ubijala, moraš da nam veruješ
na reč. Izuzev onog puta kada se Kristijan obračunao s njenim starim
dečkom, Koreom, to je uvek bila Kimi. Mi smo joj samo utabali put,
ništa drugo. Ona je bila ubica. Isključivo ona. A ona je tako želela.”
,,Oh, gospode”, prostenjao je Dibel Jensen. „Moraš da je zaustaviš.
Zar ne uviđaš da Torsten govori istinu?“
 Karl je mogao da oseti promenu raspoloženja u prostoriji i duboko u
sebi. Gledao je kako Kimi izuzetno polako otvara svoju torbicu, i nije
mogao ništa da učini, uvezan i izmožden kakav je bio. Ljudi su zadržali
dah. Karl je video da Asad pomno prati dešavanja u iščekivanju onoga
što će uslediti, i na jedvite jade pokušava da se osloni na kolena.
Našla je ono što je tražila u torbi i izvadila ručnu bombu. Izvadila je
sigurnosni osigurač.
,,Ti nisi ništa učinio, mali moj prijatelju“, kazala je hijeni, gledajući je
direktno u oči. „ Ali ne možeš baš dobro da živiš s tom nogom, znaš to,
zar ne?“
Okrenula se prema Karlu i Asadu u isti mah kad je Dibel Jensen iz
kaveza vrisnuo da je nevin, obećavajući da će prihvatiti zasluženu
kaznu samo ako mu pomognu.
„Ako cenite svoje živote“, rekla im je, „malčice ćete se povući
unazad. Smesta!
Karl se usprotivio, ali je postupio kao što mu je rekla, ruku vezanih
iza leđa dok mu je srce dobovalo. ,,I ti, Asade“, kazao je, a zatim gledao
kako njegov partner poput krabe hoda unazad.
Kad su se dovoljno udaljili, zavukla je šaku u kojoj je držala ručnu
bombu u torbu i u jednom pokretu je zavrljačila kroz rešetke u
najudaljeniji ugao kaveza, a onda skočila u stranu kad se Florin bacio
na torbu u jalovom pokušaju da je hitne natrag kroz rešetke kaveza.
Eksplodirala je, ispunivši dvoranu beskrajnim odjecima i kakofonijom
uplašenih životinja.
Udarni talas eksplozije je odbacio Karla i Asada na manje kaveze,
koji su pali na njih i trenutak kasnije ih zaštitili od pljuska staklenih
krhotina.
Kad se prašina napokon slegla, a tišinu remetila samo halabuka
životinja, Karl je osetio kako Asad pruža ruku i kroz krš metalnih
kaveza ga dodiruje po nozi.
Privukao je svog šefa k sebi i uverio se da je Karl dobro, a zatim ga
obavestio da je i on dobro, takođe. Onda je strgnuo izolir-traku sa
Karlovog zgloba.
Prizor je bio užasan. Na mestu gde je donedavno stajao kavez, sada
su se videli samo parčići metala i delovi ljudskih tela, torzo ovde, ruke i
noge onde. Sleđeni izrazi na mrtvim licima.
Karl je u svoje vreme video dosta toga, ali nikad ništa slično tome.
Do vremena kada bi on i forenzičari stigli na mesto zločina, krv bi
obično prestala da teče a tela su beživotno ležala.
Ovde je granica između života i smrti još uvek bila vidljiva.
„Gde je ona?“, upitao je, skrećući pogled sa onoga što su nekad bila
tri muškarca u zatvorskoj ćeliji od nerđajućeg čelika. Forenzičari će
svakako imati dosta materijala za rad. ,,Ne znam“, reče mu Asad.
„Verovatno leži ovde negde.”
Podigao je šefa na noge, a Karlove ruke su bile poput dva mrtva
priveska koja nemaju nikakve veze s njim. Osećao je samo rame koje je
bolno pulsiralo.
„Gubimo se odavde”, kazao je, pošavši ka vratima sa svojim
prijateljem.
Onda su je ugledali kako stoji tamo, čekajući ih. Razbarušene,
prašnjave kose i očiju toliko upalih u duplje, da se činilo kao da sadrže
tuge i nesreće čitavog sveta.
Kazali su crncima da odstupe. Da ih neće smatrati odgovornim i da su
izvan opasnosti. Da bi trebalo da se usredsrede na izvlačenje preživelih
životinja iz dvorane. I ugase vatru. Žene su privukle decu k sebi dok su
muškarci buljili u dvoranu, iz koje je sad kuljao dim, crn i preteći, iznad
skršenog staklenog krova.
Onda je jedan crnac povikao nekoliko reči, a najednom su se svi
pokrenuli.
Kimi je dobrovoljno išla pored Karla i Asada. Pokazala je put do
protivpožarnog proseka. Pokazala im koji jezičci otključavaju bravu.
Onda ih je, sa malo reči, povela niz suncem okupane šumske stazice do
železničkih šina.
„Možete da radite sa mnom štagod želite. Priznajem krivicu. Otići
ćemo do železničke stanice. Moja vreća je tamo. Zapisala sam sve čega
se sećam.”
Karl se trudio da održi korak s njom dok joj je pričao o kutiji koju je
pronašao i o strašnoj neizvesnosti u kojoj su godinama živeli rođaci
žrtava, koja je sad konačno mogla da se okonča.
Delovala je daleko dok joj je pričao o bolu ljudi usled gubitka voljene
osobe. O tome kako im je neznanje ko im je ubio decu ili o tome kako su
im roditelji nestali ostavilo ožiljke za čitav život. Ljudi koje nije
poznavala. Ostali koji su propatili, osim samih žrtava.
 Činilo se kao da ništa od toga ne dopire do nje. Jednostavno je
tumarala ispred njih kroz šumu, ruku mlitavo spuštenih kraj bokova,
dok joj je slomljeni prst štrčao upolje. Ubistvo trojice nekadašnjih
prijatelja je očevidno označavalo kraj za nju, takođe. Sama je to kazala.
Ljudi kao što je ona ne mogu da prežive dugo u zatvoru, pomislio je. Prosto
je znao.

Stigli su do pruge dobrih stotinu metara dalje od putničke platforme.

Železničke šine su tu prosecale put kroz šumu kao da su nacrtane
lenjirom.
„Pokazaću vam gde mi je vreća”, kazala je, zaputivši se ka žbunju
nadomak šina.
„Nemoj da je podižeš, ja ću“, reče Asad, prestigavši je.
Podigao je platnenu vreću i prešao poslednjih dvadesetak metara do
platforme, držeći vreću dalje od sebe kao da će ga neki mehanizam
unutar nje probosti ako je bude previše drmusao.
Dobri stari Asad.
Kad su stigli do kraja platforme, otkopčao je rajsferšlus i okrenuo
vreću naopačke, uprkos njenim protestima.
Nego šta, unutra se nalazila beležnica. Brzo prelistavanje je pokazalo
da prvih nekoliko stranica vrvi od opisa lokacija, incidenata i datuma.
Neverovatan prizor.
Asad se onda mašio rukom za neveliki, pamučni zamotuljak i
razmotao tkaninu, a žena je jauknula i podigla ruke do glave.
Isto je učinio i Asad, kad je ugledao šta je unutra.
Sićušna mumifikovana osoba sa praznim očnim dupljama. Glava
potpuno crna, a ukočeni prstići su štrčali. Odevena u odelce jedva malo
veće od lutkinog.
Videli su kako juri ka lešu bebe i nisu pokušali da je spreče da ga
uzme i čvrsto privije na grudi.
„Mala Mile, mala Mile. Sad je sve u redu. Mamica je ovde i nikad te
više neće ostaviti“, zajecala je. „Zauvek ćemo biti zajedno. Dobićeš svog
malog plišanog medu, i igraćemo se zajedno svakog bogovetnog dana.”
Karl nikad nije doživeo to definitivno, uzajamno osećanje koje ljudi
imaju kad u naručje uzmu svoje potomstvo neposredno nakon
porođaja. Ali je osećao odsustvo tog osećanja, barem teorijski. Sa
izvesne udaljenosti.
Sada je gledao u ženu i osetio oštar ubod žaljenja i gubitka, toliko
duboko u srcu, da ga je to nateralo da razume. Onda je podigao
ozleđenu ruku do džepa na grudima, izvadio mali talisman medvedića
koga je našao u njenoj metalnoj kutiji i dao joj ga.
Nije ništa rekla. Stajala je kao paralizovana i zurila u plišanu
životinju. Polako je otvorila usta i iskrenula glavu na stranu. Razvukla
je usne kao da će zaplakati, lomeći se jedan beskonačan trenutak
između smeha i suza.
Pored nje je stajao Asad, netipično razoružan i ranjiv. Nabranih veđa
i nepomičan kao kip.
Bojažljivo je ispružila ruku ka medvediću. Čim ga je osetila u šaci,
opustila se, napunila pluća vazduhom i zabacila unazad glavu.
Karl je obrisao nos koji je počeo da curi, i pokušao da skrene pogled
u stranu da ne bi podlegao suzama. Bacio je pogled niz šine ka mestu
gde je grupa putnika čekala voz, i ka mestu gde je njihov automobil
stajao parkiran ispod nadstrešnice. Okrenuo se i video kako s druge
strane stanice voz mili ka njima.
Ponovo se usredsredio na ženu, koja je sada smireno disala i grlila
medvedića i leš bebe.
,,Pa“, kazala je, ispustivši uzdah sposoban da olabavi decenije
emotivnih čvorova, „glasovi su sad nemi.” Kratko se nasmejala, dok su
joj suze tekle niz obraze. „Glasovi su zaćutali, nestali su“, ponovila je,
podižući pogled ka nebu. Iznenada je zračila spokojem koji nije mogao
da razume.
,,Oh, mala Mile, sada smo ostale samo ti i ja. Konačno je gotovo.”
Zavrtela se u krug, grleći leš u plesu bez koraka i naizgled lebdeći u
vazduhu.
A kad se voz našao deset metara od putničke platforme, Karl je
posmatrao kako njena stopala plešu u stranu i stižu do ivice platforme.
Asad je uzviknuo upozorenje u isti mah kad je Karl podigao oči i
pogledao pravo u Kimine oči, pune zahvalnosti; činilo se kao da je u
miru.
„Samo ti i ja, voljena moja devojčice”, kazala je, pružajući ruku.
Sekund kasnije je nestala.
Čulo se samo izbezumljeno škripanje kočnica voza.
 Epilog

Sumrak je bio osvetljen snopovima treperavih, plavih svetala koja su

dopirala sa ukrštanja železničke pruge i puta i duž druma koji je vodio
ka imanju. Čitav krajolik je bio okupan tim plavetnilom, a vazduhom je
odjekivalo zavijanje sirena vatrogasne službe i policijskih vozila.
Policijske značke su bile posvuda, zajedno sa kolima hitne pomoći,
morem novinara i kamera, a radoznali lokalci su stajali na rubu
ograđenog područja, dok su savetnici za krizne situacije radili svoj
posao. Dole na šinama forenzičari i bolničari su imali pune ruke posla,
smetajući jedni drugima.
Karlu se i dalje vrtelo u glavi, ali mu rana na ramenu više nije
krvarila; bolničari hitne pomoći su se pobrinuli za to. No, još je krvario
iznutra. Knedla u grlu ga je i dalje pritiskala.
Sedeo je na drvenoj klupi u železničkoj stanici u Duemoseu i
prelistavao Kiminu beležnicu. Njene beleške su obelodanjivale zlodela
bande bile su nemilosrdno iskrene. Napad na brata i sestru u Rervigu.
Kako su ih nasumično odabrali. Kako su ponizili dečaka i skinuli mu
odeću pre smrtonosnog udarca. Braća blizanci čije su prste odsekli.
Bračni par nestao na moru. Kore Bruno i Kile Baset. Životinje i ljudi,
jedni za drugima. Sve je bilo tamo. Plus činjenica da je uvek Kimi bila ta
koja je ubijala žrtve. Metodi su se razlikovali, a ona je svaki detaljno
opisala. Bilo mu je neverovatno teško da shvati da je to ista osoba koja
je njemu i Asadu spasla život. Ista žena koja je ležala tamo dole, pod
vozom, skupa sa svojim mrtvim detetom.
Zapalio je cigaretu i pročitao poslednje stranice. Govorile su o
kajanju. Ne u Olbekovom slučaju, već u Tininom. Kako nije želela da joj
da preveliku dozu. U ružnoći reči je postojala izvesna nežnost, neka
vrsta prisustva i uvida koji su nedostajali opisima svih drugih groznih
dela. Koristila je reči kao što su „zbogom?” i „Tinin poslednji, nebeski
fiks“.
Ta beležnica će raspomamiti medije i sunovratiti vrednost deonica,
čim se obelodani saučesništvo tih ljudi.
„Odnesi beležnicu u stanicu i smesta napravi nekoliko fotokopija,
važi, Asade?“
Klimnuo je. Posledice će biti grozničave, ali kratkotrajne. Budući da
niko drugi osim tog trija, ne računajući čoveka koji je već u zatvoru, nije
bio umešan, sve se svodilo na obaveštavanje ucviljenih rođaka i
pravilnu raspodelu nesumnjivo ogromnih odšteta koje će isplatiti
zaostavštine Prama, Florina i Dibela Jensena.
Karl je kratko zagrlio Asada i mahanjem ruke oterao psihologa za
krizne situacije, koji je odlučio da je došao red na njega.
Kad kucne čas za to, ima sopstvenu savetnicu za krizne situacije.
„Sad ću se odvesti u Roskilde, a ti se sa forenzičarima vrati u
stanicu, važi? Vidimo se sutra, Asade. Onda ćemo razgovarati o svemu
ovome, a?“
Asad je ponovo klimnuo. On je sve to već razrešio u svojoj glavi.
U tom trenutku, stvari između njih su bile dobre.
Kuća u Ulici Fasanvej u Roskildeu je delovala mračno. Žaluzine su
bile spuštene, i sve je bilo tiho. Vesti na radiju u automobilu su
izveštavale o nasilnim događajima u Ejlstrupu i hapšenju zubara, za
koga je policija ubeđena da stoji iza napada u centru grada. Uhapšen je
za vreme pokušaja napada na policajku u civilu na Nikolaj trgu blizu
Store Kirkestrede ulice. O čemu li je taj idiot mislio?
Karl je bacio pogled na ručni sat, a zatim ponovo na zamračenu
kuću. Znao je da stari ljudi rano idu na počinak, ali je tek prošlo pola
sedam uveče.
Onda je klimnuo glavom ka mesinganoj pločici na kojoj su pisala
imena Jens-Arnold&Ivete Larsen i Marta Jergensen i pozvonio na
zvonce na vratima.
Prst mu je i dalje bio na zvoncetu kad je krhka žena otvorila vrata i
pokušala da se zaštiti od hladnoće, uvivši se u tanki kimono.
,,Da?“, upitala je pospano, zbunjeno ga gledajući.
„Izvinjavam se što vas uznemiravam, Ivete Larsen. Ja sam Karl
Merk. Policajac koji vas je posetio pre neki dan. Sećate se, zar ne?“
Nasmešila mu se. „O, da“, rekla je. „Tako je, sad se sećam.”
„Imam neke dobre vesti, mislim. Voleo bih da ih lično podelim s
Martom. Našli smo ubice njene dece. Pravda je zadovoljena, moglo bi se
reći.”
,,Oh“, kazala je, stavljajući šaku na grudi. „Kakva šteta.” Onda mu
se neobično nasmešila. Osmeh joj nije bio naprosto tužan, već takođe i
pokajnički. „Trebalo je da vas pozovem, veoma mi je žao. Mogli ste
poštedeti sebe duge vožnje dovde. Marta je mrtva. Umrla je iste noći
kad ste bili ovde. Premda ne zbog vaše posete, dabome. Jednostavno
više nije imala snage.”
Stavila je šaku na njegovu. „Ali hvala vam. Sigurna sam da bi joj bilo
ogromno olakšanje da zna.”

***

Karl je dugo sedeo u službenom automobilu, zureći preko fjorda

severno od Roskildea. Gradska svetla su sijala preko mračne vode. U
drugačijim okolnostima, prizor bi ga ispunio spokojem, ali trenutno nije
mogao da ga pronađe.
U glavi mu se neprekidno vrtela fraza: „Što možeš danas, ne
ostavljaj za sutra“. Ne odlaži za sutra ono što možeš da uradiš danas,
jer sutrašnji dan iznenada više ne postoji.
Da se sve odigralo svega nekoliko nedelja ranije, Marta Jergensen bi
umrla sa saznanjem da su ubice njene dece mrtve. Kakav bi joj mir to
donelo. I kakav mir bi to donelo njemu, znajući da ona zna.
„Što možeš danas, ne ostavljaj za sutra.”
Ponovo je pogledao na ručni časovnik, a zatim uzeo mobilni telefon.
Dugo je zurio u ekran, a potom konačno okrenuo broj.
„Ovde Klinika za traumatologiju kičme“, javio se ženski glas. U
pozadini je čuo zvuke televizije. Mogao je da razabere reči ,,Ejlstrup“,
,,Dueholt“, „Duemos?” i „velika misija spasavanja životinja“.
Da, novosti su stigle čak i tamo.
„Karl Merk na telefonu“, kazao je. ,,Ja sam blizak prijatelj Hardija
Heningsena. Hoćete li biti toliko ljubazni i preneti mu da ću mu sutra
doći u posetu?“
„Naravno. Ali Hardi trenutno spava.”
 „Dobro, ali recite mu čim se probudi sutra ujutru, molim vas.”
Ponovo zureći preko mračne vode, ugrizao se za usnu. Nikad u
životu nije doneo veću odluku.
A strepnje su ga razdirale kao ubod noža u stomak.
Onda je punim plućima udahnuo vazduh, ukucao sledeći broj i
sačekao nekoliko sekundi dugih kao večnost da mu se javi Mona Ibsen.
„Ćao, Mona, ovde Karl. Izvini zbog načina na koji su se stvari
završile poslednji put kad smo se videli.”
„Nema veze.” Zvučala je kao da to zaista misli. „Čula sam šta se juče
dogodilo, Karle. Sve TV stanice izveštavaju o tome. Videla sam tvoje
slike. Mnogo slika. Jesi li teško povređen? Svi to kažu. Gde si sada?“
„Sedim u kolima i gledam u fjord Roskilde.”
Ćutala je trenutak-dva, verovatno pokušavajući da proceni dubinu
njegove krize.
„Jesi li dobro?“, upitala ga je.
,,Ne“, odgovorio je. ,,Ne, ne mogu reći da jesam.”
„Smesta dolazim”, kazala mu je. „Ostani gde si, Karle. Ne mrdaj ni
za pedalj. Gledaj u vodu, budi smiren. Stižem za tili čas. Reci mi tačno
gde si, a ja ću doći.”
Uzdahnuo je. To je bilo slatko od nje.
,,Ne, ne“, kazao je, dozvolivši sebi da se tiho zakikoće. ,,Ne, nemoj
da se brineš za mene. Dobro sam. No, postoji nešto o čemu moram da
razgovaram s tobom. Nešto što ne mogu sam da razrešim. Ako možeš
da dođeš kod mene kući, to bi me veoma, veoma usrećilo.”

Nije žalio truda. Rešio se fespera davši mu novac za trošenje u piceriji

Roma i u bioskopu u Aleredu. Više nego dovoljno novca za dvoje, i da
im posle toga ostane za po šaurmu dole u stanici. Pozvao je video-klub i
rekao Mortenu da kad se vrati kući sa posla smesta ode pravo dole u
podrum. Skuvao je kafu i zagrejao vodu za čaj. Kauč i stočić za kafu su
bili onoliko uredni koliko je to bilo moguće.
Sedela je pored njega na kauču, ruku skrštenih u krilu. Oči su joj bile
napete. Saslušala je svaku reč koju je izgovorio, klimajući glavom kad bi
mu pauze postale preduge. No, nije kazala nijednu jedinu reč sve dok
nije završio s pričom.
„Želiš da se staraš o Hardiju u svojoj kući, ali se plašiš“, rekla je,
klimnuvši još jednom. „Znaš šta, Karle?“
Osetio je kako celo njegovo fizičko prisustvo menja brzinu, kao da se
vreme usporilo. Osećao se kao da čitavu večnost vrti glavom. Da mu
pluća rade kao bušni kovački mehovi. „Znaš šta, Karle?“, pitala ga je.
Kakvo god da bude njeno sledeće pitanje, on neće znati odgovor. Želeo
je samo da ona zauvek sedi pored njega na kauču, a da joj prećutano
pitanje lebdi na usnama, koje je žarko žudeo da poljubi. Jednom kad
dobije odgovor, neće proći dugo pre nego što njen miris postane samo
sećanje, a prizor njenih očiju izbledi u nestvarnost.
,,Ne, ne znam“, rekao je sa oklevanjem.
Stavila je šaku na njegovu. „Divan si“, kazala mu je, i nagnula se ka
njemu tako da joj je dah susreo njegov. Prelepa je, pomislio je, a utom
mu je zazvonio mobilni telefon. Insistirala je na tome da se javi.
„Ćao, ovde Viga!“, začuo se veoma provokativan glas njegove
odbegle žene. „Zvao me je Jesper. Kazao je da želi da se useli kod
mene“, rekla je, a rajsko osećanje koje je taman počelo da mu prožima
telo bilo je grubo istrgnuto iz njega.
„Ali to jednostavno nije moguće, Karle. Ne može da živi sa mnom.
Moramo da pričamo o tome. Dolazim do tebe. Vidimo se za dvadesetak
minuta.”
Otvorio je usta da se usprotivi. Međutim, Viga je već prekinula vezu.
Karl je susreo Monin zavodnički pogled i pokajnički se nasmešio.
To je, najkraće rečeno, bio njegov život.
 Zahvalnice

Toplo se zahvaljujem Hane Adler-Olsen na svakodnevnom

ohrabrivanju i pronicljivim savetima. Hvala, takođe, Elsebet Verens,
Frediju Miltonu, Ediju Kiranu, Hane Petersen, Miši Šmalstajgu i
Heningu Kureu na temeljnim komentarima od neprocenjive važnosti,
baš kao i Jensu Verensu na savetima i Ane K. Andersen na svem
njenom žongliranju i oštrom oku. Hvala Giteu i Peteru K. Ranesu i
Danskom centru za pisce i prevodioce u Haldu Hovergordu na
gostoprimstvu kad se ukazala nužda, i Povu G. Eksneru na tome što je
bio nepomirljiv. Hvala Karlu Andersenu na svestranom poznavanju
lova, među drugim stvarima, i istražnom nadzorniku Lejfu Kristensenu
na velikodušnosti s kojom je sa mnom podelio svoje iskustvo, i na
oštrim ispravkama u vezi s policijskim procedurama.
BALKAN DOWNLOAD
Hvala i vama, svim fantastičnim čitaocima koji ste posetili moj veb-sajt
na adresi www-jussiadlerolsen.com, i ohrabrili me da nastavim da
pišem.