Naziv originala:

Michael Hjorth &Hans Rosenfeldt

LÄRJUNGEN
Kad je taksi skrenuo u Ulicu Tolens, nešto pre pola osam uveče, Rikard
Granlund bio je siguran da mu dan nikako ne može biti gori. Četiri dana
proveo je u Minhenu i okolini. Na poslovnom putu. Nemci su manje-više
radili sasvim normalno čitavog jula. Sastanci sa klijentima od ujutro do
uveče. Fabrike, sale za sastanke i bezbrojne kafe. Bio je umoran, ali
zadovoljan. Sistem pokretnih traka možda nije bio najuzbudljivija stvar na
svetu – retko kad je njegov posao izazivao radoznalost i nikad nije
predstavljao najzanimljiviju temu za razgovor oko trpezarijskog stola ili sa
prijateljima – ali dobro se prodavao. Pokretne trake. Stvarno su se dobro
prodavale.
Trebalo je da avion iz Minhena poleti u 9.05 ujutro. U Stokholmu je
trebalo da bude u jedanaest i dvadeset. Svratio bi u kancelariju i obavestio ih
kako je prošao. Bio bi kod kuće oko jedan. Ručak s Katarinom, a onda je
ostatak poslepodneva trebalo da provedu u vrtu. To je bio plan.
Sve do trenutka kad je saznao da je let za Arlandu otkazan. Prebacio se u
Lufthanzin red za reklamacije i dobio mesto na letu u 13.05. Još četiri sata na
međunarodnom aerodromu u Minhenu. Nije se baš radovao ovome.
Rezignirano uzdahnuvši, uzeo je telefon i poslao poruku Katarini. Moraće da
ruča bez njega, ali ipak se nadao da će uspeti da provedu barem nekoliko sati
radeći u vrtu. Kakvo li je vreme? Možda će večeras stići da popiju koktel na
terasi? Mogao bi da kupi nešto na aerodromu, kad već ima vremena napretek.
Katarina se odmah javila. Šteta što mu je let odložen. Nedostaje joj.
Vreme u Stokholmu je fantastično, i planirani kokteli zvuče kao odlična
ideja. Iznenadi me. Volim te.
Rikard je prišao jednoj od prodavnica koje su se i dalje reklamirale kao
bescarinske zone, iako je bio siguran da to ni najmanje nije bitno ogromnom
broju putnika. Pronašao je policu sa već pripremljenim koktelima i uzeo flašu
koju je prepoznao iz televizijske reklame – mohito klasik.
Dok je išao prema kiosku s novinama, proverio je svoj let na oglasnoj
tabli. Kapija 26. Procenio je da će mu trebati desetak minuta da stigne.
Rikard je sedeo uz šoljicu kafe i sendvič dok je prelistavao tek kupljeno
izdanje Garden ilustrejtida. Minuti su se vukli jedan za drugim. Malo je
gledao izloge, kupio još jedan časopis, ovog puta neki o modernim
električnim spravama, a onda otišao u drugi kafić i popio flašu mineralne
vode. Posle odlaska u toalet, konačno je došlo vreme da krene prema kapiji.
Tu ga je dočekalo drugo iznenađenje. Let u 13.05 je odložen. Novo vreme za
ukrcavanje: 13.40. Predviđeno vreme poletanja: 14.00. Rikard je ponovo
uzeo telefon. Obavestio je Katarinu o poslednjem odlaganju i istresao svoj
gnev na letenje uopšte, a posebno na Lufthanzu. Pronašao je prazno mesto i
seo. Nije dobio odgovor na svoju tekstualnu poruku.
Pozvao ju je.
Niko se nije javljao.
Možda s nekim ruča u gradu. Odložio je telefon i sklopio oči. Nije imalo
smisla nervirati se zbog situacije; ionako nije mogao bogzna šta da uradi
povodom toga.
U petnaest do dva devojka za pultom dočekala ih je i izvinila se zbog
kašnjenja. Kad su se smestili u avion i kad im je posada saopštila proceduru
za slučaj opasnosti, koju niko nije s pažnjom slušao, obratio im se kapetan.
Neka lampica u kabini pokazivala je da postoji kvar. Verovatno nešto nije
bilo u redu sa samom lampicom, ali svejedno nisu smeli da rizikuju. Tehničar
je već krenuo ka njima da to proveri. Kapetan se izvinio i zamolio ih za
saradnju. U avionu je ubrzo postalo pretoplo. Rikard je osetio da ga volja za
saradnjom i relativno dobro raspoloženje napuštaju podjednako kako mu je
košulja bivala sve vlažnija i vlažnija, na leđima i pod pazusima. Kapetan im
se ponovo obratio. Dobre vesti: kvar je popravljen. I ne tako dobre vesti:
propustili su svoj red i trenutno ima devet aviona koji treba da polete pre njih,
ali, čim na njih ponovo dođe red, otpočeće let za Stokholm. Izvinio se.
Sleteli su u Arlandu u 17.20.
Dva sata i deset minuta kasnije.
Ili šest sati kasnije. Zavisno od toga kako se uzme.
Dok je išao ka odeljenju gde se preuzima prtljag, Rikard je ponovo
pozvao kući. Niko se nije javio. Pokušao je na Katarinin mobilni. Javila se
govorna pošta, posle petog zvona. Rikard je stigao do velikog hola gde se
nalazila traka sa prtljagom. Sudeći po monitoru iznad broja 3, koferi sa leta
LH2416 stići će za osam minuta.
Trebalo im je dvanaest.
 I još petnaest pre nego što je Rikard shvatio da njegovog kofera nema.
Ponovo je čekao u redu na Lufthanzinom pultu, da prijavi nestali prtljag.
Predavši priznanicu i svoju adresu, kao i najbolji mogući opis svog kofera,
Rikard je izašao na dolazni terminal i potražio taksi. Vrelina ga je udarila
svom silinom dok je prolazio kroz obrtna vrata. Stvarno je bilo leto. Proveli
bi divno veče. Osetio je kako mu se vraća raspoloženje kad se setio mohita na
tremu, pod večernjim suncem. Stao je u red za taksi službe „Stokholm”,
„Kurir” i „020” Kad su krenuli, vozač mu je rekao da je, što se saobraćaja
tiče, danas u Stokholmu pakao. Pravi pakao. Tad je smanjio brzinu na pedeset
kilometara na sat i uključio se u naizgled beskrajnu reku vozila koja su išla na
jug, putem E4.
Tako da je do trenutka kad je taksi konačno skrenuo u Ulicu Tolens,
Rikard Granlund bio siguran da mu dan nikako ne može biti gori.
Platio je kreditnom karticom i krenuo prema kući kroz mirisni i predivno
uređeni vrt. Spustio je akten-tašnu i plastičnu kesu odmah kod vrata.
„Zdravo!”
Niko mu nije odgovorio. Rikard se izuo i ušao u kuhinju. Pogledao je
kroz prozor da vidi da li je Katarina u vrtu, ali od nje nije bilo ni traga ni
glasa. Ni u kuhinji nije bilo nikog. Nije bilo ni poruke koju bi mu inače
ostavila na uobičajeno mesto. Rikard je uzeo telefon i pogledao ga. Nije bilo
propuštenih poziva ni poruka. U kući je bilo toplo i zagušljivo; sunce je sijalo
pravo u prozore, a Katarina nije spustila zastore. Rikard je otključao vrata
prema tremu i širom ih otvorio. Onda se popeo. Istuširaće se i presvući.
Osećao se prljavo i znojavo, sve do gaća. Skinuo je kravatu i počeo da
otkopčava košulju dok se peo stepenicama, ali se zaledio kad je stigao do
spavaće sobe Katarina je ležala na krevetu. Bilo je to prvo što je primetio. A
onda je shvatio tri stvari u brzom sledu.
Ležala je na stomaku.
Bila je vezana.
I bila je mrtva.

METRO SE SAV ZATRESAO DOK je kočio. Majka sa kolicima, koja je stajala

ispred Sebastijana Bergmana, snažno je stiskala čeličnu šipku i nervozno se
osvrtala. Bila je nervozna još kad je ušla na stanici „Sankt Eriksplan” i pored
toga što joj je uplakani sin zaspao posle svega nekoliko stanica, nikako nije
uspevala da se opusti. Bilo je očigledno da joj nije prijatno što je okružena
tolikim nepoznatim ljudima. Sebastijan je to mogao da zaključi iz nekoliko
stvari. Neprekidno se pomerala kako bi izbegla fizički kontakt s bilo kim.
Neznatno joj se oznojila gornja usna. Imala je uspaničeni izraz na lica, a oči
su joj neprekidno streljale na sve strane. Sebastijan joj se umirujuće
osmehnuo, ali ona je hitro okrenula glavu i nastavila da osmatra okolinu.
Sebastijan je pregledao natrpani vagon, koji se ponovo zaustavio u
tunelu uz metalni siktaj, odmah posle Trga Hetorget. Nakon nekoliko
trenutaka stajanja u potpunoj pomrčini, metro je lagano počeo da se kreće i
upuzao je u „T-centralen”, glavnu stanicu u srcu Stokholma. Uglavnom nije
putovao metroom i nikad ga nije koristio u vreme najveće gužve ili turističke
sezone. Bio mu je previše neudoban, previše haotičan. Jednostavno nije
navikao na toliko ljudi en masse, sa svim njihovim zvucima i zadasima. Više
je voleo da pešači ili se vozi taksijem. Da drži odstojanje od ljudi. Da ostane
neuključen. To je za njega bilo normalno ponašanje. Ali ništa više nije bilo
normalno.
Ništa.
Sebastijan se naslonio na vrata u zadnjem delu vagona i kroz njih
pogledao u susedni. Video ju je kroz mali prozor. Plava kosa, spuštena glava,
sa novinama u rukama. Shvatio je da se osmehuje dok ju je gledao.
Kao i uvek, presedala je u drugi metro na Stanici „T-centralen” žurno
koračajući po kamenim stepenicama do crvene linije. Lako ju je pratio. Sve
dok je držao odstojanje, bio je skriven rekom putnika i turista koji gledaju u
svoje mape.
Kad je metro stao na Stanici „Jerdet”, dvanaest minuta kasnije,
Sebastijan je sačekao nekoliko trenutaka pre nego što je izašao iz vagona.
Ovde je morao da bude oprezniji. Manje ljudi kretalo se po platformi; najveći
broj putnika izašao je na prethodnoj stanici. Sebastijan je izabrao vagon
ispred njenog kako bi mu bila okrenuta leđima nakon izlaska. Brzo je
koračala, i već je bila na pola pokretnih stepenica kad ju je ugledao. „Jerdet”
je očigledno bila i poslednja stanica za ženu sa kolicima, i Sebastijan je
odlučio da ostane iza nje u slučaju da se osoba koju prati okrene iz nekog
razloga. Žena je gurala kolica postojanim korakom, iza ljudi koji su žurili
prema pokretnim stepenicama, nadajući se da će izbeći gužvu.
Dok je koračao za njom, Sebastijan je shvatao koliko su slični. Dvoje
ljudi koji moraju da drže odstojanje.

JEDNA ŽENA.
Mrtva.
U svom domu.
Pod normalnim okolnostima ne bi postojala potreba da se pozove
državna jedinica za ubistva, poznata kao Riksmord, i tim Torkela Heglunda.
U najvećem broju slučajeva u pitanju je bio tragičan završetak porodične
svađe, razmirica oko starateljstva, izliv ljubomore, ili pijano veče u
pogrešnom društvu.
Svi koji rade u policiji znaju da je, kad je neka žena ubijena u svom
domu, počinilac uglavnom neko od njoj najbližih, pa nije bilo iznenađujuće
što se, nakon što je posle pola osam primila hitan poziv, Stina Kavpin
poigravala idejom da razgovara upravo sa ubicom.
„Policija, izvolite?”
„Moja žena je mrtva.”
Bilo je teško odgonetnuti sve ostalo što je čovek izgovorio. Glas mu je
bio dubok zbog tuge i šoka. U nekoliko dugih trenutaka tišina je bila toliko
napeta da je Stina mislila da je prekinuo vezu. A onda ga je čula kako
pokušava da povrati kontrolu nad disanjem. Bila je prava borba izvući iz
njega adresu; čovek je uporno ponavljao da mu je žena mrtva i da ima mnogo
krvi. Krvi ima svuda. Možete li da dođete? Molim vas? Stina je zamišljala
sredovečnog čoveka čije su šake prekrivene krvlju, koji lagano, ali sigurno,
počinje da shvata šta je uradio. Na kraju je nekako uspela da dobije adresu u
Tumbi. Zamolila je pozivaoca – i verovatno ubicu – da ostane gde je i da
ništa ne dodiruje po kući. Poslaće policiju i ambulantna kola na mesto
zločina. Prekinula je vezu i prenela poruku sederternskoj policiji u Hudingeu,
koja je poslala patrolu.

Erik Lindman i Fabijan Holst upravo su završavali pomalo kasnu i brzu

večeru kad su primili poziv sa saopštenjem da krenu na adresu Tolens 19.
Deset minuta kasnije bili su tamo. Izašli su iz patrolnog vozila i
pogledali kuću. Nijedan od policajaca nije bio nešto naročito zagrejan za
vrtlarstvo, ali obojica su shvatila da je neko potrošio značajnu količinu
vremena i novca da stvori ovako idiličnu raskoš koja je okruživala žutu
drvenu kuću.
Kad su bili na pola prilazne staze, vrata su se otvorila. Oba čoveka
instinktivno su posegnula za svojim futrolama na desnom boku. Neki čovek
je stao u dovratak, razdrljene košulje, i pogledao uniformisane policajce
skoro potpuno bezizražajnim očima.
„Nema potrebe za ambulantnim kolima.”
Lindman i Holst kratko su se pogledali. Čovek na dovratku očigledno je
bio u stanju šoka. Ljudi u stanju šoka ponašali su se prema nekim svojim
pravilima. Bili su nepredvidivi. Nelogični. Lindman je nastavio da ide
stazom, dok je Holst usporio, držeći šaku na pištolju.
„Rikard Granlund?”, pitao je Lindman dok je prelazio nekoliko
poslednjih koraka prema čoveku, čiji je pogled ostao prikovan za neku tačku
iza njega.
„Nema potrebe za ambulantnim kolima”, ponovio je čovek. „Žena s
kojom sam pričao rekla je da će poslati ambulantna kola. Nema potrebe.
Zaboravio sam da joj kažem...”
Lindman je stigao do čoveka. Nežno ga je uhvatio za ruku. Fizički
kontakt prepao je čoveka na dovratku i primorao ga da se okrene ka njemu.
Iznenađeno je pogledao Lindmana, kao da ga je tek sad ugledao i zapitao se
kako mu je prišao tako blizu.
Nema krvi na njegovim šakama i odeći, primetio je Lindman.
„Rikard Granlund?”
Čovek klimnu. „Došao sam kući, a ona je tamo ležala...”
„Kući, odakle?”
„Šta?”
„Kući, odakle? Gde ste bili?” Možda ovo nije bio najbolji trenutak da se
ispituje čovek koji je očigledno u šoku, ali informacije prikupljene prilikom
prvog kontakta mogle bi se uporediti sa onim što bude rečeno prilikom
ispitivanja, nešto kasnije.
„U Nemačkoj. Na poslovnom putu. Let mi je otkazan. Ili će pre biti da je
prvo otkazan, a onda i odložen, a onda sam još više zakasnio, jer mi je
prtljag...”
 Čovek je zaćutao. Neka misao, ili nešto što je iznenada shvatio, kao da
ga je prekinulo. Pogledao je Lindmana s jasnoćom u očima koje maločas nije
bilo.
„Jesam li mogao da je spasem? Da sam stigao na vreme, da li bi i dalje
bila živa?”
Sva ova „šta bi bilo” pitanja normalna su reakcija kad nekog više nema;
Lindman je to mnogo puta čuo. U nekoliko slučajeva na kojima je radio ljudi
su gubili život jer su se našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Prelazili
su put tačno u trenutku kad je nailazio neki pijani vozač u punoj brzini.
Spavali su u prikolici u noći kad je butan-boca počela da pušta. Prelazili su
prugu baš kad je voz nailazio. Žice dalekovoda koje su pale, nasilni muškarci
pod dejstvom droge, automobili na pogrešnoj strani puta. Nesreće,
slučajnosti. Zaboravljeni ključevi mogli su da zadrže nekoga onih nekoliko
dragocenih sekundi koje su mu bile potrebne da pređe prugu kod automatske
rampe. Odloženi let bi mogao da nečiju ženu ostavi dovoljno dugo samu da
ubici pruži priliku da je napadne. Sva ta „šta bi bilo” pitanja.
Savršeno normalna kad je neko ubijen.
Nemoguće je odgovoriti na njih.
„Gde vam je žena, Rikarde?”, pitao je Lindman, mirnim i ravnim
glasom.
Čovek na dovratku kao da je razmišljao o ovom pitanju. Morao je da
prestane da razmišlja o svom putovanju i mogućoj krivici, koje je iznenada
postao svestan. I koja je dovela do ovog užasnog događaja.
Događaja koji je bilo nemoguće sprečiti.
Nekako je uspeo da se probije kroza sve to.
„Gore.” Rikard je mahnuo prema unutrašnjosti kuće i počeo da plače.
Lindman je klimnuo kolegi da se popne dok je uvodio uplakanog čoveka.
Nikad ne možeš biti sasvim siguran, nikad ne možeš da prosudiš ispravno, ali
Lindman je savršeno jasno osećao da u kuhinju ne uvodi ubicu dok je rukom
grlio Granlunda oko ramena.
Kod prvog stepenika Holst je izvadio službeni pištolj i držao ga uz nogu.
Ako slomljeni čovek o kom njegov kolega brine nije ubica, onda još uvek
postoji šansa da je ubica i dalje u kući. Na vrhu stepeništa dospeo je do male
sobe opremljene dvosedom, televizorom i uređajem za puštanje blu-rej
diskova. Mali prozor. Police duž zidova, sa knjigama i filmovima. Četvora
vrata. Dvoja otvorena, dvoja zatvorena. S vrha stepeništa Holst je video
ženine noge u spavaćoj sobi. Na krevetu. Što znači da se mora obavestiti
Riksmord, pomislio je dok je žurno ulazio u drugu sobu čija su vrata bila
otvorena: radna soba. Prazna. Dvoja zatvorenih vrata vodila su u kupatilo i
garderobu. Obe prostorije bile su prazne. Holst je odložio pištolj i prišao
spavaćoj sobi. Zastao je na dovratku.
Jedan detektiv iz Riksmorda dodeljen im je pre nedelju i nešto dana.
Mora da ga obaveštava o smrtnim slučajevima koji ispunjavaju određene
kriterijume.
Ako je žrtva pronađena u spavaćoj sobi.
Ako je žrtva vezana.
Ako je žrtvi prerezan vrat.

ZVONJAVA TORKELOVOG MOBILNOG PREKINULA JE poslednji stih pesme

„Danas nam je divan dan”, i on se javio nakon što se povukao u kuhinju,
ostavivši radosno klicanje za sobom.
Bio je na Vilminoj rođendanskoj zabavi.
Trinaest godina.
Tinejdžerka.
Rođendan joj je u stvari bio prošlog petka, ali tada je želela da sa
drugaricama izađe u restoran i bioskop. Njeni stariji, dosadniji članovi
porodice, kao što je njen otac, smeli su da dođu tek sledećeg vikenda. Torkel
i Ivon kupili su mobilni telefon kćerki za rođendan. I to novi – ne neki
polovni sestrin, njegov ili Ivonin, kakav bi joj uglavnom davali kada bi na
poslu dobili novi. Sada je imala najnoviji model – sa androidom, rekao je Bili
kad ga je Torkel zamolio za pomoć pri odabiru. Po Ivoninim rečima, Vilma je
manje-više spavala s njim, od prošlog petka.
Ove večeri kuhinjski sto bio je zatrpan poklonima. Starija sestra kupila
je Vilmi maskaru, senku, sjaj za usne i podlogu. Vilma je taj poklon dobila u
petak, ali je sve izložila kako bi se hvalila plenom. Torkel je uzimao maskaru,
koja je garantovano deset puta produžavala trepavice, dok je slušao
informacije koje su mu saopštavane u uvo.
 Ubistvo. U Tumbi. Jednoj ženi je prerezan vrat i leži vezana u spavaćoj
sobi.
Torkel je smatrao da je Vilma premlada da bi nosila šminku, ali mu je
jasno stavljeno do znanja da je ona jedina među svojim vršnjakinjama koja je
ne nosi i da se uopšte ne razmatra ideja da se sledeće godine u školi pojavi
bez nje. Torkel se tome nije naročito protivio. Vremena se menjaju i znao je
da bi trebalo da bude srećan što taj razgovor s Vilmom nije morao da vodi još
pre dve godine. Neki od roditelja njenih drugarica bili su u toj situaciji, i
očigledno su izgubili bitku.
Sve je ukazivalo na činjenicu da je ovo treća žrtva.
Torkel je prekinuo razgovor, spustio maskaru i vratio se u dnevnu sobu.
Vilma je pričala sa dedom i babom po mami. Pozvao ju je, a ona nije
delovala previše nesrećno što mora da prekine razgovor sa njima. Prišla je
Torkelu s radoznalim izrazom lica, kao da misli da je bio u kuhinji i
pripremao joj nekakvo iznenađenje.
„Moram da idem, zlato.”
„Nije valjda zbog Kristofera?”
Torkelu je trebalo nekoliko sekundi da shvati ovo pitanje. Kristofer je
bio novi Ivonin partner. Postali su par pre nekoliko meseci, ali Torkel ga je
tek večeras upoznao. Bio je profesor u srednjoj školi. Imao je oko pedeset.
Bio je razveden i imao decu. Činio se kao fin čovek. Torkelu nijednog
trenutka nije palo na pamet da bi njihov susret mogao biti mučan, neprijatan
ili na bilo koji način problematičan. Vilma je njegovo oklevanje očigledno
protumačila kao potvrdu da je u pravu.
„Rekla sam joj da ga ne dovodi”, nastavila je s tužnim izrazom lica.
Torkel je osetio nežnost prema kćerki. Želi da ga zaštiti. Ima trinaest
godina, a želi da ga zaštiti od neprijatnosti. U njenom svetu bila je to
očigledno prilično čudna situacija. Sigurno ne bi volela da sretne svog bivšeg
momka u društvu neke druge devojke. Ako je uopšte nekad i imala momka.
Torkel u to nije bio siguran. Nežno ju je pomazio po obrazu.
„Moram na posao. Nema to nikakve veze sa Kristoferom.”
„Sigurno?”
„Naravno. Morao bih da odem i da smo samo nas dvoje tu. Znaš kako to
ide.”
 Vilma je klimnula glavom. Dovoljno dugo je živela s njim.
„Je li neko ubijen?”
„Jeste.”
Torkel nije želeo ništa više da joj kaže. Davno je odlučio da ne privlači
pažnju svoje dece prepričavanjem uzbudljivih i grotesknih detalja vezanih za
posao. Vilma je to znala. Ništa više nije pitala, samo je klimnula potvrdno.
Torkel ju je pogledao, ozbiljnog izraza lica.
„Mislim da je stvarno lepo to što je mama nekog upoznala.”
„Zašto?”
„Zašto da ne? Samo zato što nije više sa mnom, ne znači da mora da
bude sama.”
„Jesi li ti upoznao nekog?”
Torkel je kratko oklevao. Da li je? Dugo je imao nekakvu vrstu veze sa
Ursulom, svojom udatom koleginicom, ali nikad nisu zapravo definisali o
čemu se tu radi. Spavali su zajedno kad su radili u drugim mestima. Nikad u
Stokholmu. Nikad nisu zajedno večerali, nikad nisu vodili one obične
razgovore o privatnim životima. Bio je to seks i razgovor o poslu. To je bilo
sve. Pa čak više ni to, u ovom trenutku. Pre nekoliko meseci, Torkel je u
jednu istragu uključio starog kolegu Sebastijana Bergmana, i otada se
njegova i Ursulina veza svela samo na posao. Ovo je Torkelu smetalo, mnogo
više nego što je to bio spreman da prizna. Nije u pitanju bila činjenica što se
sve odvijalo po Ursulinim pravilima – s tim je mogao da živi – već to što mu
je nedostajala. Mnogo više nego što je mislio da će biti slučaj. Nerviralo ga je
to. A povrh svega, činilo se kao da se nedavno ponovo zbližila sa Mikaelom.
Čak su nedavno proveli i jedan vikend u Parizu.
I onda, da li je upoznao nekoga?
Verovatno nije, ali nije imao nameru da objašnjava kompleksnosti svog
odnosa sa Ursulom Vilmi, koja je tek postala tinejdžerka.
„Ne”, rekao je, „nikog nisam upoznao. A sad stvarno moram da idem.”
Zagrlio ju je. Jako.
„Srećan rođendan”, prošaputao je. „Volim te.”
„I ja tebe volim”, odgovorila mu je. „Kao i svoj mobilni.” Nežno je
prislonila sveže namazane usne na njegov obraz.
 Torkel se još uvek smešio kad je ušao u automobil i krenuo za Tumbu.
Pozvao je Ursulu. Ona je već bila krenula.
Dok se vozio, Torkel je sebe uhvatio kako se nada da će ovo na kraju
ipak biti nešto drugo. Neko drugi. Da neće postojati nikakva veza sa ostalim
ubijenim ženama. Ali, čim je pogledao u spavaću sobu, shvatio je da se
uzalud nadao.
Najlonske čarape. Spavaćica. Scena.
Ovo je bila treća žrtva.
„Od uva do uva” bio je neadekvatan opis zjapeće rane na vratu. Pre, od
jedne strane kičme do druge. Kao kada se otvori konzerva i ostavi se jedan
mali deo kako bi poklopac mogao da se prevrne. Ženi je glava bila skoro
odsečena od tela. Bila je potrebna značajna snaga da se nanese takva povreda.
Krvi je bilo svuda, visoko po zidovima i po čitavom podu.
Ursula je već vredno fotografisala. Pažljivo se kretala po sobi, pazeći da
ne stane u krv. Ona je uvek prva stizala na mesto zločina, kad je to bilo
moguće. Podigla je glavu, klimnula mu i nastavila sa fotografisanjem. Torkel
joj je postavio pitanje, iako je već znao odgovor.
„Isto?”
„Jeste.”
„Opet sam pozvao u Levhagu dok sam išao ovamo. On je još uvek tamo,
tačno tamo gde bi i trebalo da bude.”
„Pa to smo znali, zar ne?”
Torkel klimnu potvrdno.
Nije mu se sviđao ovaj slučaj, razmišljao je dok je stajao pored vrata
spavaće sobe i gledao mrtvu ženu. Stajao je i pored drugih vrata i gledao u
druge spavaće sobe, viđao je i druge žene u spavaćicama, ruku i nogu vezanih
najlonskim čarapama, silovane i prerezanog grkljana. Prvu su pronašli 1995.
Još tri su pronašli pre nego što su uspeli da uhvate ubicu, krajem leta 1996.
Hinde je osuđen na doživotnu robiju u Levhagi.
Nije čak podneo ni molbu za smanjenje kazne.
I još uvek je tamo.
Ali ove nove žrtve su identične kopije Hindeovim. Šake i stopala vezana
su im na isti način. Neumerenom silom presečeni im je grkljan. Čak je i
plavičasta nijansa na beloj spavaćici bila ista. To znači da osoba koju traže
nije samo serijski ubica već i imitator. Traže nekoga ko imitira ubistva od pre
petnaest godina, iz nepoznatog razloga. Torkel je pogledao u svoju svesku i
ponovo se okrenuo ka Ursuli. I ona je radila na prvobitnom slučaju
devedesetih. Ursula, Sebastijan i Trole Hermanson, koji je, nerado, već otišao
u penziju.
„Muž je rekao da mu je supruga odgovorila tekstualnom porukom jutros
oko devet, ali posle jedan nije više dobio nijednu.”
„Mrtva je više od pet sati, ali manje od petnaest.”
Torkel je znao da Ursula ne greši. Da ju je pitao za detalje, rekla bi mu
da mrtvačka ukočenost još uvek nije stigla do nogu, da nema znakova
autolize, da su se pojavili prvi znaci crnih pega, i upotrebila bi još gomilu
drugih forenzičkih termina, koje još uvek nije naučio i pored toga što već
godinama radi u policiji. Ako pitaš kako treba, neko je uvek raspoložen da
objasni običnim jezikom.
Ursula je nadlanicom obrisala znoj sa čela. Gore je bilo nekoliko stepeni
više nego u prizemlju. Julsko sunce sijalo je u prozore čitavog dana. Muve su
zujale po sobi, privučene krvlju i procesom truljenja, još uvek nevidljivim za
ljudsko oko.
„Spavaćica?”, pitao je Torkel poslednji put pregledavši krevet.
„Šta je s njom?”, Ursula je spustila aparat i pogledala odeću koja je
izašla iz mode.
„Spuštena je.”
„Možda je to uradio muž. Želeći da je pokrije.”
„Pitaću ga da li ju je dodirivao.”
Torkel je napustio svoje mesto kod vrata i vratio se neutešnom suprugu
u kuhinji. Stvarno mu se ni najmanje nije dopadao ovaj slučaj.

VISOKI ČOVEK ODSPAVAO JE NEKOLIKO sati. Došao je kući i otišao pravo u

krevet. Uvek je tako radio. Rituali. Adrenalin mu je jurišao telom. Nije zaista
znao šta se dogodilo, ali posle toga se uvek osećao kao da je istrošio
celonedeljne zalihe energije u veoma kratkom periodu aktivnosti. Ali sada je
budan. Oglasio se budilnik. Došlo je vreme da se ide na posao. Ponovo.
Ustao je iz kreveta. Toliko toga još ima da se uradi. Ali presudno je da se sve
uradi na pravi način. U pravo vreme. U pravom redosledu.
Rituali.
Bez njih, postojali bi samo haos i strah. Rituali su stvarali kontrolu.
Rituali su loše stvari činili manje lošim. Bol manje bolnim. Rituali su tamu
držali na odstojanju.
Čovek je povezao „nikon” foto-aparat sa kompjuterom i brzo prebacio
trideset šest slika.
Na prvoj se videla žena koja plače, dok zaštitnički i prekrštenih ruku na
grudima čeka da joj dâ spavaćicu koju će obući. Krv joj se slivala iz jedne
nozdrve, skroz do donje usne. Dve kapi su joj okrznule desnu dojku dok su
padale, ostavivši za sobom tragove poput kišnih kapi na oknima. Prvo je
odbila da se skine. Mislila je da je odeća nekako može zaštititi. Spasti.
Na trideset šestoj i poslednjoj fotografiji zurila je bledo, pravo u aparat.
Čučnuo je pored kreveta i nagnuo se blizu, toliko blizu da je osetio toplinu
krvi koja je curila iz zjapeće rane na njenom vratu. Do tog trenutka je većina
krvi istekla iz tela i u velikoj meri su je upili posteljina i dušek.
Brzo je pogledao slike između prve i poslednje. Sa obučenom
spavaćicom. Najlonske čarape. Čvorovi. Bez gaćica. Pre čina. Posle čina.
Nož i posao koji je obavio.
Strah.
Shvatanje.
Rezultat.
Sve je izgledalo dobro. Moći će da iskoristi svih trideset šest. To je bio
najbolji ishod. Uprkos skoro neograničenim mogućnostima digitalnog foto-
aparata, držao se ograničenja staromodnog filma. Trideset šest fotografija. Ni
više. Ni manje.
Ritual.

BILI JE KLEČAO PORED ULAZNIH vrata i pregledao bravu dok je Torkel

silazio stepenicama. Okrenuo se ka šefu.
„Nema tragova nasilnog ulaska koliko vidim. Sve ukazuje na to da je
pušten da uđe.”
 „Vrata prema tremu bila su otvorena kad smo stigli”, obavestio ga je
Torkel.
„Muž ih je otvorio kad je došao kući”, rekao je Bili. „Po njegovim
rečima, bila su zaključana.”
„Je li siguran u to? Deluje prilično pometeno od šoka...”
„Zvučao je sigurno.”
„Pitaću ga ponovo. Gde je Vanja?”
„Napolju. Tek što je stigla.”
„U radnoj sobi na spratu je kompjuter. Ponesi ga sa sobom i vidi možeš
li nešto da pronađeš. Nadajmo se da će biti nečega što je povezuje sa
drugima.”
„Znači, ona je treća?”
„Tako se čini.”
„Hoćemo li pozvati sve, ili...? “
Bili je ostavio pitanje da visi u vazduhu. Torkel je znao da je želeo da
pita: Hoćemo li pozvati i Sebastijana Bergmana? Ista misao je i Torkelu pala
na pamet, ali ju je odmah odbacio. Nedostaci su bili očigledni i značajno su
premašivali prednosti – ali to je sve bilo juče.
Pre treće žrtve.
„Videćemo.”
„Mislim, s obzirom na to koga kopira...”
„Kao što rekoh, videćemo.”
Ton glasa rekao je Biliju da je vreme da prestane da zapitkuje. Klimnuo
je glavom i uspravio se. Bili je razumeo Torkelovu frustraciju. Nisu imali
nikakve dokaze – ili, preciznije govoreći, imali su ih podosta. Otiske stopala,
otiske prstiju, seme i dlake, ali i pored svega toga nisu bili ništa bliže
hapšenju nego pre dvadeset devet dana, kad su pronašli prvu ženu vezanu i
ubijenu na isti način. Skoro nonšalantan način na koji je počinilac ostavljao
forenzičke dokaze ukazivao je na to da je traženi znao da se ne nalazi ni u
jednom policijskom dosijeu. Bio je predobro organizovan za sve ovo da bi se
to protumačilo kao nesmotrenost. Tako da sigurno nije imao pređašnjih
prekršaja, bar ne kad je u pitanju neki ozbiljniji zločin. I bio je spreman da
rizikuje. Ili je bio primoran na to. Obe mogućnosti bile su zabrinjavajuće; a
po svemu sudeći, udariće ponovo.
„Povedi Vanju sa sobom i sve ponovo pretresite.”
Kad bi samo pronašli neku vezu između žrtava, to bi mnogo pomoglo.
Mogli bi da saznaju nešto o počiniocu i tako počnu da mu se približavaju. U
najgorem slučaju, ubica nasumično bira žene, vidi neku u gradu, prati je,
sazna gde živi, isplanira sve i sačeka pravu priliku. Ako je to način na koji
bira žrtve, neće ga uhvatiti sve dok ne pogreši. A do sada nije napravio
nijedan pogrešan korak.
Bili se popeo stepenicama u nekoliko brzih koraka, pogledao spavaću
sobu gde je Ursula još uvek radila, i ušao u radnu sobu. Bila je prilično mala,
možda nekih šest kvadratnih metara. Sto u ćošku, sa kancelarijskom stolicom.
Plastična prostirka pod stolicom kako točkići ne bi oštetili parket. Niska
klupa sa štampačem, modemom, ruterom, papirima, registratorima i
kancelarijskim priborom. Na zidu iznad stola stajao je dugački ram sa
prostorom za osam fotografija. Žrtva – Katarina – bila je sama na jednoj od
njih, smešila se prema aparatu ispod nekog drveta jabuke; tamne kose, sa
slamnatim šeširom i u beloj letnjoj haljini. Kao na reklami za neko letovanje
u Švedskoj. U Esterlenu, možda. Muž – Rikard – takođe je bio sam na jednoj
fotografiji, na pramcu nekog jedrenjaka. Naočare za sunce, preplanuo i
usredsređen. Na svim ostalim fotografijama bili su zajedno. Blizu jedno
drugom, zagrljeni i nasmejani. Izgleda da su mnogo putovali. Bila je tu i
jedna bela peščana plaža sa palmama u pozadini, a Bili je prepoznao Njujork
i Kuala Lumpur. Nisu imali dece, očigledno.
Bar ovog puta niko nije ostao bez majke.
Stajao je tako neko vreme i zurio u fotografije. Zurio je u ljupke osmehe
ovog para. Na svakoj fotografiji bili su zagrljeni. Možda su uvek tako pozirali
za sliku. Možda su se samo pretvarali, da pokažu svetu koliko su srećni. Ali
nije tako izgledalo; izgledalo je kao da su istinski zaljubljeni, tako stojeći
jedno pored drugog. Bili nikako nije uspevao da odvoji pogled od slika
čoveka i žene. Nešto na tim fotografijama duboko ga je pogađalo. Delovali su
tako radosno. Tako zaljubljeno. Tako živo. Bilija stvari uglavnom nisu
pogađale na ovaj način. Nije imao problema da sačuva profesionalnu distancu
između sebe i žrtava. Bilo je jasno da je uvek na neki način bivao pogođen;
saosećao je sa rođacima, ali tuga uglavnom nije zadirala ovako duboko.
Tačno je znao zbog čega je ovog puta bilo drugačije. Nedavno je upoznao
nekog čiji su ga srećni izraz lica i ljubak osmeh podsetili na ženu sa
fotografija. To je učinilo ovu tragediju stvarnom. Pomislio je na Maju, kako
je podigla prekrivač i sneno ga zagrlila jutros. Pokušala je da ga natera da
ostane još malo, i još malo, i još malo, sve dok čitavo jutro nije iscurilo.
Prizor nasmejane Maje savršeno se slagao sa romantičnim fotografijama pred
njim, ali ne i sa groteskno unakaženom, vezanom i silovanom ženom u
susednoj sobi. Pa ipak, na sekundu je video Maju kako leži ničice u velikoj
lokvi krvi. Okrenuo je glavu i sklopio oči. Nikad pre nije osetio ovakav strah.
Nikad.
I ne sme da dozvoli da se to ikad više dogodi. Znao je to. Ne sme da
dopusti nasilju i užasu da ga zaposednu i ovako zatruju. To bi uništilo ljubav.
Zbog toga je bio zastrašen i stalno napet. Bilo mu je savršeno jasno koliko je
bitno odvojiti privatni život od posla; bez te odvojenosti mogao bi da izgubi
sve. Mogao je da grli Maju, čvrsto je drži uza sebe, ali da nikad s njom ne
podeli ovakvo osećanje. Bilo je previše duboko i bezdano da bi se uvlačilo u
njihovu vezu. Dugo će je grliti kad se vrati kući. Ona će ga pitati zašto to čini.
On će je slagati. Ne želi da joj otkrije istinu. Bili se okrenuo, uzeo laptop sa
stola i sišao da potraži Vanju.

VISOKI ČOVEK IZDAO JE KOMPJUTERU komandu da odštampa sve fotografije,

a štampač je odmah odgovorio počevši tiho da bruji. Kad su slike počele da
se pojavljuju na papiru visokog sjaja, napravio je novi direktorijum za
fotografije sa ekrana, kopirao ih, pristupio internet stranici zaštićenoj šifrom,
uneo ime i šifru kao administrator i poslao čitav direktorijum. Internet
stranica imala je nejasnu adresu fygorh.se, što je u stvari bila nasumična
kombinacija slova koja se nije pojavljivala na vrhu bilo koje liste prilikom
pretraživanja. Ako bi slučajni namernik nekako i stigao do te stranice, video
bi samo loše složen tekst, jedva vidljiv spram živopisne, pokretne pozadine.
Tekst, koji je sporadično menjao boju i izgled, sadržao je odlomke iz knjiga,
vladinih istraga, disertacija, ostalih internet stranica i potpuno besmislenih
pasusa, bez ikakvih praznih mesta i prostora između. Tekst je tu i tamo bio
isprekidan čudnim slikama i crtežima, bez neke jasne namere. Izgledao je kao
neka digitalna verzija besmisla koji se ponekad mogao videti na autobuskim
stajalištima ili strujnim kutijama, nacrtanim od strane nekog ko nije uspeo da
se odluči između mnogo ponuđenih mogućnosti, pa je umesto toga odlučio da
sve strpa na jedno mesto. Niko nije bio u stanju da se koncentriše na stranicu
dovoljno dugo. Otišao je da vidi statistiku o posetiocima. Od sedamdeset
troje ljudi koji su neobjašnjivo pronašli put do njega, osoba koja je najduže
ostala uspela je da se zadrži samo minut i dvadeset šest sekundi. Što je bilo
upravo ono što je želeo. Niko se nije trudio da klikćući stigne do pete
stranice, niti je bilo ko primetio crveno dugmence usred teksta, koji je
predstavljao spisak zgrada u Katrineholmu. Ako bi se kliknulo na to dugme,
otvorila bi se nova strana, koja je tražila ime i šifru. Iza ove sigurnosne
provere stajao je direktorijum koji samo što je postavio. Direktorijum je imao
prilično neinformativno ime „3”.
Štampač je završio posao. Uzeo je fotografije, prelistao ih i prebrojao.
Svih trideset šest bilo je tu. Uzeo je veliku štipaljku i pričvrstio fotografije na
vrhu. Prešao je na drugu stranu prostorije, gde je drvena ploča bila
pričvršćena za zid, i okačio štipaljku na ekser, u gornjem desnom uglu. Iznad
eksera je stajao broj tri, zaokružen crnim mastilom. Pogledao je fotografije
ispod brojeva „1” i „2”. Žene. U svojim spavaćim sobama. Napola nage.
Uplakane. Prestravljene. Štipaljka u levom uglu držala je samo trideset četiri
fotografije. Dve mu nisu uspele. Pre čina. Bio je previše željan. Odstupio je
od rituala. To se nikad više neće dogoditi. Drugi svežanj bio je kompletan.
Ponovo je uzeo foto-aparat i fotografisao tablu na kojoj je bio izložen sav taj
užas. Prva faza bila je gotova. Spustio je aparat na sto i uzeo crnu sportsku
torbu sa poda koja je stajala pored vrata.
Ušao je u kuhinju.
Spustio je torbu na trpezarijski sto, otkopčao ju je i izvadio iz nje
pakovanje najlonskih čarapa koje je koristio. „Filip Matinjon nobles 50
kamelo”.
Kao i obično.
Kao i uvek.
Otvorio je vrata kredenca ispod sudopere i bacio pakovanje čarapa.
Vratio se, izvadio nož koji se nalazio u plastičnoj kesi i stavio ga u sudoperu.
Onda je ponovo otvorio vrata ispod sudopere i bacio krvlju umrljanu
plastičnu kesu. Zatvorio je vrata i odvrnuo slavinu. Topla voda slivala se
preko široke oštrice. Zgrušana krv počela je da se odvaja od metala i da
nestaje s vodom u slivniku, nežno se vrteći u pravcu kazaljke na satu. Uzeo je
nož za dršku i okrenuo ga. Pošto se krv više nije skidala sama od sebe, uzeo
je sredstvo za pranje sudova i četku da skine i ostalo. Posle toga je pažljivo
obrisao oružje pre nego što ga je vratio u torbu. Otvorio je treću fioku s vrha,
u kuhinjskom delu pored rerne, i izvadio kese za zamrzivač veličine od tri
litra. Odvojio je jednu, ostalo vratio nazad, zatvorio fioku i kesu stavio pored
noža. A onda je izašao iz kuhinje.

BILI JE VANJU PRONAŠAO NA travnjaku. Stajala je leđima okrenuta tremu i

velikim prozorima. Prelepo pokošen travnjak pred njom završavao se sa dve
živopisne cvetne leje. Bili nije znao imena biljaka, a pretpostavio je da ni
Vanja nije bila fascinirana ljupkim cvećem kao ni on.
„Kako ide?”
Vanja se prenula. Nije ga čula kako dolazi.
„Nije ostavio posetnicu, ako na to misliš.”
„Dobro...” Bili napravi korak unazad.
Vanja je shvatila da je zvučala pomalo pregrubo. Bilijevo pitanje čak
možda i nije bilo vezano za posao. Znao ju je. Znao ju je dobro. Znao je
koliko prezire ovakve zločine. Ne zbog krvi i seksualnog iživljavanja. Videla
je ona i gore. Već zato što je u pitanju žena.
Mrtva.
U sopstvenom domu.
Žene ne bi smele da budu silovane i ubijene u sopstvenom domu. Ionako
su neprekidno ranjive, kuda god da odu. Zaista bi morale da razmisle o tome
da se presvuku pre nego što uveče krenu kući iz nekog kluba ili bara. Trebalo
bi da izbegavaju podzemnu železnicu, parkove i puste ulice. Ne bi trebalo da
slušaju svoje ajpode. Sloboda njihovog kretanja i mogućnosti ionako su
ograničene. Trebalo bi da se osećaju bezbedno bar u svojim domovima.
Opušteno.
Sigurno.
„Pronašla sam ovo”, rekla je Vanja kad se okrenula i krenula prema
tremu. Bili ju je pratio. Kročili su na daske i prošli pored četiri pletene stolice
i stola koji je u sredini imao zatvoreni zeleni suncobran, što je Bilija više
podsetilo na baštu nekog restorana nego običan vrtni nameštaj. Prišli su
dvema belim drvenim ležaljkama, gde su mogli da zamisle Granlundove kako
uživaju na večernjem suncu uz pićence.
„Tamo”, rekla je Vanja i pokazala na prozor s leve strane. Bili je
pogledao. Kroz prozor je mogao da vidi veliki deo prizemlja; Torkel je sedeo
i razgovarao sa Rikardom Granlundom dok je forenzički tim obilazio ostatak
kuće, ali to sigurno nije bilo ono što je Vanja želela da mu pokaže.
„Šta?”, pitao je.
„Tamo”, rekla je ponovo i pokazala. Ovog puta bila je preciznija i
ugledao je ono na šta je mislila. Nalazilo se manje-više pravo ispred njega:
otisak na oknu prozora. Video se skoro pravougaoni otisak od nekoliko
kvadratnih centimetara, sa malom tačkom ispod, kao i dva polumeseca sa
strane. Onaj sleva bio je blago nagnut udesno, a onaj zdesna blago ulevo,
poput dve zagrade koje okružuju sve ostalo. Bili je istog trena znao o čemu se
radi. Neko – verovatno ubica – gledao je kroz prozor, čela i nosa naslonjenih
na okno, dok je šakama zaklanjao svetlost, ostavljajući tako trag lojnih žlezda
na prozoru.
„Visok je”, izjavio je Bili, nagnuvši se unapred. „Viši od mene.”
„Ako je on to uradio”, rekla je Vanja i klimnula prema tragovima, „onda
to znači da su ga mogli videti iz onih kuća tamo.” Pokazala je prema
susednim kućama, iza leja. „Možda ga je neko video.”
Bili je sumnjao u to. Usred julskog radnog dana. Susedne kuće su
izgledale kao da su stanari otputovali za vikend. Vrlo malo radoznalaca se
okupilo na ulici ili je shvatilo da ima neodložna posla u svom vrtu kad se
pojavila policija. Ovo je bio deo grada koji bi manje ili više sasvim opusteo
preko leta. Stanari su imali i vremena i novca da otputuju u svoje letnje
vikendice, na jedrenje, pa čak i u inostranstvo. Da li je počinilac ovoga bio
svestan? Računao na to?
Verovatno.
Pokucaće na njihova vrata, naravno. Na mnogo vrata. Ako je ubica
pušten da uđe, kao što je Bili smatrao, velika je verovatnoća da je kući prišao
spreda. Kucanje na vrata koja vode na trem neuobičajeno je i donekle
zastrašujuće, pa bi njegove šanse da uđe na taj način bile značajno umanjene.
Zbog toga je sigurno prišao puteljkom kroz vrt. Ali i tu je bio sasvim izložen
pogledima. U oba prethodna slučaja situacija je bila ista, i to im ni najmanje
nije pomagalo. Niko ništa i nikoga nije video. Nikakav automobil, nikoga ko
se ponašao čudno, nikoga ko se raspitivao za pravac, šunjao se okolo, kružio,
pojavio se sa nekom porukom.
Ništa i nikoga.
 Sve je bilo savršeno normalno u komšiluku, uz mali izuzetak da je jedna
žena brutalno ubijena.
„Torkel hoće da se vratimo”, rekao je Bili. „Ako budemo imali sreće,
pronaći ćemo neki zajednički imenilac.”
„I izgleda kao da nam je potrebno malo sreće. Počeo je da ubrzava.”
Bili je klimnuo. Tri nedelje su prošle između prvog i drugog ubistva, ali
samo osam dana između drugog i trećeg. Zajedno su krenuli preko travnjaka,
koji je skoro podsećao na najuže polje oko rupe na golf terenu; uprkos dugom
periodu vrelog i suvog vremena, nije se mogao videti ni najmanji trag
požutele trave. Vanja je ovlaš pogledala kolegu koji je koračao pored nje u
svom tamnoplavom duksu sa kapuljačom, noseći laptop u jednoj ruci.
„Izvini ako sam zvučala nadrndano.”
„U redu je – i mislio sam da ćeš biti nadrndana.”
Vanja se nasmešila u sebi. Bilo je toliko lako raditi s Bilijem.

SPAVAĆA SOBA.
Držeći torbu u ruci, visoki čovek prišao je komodi s fiokama pored
prozora. Spustio je torbu na komodu i otvorio najvišu fioku. S desne njene
strane izvadio je uredno složenu spavaćicu i stavio je u torbu. S leve strane
uzeo je pakovanje „filip matinjon nobles 50 kamelo” svetlobraon najlonske
čarape i stavio ih u crnu sportsku torbu. Zatvorio je cibzar na torbi i spustio je
u fioku, kod odeće. Savršeno je odgovarala po veličini.
Naravno.
Zatvorio je fioku.
Vratio se u kuhinju.
Uzeo je pažljivo složenu papirnu kesu iz ormarića u kom je držao
sredstva za čišćenje i otvorio je dok je išao ka frižideru. Na polici, sa
unutrašnje strane vrata frižidera, stajao je sok u staklenoj flaši i pakovanje
„meri” keksa. Fioka na dnu frižidera čuvala je banane. Izvadio je dve i stavio
ih u papirnu kesu zajedno sa gaziranim pićem, keksom i čokoladicom sa
najviše police. Po treći put je otvorio vrata ormarića ispod sudopere i izvadio
plastičnu flašu u kojoj je nekad stajao hlor. Bio je svestan blagog mirisa
dezinfekcionog sredstva dok je ubacivao flašu u papirnu kesu, nakon čega ju
je odneo u hodnik i spustio na pod s desne strane ulaznih vrata.
Okrenuo se i pogledao stan. Sve je bilo mirno. Po prvi put u nekoliko
sati. Ritual je obavljen. Završio je. Ali je isto tako bio i spreman.
Za sledeći.
Za broj četiri.
Sad mu je ostalo samo da čeka.

BILO JE NEKOLIKO MINUTA POSLE ponoći kad je Vanja ušla u sobu koju su
uvek zvali samo – Soba. Šest fotelja stajalo je oko ovalnog stola na
bledozelenom tepihu. Bili su tu i jedna kontrolna tabla za grupne sastanke i
video-konferencije, kao i projektor na tavanici iznad stola, koji je bio prazan,
osim što su na njemu stajale četiri čaše i nekoliko flaša mineralne vode. Nije
bilo staklenih panela prema ostatku odeljenja, što je značilo da niko ne može
da gleda u Sobu. Na jednom dužem zidu visila je bela tabla, na koju se Bili
trudio da stavi sve informacije povezane sa slučajem na kom trenutno rade.
Upravo je na nju stavljao fotografiju Katarine Granlund kada je Vanja ušla,
sela i spustila tri fascikle pred sebe na sto.
„Šta si radio večeras?”
Bilija je donekle iznenadilo ovo pitanje; očekivao je da ga pita nešto o
slučaju. Da li je pronašao nekakvu vezu između tri mrtve žene? Da li je
ostvaren nekakav napredak? Nije da se Vanja nije interesovala za kolege, ali
bila je najusredsređeniji policajac kog je Bili poznavao i retko se upuštala u
ćaskanje ili zapitkivala o ličnim stvarima dok je radila.
„Bio sam u pozorištu pod otvorenim nebom”, odgovorio je Bili,
sednuvši. „Morao sam da izađem posle pauze.”
Vanja ga je pogledala s mešavinom iznenađenja i neverice. „Ali ti
uopšte ne ideš u pozorište!”
Bila je to istina. U nekoliko navrata kad nisu razgovarali o poslu, Bili je
pozorište opisao kao „mrtvu umetnost” i izneo stav da bi pozorište trebalo
prepustiti tihoj i dostojanstvenoj smrti, baš kao što se to dogodilo s konjima i
zapregom kad se pojavio automobil.
„Upoznao sam jednu devojku – ona je želela da ide.”
Vanja se osmehnula; naravno da je devojka u pitanju.
 „I šta ti je rekla kad si morao da se iskradeš?”
„Nisam siguran da mi je poverovala. Već je morala jednom da me
probudi tokom prvog čina... A šta si ti radila?”
„Ništa zapravo; bila sam kod kuće i čitala o Hindeu.”
Što ih je dovelo do razloga zbog kog su sedeli u bukvalno praznoj
zgradi, na Kungsholmenu, dok je od novog dana proteklo svega nekoliko
minuta.

Četrdeset pet minuta kasnije bili su primorani da priznaju da ni najmanje nisu

napredovali. Nije bilo zajedničkog imenioca između tri žrtve. Različita
godišta, dve udate, jedna razvedena, jedna je imala decu; nisu odrasle u istom
mestu, nisu pohađale iste škole, nisu se bavile istom delatnošću; nisu bile
članice istog kluba ili organizacije, nisu imale iste hobije; njihovi muževi i
onaj jedan bivši muž nisu bili povezani; nisu bile prijateljice na Fejsbuku ili
nekoj drugoj društvenoj mreži.
Nisu se poznavale.
Nisu imale ništa zajedničko.
Bar ne nešto što su Bili i Vanja uspeli da pronađu. Bili je zaklopio
kompjuter i umorno se zavalio u stolicu. Vanja je ustala i prišla tabli. Zurila
je u fotografije tri žene. Svaka je imala po jednu sliku na kojoj je bila živa, a
nekoliko na kojima je bila mrtva. Najdalje desno, nekoliko fotografija je bilo
poređano u vertikalnoj liniji. Fotografije iz devedesetih. Užasavajuće slične
novim.
„Kopira ih do detalja.”
„Da, to je i meni privuklo pažnju. Kako može?” Bili je ustao i prišao joj.
„Misliš li da se poznaju?”
„Ne mora da znači; stare fotografije su bile objavljene.”
„Gde?”, pitao je iznenađeno Bili. Nije mogao da zamisli užasne
fotografije ni u jednim novinama, a 1996. internet je bio još daleko od
neiscrpnog izvora informacija kakav je danas.
„U Sebastijanovim dvema knjigama, između ostalog.” Vanja se
okrenula prema njemu. „Jesi li ih pročitao?”
„Nisam.”
„Trebalo bi. Zapravo, veoma su dobre.”
 Bili je jedva primetno klimnuo glavom ništa ne rekavši. S obzirom na
Vanjino mišljenje o Sebastijanu, to je verovatno bio jedini pozitivan
komentar koji je bila spremna da izusti o njemu. Bili je oklevao; bilo je
veoma kasno, a Vanja je već pokazivala znakove nervoze, ali čuo je sebe
kako govori: „Misliš li da će biti s nama u ovoj istrazi?”
„Sebastijan?”
„Da.”
„Iskreno se nadam da neće.”
Vanja se vratila do stola, prikupila fascikle i krenula prema vratima.
„Međutim, moraćemo da posetimo Hindea u Levhagi. Mislila sam da odemo
ti i ja.” Otvorila je vrata. „Vidimo se sutra. Hoćeš pozvati Torkela i reći mu
koliko malo smo saznali?”
Ne sačekavši odgovor, okrenula se, ostavivši Bilija samog. To je značilo
da je njegov zadatak da pozove Torkela i saopšti mu loše vesti. Kao i obično.
Pogledao je na sat. Bilo je skoro jedan. Uzdahnuvši, uzeo je mobilni telefon.

SEBASTIJANA JE PROBUDIO NEČIJI DODIR po licu. Otvorio je oči, brzo se

orijentišući u nepoznatoj spavaćoj sobi, i okrenuo glavu ulevo dok je
razmišljao o noći koja ga je dovela dovde. Pratio je Vanju do kuće. Gledao ju
je kako ulazi. Bio je spreman da se premesti na svoje uobičajeno mesto za
osmatranje kada je ona iznenada ponovo izašla. Nekoliko sekundi kasnije
patrolno vozilo se zaustavilo i ona je uskočila. Nešto se dogodilo.
Vanja je bila potrebna na mestu zločina.
On nigde nije bio potreban.
Umorno se odvukao do svog stana, koji je bio prevelik, ali skoro istog
trenutka je osetio kako ga obuzima nemir. Postojao je samo jedan način da se
reši osećaja nelagode i nezadovoljstva. Prelistao je jutarnje novine i odlučio
se za predavanje u zgradi „ABF huseta”: „Veče sa Jusijem Bjerlingom”.
Tema ga ni najmanje nije interesovala, ali kao i na svim kulturnim
događajima, najveći deo publike činile su žene, i nakon kratke procene, seo je
pored jedne u četrdesetim, u trećem redu. Nije imala burmu. Započeo je
razgovor u pauzi. Posle predavanja je s njom popio bezalkoholno piće.
Odlučili su da odu i nešto pojedu. Prepešačili su kratku razdaljinu do njenog
stana u Ulici Vasastan. Seksali se. A sada ga je probudila. Elinor Bergkvist.
Trgovkinja u Robnoj kući „Olens”. Na odeljenju sa aparatima za
domaćinstvo. Koliko je uopšte sati? Napolju je bilo svetlo, ali to ništa nije
značilo. Na kraju krajeva, bila je sredina leta. Elinor je ležala na boku,
okrenuta prema njemu, s laktom na jastuku i glave naslonjene na šaku, i
kažiprstom druge ruke prelazila preko crta njegovog lica. Bila je to poza koju
je možda videla u nekoj romantičnoj komediji. Možda je to bilo šarmantno u
filmu, ali je zato bilo neverovatno iritantno uživo. Lokna riđe kose pala joj je
preko jednog oka, a na usnama je imala osmeh za koji je Sebastijan
pretpostavljao da je nestašan, i to baš u trenutku kad je prst zaustavila na vrhu
njegovog nosa i nežno ga gurnula.
„Dobro jutro, pospanko.”
Sebastijan je uzdahnuo. Nije mogao da odluči šta je gore: to što mu se
obraćala kao da je beba, ili ta romantična aura zajedništva koju je emitovala.
Verovatno je u pitanju bilo ovo drugo. Već je osetio da bi stvari mogle da
krenu u ovom pravcu, za vreme kratke sinoćnje šetnje do njenog stana.
Uzela ga je za ruku.
Držala ju je.
Čitavim putem. Poput kliširane slike zaljubljenog para koji šeta po
Stokholmu u letnjoj noći. Pet sati nakon što su se upoznali. Bilo je užasno.
Sebastijan je razmišljao da sve to okonča tamo i tada, izvini se i nestane, ali
previše vremena i energije je uložio da odustane pre nego što dobije ono po
šta je došao. Po ono što mu je trebalo.
Seks je bio dosadan, a on uzdržan, ali mu je bar omogućio da odspava
nekoliko sati, što je ipak bilo nešto.
Sebastijan se nakašljao. „Koliko je sati?”
„Pola sedam. Skoro. Šta bi voleo da radiš danas?”
Sebastijan ponovo uzdahnu. „Moram da radim, nažalost.”
Laž. Nije imao posao. Nije ga imao već dosta godina, ako se ne računa
onaj kratak zadatak s Riksmordom u Vesterosu, pre nekoliko meseci. Ovih
dana nije radio ništa i nameravao je da tako i nastavi. Nije bilo ničeg što je
želeo da radi, a s Elinor Bergkvist sigurno nije želeo ništa da ima.
„Šta misliš, koliko bi spavao da te nisam probudila?”
Kakvo je sad to jebeno pitanje? Kako to može da zna? Verovatno bi ga
ponovo probudio san – imao je nekoliko noći kad je uspevao da mu umakne
– ali bilo je nemoguće reći kada će se to desiti. Nije da je imao nameru da joj
to priča. Spremio se da ide. Da ode iz njenog stana i Vasastana što brže može.
„Nemam pojma – do devet, možda. Zašto?”
„Dva i po sata.” Kažiprst se ponovo vratio, prešao mu po čelu, niz nos i
preko usana. Bio je to gest daleko intimniji od svega što se dogodilo među
njima pre nekoliko sati. „Ako ne želiš ponovo da zaspiš”, nastavila je da
govori Elinor, „to znači da imamo dva sata da radimo nešto drugo a da ne
ugrozimo taj tvoj neodložan posao.” Prst je nastavio da se kreće nadole preko
brade, grla, grudi, i ispod prekrivača.
Sebastijan ju je pogledao u oči. Zelene oči. U dužici levog oka imala je
jednu smeđu mrlju, primetio je. Ruka je nastavila da se kreće dole.
Ispalo je da Sebastijan ipak nešto može da radi s Elinor.

Doručak.
Kako li je uspela da ga privoli na to?
Sigurno neko nesmotreno i uzgredno, postkoitalno obećanje?
Kuhinjski prozor koji je gledao na dvorište bio je otvoren, ali u stanu je i
dalje bilo toplo. Zvuk nekog motocikla dopro je do njih, ali inače je bilo tiho.
Mirnoća letnjeg jutra. Sebastijan se pitao koji je dan dok je razgledao
trpezarijski sto. Jogurt, dve vrste žitarica, musli, sveže isceđen đus, sir, šunka,
nemačka kobasica, krastavčići, krompiri, paprike, kriške lubenice. Da li je
sreda? Ili utorak? Miris svežeg hleba ispunio je kuhinju kad je Elinor izvadila
tepsiju iz rerne i umotala mini-bagete u kuhinjsku krpu. Spustila je krpu u
pletenu korpu za hleb i sve to položila na sto uz osmeh, pre nego što se
okrenula prema pultu koji je stajao nasred prostrane kuhinje. Sebastijan nije
bio gladan. Čajnik se oglasio; Elinor je prišla i sipala provrelu vodu u šoljicu
koja je stajala pred njim. Sebastijan je zurio u šoljicu i gledao kako voda
postaje tamnobraon čim je došla u kontakt sa sasušenim granulama na dnu.
Bio je to pogled koji je Elinor jasno ocenila kao kritičan.
„Žao mi je što imam samo instant-kafu; ja uvek pijem čaj.”
„U redu je...”
Sipala je vodu u svoju šoljicu i odnela čajnik do pulta. Zastala je na pola
puta do stola.
„Hoćeš mleko?”
 „Ne.”
„Mogu da ga podgrejem ako želiš? Da bude kao late.”
„Ne, u redu je.”
„Sigurno?”
„Da.”
„Dobro.”
Osmehnula se, sela naspram njega, uzela vrećicu čaja – limun i đumbir –
spustila je u šoljicu i nekoliko puta je zamočila i izvadila. Ponovo je uhvatila
Sebastijanov pogled i osmehnula se. Zauzvrat je uspeo da procedi nešto što je
s malo dobre volje moglo biti protumačeno kao osmeh, a onda je okrenuo
glavu. Nije želeo da bude tu. Uglavnom je izbegavao situacije poput ove. Sad
se podsetio i zašto. Nije mogao da podnese ovaj lažni osećaj zajedništva,
ideju da imaju nešto zajedničko, uprkos činjenici da se nikada više neće
videti – neće, bar ako se on pita. Piljio je u jedan od kuhinjskih elemenata
pustivši da mu misli odlutaju, dok je Elinor ubacivala i mešala punu kašičicu
meda u svoj čaj. Izvadila je mini-baget iz korpice, presekla ga napola,
razmazala puter po njemu, a onda dodala sira, šunke i dva prstena žute
paprike. Zagrizla ga je i gledala u Sebastijana dok je žvakala. Sebastijana,
koji je i dalje piljio u sobu iza njenih leđa.
„Sebastijane?”
Trgnuo se i upitno je pogledao.
„O čemu razmišljaš?”
Stvarno je nestao. Ponovo. Otišao je na mesto na kom je uvek
završavao. Do stvari koja mu je izgleda okupirala svaki sat koji je provodio u
budnom stanju. Bilo je to bukvalno nepoznato osećanje za Sebastijana. Ta
opsesija. I u najuspešnijoj fazi njegove karijere, kad je bio potpuno posvećen,
nikad nije imao nikakvih problema da odbaci nepoželjne misli. Ako je slučaj
pretio da će potpuno preuzeti kontrolu nad njegovim životom, na način koji
mu se nije sviđao, jednostavno je prestajao da misli na njega nekoliko dana.
Bavio se nečim drugim. Ponovo je preuzimao inicijativu.
Sebastijan Bergman bio je čovek koji nije gubio kontrolu. Ni zbog čega i
ni zbog koga. Bar su stvari nekad tako stajale.
Sada su se promenile.
Život ga je prodrmao. Oštetio ga.
 I to ne samo jednom. Već dvaput.
Kada je pre tri meseca otišao u Vesteros, nije bio ni blizu da prebrodi
nesreću na Tajlandu, koja se dogodila drugog dana Božića 2004. Svrha
putovanja bila je prodaja roditeljske kuće i, dok ju je čistio, pronašao je neka
pisma. Pisma poslata njegovoj majci 1979. Poslala ih je žena koja je rekla da
je trudna s njim. Pisma koja u to vreme nije primio. Pre tri meseca dao je sve
od sebe da pronađe pošiljaoca. Sebastijanov bivši kolega iz Riksmorda bio je
u Vesterosu i radio je na istrazi brutalnog ubistva jednog dečaka kada se
Sebastijan nekako uvukao u slučaj da bi iskoristio sve resurse policije i
saznao ko je pošiljalac pisama. Da bi pronašao adresu. Informaciju.
Pronašao ju je. Jedna žena na adresi Stošešgatan 12 otvorila mu je vrata.
Jedno lice. Lice Ane Erikson. Dobio je informaciju. Da, imao je kćerku, ali
ona nikada neće saznati da joj je Sebastijan otac. Već je imala oca.
Valdemara Litnera. Valdemara, koji je znao da Vanja nije njegova.
Sebastijan i njegova ćerka nikad se neće sresti. Previše toga bilo bi
uništeno. Sve bi bilo uništeno. Za sve uključene. Sebastijan je manje-više
morao da obeća da je nikad neće potražiti.
Problem je bio u tome što su se već sreli.
I više od toga.
Radili su zajedno.
U Vesterosu. On i Vanja Litner, istražiteljka iz Riksmorda. Pametna,
predana, efikasna, jaka.
Njegova ćerka.
Imao je ćerku.
Ponovo.
Otada ju je manje-više neprekidno uhodio. Nije stvarno umeo da objasni
zašto to čini, čak ni samome sebi. Video ju je, ali to je bilo sve. Nikad joj nije
stavio do znanja da je tu. Šta bi joj rekao? Šta je uopšte mogao da joj kaže?
Sada je gledao Elinor, koja ga je brižno upitala o čemu razmišlja, i
odgovorio rečima koje će najverovatnije zahtevati minimalni nastavak: „Ni o
čemu.”
Elinor je klimnula, naizgled zadovoljna odgovorom, ili bar činjenicom
da mu je bar još jednom privukla pažnju. Sebastijan je posegnuo za kriškom
lubenice. Trebalo bi da to uspe da proguta.
 „Na čemu radiš?”
„Zašto?”
Neljubazan odgovor, čak nepristojan, ali bolje da se sve to odmah
zaustavi. Sebastijan ionako nije želeo da ovo neprijatno iskustvo s doručkom
preraste u priliku da upoznaju jedno drugo. Znali su se dovoljno. On je o njoj
znao više nego ona o njemu. Ona je znala da se on zove Sebastijan Bergman i
da je psiholog. Uspeo je da izbegne sva dalja lična pitanja pretvarajući se da
se interesuje za nju.
„Rekao si da moraš na posao”, Elinor je nastavila. „Sredina je jula,
najveći broj ljudi je na odmoru, pa sam se samo pitala šta radiš.”
„Radim na nekom... na nekoj vrsti izveštaja.”
„O čemu?”
„To je... zaključak. Za policijsku akademiju.”
„Zar mi nisi rekao da si psiholog?”
„I jesam, ali ponekad radim za policiju.”
Klimnula je potvrdno. Znala je da laže. Nije mu bilo bitno. Nije ga ni
najmanje pogađalo šta misli o njemu, ali nije mu bilo prijatno u ovoj
svakidašnjoj situaciji za doručkom, jer su oboje znali da je u pitanju samo
simulacija. Himera. Odgurnuo je stolicu. „Moram da idem.”
„Zvaću te.”
„Naravno...”
Vrata su se zatvorila za Sebastijanom. Elinor je slušala njegove korake
dok je silazio stepenicama. Osmehnula se sama za sebe. Kad više nije mogla
da ga čuje, ustala je i vratila se u spavaću sobu. Prišla je prozoru. Ako pređe
ulicu i skrene levo, videće ga. Nije to uradio.
Elinor se skljokala na nenamešten bračni krevet. Ležala je na boku.
Prevukla je čaršav preko sebe, zarila nos u jastuk i duboko udahnula.
Zadržala je dah, kao da pokušava da u sebi zadrži njegov miris.
Da ga zadrži u sebi.

VANJA JE ŽIVELA U STANU na brdu, iznad Fri Porta. Sebastijan je bio prilično
siguran da je u pitanju trosoban stan. Koliko je mogao da bude siguran sa
svoje osmatračke tačke, na brežuljku udaljenom stotinak metara. Bila je to
moderna, bledožuta zgrada. Sedmospratnica. Vanja je živela na četvrtom
spratu. Niko se nije kretao po stanu, koliko je mogao da vidi. Možda je još
uvek spavala. Ili je bila na poslu. Nije mu bilo bitno da li će je odmah videti.
Uglavnom je dolazio ovamo jer nije znao kuda drugo da ode.
Pre nekoliko nedelja je bilo drugačije.
Utuvio je sebi u glavu da mora da je vidi. Potrebno mu je da je vidi. Da
vidi šta radi. Odlučio je da mora pronaći bolji pogled od ovog koji mu je
brežuljak pružao, a da bi to postigao, morao je da pokuša i popne se na jedno
od velikih lisnatih stabala koja su rasla u podnožju brežuljka. Prvi metar
prešao je mnogo bolje nego što se nadao. Uspeo je da se dobro uhvati za
nekoliko viših grana i nastavio je da se penje. Onda je primetio jednu zgodnu
granu još više i, nakon što se malo propinjao, uspeo je da se podigne još koji
metar. Sunce je sijalo kroz lišće, koje je mirisalo predivno sveže. Odjednom
se osetio kao dečak usred avanture. Koliko li je prošlo otkako se poslednji put
popeo na drvo? Mnogo, mnogo godina. Bio je dobar u tome.
Okretan.
Brz.
Otac ga nije ohrabrivao; uvek je bio mišljenja da bi Sebastijan trebalo da
vreme posvećuje intelektualnim izazovima, da razvija svoju muzikalnost i
umetničke i kreativne talente. Majka je bila zabrinutija za stanje njegove
odeće. Nijedno od njih dvoje nije bilo srećno zbog penjanja na drveće, zato je
to često i radio. Što je češće mogao. A sada je ponovo uživao u osećaju što
radi nešto avanturistički, nešto zabranjeno.
Onda je pogledao prema zemlji i shvatio da će čak i sa te visine imati
mnogo problema da siđe bez povreda. Okretnost i brzina više nisu bile
najbolje osobine koje su se mogle povezati sa Sebastijanom. Taman kad je
postao svestan ove potresne i uznemirujuće misli, sako mu se zakačio za
oštru isturenu granu i izgubio je ravnotežu. Odjednom je dečaka u avanturi
zamenio nespretni sredovečni čovek, koji visi nekoliko metara iznad zemlje
dok mu se mlečna kiselina skuplja u rukama. Sebastijan je bio primoran da
žrtvuje i iluziju o mladalačkoj odvažnosti i sako; počeo je da se s mukom
kreće prema deblu, potom da se vuče, ili pre, sasvim nedostojno gmiže prema
nižim granama, gde je uspeo da prilično bolno zaustavi prebrzi silazak.
Nekako je sišao; noge su mu se tresle, sako mu je bio iscepan i zaradio je
dugačke i bolne oderotine sa unutrašnje strane butina.
 Posle toga je morao da se zadovolji stajanjem na već poznatom
brežuljku kako bi mogao da osmatra Vanjin stan.
To je bilo dovoljno.
To je u svakom slučaju bilo dovoljno šašavo.
Nije mu čak palo na pamet ni šta bi Vanja pomislila da je pogledala i
videla ga kako visi sa drveta ispred njenog stana.
Stan u kom je živela izgledao je ljupko. S modernim zavesama. Crvenim
i belim cvećem u prozorima. Male lampe sa regulatorom jačine svetla u
prozorima. Balkon okrenut prema severoistoku, gde je za lepih dana ujutro
pila kafu između sedam i dvadeset i sedam četrdeset pet. Tada bi Sebastijan
morao da čučne iza žbuna kleke; nije mogao ni da zamisli da će se toliko
detaljno upoznati s tim žbunom. Ona je očigledno bila žena koja se držala
rutine, njegova ćerka. Ustajala je u sedam radnim danima, a oko devet
vikendom. Utorkom i četvrtkom išla je na trčanje pre posla. Šest kilometara.
Nedeljom je udvostručavala tu razdaljinu. Često je radila dokasno i retko se
vraćala kući pre osam. Nije mnogo izlazila; možda jednom ili dvaput
mesečno izašla bi na piće. Sa devojkama. Nije bilo momaka, koliko je
Sebastijan mogao da zaključi. Četvrtkom je večerala s roditeljima u ulici
Stošešgatan. Odlazila je sama, ali Valdemar Litner ju je uglavnom pratio do
kuće.
Njen otac.
Bili su bliski, to je bilo savršeno jasno dok su zajedno šetali. Veoma
bliski. Često su se smejali, uvek su se opraštali nežnim, toplim zagrljajem, a
Valdemar bi Vanju poljubio u čelo pre nego što bi otišao. Uvek. Bio je to
pečat njihovog odnosa. Bila bi to divna slika, osim što je nešto nedostajalo.
Njen pravi otac stajao je nedaleko odatle i posmatrao ih. Ti trenuci u
Sebastijanu su izazivali najveći bol. Bio je to čudan bol.
Gori od zavisti.
Jači od ljubomore.
Snažniji od bilo čega.
Bio je to bol koji je osećao zbog života kojim nikad nije živeo.
Pre dve nedelje, kad je Sebastijan video Vanju i Valdemara kako ručaju
u jednom italijanskom restoranu nedaleko od sedišta policije, došao je na
ideju. Nije to bila baš najsimpatičnija ideja koju je mogao da smisli. U stvari,
upravo suprotno. Ali osećaj je bio dobar. Bar u tom trenutku.
Kako su nedelje prolazile, zavist koju je osećao prema Valdemaru
lagano se pretvarala u gnev, a onda u nešto što je jedino moglo biti opisano
kao mržnja. Mržnja prema visokom, vitkom i elegantnom čoveku koji je
smeo da korača pored Sebastijanove ćerke. Njegove ćerke! On je trebalo da
dobija njene zagrljaje i nežnost. On je bio taj koji je trebalo da dobija ljubav.
Sebastijan!
Niko drugi!
Nekoliko puta je razmišljao o tome da joj sve kaže, ali uvek bi se u
poslednjem trenutku predomislio. Podgrevao je u sebi ideju da se nekako
približi Vanji, a onda, nakon što bi izgradili nekakav odnos, da joj saopšti
istinu. To bi mu bar omogućilo da s njom provodi vreme. Da je upozna.
Možda bi pomislila da je obmanjuje, ali nije to sprečavalo Sebastijana. Veliki
problem je počivao u trenutku ili okolnostima pod kojima bi Vanji saopštio
istinu: to bi uništilo njen odnos sa Valdemarom. Prezrela bi Sebastijana zbog
toga. Ionako joj se već nije dopadao.
Ništa nije bilo jednostavno kad je Vanja bila u pitanju.
Osim, naravno, ako bi počela da sumnja u svog lažnog oca. To bi mogao
da bude jedan način da se ostvari nekakav napredak, ako bi Sebastijan nekako
uspeo da ubedi Vanju da skine Valdemara sa pijedestala na koji se drznuo da
se popne. To ne bi trebalo da bude nemoguće. Šta bi se desilo ako bi počela
da otkriva neke sitnice o Valdemaru, sitne prljave istine, tajne koje bi mu
zaprljale ime i uništile taj oreol. Nečije mišljenje najlakše se menjalo kroz
lično iskustvo i otkriće. Sebastijan je to znao. Često je samo lično iskustvo u
nekoj situaciji moglo nekog naterati da shvati istinu. Stoga je akcija uvek
delotvornija od reči, a lična akcija daleko najvrednija.
Ako bi Vanja sama došla do nekog otkrića, onda bi to moglo da je
primora na preispitivanje Valdemarovog karaktera. Da je primora da pomisli
kako on možda i nije savršeni otac. Da je možda nešto sasvim drugo. Nešto
mnogo gore.
Ako bi Sebastijan uspeo da pomogne Vanji da dođe do takvog uvida, to
bi je bacilo u očaj i zabunu. Osetila bi se usamljenom i izneverenom, i postala
bi otvorena za druge uticaje, otvorena za istinu; možda bi je duboko u sebi
čak i priželjkivala. Priželjkivala očinsku figuru koja je čeka, koja je u potaji
veoma blizu. U tačno tom trenutku možda će ga i zagrliti, možda će joj
zatrebati. Kad bude povređena i kad joj se izmakne tlo pod nogama. Biće
spremna za njega.
Činilo se to kao stvarno dobar plan. Komplikovan, težak za sprovođenje,
ali, ako uspe, promeniće živote.
Istraživanje je bilo najbitnije. Niko nije savršen. Svi imaju nešto što
kriju. Trebalo je samo pronaći o čemu je reč. A onda to razotkriti na najbolji
mogući način.
Plan je bio toliko pakostan da je čak i Sebastijan kratko oklevao.
Ako se otkrije da je na bilo koji način uključen u kaljanje Valdemarovog
imena, sve šanse za odnos sa Vanjom zauvek će nestati. Ali, ako plan uspe,
biće to tačka preokreta koju je tražio. Vrebajući iz dovratka preko puta
italijanskog restorana, odlučio je da je vredna toga. Da je vredna borbe.
Ionako nije imao život.
Odgurnuo je sumnje i otišao pravo kući da potraži jedan broj telefona.
Broj koji veoma dugo nije pozvao. Broj bivšeg glavnog inspektora koji je bio
sve ono što Torkel Heglund nije bio.
Impulsivan, beskrupulozan, savršeno spreman da prelazi preko mrtvih
tela ako je potrebno.
Izbačen je iz Riksmorda kad se ispostavilo da je sprovodio privatni
nadzor nad svojom bivšom ženom i podmetao dokaze kako bi njenog novog
supruga optužio za prekršaje u vezi s drogom, samo da bi dobio starateljstvo
nad decom. Bio je prava osoba koja je Sebastijanu sada trebala.
Trole Hermanson.
Javio se na telefon posle devet zvonjenja. Isprva je želeo da popriča o
starim danima, ali Sebastijan mu je stavio do znanja da ga to ne zanima, i
ukratko objasnio šta želi. Završio je objašnjenje obećanjem da će mu platiti
nekoliko hiljada kruna, ali Trole je odbio ponudu. Delovao je istinski
zadovoljno što će imati šta da radi. Trebalo mu je samo nekoliko dana.
To je bilo pre dve nedelje.
Trole ga je otada zvao nekoliko puta, ali Sebastijan ga je ignorisao
svakog puta. Sedeo je nepokretan u stanu i slušao telefon koji je zvonio i
zvonio i zvonio. Samo bi Trole pustio da telefon zvoni toliko mnogo puta pre
nego što bi odustao. Sebastijan više nije bio siguran da želi da zna. Ako
nastavi s ovim, da li će se pojaviti neke granice koje neće biti sposoban da
pređe?
Ali sada je osećao kako ga obuzima iscrpljenost. Sati koje je provodio
na brežuljku ispred Vanjinog stana. Seks. Prošle noći imao ga je sa Elinor, a
noć pre nje, i sutra, s nekom drugom. Prazan stan. Isprazan život. Morao je
nešto da radi. Bilo šta. Da promeni stvari. Uzeo je mobilni telefon i ukucao
broj.
Trole se skoro istog trena javio.
„Pitao sam se kada ćeš me pozvati”, rekao je promukli, pospani glas.
„Imao sam neke obaveze”, odgovorio je Sebastijan dok se udaljavao od
Vanjine zgrade s telefonom na uvetu. „Bio sam odsutan.”
„Ne laži me. Pratio si je. Ćerku.”
Sebastijan se zgrčio na sekundu pre nego što je shvatio da Trole misli na
Valdemarovu ćerku. Naravno.
„Kako si to saznao?”
„Zato što sam bolji od tebe.” Sebastijanu se učinilo da čuje bivšeg
kolegu kako se podlo osmehuje s druge strane linije.
„Nisam tražio da nju proveravaš”, ljutito reče Sebastijan.
„Znam, ali temeljan sam. Staromodni pandur.”
„Jesi li pronašao nešto?”
„Tu i tamo. Ali nema prljavštine. Starkelja je izgleda etalon čestitosti.”
Trole je zastao i Sebastijan je čuo kako prevrće papire koji su po svoj prilici
stajali na gomili pred njim.
„Ime mu je Ernst Valdemar Litner. Rođen je u Geteborgu 1953.
Započeo je školovanje u Čalmersu, a onda se prebacio na ekonomiju. Oženio
se Anom Erikson 1981; nije uzela njegovo prezime, kad smo već kod toga.
Nema bivših žena, ni dece. Nema dosije. Nekoliko godina je radio kao
računovođa, a onda se preorijentisao ‘97. i radio nekoliko drugih poslova –
sve od poslova knjigovođe do poreskog savetnika. Sigurno je lepo zarađivao,
jer je sledeće godine položio učešće za Vanjin stan i kupio veliku letnju vilu
u Vaksholmu. Nema ljubavnika koje sam uspeo da otkrijem, ni muških ni
ženskih, ali našao sam nekog ko će mu upasti u kompjuter, tako da ćemo
videti. Prošle godine se razboleo.”
„Kako to misliš, razboleo?”
 „Imao je nekakve ćelijske promene na plućima. Rak, ono što nas sve
uglavnom zadesi. Od čega je umrla tvoja majka?”
Sebastijan nije čak ni odgovorio na nagoveštaj da je Trole jasno proveo
neko vreme proveravajući i njega, kao što je proveravao i Litnera u
poslednjih nekoliko nedelja. Valdemar je imao rak? To ne može biti. Čovek
koji mu je preoteo kćer izgledao je kao da je pun života. Možda je to bila
samo maska koju je stavljao kad je bio sa Vanjom, ulažući napor zbog nje.
„U remisiji je od proleća”, nastavio je Trole. „Ako je to uopšte bitno.
Moj kontakt nije uspeo da dođe do njegovog kartona, ali zakazao je samo
obične preglede, tako da je sigurno van opasnosti.”
Sebastijan je razočarano prostenjao.
„Dobro... još nešto?”
„Ne zapravo. Ali tek sam počeo. Mogu da kopam mnogo dublje ako to
želiš.”
Sebastijan je razmislio o tome. Ovo je bilo gore nego što je mislio. Ne
samo da je Valdemara ćerka volela već je upravo preživeo rak. Svetac koji se
svojoj porodici vratio iz predvorja smrti.
Sebastijan nije imao šansu. Sve je gotovo.
„Ne, nema potrebe. Hvala ti svejedno.”
Okončao je razgovor.
Toliko o specijalnom planu.

TREĆI DAN NA POSLU, KONAČNO je uspeo da dođe do jedne od onih mašina

na kojima su mogle da se odštampaju samolepljive etikete i sada je stajao u
hodniku ispred metalne pločice sa oznakom da ova prostorija pripada
upravniku. Skinuo je zaštitni papir sa samolepljive etikete i zalepio je za
vrata. Bila je donekle iskrivljena, ali to nije bilo bitno. Bila je savršeno
čitljiva. Upravnik Tomas Haraldson.
Odmakao se i pogledao etiketu zadovoljno se osmehnuvši.
Novi posao.
Novi život.
Prijavio se za ovo mesto pre nekoliko meseci, ali nije stvarno očekivao
da dobije posao. Iako je bio donekle kvalifikovan, tada je bio u periodu života
kad mu ništa nije polazilo za rukom. Stvari su loše stajale na bivšem poslu;
nije se slagao sa svojom novom šeficom, Keštin Hanser, a profesionalni
uspeh mu je izmicao, ako je želeo da bude sasvim iskren. Uzrok je najvećim
delom počivao u činjenici da Hanserova nije priznavala koliko je sposoban, i
predano je radila protiv njega, ali svejedno. Sve je to počelo da ga deprimira.
Situacija kod kuće takođe je bila donekle napeta. Nije bio u pitanju
nedostatak ljubavi ni činjenica da su ušli u svojevrsnu rutinu, već da su stvari
bile prilično... usredsređene. Njegova supruga Dženi upustila se u niz testova
plodnosti i čitav život je im se vrteo oko pokušaja da zatrudni. Svaka njena
misao u budnom stanju bila je posvećena začeću, dok je on bio opsednut
Hanserovom, poslom i sve jačim osećajem gorčine. Ništa nije bilo kako treba
i Haraldson se nije usuđivao da se nada da će do kraja zime dobiti posao za
koji se prijavio, osim nekim pukim slučajem. U oglasu je pisalo da mesto
neće biti popunjeno do leta, pa je nastavio da radi u Vesteroskoj policiji i
skoro da je zaboravio na svoju prijavu. Onda je onaj dečak ubijen, doveli su
Riksmord, a Haraldson je na kraju morao na operaciju zbog rane od metka.
Pogođen je u grudi, ako već mora da objasni taj incident. U donji deo ramena,
po sopstvenom izveštaju. Kako god, još uvek se nije sasvim oporavio. Još
uvek ga je rame malo zatezalo; osetio je to dok je još jednom ispravljao svoju
novu nalepnicu s imenom.
Rana od metka nekako je postala prelomna tačka. Kad se povratio od
operacije, Dženi je bila pored njega. Uplašena, ali isto tako i zahvalna što je
preživeo. Što je još uvek s njom. Rekli su im da je imao sreće. Metak je
razneo parijetalnu pleuru, membranu koja okružuje grudni koš u kom se
nalaze pluća. Ovo je izazvalo krvarenje unutar same pleure i posledično i
gornjem delu desnog plućnog krila. Haraldson je samo znao da je rana od
metka bila strašno bolna. Tri nedelje nije išao na posao. Dok je bio kod kuće,
imao je vremena da razmišlja o tome šta će se desiti kad se bude vratio u
stanicu. Načelnik će mu bez sumnje održati neki govor za dobrodošlicu, istaći
njegov herojski doprinos; možda će ga čak čekati i neka mala medalja zgodna
za takve prilike: ranjen na dužnosti. Biće kafe i kolača, naravno, nežnog
tapšanja po leđima da ga ne bi bolele povređene grudi, uz želje za brzo
ozdravljenje od strane kolega, čisto da mu pokažu da znaju kako se oseća i
šta misli.
Nije baš sve bilo tako.
 Nije bilo načelnika, ni govora, ni medalje, ali devojke sa prijemnog
odeljenja napravile su mu tortu. Nije bilo toliko radoznalosti, kao ni tapšanja
po leđima, ali on je svejedno osetio da se nešto promenilo. Promenilo se
nešto u načinu na koje su ga kolege dočekale, kako su se ophodile prema
njemu. Želeo je da veruje da je u pitanju izvesno poštovanje. Poštovanje, a
možda i podsvesni osećaj olakšanja. Nije mnogo policajaca bivalo ranjeno na
dužnosti, a sa čisto statističkog stanovišta, bilo je skoro potpuno nemoguće da
će se ovako nešto ikada ponovo dogoditi u Vesterosu, u doglednoj
budućnosti. Primio je metak za čitav tim, na neki način. Po prvi put u mnogo
godina osetio se srećnim što ide na posao. Uprkos Hanserovoj.
I kod kuće se nešto promenilo. Bili su mnogo opušteniji, bliži jedno
drugom, kao da im je zajednički život mnogo bitniji od života koji
pokušavaju da stvore. I dalje su imali seks – mnogo seksa – ali bilo je mnogo
više nežnosti dok su vodili ljubav; bio je topliji, mnogo manje mehanički.
Možda je zato i uspelo.
Odjednom kao da je sve počelo da ide kako treba.
Pet nedelja nakon onog dana kad je ranjen, pozvali su ga na prvi
razgovor za posao. Istog dana Dženin test trudnoće pokazao je pozitivan
rezultat.
To je bila prelomna tačka.
Dobio je posao. Hanserova mu je napisala sjajnu preporuku, kako je
obavešten. Možda ju je pogrešno procenio. Istina, imali su nesuglasica dok
mu je bila šef, ali, kad je stvarno bilo bitno, kad je bila primorana da
objektivno proceni njegov rad, da oceni njegove šanse da će dobro obavljati
svoj posao u Levhagi, bila je dovoljno profesionalna da svoje lične nazore
ostavi po strani i iskreno progovori o njegovim izvanrednim rukovodstvenim
kvalitetima i o tome koliko je dobar službenik.
Načuo je nekoliko zlobnih komentara u stanici, ljudi su govorili da samo
želi da ga se reši, da je čak došapnula Levhagi za njega, ali samo su bili
ljubomorni. Na njega.
Na Tomasa Haraldsona, upravnika Levhage.
Ušao je u kancelariju; možda nije bila naročito velika, ali bila je
njegova. Neće više sedeti za stolom u zajedničkoj kancelariji. Haraldson je
seo u udobnu fotelju za stolom, koji je još uvek bio donekle prazan. Uključio
je kompjuter. Treći dan; nije se još privikao na posao. Što je bilo savršeno
normalno. Jedino što je do sada uradio bilo je da je zatražio sve raspoložive
podatke o jednom od zatvorenika iz najstrožeg dela, pošto je Riksmord
pokazao interes za njega. Sinoć su ponovo zvali. Haraldson je spustio šaku na
dosije na stolu, ali se predomišljao da li da ponovo pozove Dženi. Ne zato što
je nešto želeo već samo da proveri kako je. Nisu se više tako često viđali.
Levhaga je bila šezdeset kilometara od Vesterosa. Skoro sat vremena vožnje
u jednom smeru. Radni dan će mu po svemu sudeći biti dug. Do sada to nije
predstavljalo problem. Dženi je sva sijala od sreće. Njen svet sada je bio
ispunjen samo mogućnostima. I sama pomisao na nju naterala je Haraldsona
da se osmehne, i taman kad je rešio da je pozove, začulo se kucanje na
vratima.
„Uđite.” Haraldson je vratio slušalicu na mesto. Vrata su se otvorila i
jedna žena od nekih četrdeset pet je ušla: Anika Norling, njegova lična
pomoćnica.
„Imate posetioce.”
„Šta?” Haraldson hitro pogleda otvoreni rokovnik na stolu. Prvi sastanak
bio je upisan tek za jedan sat posle podne. Da li je nešto propustio? Ili, ako bi
hteo da bude još precizniji, da li je Anika nešto propustila?
„Riksmord”, odgovorila je Anika. „Nemaju zakazano”, nastavila je, kao
da čita Haraldsonove misli.
Haraldson opsova u sebi. Nadao se da će interesovanje Riksmorda za
Levhagu biti ograničeno na telefonske pozive. Nisu se baš lepo ponašali
prema njemu dok su boravili u Vesterosu. Uopšte se nisu lepo ponašali.
Upravo suprotno. Uradili su sve što su mogli da ga odvoje od istrage, uprkos
činjenici da je iznova i iznova dokazivao koliko je koristan.
„Ko je došao?”
Anika je pogledala samolepljivu cedulju koju je držala u šaci. „Vanja
Litner i Bili Rosen”.
Bar se nije pojavio Torkel Heglund. Kad su se prvi put sreli, Torkel je
Haraldsonu rekao da će on činiti važan deo istrage, samo da bi ga izbacio dan
ili dva kasnije, bez bilo kakvog objašnjenja. Nije bio osoba kojoj se moglo
verovati. Ruku na srce, Haraldson nije imao nikakvu želju da vidi ni Vanju ni
Bilija, ali šta je mogao? Pogledao je prema vratima, gde je njegova lična
pomoćnica čekala. Mogao je da zamoli Aniku da im kaže da je zauzet, da im
kaže da dođu neki drugi put. Kasnije. Za nekoliko dana možda, kad se već
malo bolje bude upoznao s poslom. Kad bude bolje pripremljen. Može li se
lični pomoćnik zamoliti da laže? Haraldson nikad nije imao ličnog
pomoćnika, ali pretpostavljao je da je to na neki način deo njenog posla. Na
kraju krajeva, ona je tu da bi mu olakšala stvari. Odlaganje Riksmordove
posete učiniće njegov dan značajno lakšim.
„Kaži im da sam zauzet.”
„Čime?”
Haraldson ju je upitno pogledao. Sigurno ne postoji toliko mnogo
različitih stvari kojima čovek može biti zauzet u svojoj kancelariji?
„Poslom, naravno. Zamoli ih da dođu neki drugi put.”
Anika mu je uputila pogled koji bi mogao biti protumačen jedino kao
neodobravajući, i zatvorila vrata. Haraldson je ukucao šifru u kompjuter, a
onda je okrenuo fotelju i pogledao kroz prozor dok je čekao da mu se učitaju
lični podaci. Biće ovo još jedan lep letnji dan.
Ponovo se začulo kucanje na vratima. Ovog puta nije stigao ni da kaže
„Uđite”, pre nego što su se vrata otvorila i Vanja odlučno ušla. Toliko naglo
je stala kad je ugledala Haraldsona da je Bili skoro naleteo na nju.
„Šta ti tražiš tu?”
„Ja ovde sada radim.” Haraldson se neznatno uspravio u udobnoj
kancelarijskoj fotelji. „Ja sam upravnik. Postavljen sam pre nekoliko dana.”
„Je li to nešto privremeno?” Vanja ovo nije mogla da prihvati.
„Ne, ovo je moj novi posao. Stalno je nameštenje.”
„Aha...”
Bili se brzo ubacio s razlogom njihove posete. „Došli smo zbog Edvarda
Hindea.”
„To sam shvatio.”
„I ipak nisi bio spreman da nas primiš?”, opet će Vanja. Sela je na jednu
od fotelja predviđenu za posetioce, s izazivačkim izrazom lica.
„Mnogo toga treba uraditi kad si novi na poslu.” Haraldson je pokazao
prema stolu, za koji je odmah shvatio da je prilično prazan da bi se ostavio
bilo kakav utisak vizualizacije obima posla. „Ali mogu da odvojim nekoliko
minuta”, nastavio je. „Šta biste želeli da znate?”
„Da li se nešto događalo sa Hindeom u poslednjih mesec i nešto dana?”
 „Šta, na primer?”
„Ne znam... Neobično ponašanje, bilo kakva odstupanja od uobičajene
rutine, promena raspoloženja. Bilo šta neuobičajeno.”
„Ne da sam ja čuo. U njegovom dosijeu nema ničeg o tome. Nisam ga
upoznao. Još uvek.”
Vanja je klimnula, očigledno zadovoljna njegovim odgovorom. Bili je
preuzeo.
„Da li ima neke mogućnosti za komunikaciju sa spoljašnjim svetom?”
Haraldson je privukao dosije prema sebi i otvorio ga, zahvalivši se
srećnim zvezdama što ga je jutros vratio od kuće. To što ima sve potrebne
informacije o Hindeu pri ruci, dan nakon što se Riksmord interesovao za
njega, bio je znak inicijative.
„Ovde piše da ima pristupa novinama, časopisima i knjigama iz
biblioteke, kao i ograničen pristup internetu.”
„Koliko ograničen?”, Bili je hitro pitao.
Haraldson to nije znao. Međutim, znao je koga treba da pozove: Viktora
Bekmana, šefa obezbeđenja u Levhagi. Viktor se istog trena javio i rekao da
odmah dolazi. Sve troje je u tišini čekalo u goloj, bezličnoj kancelariji.
„Kako ti je rame?”, pitao je Bili nakon minut i nešto.
„Grudi”, automatski ga je ispravio Haraldson. „Dobro su. Nisam se
sasvim oporavio, ali je... dobro.”
„Sjajno.”
„Da.”
Ponovo tišina. Haraldson se taman zapitao da li bi trebalo da im ponudi
kafu kad je Viktor došao. Bio je to visok čovek u kariranoj košulji i
prugastim pantalonama, braon očiju, kratko podšišane kose i debelih brkova,
koje su Bilija odmah podsetile na grupu Vilidž pipl dok su se rukovali.
„Nema pornića, naravno”, odgovorio je Viktor kad je Bili ponovio
pitanje o Hindeovom pristupu internetu. „Veoma, veoma ograničen što se tiče
nasilja. To je najstroži vid ograničenja za odrasle koji se može zamisliti. Sami
smo ga isprogramirali.”
„Društvene mreže?”
„Nijedna. Potpuna zabrana za njega. Nema nikakav način za
komunikaciju sa spoljašnjim svetom preko kompjutera.”
„Možete li da mu proverite istoriju pretraživanja?”, upitala je Vanja.
Viktor je klimnuo. „Čuvamo sav internet saobraćaj tri meseca. Hoćete
kopiju?”
„Da, molim.”
„Ima kompjuter u svojoj ćeliji, zar ne?” Haraldson se ubacio, ne želeći
da bude sasvim isključen iz razgovora.
Viktor je ponovo klimnuo. „Ali nema vezu s internetom, naravno.”
„Za šta ga onda koristi?” Bili se okrenuo Haraldsonu, koji se okrenuo
prema Viktoru.
„Ukrštene reči, sudoku i slično. Pomalo čak i piše. Održava mozak
aktivnim, da tako kažem.”
„A šta je sa telefonskim razgovorima, pismima i tako dalje?”, pitala je
Vanja.
„Telefonski razgovori nisu mu dozvoljeni, a jedva da i dobija neka
pisma ovih dana. Ali ona koja dolaze sva su ista.” Viktor je značajno
pogledao Bilija i Vanju. „Od žena koje ga mogu ‘izlečiti’ svojom ljubavlju.”
Vanja je klimnula. Još jedna od malih životnih misterija: koliko neke
žene privlače najporemećeniji i najbrutalniji ljudi u zemlji.
„Da li su još uvek kod vas?”
„Kopije. Hinde dobija originale. Proslediću vam ih.”
Zahvalili su mu se za pomoć i Viktor je otišao da prikupi materijal koji
će oni poneti sa sobom. Haraldson se nagnuo preko stola kad su se vrata
zatvorila za šefom obezbeđenja.
„Smem li da pitam zašto se toliko interesujete za Hindea?”
Vanja je ignorisala njegovo pitanje. Do sada su uspevali da od štampe
sakriju činjenicu da su za petama ubici-imitatoru. Niko nije povezao
najnovija tri ubistva sa istim počiniocem. Verovatno zato što neko
privremeno osoblje radi preko leta u novinama. Riksmord bi voleo da interes
štampe za istragu bude minimalan, a što manje ljudi zna sa čime imaju posla,
veća je šansa da tako i ostane.
„Moraćemo da razgovaramo s njim”, rekla je umesto da mu odgovori,
ustajući.
 „S Hindeom?”
„Da.”
„To nije moguće.”
Po drugi put otkako je došla, Vanja je ostala zapanjena. Okrenula se
prema Haraldsonu. „Zašto ne?”
„On je jedan od tri zatvorenika u najstrožem delu kojima posete nisu
dozvoljene osim ako nisu prethodno zakazane i odobrene. Nažalost.”
Haraldson je široko raširio ruke, gestom kojim je želeo da podvuče koliko mu
je žao što ne može da im pomogne.
„Ali ti znaš ko smo mi.”
„To su pravila. Ja tu ništa ne mogu, ali Anika vam može dati obrazac da
se prijavite za odobrenje posete. Ona je moja lična pomoćnica...”
Vanja se nije mogla otrgnuti utisku da Haraldson uživa u moći koju ima.
Možda to i nije bilo toliko čudno – bio je prilično nisko u hijerarhiji poslednji
put kad su se sreli – ali, iako je to bilo razumljivo i možda ljudski, ipak je bilo
vrlo frustrirajuće.
„Koliko vremena je potrebno da se obradi takav zahtev?”, pitala je,
jedva držeći nervozu pod kontrolom.
„Tri do pet radnih dana, ali siguran sam da mogu ubrzati stvari za vas;
ipak ste vi iz Riksmorda. Videću šta mogu da uradim.”
„Hvala ti.”
„Nema na čemu.”
Vanja je ljutito izašla ne javivši mu se. Bili je klimnuo glavom pre nego
što je izašao.
Haraldson je zurio u zatvorena vrata. Ovo je dobro prošlo. Sada će da
naruči šoljicu kafe i pozove Dženi.
Ovo će biti dobar dan.
Njegov treći dan.

ZNAČI, JOŠ UVEK JE pratiš?” Stefan je gledao Sebastijana s izrazom lica koji
je ovaj prepoznao. Izrazom koji je govorio: „Znam o tebi više nego što ti znaš
o samom sebi, zato me nemoj lagati.”
 Izrazom koji je Sebastijan prezirao.
„Ja to ne vidim tako.”
„Svakog dana stojiš ispred njene zgrade. Pratiš je okolo po gradu, uhodiš
je na posao i do stana njenih roditelja. Kako bi ti to nazvao?”
„Zainteresovan sam za nju. To je sve.”
Stefan je uzdahnuo i zavalio se u meki i bledi tapacirung svoje fotelje.
„Ona mi je ćerka”, Sebastijan izusti ovo opasno opravdanje. „Moram.
Ne mogu da je pustim.” Znao je koliko ovo neubedljivo zvuči. Bilo mu je
drago što nije spomenuo Trolea.
Stefan je odmahnuo glavom i nastavio da kratko gleda kroz prozor.
Uvek su završavali u ovoj tački. Vanja. Sebastijanova ćerka otkrivena je
iznenada. Ćerka koja ništa ne zna i koja nikad ne sme da sazna. Ili sme?
Postoji li način? To je bila nada. To je bilo pitanje kom se Sebastijan uvek
vraćao, pre ili kasnije. Tačka preko koje se nije moglo dalje. Pitanje s kojim
se neprekidno borio.
Stefan je mogao da shvati u čemu je problem. Bilo je to kao susret dva
suprotna pola. Želje, žudnje i potrebe s jedne, i realnost sa druge, sukobljene i
očigledno nespojive strane. Tu su se rađali najkomplikovaniji problemi.
Stefan je stalno nailazio na njih u svom poslu. To su bili trenuci kada su mu
pacijenti dolazili – kada odjednom više nisu mogli da dođu do odgovora.
Sasvim ljudski. Nema tu ničeg čudnog. Ali u ovom slučaju bilo je čudno to
što je osoba preko puta njega Sebastijan Bergman. Čovek koji je uvek imao
sve odgovore. Čovek za kog Stefan nikad ne bi očekivao da od njega zatraži
pomoć.
Sebastijan je Stefanu bio mentor na fakultetu. Svi u grupi su donekle
oklevali da prisustvuju njegovim predavanjima. Uvek su bila nezaboravna, i
prvog dana Sebastijan je svima veoma jasno stavio do znanja da ni sa kim
nema nameru da deli centar pažnje. Bilo koji student koji bi poželeo da
preispita Sebastijanove argumente ili započeo kritičku diskusiju o njegovim
tezama i teorijama bio bi ponižen i ismejan. I to ne samo do kraja dotičnog
predavanja, već do kraja školske godine, do kraja svoje univerzitetske
karijere. Zato je Sebastijanovo pitanje „Ima li pitanja?”, uvek pratila savršena
tišina.
Izuzetak je bio Stefan Lašon. On je dolazio odlično pripremljen za
susrete sa Sebastijanom. Kao najmlađi sin u akademskoj porodici, večere u
njegovom domu, u Lundu, pripremile su Stefana za verbalno sparingovanje, i
često je zapodevao diskusiju sa oštrim, nemogućim čovekom kog se toliko
mnogo drugih plašilo. Sebastijan je Stefana podsećao na starijeg brata Ernsta,
koji je takođe imao veliku potrebu da uvek bude u pravu, i uvek je predaleko
odlazio u svojim nastojanjima da to ostvari. Bila je to najvažnija stvar i za
Ernsta i za Sebastijana: da budu u pravu. To ih je činilo zastrašujućim
intelektualnim suparnicima, što je Stefanu savršeno odgovaralo. Pružao im je
otpor koji im je trebao, ali nikad im nije dozvoljavao potpunu pobedu. Uvek
bi uzvratio sledećim pitanjem, i sledećim, i sledećim. Očekivali su da zadaju
konačni udarac, ali umesto toga, suočavali bi se sa dugačkim i iznurujućim
ratom. Bio je to jedini pravi način da im se suprotstavi.
Da ih izmori.
Jednog jutra, skoro pre dve godine, Sebastijan je čekao Stefana pred
vratima ordinacije. Po iznurenom izgledu i izgužvanoj odeći reklo bi se da ga
je Sebastijan čekao čitavu noć. Već je tada bio samo senka nekadašnjeg sebe.
Izgubio je suprugu i ćerku u cunamiju 2004, a otada je tonuo sve jače i sve
strmije. S predavanjima je bilo gotovo, kao i sa turnejama zbog knjige, a
zamenile su ih mučne misli, apatija i sve veći seksualni problemi. Nije imao
nikoga kome bi mogao da se obrati za pomoć, kako je rekao. Nikoga. Počeli
su da se nalaze, uvek pod Sebastijanovim uslovima. Ponekad bi prošli meseci
između seansi, ponekad samo nekoliko dana. Ali nikad nisu izgubili kontakt.
„Šta misliš, kako bi se Vanja osećala kada bi saznala za ovo?”, nastavio
je Stefan.
„Rekla bi da sam poludeo. Prijavila bi me policiji i prezrela me.”
Sebastijan je zastao na momenat pre nego što je nastavio. „Znam to, ali... ona
je jedino o čemu razmišljam, sve vreme, neprekidno...” Kraj rečenice bio je
jedva nešto glasniji od šapata. „Ovo je nešto potpuno novo. Uglavnom sam
navikao da imam kontrolu.”
„Stvarno? Hoćeš da kažeš da si, dok nisi saznao da ti je ona ćerka, imao
kontrolu? Imao si briljantan plan da sjebeš svoj život sto posto? U tom
slučaju ti čestitam – stvarno si uspeo.” Stefan se nagnuo napred. To je bilo
nešto najbolje kad je u pitanju Sebastijan kao pacijent. Mogao si sasvim da
skineš rukavice. Mogao si žestoko da ga udariš. „Ne želiš da ti povlađujem.
Čitavog života su ljudi dozvoljavali da bude kako ti hoćeš. Ja to ne radim.
Izgubio si porodicu u cunamiju, a sada si izgubio i kompas. Sasvim.”
„Zato mi ona i treba.”
 „Ali da li ti trebaš Vanji?”
„Ne.”
„Ona već ima oca, zar ne?”
„Da.”
„Ko će onda po tvom mišljenju imati koristi ako joj kažeš istinu, s
obzirom na trenutnu situaciju?”
Sebastijan je sedeo ćutke. Znao je odgovor. Samo nije želeo glasno da
ga izgovori. Ali Stefan se i dalje naginjao prema njemu i čekao. Pa je zato i
rekao.
„Niko. Ni ti, ni Vanja, ni bilo ko drugi.”
Stefan se naslonio. Izraz lica mu je postao prijatniji. Topliji.
„Nemoj joj reći, Sebastijane.” I glas mu je bio topliji. Prisniji. „Moraš
prvo ti imati nekakav život da bi mogao da postaneš deo nečijeg života.
Prestani da je pratiš i provedi neko vreme u sređivanju svog života. Kad
završiš s tim, možemo da razgovaramo o sledećem koraku.”
Sebastijan je klimnuo. Stefan je bio u pravu. Naravno.
Stvori nekakav život pre nego što budeš u stanju da ga s nekim podeliš.
Osećajni, dosadni Stefan u svojoj mekoj, dosadnoj ordinaciji, bio je u
pravu. To je Sebastijana užasno nerviralo. Pomisao da je Trole rešenje možda
nije bilo ispravno, ali je bilo lako. Lakše nego da se stvori nekakav život. U
svakom slučaju, mnogo zabavnije.
„Vodim jednu grupu za pomoć”, nastavio je Stefan. „Nalazimo se
dvaput nedeljno, večeras i sutra. Mislim da bi trebalo da dođeš.”
Po prvi put je Sebastijan iznenađeno pogledao Stefana. „Ja? U grupi?”
„To su ljudi koji naizgled ne mogu da nastave kroz život, iz ovog ili
onog razloga. Da li ti to zvuči poznato?”
Duboko u sebi, Sebastijanu je bilo drago što se Stefan setio nečeg tako
banalnog kao što je grupna terapija. To ga je odmaklo nekoliko koraka od
crnih slutnji i ispunilo ga jednostavnom, oslobađajućom ljutnjom.
„Zvuči neverovatno poznato i neverovatno zamorno.”
„Voleo bih da dođeš.”
„Ne.”
 Sebastijan je ustao, jasno mu stavljajući do znanja da je seansa završena
i da nema nikakvu nameru da o ovome dalje raspravlja.
„Insistiram da dođeš.”
„Insistiraj koliko hoćeš, ali odgovor je i dalje ne.”
Sebastijan je krenuo prema vratima. Ovaj osećaj ljutnje bio je sjajan.
Obezbedio mu je gorivo. Da li je Stefan stvarno mislio da će videti
Sebastijana Bergmana u nekoj cmizdravoj, uplakanoj grupi za samopomoć?
Nema šanse.
Sebastijan je zatvorio vrata za sobom. Energija ga je malo podigla,
razveselila. Danas će možda još nešto i uraditi.

Sebastijan je uspeo da stigne skroz do univerzitetske zgrade u Freskatiju, pre

nego što je ispunjavajuća ljutnja iščilela iz njega. Želeo je da pokaže Stefanu
da ume da ispuni svoj život, ali umor je ponovo počeo da ga obuzima.
Čitava stvar krenula je kod kuće, u njegovom stanu u Grev
Magnigatanu, nešto ranije iste nedelje, kad je pronašao stari rukopis trosatnog
predavanja s naslovom „Uvod u psihološku procenu zločinca”. Nalazio se na
dnu gomile novina i drugih dokumenata u njegovoj radnoj sobi, prostoriji
koju nikad nije koristio; u časovima dosade iznenada je odlučio da napravi
malo reda. Nije mogao da se seti kad je napisao ovaj tekst, ali bilo je jasno da
se to dogodilo pre nesreće, pošto u njemu uopšte nema sveopšteg cinizma
koji sada prožima svaku njegovu misao. Sebastijan ga je odmah dvaput
pročitao i bio prilično impresioniran samim sobom. Nekad je stvarno bio u
stanju da piše.
Predavanje je bilo jasno, prepuno informacija i veoma ubedljivo.
Sedeo je za stolom neko vreme sa papirom u rukama. Otkrivanje bolje
verzije sebe bilo je čudno, skoro nadrealno osećanje. Posle nekog vremena se
osvrnuo po sobi, a onda pronašao tragove boljeg Sebastijana svud oko sebe.
Diplome na zidovima, knjige, isečke iz novina, beleške koje je davno
napravio, reči koje je davno zapisao. Radna soba mu je bila krcata tricama i
kučinama nekog drugog života. Kako bi pobegao sećanjima, prišao je
prozoru i pogledao na ulicu, ali ostaci starog života bili su svuda; setio se
kako je baš tamo parkirao svoj automobil, preko puta starinarnice. Onomad
kad je imao auto i kad je imao kuda da ide.
Posle razgovora sa Stefanom osetio je kako ga obuzima polet, skoro kao
neka inspiracija. Otišao je pravo kući i u svoju radnu sobu, gde je počeo da
pretura gomile papira, tražeći ugovor, tražeći ime. Neko je sigurno naručio od
njega trosatno predavanje. Posle nekog vremena pronašao je dva nacrta
ugovora sa kriminološkim odsekom na univerzitetu. Nosili su datum 7. Mart
2001, za tri predavanja koja su bila uvod u psihološku procenu zločinaca.
Pokušao je da se seti zašto zapravo nikad nije održao to predavanje. Godine
2001. bio je na vrhuncu u svojoj struci. Sabine se tek rodila i živeo je sa Lili u
Kelnu, pa je verovatno smatrao da prosto ima pametnijih stvari. Ugovori nisu
bili potpisani, a drugu stranu je predstavljao jedan drugi univerzitetski
predavač po imenu Veronika Foš. Nije prepoznao ime. Dekan fakulteta.
Pozvao je taj odsek. Prošlo je mnogo godina otkako je poslala taj ugovor, ali
još uvek je bila tamo. Centrala ga je prebacila pravo do nje, ali izgubio je
hrabrost i prekinuo vezu pre nego što se javila. Ponovo je seo, držeći svoj
rukopis u ruci. Bar je još uvek bila tamo.

Stao je nekoliko stotina metara od zgrade u kojoj se nalazio kriminološki

odsek; neki zanesenjak ga je nazvao Blok C, verovatno zato što je to bila
treća zgrada u nizu. Sebastijan je pogledao visoke, mrtvačkoplave zgrade;
više su izgledale kao neki stambeni plan iz šezdesetih nego vrhovni hram
znanja glavnog grada, i odjednom počeše da ga obuzimaju sumnje. Zar je
stvarno mislio da će ovo napraviti nekakvu razliku? Nije mu se svidelo što
toliko okleva. Pokušao je da to prevaziđe. Otići će i sresti se sa Veronikom
Foš. Počeće odatle.
Plan je bio jednostavan. Za početak će održati samo nekoliko predavanja
kao gost. Malo da se zagreje, da skrene sebi pažnju sa svakodnevnog života
na nešto drugo, dalje od žena noću, pre svega, i dalje od Vanje danju. Dalje
od osećaja da je potpuni autsajder. Dalje od misli koje su ga naterale da
pozove Trolea.
Prve sumnje rodile su se čim je taksi skrenuo na parking s istočne strane.
Najviše ga je pogodio osećaj da se ništa nije promenilo. Mesto je bilo
potpuno isto. On je bio taj koji se promenio. Da li ovo može da uspe?
Pokušao je da odbaci tu misao odlučno se uputivši prema Bloku C, kao da
može da pobedi kolebanje čistom snagom mišića.
Jedna grupa devojaka išla je prema njemu; studentkinje, sudeći po
uzrastu i knjigama koje su nosile. Jedna od njih ga je podsetila na Vanju;
imala je plavu kosu i verovatno je bila nešto mlađa, ali ne previše. Pogledao
je devojku. Upravo zbog Vanje je i stajao tu, ispred Bloka C. Stefan je bio u
pravu. Potreban mu je izgrađen život ako misli da ikada stane pred nju kako
treba, da joj otkrije ko je. Možda bude čak i prihvaćen. Verovatno ne voljen.
Ali sasvim moguće prihvaćen.
Potreban mu je život. Zbog toga je ovde.
Osetio je kako mu se vraća energija.
Išao je prema Bloku C.
U svet koji nije posetio već dugo, dugo godina.
Imao je sreće. Veronika Foš bila je slobodna i mogla je odmah da primi
Sebastijana. Žena sa prijema povela ga je hodnikom do malog, uredno
nameštenog kabineta sa stolicom i dve fotelje.
Žena za stolom je izgledala iznenađeno kad ga je videla. Osmehnuo joj
se i rukovao s njom, pre nego što je neponuđen seo u fotelju nasuprot.
„Zdravo, zovem se Sebastijan Bergman.”
„Savršeno sam svesna ko ste.” Nije mu uzvratila osmehom. Zatvorila je
fasciklu na kojoj je radila i počela da zuri u njega. Nije mogao da odgonetne
da li je samo iznenađena što ga vidi, ili je u istoj meri i uznemirena time.
Nečega je tu sigurno bilo.
„Vi ste Veronika Foš?”
„Da.” Još uvek strogo.
„Pa, radi se o predavanjima koje smo pre nekog vremena planirali.”
Sebastijan je izvadio ugovor iz unutrašnjeg džepa i spustio ga pred nju. „Ovo
je detaljni uvod u psihološku procenu zločinca.”
Veronika je uzela ugovor i pogledala ga.
„Ali ovo je bilo pre sigurno deset godina.”
„Tako nešto”, odgovorio je Sebastijan. „Pomislio sam da ste možda još
uvek zainteresovani. Materijal je još uvek aktuelan.” Ponovo se osmehnuo,
ljubazno koliko god je mogao.
„Vi se šalite?” Veronika Foš skinula je naočare za čitanje i pogledala ga.
„Ne, kada se šalim, to je mnogo smešnije. A umem da budem prilično
duhovit.” Ponovo se osmehnuo. Ona nije. Bilo je nečega u njenom pogledu.
Nečega što je prepoznao.
„Dajte mi jedan dobar razlog zašto bi trebalo da vodim ovaj razgovor s
vama. Da li još uvek aktivno istražujete? Prosto ste nestali s lica zemlje, a
sada se pojavljujete ovde i želite da vam odobrimo ugovor star deset godina.”
Sebastijan je istog trena odlučio da prestane da se osmehuje. Ta taktika
pokazala se potpuno neefikasnom sa ženom koja ga je gledala. Počela je da
mu ide na živce. Na kraju krajeva, ona je od njega zatražila usluge. Želela je
njegovu stručnost i znanje. Koje je još uvek imao. Malo poštovanja ne bi bilo
naodmet.
„Ja sam i dalje najbolji kriminalistički psiholog u Švedskoj. Mogu vam
obećati da se nećete razočarati, iako možda nisam bio baš toliko aktivan u
akademskom svetu u poslednje vreme.”
„A gde ste bili aktivni? Jeste li uopšte objavili nešto od devedesetih? Da
li radite? Da li išta radite?”
„Slušajte, ako sumnjate u moje sposobnosti, mogu da vam ponudim
gostujuće predavanje. Čisto da biste videli za šta sam sposoban. Jednokratno,
da tako kažem.”
„Oh, da, navikli ste se na te stvari, zar ne? Jednokratne.”
Ton njenog glasa prepao je Sebastijana. Ovo je zvučalo lično. Gnevno.
Verovatno i donekle povređeno. Pogledao ju je, ali i dalje nije mogao da je
prepozna. Čak mu ni njene oči, koje su na sekundu delovale poznato, nisu
pomogle. Da li se ugojila? Ili smršala? Skratila kosu? Nije imao pojma.
Mozak mu je radio sto na sat. Bilo je nečega u vezi s njom. Nečega u tom
ljutitom, pomalo visokom glasu. Odjednom se jedno bledo sećanje ovaplotilo
u njegovoj glavi. Previše mutno da bi se sasvim uhvatilo, ali postao je siguran
da ju je video nagu, i pored činjenice da je se ne seća. Na jednom stepeništu u
Bandhagenu. Bleda zamrznuta slika jednog davnog trenutka. Nage žene koja
stravično urla na njega sa nekog stepeništa. Nije joj valjda rekao da se nosi
dođavola? Ili je to ona njemu rekla?
Da li je stvarno bilo tako gadno?
Veronika Foš pocepala je ugovor pred njim i pokazala mu srednjak.
Situacija je izgleda stvarno bila toliko gadna.
Na nesreću.

„POGODI KO JE NOVI UPRAVNIK Levhage?”

 Vanja se udobno smestila u svoju fotelju i pustila da joj pogled preleti
preko troje kolega koji su sedeli oko stola u Sobi. Bili se osmehnuo sam za
sebe. Stvarno nije uspela da pređe preko toga. U automobilu, na putu do
Stokholma, nekoliko puta je spomenula činjenicu da su im se putevi ponovo
ukrstili sa Tomasom Haraldsonom. Kao upravnikom zatvora. Kako je to
moguće? O čemu li su razmišljali ti koji su ga postavili? Mito, potpuno
otkazivanje moždanih funkcija ili je za to odgovaran neko ko je odlučio da
zatvori Levhagu – sve su to bila jedina moguća objašnjenja do kojih je uspela
da dođe da bi objasnila njegovo nameštenje.
Bili je sve ćutke slušao. Haraldson mu nije naročito smetao, i bio je
prilično srećan što ga ponovo vidi. Možda nije bio najbistriji um u okolini, ali
u čoveku iz Vesterosa koji se toliko trudio bilo je nečega simpatičnog i
donekle vrednog žaljenja. Ničeg lošeg nije bilo u njegovoj ambiciji, a s
pravom podrškom možda će sasvim dobro obavljati posao na novom radnom
mestu. Bili se tome nadao. U potaji, onako za sebe. Bio je prilično siguran da
je jedina osoba u prostoriji koja se tako oseća. Pogledao je Ursulu i Torkela,
koji su oboje odmahivali glavom, reagujući na Vanjino pitanje.
„Nisam čak ni znao da su postavili nekog novog”, rekao je Torkel,
gucnuvši iz četvrte šoljice kafe iz automata.
„Tomas Haraldson.” Vanja je upitno gledala u svoje kolege kao da čeka
njihovu reakciju. Koja je usledila.
„Tomas Haraldson iz Vesterosa?” Izraz Ursulinog lica bio je zbunjen,
kao da nešto nije dobro razumela. Vanja je potvrdno klimnula. „Kako li je on
završio tamo?”, Ursula je nastavila.
„Nemam blagog pojma – to je prava misterija.”
„Kako je?”, tiho je pitao Torkel. Nije izgledao ni iznenađeno ni ljutito,
primetila je Vanja. Više zabrinuto, zapravo.
„Izgledao je sasvim normalno.”
„Mislim na njegovo rame.”
„Rekao je da ga još uvek malo zateže, ali inače je sve u redu”, rekao je
Bili.
„Dobro je.” Na kraju krajeva, Tomas Haraldson je ranjen dok je bio pod
Torkelovom komandom, a Torkel se osećao delimično krivim što nije ostao u
kontaktu sa Keštin Hanser i Vesteroskom policijom i raspitivao se kako mu
je. Nameravao je da se javi, nekoliko puta, ali nikad to nije sproveo u delo.
„I šta vam je rekao o Hindeu?”, nastavio je Torkel, podsećajući tim na
pravi razlog ovog sastanka.
„Tačno je tamo gde bi i trebalo da bude i ponaša se isto kao i uvek, ako
ćemo verovati osoblju Levhage.”
„Jeste li ga videli?”
„Podneli smo zahtev za posetu. Kako se čini, nikome nije dozvoljeno da
ga poseti bez posebne dozvole.”
„A koliko treba vremena za to?”
„Tri do pet dana.”
„Videću mogu li to malo da ubrzam.”
Vanja je klimnula u znak zahvalnosti. Neko oponaša Edvarda Hindea,
što znači da i on sâm postaje deo njihove istrage. Želela je da ga vidi, ako ni
zbog čega drugog, onda da ga eliminiše. Sve do tada ostaje na spisku, a Vanja
ne voli neprecrtane stavke. Odbaciti nešto samo zato što veza deluje
nemoguće – kod nje to jednostavno nije moglo da prođe. Zbog toga bi se
osećala kao da ne radi valjano svoj posao, kao da ne daje sve od sebe. To je
bilo nešto što je naučila kod kuće, još dok je bila dete. Nešto što joj je otac
rekao kad se brinula kako će preživeti svoj prvi dan u školi. Ne moraš da
bude najbolji, ali bi uvek trebalo da daš sve od sebe. To je najviše što možeš i
ne bi bilo razumno postupati bilo kako drugačije. Dvadeset pet godina
kasnije, i dalje su to bile reči po kojima je živela.
„Još nešto iz Levhage?” Torkel je želeo da zna. Vanja se okrenula prema
Biliju, koji je izvadio četiri priheftane gomile A4 papira iz fascikle koja je
stajala pred njim i razdelio ih.
„Prečešljao sam internet stranice koje je Hinde posećivao u poslednja tri
meseca. Nema ničega vrednog pomena. Mnogo novina, kako švedskih tako i
stranih, a prati i gomilu blogova; možete ih videti izlistane ovde. I često se
priključuje raznim forumima, uglavnom onima na kojima se raspravlja o
filozofiji, psihologiji i drugim društvenim naukama.”
Ursula je podigla pogleda sa papira. „Može li da se uključi u raspravu?”
„Ne, dozvoljeno mu je samo da čita. Jedina komunikacija sa spoljnim
svetom su mu pisma. Primio ih je tri u poslednjih šest meseci. Dva su poslale
žene koje žele da se nađu s njim, s pitanjem kako mogu da ga posete, i
pozivom da im dođe kada ili ako izađe.”
„Bolesno”, ubaci se Vanja. I Torkel i Ursula klimnuše slažući se s njom.
„Treće pismo bi moglo da bude interesantno.” Bili je okrenuo novu
stranicu i ostali učiniše isto. „Stiglo je od Karla Valstrema iz Stokholma. Piše
da je pratio Hindeove aktivnosti s velikim interesovanjem i da bi jako voleo
da ga upozna kako bi, citiram, ‘stekao dublji uvid u proces odlučivanja koji je
doveo do smrti četiri žene’. Piše disertaciju o praktičnoj filozofiji, ali deluje
prilično impresioniran Hindeom, ako mene pitaš.”
„Jesu li se upoznali?”, pitala je Ursula.
„Nisu. Po ovima iz Levhage, Hinde nije čak ni odgovorio na pismo.”
„Svejedno ga proveri posle sastanka”, rekao je Torkel. „I to je nešto.”
Spustio je papire i podigao naočare na čelo. „Raspitivanje od vrata do vrata u
Tumbi ničemu nisu doprinela. Prijatelji i roditelji Granlundovih ništa ne
znaju o tome da li je par sumnjao da ih neko posmatra, ili ugrožava. Suprug
je potpuno van interesne zone. Bio je u Nemačkoj, ili u avionu na putu kući.”
Teška tišina spustila se na grupu. S nekoliko manjih varijacija, ovo je
bio treći put da čuju Torkela kako im saopštava kako niko ništa nije video na
mestu zločina i da niko blizak žrtvi ne može da se doseti bilo kakvog traga ili
motiva.
„Znači, sve pada na forenziku.” Torkel se okrenuo ka Ursuli.
„Sperma i stidne dlake. Opet. Poslala sam uzorke u Linćeping na
analizu, ali mislim da možemo pretpostaviti da je u pitanju isti počinilac. Po
preliminarnom obdukcijskom izveštaju karotidna arterija i traheja su
presečene, što znači da se gušila pre nego što je iskrvarila nasmrt. Ponovo.”
Ursula je zaćutala i raširila ruke. Nije bilo ničeg više.
Torkel je preuzeo: „Kao što ste svi već svesni, nismo uspeli da
pronađemo vezu između tri žene, tako da nemamo ideju ko bi mogao biti
sledeća žrtva.” Torkelova zaključna opaska prožela je bolnu tišinu. Niko nije
mogao da ospori ovo što je rekao. Činilo se prilično neverovatnim da
počinilac neće ponovo napasti. Još jedna žena izgubiće život, i oni ništa nisu
mogli da preduzmu da to spreče. Vanja je odgurnula stolicu i ustala.
„Otići ćemo da posetimo Valstrema.”

Vanja i Bili otišli su da potraže Karla Valstrema na odseku za filozofiju, ali

su obavešteni da nije tamo. Univerzitet je bio bukvalno sasvim pust u ovo
doba godine. Jesu li pokušali da ga pozovu? Ne, nisu, niti su imali nameru da
to učine. Da li su bili u njegovom stanu? Karl je radio na disertaciji preko
leta. Dali su im adresu koju su već imali. Ulica Foškarbaken. Drugi sprat.
Studentski smeštaj.
Čuli su muziku koja je dopirala iz stana. Vanja je pripremila legitimaciju
i pozvonila, dugo držeći prst na dugmetu. Nije mogla da odluči da li joj je
sluh preosetljiv ili je muzika zaista glasna.
Karl Valstrem otvorio je vrata sa šoljicom kafe u ruci i upitno pogledao
posetioce. Muzika je zaista bila veoma glasna i Vanja odluči da bi i ona i Bili
trebalo da pokažu policijske legitimacije.
„Policija – Vanja Litner i Bili Rosen. Možemo li da porazgovaramo s
vama?”
„O čemu se radi?”
„Možemo li da uđemo?”
Karl se sklonio u stranu i pustio ih da prođu. U stanu je bilo toplo i
osećao se miris sveže ispečenog hleba.
„Možete li, molim vas, da se izujete? Upravo sam završio sa
usisavanjem.” Karl se provukao pored njih u uskom hodniku i ušao u spavaću
sobu; prišao je kompjuteru, koji je stajao na stolu zajedno sa štampačem, i
isključio muziku.
Vanja i Bili su se izuli i ušli u stan. Mala kuhinja nalazila se u ćošku
dnevne sobe, opremljene kaučem i televizorom pričvršćenim za zid, a u
drugom ćošku stajao je sto sa uredno složenom gomilom udžbenika, i jedna
kancelarijska stolica.
Bio bi to savršeno običan studentski stan da nije bilo velikih stalaka,
skoro kao izložbenih vitrina, koje su visile na zidu iznad kauča. Iza stakla
svake od njih bila je kolekcija leptirova i moljaca; šest do osam ako su u
pitanju bili veći primerci, možda petnaest ili dvadeset ako su bili manji, jarko
obojenih krila razapetih u pokretu, zamrznutom za večnost. Vanja je
prepoznala nekoliko, a dvama je znala čak i ime: paunovac i limunovac. Za
ostale nije znala čak ni da li su uobičajeni za Švedsku.
„Šta ste želeli?”
Karl se pojavio iz spavaće sobe i zatvorio vrata za sobom. Prekrstio je
ruke i pogledao dvoje policajaca. Vanja je ovlaš pogledala Bilija i primetila
da je i on fasciniran izloženim insektima.
„Ovde smo kao posledica pisma koje ste poslali Edvardu Hindeu pre
nekoliko nedelja”, objasnila je Vanja, sevši na kauč. Bili se naslonio na
kuhinjski zid.
„Oh?” Karl je okrenuo kancelarijsku stolicu i seo, s upitnim izrazom
lica.
„Zašto ste mu pisali?”, nastavila je Vanja.
„Želeo sam da dođem u kontakt s njim.”
„Zašto?”
„Nadao sam se da će želeti da mi pomogne sa mojim istraživanjem.”
„Iz praktične filozofije?”
„Da. Zašto to interesuje policiju?”
Vanja nije odgovorila. Što manje Karl zna o razlogu posete, to će manje
prilagođavati svoje odgovore. I Bili je isto tako razmišljao, i potpuno je
promenio temu razgovora.
„Čime se bavi praktična filozofija? Hoću reći, na kakvom poslu na kraju
završiš?”
Karl se okrenuo za četvrtinu kruga i pogledao Bilija s nagoveštajem
osmeha u uglu usana.
„Zašto? Umorili ste se od posla policajca?”
„Zar filozofija nije čisto teorijska?”, nastavio je Bili kao da nije čuo
pitanje. „Šta radi praktični filozof? Ide da propoveda? Vodi večernju školu?”
„Samo zato što ne razumete, nema potrebe da me zadirkujete.”
„Izvinite, samo sam znatiželjan.”
Nezadovoljan izraz Karlovog lica jasno je govorio da izvinjenje nije
prihvaćeno. Vanja se ubacila da vrati razgovor na pravi kolosek pre nego što
Karl odluči da neće da razgovara s njima.
„Pročitali smo vaše pismo Hindeu.”
Karl je netremice gledao Bilija sekundu ili dve duže, a onda se okrenuo
Vanji.
„To sam shvatio.”
„Zvučalo je kao da mu se divite.”
 „Ne, ne bih to tako rekao. Fascinira me.”
„Ubio je četiri žene. Da li vas to fascinira?”
Karl se nagnuo napred u fotelji, sada očigledno mnogo više
zainteresovan za razgovor.
„Ne samih postupaka, ali njegov put do te tačke nalazim neverovatno
interesantnim. Odluke koje je donosio, prosuđivanje kroz koje je prolazio.
Pokušavam da ga shvatim.”
„Zašto?”
Karl je na trenutak zaćutao, očigledno razmišljajući o odgovoru kao da
objašnjava nešto svom profesoru, a ne da razgovara s policijom.
„Zločini koje je počinio su promišljeni. Isplanirani i razmotreni. Imao je
potrebu da ubije i ispunio je tu želju. Mene zanima odakle potiče ta potreba.”
„Ja mogu to da vam kažem – bolestan je.”
Karl se nadmeno osmehnuo Vanji. „To nije sasvim dovoljno za
disertaciju. Osim toga, vaša tvrdnja zahteva usvajanje da se izvesne potrebe
mogu klasifikovati kao ‘bolesne’ a druge, društveno prihvatljivije, kao što je
potreba da se ima kuče, kao ‘zdrave’.”
„Hoćete da kažete da je zdravo ubiti četiri žene?”
„Iz nekih veoma dobrih razloga, sam čin nije prihvaćen u našem
društvu, ali veoma mi je teško da raspravljam o potrebi da se čin izvrši samo
u relacijama zdravog i bolesnog. Ustanovili smo pravila ponašanja i naravno
da ne prihvatamo ubistvo drugog ljudskog bića. Ali da li zaista možemo da
ne prihvatimo da za tim postoji potreba?”
Vanja je nečujno uzdahnula. Da li je stvarno neophodno da se sve
analizira, da se sve prevrne, da se razume i objasni? Njoj je to bilo savršeno
jednostavno. Ako želiš da ubiješ drugu osobu, onda si bolestan. Ako to
stvarno uradiš, još si bolesniji. Ili si zao.
„Da li ste dobili nekakav odgovor od njega?”, ubacio se Bili, delimično
zato što nije više mogao da sluša predavanje iz filozofije – ako je to uopšte
bila filozofija – a delimično zato što je video da Vanji lagano nestaje
strpljenja.
„Ne, nažalost.”
„Da li pišete na nekom od ovih foruma?”
 Bili mu je pružio listu internet stranica koje je Hinde posetio u poslednja
tri meseca. Karl je uzeo papir i pažljivo ga pregledao. Sa kuhinjskog pulta
oglasilo se zvonce; Karl je spustio listu i ustao. „Hleb mi je gotov.”
Otišao je u kuhinju, isključio rernu i otvorio vrata. Uzeo je dve rukavice
i izvadio tepsiju iz vrele rerne. Kad je Vanja ugledala dve zlatnobraon vekne
u pravougaonim limovima, shvatila je da je gladna. Sačekali su da Karl
ubode hleb i proveri da li je gotov, nakon čega je istresao jednu od vekni i
prevrnuo je na rešetku koja je stajala preko cediljke. Dok je ponavljao
postupak sa drugom veknom, kratko se okrenuo prema Vanji. „Iz kog ste vi
odeljenja?”
„Iz Riksmorda.”
Ovo je skrenulo Karlovu pažnju sa peciva. „Je li pobegao?”
„Nije.”
„Ali neko je ubijen, a vi se interesujete za Hindea?”
Vanja je pogledala Bilija. Ili je Karl Valstrem veoma bistar i
neuobičajeno brzo povezuje oskudne informacije, ili zna da neko oponaša
Hindeova ubistva. Ne odajući svoje misli, Vanja je nastavila: „Gde ste bili
juče između deset pre podne i tri posle podne?”
„Bio sam ovde. Radio sam.”
Karl je stavio čistu krpu preko vekni, zatvorio rernu i vratio se u dnevnu
sobu.
„Jeste li bili sami?”
„Jesam.”
„To znači da vas niko nije video čitavog dana?”
„Nije.”
Tišina. Vanji ništa više nije trebalo; već je odlučila da podrobno istraži
Karla Valstrema. Ustala je .
„Da li biste bili spremni da nam dobrovoljno date uzorak DNK?”
Karl Valstrem se nije potrudio ni da odgovori. Zabacio je glavu i široko
otvorio usta. Vanja je iz torbe izvadila sterilni štapić s pamukom na vrhu i
hitro prešla njime preko njegovog jezika i s unutrašnje strane obraza.
„Šta kažete na ovu listu koju sam vam dao?”, pitao je Bili dok je Vanja
vraćala štapić u malu plastičnu tubu i zatvarala poklopac.
 Karl se okrenuo, uzeo listu i vratio je Biliju.
„Na jednom. Na ovom.” Pokazao je i Bili je pogledao ime. Nije mnogo
pomoglo. U stvari, ni najmanje nije pomoglo. Čak i da je Hinde znao da Karl
objavljuje na tom forumu, nije mogao da komunicira s njim. Ali bar je
postojao nekakav kontakt, što je ipak bilo nešto. A nešto je više od ničega, što
su do sada imali.
Dok su išli prema hodniku, Vanja se okrenula. „Šta je s vašim
insektima?”
„Šta je s njima?”
„Odakle potiče potreba da se tako zabadaju leptiri i moljci?”
Karl joj se ponovo osmehnuo, kao da želi da pokaže da je spreman da
udovolji njenom neznanju. Kao da je devojčica koja ne bi trebalo to da pita.
Bio je to osmeh koji je Vanja već zamrzela, nakon svega desetak minuta u
Valstremovom društvu. Previše ju je podsećao na superiorni osmeh
Sebastijana Bergmana.
„Nije to potreba, već interesovanje. Ja sam lepidoptereolog.”
„Pretpostavljam da to znači da ste sakupljač leptira.”
„Ekspert. Ekspert za leptire.”
„Kako to funkcioniše? Da li su još uvek živi dok ih probadate čiodom?”
„Nisu, prvo ih ubijem etil-acetatom.”
„Znači, zanimate se za ubijanje?”
Karl je iskrivio glavu kao da je Vanja upravo rekla nešto veoma čarobno
i ljupko.
„Zar me nećete sad pitati da li sam piškio u krevet i uživao u paljenju
stvari?”
Vanja nije odgovorila. Sagnula se pored Bilija da obuje cipele,
izbegavajući oholi pogled.
Karl je nastavio: „Znate da je najbanalnija pretpostavka da serijske ubice
u mladosti piške u krevet, podmeću požare i ubijaju životinje?”
Bili se uspravio. „Izgleda da baš mnogo znate o serijskim ubicama.”
„Pišem doktorsku disertaciju o njima. Između ostalog.”
„A o čemu je? Ta disertacija?”
 „Kada se potrebe pojedinca sukobljavaju sa pravilima civilizovanog
društva.”
Bili je uhvatio Karlov pogled i istog trena osetio da se tema očigledno
zasniva na ličnom iskustvu. Uprkos toploti u stanu, stresao se.

„Jeziv je.”
Vanja i Bili izašli su na Foškarbaken i hodali trotoarom do automobila
kad je Bili uobličio u reči ono što su oboje mislili. Vanja je klimnula, stavila
naočare za sunce i otkopčala tanku jaknu.
„Jeziv je, i viši od tebe.”
„Da, i to sam primetio”, rekao je Bili, otključavši automobil, iako su bili
daleko još čitavih dvadeset metara. „Da mu prikačimo nadzor?”
„Deluje donekle previše opušteno. Ako je to on, zna da imamo
forenzičke dokaze.”
„Možda želi da bude uhvaćen?”
„Zašto bi to želeo?”
„Mediji još uvek nisu povezali ubistva. Ne dobija nikakav publicitet,
nikakvu pažnju. Ako je ushićenje koje dobija od ubijanja sve slabije i slabije,
možda će mu trebati nešto drugo. Hapšenje i suđenje ne samo da će otkriti šta
je uradio već će mu obezbediti i potvrdu. Napraviti mu ime.”
Vanja je stala kao ukopana i iznenađeno pogledala Bilija. Ne samo što je
ovoga puta čula ovoliko reči od njega bez prekida već i zato jer nije mogla da
se seti kad je poslednji put govorio ovako stručno i pronicljivo. Bio je
stručnjak za tehnologiju i novu spravicu, naravno... ali serijskih ubica? Kad je
Bili primetio da je Vanja stala, okrenuo se; iako nije mogao da joj vidi oči od
naočara, video je koliko se iznenadila.
„Šta je?”, rekao je.
„Čitao si o ovome?”
„Jesam, i?”
„Ništa.” Nešto u Bilijevom glasu reklo je Vanji da ne bi trebalo da se
nastavlja, i da zaista ne bi smela s ovim da se šali. Bar ne odmah, u svakom
slučaju.
„Držaćemo ga na oku sve dok ne dobijemo rezultate DNK uzorka”,
nastavila je. Ušli su u automobil i zatvorili vrata. Vanja je pričvrstila pojas, a
Bili je startovao motor.
„I ko je onda ta cura, kad smo već kod toga?”
„Koja cura?”
„Cura s kojom si išao u pozorište.”
„Niko.”
Što je značilo da je neko. Vanja se osmehnula u sebi. Izvući će detalje
od njega na kratkom putu do kuće.

POLHEMSGATAN. OPET. SEBASTIJAN JE SEDEO u kafiću u kom je sebe već

smatrao redovnim gostom. Za svojim omiljenim stolom, onim sa najboljim
pogledom na staro radno mesto. Riksmord. Koje je sada bilo njeno radno
mesto. Ispijao je treću šoljicu kafe i ponovo je pogledao na plastični zidni sat.
Prokleo je samog sebe. Prokleo je Stefana, koji ga je naterao da ode skroz do
Freskatija i sretne se sa ženom koja ga je prezirala, kako se ispostavilo. Bolje
da je ostao u kafiću umesto toga. I čekao nju. Manje bi ga koštalo.
Morao je da je vidi.
Tu u kafiću, u Polhemsgatanu, osećao se skoro prijatno. Što je bio bliže
svom bivšem radnom mestu, sigurnije se osećao. Ovde nije morao da se krije
toliko pažljivo. Postojalo je nekoliko razloga zašto bi mogao da bude tu. Ako
ga Vanja ili neko drugi vidi, uvek može da kaže da je u nekoj poseti. Da čeka
nekog bivšeg kolegu. Da je krenuo na sastanak koji je iznenada otkazan. Ako
ne bi naseli na to, uvek je mogao da promeni taktiku i kaže da je tu jer želi da
ga prime nazad. U to bi poverovali.
Ali Torkel ne bi naseo na to. Ne posle Vesterosa.
Ali bilo bi logično. Razumeli bi zašto sedi tu uz šoljicu kafe i zuri u
betonsku zgradu. Mnogo komplikovanije bi bilo objasniti svoje prisustvo ako
bi ga Vanja videla na brežuljku ispred svog stana.
Velika kazaljka plastičnog sata pomerila se za pola kruga i sada je
pokazivala pet i dvadeset pet. U kafiću nije bilo drugih gostiju; mladi par koji
je izgleda imao nekih problema nestao je a da Sebastijan nije ni primetio, a
jedna starija dama, za koju je pretpostavljao da je vlasnica, izvadila je
sendviče iz vitrine za hlađenje. Sebastijan je ponovo pogledao kroz prozor. U
betonskosivu fasadu. Nije uspeo da pronađe ono što je tražio pogledom.
Pomislio je da je možda došlo vreme da krene. Pitanje je bilo: šta sada da
radi? Nije želeo da se vraća u stan krhotinama svog drugog života, a nije znao
ni da li ima petlju da se vrati na poznato mesto ispred njene zgrade. Bilo je
previše opasno. Sa statističke tačke gledišta, opasnost da bude otkriven
povećavala se svakim odlaskom. Ali morao je nešto da uradi. Nešto čime bi
umirio nestrpljenje i nervozu. Nije imao nameru da se ponovo nađe sa ženom
od juče, mada bi ona bila najjednostavnija alternativa. Elinor Bergkvist.
Nešto ga je nerviralo u načinu na koji je pokušala da ga zadrži kod sebe
ujutro, neprestano želeći da zna još i još. To i činjenica da ga je držala za
ruku. Postojale su granice kad je u pitanju intimnost.
Sebastijan je istresao frustraciju na ženu za kasom.
„Kafa je sranje”, rekao je, zureći u nju.
„Mogu da skuvam svežu”, predložila mu je.
„Idi dođavola”, rekao je i izleteo.
To je verovatno bio kraj stečenog statusa kao redovnog gosta, pomislio
je dok je izlazio u toplo letnje veče. Ali uvek može da pronađe neko drugo
mesto.
Ako nečega nije manjkalo u Stokholmu, onda su to bili kafići.
I žene.

Nakon nekoliko kratkih i neuspešnih pokušaja po hotelskim barovima da

pronađe nekog s kim će okončati ovaj loš dan, Sebastijan je bio na ivici da
odustane. Do ovog vremena čak je i Kraljevska biblioteka zatvorena.
Razmetljiva zgrada u Humlegordenu bila mu je omiljeno mesto za lov na
žensko društvo. Imao je jednostavnu tehniku. Pronašao bi centralno mesto u
velikoj čitaonici. Pozajmio bi nekoliko knjiga; bilo je bitno da sa sobom
ponese i neka od svojih dela i postara se da budu na vidnom mestu. Da onda
sedne i počne da se bori sa novim tekstom, da se tobož muči da pronađe
odgovarajuće reči i da se u pravom trenutku okrene ženi koja slučajno prolazi
pored njega: „Izvinite, ali radim na novoj knjizi i pitam se da li biste hteli da
pročitate ovu rečenicu.” Ako bi dobro odigrao karte, uskoro bi sedeli uz vino
u Hotelu „Angle”, koji se nalazio u susedstvu.
Sebastijan je počeo samog sebe da nervira dok je koračao besciljno kroz
vreli grad; ništa mu nije polazilo za rukom ovih dana. Svakim korakom je
bivao sve nervozniji. U stvari, sve jarosniji.
 Jebiga, zašto sve mora da ide ovako?
Jebiga, zašto nikad ništa ne ispadne kako on želi?
Trebalo bi da sve i svakoga otera dođavola. Da pozove Trolea i zamoli
ga da kopa najdublje što može. Da buši do dna života tih savršenih ljudi, dok
konačno ne stigne do gliba. Anu Erikson i Valdemara Litnera trebalo bi
okriviti za sve. Trebalo bi da proveri i Anu. Možda je ona slaba karika,
pukotina koja bi mogla da rasturi tu njihovu savršenu srednjeklasnu fasadu.
Sigurno će pronaći neku prljavštinu o njoj. Tajne i laži nisu joj bile baš
sasvim strane. Vanja čak nije znala ni istinu o svom ocu. Bez sumnje je Ana
to sebi opravdala tvrdeći da je to najbolje za Vanju. Ali ko je njoj dao pravo
da odlučuje o tome? Ko joj je dozvolio da se igra boga? Želeo je da bude
blizak sa svojom ćerkom, ali trenutno se činilo da je to daleko najmanje par
stotina metara. Kao da mu je uručena neka vrsta zabrane prilaska. Stao je.
Zamoliće Trolea da proširi potragu. Da malo proveri i Anu Erikson.
Sebastijan je uzeo mobilni telefon, a onda ga odmah vratio u džep. Zašto
zove? Okrenuo se i krenuo prema najbližoj taksi stanici. Na kraju krajeva,
nije imao ništa pametnije da radi. Trole je živeo u Skarholmenu.
Trole je bio osoba kojoj se moglo verovati.
On će razumeti.
I on je izgubio svoju porodicu.

BILI JE SEDEO NA KAUČU sa ajpodom u rukama i pretraživao internet. Maja

je bila pod tušem. Bili se nadao da će izaći i nešto pojesti kada završi.
Zajedno su od sredine leta. Jedan stari Bilijev školski drug imao je stan
u Ulici Jure, na arhipelagu, i to je bila treća godina da je Bili pozvan da slavi
s njima. Ove godine bio je tu još jedan drug, zajedno sa svojom sestrom.
Majom Reding Hedberg. Završili su jedno pored drugog za tradicionalnim
ručkom od ukiseljene haringe, i ostali tako čitave večeri i veći deo noći. Od
tog trenutka su zajedno i viđaju se skoro svakog dana.
Uprkos svemu tome, na putu do kuće iz Foškarbakena, ni reč nije rekao
o Maji, iako je Vanja pokušavala da izvuče neke detalje. Uglavnom je Vanji
pričao sve. Ili bar većinu. Ponekad se osećao kao da su više brat i sestra nego
kolege, ali ovog puta je ostao uzdržan, iz jednog jednostavnog razloga: bio je
prilično siguran da se Vanji Maja ne bi dopala.
 Bila je savetnik za lični razvoj.
Vanja je imala mnogo dobrih osobina, ali bila je toliko ambiciozna da
joj je bilo teško da prihvati ljude koji nisu postigli sve što su mogli u životu. I
to sami. Jedna je stvar poboljšati svoje obrazovanje, ići na kurseve, pohađati
predavanja, postavljati životne ciljeve, ali, ako je nekome bila potrebna
pomoć da pronađe motivaciju i postigne nekakve rezultate, to je smatrala
znakom unutrašnje slabosti i beskičmenjaštva. Ako ne znaš šta želiš, onda to
ne želiš dovoljno jako – to je bila njena mantra. Ako imaš stvarne probleme,
ideš kod kvalifikovanog psihologa, ne nekog diplomiranog šarlatana koji
pruža ohrabrenje za hiljadu kruna po satu.
Ne, Vanji se Maja ne bi dopala.
Nije da mu je trebalo Vanjino odobrenje, ali bilo je jednostavnije ako
ništa ne zna. Tako će izbeći zadirkivanja i ironične male komentare. Ovo je
posebno bilo bitno sada, kad je stvarno počeo da menja svoju situaciju unutar
tima.
Sve je počelo Majinim pitanjem da li je zadovoljan svojim poslom. Bilo
je to jednostavno pitanje i jednostavan odgovor. Da, bio je. Nije mogao da
zamisli bolje mesto za rad, ni bolje kolege. Kako je vreme prolazilo, sve više
su razgovarali o tome. Interesovalo ju je šta radi i kakva mu je uloga. Većina
ljudi samo je želela da čuje grozne detalje neke uzbudljive istrage ubistva, ali
Maja nije bila takva. Ne, nju je interesovao sam posao. Interesovao ju je on.
To je bilo ono što mu se sviđalo kod nje, činjenica da je uspevala da ga natera
da govori. Zato je i počeo da joj priča o svom poslu. O tome šta je radio
svakog dana. Saopštavao joj je samo praktične i konkretne detalje. Posle bi
ga pogledala s donekle nabranim obrvama.
„Zvuči mi kao da si više neki informatički tehničar nego pravi detektiv.”
To je pogodilo u pravo mesto. Postao je svesniji zadataka koji su mu
poveravani. Provera policijskih dosijea. Skidanje podataka s interneta.
Pretrage.
Što je više toga postajao svestan, to je više shvatao da je njegova uloga u
okvirima istraga postajala sve više uloga naprednog pomoćnika umesto
istražnog policajca. Razgovarao je s Majom o tome, a ona mu je predložila da
uloži malo vremena u razmišljanje o tome u kom pravcu se kreće. I bude
dovoljno hrabar da sazna odgovor. Odgovor je bio da ne zna. Nikad o tome
nije razmišljao.
 Išao je na posao.
Uživao je u njemu.
Vraćao se kući.
Umeo je da iskoristi svoje sposobnosti i pronađe smisao ispisujući
vremenske dijagrame, sakupljajući i razvrstavajući informacije iz svih
mogućih izvora, ali da li je koristio svoj puni potencijal? Nije, nije mogao da
kaže da jeste. Bilo je teško pokazati se unutar tima. Torkel Heglund bio je
jedan od najbolje kvalifikovanih policajaca u Švedskoj, a i Vanja i Ursula
bile su među najboljih tri – ako ne i najbolje – u svojim poljima. Ali nije
morao da dostigne taj nivo. Nije to morao da kaže Maji, ali, ako bi želeo da
bude potpuno iskren, nije imao ono što je potrebno; međutim, sigurno je
mogao da postane ravnopravniji član tima. I već je počeo da radi na tome.
Maja se pojavila iz kupatila u kućnoj haljini, sa peškirom oko glave.
Sela je pored njega na kauč.
„Jesi li odlučio šta ćemo da radimo?”, pitala ga je, poljubivši ga i
naslonivši mu se na rame.
„Gladan sam.”
„I ja sam. A tu je i koncert u parku Vitaberg večeras. U osam.”
Park Vitaberg. Koncert. Letnje veče. Neki narodski trubadur, ako ne
greši. Vrlo privlačno ako si prevalio sedamdeset petu. Bili je odlučio da se
pretvara da je nije čuo.
„Možemo da odemo i u bioskop”, predložio je.
„Leto je.”
„To nije nikakav odgovor.”
„Lepše je napolju.”
„Hladnije je unutra.”
Maja je izgleda na trenutak vagala hladnije i lepše. Na kraju je klimnula
i rekla: „U redu, ali u tom slučaju ja biram film.”
„Ti biraš tako dosadne filmove.”
„Ja biram dobre filmove.”
„Ti biraš filmove koji imaju dobre kritike. To nije isto.”
Podigla je glavu i pogledala ga. Prošle nedelje joj je popustio kada je
„Sinematek” otpočeo letnju sezonu novog talasa francuskog filma. Zato bi
bolje bilo da ovog puta budu neki svemirski brodovi, ili roboti, ili već nešto
što on želi da gleda.
Slegnula je ramenima. „Dobro, ti možeš da odabereš film, ali ja u tom
slučaju biram restoran.”
„Dogovoreno.”
„Hajde onda, rezerviši karte svojom novom malom igračkom.”
Dodirnula je ajpod koji mu je stajao na kolenu.
„Nije nov, a i nije igračka.”
„Ako ti tako kažeš...”
Ustala je, sagnula se i poljubila ga u usta pre nego što je otišla u spavaću
sobu da se obuče. Bili ju je, osmehujući se, gledao kako odlazi.
Bila je dobra za njega.

ZA DANAS ĆE TO BITI dovoljno.

Tomas Haraldson isključio je kompjuter. Pre nekog vremena jedna od
električnih kompanija pokrenula je kampanju po kojoj bi se ušteđenom
strujom mogla ogrejati tri najveća švedska grada ako bi svi isključili svoje
električne uređaje umesto da ih ostave u stanju hibernacije. Ili je to bilo nešto
u vezi sa osvetljenjem. A možda su u pitanju bile i samo tri kuće. Tri kuće u
tri najveća grada, možda tako nešto. Ne, to zvuči previše komplikovano. Nije
mogao stvarno da se seti, da bude iskren, ali to bi svakako uštedelo izvesnu
količinu struje i sačuvalo resurse. To je bilo bitno; zemaljski resursi nisu
beskrajni. Čekao je dete. Mora i njemu nešto ostati. Ili njoj. Zato je i isključio
kompjuter.
Ustao je, odgurnuo stolicu i taman se spremio da ode kada je primetio
dosije Edvarda Hindea, koji mu je još uvek ležao na stolu. Zastao je.
Riksmord se interesuje, i vratiće se. Neće škoditi da pročita sve što ima o
Hindeu, ali večeras verovatno neće imati vremena. Bacio je pogled na sat.
Dženi će večeru spremiti za osam. Grkljančiće s mlevenom jagnjetinom. Neki
slavni kuvar je to spremao na televiziji i otada se to redovno jelo u njihovom
domu. Prvi put kad je Dženi to spremila, Haraldson je rekao da mu se
dopada, a sad više nije imao srca da joj kaže istinu. Dženi je obavila nabavku
posle posla, ali, kada je stigla kući, odjednom je silno poželela sladoled od
slatkog korena, pa je zamolila Haraldsona da svrati do Statoila na povratku
kući. Možda će iznajmiti i neki DVD; imaće vremena da pogledaju film pre
nego što bude previše kasno. U tom slučaju neće imati vremena da čita o
Hindeu.
Odluke, odluke.
Ponovo je pogledao na sat. Četrdeset pet minuta do kuće. Pedeset pet
ako stane da kupi sladoled i neki film. To mu je ostavljalo pola sata pre nego
što bude morao da krene. Sigurno neće škoditi da stekne neka saznanja o
Hindeu sledećeg puta kad se Riksmord pojavi. Izveštaji i psihološke procene
bili su veoma dobri, ali na kraju krajeva, znao je dosta toga o kriminalcima i
moći će da doprinese. Možda će uspeti da natera Hindea da mu nešto otkrije
u poverljivom, privatnom razgovoru, nešto što neće tako lako odati prilikom
standardnog razgovora s Riksmordom. Ruku na srce, Haraldson se neće
predstaviti kao policajac, već više kao bratsko ljudsko biće. Nakon još jednog
pogleda na sat, odlučio je da obavi kratku, nenajavljenu posetu najstrožem
delu.

EDVARD HINDE IZNENADIO SE KAD su stražari došli da ga izvedu iz ćelije,

nešto pre pola sedam. Po opštem pravilu ništa se nije događalo posle šest,
kada se služila večera. Imao je dvadeset minuta da jede, onda mu je
poslužavnik oduziman i posle toga je bio sam, do buđenja u šest i trideset,
sledećeg jutra. Dvanaest sati sa svojim knjigama i mislima. Svakog dana.
Radnim danima i vikendima. Nezanimljivi sati koji su s godinama postali
polovina njegovog života.
Iskreno govoreći, ništa se naročito nije događalo ni tokom one druge
polovine dana. Posle doručka smeo je da provede dvadeset minuta u
umivaonici, a onda sat vremena na vežbalištu. Sam. Nazad u ćeliju na ručak,
posle toga sat vremena u biblioteci, a onda još sat vremena u dvorištu. Drugi
sat u dvorištu bio je samo opcija, a ako je želeo, mogao je da ga provede i u
biblioteci. Uglavnom je ostajao unutra. Ponovo umivaonica, a onda nazad u
ćeliju da sačeka večeru.
Svake druge nedelje imao je seansu sa psihologom. Po sat vremena,
svaki put. Edvard je, kako su godine prolazile, upoznao mnoge i zajednička
crta koju su svi oni imali bila je ta da su mu bili dosadni. Na samom početku
boravka u Levhagi rekao im je ono što su želeli da čuju, ali više se nije čak ni
trudio da to čini. Nikome od njih ionako nije bilo stalo. Četrnaest godina bez
nekog vidnog napretka zatrpavale su entuzijazam i najupornijih duša.
Poslednje oličenje nije izgleda ni pročitalo beleške svojih prethodnika. Pa
ipak, posete su se nastavile. Ne može samo biti kažnjen. Mora biti
rehabilitovan.
Mora postati bolja osoba.
Rutine i besmislene aktivnosti. Time su mu bili ispunjeni dani. Čitav
život. Uz nekoliko odstupanja. Ali ove večeri nešto se dogodilo. Iz ćelije su
ga izvela dva čuvara i odvela u jednu od prostorija za posete. Prošlo je mnogo
vremena otkako je bio tu. Koliko godina? Tri? Četiri? Više? Nije mogao da
se seti. U svakom slučaju, prostorija je izgledala potpuno isto kao i onda.
Goli zidovi. Sitna rešetka koja prekriva prozore od neprobojnog stakla. Dve
stolice oko stola koji je bio pričvršćen za pod. Dve metalne karike zavarene
za površinu stola. Čuvar ga je poseo na jednu od neudobnih stolica, a onda
mu šake prikačio za metalne karike lisicama. Zatim su izašli iz prostorije,
ostavivši Edvarda da sedi tamo. Uskoro će saznati ko to želi da razgovara s
njim, tako da nema smisla pogađati. Umesto toga pokušao je da se seti koga
je video poslednji put kad je bio prikovan baš za ovaj sto.
Nije uspeo da dođe do odgovora do trenutka kad je čuo kako se otvaraju
vrata i neko ulazi. Edvard se odupro porivu da se okrene. Sedeo je nepokretan
i zurio pravo pred sebe. Nije imao razloga da posetiocu dozvoli da pomisli
kako ga željno iščekuje. Koraci iza njegovih leđa odjednom stadoše. Osoba
koja je ušla zaustavila se i zagledala u njega, verovatno. Edvard je znao šta
posetilac može da vidi. Mršavog sitnog čoveka, ne više od sto sedamdeset
centimetara visokog. Proređenu kosu puštenu do kragne, preslabu da bi
izgledala dugačko koliko je bila, u slučaju da te zanima kako ti kosa uopšte
izgleda. Na sebi je imao odeću kakvu su nosili svi zatvorenici u najstrožem
delu: meke pamučne pantalone i običan duks dugačkih rukava. Kad posetilac
bude obišao oko stola, uočiće vodnjikave plave oči, iza naočara bez rama.
Blede, donekle upale obraze s bradom od nekoliko dana. Čoveka koji je
izgledao starije od pedeset pet, koliko je u stvari imao.
Čovek koji je ušao ponovo se kretao. Edvard je bio siguran da je u
pitanju muškarac. Korak i nepostojanje bilo kakvog parfema bili su jasni
pokazatelji. Shvatio je da je u pravu kad je jedan sitan, prilično običan čovek
seo nasuprot njemu.
 „Dobro veče. Zovem se Tomas Haraldson i postavljen sam za novog
upravnika.”
Edvardov pogled lagano se sa prozora prebacio na čoveka nasuprot
njemu, i tada ga je po prvi put pogledao pravo u oči.
„Edvard Hinde. Drago mi je što sam vas upoznao. Vi ste mi treći.”
„Izvinite?”
„Upravnik. Vi ste mi treći.”
„Da, da...”
Gola prostorija zapade u tišinu. Jedini zvuk bio je tihi šum sistema za
klimatizaciju. Ništa se nije čulo iz hodnika, ništa nije dopiralo spolja. Edvard
je netremice gledao novog upravnika, ubeđen da neće on biti taj koji će
prekinuti tišinu.
„Pomislio sam da svratim i pozdravim vas”, rekao je Haraldson uz
nervozan osmeh.
Hinde se ljubazno osmehnuo. „Lepo od vas.”
Ponovo tišina. Haraldson se promeškoljio na stolici. Edvard je
nepomično sedeo i zurio u svog posetioca. Niko nikad nije samo svratio da ga
pozdravi. Čovek preko puta nešto je želeo. Hinde još uvek nije znao šta, ali,
ako bude sedeo nepomično i ne bude progovarao, uskoro će saznati.
„Jeste li srećni ovde?”, pitao je Haraldson, tonom glasa koji se mogao
primeniti na Hindea da se ovaj upravo preselio u svoj novi stan. Edvard je
morao da suspregne smeh. Pogledao je u očito nesigurnog čoveka pred
sobom. Prvi upravnik bio je tvrdokorni prokletnik, dve godine pred penzijom,
kad je Hinde stigao. Edvardu je savršeno jasno od samog početka stavio do
znanja da nema nikakvu nameru da trpi bilo kakve budalaštine. Pod
budalaštinama je podrazumevao sve situacije u kojima Hinde nije išao tačno
tamo gde su mu rekli, nije ćutao iako mu nije data dozvola da priča, a
obuzdavao je i svaku ideju o slobodoumlju. Hinde je veoma mnogo vremena
proveo u samici. Jedva da je i video drugog upravnika, koji se zadržao
dvanaest godina. Nikad nisu popričali, koliko može da se seti. Ali ovog, ovog
Tomasa Haraldsona, vredelo bi malo bolje upoznati. Poklonio mu je
razoružavajući osmeh.
„Da, hvala vam. A kako vama ide?”
„Pa, tek mi je treći dan, ali do sada...”
 Ponovo tišina. Nervozni čovek preko puta izgleda je voleo besmisleno
ćaskanje, pa je Edvard odstupio od svoje strategije da dopušta drugoj osobi
da vodi razgovor, i ponovo se osmehnuo Haraldsonu. „Kako vam se zove
supruga?”
„Šta?”
Edvard je klimnuo na Haraldsonovu levu šaku, koja je počivala preko
desne na stolu. „Burma. Primetio sam da ste oženjeni. Ali možda ste jedan od
onih modernih muškaraca koji imaju muške partnere?”
„Ne, ne, uopšte.” Haraldson je odmahnuo rukom, braneći se. „Nisam
ja...” Zastao je. Zašto li je Hinde to pomislio? Odakle sad to? Haraldson
nikad nikog nije čuo da mu kaže kako izgleda kao peder. Nikad.
„Dženi, moja supruga se zove Dženi. Dženi Haraldson.”
Edvard se osmehnuo samom sebi. Nema boljeg načina da se nešto sazna
o nečijoj ženi nego da se toj osobi kaže kako seksualno možda nije kako
treba.
„Deca?”
„Prvo je na putu.”
„Pa to je divno. Dečak ili devojčica?”
„Ne znamo.”
„Znači, biće iznenađenje.”
„Da.”
„Nikad nisam ubio trudnu ženu.”
Haraldsona je odjednom obuzela nesigurnost. Do sada su stvari išle kako
treba. Prvobitni kontakt, ćaskanje o ovom i onom, uspeo je da natera Hindea
da spusti gard, pre nego što postepeno razgovor odvede prema Riksmordu.
Ali Hindeova poslednja rečenica zbunila je Haraldsona i malo ga uplašila. Da
li je Hinde rekao da ne može da zamisli da ubije trudnu ženu, da bi to čak i za
njega bilo previše, ili je samo rekao da za to nije imao priliku? Haraldson
oseti kako ga prožima jeza. Stvarno nije želeo da zna. Vreme je da se stvari
okrenu u pravcu koji on želi.
„Riksmord želi da razgovara s vama”, rekao je, normalno i opušteno
koliko god je mogao.
Evo ga.
 Pravi razlog ove posete.
Po prvi put Edvard je izgledao iskreno zainteresovan. Uspravio se u
stolici i pogled mu se izoštrio. Postao je prodoran.
„Jesu li sada ovde?”
„Nisu, ali doći će za dan ili dva.”
„Šta hoće?”
„Nisu rekli. Imate li vi neku ideju?”
Hinde je ignorisao pitanje. „Žele da pričaju sa mnom.”
„Da. Zašto mislite da to žele?”
„Ko dolazi?”
„Zovu se Vanja Litner i Bili Rosen.”
„I slažu se sa tim da ja sve to znam?”
Haraldson se iznenadio; oklevao je, razmišljao o tome. Možda i ne...
Planirao je da kaže Hindeu da će Riksmord doći nadajući se da će Hinde
otkriti zašto se interesuju za njega. Ako uopšte zna. Haraldson je želeo da
bude od pomoći Riksmordu. Jednom pandur, uvek pandur. Ali sada je imao
osećaj da stvari ne idu baš po planu. Ipak, nije bilo potrebe da Riksmord
sazna za ovo.
„Nisam baš siguran”, odgovorio je, izgledajući ozbiljno. „Mislio sam da
imate prava da znate, ali možda ne morate ovo da im spominjete kad se
pojave. Hoću reći, nije neophodno da im kažete da ste znali da dolaze. Da
sam vam rekao. Na kraju krajeva, znate kakvi panduri mogu biti.” Završio je
uz široki osmeh, onaj zaverenički, kao da imaju zajedničkog neprijatelja.
Edvard mu se osmehnuo. Smejao se više u poslednjih nekoliko minuta
nego u poslednjih četrnaest godina. „Da, tačno znam kakvi panduri mogu
biti. Ne brinite, neću im reći ni reč.”
„Hvala.”
„Ali dugujete mi uslugu.”
Haraldson nije mogao da odgonetne da li se okovani čovek šali ili ne.
Još uvek se smešio, ali nešto u njegovom pogledu govorilo je da je smrtno
ozbiljan. Haraldson se ponovo stresao, ovog puta ne uspevši da to sakrije, i
ustao.
„Moram da idem... Drago mi je da smo se upoznali.”
 „Takođe.”
Haraldson je prišao vratima i pokucao. Pogledao je Hindea, koje je
ponovo zurio pravo u prozor. Posle nekoliko sekundi vrata su se otvorila sa
spoljne strane i Haraldson je napustio bezličnu sobu za posete, s osećajem da
je Hinde iz ovog razgovora izvukao mnogo više nego on. To baš i nije bilo
dobro. Ali nije bila ni prevelika katastrofa, ubedio je sebe. Riksmord nikad
neće saznati da su razgovarali.
Otići će da kupi sladoled i iznajmi DVD.
Hinde neće biti problem.

ISPRVA JE TROLE ODBIO DA otvori vrata. Sebastijan ga je čuo kako se kreće

po stanu, ali morao je da zvoni više od pet minuta pre nego što mu je bivši
kolega konačno jedva otvorio. Krvave oči pogledale su pravo u njega kroz
uski prorez. Stan iza lica bio je u mraku i bilo je teško raspoznati bilo kakve
detalje. Zagušljivi i suvoparni smrad, u kombinaciji sa starim đubretom,
provukao se pored Trolea i izašao u hodnik.
„Šta hoćeš?”
„Jesi li spavao?”
„Nisam. Šta hoćeš?”
„Hoću da pričam s tobom.”
„Zauzet sam.”
Trole je teatralno pokušao da zatvori vrata, ali Sebastijan je uspeo da
ugura vrh cipele u procep ovog puta. Shvatio je da ovako nešto nikad nije
radio, pokušao da spreči zatvaranje vrata koristeći stopalo. Video je to u
filmovima stotinu puta, ali nikad sâm to nije uradio. Pa dobro, za sve postoji
prvi put.
„Svideće ti se ovo što imam da ti kažem.” Sebastijan je zastao pre nego
što je odlučio da malo više zasladi mamac. „Imam novac.”
Prorez se malo proširio i svetlo sa stepeništa osvetlilo je Troleovo lice.
Zaista je ostario. Sigurno je imao manje od šezdeset, ali je izgledao deset
godina starije. Kosa mu je bila nezačešljana i prošarana sedim, bio je
neobrijan, mršav i smrdeo je na duvan i alkohol. Trole je oduvek pio, još dok
je radio, a sada, petnaest godina kasnije, nemajući ni posao ni porodicu,
alkohol mu je bio jedino društvo. Na sebi je imao prljavu belu potkošulju i
bokserice. Stopala su mu bila bosa, nokti na stopalima žuti, kvrgavi i predugi.
Nije samo ostario. Potpuno je propao.
„Nije mi bitan novac.”
„Možda i nije, ali nije naodmet imati ga malo.”
„I koliko si doneo?”
Sebastijan je izvadio novčanik i pokazao Troleu sav novac koji je imao:
nekoliko novčanica od sto kruna i jedna dvadesetica.
„Ne radim to za novac”, izjavio je Trole čim su novčanice završile u
njegovim rukama.
„Znam to.” Sebastijan je klimnuo. Ovo je bila istina, osim ako se Trole
nije sasvim promenio u poslednjih nekoliko godina. Ništa nije radio zbog
novca. Naravno da nikad nije odbio neki višak sa strane, ni dok je bio
policajac, ali nagrada nikad nije bila njegov motiv.
U pitanju je bilo zadovoljstvo petljanja sa životima drugih ljudi.
Njihovo upropaštavanje.
Planiranje, čekanje, sakupljanje informacija, delovanje i konačno
pretvaranje njihovih života u pakao.
To je bilo ono što je Trolea pokretalo. Novac je bio samo dodatak.
„Mogu li da uđem?”, pitao je Sebastijan, odloživši novčanik.
„Znači, predomislio si se?”, zakikotao se Trole. Njegov smeh odjeknuo
je kroz hodnik, ali još uvek nije širom otvorio vrata. Umesto toga, prislonio je
lice uz procep tako da je ono ispunilo prazninu. „Ipak ti treba dobri stari
Trole...”
Sebastijan je potvrdno klimnuo i nagnuo se da bi razgovor nastavio u
diskretnijem tonu.
„Da, ali ne želim da o tome razgovaram ovde.”
„Nikad nisi bio stidljiv. Možeš da ostaneš tačno tu gde si.” Trole blesnu
široki, skoro izazovno svirepi osmeh. Sebastijan ga umorno pogleda. Trole je
uvek bio komplikovan, ali zahvaljujući godinama u alkoholisanom stanju
postao je još gori. U jednoj kratkoj, užasavajućoj sekundi, Sebastijan je
ugledao samog sebe kako stoji u tom dovratku. Da je nastavio da pije. Da je
nastavio sa otupljujućim drogama, onima koje je isprobavao u godinama
nakon cunamija. Da nije imao Stefana. Da nije pronašao Vanju. Odjednom je
sve postalo mnogo važnije. Bio je samo četiri „da” daleko od toga da postane
Trole Hermanson. Čovek koji više nije imao šta da izgubi.
„Hoću da odeš do kraja. Da pronađeš sve što možeš. O čitavoj porodici,
uključujući i majku. Ime joj je Ana Erikson...”
„Znam kako joj je ime”, prekinuo ga je Trole. Duboko i donekle zvučno
je uzdahnuo i prešao šakom preko neobrijane brade dok je razmišljao o
Sebastijanovoj ponudi. „U redu. Ali u tom slučaju moraš da mi kažeš zašto.”
„Zašto, šta?” Sebastijan je pomislio da ovaj već zna odgovor, ali se
nadao da to ipak nije slučaj.
„Šta je toliko posebno u vezi s ovom porodicom? Zašto pratiš ćerku?
Malo je mlađa, zar ne – čak i za tebe?”
„Ne bi mi poverovao.”
„Iskušaj me.”
„Ne!”
Trole je uhvatio Sebastijanov odlučni pogled i shvatio da pregovorima
nema mesta. Pa dobro, uz malo sreće usput će saznati ono što ga zanima.
„Nekad si mi se dopadao, Sebastijane. Ja sam verovatno bio jedini kom
si se dopadao. Kad si me pozvao, rekao sam ‘da’ jer si mi se dopadao.” Trole
je krvavim pogledom fiksirao Sebastijana, uz izraz koji se mogao protumačiti
kao bolan, molećivi pogled. „Prijatelji se jedni drugima poveravaju.”
„Nisi rekao ‘da’ zato što sam ja u pitanju. Rekao si ‘da’ jer si mislio da
ćeš uspeti nekome da pomrsiš konce. Zato što voliš to da radiš. Poznajem te,
Trole, zato nemoj ni pokušavati. Hoćeš li to uraditi ili ne?”
Trole se glasno nasmejao, ovog puta prirodnije.
„Ne sviđam ti se. Ovde si jer nemaš nikoga drugog.”
„Isto se odnosi i na tebe.”
Dva čoveka su se pogledala u tišini. Onda je Trole ispružio Sebastijanu
ruku, koji ju je uz kratko oklevanje prihvatio. Bila je vlažna. Hladna. Ali
stisak je bio čvrst. Jak.
„Iako to ne radim zbog novca, ne radim ni za džabe.”
„Koliko tražiš?”
„Hiljadu. Imaš popust jer si takav gubitnik.”
 S tim rečima Trole je zalupio vrata. Glas mu je dopro s druge strane
vrata. „Pozovi me za nekoliko dana.”
Sebastijan se okrenuo i lagano sišao niz dva reda stepenica.

ANETE VILEN VOLELA JE OVAKVE večeri. Počela je psihički da se priprema

još u tri sata. Uvek na isti način. Prvo dugo i toplo tuširanje; oprala je kosu i
istrljala telo onim grubim sapunom s aromom kajsije koji je kupila u „Bodi
šopu”. Onda se neko vreme sušila na prirodan način u toplom kupatilu, pre
nego što je namazala mleko za telo na još uvek vlažnu kožu. Negde je
pročitala da se tako zadržava vlažnost i duboko omekšava koža. Onda je
obukla kućnu haljinu i bosa otišla u kombinaciju dnevne i spavaće sobe.
Mogla je da se prebaci u pravu spavaću sobu jednosobnog stana, ali ona je
pripadala njenom sinu; čak i nakon što se odselio, nije želela da je pretvori u
svoju. Ta soba bila joj je jedina nada da će se jednog dana ipak vratiti.
Da će mu zatrebati soba.
Da će mu zatrebati ona.
Izbacivanje njegovih stvari učinilo bi odlazak konačnim i stvarnim.
Anete je otvorila garderober i počela pažljivo da vadi bluze, suknje,
haljine i pantalone. Izvadila je čak i odelo koje je kupila za onaj intervju na
koji nije otišla. Ali to odelo isticalo se kao neki preterano doterani i nesigurni
gost na nekoj večeri, koji nakon kratkog i davno zaboravljenog nastupa do
kraja stoji sam negde po strani. Različite delove odeće poslagala je na krevet,
a kada više nije ostalo mesta, nastavila je da je slaže na trosed i stočić za
kafu. Onda je stala nasred sobe i upijala različite boje, stilove i materijale
rasprostrte svud oko nje. Imala je punu kontrolu. Možda je tamo napolju
beznačajna, van granica svoga stana, ali ovde i sada bila je jedina glavna.
Njen život bio je prostrt pred njom, život koji će ponovo žedno ispijati,
iskušavati.
Kad je osetila da je spremna, otišla je u predsoblje, skinula ogledalo,
odnela ga u dnevnu sobu i naslonila na zid. Napravila je nekoliko koraka
unazad i pogledala se dok je tako stajala, sveže istuširana, u ružičastoj,
pomalo kratkoj haljini koju joj je sin poklonio za četrdeseti rođendan. Svaki
put pogađalo ju je koliko je ostarila. Ne samo što joj se kosa istanjila i
posivela već se to dogodilo i s njom samom. Odavno je prestala da stoji gola
pred ogledalom. Bilo je previše depresivno gledati sebe kada su počeli da se
pojavljuju očigledni znaci pustošenja koje stvara vreme. Nije se stidela svog
tela. Uvek je imala obline i nikad nije imala problema sa kilažom. Ne, još
uvek je bila sitna; imala je dobre noge, a dojke su joj i dalje bile čvrste i
okrugle, ali bilo je nečega u vezi sa tim kako joj je koža bledela i postajala
sve manje elastična sa svakom proteklom godinom. Kao da se lagano skuplja,
poput breskve predugo ostavljene na suncu, bez obzira na to koliko grubog
sapuna protiv starenja i bora potrošila. Uplašilo ju je to, posebno jer je znala
da je vreme tek započelo svoj put s njom. Imalo je još mnogo toga da uradi, a
jednog dana stajaće tu i neće moći sebe da prepozna. A tek sad se spremala
da počne život.
Pravi život. Izistinski.
Počela je da isprobava odeću kako bi pobegla od misli. Ko želi da bude
danas?
Mogla bi da bude bezbrižna devojka u farmerkama i prevelikom
gornjem delu, ili neka umetnička duša u kratkoj haljini od previše drske svile.
Anete je volela da bude ta devojka, a posebno kad je bila dovoljno hrabra da
stavi neki tamniji karmin. Mislila je da bi žena u crnom bila fantastična samo
kada bi imala odvažnosti da ofarba kosu u crno, ali to nije mogla.
Kombinacija je to donekle zahtevala. Zato ju je, kao i obično, odbacila i
umesto toga uzela daleko pitomiju, poslovniju belu bluzu sa tamnom
suknjom. Bila je to vrsta žene s kojom se Anete osećala prijatno. Bezvremena
u onom smislu kom je ona težila. Ali takva žena je zahtevala mnogo više.
Mnogo više kose. Bolju figuru. Bolje držanje. Bolje sve. Za neko vreme,
možda. Uskoro. Oblačila se i presvlačila. Anete je volela da se upoznaje sa
različitim identitetima koji su je čekali u mračnim ćoškovima garderobera.
Žene su stajale pred ogledalo. Nove žene, bolje žene, uzbudljive žene. Ali
nikad Anete. Uvek neka druga. U tome je i bio problem. Koliko god volela da
upoznaje te žene koje su stajale pred njom, nikad se nije usuđivala da im
dozvoli da naprave taj korak i izađu iz ogledala. Sigurnost i igru postepeno su
zamenjivali strah i premišljanje. Izbori su se ograničavali, bivali sve
kukavičkiji. Rutina joj je oduzimala polovinu dana i uvek bi od doterane i
živopisnije varijante prelazila na lošiju i skromniju odeću.
Na kraju bi završavala sa tri ista izbora koji su uvek bili tu.
Crna bluza. Bela bluza. Ili rolka.
I uvek farmerke.
STEFAN JE TAČNO ZNAO GDE da potraži Sebastijana. Mesto ispred policijske
stanice ili Vanjinog stana bile su dve lokacije koje su se stalno ponavljale u
njihovim razgovorima, pa je odlučio da počne odatle. Bilo je prošlo osam, pa
je policijska stanica delovala kao manje verovatna. Posle kratkog poziva
službi informacija saznao je adresu Vanje Litner, Sandhamnsgatan 44, i
Stefan je prepustio satelitskom navođenju u automobilu da ga tamo odvede.
Ponestajalo mu je vremena. Grupna terapija trebalo je da počne u devet, i u
ovom trenutku postupao je protivno svojim principima. Čitava stvar trebalo je
da bude bazirana na slobodnoj volji. Osoba o kojoj je bilo reči trebalo bi da
sama odabere da učestvuje. To je bilo bitno. Ali Sebastijan je bio drugačiji.
Kao da mu je sve znanje koje je imao smetalo. Kao da je namerno donosio
pogrešne odluke. Stefan je već nailazio na ovakve pacijente. Uglavnom je
bivao primoran da odustane. Da ih pusti. Ali Sebastijan mu je bio prijatelj, na
neki način. Koliko god da je njihov odnos bio komplikovan. Ako bi ga Stefan
pustio, ko bi drugi pokušao da prihvati Sebastijana kad otpočne njegov
slobodan pad?
Stefan je parkirao automobil nedaleko od broja 44 i nastavio pešice.
Osvrnuo se po prijatnom stambenom delu grada. Zgrade su bile poslagane u
redove, ne preblizu jedna drugoj, već s izvesnim poštovanjem prema onome
što se nalazilo ispred njih. Ispred ulaza u broj 44 stajala je rešetka za bicikle
sa nekoliko bicikala za decu i odrasle. Stefan je zastao i pogledao oko sebe,
pokušavajući da odgonetne gde bi se on sam smestio ako bi želeo da špijunira
neki stan nekoliko spratova više a da ga niko ne primeti. Što dalje od puta i
skriven koliko je moguće, odlučio je. Iza bloka zgrada video je brežuljak
prekriven listopadnim drvećem. Lisnato žbunje obezbeđivalo je savršeno
skrovište, a činjenica da je odabrao pravo mesto postala je jasna kad je
Sebastijan Bergman iznenada provirio iza najvećeg drveta sa užasnutim
izrazom lica.
„Jebote, šta ti tražiš tu?”, kao da je zalajao. Stefan je skoro prasnuo u
smeh na prizor čoveka koji zuri u njega kroz drveće, potpuno van sebe.
Podsetio je Stefana na tinejdžera kog su upravo uhvatili kako puši u potaji.
„Hteo sam da vidim kako si se smestio.”
„Baš smešno. Odjebi pre nego što te neko vidi.”
 Stefan je odmahnuo glavom i još više se izložio tako što je stao nedaleko
od Sebastijana, na otvorenu i travnatu čistinu.
„Neću se skloniti, osim ako ne kreneš sa mnom. Tvoja grupna terapija
počinje za pola sata.”
Sebastijan je samo zurio u njega, sav pomodreo u licu. „Zar ne bi trebalo
da se držiš određenih pravila i propisa? Šta se dogodilo sa mogućnošću da se
dobrovoljno pristane na sve to?”
„To se ne odnosi na sredovečne ljude koji vire iza drveća i špijuniraju
mlade žene za koje tvrde da su im ćerke. Ideš?”
Sebastijan je odmahnuo glavom. Unutra je bio ledeno hladan. Svet je
počeo da mu se čini sve krhkijim i krhkijim. Osetio se nagim i osramoćenim i
najradije bi krenuo pravo u napad. U isto vreme, video je nešto u čoveku koji
je stajao pred njim, što je Sebastijanu omogućilo da pogleda sebe tuđim
očima i kako god da izvrne istinu, dobije uvek isti odgovor.
Bio je kod Trolea.
Došao je ovamo.
Izgubio se.
„Molim te, Stefane. Samo idi. Ostavi me na miru.”
Stefan je kročio u mali lisnati svet u kom se Sebastijan krio i uhvatio ga
za ruku.
„Nisam ovde da te pritiskam. Nisam ovde da bi se osećao loše. Ovde
sam zbog tebe. Ako stvarno želiš da odem, otići ću. Ali duboko u sebi znaš
da sam u pravu. Moraš da prestaneš s ovim.”
Sebastijan je pogledao u svog psihijatra i bez reči povukao ruku.
„Neću na grupnu terapiju. Još uvek imam malo ponosa.”
„Zaista?” Stefan ga je smrknuto pogledao. „Osvrni se, Sebastijane.
Pogledaj gde se nalazimo.”
Sebastijan nije čak ni pokušao da nađe odgovor.
Čak ni on nije mogao da pronađe izlaz iz ovoga.

„MISLIM, PROŠLE NEDELJE SAM REKAO da nameravam da raščistim garažu

kako bih mogao da uteram automobil. Da bacim gomilu stvari. Mislite li da
sam to uradio?” Čovek koji je sedeo nasuprot Sebastijana, kog su svi ostali
zvali Stig, govorio je već deset minuta. Međutim, činilo se da nije bio ni blizu
kraja. Nastavio je da blebeće, kao da je u njegovom ogromnom telu obitavao
beskrajan niz reči.
„Nisam imao snage. Ništa ne mogu da uradim. I samo umivanje posle
obroka i iznošenje đubreta predstavlja ogroman poduhvat. A znate kako je
kad se dospe u to stanje. Nikuda ne stižeš. Nikuda...”
Sebastijan je klimnuo. Ne zato što se slagao – otpisao je čoveka kao
neinteresantnog i prestao da ga sluša već posle trideset sekundi – već zato što
je negde u dubini mislio da će, bude li potvrdno klimnuo, debeljko možda
shvatiti da je bio dovoljno jasan i da ne mora da pronalazi još primera kako bi
čitavoj grupi dokazao potpuni nedostatak inicijative. Ovoj šarenoj kolekciji
oštećenih individua, koji su, sudeći po Stefanu, možda mogli da ga spasu.
Četiri žene i dva muškarca, ne računajući Stefana i njega samog. Stig je
duboko uzdahnuo i taman se spremio da nastavi podužu dijatribu kad se
Stefan ubacio. Sebastijana preplavi talas zahvalnosti, iako je i dalje bio ljut na
njega.
„Ali tebi je dijagnostikovana blaga depresija, Stig. Jesi li bio kod
doktora da ti prepiše lekove?”
Stig je odmahnuo glavom i na sekund se učinilo da će na tome i ostati.
Ali ponovo je duboko udahnuo, na način koji je Sebastijan počeo da mrzi već
posle svega petnaest minuta.
Udah je postao zvuk.
Zvuk se pretvorio reči.
Previše reči.
„Stvar je u tome da ne želim da se kljukam tabletama. Jesam jednom
pokušao, i reagovao sam...”
Sebastijan je Stigovo blebetanje ućutkao zevanjem. Kako mogu da
podnesu to, svi ti ljudi koji tiho sede oko njega? Da li i oni dele
Sebastijanovu frustraciju ili samo čekaju svoju priliku da duboko udahnu i
onda počnu beskrajno da melju o svojim nezanimljivim životima? Nema
šanse da im je ozbiljno stalo do problema svih ostalih. Sebastijan je pokušao
da dopre do Stefana jednim ljutitim, molećivim pogledom, ali Stefan je
izgleda bio potpuno zaokupljen slušanjem Stiga. Ono što ga je spasavalo bila
je vitka, skoro nevidljiva žena koja je sedela njemu preko puta, obučena u
belu bluzu i farmerke. Sedela je nagnuta napred, i glasom svega mrvicu
glasnijim od šapata prekinula je Stigovo monotono brundanje.
„Ali, ako to može da ti pomogne da nešto uradiš, onda bi možda mogao
da probaš neki lek. Nema stida u pokušaju da se na taj način pronađe
pomoć.”
Ostali iz grupe su klimnuli potvrdno i zvučno se složili; Sebastijan nije
mogao da odluči da li zbog toga što su bili srećni što je neko drugi stupio u
centar pažnje, ili zbog toga što su se slagali s onim što je rekla. Sebastijan ju
je pogledao. Verovatno je bila u četrdesetim, vitka, lepe, tamne kose i sa
diskretnom šminkom. Jednostavno obučena, neprekidno se i nervozno igrala
previše dugom ogrlicom. Pogledala je svakog ponaosob pre nego što je
nastavila. Sebastijan je stekao utisak da je želela da bude primećena, ali da
nije dovoljno hrabra da stupi u centar pažnje. Previše puta presečena?
Naviknuta da je ućutkuju? Ohrabrujuće joj se osmehnuo, pokušao da uhvati
njen pogled, ali odjednom je gledala svugde osim u njega.
„Prepoznajem se u toj situaciji”, rekla je. „Osećaš kao da se sve samo
gomila, da ništa ne možeš da završiš.”
Sebastijan je nastavio da joj se osmehuje, shvativši odjednom da će iz
ove večeri izvući mnogo više nego što se nadao.
„Tako je, Anete”, složio se Stefan. „Ako se zaglaviš, onda moraš da
smogneš snage da isprobaš nešto novo. Ti si to svakako uradila.”
Anete je klimnula i nastavila da priča. Sebastijan ju je gledao kako raste
od ponosa, usudivši se da zauzme još više prostora, da podeli svoja iskustva.
Ona i Stefan dobro su se poznavali, mislio je dok ju je slušao. Bila je jedna
od onih koja ostaje. Pacijent koji je toliko dugo na terapiji da počinje da zvuči
kao psihijatar. Stefanovo ohrabrujuće klimanje glavom potvrđivalo je
njegovu teoriju. Nevidljiva mala Anete dugo je viđala Stefana. Sebastijan se
osmehnuo samome sebi. Stefan je brinuo za svoje pacijente. I on je iskusio
Stefanovu slabost pre nekoliko sati, kad je došao da traži Sebastijana pod
drvetom, na adresi Sandhamnsgatan 44.
Taman toliko više je brinuo da ne bude pravi profesionalac.
Taman toliko više da bi bio zaista efikasan.
Nevidljiva Anete bila je jedan od pacijenata za koje se brinuo. Sebastijan
je to mogao da pročita u njihovoj međusobnoj igri. Ponovo se osmehnuo
tamnokosoj ženi. Savršeno. Znao je kako će Stefanu pokazati da nije moguće
strpati Sebastijana Bergmana u grupnu terapiju i proći nekažnjeno za to.
 ***

Grupa je sedela u krugu sedamdeset pet minuta kada je konačno došlo vreme
za obaveznu kaficu pre razlaza. Stefan je zaključio veče s nekoliko odlično
odabranih klišea o tome da je tu za sve njih i koliko je značajna socijalna
interakcija, pokušavajući značajnim pogledom da Sebastijanu stavi do znanja
da ni najmanje nije doprineo. Sebastijan mu je uzvratio zevanjem. Kad su
ustali, hitro je prišao stolu s kafom i ženi. Stefan se zadržao u razgovoru sa
Stigom i jednim mladim čovekom koji je alkohol neprekidno nazivao
„cugom”, a svoju ženu „gospođom” ili „onom koja se mora slušati”.
Savršeno društvo za Stefana, pomislio je Sebastijan dok je posmatrao Anete;
ona je prošla pravo pored stola s kafom nikom se ne obrativši, kao da je
odlučila da ode. Sebastijan je požurio za njom.
Anete je krenula prema izlazu, nesigurna da li da ostane na kafi ili ne.
Uglavnom je ostajala; obično je to smatrala savršenim načinom da se veče
okonča. Ona je najduže dolazila na ove sastanke. Bila je važna. Stefan ju je
jednom nazvao pravim profesionalcem povodom grupne terapije i, premda su
ove reči bile izgovorene u šali, nekoliko nedelja držala ih je u sebi.
Pravi profesionalac. Anete.
Niko joj nikad ništa slično nije rekao. Ovo je bilo njeno mesto, znala je
to. Dok je sedela u krugu, bila je dovoljno hrabra da iskorači, da bude viđena,
da igra svoju ulogu, a za vreme kad se pila kafa volela je da hvata komentare
ostalih učesnika i da im daje pozitivnu ocenu o tome koliko su doprineli te
večeri. Ali večeras je bilo drugačije. Zbog tog novog čoveka, onog što je
sedeo naspram nje. Osećala se kao da može da gleda pravo kroz nju; nikako
to drugačije nije mogla da opiše. Kad je počela da govori, slušao ju je,
stvarno gledajući u nju. Ne na neki snishodljiv način; bilo je to neko erotsko
iskustvo, kao da je svlači, iako pre intelektualno nego seksualno. Nije mogla
rečima da opiše osećaj. Nikad ništa slično nije iskusila.
Mogao je da je vidi. Onako kako treba.
To je istovremeno bilo i uzbuđujuće i zastrašujuće, a kada je Stefan
priveo veče kraju, Anete je odlučila da ode pravo kući. Ali znala je da ne ide
prema izlazu brzo koliko bi trebalo. Perifernim vidom ugledala je čoveka
kako ide prema njoj. Samouveren. Rešen. Shvatila je da želi da je upozna.
Mora biti spremna. Zažaliće ne bude li bar pokušala da izgovori koju reč.
Čitave večeri ništa nije rekao. Ali sada je progovorio.
„Zar ne ostajete na kafi?”
Svideo joj se njegov glas.
„Ne znam. Ja...” Anete je brzo razmišljala. Nije želela da zvuči odbojno,
ali nije ni želela da deluje slabo ili neodlučno. Želela je da ostane na kafi, ali
kako da to sada kaže? Gotovo je prošla kroz vrata kad ju je zaustavio.
„Hajdete, sigurno imate vremena za jednu šoljicu i kolač prelepo
upakovan u plastiku?”
Spasao ju je. Shvatio je da se spremila da ode. Ubedio ju je da ostane.
Skoro bi bilo nepristojno odbiti ga. Osmehnula mu se zahvalno.
„Pa, da, pretpostavljam da imam.”
Zajedno su se vratili do stola na kom je bila poslužena kafa.
„Sebastijan Bergman”, rekao je čovek pored nje, ispruživši ruku.
Prihvatila ju je, nespretno, pomislila je, ali ruka mu je bila topla a osmeh još
topliji, ako je to uopšte bilo moguće.
„Anete Vilen. Drago mi je.” Osetila je kako sva nespretnost nestaje iz
nje dok joj je sekundu duže držao ruku. Gledao ju je i osetila je nešto više od
običnog tuđeg pogleda. Daleko više. Video ju je kao ženu kakva je zaista
želela da bude.
„Niste baš mnogo toga rekli večeras”, kazala mu je dok joj je sipao kafu.
„Da li sam uopšte nešto rekao?”, odgovorio joj je i dalje se smešeći.
Anete je odmahnula glavom. „Mislim da niste.”
„Bolji sam u slušanju.”
„To nije baš uobičajeno. Da neko dolazi i sluša, mislim. Većina želi da
priča o sebi”, rekla je Anete, odmičući se od stola. Nije želela da je neko od
ostalih omete.
Sebastijan ju je pratio. „Koliko dugo ste član ove grupe?”
Anete se pitala da li da kaže istinu: da više ne može ni da se seti koliko.
Ne, to bi zvučalo patetično. Slabo. Stekao bi pogrešan utisak o njoj. Prebrzo
je osudio. Odlučila je da slaže.
„Oko šest meseci. Razvela sam se, izgubila posao, a onda se moj sin
zaljubio i preselio u Kanadu. Završila sam u nekoj vrsti... vakuuma.”
 Previše toga je rekla i previše brzo. Nije je pitao zašto je tu, već samo
koliko dugo dolazi. Anete je slegnula ramenima kao da potcenjuje svoje
probleme.
„Morala sam da pričam o nekim stvarima. Ali počinjem da smanjujem
broj dolazaka”, brzo je dodala. „I vi morate da se pomerite s mrtve tačke, zar
ne?” Osmehnula mu se. Sebastijan je načas bacio pogled na Stefana, koji je
još uvek predano razgovarao sa dvojicom muškaraca. Anete je odjednom
stekla utisak da se Sebastijan već umorio od nje, da traži razlog da se izvini i
ode, da će njihov susret veoma brzo završiti. Teže je disala. Osetila je blagi
nalet panike, panike koja je poticala od najdubljeg straha: da će, šta god da
uradi, koliko god da se trudi, biti osuđena da ostane sama zauvek.
Ali onda se on ponovo okrenuo prema njoj sa šarmantnim osmehom koji
se nije ni najmanje promenio.
„Zašto ste vi ovde?”, nastavila je da govori, tonom glasa za koji je
verovala da je sasvim prirodan i neusiljen.
„Stefan je smatrao da bih mogao da izvučem neku korist iz ovoga.”
„Zašto je to mislio? Šta vam se dogodilo?”
Sebastijan ju je pogledao pre nego što je odgovorio.
„Mislim da još uvek nismo stigli dotle. U našoj vezi.”
„Nismo?”
„Nismo. Ali možda bismo mogli.”
Iznenadila ju je neposrednost njegovog odgovora. „Mislite ovde, u
grupi?”
„Ne, mislim negde drugde, samo vi i ja.”
Njegova samouverenost ju je zapanjila. Nije mogla da spreči osmeh kad
ga je odvažno pogledala u oči. „Da li se vi to meni nabacujete?”
„Možda malo. Da li vam to smeta?”
„Većina ne dolazi ovamo da upozna nekog.”
„Dobro je, to znači manje takmaca”, odgovorio je, načinivši mali ali
odlučan iskorak prema njoj. Mogla je da oseti njegovu kolonjsku vodu.
Snizio je ton glasa. „Ali mogu da odem ako smatrate da prelazim granice
pristojnosti.”
Anete je rizikovala. Dodirnuta ga je po ramenu i shvatila koliko je
mnogo prošlo otkako je dodirnula nekoga.
„Nema potrebe. Samo da znate, i ja sam dobar slušalac.”
„Ne sumnjam. Ali ne zanima me priča.”
Ni ovog puta nije sklonila pogled. Njegova odvažnost ulivala joj je
hrabrost.
Sebastijan je klimnuo Stefanu kad su on i Anete zajedno otišli.
Bilo je previše lako.
Ali prihvatiće to.

Počeli su da se ljube posle svega nekoliko minuta u taksiju. Anetini poljupci

bili su nesigurni. Nije mu dozvolila da je upozna jezikom. Znala je da se ne
ljubi baš najbolje. A i nije mogla sasvim da poveruje da je čovek koji je mazi
po vratu zaista želi. Možda će se odjednom odvojiti i pogledati je ne toplim i
željnim pogledom, već s hladnoćom i prezirom. Osmehnuće joj se, ali ovog
puta zlobno. Pitati je šta misli da može da mu pruži, i ponuditi očigledan
odgovor: ništa. Ako se ne bude prepustila, ubediće i samu sebe da ovo ni za
nju nije ništa značajno. Neće je baš tako mnogo boleti kad je bude napustio.
Uspevalo joj je i ranije.
Sebastijan je osetio kako se Anete grči dok je rukom prelazio po njenom
telu. Ali nije ga odgurnula. Seksualni neurotik, umorno je pomislio, pitajući
se da li bi trebalo da nešto smisli i izađe iz taksija. Ali bilo je nečega
izazovnog u Anete. Njena ranjivost ga je uzbuđivala, pored nje je uspevao da
zaboravi na sopstvenu slabost i njome je hranio svoj ego. Nije mu zaista bilo
bitno da li je sposobna da se opusti i uživa. Nije bio tu zbog nje. Ona je bila
samo razonoda.
Prihvatljiv kraj usranog dana.
Deo osvetničke strategije.
Ponovo ju je poljubio.

Anetin stan se nalazio u Liljeholmenu, pet minuta od nedavno podignutog

tržnog centra s pogledom na Esingeleden. Kad su stigli njenoj kući, naizgled
je uspela da se malo opusti. Dnevna soba je bila u haosu, s odećom
razbacanom na sve strane. Anete se izvinila; brzo je raščistila krevet i istrčala
iz sobe s naramkom odeće.
 „Nema potrebe da sređuješ zbog mene”, rekao je Sebastijan, sedajući na
krevet i izuvajući se.
„Nisam očekivala društvo”, čuo ju je kako govori. Pogledao je po sobi.
Savršeno obična dnevna soba, ali s detaljima koji su govorili o stanaru. Na
prvom mestu, bio je tu poveliki krevet pored zida pod prozorom. Sebastijan
je primetio još jednu sobu kad je ušao u stan. Zašto ne spava tamo? Rekla je
da živi sama, i na poštanskom sandučetu je stajalo samo jedno prezime.
Druga stvar je bila zbirka plišanih igračaka na policama. Životinje svih
veličina i boja. Medice, tigrovi, delfini, mačke. Igračke i donekle preveliki
broj jastuka, mekih ćebadi i prekrivača. Čitava soba je odavala znake želje za
sigurnošću, čežnje za toplom, mekom i zaštitnom čaurom koja može da
zaustavi hladnu, krutu realnost da uđe. Sebastijan je ugledao sebe u ogledalu
koje je bilo naslonjeno na zid. Pozvala je tu hladnu, krutu realnost u svoj
život. Samo toga još uvek nije bila svesna.
Sebastijan se pitao šta joj se dogodilo što je izazvalo tako slabo
samopouzdanje i ovo preterano traženje sigurnosti. Neka trauma, loša veza,
pogrešni životni izbori, ili nešto još gore, nekakav napad ili zlostavljački
odnos sa jednim od roditelja? Nije znao, niti je imao energije da sazna. Želeo
je seks i nekoliko sati sna.
„Da li smem da pomerim ogledalo?”, pitao ju je, podigavši ga. Pomisao
da će gledati sebe kako ima seks sa njom u ovoj prostoriji skoro ga je
preplašila. Više bi voleo da se uvuku pod prekrivače i isključe svetlo pre
nego što bilo šta urade.
„Stavi ga u predsoblje”, rekla je iz prostorije za koju je pretpostavio da
je kupatilo. „Uglavnom ga prebacim u dnevnu sobu dok se presvlačim.”
Sebastijan ga je izneo i brzo pronašao klin o kom je uglavnom visilo.
„Voliš odeću?”
Sebastijan se okrenuo kad joj je čuo glas. Izgledala je drugačije. Obukla
je seksi crnu čipkanu haljinu i stavila tamniji karmin. Izgledala je kao druga
žena. Žena koju bi primetio.
„Ja je volim”, nastavila je.
Sebastijan je klimnuo. „Dobro izgledaš u toj haljini. Stvarno dobro.”
Mislio je to.
„Zaista tako misliš? Ova mi je omiljena.” Koraknula je prema njemu i
poljubila ga. Koristeći jezik. Sebastijan joj je uzvratio poljubac, ali sad je ona
njega zavodila. Pustio ju je. Uzela je ono što je želela od njega. Pokušao je da
joj skine haljinu kako bi osetio njeno telo, ali ona je poželela da je zadrži na
sebi. Stekao je utisak da joj je bitno da vodi ljubav imajući na sebi baš tu
haljinu.

URSULA JE STIGLA DO POSLEDNJIH stranica trećeg čitanja preliminarnog

obdukcijskog nalaza o Katarini Granlund kad je začula kucanje na vratima,
nakon čega je Robert Abrahamson proturio svoju lepo podšišanu glavu kroz
odškrinuta vrata. Bio je šef nadzornog tima i za njega je trenutno imala
najmanje vremena.
„Vreme je da vi drkadžije obavite svoj usrani posao.”
Ursula je podigla glavu i upitno ga pogledala.
„Novine su počele da mi zvrckaju”, nastavio je Abrahamson. „Kažu da
se uopšte ne javljate na telefone.”
Ursula popreko pogleda Abrahamsona: njegovu savršeno preplanulu
kožu i za mrvicu previše uzan sako. Nije volela da je prekidaju, a posebno ne
prepotentni cverglani kakav je bio Abrahamson. Čak i ako je prekid
opravdan. Odgovorila mu je što je ljubaznije mogla: „Idi i javi se Torkelu. On
se bakće s novinarima. To valjda znaš.”
„A gde je on?”
„Nemam pojma.”
Ursula se vratila izveštaju, ali umesto da ode, Abrahamson odlučno
krenu da korača prema njoj.
„Siguran sam da imaš mnogo posla, Ursula, ali, kad počnu mene da zovu
zbog vaših slučaja, to može da znači jednu od dve moguće stvari. Ili ne
komunicirate dovoljno sa njima, ili su pronašli neku priču koju žele da
proguraju. U ovom slučaju sumnjam na oboje.”
Ursula je umorno uzdahnula. Bila je onaj član tima koji uvek ignoriše
šta novine pišu; želela je da prima što manje informacija koje bi mogle da
utiču na sposobnost da racionalno protumači dokaze. Pa ipak je razumela da
to nije dobro. Riksmord je žarko želeo da izbegne povezivanje tri ubijene
žene, koje bi sigurno dovelo do pojave naslova tipa „serijski ubica vršlja po
Stokholmu”. Kamen temeljac Torkelove strategije bilo je minimalizovanje
žurnalističkih spekulacija. Kad novine počnu očajnički da traže
senzacionalističke priče, sve je moguće. A posebno kad je policija u pitanju.
Sve odjednom postaje politika, a politika bi mogla da bude pogubna za
istragu. U tim trenucima potrebna je „odlučna” akcija kako bi se „došlo do
rezultata”, što bi dovelo do toga da policajci manje razmišljaju o kvantitetu
dokaza, a sve više o tome da zadovolje svoje nadređene.
„O kome je reč?”, pitala je. „Ako mi daš brojeve, postaraću se da ih
Torkel pozove.”
„Ima samo jedan. Zasad. Aksel Veber iz Ekspresena.”
Ursula je zapisala ime i zavalila se u stolicu presrećnog izraza lica.
„Veber! Izgleda da postoji i treći razlog za to što je baš tebe pozvao, zar ne?”
Robertovo lice postade jarkocrveno. Preteći je klimao kažiprstom prema
Ursuli, pokretom zbog kog je izgledao kao nastavnik iz nekog filma iz
pedesetih. „To je bio nesporazum i ti to dobro znaš. Komesar je prihvatio
moje objašnjenje.”
„U tom slučaju, on je bio jedini.” Ursula se nagnula napred, odjednom
ozbiljna. „Informacije su Veberu procurile preko tebe. Tokom istrage
ubistva.”
Robert ju je prkosno pogledao. „Misli šta hoćeš. Ovo je dvadeset prvi
vek i moramo da naučimo da sarađujemo sa novinama. A posebno u
kompleksnim slučajevima.”
„A posebno ako ti se slika pojavi na sedmoj strani, pored priče zbog
koje ispadneš heroj za uloženi trud.” Ursula je zastala; shvatila je da je na
ivici da postane sitničava i jeftina, ali nije mogla da se zaustavi.
„Prepoznajem sako, ali tada si verovatno bio mršaviji. Moraš da misliš na to
šta ubacuješ u usta ovih dana. Znaš da kamera dodaje pet kila.”
Robert je otkopčao sako, a ona je videla kako mu se pogled smračuje od
gneva. Izgledao je kao da se sprema za kontranapad, ali je uspeo da u sebi
suzbije revolt i umesto toga samo se okrenuo i krenuo prema vratima.
„Mislio sam samo da ti stavim do znanja šta se događa.”
Ali Ursula još nije bila završila. „Veoma ljubazno do tebe, Roberte. A
ako Veber napiše nešto neobično intuitivno o ovom slučaju, znaćemo od
koga je to poteklo.”
 „Ja ne znam ništa o vašem slučaju.”
„Ovde si. Video si tablu.”
Robert se samo okrenuo i otišao. Ursula je čula njegove ljutite korake
dok je išao kroz hodnik i prolazio kroz staklena vrata na njegovom kraju.
Ustala je, prišla vratima i provirila napolje da bi bila sigurna da je otišao, pre
nego što je izašla iz Sobe i prošetala se po bukvalno pustoj zajedničkoj
kancelariji. Možda ovo nije ništa, ali želela je da pruži Torkelu šansu da brzo
dela. Njegova kancelarija bila je pusta. Nije mu bilo sakoa, a i kompjuter mu
je bio isključen. Koliko li je uopšte sati? Pogledala je na mobilni: jedanaest i
dvadeset pet noću. Trebalo bi da ga pozove, ali nije mogla da se natera na to.
Bilo je to idiotski, patetično i smešno.
Ali svejedno nije mogla da se natera.
To što ga vidi u stanici svakog dana jedna je stvar; raditi pored njega
savršeno je u redu. Ali da ga zove usred noći... Ako ga i zove preko noći, to
retko kad ima veze s poslom, osim ako ne uključuje neko novo ubistvo ili
neko tehničko otkriće u tekućoj istrazi. Ovo nije bilo na tom nivou. Može sa
Torkelom i sutra da razgovara o Veberu. Kad god ga je zvala noću, to je
činila zato što ga je želela. Želela da dođe u njenu hotelsku sobu, ili da je
pusti da ona ode u njegovu. Zvala ga je kad joj je trebao. Zato je sada
oklevala. Da li joj treba? Nedavno je sebi počela da postavlja to pitanje. Bilo
je lakše izvući se iz te zabranjene veze nego što je mislila. I isprva je bilo
stvarno oslobađajuće. Jednostavnije. Usredsredila se na Mikaela i odsekla taj
drugi deo svog života. Torkel je bio profesionalac, tako da to nije imalo
nikakvog uticaja na posao; i dalje su radili zajedno. U početku je osećala
Torkelove poglede na sebi, ali, pošto nije reagovala, to se dešavalo sve
sporadičnije, što je potvrdilo verovanje da je donela ispravnu odluku.
Ali i dalje je mislila na njega.
Sve više i više.

Ursula se vratila u Sobu, prikupila obdukcijski izveštaj i svoje stvari i liftom

sišla do parkinga. Nije joj se više radilo večeras. Morala je nekako da sredi
ovu stvar sa Veberom, da je prenese Torkelu kako bi to postalo njegova
glavobolja, a ne njena. Imali su jasnu komunikacionu strategiju. Jedan od njih
je razgovarao sa novinarima. Uvek Torkel. Ostala odeljenja imala su
imenovane službenike za to, ali Torkel je odbio tu ponudu. Želeo je da ima
punu kontrolu.
 Neonska svetla u podzemnom parkingu automatski su se uključila kad je
otvorila teška metalna vrata i krenula prema automobilu, koji je u ovo doba
bukvalno bio jedini.
Usred noći, usred leta.
Otključala je automobil, ušla, ugurala ključ u bravu volana i okrenula
ga. Motor se istog trena pokrenuo.
Nije želela da zove Torkela. Ne noćas. Previše ju je podsećalo na
prošlost. Na hotele u drugim gradovima. Pogrešno će to protumačiti. Misliće
da ga zove zbog nečega drugog. Utrnula je motor. Da li je zaista toliko bitno
šta on misli? Može da misli šta god mu volja. Ovo je posao, mora da
razgovara s njim o Veberu. Ništa više. Odlučila je da mu pošalje poruku.
Izvadila je mobilni i brzo ukucala poruku: Veber iz Ekspresena pokušava da
dođe do nas. Navodno je zvao nekoliko puta, po rečima R. Abrahamsona.
Pritisnula je dugme za slanje i spustila telefon na suvozačko sedište. Setila se
šta joj je Mikael rekao pre neki dan.
Uvek je pod tvojim uslovima, Ursula. Uvek.
Ovo je i bilo istina, i nije. Stvarno je pokušavala da se promeni. Čak je
raskinula i sa ljubavnikom.
Ruku na srce, nije to učinila zbog Mikaela, već zato što je bila ljuta i
osećala se izneverenom. Ali na kraju je ispalo da je to učinila zbog njega.
Zaslužio je. Da li je to zaista bila istina? Zavalila se u sedište i bledo zurila u
bezlični parking. Posle nekog vremena svetla su se ugasila; radila su na
senzore pokreta, da čuvaju struju. Ursula je sedela u mraku; jedino svetlo
poticalo je od zelenog znaka za izlaz u slučaju nužde i ekrana mobilnog
telefona koji je stajao pored nje, osvetljavajući unutrašnjost automobila
bledozelenkastim sjajem. Nakon nekog vremena i on se isključio i ostala je u
mraku. Mikaelove reči i dalje su bile u njoj.
Pod tvojim uslovima.
Uvek pod tvojim uslovima.
Zaista se trudila da pronađe neku vrstu harmonije sa mužem. Neku
poziciju u kojoj bi oboje postavljali svoje uslove. Vikend-putovanja. Večere.
Tople kupke. Ali istina je bila da su te sitnice, iako naoko prijatne,
romantične i opuštajuće, bile preplitke za nju. Ovo se posebno osetilo
prilikom poslednjeg putovanja za Pariz. Šetali su držeći se za ruke,
razgovarali. Išli u duge šetnje po romantičnim bulevarima, lagano obilazili
šarmantne turističke atrakcije i tražili romantične bistroe koristeći zastarele
vodiče. Sve one stvari koje i treba da se rade u Parizu. Sve one stvari koje
svaki par radi. Ali to nije bila ona.
Bila je ćoškasta osoba u oblom svetu. Imala je oblik koji se nikako nije
mogao uklopiti u tu stvar koja se zvala veza. Bila joj je potrebna distanca.
Bila joj je potrebna kontrola. Ponekad joj je trebala intimnost. Ali samo
ponekad. Kad joj je to odgovaralo. Ali tada bi joj to zaista trebalo. Stvarno
trebalo. I upravo to je bilo ono što je Mikael mislio. Predobro ju je poznavao.
Svetla su se uključila i prenula je iz maštanja. Robert Abrahamson
stigao je na parking noseći akten-tašnu. Čak ju je i način na koji hoda
nervirao; kretao se s nekom svesnom gipkošću, kao da prikazuje najnoviju
letnju kolekciju a ne da ide prema svom automobilu, nešto pre ponoći, po
prljavom podzemnom parkingu. Ušao je u crni „sab” nedaleko od nje i
odvezao se. Ursula je sačekala da nestane, a onda je pokrenula svoj
automobil i krenula kući.

***

Neko vreme Torkel se pitao šta da uradi povodom poruke koju mu je Ursula
poslala. Aksel Veber je bio dobar novinar i, ako je radio na ovome, bilo je
samo pitanje vremena pre nego što primeti vezu između ubistava. Možda se
to već dogodilo. Torkel je seo za kompjuter i proverio ima li nečega o tome
na prvoj internet stranici Ekspresena, ali najveća vest je i dalje bila toplotni
talas. Morao je da prelista do četvrtog članka da bi pronašao izveštaj o
najnovijem ubistvu.
Znači, zasad ništa. Ali Veber je pokušavao da dođe do njega. Torkel je
uzeo mobilni. Normalnije bi bilo pozvati Vebera preko dana, ali bolje je
saznati šta zna pre nego što to ode u štampu. Novinarev broj se nalazio u
njegovom imeniku, i on se odmah javio.
„Veber.”
„Zdravo, Torkel Heglund iz Riksmorda je. Čuo sam da si pokušao da me
pronađeš.”
„Jeste – dobro je što si me pozvao. Upravo sam se vratio sa kratkog
odmora... Kako vidim, tri žene su ubijene.”
Ništa od ćaskanja. Pravo na stvar. Torkel ništa nije rekao. Kratak odmor.
To je objasnilo zašto se Veber nije ranije javio.
„U mesec dana”, nastavio je Veber pošto Torkel nije odgovorio.
„Da...”
„U Stokholmu, hoću reći. Raspitao sam se malo i izgleda da je u pitanju
isti počinilac, a pošto je Riksmord uključen, pitao sam se imaš li nekakav
komentar na to?”
Torkel je brzo razmišljao. Imao je dva izbora: da potvrdi Veberove
sumnje, ili da odbije da komentariše. Torkel je pokušavao da ne laže novine,
osim ako je slučaj zahtevao takvo ponašanje. Ovaj nije. Činjenica je bila da
se već poigravao idejom da sazove konferenciju za štampu i otkrije što manje
informacija nadajući se da će pronaći nove tragove. Ali želeo je da bude bolje
pripremljen, da dobro promisli koje detalje da pusti u javnost. Stvarno nije
želeo da previše kaže, pa je zato odgovorio: „Ne mogu da komentarišem u
ovom stadijumu.”
„Ne želiš da potvrdiš da imate posla sa serijskim ubicom?”
„Ne.”
„Da li želiš da to porekneš?”
„Ne želim da komentarišem u ovom stadijumu.”
Torkel je znao, i Veber je znao, da je odbijanje komentara isto što i
potvrda, ali niko nikad neće moći da kaže da je Torkel odao podatke
novinama. Niti je to morao. Bilo je i previše drugih policajaca koji će to vrlo
rado učiniti. Ne u njegovom timu, ali svakako u stanici. Toliko ih je zapravo
bilo da je to postalo problem kada su u pitanju informativni razgovori i
saslušanja svedoka. Preveliki broj ljudi saznavao je previše detalja, previše
rano.
„Odmah izjutra sazvaću konferenciju za novinare.”
„Zašto?”
„Pa, ako dođeš, saznaćeš.”
„Biću tamo. I iskoristiću informacije koje već imam.”
„Znam.”
„Hvala ti što si se javio.”
Torkel prekide vezu. Konferencija za štampu. Sutra. Svejedno. S
Veberom koji njuška oko njih, moraju da istupe u javnost kako bi povratili
neku vrstu kontrole nad protokom informacija. To je uvek na neki način bilo
balansiranje. U slučaju da predugo čekaju da podele ono što znaju, moglo je
da dođe do snažne reakcije koja bi dovela do problematične rasprave o javnoj
bezbednosti i o tome zašto policija prećutkuje činjenicu da je na slobodi
jedan serijski ubica. I da, bile su im potrebne neke informacije. Više bi voleo
da poradi na još par tragova pre nego što slučaj postane javna tajna, možda
čak i da izdvoji nekoliko osumnjičenih kako bi pažnja pogurala slučaj, a ne
samo pomogla da se proširi. Ali to nije bio slučaj. Nisu imali ništa. Nikuda
nisu stigli. Uz malo sreće, pažnja bi mogla da dovede do nečeg pozitivnog.
Zato što je Torkel jednu stvar sigurno znao: onog dana kada naslovi počnu da
se pojavljuju, jedna osoba će pročitati svaki članak, primetiti svaki komentar,
ispratiti svaku debatu: serijski ubica lično. Imitator. To će ga možda
osokoliti. Učiniti da se oseti sigurnim. A onda će možda napraviti grešku.
Pusti snovi.
Torkel je isključio internet pretraživač i protegao se. Bio je ovo naporan
dan.
Previše pitanja, premalo odgovora.
Um mu je odlutao. Do njegovih kćerki, do letnje kolibe i šta će sada da
uradi s njom, pošto su devojke dospele u uzrast kada više neće želeti da idu
tamo. Uglavnom se Elin bunila što poslednje nedelje raspusta mora da
provodi u kolibi, ali Vilma će verovatno uskoro započeti istu pesmu. Već je
bila tinejdžerka. Torkel je zazirao od ovog trenutka. Trenutka kada će početi
da odrastaju. Izistinski. Kada će želeti da budu sa svojim prijateljima i da žive
svoje živote, daleko od starog ćaleta u letnjoj, premaloj vikendici u
Estergetlandu. Sve je to bilo normalno. Na kraju krajeva, to je i cilj odgajanja
dece: da od njih napraviš nezavisne osobe. Znao je da je uspeo. Ali ta
činjenica ovo nije činila ništa lakšim.
Mada nije bilo u pitanju samo to. Nije imao nikog ko bi želeo s njim da
ode u kolibu. Kao ni bilo gde drugde, kad je već kod toga. Ivon je imala
Kristofera. Nije da je on bio tip koji bi je pitao da s njim provede dve nedelje
na jezeru Boren, ali to ga je nateralo da još jasnije shvati koliko je sam.
Potpuno sam.
Torkel sav ukrućen ustade od stola i prošeta malo po stanu. Nije mu se
svidelo ono što je video. Bilo je neurednije nego obično i, uprkos tome što je
bilo kasno, odlučio je da malo pospremi. Bio je u osnovi veoma uredna
osoba, ali ova brutalna ubistva oduzimala su mu sve vreme. Tako je
uglavnom uvek bilo. Kada bi zaista komplikovan slučaj dospeo na njegov sto,
urednost stana rapidno bi mu se urušavala. Usledio je period napretka kad je
stupio u Riksmord, iz jednog prostog razloga. Tim je radio gde god je bio
potreban, svuda po Švedskoj. Poenta je bila u tome da državna služba za
krvne delikte ima posebnu jedinicu koja pomaže u komplikovanim istragama
ubistava za koje lokalna policija nema resurse. To je značilo da Torkel često
nije bio u Stokholmu i da je odsedao u hotelima u najgorem periodu, tako da
mu je stan opstajao, i nije zapadao u haos. Ali ne i ovog puta. Ovog puta je
Stokholm bio u središtu oluje, i to na najgori mogući način. Nije bilo govora
o sređivanju stana, ali sada je imao izbor: da ga sredi ili da pokuša da zaspi.
Odlučio je da otpočne od kuhinje. Ostaci od večere koju je podelio sa
ćerkama prošle nedelje još uvek su stajali na sušilici i u sudoperi, a po
čitavom stolu su bile razbacane novine i pošta. Brzo je ušao u ritam i posle
pola sata bio je sasvim zadovoljan kuhinjom. Prešao je u dnevnu sobu,
raščistio đubre sa stočića i fotelja i taman se spremio da pregleda poštu koju
je skupio kad se oglasilo zvonce s vrata. Pogledao je na sat. Bilo je kasno, pa
je provirio kroz špijunku pre nego što je otvorio vrata.
Bila je to ona.
Iznenadio se, ali uspeo je da joj se javi dok ju je puštao da uđe. Ušla je u
predsoblje i prvo što mu je palo na pamet bilo je koliko mu je drago što je
raščistio najgori nered. Njoj to verovatno ne bi smetalo, ali svejedno. Bolje se
osećao zbog toga. Pogledala ga je i produžila u dnevnu sobu.
„Jesi li dobio moju poruku?”
„Jesam.”
„Veber je pokušavao da te pronađe.”
„Znam. Pričao sam s njim.”
„Dobro.”
Torkel je stajao u dovratku dnevne sobe i piljio u nju. Da li je zaista
toliko interesuje ta stvar s Veberom? „Sutra sazivam konferenciju za štampu.
Veber je povezao.”
„Hindea?”
„Ne, sva tri ubistva.”
„Dobro..,” Klimnula je i vratila se u predsoblje. „Samo sam htela da
proverim jesi li dobio poruku. Idem sad kući.”
 Bila je tako lepa.
„Mogla si da zoveš.”
„Baterija mi je crkla.”
Laž. Znala je da je to shvatio.
„Moram da idem.”
Pitao se šta da kaže da bi ostala.
Pitala se šta da kaže kako bi mogla da ostane.
On je prekinuo tišinu, pokušavajući da sroči reči najbolje što ume, ali
kao i obično, prvo pitanje je bilo daleko banalnije nego što se nadao. „I, kako
se stvarno osećaš, Ursula?”
Pogledala ga je. Sela je na belu stolicu pored vrata, stolicu koju jedva da
je iko koristio ovih dana. Bila je direktnija. „Šta ćemo da radimo?”
„Na šta misliš?”
„Na tebe i mene.”
„Ne znam.” Prokleo je činjenicu što ne ume da kaže kako se oseća.
Odlučio je da sledeći odgovor bude iskreniji. Potpuno iskren. Gledala ga je,
ali nije uspevao da odgonetne izraz njenog lica.
„Možda bi trebalo da se prebacim u neko drugo odeljenje?”
Osetio je nalet anksioznosti. „Čekaj malo, šta to pričaš? Zašto?”
Ovo nije krenulo u pravcu kom se nadao. Posegnuo je za njenom šakom.
Možda neće biti u stanju da kaže šta želi, ali će joj njegove šake pokazati.
„Bila sam u Parizu, pre nekoliko nedelja.”
„S Mikeom, znam.”
„Bilo je zaista čudno. Radili smo sve ono što se radi na romantičnom
vikend-putovanju. Ali što smo se više trudili, to sam ja više želela da budem
kod kuće.”
„Ali to nisi ti. Ti nisi takva osoba.”
„A kakva sam ja to osoba, onda?”
Njena zbunjenost je delovala iskreno. Torkel joj se osmehnuo. Pomazio
ju je po ruci, koja je bivala sve toplija dok ju je držao.
„Ti si mnogo... komplikovanija. Nikad zaista zadovoljna, nikad zaista
spokojna. Ti si Ursula.”
 „Da li se sve događa pod mojim uslovima?”
Bolje da nastavi da bude iskren. „Da. Uvek je bilo tako.”
„Ali tebi to ne smeta?”
„Ne. Ne verujem da mogu da te promenim. Mislim da to ni ne želim.”
Pogledala ga je i ustala.
Ali nije imala nameru da ode.

Kad je stigla kući, oko tri, uvukla se u Belinu sobu. Bela je ponekad spavala
u njoj kad bi se vratila iz Upsale i kad joj je trebalo mesto da prespava.
Ursula se ponadala da ih je ćerka iznenadila nenajavljenom posetom, ali soba
je ipak bila prazna. Bela nije bila kod kuće već nekoliko nedelja. Ona i njen
momak Andreas početkom juna spavali su tu nekoliko dana, pre nego što su
otišli u Norvešku da čitavo leto rade u restoranu i sakupe nešto novca pre
nego što im otpočne godina na fakultetu. Ursula je sklonila gomilu Beline
odeće u stranu i sela na stolicu za stolom. Gledala je u uredno namešten
krevet. Belina omiljena majica još uvek je ležala na polici noćnog stočića –
crna Grin dej majica sa koncerta na kom je bila kad joj je bilo petnaest
godina. Ursula ju je odvezla tamo. Vodile su podugačak razgovor u
automobilu o kupovini te majice: Ursula je tvrdila da je preskupa, a Bela joj
je objašnjavala zašto joj je ona neophodna, čak suštinski važna, i da mora da
je ima.
Ćerka joj je bila tako dobra, toliko savesna. Na univerzitetu, na poslu, u
odbojci, u svemu. Podsećala je Ursulu na nju samu. Bila je vrlo ambiciozna u
školi, uvek s knjigom u ruci, kao da je znanje jedina stvar koja je potrebna da
bi se shvatio život. Ursula je osećala da bi zaista trebalo da se zbliži sa
Belom; bile su toliko slične, istih vrlina, istih mana. Bilo je mnogo toga čemu
je mogla da nauči ćerku. Činjenica je da postoje stvari koje se ne mogu
naučiti čitanjem, kroz razgovor ili logičko razmišljanje. Bliskost s drugim
ljudima bila je jedna od tih stvari. Ona je bila najteža. Bez toga se udaljavaš
na poziciju koja je donekle izmeštena iz centra života; pozicija koju je Ursula
vrlo dobro poznavala. Ali možda je već bilo kasno da priđe Beli; njenoj ćerki
trebala je ista ta distanca koja je trebala i Ursuli. Ovo je Ursuli postalo jasno u
onih nekoliko poslednjih godina koje je Bela provela kod kuće. Podigla je
uredno složenu majicu i zarila nos u nju. Bila je sveže oprana, ali Ursuli se
učinilo da može da nanjuši ćerkin miris. U umu su joj se nalazile reči koje je
trebalo da joj kaže kad god je imala šansu, ali tu šansu nikad nije iskoristila:
„Volim te. Nisam baš najbolja u pokazivanju ljubavi, ali zaista te volim.”
Poslednji put je omirisala majicu, a onda je vratila na policu i otišla u
kupatilo.
Ponovo se istuširala. Iako se već bila istuširala kod Torkela, osećala je
da je normalno da to učini ponovo. Onda je oprala zube, pre nego što se tiho
uvukla u krevet pored Mikaela. Ležala je na leđima i gledala u njegov
potiljak i kuštravu kosu dok je on ležao okrenut od nje. Činilo se da je
duboko spavao. Opustila se; nije se osećala celom, ali se osećala
zadovoljnom. Znala je da sve vreme otkida komadiće od ljudi oko sebe.
Samo komadiće, nikad celinu.
I vraćala je samo komadiće. Nije bila sposobna ni za šta drugo. Sve je
ličilo na ovo od malopre sa majicom u Belinoj sobi.
Volela je svoju ćerku, ali je to saopštila majici.

SABINE MU JE DOŠLA u snu. Držao ju je za ruke. Kao i uvek.

Kovitlajuća voda. Snaga. Huk. Pustio ju je i odneo ju je talas.
Kao i uvek.
Izgubio ju je.
Zauvek.
Sebastijan se probudio prenut, kao i obično bez pojma o tome gde se
nalazi. A onda je ugledao Anete. Bila je još uvek u svojoj crnoj haljini.
Tamni karmin izmrljao joj se i ostavio tragove na jastuku. Bila je lepa. Juče
to nije primetio. Poput cveta koji se preko noći otvara, kad niko ne može da
ga vidi. Zamisli samo da je bar upola takva kad izlazi na vrata i suočava se sa
svetom. Odbacio je tu misao. Nije bilo na njemu da je razume ili joj pomaže.
Imao je dovoljno problema s kojima je morao da se nosi – samog sebe. Iskrao
se iz kreveta osećajući se ukrućeno; dušek je bio previše mekan, a krevet
previše uzan. Osim toga, zbog sna je uvek bio napet, a desna ruka ga je
bolela. Pored njegove odeće na podu, ležao je smeđi plišani meda sa ukrasom
i natpisom na stomaku: „Najboljoj mami na svetu”. Pitao se da li je to samoj
sebi kupila. Bilo mu je teško da zamisli da je žena koja spava pored njega u
bilo čemu najbolja. Podigao je plišanog medu i stavio ga pored nje kao
pozdrav. Pogledao ju je poslednji put, a onda se hitro i tiho obukao i izašao iz
stana.
Bilo je toplo. Stvarno toplo. Vrelina ga je zapahnula čim je kročio na ulicu,
iako još nije bilo ni pet izjutra. Negde je čuo da se Stokholm nalazi u centru
tropskog talasa. Nije znao šta je potrebno da bi se vrelina ocenila kao tropska,
ali njemu je prosto bilo đavolski pretopio. Stalno. Noću i danju. Znoj mu se
već slivao niz leđa i pre nego što je odmakao sto metara od Anetinih vrata.
Nije imao pojma gde se nalazi ni kako da stigne do centra Liljeholmena i
nasumično se smucao sve dok mu ulice nisu postale poznate.
Pored stanice podzemne železnice nalazili su se kafić i kiosk. Otvorio je
vrata, otišao pravo do aparata za kafu i napunio veliku šolju kapućinom.
„Za još šest kruna možete dobiti i pecivo”, rekao mu je mladić za
pultom kad je Sebastijan spustio šolju pred njega.
„Ne želim pecivo.”
Tip je začuđeno pogledao Sebastijana, a onda se s razumevanjem
osmehnuo. „Gadna noć?”
„Gledaj svoja jebena posla.”
Sebastijan je uzeo kafu i izašao. Skrenuo je desno. Imao još dosta da
pređe. Preko Mosta Liljeholm, Hornsgatana, Slusena, Šepsbrona,
Strombrona, Stalgatana, a onda Strandvagena, i biće kod kuće. Biće okupan u
znoju dok stigne. Ali nije hteo da ide podzemnom. Ako vrelina postane
nepodnošljiva, uvek može da zaustavi taksi.
U Hornsgatanu odvezala mu se pertla. Sebastijan je spustio kafu na
razvodnu kutiju, sagnuo se i ponovo je svezao. Kad se ispravio, uhvatio je
sopstveni odraz u zatamnjenom izlogu prodavnice koja prodaje košulje.
Video je da je pitanje o gadnoj noći opravdano. Jutros je izgledao starije od
pedeset godina. Istrošenije. Donekle predugačka kosa bila mu je zalepljena za
čelo od znoja. Bio je neobrijan, iscrpljen i praznog pogleda. Sam sa papirnom
šoljom mlake kafe, u pet ujutro. Vraćao se nakon još jedne noći sa
nepoznatom ženom. Gde se vraćao? Kuda je stvarno pošao? Kući. Ali čemu?
Gostinskoj sobi u Grev Magnigatanu; bila je to jedina prostorija koju je
koristio u elegantnom stanu, osim kuhinje i kupatila. Četiri sobe stajale su
neiskorišćene, nedirnute i u stalnom mraku iza spuštenih roletni. Kuda on to
stvarno ide? Kuda je sve vreme išao od onog drugog dana Božića 2004?
Jednostavan odgovor na ovo bio je: nikuda. Ubedio je sebe da je sve to
sasvim dobro. Da je to stanje koje želi, da je doneo svesnu odluku i pustio
život da prolazi pored njega.
 Znao je zašto. Plašio se da će morati da odustane od Sabine da bi se
vratio. I Lili. Da je cena ponovnog življenja zaborav na ćerku i suprugu. Nije
to želeo. Znao je da veliki broj ljudi, većina, pronalazi način da se vrati u
život nakon gubitka nekog bliskog. Život se nastavljao, uz jedan nedostajući
deo. Ne sasvim uništen, kao što je bio njegov. Znao je to. Ali jednostavno
nije bio u stanju da ga popravi. Nije čak ni pokušao.
Ali Vanja je bila poput zraka svetla, nekakve svrhe u njegovom
postojanju, a pronašao je i hrabrosti da napravi prvi korak prema promeni.
Kad bi Trole samo uradio ono što je trebalo, Sebastijan bi mogao da napravi
razdor između Valdemara i njegove kćerke. Jedino pitanje bilo je kako
nastaviti posle toga. Ako uspe da naglavce preturi čitav Vanjin život, da li bi
trebalo da bude tamo i uhvati je kad padne? Biće još bolje ako bude deo njene
svakodnevice pre nego što se dogodi katastrofa. Nepopularan deo njene
svakodnevice, možda, ali ipak osoba koja je dovoljno bliska da joj priđe na
prirodan način kad joj to bude potrebno.
Iz ove strategije mogao bi da izvuče dvostruku korist.
Da postane deo njenog svakodnevnog života. Njen svakodnevni život je
bio Riksmord. Riksmord je bio Sebastijanovo bivše radno mesto. Mesto na
kom je jednom prilikom iskusio osećaj pripadanja, na kom je mogao da
iskoristi svoju stručnost. Gde je doprineo. Radio. Imao nekakav život.
Pronađi život pre nego što postaneš deo života.
Doneo je odluku.
Biće blizak s Vanjom i ponovo sebi stvoriti život.
Poslednji pogled na zatamnjeni izlog, a onda se okrenuo i vratio se
putem kojim je došao.

TORKEL SE ZAUSTAVIO NA SVOM parking-mestu ispod sedišta policije,

isključio motor i izašao iz automobila. Klima u audiju držala je temperaturu
na prijatnih sedamnaest stepeni, i osećao se odmorno i sveže dok je
zaključavao auto i išao prema liftu, iako je spavao svega nekoliko sati.
Pokušavao je da ne razmišlja previše o protekloj noći. Nije želeo da u sebi
stvara lažne nade. Ležeći u krevetu posle onoga što se dogodilo, shvatio je
koliko mu je nedostajala. Neko vreme razmišljao je o tome da joj se približi i
zagrli je, ali nije se usudio. Znao je da to nije ono što ona želi. Mada, sinoć je
bila bliskija s njim nego ikada pre. Bili su u njegovom stanu. Vratila mu se.
Izabrala je njega. Ne sasvim, ali ipak.
Ursula je verovatno bila nesposobna da nekog sasvim izabere.
A on je bio dovoljno zreo da podnese život s tim saznanjem.
Već je bila otišla kad se jutros probudio. Nije je čuo kako odlazi. Nije ga
probudila da se pozdravi. Šta je i očekivao? Na kraju krajeva, Ursula je to.

Torkel je ušao na prijemno odeljenje, klimnuo uniformisanom policajcu koji

mu je pružio jutarnje novine, i izvadio ključ-karticu za ulazna vrata.
Međutim, pre nego što je uspeo da je upotrebi, čuo je: „Dobro jutro.”
Torkelov prvi utisak kad se okrenuo bio je da ga je zaustavio neki
beskućnik, ali samo delić sekunde kasnije prepoznao je posetioca. Sebastijan
je ustao sa jednog od dva kauča sa druge strane ulaznog hola i krenuo
kamenim podom prema Torkelu.
„Sebastijane. Šta tražiš tu?” Torkel potisnu nagon da zagrli ovog čoveka
i umesto toga mu samo ispruži ruku. Sebastijan ju je kratko stisnuo.
„Došao sam kod tebe. Nisam zakazao ovaj susret, ali možda bi svejedno
mogao da izdvojiš pet minuta?”
To je bilo tako tipično za Sebastijana, pomislio je Torkel. Da se tek tako
pojavi. Kad njemu to najviše odgovara, mora da odgovara i drugima. Nakon
što su rešili onaj slučaj u Vesterosu, u aprilu, Sebastijan je opet prosto nestao.
Nije pokazao ni najmanju želju da nastavi prijateljstvo koje je toliko godina
ležalo u pepelu. Sam bog zna da mu je Torkel pružio šansu, ali Sebastijan je
bio veoma vešt u izbegavanju bilo kakvog dubljeg kontakta.
Nekoliko sekundi Torkel je razmišljao o tome da ga odbije. Iskustvo mu
je govorilo da Sebastijanovo iznenadno pojavljivanje sigurno ne donosi dobre
vesti. Pa ipak, Torkel je uhvatio sebe kako klima potvrdno, koristi ključ-
karticu i pušta Sebastijana da uđe u Riksmord.
„Izgledaš umorno”, rekao je Torkel dok su stajali u liftu.
„To je zato što sam umoran.”
„Jesi li me dugo čekao?”
„Oko sat vremena.”
Torkel je bacio pogled na sat. Deset do sedam. „Rano si ustao.”
„Nisam u stvari ni spavao.”
 „Želim li da znam uopšte gde si bio?”
„Čak ni ja ne želim da znam gde sam bio.”
Zaćutali su. Bestelesan ženski glas ih je obavestio da su stigli na četvrti
sprat, i vrata se otvoriše. Sebastijan je prvi izašao i krenuli su hodnikom.
„I šta radiš ovih dana?”, pitao je Torkel neutralnim tonom glasa dok su
se kretali ka njegovoj kancelariji. Sebastijan je bio impresioniran; ljubazan
prijem uprkos svemu.
„Ah, znaš – uobičajene stvari.”
„Drugim rečima, ništa.”
Sebastijan nije odgovorio. Torkel mu je pokazao da uđe. Vrata je ostavio
otvorenim, skinuo sako i okačio ga. Sebastijan se skljokao na dvosed.
„Kafa?”, pitao je Torkel dok je sedao za sto i blago je gurnuo miš da
probudi kompjuter iz hibernacije.
„Ne, hoću posao. U stvari, treba mi posao. Zato sam došao.”
Torkel nije znao šta je uopšte očekivao. Shvatio je da Sebastijanovo
pojavljivanje u ovo rano doba dana može značiti samo jedno: nešto mu treba.
Za sebe. Ali ovo? Da li ga je stvarno dobro čuo?
„Hoćeš posao. Ovde. Tek tako.”
„Da.”
„Ne.”
„Zašto ne?”
„Ne mogu tek tako da primam ljude.”
„Možeš ako kažeš da ti trebaju.”
„Tačno...”
Po prvi put, Torkelu je bio teško da pogleda Sebastijana u oči. Možda im
Sebastijan stvarno treba baš sada? Zašto onda Torkel nije upotrebio telefon?
Da li je na to uticalo oklevanje koje je osećao prema tome da Sebastijana
ponovo uvede u tim? Osećao je da ga je bivši prijatelj izneverio; da li mu je
to pomutilo profesionalno ponašanje? Ubedio je sebe da bi Sebastijanovo
prisustvo donelo više zla nego dobra, iako je imao već tri žrtve.
Sebastijan je Torkelovo ćutanje protumačio kao znak da ozbiljno
razmatra njegov zahtev. Nagnuo se unapred.
 „Hajde, Torkele, znaš dobro šta sve umem, znaš kako mogu da
doprinesem. Zar ovaj razgovor nismo već vodili u Vesterosu?”
„Ne, nismo. Koliko se sećam, pridružio si nam se u Vesterosu, mene i
moj tim tretirao kao govna, a onda samo nestao.”
Sebastijan je klimnuo; to je verovatno bilo manje-više upravo ono što se
desilo. „Ali je uspelo.”
„Za tebe, možda.”
Začulo se kucanje na vratima i ušla je Vanja. Pogledala je gosta na
dvosedu i njena reakcija na posetioca nikako se nije mogla pogrešno
protumačiti.
„Šta kog kurca on traži tu?”
Sebastijan je hitro ustao. Nije imao pojma zašto. Učinilo mu se kao
ispravna stvar, nešto što treba da uradi. Kao da je neki udvarač iz romana
Džejn Ostin. Činjenica da ju je video pre manje od dvadeset četiri sata bila je
nebitna; osećao je da je i to predugo.
„Zdravo, Vanja.”
Nije ga čak ni pogledala. Umesto toga, samo je fiksirala pogledom
Torkela, upitnog izraza lica.
„Samo se pojavio. Prolazio je ovuda..
„Kako si?” Sebastijan je ponovo pokušao.
Vanja se ponašala kao da nije prisutan. „Svi su tu. Čekamo te.”
„Lepo”, reče Torkel. „Dolazim čim budem mogao. Jutros ćemo održati i
konferenciju za štampu.”
„Konferenciju za štampu?”
„Da. Pretrešćemo to na sastanku. Dva minuta.”
Vanja klimnu potvrdno i izađe iz prostorije. I ponovo nije čak ni
pogledala u Sebastijanovom pravcu. Torkel je primetio kako je Sebastijan
očima prati dok izlazi. Bila je neuobičajeno oštra prema njemu. Čak
nepristojna, moglo se reći. Možda je trebalo nešto da joj kaže, ali to je u isto
vreme potvrdilo njegov osećaj da je doneo ispravnu odluku ne dozvolivši
Sebastijanu da se pridruži timu. Torkel je ustao i Sebastijan je usmerio svoju
pažnju na bivšeg kolegu.
„Konferencija za štampu... Na čemu sad radite?”
 Torkel je znao da ne sme pružiti Sebastijanu ni najmanji trag. Prišao mu
je i spustio mu šaku na nadlakticu.
„Mislim da bi ti posao veoma dobro došao.”
„To je tačno ono što i ja mislim.”
„I stvarno bih voleo da mogu da ti pomognem.”
„Možeš.”
„Ne, ne mogu.”
Tišina. Torkelu se učinilo da je video kako Sebastijanu iz očiju nestaje
iskra.
„Hajde, nemoj me terati da te molim...”
„Moram da idem. Pozovi me ako želiš neki put da se nađemo. Mimo
posla.”
Torkel je kratko stisnuo Sebastijanovu ruku, a onda se okrenuo i izašao
iz kancelarije.
Sebastijan je samo stajao. Rezultat susreta bio je manje-više ono čemu
se i nadao, ali je ipak bio razočaran. Šupalj. Neko vreme je stajao na istom
mestu, sabirao misli, pre nego što je izašao iz Torkelove kancelarije i pošao
kući.
Pronađi nekakav život pre nego što postaneš deo života.
Proklet bio, kako to da uradi kad niko nije voljan da mu pruži šansu?

STVARNO MORA OVO DA OPERE, pomislio je Sebastijan dok je zurio kroz

prljave prozore koji su gledali na Karlavegen. Beli iznajmljeni kombi sa
Statoila, parkiran na putu, stajao je tačno ispred. Dva tridesetogodišnjaka
pokušavala su da iz njega izvade klavir, koji je bio prevelik za samo dva
čoveka. Sebastijan ih je zainteresovano posmatrao; u sekundi je shvatio da je
to nemoguć zadatak. Klavir je bio pretežak. Muškarci su bili premršavi i nije
ih bilo dovoljno. Prosta matematika.
Stefan je skoknuo do najbliže prodavnice da kupi mleko za kafu, koje je
uvek voleo da ima, ostavivši Sebastijana samog. Sebastijan je razmakao levu
stranu zavese da bi imao bolji pogled, a onda se udobno smestio u veliku
fotelju i neko vreme gledao dva muškarca kako se muče s klavirom. Posle se
samo zavalio i sklopio oči.
Osetio je kako ga obuzima nestrpljenje, verovatno zbog onog što je
trebalo veoma brzo da usledi.
Povratak.
Trenutak kada je Sebastijan ponovo preuzimao kontrolu i uzvraćao
udarac. Snažno. Otvorio je oči i nakratko pogledao fijasko s klavirom koji se
odvijao napolju. Trenutno je bila pauza; dva čoveka su izgleda raspravljala
kako da na najbolji način nastave. Sebastijan je izgubio interesovanje i uzeo
je današnje novine sa stola pred sobom.
Nešto se dogodilo u inostranstvu.
Nešto drugo se dogodilo u Švedskoj.
Nije ga bilo briga; trebalo mu je samo nešto da ga zabavi.
Primetio je vazu s cvećem na stolu. Čitava stvar je savršeno opisivala
Stefana, na neki način. Najnovije izdanje De-Ena i sveže cveće. Sveže
pripremljena kafa s mlekom. Stefan je živeo u sadašnjosti. Kao da svaki dan
ima svrhu.
Posle nekoliko minuta, Sebastijan je čuo kako se otvaraju vrata i,
sekundu kasnije, Stefan se pojavio s poluobranim mlekom u ruci. Sebastijan
je spustio novine, još uvek nepročitane, i dočekao Stefana klimanjem glave.
„Popićeš kafu, zar ne?”, pitao je Stefan krećući prema aparatu za kafu.
„Pošto si otišao samo da bi kupio mleko, pretpostavljam da ne mogu da
odbijem.”
„Nikad nisi imao problem da kažeš ne.” Stefan se osmehnuo.
Sebastijan mu uzvrati osmehom. „U tom slučaju, ne.”
Stefan je klimnuo i napunio sebi šoljicu; otvorio je pakovanje mleka i
vrlo malo sipao u kafu.
„Nije prošlo mnogo otkako si bio kod mene”, rekao je, pažljivo noseći
prepunu šoljicu ka drugoj fotelji.
„Znam.”
„Deluješ zadovoljno. Da li se nešto dogodilo?”
„Nije, zašto to kažeš?” Sebastijan se osmehnuo što je šarmantnije umeo.
Želeo je da produži zadovoljstvo koliko god je to moguće.
 „Ne znam, jednostavno osećam da je tako.” Stefan je spustio šoljicu na
sto pored cveća i seo. Nekoliko sekundi bila je tišina. Sebastijan je odlučio da
je vreme da počne.
„Danas sam sreo Vanju.”
Stefan je pre izgledao umorno nego iznenađeno. „Mislio sam da smo se
složili da nećeš kontaktirati s njom. Šta ti je rekla?”
„Rekla je: ‘Šta kog kurca on traži tu?’”
Stefan odmahnu glavom. „Obećao si.”
„Nije bilo tako. Pokušavao sam da dobijem posao.”
„Gde?”
„U Riksmordu.”
„Od svih mesta...”
„Ma daj, rekao si mi da moram da sredim neke stvari, a želim da se
vratim na posao. Potrebna mi je... neka šema. Tu si u pravu. Ali mora da bude
nešto zanimljivo. Izazovno.”
„Ne kao ono što si juče uveče morao da presediš?”
Sebastijan nije odgovorio. Ponovo je pogledao kroz prozor. Dva čoveka
su sedela i pušila. Klavir se nije ni pomerio.
„Grupna terapija mnogo bolje deluje ako svi učestvuju”, nastavio je
Stefan. „Ako doprinose.”
„Nije to za mene, rekao sam ti. Za ime boga, nisu prestali da melju o
svojim banalnim problemima. Kako možeš to da trpiš?”
„Navikneš se. Imam pacijente koji se mnogo više trude”, rekao je
Stefan, naglasivši to. Sebastijan je propustio da komentariše ironiju; još uvek
je imao tešku artiljeriju za nastavak.
„Kako god, neću doći večeras.”
„Mislim da bi trebalo da pokušaš još jednom.”
„Mislim da ne. Vidiš, stvar je u tome...” Namerna pauza. Iz iskustva
koje je imao zahvaljujući dugogodišnjim predavanjima znao je da je
iznenadna promena teme mnogo efektnija kada joj prethodi uvodna pauza.
Usredsredio se na maksimalan učinak. Vreme je za udarnu vest: „Spavao sam
sa Anete posle sinoćnog sastanka.”
 Stefanovo lice je izgubilo boju. „Zašto si to uradio, pobogu?”
Sebastijan je široko raširio ruke u gestu izvinjenja. „Bila je to greška.
Nisam nameravao.”
„Nisi nameravao? Kako to dođavola misliš, nisi nameravao?”
Stefan je pokušao da se smiri zavalivši se u fotelju. Izgleda da nije baš
tako dobro prošlo, primetio je Sebastijan zadovoljno.
„Bilo je to kao... neka zanimacija. Skretanje pažnje. Znaš mene. Takav
sam.” Pogledao je Stefana tobož zainteresovano. „Poznaješ li je dobro?”
„Već jako dugo mi je pacijent. Oseća se kao da su je svi napustili. Sin,
bivši muž, svi. Ima problema sa poverenjem, i veoma malo samopouzdanja.”
„Da, to je očigledno. Upija intimnost kao sunđer. Ali u krevetu je kao
lokomotiva.”
Stefan je skočio iz fotelje, prosuvši kafu po čitavom stolu. „Shvataš li
šta si uradio? Imaš li ikakvu predstavu kako se osećala kada se probudila
sama? Pretpostavljam da nisi ostao na doručku.”
„Nisam, imam loša iskustva u tim stvarima.”
„I sad nameravaš da je izbegavaš?”
„To je plan. Uglavnom uspeva.” Sebastijan se odlučio za još jednu
namernu pauzu, zureći u Stefana očigledno neiskreno saosećajno. „Izvini,
Stefane, ali rekao sam ti da ja nisam podoban za grupne terapije.”
„Pitanje je da li si ti podoban za bilo šta. Gubi se.” Stefan pokaza prema
vratima. „Ne mogu jebeno da te gledam.”
Sebastijan klimnu i ustade, ostavivši Stefana sa današnjim izdanjem
novina i cvećem.
Stefan je bio u pravu.
Svaki dan je bio značajan.

***

Kad je stigao kući, visoki čovek bio je gotovo uzbuđen. Video je izveštaje i
naslove u večernjim novinama. Policija je održala konferenciju za štampu. O
njemu. Želeo je samo da što pre počne da čita, ali da prosto uleti u stan i
otvori novine koje je kupio, to nije dolazilo u obzir.
 Ritual.
Morao je da isprati ritual.
Držeći se rutine, brzo je uključio svetlo u predsoblju i zaključao vrata za
sobom. Izuo je cipele, stavio ih na policu, obuo papuče, skinuo tanki sako i
okačio ga na jedinu kuku na polici za šešire, koja je bila potpuno prazna osim
što je na njoj stajala velika baterijska lampa. Kad je poskidao sve što je
nameravao da skine sa sebe – u zimu bi šal, šešir i rukavice takođe stajali na
polici, uvek u istom poretku – otvorio je vrata kupatila i uključio svetlo. Kao
i uvek, osetio bi gađenje u sekundi kad bi pogledao u potpuni mrak prostorije
bez prozora, pre nego što bi se neonsko svetlo upalilo. Ušao je, proverio da li
lampa na maloj polici, koja mu je bila nadohvat ruke, radi, a onda otkopčao
šlic i pomokrio se. Prebacio je lampu na umivaonik i oprao ruke, vratio
lampu na mesto i ostavio vrata kupatila otvorenim kad je ušao u stan.
Uključio je glavno svetlo u dnevnoj sobi dok je skretao desno u kuhinju, a
onda i svetlo iznad šporeta i na plafonu. Dve lampe za proveru u kuhinji. Obe
su radile. Ostala je samo spavaća soba. Plafonsko svetlo, noćno svetlo pored
kreveta, provera baterijske lampe na noćnom stočiću.
Sva su svetla bila uključena. Iako to baš i nije bilo potrebno. Sunčeva
svetlost je nadirala kroz svaki prozor u stanu. Ništa nije moglo da je spreči ili
umanji njeno dejstvo. Nije bilo roletni spolja, ni zavesa iznutra. Prvo što je
visoki čovek uradio kad se uselio bilo je da ukloni sve zastore. Ne, električno
svetlo danas nije bilo potrebno. Ali bilo je deo rituala. Ako si ritual obavljao
čak i kad je nepotreban, nisi morao da brineš da ćeš ga zaboraviti kad bude
bitan.
Jednom prilikom, pre mnogo godina, došlo je do nestanka struje u kraju
u kom je živeo. Sve je zapalo u tamu, ne samo njegov stan već čitav kraj. U
potpuni mrak. Brzo je pronašao najbližu baterijsku lampu, ali verovatno su se
baterije ispraznile ili je sijalica bila crkla. Dugo je nije proveravao. To je sve
bilo pre uspostavljanja rituala. Panika, parališući strah koji ga je ščepao
naterao ga je da povrati, a onda da nepokretan leži nekoliko sati, sve dok
struja ponovo nije došla.
Voleo je leto. Ne toliko vrelinu, već svetlost. Najbolje vreme je bila
sredina leta, ali svetlost je voleo, ne proslave. Nije voleo proslave. A posebno
ne one koje su padale na letnju ravnodnevnicu.
Bilo je to jedne letnje ravnodnevnice, kad je prvi put primetio da nešto
nije kako treba.
 Da ona nije kao svi ostali.
Imao je tri, možda četiri godine. Svi su ušli u auto i krenuli prema
velikoj livadi pored jezera. Motka je već bila podignuta kad su stigli. Bilo je
mnogo ljudi i morali su da ostanu prilično daleko od centra proslave, sa
ćebadima i izletničkim korpama koje su poneli. S vremena na vreme,
povetarac bi doneo zvuke narodne muzike, dok su sedeli i jeli sendviče, kolač
sa jagodama i belo vino za mamu i tatu. Ples je otpočeo u tri sata. Bilo je
mnogo ljudi i napravili su četiri ili pet krugova. Voleo je da igra; neki od
tradicionalnih plesova bili su veoma zabavni. Možda je sve počelo i ranije,
verovatno i jeste, ali toga se nije sećao. Prvi put se dogodilo tada. Na letnju
ravnodnevnicu. Na suncu i u najširem krugu. Dok je ona plesala s njim.
Njegova mala šaka bila je u njenoj. Sećao se koliko je bio srećan i koliko joj
se divio. Ona je gledala pravo pred sebe u daljinu dok je plesala. Nije zapravo
bila tu. Nije pevala. Nije se smešila. Telo joj je izvodilo plesne pokrete kao
da je u snu. Potpuno bez emocija. Ravnodušno. Sećao se da je bio pomalo
uplašen dok ju je vukao za ruku. Pogledala ga je i osmehnula mu se, ali
osmeh joj nije stigao do očiju. Bilo je to mehaničko, naučeno ponašanje,
prisutno samo da bi ga uverilo da je sve onako kako treba. Ali nije bilo. Ni
tada, a nikako od tada.
„Mama se trenutno ne oseća baš najbolje.” To su bile reči koje bi mu
rekla kad mu nije dozvoljavala da joj se popne u krilo, ili kad je usred dana
ležala sa navučenim zavesama u spavaćoj sobi. Kad je sedela na podu s
kolenima podvučenim pod bradu i plakala, a otac je morao da ga uzme iz
sobice jer se ona jednostavno nije pojavljivala. To su bile reči koje je
izgovarala kad nije mogla da smogne snage da pripremi hranu, onih dana
kada je ostajao s njom kod kuće, ili pre nego što bi za sobom zatvarala vrata,
ostavljajući ga samog na nekoliko sati.
„Mama se trenutno ne oseća baš najbolje.” To su bile reči koje je otac
izgovarao kad je kroz šapat pokušavao da mu objasni zašto mora da nosi
meke papuče po kući, zašto ne sme da pokazuje da je nervozan, zabrinut ili
ljut. Kada mu je objašnjavao zašto mora da sedi nepomičan, skoro nevidljiv
nekoliko sati preko dana, kada je konačno uspevala da ustane iz kreveta.
Kada mu je objašnjavao zašto nikad ništa ne rade zajedno, zašto mora da
bude dobar dečak i pazi na mamu dok je tata odsutan i zarađuje novac.
To su bile reči koje je kasnije i sam izgovarao kad je bio stariji i kad su
ga drugovi iz razreda pitali zašto tako često ne dolazi u školu, zašto ne mogu
da dođu kod njega, zašto ne ide ni na kakvu sekciju posle škole, zašto ne
dolazi na žurke i ništa ne trenira.
„Mama se trenutno ne oseća baš najbolje.”
Ponekad, kad bi joj bilo bolje, govorila bi da je šteta što mora da odrasta
s tako lošom mamom.
Ali mnogo češće bi mu govorila da je on kriv što je ona loše. Da se samo
nije pojavio, sve bi bilo mnogo lepše. On ju je uništio.
Kad mu je bilo deset godina, ona više nikako nije mogla da boravi u
kući. Nestala je. Nije znao gde je otišla. Čudno, ali otac je posle toga
provodio mnogo više vremena kod kuće, što je bilo ironično, jer je do tada
sasvim dobro naučio da se sam snalazi, delom jer je bio stariji, a delom jer
više nije morao da se stara o majci. Tek mnogo kasnije je shvatio da je otac
sve te godine koristio posao kao izgovor da odsustvuje iz kuće. Jednostavno
nije dolazio. Otac nije mogao da se izbori s njenom bolešću, pa je
odgovornost prebacio na sina. Valjda je trebalo da prezre oca zbog toga, ali
do trenutka kad je sve konačno shvatio, pojavilo se već toliko drugih koje je
mrzeo mnogo više.
Majka mu je umrla šest meseci nakon što ih je napustila. Na sahrani,
ljudi su tiho spominjali samoubistvo, ali nikad nije saznao šta se zapravo
dogodilo.
Posle još šest meseci, jedna žena koju nije poznavao pojavila se na
njegovom rođendanu. Sofija, tako se zvala. Nije pravio žurku. Ko bi uopšte
na nju i došao? Posle nekoliko godina bez bukvalno ikakvog društvenog
kontakta i mnogo izostanaka iz škole, nije imao drugova. Sofija mu je kupila
poklon. Supernintendo. Želeo je da ga dobije još otkako se prošle godine
pojavio, ali uvek su mu govorili da je igračka preskupa i da ne mogu da je
priušte. Ali Sofija nije smatrala da je to naročito ekstravagantan poklon. Dala
mu je i četiri igrice uz konzolu za igru! Shvatio je istog trena da sigurno
poseduje više novca od njih. Više novca nego što su oni ikada imali.
Ostala je preko noći.
Spavala je u spavaćoj sobi s njegovim ocem.
Upoznali su se u antikvarnici gde je radio, kasnije mu je ispričao otac.
Sofija je bila i poznavalac i kupac. Donela je veliki broj predmeta na prodaju,
ali je takođe i dala ponudu na mnogo lepih komada. Skupih komada. Svidela
mu se Sofija. Mnogo je usrećila oca, posle toliko vremena.
 U sledećih nekoliko meseci više je viđao Sofiju. Mnogo više. Jednog
vikenda otac i Sofija su nekud otišli, a kada su se vratili, bili su vereni. Otac
ga je poseo zbog važnog razgovora. On i Sofija venčaće se i preći će da žive
kod Sofije, koja je imala prelep stan u centru grada. Nikad nije sumnjao da je
Sofija ocu zaista prirasla za srce, ali je shvatio da novac nije baš sasvim
nebitan.
Biće to nov početak.
Novi život.
Bolji život.
Zasluživao ga je, posle svega što se dogodilo. Ovog puta će sve biti fino.
Ništa i niko to neće uništiti.
Nekoliko nedelja posle veridbe predstavljen je Sofijinoj porodici po prvi
put. Njenoj majci i ocu, Lenartu i Svei, koji su bili u šezdesetim, i njenom
bratu Karlu. Večera u Vili Kelhagen. Veoma prijatna. Prosuo je piće i brzo
otpuzao, plašeći se posledica, ali niko se na njega nije naljutio. Što je obrok
dalje odmicao, to je on sve više uspevao da se opusti. Sofija je izgleda imala
prijatnu porodicu, ovde nije bilo idiota. Dok su odlazili, Sofijin otac ga je
povukao u stranu.
„Zovem se Lenart, kao što znaš, ali možeš da me zoveš deda ako želiš,
sad ćemo biti u srodstvu.”
Bio je toliko srećan zbog toga. Svideo mu se čovek kom je kosa počela
da sedi, kao i njegove blage smeđe oči koje su naizgled bile pune humora.
U to vreme. Kad su se tek upoznali.
Pre izleta.
Pre igara.
Pre svega toga nije se plašio mraka.

Završivši s ritualom, visoki čovek je seo u kuhinju i otvorio novine drhtavim

prstima. Konačno su shvatili. Trebalo im je vremena, ali povezali su prvu sa
drugom i sa trećom. Pisali su o njemu. Širio je strah, pisalo je u prvim
novinama. Bilo je slika kuća koje je obišao. Nervozni komšija koji stiska
svoju ćerku. Prebacio se na druge novine. Prilično isto. Nije bilo ni reči o
njegovom uzoru, uprkos činjenici da su ubistva bile identične kopije. Ili
novinari nisu poznavali detalje, ili nisu bili svesni Majstorove veličine.
Policijski komentari bili su kratki. Želeli su prosto da izveste javnost da
verovatno imaju posla sa serijskim ubicom. Želeli su da upozore javnost, a
posebno usamljene žene, da ne puštaju nepoznate muškarce u svoje domove.
Rekli su da imaju nekoliko tragova, ali to je bilo sve. Nisu bili spremni da
komentarišu bilo kakvu vezu između tri žrtve. Nikakve detalje nisu odali.
Pokušali su da mu umanje važnost, da ga pretvore u nekog nevažnog, nekog
čiji su postupci nevažni. Opet. Ali neće uspeti. Nije bilo gotovo. Biće
primorani da priznaju da im je dostojan protivnik. Ozbiljan i sposoban da seje
strah kao i Majstor.
Visoki čovek ustade, otvori drugu fioku odozdo i izvadi makaze. Seo je i
pažljivo isekao članke koji su bili o njemu. Kad je završio, sklopio je novine i
stavio ih na gomilu na stolu. Onda je samo sedeo nepomično. Ovo je bilo
novo. Morao je da stvori ritual. Biće još članaka, u to je bio siguran. Ovo je
tek početak. Čitavo telo mu je treperilo, kao da je iznenada prešao u sledeću
fazu. Fazu u kojoj će čitav svet početi na sve strane da traži njega, skrivenog
od svih. Faza u kojoj postoji.
Ustao je i prišao ormariću sa sredstvima za čišćenje. Pored usisivača
stajala je papirna kesa za reciklažu. Uzeo je novine sa stola i stavio ih u kesu.
Onda je zatvorio vrata, uzeo isečke i otišao do stola u drugoj sobi. Otvorio je
gornju fioku. U fioci je držao koverte. U tri različite veličine. Uzeo je jedan
veliki i u njega stavio isečke. One iz Ekspresena povrh onih iz Aftonbladeta.
Ako još novina bude pisalo o njemu, one će doći iza Aftonbladeta, odlučio je.
Ako bude odštampao bilo šta sa interneta, to će dobiti poseban koverat.
Prišao je komodi s fiokama, otvorio gornju i koverat sa isečcima stavio ispod
crne sportske torbe. Tako će to raditi. Isecaće, sakupljače, recikliraće,
koverat, komoda. Ritual. Istog trena osetio se spokojnije.
Visoki čovek seo je za kompjuter, otvorio internet pretraživač i otišao na
stranicu fygorh.se. Opisao je svoje nedavne opservacije, i informacije su
veoma dobro primljene. Na sedmoj strani je kliknuo na malo plavo dugme
usred dugačkog pasusa sa runskim zapisom. Otvorila se nova stranica i
ukucao je šifru. Zinuo je kad je video promenu na stranici.
Dobio je novi zadatak.
Bio je spreman za novi zadatak.
Broj četiri.
LIFT NIJE RADIO ČITAVE NEDELJE. Sebastijan se popeo stepenicama uz tri
sprata, do svog stana. Nije bilo bitno; ionako ne može još više da se oznoji.
Sunce je tuklo pravo na njega čitavim putem do kuće. Ovog leta naizgled nije
bilo bitno kojim pravcem se ide, ni u koje doba dana. Od trenutka kad je
sunce izlazilo, oko četiri izjutra, kao da je odmah bilo u zenitu. Senki nigde
nije bilo. Oblast visokog pritiska lebdela je nad zemljom toliko dugo da su
tabloidi bili prinuđeni da osmisle nove izraze. „Rekordne temperature” i
„Kakvo prženje!” više nisu bile dovoljne. „Vrelo sunce ponovo napada” i
„Pakleno leto” samo su dva prošlonedeljna primera, a oba su imala veze sa
člancima koji su pisali o nekolicini koji su završili u bolnici sa simptomima
dehidratacije, i psima koji su uginuli u parkiranim automobilima.
Na njegovim vratima nalazilo se cveće. Bio je to buket u sivom papiru
sa prikačenom ceduljom. Sebastijan ga je otkačio dok je otključavao vrata i
ulazio. Pročitao je cedulju dok je skidao košulju ne otkopčavajući je, ali to
mu je otkrilo sve ono što je već znao ili sam otkrio: da mu je neko poslao
cveće, ali da nije bio kod kuće da ga primi, pa mu je ono ostavljeno na
vratima. Sebastijan je otišao u kuhinju i pokidao papir. Ruže. Dvanaestak,
otprilike. Crvene. Definitivno skupe. Kartica je bila prikačena za peteljke.
Neko mu je na nečemu očigledno čestitao ili nešto slično. Samo to je pisalo:
„Čestitam”, lepim rukopisom. I jedno ime: Elinor.
Držačica za ruke.
Znao je da je doručak bio greška. Sve vreme je to znao, a ovo je bila
potvrda. Bacio je cveće u sudoperu i izvadio čašu iz ormarića. Napunio ju je
vodom, žedno ispio i ponovo je napunio. Onda je izašao iz kuhinje. Na
trenutak se pitao zbog čega mu čestita, ali je odlučio da se ne brine zbog toga.
U stanu je bilo samo neznatno hladnije nego napolju. Bilo je zagušljivo.
Prašnjavo. Razmišljao je da otvori prozor, ali shvatio je da to neće pomoći.
Skinuo je svu odeću i bacio je na nenamešten krevet u gostinskoj sobi.
Moraće da opere nekoliko tura veša, ali odlučio je da se ni time ne zamajava.
Odjednom je shvatio da je u zgradi neuobičajeno tiho. Nikakve cevi nisu
brujale, niko nije puštao vodu u ve-ceu, deca nisu vrištala u stanu iznad
njegovog, nije bilo koraka na stepeništu. Čitavo mesto kao da je bilo pusto.
Što je verovatno i bilo, manje-više; mnogo komšija je otputovalo na odmor.
Nisu mu baš nedostajali – jedva da je znao imena nekima od njih. Namerno je
izbegavao sastanke kućnog saveta, zajednička čišćenja i komšijske žurke.
Deca iz bloka su čak prestala da mu zvone i nude mu božićne časopise,
humanitarne bedževe i ostala sranja. Ali bilo je tiho. Previše tiho.
Susret sa Stefanom nije imao željeni efekat. Otišao je kod njega kao
pobednik. I pobedio je. Jednom za svagda je želeo da pokaže Stefanu po
čijim uslovima se održava njihov odnos. Želeo je da Stefanu jasno stavi do
znanja da će, bude li želeo da preuzme inicijativu i prisili ga na nešto slično
toj idiotskoj grupnoj terapiji, morati da se nosi sa posledicama. Sebastijan je
bio više nego spreman za osnažujuću svađu. Umesto toga, Stefan je delovao
skoro rezignirano. Bilo je to prilično nezadovoljavajuće.
Sebastijan je otišao u gostinsku sobu i uključio televizor, koji je stajao
pričvršćen za zid, bliže podnožju kreveta. Spremio se da legne na nenamešten
krevet kad je zazvonio telefon. Prepao se zbog ovog nepoznatog zvuka.
Fiksna linija. Sigurno je Trole. Na trenutak je razmišljao da ga pusti da zvoni,
ali radoznalost ga je pobedila. Možda je Trole nešto pronašao. Nešto sočno.
Otišao je u kuhinju. Ovo bi moglo biti zabavno.
„Da?”
„Jesi li dobio cveće?”
Sebastijan je zatvorio oči. Nije Trole. Očigledno nije Trole. Ženski glas.
Ovo uopšte nije zabavno.
„Ko je to?”
„Elinor Bergkvist.”
„Ko?” Uspeo je da zazvuči prigodno zbunjeno. Nije imao nameru da je
na bilo koji način ohrabri.
„Elinor Bergkvist. Upoznali smo se na predavanju o Jusiju Bjerlingu, a
onda si došao kod mene.”
„Ah, da”, reče Sebastijan, kao da je upravo uspeo da spoji lice i ime.
„Znao si ko sam kad sam rekla svoje ime, zar ne?”
„Šta hoćeš?”, prasnuo je Sebastijan, ni ne pokušavajući da sakrije koliko
je iznerviran.
„Samo sam želela da ti čestitam imendan. Jakobe.”
Sebastijan nije odgovorio. Pretpostavio je da mu se puno ime nalazi
negde na nekoj stranici Vikipedije. Mogao je da je zamisli kako klikće po
internetu i traži neku vezu, neki razlog da ga pozove. Da stupi u kontakt.
Cveće na njegovu adresu i telefonski poziv na fiksni. Zar njegov broj nije
izbačen iz imenika? Ranije je bilo tako, to je znao, ali ovih dana?
„Ime ti je Jakob Sebastijan Bergman, zar ne?” Ni najmanjeg traga
nesigurnosti nije bilo u njenom glasu. Bila je to tvrdnja. Sebastijan je
opsovao u sebi. Istog sekunda kad mu je ugurala šaku u njegovu, trebalo je da
je odgurne. Moraće sada to da uradi.
„Moraš da mi oprostiš, ali upravo sam se jebao s jednom ženom i
moram da se istuširam.”
Spustio je slušalicu. Stajao je neko vreme tako, skoro siguran da će
telefon ponovo zazvoniti, ali nije. Izašao je iz kuhinje. Bila je to poluistina, u
svakom slučaju. Nije imao seks, ali je zaista morao da se istušira. Krenuo je
prema kupatilu kad mu je glas s televizora privukao pažnju.
„... ali, sudeći po rečima policije, postoje znaci da je isti počinilac
umešan...”
Sebastijan je ušao u sobu. Bio je to neki program s vestima. Mladić
ispred kuće, sa predivnim vrtom u pozadini.
„... u pitanju je treća žena koja je ubijena u svom domu. Policija moli
građane da budu oprezni, a posebno...”
Sebastijan je samo zurio u televizor.

KAD JE TORKEL PRITISNUO DUGME i otvorio vrata koja su vodila u foaje,

znao je šta ga tamo čeka. Poziv je stigao pre jednog minuta, dok je sa timom
sedeo u Sobi. S prijemnog. Imao je posetioca. Sebastijana Bergmana.
Torkel je rekao da je zauzet i da posetilac mora da čeka. Policajac s
prijema je rekao da je Sebastijan pogodio da će Torkel nešto slično reći i da
će, ne bude li Torkel odmah sišao, svima koji budu hteli da slušaju ispričati
sve što zna. Sve. Svaki i najmanji detalj. Počeće s onom kišnom večeri u
„Stadshotelu” u Umeu sa bliznakinjama, kako je rekao. Torkel je odgovorio
da kreće.
Ovo nije bilo neočekivano. Čim su vesti krenule i novine počele da
prenose priču, Torkel je znao da će Sebastijan stupiti u kontakt s njim.
Jedva je uspeo da otvori vrata, a Sebastijan je već bio tamo.
„Je li istina? Imate serijskog ubicu?”
„Sebastijane...”
 „Imate li? Ubio je već tri puta? To je veoma neobično. Moram biti
uključen.”
Torkel se osvrnuo. Nije želeo da vodi ovaj razgovor na prijemnom
odeljenju, ali isto tako nije želeo da Sebastijan ulazi dalje u zgradu.
„Sebastijane...”, pokušao je ponovo, kao da će izgovaranje imena bivšeg
kolege smiriti Sebastijana, i uz malo sreće primorati ga da zaboravi svrhu
posete.
„Ne moram da budem član tima ako će to doneti probleme. Uvedi me
kao konsultanta. Kao prošli put.”
Torkel je uočio mali prozor kroz koji bi mogao da se izvuče. Majušnu
rupu kroz koju bi jedva mogao da se provuče.
„Ne mogu da uradim to”, rekao je odlučno. „Znaš li koliko bi to koštalo?
Neće mi odobriti nikakva dodatna sredstva da te uvedem.”
Sebastijan je ostao bez reči. Jednostavno je piljio u Torkela nekoliko
sekundi, pokušavajući da shvati da li ga je dobro čuo.
„Nećeš valjda ozbiljno pokušati da iskoristiš svoju beskorisnu
organizaciju i usrane finansije kao razlog da me ne uključiš? Jebi ga, Torkele,
sigurno možeš da smisliš nešto bolje?”
Da, mogao je, shvatio je Torkel. Ili je bar trebalo da može. Ali pošto je
već krenuo ovim putem, nameravao je da nastavi, iako je bio prilično siguran
da je to ćorsokak.
„Možeš da misliš šta god hoćeš, ali to je istina.” Ovog puta glas mu nije
bio baš toliko odlučan. „Ne mogu da te priuštim.”
Pogled koji mu je Sebastijan uputio odisao je razočaranjem. „Ja mogu
sebe da priuštim. Radiću besplatno. Kao i prošlog puta. Ozbiljno, Torkele,
ako me ne želiš, moraćeš da smisliš nešto bolje od toga da ti remetim
finansije.”
„Sebastijane...”
„Pusti me bar da bacim pogled na slučaj. To sigurno ne može da šteti.
To je ono što umem, za ime sveta!”
Torkel je stajao u tišini. Nije bilo bitno šta će reći. Sebastijan ionako nije
nameravao da ga sluša.
„U redu, znam da se tim uznemirio zbog mog prisustva prošlog puta, ali
ne bi bilo odgovorno u profesionalnom smislu da me ne uključiš, kad već
imaš posla sa serijskim ubicom.”
Torkel se okrenuo, izvadio ključ-karticu i prešao njome preko brave.
Vrata su se otključala uz kliktaj. Torkel ih je otvorio. Sebastijan je ovo
verovatno protumačio kao znak da je razgovor okončan, i promenio je
taktiku.
„Pokušavam da povratim svoj život, Torkele. Stvarno pokušavam, ali
potreban mi je posao.”
Torkel je razmišljao na sekundu. Nije bio impresioniran Sebastijanovom
tvrdnjom da pokušava da povrati kontrolu nad svojim životom; još u
Vesterosu je pokušao sa istom pričom. To što se priključio timu tom prilikom
njemu samom ni najmanje nije bilo bitno, koliko je Torkel mogao da vidi.
Međutim, prethodna rečenica... Možda stvarno napravi ozbiljnu
profesionalnu grešku ne bude li iskoristio Sebastijanovu stručnost. A posebno
zbog osobe koju ubica kopira. Tri žene su mrtve. Čitav tim je ubeđen da će ih
biti još. Ništa bliže nisu hapšenju danas nego što su bili pre mesec dana. Da li
je bio u obavezi da uradi sve što može da bi zaustavio ubistva? Ponovo se
okrenuo prema Sebastijanu.
„Pustiću te da uđeš. Kroz ova vrata. Ali ne i u istragu.”
„A šta ću da radim kad prođem kroz vrata?”
„Moram prvo da porazgovaram s timom.”
„O meni?”
„Da.”
„Šta ćeš da radiš? Da ih nateraš da glasaju?”
„Da.”
Sebastijan je uhvatio Torkelov ozbiljni pogled i shvatio da se ne šali.
Klimnuo je. Korak po korak. Kad je već uspeo da stigne dovde, biće potrebno
mnogo truda da ga se reši.

Torkel se vratio u Sobu. Svi su sedeli onako kako ih je i ostavio. Šoljice za

kafu su bile dopunjene. Uključujući i njegovu.
„I tebi sam donela kafu; nisam bila sigurna da li želiš da ti dopunim”,
rekla je Ursula dok je izvlačio stolicu i sedao; kao da mu je pročitala misli.
„Hvala.” Osmehnuo joj se. I ona njemu. Osmehom koji je Torkel
odlučio da protumači kao nešto više nego puku interakciju između kolega.
Zbog toga se ponovo zapitao da li je oklevanje da ponovo uvede Sebastijana
zapravo zasnovano na čistoj sebičnosti.
„Upravo sam govorila da smo dobili preliminarne rezultate
Valstremovog DNK uzorka”, nastavila je Ursula. „Nije on.”
Torkel je klimnuo onako za sebe. Nije nešto naročito ni polagao nade u
Karla Valstrema. Možda je to bilo čudno, ali od početka se činilo previše
lakim. Kad ubica bude uhvaćen, to neće biti zato što je poslao pismo koje ga
je odalo. Torkel je ponovo pustio da mu misli odlutaju sa slučaja. Ako se
nešto događalo između njega i Ursule, nije imao nameru da to ponovo uništi
čineći istu grešku. Postojala su pravila kad je njihova veza bila u pitanju, a
Ursula je postavljala sedamdeset pet procenata tih pravila.
Samo na poslu.
Nikad kod kuće.
Bez planova za budućnost.
A Torkel je dodao još jedno, svoje pravilo: mora joj pokazivati
bespogovornu lojalnost.
Prva dva su u osnovi bila jedno te isto, ali ona je sama preuzela
inicijativu i prekršila ih. Došla je u njegov stan. Njena ideja. Ne njegova.
Možda bi čak mogla da porazmisli i preinači i treće pravilo...
„Ko je zvao?”, Vanja je želela da zna.
Torkel se okrenuo prema njoj. Ako je želeo da ima budućnost s
Ursulom, bio je prilično siguran da nikako ne sme da prekrši četvrto pravilo,
ono koje je dodao u Vesterosu. Uvek ostani lojalan. Zato se i nakašljao i
nagnuo napred dok je govorio: „Bio je to Sebastijan. Razmišljam o tome da
ga ponovo uključim u istragu.”
Reakcija je bila manje-više očekivana. Vanja i Ursula istog trena
razmenile su poglede iz kojih se vrlo jasno videlo šta misle o ovom predlogu,
kao i o Sebastijanu. Bili se zavalio u fotelju s bledim osmehom na usnama.
„Sasvim sam svestan Ursulinog i Vanjinog mišljenja o ovome”, nastavio
je Torkel, „ali ne bih to predlagao da ne mislim da Sebastijan može da nam
pomogne.”
Vanja je duboko udahnula i spremila se da nešto kaže, ali Torkel ju je
sprečio odmahnuvši rukom.
„Isto tako znam da ćemo sve što budemo dobili njegovim prisustvom
izgubiti u smislu povećanja nervoze, povremenog gubitka koncentracije i
mogućeg smanjenja efikasnosti. Zato želim da se ovoga puta svi složimo i
uključimo ga.”
„A ako se ne složimo?”, upitala je Vanja.
„Onda ga nećemo uključiti.”
Sobu je preplavila tišina. Vanja i Ursula su se ponovo pogledale, kao da
pokušavaju da odrede koja od njih dve će sprečiti Sebastijana da uđe na ta
vrata. Da li će čast pripasti jednoj od njih, ili da to zadovoljstvo podele?
„Ja nemam nikakvih problema sa ovom idejom”, rekao je iznenada Bili.
„Mislim da bi nam bio od koristi.”
Vanja ga je popreko pogledala. Šta sad on muti?
Bili je uhvatio Vanjin pogled. „Na kraju krajeva, on je stručnjak za
serijske ubice, a mi tražimo serijskog ubicu.”
Vanja ništa nije rekla; odjednom je odgurnula stolicu i prišla tabli.
Proučavala je slike, iako je već znala svaki njihov detalj. Torkel je primetio
da grize donju usnu i pretpostavio je da nije jedini koji je rastrzan između
ličnog stava i profesionalne odluke. Vanja se okrenula prema njemu.
„Da li zaista smatraš da imamo veće šanse da uhvatimo osobu koja ovo
radi ako je Sebastijan sa nama?”
Mahnula je prema fotografijama ubijenih žena, koje su stajale iza nje.
Bilo je to korektno pitanje. Ako bi Torkel odbacio svoje osećanja i objektivno
razmislio o problemu, došao bi do samo jednog odgovora.
„Da, smatram.”
Vanja je klimnula za sebe i vratila se na mesto. „Onda ćemo morati da
se složimo da ne smatramo isto. Izvini.”
Torkel je pogledao Ursulu, koja je sedela zavaljena u fotelji, ruku
prekrštenih na grudima i pogleda fiksiranog za površinu stola.
„Pošto Valstrem više nije interesantan, nemamo ništa. Da imamo bilo
šta, koliko god bilo malo, rekla bih ne, ni za milion godina.” Ursula je
podigla pogled i susrela Torkelove oči. „Ali nemamo ništa.”
„Da li to znači da je, što se tebe tiče, dobrodošao?”
„Nije, ali, ako me pitaš da li može da doprinese istrazi, onda je odgovor
da.”
 Soba ponovo zapade u tišinu.
Vanja je ponovo ustala. „On je hodajuća nesreća.”
„Ako ne bude uspelo, izbacićemo ga”, rekao je Bili, gledajući i Vanju i
Ursulu. „Nije sasvim pogrešio u Vesterosu, zar ne? I obe ste rekle da mislite
da je stručnjak.”
Vanja je upitno pogledala Bilija. Nešto mu se dogodilo. Popustila je
posle nekoliko sekundi.
„Ako sve troje mislite da može da nam popravi šanse, onda nema o
čemu da se raspravlja, zar ne? Uključite ga.”
„Je li to ono što želiš?”
Smrknuto je odmahnula glavom. „Nije, ali sam spremna da se pomirim s
tim. Neću ja da budem ona koja će rasturiti ovaj tim. Sebastijan je savršeno
sposoban da to uradi i bez moje pomoći.”
„Ako ne bude uspelo, uradićemo kako Bili kaže i izbaciti ga”, obećao je
Torkel, uputivši ovaj komentar Vanji.
Ursula je prasnula u kratak, suvi smeh, zbog čega je bilo savršeno jasno
da mu ne veruje ni reč.
Torkel je odlučio da ne reaguje i krenuo je prema vratima. „Idem po
njega.”
Ispalo je mnogo lakše nego što se nadao. Mnogo lakše.
Što je, na nesreću, bio znak panike u koju su svi zapali.

***

Sebastijan je ušao u Sobu i otišao pravo do table ne potrudivši se ni da ih

pozdravi. Izgledao je skoro uzbuđeno, pomislio je Torkel. Kao dete na
Badnje veče.
Sebastijan se zaustavio ispred fotografija i brzo ih pregledao. Nije uspeo
da izvuče nikakav smisao. Da li se oni to šale?
„Ove su nove?”
„Da.”
Okrenuo se prema tabli i ponovo počeo da pregleda fotografije, ovog
puta mnogo napetije. Ubistva su preslikana do poslednjeg detalja koliko je
video, ali uspeo je da uoči i neke razlike.
Drugačije sobe.
Drugačije žene.
Imitator.
Pogledao je Torkela, ovog puta mnogo ljuće nego zbunjenije. „Zašto me
dođavola niste pozvali kad ste pronašli prvu?”
„Nije Hinde”, reče Vanja.
„Znam da nije Hinde, ali ovo je neko ko pokušava da imitira njegove
zločine što je verodostojnije moguće. Izgledaju bukvalno identično! Trebalo
je odmah da me pozovete.”
„Zašto?”, prkosno prasnu Vanja.
Iznervirala se istog trena kad je Sebastijan ušao na vrata. Nije izgovorio
ni reč o tome koliko je zadovoljan ili zahvalan što se vratio. Nije rekao
nijednu ljubaznu reč, niti ih je pitao kako su. Ništa što bi normalna osoba
možda uradila u ovakvoj situaciji. Prosto je umarširao kao da ima sva prava
da bude deo tima. To ju je razgnevilo. Kao i iskrivljeni mali osmeh koji je sad
imao na licu, kao da je ograničena. Isti onaj osmeh koji joj je uputio Karl
Valstrem.
„Šta ti misliš?”, pitao je Sebastijan. „Znam više o Hindeu od ikoga.”
„Kakve to veze ima s bilo čim?” Vanja je odlučila da zadrži teško
naoružanje. Koliko je Sebastijan bio prisutan? Dva minuta? I već je preuzeo
sastanak, prostoriju i čitavu istragu. Vreme je da mu je preotme. „Ovo je
neko sa potpuno drugačijim motivom. Šta god bilo to što znaš o Hindeu, ovde
neće pomoći.”
„Šta god da znam od nekakve je pomoći. Inače me ne biste uključili.
Nisam ovde zato što mislim da sam šarmantan. I zato, može li neko od vas da
mi kaže šta imate?”
Bili je ustao. „Mogu ja da ti ispričam.” Ne sačekavši nikakav odgovor,
Bili je prišao tabli. Torkel je pogledao Vanju, koja je slegnula ramenima.
Sebastijan je izvukao fotelju i seo pored Ursule.
„Drago mi je što te vidim”, prošaputao je. Ursula mu je uputila pogled
koji je govorio da osećanje nije uzajamno. „Jesam li vam nedostajao?”
Odmahnula je glavom i usredsredila se na Bilija. On je pokazivao fotografiju
jedne od žena od oko četrdeset godina, smeđih očiju ispod gustih šiški i sa
osmehom na usnama.
„Dvadeset četvrti jun. Marija Lije iz Broma. Neudata. Jedna prijateljica
se zabrinula jer se nije javljala i nije došla na posao posle vikenda, na
ravnodnevicu.” Bili je prešao prstom sa portreta na fotografiju mesta zločina.
„Vezana je najlonskim čarapama i postavljena da leži na krevetu, na stomaku.
Silovana je i ubijena snažnim zasekom noža, koji joj je presekao dušnik i
karotidnu arteriju.”
Sebastijan je klimnuo glavom. Svi detalji su mu bili poznati. Osetio se
kao da je otputovao unazad kroz vreme. U glavi je počeo da prevrće sve ono
što je znao o ubicama imitatorima. Bilo ih je, ali vrlo malo njih je kopiralo
serijske ubice. Mnogo češće se to događalo u slučajevima masakra po
školama i kampusima, ili kad je neko oponašao pojedinačna, nasilna ubistva
iz filmova ili igara. Imitator je bio nezdravo fasciniran originalom, naravno,
ali šta još osim toga? Neki psihološki poremećaj, očigledno, ali neke druge
vrste. U onome u čemu je serijski ubica uglavnom uspevao da sačuva neki
privid normalnosti, da je koliko-toliko „običan”, imitator je često bio mnogo
neobičniji tip čoveka. Povučeniji. S lošijom predstavom o samom sebi.
Niskog samopouzdanja. Proizvod lošeg odgoja.
Kao i uvek.
Osoba koja je, kao i ubica kojeg kopira, sposobna da pređe granice i
pribegne ekstremnom nasilju, ali koja je dovoljno jaka da preuzme
inicijativu, ili dovoljno maštovita da pronađe metod i sama odabere žrtve.
Kojoj je potreban uzor. Bilo je to jasno iz svega što je ubica radio. Čovek kog
su tražili držao se veoma povučeno.
„Nema tragova nasilnog ulaska”, nastavio je Bili. „Izgleda da je ona,
kao i ostale, pustila ubicu da uđe. Međutim, postoje tragovi borbe u stanu.
Sperma, stidne dlake i otisci ostavljeni na mestu zločina.”
Dodirnuo je prstom sledeću sliku. Jedne plave žene, od oko četrdeset
pet, pedeset godina. Plavih očiju. S malim ožiljkom na gornjoj usni,
verovatno od korektivne operacije zečje usne koju je imala kao dete. Bez
uočljivih sličnosti sa prvom žrtvom. Klica jedne ideje rodila se u
Sebastijanovom umu dok ju je gledao, ali previše mala i previše brza da bi je
uhvatio.
„Petnaesti jul. Hanet Janson Niberg, iz Nineshamna. Njen suprug i
sinovi vratili su se sa fudbalske utakmice i pronašli je. Napisala je na svom
blogu da će biti sama čitavog vikenda i ‘opuštati se’. Možda je ubica znao
kad treba da napadne.”
„Da li su i ostale vodile blog? Marija Lije?”, pitao je Sebastijan.
Bili je odmahnuo glavom. „Ona nije, ali bila je na Fejsbuku, naravno, sa
statusom ‘neudata.”
Sebastijan je klimnuo. Bio je zapanjen količinom informacija koje su
ljudi bili spremni da podele sa nepoznatima. Ovih dana provalnik nije morao
ni da se potrudi da bi saznao je li nečija kuća prazna; vlasnik je radosno delio
tu informaciju preko svog bloga, pišući o tome koliko će lep biti predstojeći
praznik ili put. Ista stvar je bila i sa ličnim podacima. „Neudata” je bilo jedno
te isto kao i „sama i ranjiva”.
„Pronašli smo otisak cipele u leji podno stepenica”, ubacila se Vanja.
„Nije odgovarala ni suprugovim cipelama ni njenih sinova. Sperma je ista
kao kod Marije Lije.”
„Znači, namerno ostavlja dokaze?”
„Tako se čini”, odgovorio je Torkel. „Ili je krajnje nevešt. Ali da je
toliko glup, sigurni smo da bi već imao neka posla s nama, ali nije.”
„Sigurno je imao neka posla s policijom”, rekao je Sebastijan i klimnuo,
delujući zabrinuto. „Imitatori uglavnom imaju nekakav dosije ili prestupničku
prošlost. Veoma je neobično da odmah počnu sa ubistvima.”
„Da li činjenica da za sobom ostavlja forenzičke dokaze znači nešto?”,
pitao je Bili.
Sebastijan ga je pogledao. Nešto je kod njega bilo drugačije, zar ne?
Poslednji put Bili je bio zadovoljan što ima odgovornost za one aspekte
istrage koji su imali veze sa tehnologijom – nadzorne kamere, mobilni
telefoni, telefonski zapisi – i njemu su se svi obraćali ako su smatrali da se
odgovor na pitanje možda krije negde u kompjuteru. Ali ovog puta je izgleda
bio upućeniji u probleme o kojima ranije ne bi imao čak ni mišljenje. Činilo
se da je u sve ovo sada bio mnogo uključeniji nego poslednji put kad su radili
zajedno.
„To je demonstracija moći: ne možete da me pronađete iako vam
ostavljam tragove... Zbog toga oseća da je pametniji od policije. Na taj način
takođe sve te zločine vezuje za sebe neraskidivim sponama. Nikakav vispreni
branilac neće uspeti da mu oduzme taj trijumf u budućnosti.”
„Da li to znači da želi da bude uhvaćen?”, pitala je Vanja, zvučeći
veoma sumnjičavo.
„Ne, ali, ako bude uhvaćen, želi da bude siguran da to neće biti kraj.”
„Kako god...” nastavio je Bili prekinuti izveštaj. „Isti modus operandi.
Ista spavaćica.” Prešao je prstom na treću ženu sa table. Ponovo tamna kosa.
„Prekjuče. Katarina Granlund. Isti tragovi, isti modus operandi, isto sve. I to
je sve što imamo.” Bili je seo.
Sebastijan se nagnuo unapred. „Ubrzava ritam.”
„Da li je to bitno?”
„Hinde je imao prilično konstantan period hlađenja. Samo neznatno se
skratio.”
„Šta je to period hlađenja?”, pitao je Bili.
„Vreme između ubistava.” Sebastijan je ustao i počeo da korača po sobi.
Vanja ga je gledala s očiglednim gađenjem. Shvatio je da je jedva i
pomislio na nju otkako je ušao u prostoriju. Slučaj ga je momentalno ščepao,
na momenat sve gurnuvši u stranu. Imao je veze sa Hindeom. Imao je veze sa
starim Sebastijanom.
Boljim Sebastijanom.
Najboljim.
„Serijske ubice primire se posle svakog ubistva. Delimično zato što se
stvarno plaše da će biti uhvaćene, a ponekad osećaju krivicu i kajanje što su
iživeli svoje fantazije, ali to je većinom samo period odmora. Sve dok se želja
i potreba ponovo ne pojave. Ciklus se skraćuje, ali ne na ovako kratko.”
Zastao je i pokazao prema fotografijama na tabli. „Čovek koji je ovo uradio
ne razmišlja posle čina. Ne prolazi kroz različite faze.”
„A šta to znači?”, opet reče Bili. Zaista je bio uključeniji.
„Da čin ubistva za njega nije preka potreba. On ga više smatra poslom.
Kao nešto što se mora obaviti.”
„Kako ćemo ga zaustaviti?”
Sebastijan je slegnuo ramenima. „Ne znam.” Okrenuo se Torkelu.
„Moram da obiđem mesta zločina. Bar ovo poslednje, od prekjuče.”
„Pretresli smo ih, znaš”, ubacila se Ursula pre nego što je Torkel stigao
nešto da kaže. „Treba samo da pitaš ako želiš nešto da znaš.”
„Nešto vam je promaklo. Ako je ovo pravi imitator.”
Ursula je osetila kako se nervoza budi u njoj. Nešto je propustila. Za sve
ove godine koliko radi, prvo u državnoj forenzičkoj laboratoriji u Linćepingu,
a onda i u Riksmordu, nikad joj ništa nije promaklo. Sebastijan je to znao,
naravno.
„Šta nam je promaklo?” Skoro je uspela da ovo izgovori bez prizvuka
nervoze u glasu.
Sebastijan ništa nije rekao; prosto se okrenuo Torkelu. „Mogu li da
obiđem mesto zločina ili ne?”
Torkel je uzdahnuo. Do sada je već prilično dobro upoznao Ursulu.
Sumnja u njenu profesionalnost nije mogla da prođe nekažnjeno. Možda je
imala neke mane i slabosti, ali bila je najbolja u onome što je radila i nek je
bog u pomoći onome ko se usudi da tvrdi drugačije. Torkel je stekao utisak
da je već zažalila što se nije suprotstavila predlogu da se Sebastijan uključi.
„Vanja, odvedi Sebastijana u Tumbu.”
Vanja se ukočila. Izraz njenog lica, čitavo njeno telo jasno je pokazivalo
šta misli o vremenu koje će u automobilu provesti sa Sebastijanom
Bergmanom.
„Moram li?”
„Da, moraš.”
„U redu, idemo”, rekao je Sebastijan uz široki osmeh dok je otvarao
vrata. Uhvatio je sebe kako oseća nešto što nije mnogo, mnogo godina, dok je
Vanja nerado ustajala iz fotelje.
Uzbuđenje.
Ponovo je radio, i već prvog dana je dobio priliku da se potpuno sam
vozi automobilom sa svojom kćerkom.
Stvori sebi život pre nego što budeš mogao da budeš deo života.
Imao je osećaj da bi ovaj slučaj mogao biti pravi put kojim će napraviti
prve korake ka svom povratku.

SEDELI SU U TIŠINI U tamnoplavom volvou. Vanja je izvezla automobil iz

podzemnog parka sa Fridhemsplana, kratko zastala kod sigurnosne kapije i
pokazala legitimaciju, a onda skrenula u Drotningholmsvegen. Sebastijan ju
je pomno gledao. Nije bilo sumnje u to da se durila. Svaki pokret je bio
pojačan frustracijom – menjanje brzina, agresivno prestrojavanje, pogled koji
mu je uputila kad je otvorio prozor, pustivši vrelo i vlažno leto da uđe u auto.
„Klima u automobilu ne radi ako je prozor otvoren.”
„Pa, ne možeš imati sve.”
Obesio je ruku kroz otvoreni prozor. Voleo je njenu neposrednost. To ju
je činilo stvarnom. Živom. Jakom.
Toliko dugo ju je posmatrao iz daljine da mu se zbog toga što joj je
toliko blizu skoro zavrtelo u glavi. Nije mogao da se seti kad je poslednji put
osećao toliko zadovoljstvo, spokoj. Koliko god da je ljuta, poželeo je da ovi
trenuci s njom u automobilu traju večno. Čak se i stokholmski saobraćaj činio
harmoničnim neko vreme. Nastavili su da se kreću putem E4 u tišini. Dok su
stigli do grupe ostrva Esinge, ona više nije mogla da ćuti.
„Jesi li ti mazohista?”
Sebastijana ovo prekide u sanjarenju. Okrenuo se prema njoj, zapravo ne
razumevajući pitanje. „Šta...? Nisam.”
„Zašto si se onda vratio?” Oči su joj bleštale od ljutine. „Zašto insistiraš
da budeš u situaciji i sa ljudima kojima se ne sviđaš?”
„Biliju se sviđam.”
„Bili samo ne pokazuje da mu se ne dopadaš.”
„Isto sranje, drugo pakovanje.” Sebastijan se kratko osmehnuo. Da li je
stvarno mislila da njegovim postupcima upravljaju mišljenja ljudi?
„Da li si toliko navikao da te mrze da si srećan i samo kad te ljudi trpe?”
„Verovatno.”
„Da nisi toliki skot, skoro bih osećala sažaljenje prema tebi.”
„Hvala.” Zahvalno ju je pogledao. Primetio je da ju je to još više
naljutilo. Bilo je to čudno osećanje, biti joj toliko blizu, a biti jedini koji ima
potpunu i preciznu sliku čitave situacije.
Toliko toga je želeo da sazna o njoj. O čemu je sanjala? O čemu je
razmišljala dok je ujutro sedela za trpezarijskim stolom i doručkovala? Čemu
se smejala sa čovekom koga smatra svojim ocem? Da li će ikada moći da je
upozna na takav način?
„Prestani”, rekla je odjednom ljutito dok ju je posmatrao.
„Šta da prestanem?”
„Da me tako gledaš!”
„Kako?”
„Tako. Kao sada. Ne želim čak ni da znam o čemu trenutno razmišljaš.”
„Nikad ne bi pogodila...”
Vanja je piljila u njega; izgledala je skoro zgađeno.
Sebastijan se okrenuo napred. Ni ne shvatajući to, došla je skoro do
same istine, dodirnula ju je slučajno, bez razmišljanja. Želeo je nekako da
nastavi da bude na granici nemogućeg. Ideja je bila komplikovana, a reči još
komplikovanije.
„Da smo se ti i ja sreli pod drugim...” Zaćutao je. A onda ponovo počeo:
„U nekom drugom vremenu. Želim da kažem, postoji razlog za sve ovo i...”
Prekinula ga je. „Sebastijane?”
„Da?”
„Začepi, jebote.”
Začepio je.
Ona je pritisnula gas.
Nisu razgovarali ostatak puta.

Broj devetnaest u Tolens Vegu bila je lepo održavana i šarmantna kućica u

jednoj od mnogih stambenih četvrti u blizini Stokholma. Sati posvećenosti i
ljubavi uloženi su u vrt, primetio je Sebastijan, ali inače ničeg neuobičajenog
nije bilo u vezi s kućom. Samo je jarkožuti znak na ulaznim vratima odavao
činjenicu da se ovde odigrala tragedija: MESTO ZLOČINA. ZABRANJEN
ULAZAK. Vanja je krenula prva uz stepenice i otključala vrata. Sebastijan
nije toliko žurio i stao je na uredno očišćenoj stazi da osmotri kuću. Jedan
sprat. Krov od crvenog crepa. Žuta sa belim prozorima. Uredna i čista, sa
zavesama na prozorima i biljkama u belim saksijama. Do pre samo nekoliko
dana jedan par sa svojim snovima i težnjama živeo je tu. Možda nisu želeli da
se ističu. Ali želeli su da žive.
Vanja je otvorila vrata i okrenula se prema njemu. „Ideš li?”
 „Da.” Sebastijan joj se pridružio i ušli su. Bilo je užasno toplo i osećao
se neki zagušljivi, skoro slatkast metalni smrad. Sigurno je mnogo krvarila,
pomislio je Sebastijan, ako se miris toliko zadržao.
„Gde je spavaća soba?”
„Ubijena je na spratu. Šta tražimo?”
„Hoću prvo da vidim spavaću sobu.”
Vanja je nervozno klimnula i povela ga. „Ovde gore.”
Popeli su se stepenicama u tišini. Uvek je bilo tako. Smrt je na neki
način umirivala razgovor, usporavala stvari. Stigli su do spavaće sobe i
zastali kod vrata. Soba je bila ukrašena prelepim žutim tapetama s
umirujućom šarom. Zavese su bile navučene; posteljina je sklonjena, ali
velika tamna mrlja na duplom dušeku sve je govorila. Sebastijan je lagano
ušao u sobu i pogledao okolo.
„I, šta smo to propustili?” Vanja je zvučala nestrpljivo.
„Neku malu sobu, ostavu ili garderober”, odgovorio je Sebastijan,
čučnuvši pored kreveta.
Vanja ga je umorno pogledala i pokazala na klizeća vrata na drugoj
strani sobe. „U ovoj sobi ima dva garderobera.”
Sebastijan je odmahnuo glavom ni ne pogledavši ih. „Moraju se moći
zaključati spolja.” Ostao je na istom mestu i gledao po prostoriji. Na noćnom
stočiću, nekoliko džepnih izdanja knjiga stajalo je ispred crno-bele fotografije
nasmešenog para u srebrnom ramu. Na staklu je bilo kapljica krvi. Rikard i
Katarina Granlund. Prepoznao ju je sa sastanka u stanici. Uzeo je fotografiju.
„U redu, šta bi trebalo da se nalazi u tom ormanu?”, čuo je sa vrata.
Sebastijan nije odgovorio, već je nastavio da zuri u fotografiju koju je
držao. Stajali su na plaži i izgledali srećno i zaljubljeno. Žena je grlila
muškarca, koji je gledao pravo u aparat. Izgledalo je kao da su na Gotlandu,
ili možda Elandu. Šljunkovita plaža. Jednog leta, koje nije bilo tako davno. Ili
čitav život davno, ako ste ožalošćeni suprug. Pažljivo je vratio fotografiju.
Pojavila mu se misao.
Bleda.
Hitra.
Sebastijan je ponovo uzeo fotografiju.
 „Rekoh, šta bi trebalo da se nalazi u tom ormanu?”
Vanja je lagano postajala sve nervoznija. Sebastijan je odlučio da
zaboravi na fotografiju; ispravio se i pogledao je. „Hrana.”
Vanja je sišla dok je Sebastijan metodično pregledao sprat. Bilo je još tri
sobe; jedna je očito bila zajednička radna soba, sa štampačem i foto-kopirom.
Pretpostavio je da je Bili uzeo kompjuter. Duž jednog zida stajala je polica sa
knjigama, od trilera Toma Klensija do kuvara, i sve su bile uredno poslagane.
Sebastijan nije pronašao ono što je tražio, pa se vratio u malu dnevnu sobu.
U prolazu je bacio pogled u kupatilo, koje je izgledalo kao da je
nedavno renovirano. Belo, čisto, sa pločicama od poda do tavanice, tušem i
kadom. Pristojne veličine, onako kako to vole moderni parovi. Ali to nije bilo
ono što je tražio. Garderoba bi mnogo bolje poslužila svrsi, ali nije se mogla
zaključati spolja.
Sišao je. Kuhinja je bila u stražnjem delu kuće i vodila je na veliki trem,
sa prelepo uređenim vrtom koji se pružao iza kuće. Kuhinja je bila
podjednako svetla i osvežena kao i kupatilo, otvorena i prijatna, s belim
ormarićima i crnim granitnim pultom. Oko ostrva u sredini stajale su dve
barske stolice.
Bilo je nešto sudova na držaču za sušenje, ali osim toga, bila je
iznenađujuće čista i uredna. Krenuo je u dnevnu sobu kad ga je Vanja
pozvala.
„Sebastijane!” Zvučala je kao da je prilično daleko.
Ponovo je viknula: „Sebastijane!”
„Šta je?”
„Podrum!”
Stepenište koje je vodilo u podrum nalazilo se odmah pored ulaznih
vrata, i trebalo mu je malo vremena da ih pronađe. Mračne, uske stepenice
vodile su u polutamu. I pored toga što su Granlundovi stavili nekoliko
modernih umetničkih postera, bilo je odmah jasno da ovaj deo kuće nije bio
prioritet. Nije više bilo jarkih boja i savršenih detalja. Pomalo je smrdelo u
podrumu, ali to je bilo skoro prihvatljivo u odnosu na slatkasti miris ostatka
kuće. U podnožju stepenica nalazila se soba koja je izgleda služila za
razonodu, ali sada je uglavnom predstavljala neki vid ostave. Tavanica je bila
niska i Sebastijan je morao da se sagne da bi prošao ispod cevi koje su
sprovodile toplu vodu. Prozorska okna, visoko na jednom zidu, pružala su
ograničenu količinu svetlosti, a u jednom ćošku prostorije nalazila se obična
podna lampa. Vanja je stajala pred jednim izgrebanim vratima s upitnim
izrazom lica. Od žute svetlosti lampe, koja je stajala iza nje, kosa joj je
izgledala kao da je načinjena od zlatnih niti za tkanje. Pokazala je na vrata. U
bravi je stajao najobičniji ključ.
„Šta kažeš na ovo? Da li bi ovo moglo biti ono što si tražio?”
„Jesi li ga otvorila?”
„Nisam, pomislila sam da bi možda ti želeo da to uradiš.” Pomerila se u
stranu da ga propusti. „I nadam se da ćeš mi uskoro objasniti šta tražimo
ovde.”
Sebastijan je pogledao vrata, a onda ponovo Vanju. „Zaista se nadam da
grešim.”
„Ne, ne nadaš se.”
Nije uspeo ništa da odgovori; pružio je ruku i pokušao da okrene kvaku.
Vrata su bila zaključana. Drugom rukom okrenuo je ključ. Ponovo je probao
kvaku i vrata su se otvorila. Unutra je bilo mračno; svetlost lampe iza njih
nije dospevala dovoljno daleko. Ali i to je bilo dovoljno da se razaznaju
obrisi onoga što je ležalo na podu. Sebastijan je osetio kako mu se čitavo telo
grči. Prstima je potražio prekidač za koji je znao da bi morao biti odmah iza
vrata na zidu. Pronašao ga je i bela svetlost gole sijalice pretvorila je sve jaču
anksioznost u činjenicu.
Savršeno poslagani.
Jedno gazirano piće.
Jedan paket „meri” keksa.
Dve banane.
Tabla čokolade.
Prazna flaša hlora.
To je bio on. To je bio on.
Hinde.

VRATILI SU SE U SOBU. Vanja je kačila fotografije koje su slikali u kući

Grenlundovih. Sebastijan je neprekidno koračao ukrug. Nije mogao da se
skrasi. Nije mogao da se smiri. Od svih mogućih stvari koje su mogle da se
vrate i proganjaju ga, nikad ne bi pomislio da će Hinde biti jedna od njih.
„Naš čovek ima sve informacije o tome kako Hinde radi, a samo jedan
je način da se do tih informacija dođe”, rekao je Sebastijan kad su svi
posedali.
„Iz tvojih knjiga?”, pitala je Ursula. To je takođe bilo i prvo što je Vanja
pomislila kad je izneo svoju teoriju u automobilu, na povratku iz Tumbe.
Ne usporavajući korak, Sebastijan je Ursuli odgovorio na isti način kao i
Vanji. „U mojim knjigama piše samo da je imao zalihe. Ne i šta. Ne i kako.”
Sebastijan je stao pored table i zglavkom kucnuo po slici uredno složene
hrane i pića iz podruma Granlundovih. „Sadržaj i način na koji su stvari
poslagane potpuno je identičan zalihama Edvarda Hindea”, nastavio je. „To
nije nigde objavljeno. Naš čovek je u nekakvom kontaktu s njim.”
„Ali kako?”
To je takođe i Vanja rekla posle Sebastijanove tvrdnje. Sebastijan je
uzdahnuo; ni sad nije bio ništa pametniji nego pre dvadeset minuta u
automobilu. Nije znao kako. Samo je znao da je u pravu.
„Ne znam, ali tu informaciju je mogao da dobije jedino od Edvarda.”
„Ili policajca koji je u to vreme bio deo istrage.”
Svi prisutni u Sobi prestali su da se kreću i okrenuli se ka Biliju.
„Hinde ne može da komunicira sa spoljašnjim svetom, pa jednostavno
pokušavam da pronađem drugo objašnjenje.”
„Sebastijan, Ursula, Trole Hermanson i ja onomad smo bili istraživački
tim”, rekao je Torkel suvo. „Troje nas je u ovoj prostoriji, a mislim da je
malo verovatno da je Trole odlučio da ponovo proživi svoje slavne dane
uključujući se u ubistva žena. Ali porazgovaraćemo s njim.”
Sebastijan se zgrčio. Da li bi Trole mogao da ima neke veze s ovim?
Kola su mu krenula nizbrdo, ali ovo? Možda je previše toga rekao pogrešnoj
osobi dok je bio pijan. Niko iz tima nije smatrao da je umešan, ali šta će se
dogoditi kad Vanja ode kod njega i počne da postavlja pitanja? Sebastijan
oseti vrtoglavicu. Mogao je već da zamisli Vanju kako razgovara s Troleom.
Kako joj Trole saopštava šta ga je Sebastijan zamolio da uradi. Prokletstvo,
Vanja neće morati čak ni da ga podstiče; Trole je bio savršeno sposoban da
Sebastijana baci u blato samo zato što je to zabavno. Sebastijan je progutao
pljuvačku i pokušao da se usredsredi na razgovor u prostoriji.
„Nisam rekao da je neko od vas. Sigurno je bila gomila policajaca i
forenzičara na tim mestima zločina”, branio se Bili. „Ako ste pronašli hranu,
sigurno ju je još neko video?”
„Pronašao sam hranu tek kasnije. Hinde mi je rekao za nju. Da smo je
pronašli”, rekao je Sebastijan i mahnuo prema kolegama, „onda bi Torkel i
Ursula to zapamtili, zar ne?” Sebastijan je zurio u Bilija. „Razmišljaj, za ime
sveta.”
„I razmišljam. Samo sam pokušao da razmišljam drugačije, to je sve.
Nisam bio u pravu.”
Vanja je piljila u kolegu, ne mogavši da sakrije iznenađenje. Bio je to
Bilijev glas, ali nečije tuđe reči. Otkad to Bili razmišlja na drugačiji način? Ili
možda i razmišlja, ali otkad to naziva tim imenom?
„Možete to spomenuti sutra ujutro kod Hindea”, ubacio se Torkel.
„‘Odobrenje za posetu’ je stiglo.”
„Kakve veze ima ta hrana?”, pitala je Ursula. „Zašto je krije?”
„U mojim je knjigama”, oštro odgovori Sebastijan.
„Nisam pročitala tvoje knjige.”
Sebastijan se okrenuo prema njoj. Ona je sa zadovoljnim osmehom
dočekala njegov pogled. Da li je moguće? Da li namerno nije pročitala
najbolje knjige ikad napisane u Švedskoj o serijskim ubicama, iz čistog inata?
„Nisam ni ja”, ubacio se Bili.
Sebastijan uzdahnu. Da li je stvarno moguće da pola najboljeg
istraživačkog tima za ubistva nije pročitalo njegove knjige? Znao je da Vanja
jeste, a šta je sa Torkelom? Pogledao je bivšeg kolegu, ali Torkelov izraz lica
ništa nije odavao. On ih je sigurno pročitao. Sebastijan je ponovo uzdahnuo.
Na ko zna koliko predavanja je pričao o Edvardu Hindeu. Znao je Hindeovu
priču kao svoj džep. Izgleda da će morati ponovo da je ispriča. Kraću verziju,
u svakom slučaju.
„Edvard je odrastao sam sa majkom. Ona je bila vezana za krevet.
Bolesna. I to na više načina, na nesreću. Rekao mi je da se seća prvog puta.
Jedne srede. Dobro se toga sećao. Došao je kući iz škole i...”
... stoji u kuhinji i priprema jelo. Riblji štapići se prže u tiganju. Krompiri se
kuvaju u šerpi s poklopcem, baš kako ga je naučila. Raduje se ovoj večeri.
Voli riblje štapiće, a za desert će podeliti tortu koja je ostala od njegovog
rođendana. Pevuši onako za sebe. Bitlse, „A Hard Days Night”. Na vrhu je
top-lista. Tek što je počeo da seče krompir kad ga je pozvala. Spušta nož i
isključuje šporet predostrožnosti radi i odlazi gore. Ponekad želi da joj čita, a
to ume da potraje. Ne čita baš najbolje. Nije prošlo mnogo otkako je naučio
da čita. Lagano iščitava jednostavne dečje knjige, ali ona kaže da voli da mu
sluša glas. To je dobra vežba. Majka mu je skoro stalno u krevetu. Ustaje na
svega nekoliko sati dnevno. Kad je dan dobar, ostaje malo duže, kad je loš,
kraće. Današnji dan je izgleda bio prilično dobar. Deluje sveže u spavaćici
dok tapše mesto na krevetu pozivajući ga. Prilazi i seda. Poslušno je dete.
Poslušno i kulturno. Sve ide kao podmazano u školi. Nastavnici ga vole. On
voli da uči nove stvari, i nije mu teško. I njegova majka i nastavnica kažu za
njega da je inteligentan. Planiraju da već na proleće počne da uči matematiku
iz sledećeg razreda. Majka mu govori da je izrastao u tako velikog dečaka.
Kaže mu da je tako dobar dečak. Miluje ga po ruci i uzima ga za ruku. On je
njen veliki dečko, dobar dečko. Ima još nešto što bi volela da danas uradi za
nju. Čvršće mu stiska ruku i uvlači je pod pokrivač. Na toplo. Spušta je na
svoju butinu. Edvard je upitno gleda. Zašto želi da njegova ruka bude tamo?
Ponekad je grejao šake tako što ih je gurao među svoje butine kad mu je bilo
jako hladno, ali sad nije hladno.

„Tad je tek bio napunio osam godina. Nije uopšte shvatao šta se događa.
Naravno. Imao je trideset osam kad je prestalo. Do tada ga je to već uništilo.”
„Trajalo je trideset godina?” Vanja je bila skeptična.
„Da.”
„Zašto je prosto nije napustio? Ili sprečio?”
Sebastijanu su mnogo puta postavili isto pitanje. Edvardova majka bila
je bolesna, nije nikako mogla da ga spreči da ode, a on je odrastao. Zašto je
ostao?
„Prvo je bio previše mali. Onda previše uplašen. A onda... pa sve je
otišlo predaleko.” Sebastijan je odmahnuo glavom. „Ne mogu to jasnije da
objasnim ne zalazeći u detalje o tome šta nas čini ljudima kakvi jesmo, a to
ne bi pomoglo u ovom slučaju. Nemaš dovoljno mašte da shvatiš kakav je bio
njihov odnos.”
 Vanja je prosto klimnula potvrdno. Sebastijanovo odbijanje graničilo se
sa uvredom, ali mogla je to da podnese. Bilo joj je drago što ne može da
zamisli sve što je taj osmogodišnjak preživeo.
„Zar niko nije otkrio? Zar niko ništa nije posumnjao?” Bili se nagnuo
napred, zainteresovan. „Mislim, sigurno je uticalo na njegovo ponašanje u
školi, između ostalog.”
„Majka mu je pretila da će se ubiti bude li nekome rekao. Bilo je
izuzetno važno da se ponaša savršeno normalno kako niko ništa ne bi
posumnjao. Ako bi učinio makar jednu pogrešnu stvar, ljudi bi možda počeli
da se pitaju, možda bi otkrili. Čudno, ali postajao je sve ‘normalniji’ što je to
dalje išlo. Postao je majstor u izlaženju na kraj sa nepredviđenim situacijama.
Morao je. Da nije radio ono što je trebalo, ona bi umrla.”

Majka se okreće na stomak, na krevetu, i zadiže spavaćicu. Nikad joj ne vidi

lice. Zariveno je u jastuk. Prvo mu objašnjava kako mora da legne povrh nje,
šta mora da radi i kako bi trebalo da se pomera. Prestala je to sad da radi. Sad
je tiha. Za početak, u svakom slučaju. On zna tačno šta će se dogoditi. Nema
nikakvog odstupanja. Zove ga, moli ga da sedne pored nje, kaže mu kako je
porastao, kako je dobar dečko, koliko joj je drago što ga ima, koliko je
usrećuje. Onda ga uzima za ruku i uvlači je pod pokrivače. Sve se odigrava
potpuno isto, svaki put.
Posle nekog vremena počinje stenjanje. Iz dubine jastuka. Voleo bi kad
bi to prestalo. Stenjanje znači da će uskoro sve biti gotovo. Ne sviđa mu se to
što rade. Do sada je shvatio da se druge majke ne ponašaju tako. Ne sviđa mu
se to. Ali ono što se dešava posle toga još manje mu se sviđa. Posle sveg tog
stenjanja...
„Posle svakog puta kad je bio primoran da ima seks sa njom, bivao je
kažnjen. Bio je onečišćen. Prljav. Uradio je nešto ružno i odvratno, i majka
nije mogla da ga gleda.”

***

Okreće glavu dok mu otvara vrata zatvorenog ormana pod stepeništem. On

ulazi i seda na hladan pod. Nema smisla da plače ili je preklinje da ga pusti.
To bi samo pogoršalo stvari. Samo bi bio zatvoren na još duže vreme. Grli
svoja kolena. Ona zatvara vrata bez ijedne reči. Ništa nije rekla otkako je
stenjala u jastuk. Čak nije siguran ni da su to bile reči. Mračno je. Nikad ne
zna koliko će tamo sedeti. Ne zna da gleda na sat. Niko ga nije naučio. Tek je
krenuo u školu. Zna kad je pun sat, kad je pola, kad je prošlo petnaest minuta,
a kad je petnaest minuta do punog sata. Ali nije bitno, jer ionako nema sat na
koji bi mogao da gleda. Ponekad mu se čini da je to dobro. Kada bi imao sat,
znao bi koliko je zaključan i možda bi se uspaničio. Pomislio bi da je
zaboravila na njega. Ili da je otišla. Napustila ga. Kako stvari stoje, vreme i
tama se stapaju u jedno. Nastavnica mu je jednom rekla da psi nemaju pojam
o vremenu. Ne znaju da li su bili sami sat vremena ili čitavog dana. U tami,
on je pas. Gubi svaki pojam o vremenu. Da li je u pitanju pet sati ili dva
dana? Nikad ne zna izistinski. Samo je srećan kada se vrata otvore. Kao pas.
Ne shvata. Nikad neće shvatiti. Čini sve što mu kaže da uradi, pa ipak
završava na ovom mestu. U mraku i na hladnoći. Nikad on ne predloži da
rade to. Nikad to nije njegova ideja. Ona je ta koja pozove njega. Ona je ta
koja gura njegovu ruku pod pokrivač. Pa ipak ne može da ga gleda posle
toga. Misli da je prljav. Ružan. Ogladni, ali glad nestaje. Žeđ je gora. Piški na
pod. Voleo bi da to ne čini. Zna da će posle to morati da čisti. Kad otvori
vrata. Kad kazna bude gotova. Ponekad izvrši i nuždu. Ako je dugo tamo. Ne
može da izdrži. Kad se dugo ne otvore vrata...

„Na kraju ga pušta. Oprošteno mu je, ali nije gotovo. Mora biti opomenut za
svoje grehove, a kako ih ne bi više nikad ponovio, kači mu jednu od onih
velikih metalnih štipaljki za kožicu penisa. I tako mu ona stoji sve dok mu ne
dozvoli da je skine.”
Svi u prostoriji su napravili grimase, Bili i Torkel sa možda malo više
stvarnog osećaja.
„Ne nasedam ja na to”, javio se Bili. „Kako je moguće da neko prolazi
kroz sve to a da niko ne primeti? Sigurno je mnogo izostajao iz škole.”
„Zvala bi u školu i govorila da je bolestan. Astma i migrena. Inače je bio
prilično dobar u školi. Uprkos svemu, prošao je kroz osnovnu, srednju školu i
univerzitet. Uvek je imao najviše ocene. Posle je našao loše plaćen posao, tek
toliko da može da preživi. Bio je očigledno prekvalifikovan, ali je lagao u
radnoj biografiji. Imao je površne kontakte s ljudima. Kolege. Koeficijent
inteligencije mu je oko sto trideset, pa je jasno da je dovoljno inteligentan da
se pravi kako je ‘normalan’, ali bio je potpuno nesposoban da stvori neke
dublje veze koje su iziskivale empatiju ili bilo kakvu iskrenu emociju. Mogao
je biti otkriven u slučaju da se nešto slično dogodilo.”
Sebastijan je zastao i popio čašu vode.
„Majka mu je umrla 1994. Nešto malo posle godinu dana kasnije,
Edvard je počeo da traži žene. Prva žrtva mu je bila koleginica iz
Nacionalnog odbora za zdravstvo i socijalno staranje, koja je očigledno bila
zainteresovana za njega i ponekad pokušavala da priča s njim.”

Čeka. U jednoj ruci drži torbu u kojoj su spavaćica i čarape. Zna da ga ona
želi. Planira da preuzme inicijativu. Ona želi da nastavi ono što mu je majka
nekad radila. Želi da joj radi te prljave stvari. Loše stvari. Želi da joj radi
stvari koje vode do kazne. Do bola. Do mraka i poniženja. Sve one to žele.
Ali on ne namerava da to dozvoli. Ne ovog puta.
Zvoni na vrata. Ona se smeši. On zna zašto. Zna šta ona želi, ali
iznenadiće je. Ovog puta preuzeće kontrolu. Jedva ima vremena da ga pozove
unutra kad je on udara. Jako. Dvaput. Primorava je da mu pokaže gde je
spavaća soba. Skida joj odeću. Navlači spavaćicu. Poleže je na stomak.
Vezuje je čarapama. Pošto ona više ne može da se pomeri, izlazi iz spavaće
sobe. Uzima torbu sa svojim zalihama i praznom flašom u koju namerava da
se pomokri. Traži najbolje mesto. Mesto gde će ga ona zaključati. Pronalazi
ga u podrumu. Brava je sa spoljne strane. Unutra je mračno. Na pod slaže
stvari koje je doneo sa sobom. Sada će moći da izdrži kaznu. Posle svega.

„Ali to ‘posle’ ne dolazi. Preseca joj grkljan da bi izbegao kaznu.”

Torkelov telefon je zazvonio. Svi su skočili kad je zvuk presekao tišinu.
Torkel se okrenuo i primio poziv.
„Ali sigurno je znao da ona neće preživeti?”, ponovo se ubacila Vanja.
„Zašto je ostavljao hranu?”
„Kao predostrožnost. Za slučaj da ona ipak preživi uprkos očekivanjima,
a on bude kažnjen. Nije želeo da gladuje. Ali, kao što znamo, nijednom nije
morao da iskoristi svoje zalihe.”
Torkel je završio razgovor i okrenuo se timu. Izraz njegovog lica
govorio im je da vesti nisu dobre.
„Imamo četvrtu žrtvu.”
VANJIN AUTOMOBIL PRVI JE STIGAO na mesto zločina. Uniformisani
pozornik koji je pronašao telo već je zaštitio oblast oko sive zgrade, doslovce
se držeći procedure. Vanja je iskočila iz automobila i požurila do policajca
koji je stajao pored plavo-bele trake. Sebastijan je ostao u automobilu i
gledao zgradu. Ponovo ju je iznervirao jer je uzeo zdravo za gotovo da mu je
mesto pored nje, na suvozačkom mestu, ali Vanja je smatrala da ne bi bilo u
redu da zapodeva svađu s njim dok idu na zadatak. Mogao je da bude
detinjast. Ona neće biti. Ona radi. Ali, kad se sve ovo malo smiri, Torkelu će
vrlo jasno staviti do znanja da Sebastijan posle ovog može slobodno da
putuje s nekim drugim. Torkel će biti sasvim dobra alternativa. Na kraju
krajeva, on je i insistirao da dovuče Sebastijana nazad. Policajac pored vrata
klimnuo joj je i tako joj dao znak da je prepoznaje. I ona je njega poznavala;
Erik kako li beše. Sećala ga se kao dobrog policajca, dobro organizovanog i
uvek mirnog. Nakon što joj je podneo izveštaj u svega nekoliko rečenica, nije
videla razlog da promeni mišljenje o njemu. Prateći instrukcije, on i njegov
kolega odmah su obavestili Riksmord čim su ušli u stan na trećem spratu i
pronašli ženu vezanu i ubijenu. Pokušali su da ništa ne dodirnu i odmah su
napustili mesto zločina da bi zaštitili kako stan tako i glavni ulaz, s ciljem da
izbegnu prljanje mesta zločina. Vanja se zahvalila Eriku i krenula u susret
Ursuli, Biliju i Torkelu, koji su upravo tad stigli.
„Mesto zločina je obezbeđeno. Treći sprat. Bili, možeš li da uzmeš
precizniju izjavu od Erika? On je prvi stigao.” Pokazala je na uniformisanog
policajca pored trake.
„Zar ne možeš ti?”
Vanja ga je samo zapanjeno pogledala. „Zašto, šta ćeš ti da radiš?”
„Mogu da odem do stana.”
„Porazgovaraj sa Erikom, a onda se popni”, ubacio se Torkel.
Bili je brzo progutao prigovor. Bila je jedna stvar podsetiti Vanju da su
jednaki u okviru tima, što je ponekad zaboravljala, ali sasvim druga
preispitivati šefovo naređenje.
„U redu.” Krenuo je prema Eriku dok su njih troje ulazili.
Sebastijan je još uvek stajao pored automobila. Video je Bilija kako mu
maše, ali nije mogao da odluči šta da radi: da ostane tamo i nervira se, ili
sazna da li je ono čega se pribojavao istina. Nije se činilo mogućim. Bila je
ovo velika zgrada. Apsolutno, totalno i potpuno nemoguće. Bilo je mnogo
zgrada koje su izgledale savršeno isto. Ali jednostavno nije mogao da se otme
utisku, nije mogao da natera noge da krenu. Bili mu je ponovo mahnuo.
Iznervirano.
„Hajde!”
Sebastijan nije više mogao da odlaže izlazak. Iako deo njega nije želeo
da radi ovo, morao je da se uveri. Uspeo je da natera noge da se pokrenu i
krenuo je prema Biliju. Pustiće ga da ga vodi. Pratiće njegovu energiju.
Ušli su u zgradu i krenuli uz kamene stepenice. Bili je brzo išao.
Sebastijan se kretao sve sporije i sporije. Bilo je to najobičnije sivo
stepenište. Bilo ih je na hiljade, desetine hiljada poput ovih. Anonimnih,
identičnih, sva su izgledala isto. Zašto je baš ovo stepenište po bilo čemu
posebno? Grozničavo je tražio detalje koji bi mogli da mu umanje sve jaču
paniku.
Čuo je kako Bili stiže na treći sprat. Čuo je kako s nekim tamo
razgovara. Sa jednim uniformisanim policajcem, video je kad se popeo.
Stajali su ispred otvorenih vrata. Delimično je video Torkela u stanu, u
predsoblju. Napravio je još nekoliko koraka, a onda pao na kolena, teško
dišući.
Sabrao se koliko je mogao da bi bar još jednom pogledao unutrašnjost
stana, s poslednjom, očajničkom nadom da greši.
Ali nije grešio.
Video je taj predmet kako leži na podu dnevne sobe.
Smeđeg plišanog medu sa crvenim ukrasom na kom je pisalo:
„Najboljoj mami na svetu.”

Torkel je navukao nazuvice za cipele, ali nije ušao u dnevnu sobu gde se
nalazio krevet. Nije bilo ni najmanje mesta sumnji da imaju posla sa istim
ubicom. Spavaćica, vezane ruke i noge, zjapeća rana na vratu – sve je
ukazivalo na isti zaključak. Istovremeno je osetio nemoć i gnev. Još jedna
žrtva koju nisu bili u stanju da zaštite. Ursula je stajala u sredini prostorije i
metodično fotografisala mesto zločina. Bez sumnje će proteći nekoliko sati
pre nego što završi preliminarnu istragu. On i ostali mogu da otpočnu
razgovore sa komšijama. Nameravao je da krene od žene koja je pozvala
policiju pre nekoliko sati. Odjednom je začuo Sebastijanov glas iza sebe.
„Torkele.” Zvučao je slabije nego obično. Okrenuo se i video posivelog
Sebastijana koji je stajao pored vrata, naslonjen na betonski zid stepeništa.
Činilo se da je zid jedina stvar koja ga drži uspravno.
„Šta je?”
„Moram da razgovaram s tobom.” Sebastijan je bukvalno šaptao.
Torkel mu je prišao, i Sebastijan ga je povukao malo niz stepenište.
Torkela je to iznerviralo; poslednje što mu sad treba jeste da se igra gluvih
telefona.
„Šta hoćeš, Sebastijane?”
Pogled u Sebastijanovim očima bio je molećiv. „Mislim da je možda
poznajem. Anete Vilen, da li je to njeno ime?”
„Mislimo da jeste. Ona ovde živi, u svakom slučaju.”
Izgledalo je da je Sebastijan na trenutak izgubio ravnotežu; ponovo se
potpuno oslonio na zid.
„Kako je poznaješ?”, pitao je Torkel, nešto manje iznerviran. Sebastijan
je očigledno bio uznemiren.
„Bili smo zajedno na jednoj grupnoj terapiji. Jednom. Otišao sam tamo
samo jednom... Imali smo seks.”
Naravno. Da li je Sebastijan ikada upoznao ženu s kojom nije imao
seks? Torkel je sumnjao u to. To Sebastijanu uglavnom ništa nije značilo, ali
sad je bio vidno uznemiren, što je Torkela ispunilo zebnjom.
„Pre koliko vremena se to dogodilo?”
„Otišao sam od nje nešto pre pet.”
„Šta? Jutros?”
„Da.”
Svi zvuci odjednom su nestali.
„Jebote, Sebastijane!”
„Izvini, ne znam...” Sebastijan je tražio prave reči. Nije uspeo da ih
nađe. „Hoću reći... šta da radim, dođavola?”
Torkel se osvrnuo oko sebe. Video je uniformisanog policajca koji je
stajao pored Bilija i Vanje dok su obavljali razgovore od vrata do vrata.
Video je kako Ursula uzima crnu torbu i menja objektive za krupnije
kadrove. Onda je ponovo pogledao Sebastijanovo bezbojno lice. Čoveka kog
je upravo uključio u istragu, koja se upravo pretvorila u pravu noćnu moru
bar kad je policijski posao u pitanju.
„Vratićeš se u stanicu. I ostaćeš tamo dok ja ne dođem.”
Sebastijan je skoro neprimetno klimnuo, ali nije se ni pomerio.
Torkel je odmahnuo glavom isfrustrirano i okrenuo se policajcu. „Neko
mora da odveze ovog čoveka do stanice – možete li da se pobrinete za to,
molim vas?”
Onda se vratio do Ursule, u stan. Vratio se užasnom zločinu koji je
ionako bio previše komplikovan, ali koji je sada prerastao u jednostavniji od
dva problema.

SEBASTIJAN SE NIJE SEĆAO POVRATKA u Riksmord. Sećao se da je odlučio da

sedi pozadi u automobilu. Sećao se da je vozila žena. Bio je potpuno zauzet
pokušavajući da nekako shvati današnji dan. Parališući osećaj panike počeo
je da nestaje negde na pola puta do stanice. Logički sled razmišljanja mu se
povratio. Dočekao ga je oberučke. Bilo mu je potrebno da funkcioniše. Bio
mu je potreban intelekt. Situacija je bila kritična. Anete Vilen je mrtva.
Ubijena. Veliko pitanje koje se Sebastijan skoro nije usuđivao da postavi bilo
je da li on ima nekakvu ulogu u sledu događaja. Spavao je sa Anete Vilen.
Ubrzo nakon toga, ona je ubijena.
Želeo je da veruje u verovatnoću.
Slučajnosti.
Sudbinski zaplet.
Čitavim bićem je želeo da ovo bude greška. Ali kakva je šansa da je
ubica samo slučajno odabrao Anete Vilen? Skoro nikakva.
Do sada nisu uspeli da pronađu nikakav geografski obrazac u ubičinom
odabiru žrtava. Jedno u Tumbi, jedno u Bromi, jedno u Nineshamnu. A sad i
u Liljeholmenu. Ostale žene su ubijene u svojim kućama – dve kuće su bile
odvojene, jedna u nizu. Sad je napao u velikoj zgradi, izložio se ozbiljnom
riziku da bude otkriven i još jasnije istakao da je u pitanju nasumični napad.
Na nesreću. Kako god je Sebastijan prevrtao misli u glavi, uvek je stizao da
istog zaključka.
Postoji nekakva veza.
 On i Anete.
Anete i ubica.

Sebastijan se vratio u Riksmord. Nije imao nikakav plan. Sačekaće Torkela.

Nije čak znao ni da li će mu dozvoliti da ostane.
Pronašao je put do Sobe. Bar će moći da zatvori vrata i bude sam sa
svojim grozničavim mislima. Prišao je i stao ispred table sa fotografijama i
beleškama. Pogledao je Bilijevu vremensku liniju i fotografije prethodnih
žrtava. Uskoro će im se pridružiti i Anete Vilen. Nijedna od njih nije bila baš
naročito mlada. Sve su imale preko četrdeset. Možda u tome ima nečega. Sve
su imale prošlost. Mnogo izvesnije obrasce u prošlosti. Znao je da je Bili već
prošao kroz sve, ali svejedno mora da sačeka Torkela, a moglo bi da potraje
satima dok se ne vrati. Mogao bi nešto i da radi. Uz malo sreće, rad bi mogao
sve te druge misli da skrene.
Na stolu su ležale tri fascikle o žrtvama, ostavili su ih kad su odjurili za
Liljeholmen. Sebastijan je seo i privukao ih. Imale su sve dostupne
informacije o svakoj, od zvaničnih poreskih izjava i podataka sa izbornih lista
do forenzičkih dokaza i razgovora sa svima, od najbližih i najmilijih srodnika
žrtava do kolega i komšija. Može li da pronađe nešto što niko drugi nije
primetio? Šanse su prilično male. Ovaj tim je najbolji u Švedskoj. Ali
nameravao je da pokuša.
Morao je to da uradi.
Morao je da pokuša da shvati.
Počeo je da čita. Prva žrtva. Marija Lije. Nedavno je napustila supruga
Karla, iako razvod još uvek nije okončan. Tu je bio i poduži razgovor sa
uskoro bivšim suprugom; imao je deset A4 stranica. Marija i Karl su dugo
bili u braku, ali nisu imali dece i jednostavno su se udaljili jedno od drugog.
Marija Lije je radila kao ekonomski stručnjak u jednoj agenciji za
zapošljavanje iz grada. On je radio za „Tele 2”, a prošle godine upoznao je
jednu mladu ženu i upustio se u aferu. Onda su usledili razotkrivanje, svađe i
prekid, sve u brzom sledu jedno za drugim. Marija Lije isplatila je Karla za
kuću; bio mu je potreban novac, jer mu je nova partnerka već bila trudna.
Marija Lije nedavno je podnela zahtev za promenu prezimena na devojačko,
Kaufman, i imali su...
Sebastijan je stao. Ponovo je pročitao prezime. To ne može biti.
 KAUFMAN.

URSULA JE ZAVRŠILA S FOTOGRAFISANJEM i želela je da sačeka istražiteljski

tim pre nego što pomere i pregledaju telo. Automobil za odvoženje tela
zadržan je zbog velike saobraćajne nesreće, pa je Ursula otišla do prozora u
dnevnoj sobi kako bi odmorila oči na nečemu drugom, što nije bledo i
prljavosivo telo i zgrušana krv na krevetu.
Napolju je još uvek bio savršen letnji dan, s prozirnim plavim nebom.
Jarko sunce preselilo se na zapad i više nije sijalo pravo u stan punom
snagom, ali vrućina je još uvek bila velika u sparnoj sobi. Ursula je pažljivo
otvorila balkonska vrata i izašla. Napolju je bilo ipak malo svežije. Balkon je
bio mali, ali bio ljupko sređen; prelepa žuta ruža puzavica u ukrasnoj saksiji
od terakote prekrivala je betonski zid. Dve stolice na sklapanje stajale su
pored belog, metalnog baštenskog stola u francuskom stilu. Jedino što je
stajalo na stolu bila je bledoplava činija za šećer, sa vitkim belim iscrtanim
cvetićima. Neće proći mnogo i neko će je uzeti u ruku i pitati se šta da radi s
njom, kao i sa svim ostalim stvarima iz stana. Stvarima koje ostavljamo za
sobom. Ursula je prišla ogradi i pogledala na raskrsnicu Esinge i zelenu šumu
koja se nalazila iza nje. Gledala je kako automobili jure po višetračnom auto-
putu. U stanu, jedan život je okončan, dok je napolju drugi nastavljao da teče.
Tako je to uvek bilo. Život je reka; ne možeš ga zaustaviti koliko god to
želeo. Koliko god se to činilo teško osobi koja je pogođena, veoma blizu,
život se prosto nastavljao.
Duboko je udahnula, pustivši da joj kiseonik ispuni pluća. Zatvorila je
oči i razmišljala. Nije bilo ni najmanje sumnje da je u pitanju isti ubica. Sve
se slagalo, od spavaćice, preko najlonskih čarapa, zjapeće rane na grlu i
silovanja otpozadi. Kako bi bila apsolutno sigurna, potražila je ostavu koja se
može zaključati spolja. U samom stanu je nije bilo i Ursula je pretpostavila da
se nije mnogo toga promenilo otkako je i ona sama živela u stanu, iako je to
bilo pre dosta godina. Sigurno postoji neka ostava. I stvarno je postojala. Ali
u podrumu.
Sa druge strane čeličnih vrata pronašla je dugačak hodnik s betonskim
podom. Gole sijalice na svakih pet metara osvetljavale su male podrume iza
obične žičane ograde pričvršćene za drvene letve. Po jedna gruba drvena
vrata sa bravom sa spoljne strane vodila su u svaki podrum. Osećao se slab,
ali nepogrešiv miris buđi.
Ursula je prolazila pored identičnih ostava sve dok nije stigla do broja
19, što je bio i broj Anetinog stana. Lokot je bio obijen. Lagano je otvorila
vrata i pažljivo, s rukavicama na rukama, provirila unutra. Ovo se sad mora
smatrati mestom zločina. Relativno malo toga se nalazilo u Anetinom
podrumu. Većina ostalih podruma, pored kojih je Ursula prošla idući
hodnikom, bila je manje-više krcata stvarima. U Anetinom se nalazilo svega
nekoliko kutija, jedna podna lampa, sklopivi sto i četiri drvene stolice,
poslagane jedna povrh druge. U sredini su se nalazile uredno poslagane
zalihe: gazirani sok, keks, banane, tabla čokolade i prazna flaša za urin. Sve
je stajalo u savršenoj liniji, na savršenoj međusobnoj udaljenosti. Isto kao i na
ostalim mestima zločina. Ursula, iskusni tehničar za analizu takvih mesta,
odjednom se stresla; bilo je to nešto što nikad ne bi priznala ostalima, ali
preciznost s kojom je počinilac u svakom pojedinačnom slučaju postupao
užasavala ju je. Čučnula je, izvadila mali metalni lenjir i izmerila odstojanje
između predmeta. Kao što je i pretpostavila: 4,5 centimetara. Sigurno je to
svaki put merio, pomislila je. Za tako nešto je potrebno vreme. Ali on je sebi
dozvoljavao da ga potroši. Toliko je bio hladnokrvan. Neuznemiren. Toliko
mu je bilo bitno da sve uradi kako treba.
Da završi ritual.
Da uradi sve potpuno isto kao Hinde.
Ponovo se stresla.
Misli su joj prekinute kad je čula Torkela kako ulazi u stan. Izgleda da je
baš nju tražio; nije je primetio na balkonu i krenuo je prema maloj kuhinji.
„Torkele!”, pozvala ga je, kucnuvši po prozoru. Pogledao ju je i
klimnuo. Izraz lica mu je bio ozbiljan. Izašao je na balkon i otpočeo razgovor
o donekle nebitnijim stvarima. Stvarima koje je mogao da shvati.
„Kucamo na sva vrata, ali do sada nismo saznali ništa. Anete je bila tiha,
poštovana stanarka. Nije privlačila nepotrebnu pažnju na sebe. Njen bivši
muž je izgleda bio neka baraba, ali niko ga nije video već mesecima.”
Ursula se okrenula prema pejzažu. „A šta je sa prijateljicom koja ju je
pronašla?”
„Lena Hegberg, živi nedaleko odavde. Danas je trebalo zajedno da
ručaju, ali Anete se nije pojavila. Lena ju je čitavo posle podne zvala, ali ona
se nije javljala.”
 Ursula potvrdno klimnu glavom. „Mrtva je manje od dvanaest sati.”
„Poslednjih nekoliko godina su za Anete bile prilično teške”, nastavio je
Torkel, „pa se Lena zabrinula i odlučila da dođe posle posla. Videla je
tragove krvi na podu kroz prorez za poštu...”
„Na koji način su te godine bile teške?”
„Razvod, sin se odselio u inostranstvo, izgubila je posao. Izgleda da je
bila prilično depresivna.” Torkel je pogledao saobraćaj pre nego što je
nastavio. „Vanja proverava bivšeg muža.”
„To je verovatno dobra ideja, ali u pitanju je isti ubica. Niko drugi.”
Torkel je teško uzdahnuo. Ursula ga je pogledala. Bio je veoma
smrknut, pomislila je.
„Moramo da se postaramo da sve radimo po propisima”, rekao je,
možda više sebi nego njoj. „Ništa nam ne sme promaći.”
Na trenutak su zaćutali, oboje gledajući auto-put. Torkel ju je uhvatio za
šaku i pogledao je. Iznenadila se, ali se nije povukla.
„Imamo problem. Veliki problem.”
„Šta?”
„Jesi li sigurna da je mrtva manje od dvanaest sati?”
„Teško je reći zbog vreline, ali negde između šest i dvanaest sati.
Zašto?”
Torkel joj je još jače stisnuo šaku. „Sebastijan je sinoć imao seks sa
njom.”
„Molim?”
„Sebastijan Bergman imao je s njom seks i otišao je iz ovog stana pre
otprilike dvanaest sati.”

SEBASTIJAN JE OSETIO KAKO SVE ističe iz njegovog tela. Sve. Vazduh.

Sposobnost pokreta. Fizička sposobnost da se orijentiše. Skoro je pao na pod,
a zadržao se uhvativši se za sto. Držao se za pločastu površinu kao da je to
jedina stvar koja ga drži da ne propadne u ambis koji se otvorio pred njim.
To je bilo nemoguće.
To je bilo savršeno i potpuno nemoguće.
 Pa ipak, bilo je istina.
To je shvatio dok je usplahireno pregledao fotografije, prepise
razgovora, izjave svedoka i lične podatke. Svugde je pronalazio vezu i
sećanja koja ranije nije sretao. Istina se uzdizala pred njim kao bleda figura,
uništavala sumnju, nadu i mutnu neizvesnost. Preuzela mu je dušu kao neka
strana sila. Tresao se, jedva je uspevao da diše. Okrutna istina podsetila ga je
na trenutke sa plaže Hao Lak, gde se njegovo unutrašnje biće već jednom
susrelo sa istom mrtvački belom, neumoljivom figurom. U toj prilici, dok je
polunag sedeo, povređen i krvav, u ruševinama i okružen palminim lišćem,
pokreti su mu bili obojeni crnilom žalosti i paralisali ga. Ovog puta, u
kancelariji sedišta policije, uvid se kristalisao u čisti užas. Destruktivni strah.
Pokušao je da se koncentriše, da odbaci te misli kako bi se nekako pozabavio
panikom koja je pretila da ga sveg obuzme. Udarao je po stolu stisnutom
pesnicom. Ispustio je iz sebe prigušeni jecaj. Pokušaće bilo šta samo da
pronađe bilo kakav fokus ili pravac. Posle nekoliko minuta, uspeo je da se
uspravi na noge uz strašan napor. Lelujao se, ali je povratio ravnotežu i
oteturao se do prozora, očajnički želeći da gleda nešto drugo osim slika
mrtvih žena prostrtih po čitavom stolu i prikačenih za tablu. Napolju, sunce je
i dalje sijalo. I onog dana je sijalo na plaži, uhvatio je sebe kako razmišlja o
tome, i odjednom je u glavi pokušavao da uhvati Sabine za ruku. Želeo je da
je drži. Da je ovog puta ne pusti. Da se sakrije u šaku svog deteta, da se utopi
u njenoj suncem ogrejanoj koži, mekim prstima. U jednoj kratkoj sekundi,
video ju je pred sobom, okruglih obraščića, plavih očiju punih života i
kovrdžave kose koja joj se spuštala niz vrat. Čvrsto ju je držao. Želeo je da je
zaštiti kao što je i za samog sebe tražio spas. Spas od istine koja je počivala u
tim neshvatljivim vezama. Da nestane zauvek sa svojom kćerkom.
Ali odjednom, ona je nestala. Iščupana je iz njegovog stiska. Ponovo.
Stajao je sasvim sam. U sobi za sastanke punoj slika mrtvih ljudi. Sa
razornom istinom kao jedinim društvom.
Protegnuo se.
Baš kao što je to uradio na plaži tog dana, i uspravio se.
I lagano otišao.

PRVA REAKCIJA IZNENADILA JE TORKELA. Očekivao je gnev, ali njen

odgovor je bio više poput blede ćutnje. Onda je usledila kanonada pitanja.
Kako je to moguće? Da li je to stvarno istina? Nije bilo neuobičajeno za
Sebastijana Bergmana da sve zabrlja, ali da to učini u ovolikim razmerama, i
na ovakav način, bilo je posebno neverovatno. Sebastijan je spavao sa ženom
koja je u toj sobi. Ženom koja je posle toga ubijena. Sve se dogodilo za svega
pola dana, manje-više nekoliko sati. Neko je kopirao Edvarda Hindea. Do
poslednjeg detalja. Sebastijan je osoba odgovorna za zatvaranje Hindea,
osoba koja je sastavila poslednje delove slagalice. Bili su to najblistaviji
trenuci Sebastijana kao kriminalističkog psihologa, i to je od njega napravilo
čoveka kakav jeste. Kako god je Ursula tumačila to u svojoj glavi,
neprekidno je dolazila do istog nemogućeg zaključka.
Postoji nekakva veza.
Ali to jednostavno ne može biti istina.
Zajedno su odmah odlučili da i ostatak tima mora biti obavešten. Dok su
trčali niz stepenice, jednom malom Torkelovom delu je laknulo što je imao
dovoljno mudrosti da čitav tim uključi u odluku o primanju Sebastijana.
Inače, sve ovo bi bio isključivo njegov problem. Nije voleo da razmišlja na
takav način; to mu se činilo beznačajnim pored ubijene žene koja leži u stanu
na trećem spratu. Ali misao je svejedno bila tu.
Bili se odmakao od policijskih vozila i radoznalih posmatrača koji su
počeli da se skupljaju. Razgovarao je telefonom, koračajući tamo-amo dok je
pričao. Vanja je krenula prema njima, klimnuvši prema Biliju.
„Pokušava da pronađe bivšeg muža kako bismo poslali vozilo. Pronašli
smo Anetinog sina u Kanadi, a lokalna policija je krenula da ga obavesti. Ako
nam se ne javi, pozvaćemo ga kasnije.”
Torkel je nestrpljivo klimnuo. Sve je to bilo divno i krasno, ali
obaveštavanje najbližih rođaka trenutno je bilo veoma nisko na listi prioriteta.
„Kaži tamo da ćeš ponovo zvati ako ga već nisi našao”, oštro je rekao
Biliju.
„Upravo su krenuli da ga dozovu.”
„Moraćeš da ponoviš poziv. Moramo da razgovaramo. Odmah.”
Bili je prekinuo razgovor. Torkel je veoma retko koristio tako
naredbodavan ton. Očigledno to što je morao da kaže nije moglo da čeka.
Oni koji su se okupili sa druge strane policijske trake gledali su ih
ljubopitljivo dok su stajali u uskom krugu.
„Imamo situaciju”, počeo je Torkel. „Sebastijan je spavao sa žrtvom pre
nekih dvanaest sati.”
Bili i Vanja su samo nemo zurili u njega. Biliju je zazvonio telefon.
Verovatno su pronašli bivšeg muža. Bili nije primio taj poziv.

Torkel i Bili pojurili su nazad u stanicu Vanjinim automobilom. Odlučili su

da Ursula požuri u laboratoriju i pokuša da ih ubedi da ustanove tačno vreme
Anetine smrti što je pre moguće.
Vanja se stvarno razgoropadila na Sebastijana ovog puta, ali Torkel ju je
zamolio da se bar ovog puta malo smiri. Bar na neko vreme. Morali su da
saznaju šta se dogodilo, morali su da prikupe činjenice i informacije, a onda
da delaju. Ne smeju da zaborave da su četiri žene mrtve i da im to mora biti
glavna briga. Ništa drugo. Moraće profesionalno da se pozabave
Sebastijanom. Ne smeju da dopuste da ih osećanja nadvladaju u ovom
stadijumu, koliko god da su jaka. Vanja se ugrizla za jezik i zaćutala, ali Bili
je video da se puši od gneva.
Parkirali su u podzemnom parkingu i liftom ćutke krenuli prema svom
odeljenju. Prvo su Sebastijana potražili u Sobi. Ona je bila prazna, ali sto je
bio u haosu; dosijei prethodnih žrtava bili su otvoreni, a svud po stolu su bile
razbacane fotografije, transkripti i listovi A4 papira. Jedna fotelja je bila
preturena. Neko je bio ovde. Sebastijan, po svemu sudeći.
„Ostani ovde i vidi možeš li ovo da središ.” Torkel je mahnuo prema
stolu dok se okretao prema Biliju.
„U redu.” Biliju je palo na pamet da ga pita zašto Vanja to ne uradi. Ali
ovo zaista nije bilo pravo vreme.
„Proveri da ništa ne nedostaje. Ako nedostaje, želim da znam”, rekao je
Torkel, krenuvši prema vratima.
Bili ga je zaustavio. „Ne misliš valjda stvarno da je Sebastijan umešan u
sve ovo?”
Torkel je bio smrknut kad se okrenuo prema Biliju, držeći se za kvaku.
„Po onome što zasad znamo, on je poslednja osoba koja je Anete Vilen videla
živu. Tako da jeste, umešan je.”
Torkel i Vanja požurili su niz hodnik i ušli u prostoriju za odmor, gde se
grupa uniformisanih policajaca posluživala kafom iz aparata. Jedan od njih je
video Sebastijana pre nekog vremena i javio mu se, ali Sebastijan mu nije
odgovorio. Vrata Torkelove kancelarije bila su otvorena. Sebastijan je sedeo
skljokan u fotelji, pognute glave. Kad je Torkel ušao, Sebastijan je lagano
podigao glavu. Izraz lica mu je bio rezigniran, pa ipak donekle snažan. Kao
da je stigao do kraja puta i sad više nema gde da beži, ali svakako namerava
da se bori. Ustao je. Vanja se pojavila u dovratku i pogledala Sebastijana
pravo u oči, pogleda punog potisnutog gneva.
„Ostavi nas nasamo, molim te.” Torkel je instinktivno osećao da bi bilo
najbolje da sa starim prijateljem popriča nasamo. Bio mu je potreban dijalog,
a ne momentalna konfrontacija. Pogledao je ovlaš Vanju. „Zatvori vrata.”
Bez ijedne reči je učinila ono što joj je rekao. Uz blagi tresak, možda.
Torkel je pogledao Sebastijana. „Ti i ja moramo da raščistimo neke
stvari.”
„Više nego što misliš.” Sebastijanov glas je bio jasan, i u najmanju ruku
podjednako snažan kao i Torkelov. Ovaj iznenadni izliv snage iznervirao je
Torkela; Sebastijan bi trebalo da govori glasom ne glasnijim od šapata,
pomislio je pre nego što je nastavio.
„Što se tebe tiče, ovo se završava ovde. Nećeš više ništa imati sa
tekućom istragom.”
„Da, hoću.”
„Sebastijane, slušaj me!” Torkel nije uspeo da suzbije gnev. Da li
Sebastijan stvarno ne uviđa u čemu je problem? „Imao si seks sa jednom od
žrtava.”
„Imao sam seks sa sve četiri.”
Torkelovo lice izgubilo je boju dok je bledo piljio u Sebastijanove
užarene oči.
„Ovo nije običan imitator, Torkele. Ovo je lično. I usmereno je protiv
mene.”

PROŠLO JE DOSTA DOK SE čitav tim nije okupio. Pozvali su Ursulu da se vrati
s patologije, iako autopsija nije bila ni blizu gotova. Bili je poslagao dosijee i
sredio sve pre nego što su se Sebastijan i Torkel vratili u Sobu; ništa nije
nedostajalo, koliko je video. Iako ju je to nerviralo, Vanja se spremno složila
da preuzme na sebe zadatak pronalaženja Anetinog bivšeg supruga. Posle
onog što se dogodilo morala je da oseti da su i dalje efikasni policajci i bila je
spremna da tako i postupa. Uspela je da ga pronađe i poslala je patrolu da ga
obavesti šta se dogodilo. Ako je već saznao, svejedno će ga na licu mesta
saslušati i ustanoviti ima li alibi za određeni period vremena. Vanja se
poslednja vratila u Sobu i značajno stala odmah pored vrata, prekrstivši ruke
na grudima. Što je dalje moguće od Sebastijana.
„Suočili smo se sa kritičnom situacijom”, počeo je.
Vanja je odmahnula glavom. „Ti si se suočio s kritičnom situacijom. Ne
mi. Ne uvlači nas u to, ako nemaš ništa protiv.”
Torkel ju je ućutkao pogledom. „Pusti ga da završi.”
Sebastijan je zahvalno klimnuo glavom prema Torkelu i pokajnički
pogledao Vanju. Nije želeo sada da se raspravlja s njom. Sve, samo ne to.
Prošlo je mnogo vremena otkako se osetio toliko samim.
Okrenuo se i pokazao na fotografiju prve žrtve. „Prvo nisam prepoznao
Mariju Lije, ali prezivala se Kaufman kad je bila na univerzitetu. Po
dokumentima, studirali smo tamo u isto vreme, i sećam se da sam se viđao sa
Marijom Kaufman neko vreme.” Progutao je i prešao na fotografiju Katarine
Granlund.
„Trebalo je da prepoznam Katarinu. Došla je na promociju knjige 1997.
Na sajam knjiga. U to vreme već je bila udata. Videli smo se nekoliko puta.
Shvatio sam to kad sam pročitao da je imala malu tetovažu zelenog guštera
na... na intimnom mestu...”
„Mora da se šališ?”, rekla je Vanja. „Ne sećaš se kako se zovu žene koje
si ševio, ni kako izgledaju, ali se sećaš kakve tetovaže su imale tamo dole?”
„Tetovažu je lakše zapamtiti nego lice”, oglasio se Bili.
Vanja se okrenula prema njemu brzinom munje. „Da li ti to njega
braniš?”
„Samo kažem da...”
„Prestanite. Oboje!” Torkel je prekinuo diskusiju kao da odvaja dvoje
svadljive dece. „Sebastijane, molim te, nastavi.”
Sebastijan nije mogao da pogleda Vanju kad se okrenuo ka poslednjoj
fotografiji. Plavuši iz Nineshamna. Žrtvi broj dva.
„Hanet Janson... nju ne prepoznajem, ne sećam je se uopšte, ali u
jednom intervjuu sam pročitao da je poznata kao Jojo, a ja sam... spavao sa
Jojo, nekoliko godina nakon što sam otišao sa univerziteta. U Vekšeu... Bila
je plava i ovde je imala ožiljak.” Sebastijan je pokazao na gornju usnu.
„Džanet Janson je rođena u Vekšeu i imala je korektivnu operaciju zečje usne
kao dete.”
Posle njegovih reči usledila je potpuna tišina. Vanja je upiljeno gledala u
njega s čistim gađenjem na licu. Sebastijan je odjednom izgledao veoma staro
i umorno.
„To znači da je moja krivica što su baš ove žene mrtve. Ja sam veza koju
ste tražili. Ja i Hinde.”
„Ali Edvard Hinde je zatvoren u Levhagi”, rekao je Bili. „Možemo li
zaista biti sigurni da ima neke veze s ovim?”
„Malo je verovatno da bi neko mogao da oponaša Edvardova ubistva do
poslednjeg detalja i da sve žrtve budu povezane sa mnom, a da Edvard nema
veze s tim. Četiri ubistva, četiri žene s kojima sam spavao – mora da postoji
neka veza!”
Prostorija je ponovo zapala u tišinu. Znali su da je Sebastijan u pravu.
Bilo je nemoguće zanemariti obrazac, koliko god oni to želeli.
Ursula je ustala i prišla tabli. „Zašto sad? Zašto se ovo događa baš sada?
Hinde je svoja ubistva počinio pre petnaest godina.”
„To je ono što moramo da otkrijemo”, odgovorio je Torkel, odjednom
shvativši da je Sebastijan ključ rešenja, kako god to sagledali. „Sebastijane,
da li si imao kontakt sa Hindeom otkad si ga saslušao devedesetih?”
„Ne. Nikakav.”
Torkel je pogledao svoj tim. Prošlo je mnogo otkako im je na licu video
takvu mešavinu iznenađenja, šoka i ljutnje. U trenutku prosvetljenja znao je
šta treba da uradi. Bilo je vrlo verovatno da niko neće shvatiti. Ali bio je
sasvim siguran. Torkel nije poznavao Edvarda Hindea kao Sebastijan, ali ga
je dovoljno dobro poznavao i bio je svestan da im je protivnik jedan
proračunat i veoma inteligentan psihopata. Devedesetih je išao jedan korak
ispred njih sve vreme, sve dok se Sebastijan Bergman nije priključio istrazi.
Veliki deo tima je bio skeptičan o uključivanju egocentričnog psihologa,
ali Torkel je svoje mišljenje promenio prilično brzo. Tek sa Sebastijanom u
timu počeli su da otkrivaju obrasce, što je dovelo do Hindeovog hapšenja. To
je bila istina. Sebastijan mu je bio potreban. Pokušao je da uhvati Vanjin i
Ursulin pogled, i nakašljao se.
„Ovo vam se neće svideti. Ali morate mi verovati. Želim da Sebastijan
bude prisutan kad budemo saslušavali Hindea.”
„Kako to misliš?” Vanja se izgleda malo smirila, ali sada je pronašla
novi izvor energije. Obraze joj je prekrilo bledo rumenilo. Rumenilo ljutnje.
„Ako Hinde vidi Sebastijana kao protivnika, ako je otišao toliko daleko
da to bude jasno...” Torkel je zaćutao i pogledao Sebastijana, koji je začudo
delovao ravnodušno. „Onda će dobiti Sebastijana za protivnika. Stvarno.”
„Zašto?”, opet Vanja. Naravno.
„Jer sve dok mu ne pokažemo da smo razumeli, postojaće opasnost.”
„A ako se Sebastijan pojavi, prestaće?”
„Možda. Ne znam.”
Niko ništa nije rekao. Nisu znali čak ni odakle da počnu. Torkel se
ponovo obratio Vanji.
„Sutra ideš sa Sebastijanom u Levhagu.”
„Nema šanse! Ima još ljudi u ovom timu.”
„Ali od tebe tražim da Sebastijana držiš na oku. Neko će morati da mu
ispraši tur ne bude li se lepo ponašao. Ti ćeš to obaviti bolje od bilo kog
drugog.”
Vanja je pogledala Sebastijana, a onda ponovo Torkela. Sebastijan i
Hinde bili su povezani na način koji nije razumela, a sad još Torkel predlaže
da ponudi Hindeu tačno ono što ovaj traži. To sigurno ne predstavlja
postupanje po pravilima. Naprotiv, to bi moglo vrlo loše da se završi.
Napravila je nekoliko koraka prema njemu. „Shvataš li ti šta radiš?”
„Da.”
Vanja se osvrnula oko sebe tražeći podršku drugih, ali nije je dobila.
Bili se nagnuo napred. „Nešto razmišljam: da li bi trebalo da izdamo
nekakvo upozorenje?”
Svi su ga pogledali s nerazumevanjem.
Biliju je odjednom bilo neprijatno. „Mislim, sigurno ima mnogo žena
koje... koje su u opasnosti, ako me razumete.”
 Vanja je odmahnula glavom. „A šta ćemo da radimo? Da objavimo
fotografije sa hapšenja – ‘Jeste li spavali s ovim čovekom?’ Koliko ih ima?
Sto? Dvesta? Petsto?”
Sebastijan ju je pogledao, a onda fotografije mrtvih žena. „Nemam
pojma, iskreno da kažem.”
Ursula je ustala. „Idem da pozovem laboratoriju; moram da
porazgovaram s nekim normalnim.”
Torkel je pokušao da uhvati njen pogled, ali nije uspeo.
Pre nego što je stigla do vrata, i Bili je ustao. Izgleda da se nečega setio i
bio je pun energije. „Čekajte malo, ima tu još nešto. Kako ih bira?”
Brzo je prišao tabli i pokazao na fotografije. „Slušajte me. Recimo da je
moguće ući u trag bivšim vezama, ako malo tražiš i dugo planiraš, ali šta je sa
Anete Vilen? Kako je znao za nju? Tek juče si je upoznao, zar ne?”
Svi su razmislili o ovome što je Bili rekao. Osetili su se kao da im
čudovište koje gone iznenada diše za vrat. Bili je pogledao Sebastijana,
ozbiljnog izraza lica. „Jesi li imao osećaj da te neko možda prati?”
Ovo pitanje je iznenadilo Sebastijana. Zašto se sam nije setio ove
mogućnosti? Zašto nije uvideo da se taj vremenski rascep između njega i
mrtvih žena odjednom smanjio? Sa decenija na manje od dvadeset četiri sata.
Sigurno ga je nesposobnost da prihvati nemoguće sprečila da to vidi.
„Nisam razmišljao o tome.”
Ali sada jeste.
I to vrlo ozbiljno.

SLEDEĆEG JUTRA ZAJEDNO SU STAJALI u liftu. Vanja je netremice gledala

brojeve koji su odbrojavali iznad vrata. Krenuli su na nivo P, parking.
Sebastijan je sprečio zevanje i umorno protrljao oči. Nije mnogo spavao.
Nikako nije uspevao da smiri uskovitlane misli. Hinde, četiri mrtve žene,
povezanost. Sve mu se kovitlalo u glavi. Zadremao je oko četiri, samo da bi
ga sat vremena kasnije probudio san. Posle tog trenutka više nije bilo šanse
da zaspi. Ustao je, popio kafu, istuširao se i odvezao do policijske stanice da
sačeka Vanju. Da bi otišli u posetu Hindeu.
„Ako je to istina, četiri žene su mrtve zbog tebe”, rekla je sad, ni ne
pogledavši ga.
Sebastijan nije odgovorio. Šta je i mogao da kaže? Seks s njim je jedino
što su četiri žrtve imale zajedničko. Seks sa Sebastijanom Bergmanom.
Smrtna kazna.
„Trebalo bi da nosiš znak upozorenja oko vrata. Gori si od side.”
„Možda smatraš da sam ovo zaslužio”, tiho je rekao Sebastijan, „ali, da
li bi bila ljubazna da neko vreme ćutiš?”
Vanja se okrenula prema njemu, nepopustljivog izraza lica. „Izvini,
teško ti ovo pada? Pa, dozvoli mi da ti nešto kažem: ti nisi žrtva u ovom
slučaju.”
Sebastijan je škrgutao zubima i uzdržao se od odgovora. Nije imalo
smisla. Možda nije bio žrtva u pravom smislu reči, ali nije mogao biti ni kriv.
Ni na koji način nije mogao da pretpostavi da će neko, decenijama kasnije,
istražiti njegove noćne avanture i brutalno poubijati učesnice kako bi na neki
perverzan način pokazao svoju moć nad njim. Kao što nije mogao da predvidi
ni spreči onaj cunami. Držao je jezik za zubima. Nikad ona to neće razumeti.
To mu je bilo bolno. Mnogo bolnije nego što je Vanja mogla da zamisli.

„Jesi li imao osećaj da te neko možda prati?”

Sebastijan nikako nije uspevao da izbaci Bilijeve reči iz glave. Kako
možeš da znaš da li te neko prati? Nije imao pojma. Jutros u taksiju, na putu
do Kungsholmena, pogledao bi s vremena na vreme kroz zadnje staklo, ali
bilo je nemoguće reći da li ga neki od automobila iza njih prati ili ne. Možda
je to bio neki instinkt koji policajci razviju, ali on nije bio policajac. I ne, to
sigurno ne može biti istina. Pratio je Vanju nekoliko meseci, a ona ništa nije
primetila. U to je bio siguran. Da jeste, ne bi sad sedeo s njom u njenom
tamnoplavom volvou.
Vanja je vešto isterala automobil s parkinga i prišla bezbednosnoj rampi.
Dok su izlazili, dala je žmigavac da skrene desno.
„Čekaj.”
Kao i uvek, izrazom lica je odavala nervozu dok se okretala prema
njemu. Pitao se da li taj pogled čuva za njega, ali nije želeo o tome da
razmišlja.
„Bolje skreni levo. Prođi ispred glavnog ulaza.”
 „Zbog čega?”
„Pucanj u prazno. Ako me neko prati, možda me čeka tamo. Uvek idem
tuda, a ako ne idem pešice, to je mesto gde me taksi doveze.”
Vanja je prebacila pokazivač pravca na levo i uključila se u saobraćaj.
Posle još jednog skretanja, zaobišli su ugao i skrenuli na Polhemsgatan.
„Stani.”
Vanja je uradila ono što je tražio. Sebastijan je gledao ulicu pred njima.
Nije bilo mnogo pešaka u okolini, ali Kronoberg park nalazio se preko puta
Riksmorda. Bilo je nemoguće videti ceo park, bar ne iz vozila. Ne na ovaj
način, u svakom slučaju.
Sebastijan se okrenuo ka Vanji. „Imaš li dvogled u automobilu?”
„Nemam.”
I ponovo je Sebastijan pogledom pretražio ulicu. Znao je mnogo toga o
praćenju. Treba se držati van vidika, ali na pristojnoj udaljenosti tako da se
meta može lako pratiti ako se kreće. Svi koje je video izgleda da su nekuda
išli. Niko se nije zadržavao ili besciljno lutao okolo. Toliko o parku. I
odjednom je shvatio: kafić na ćošku. Naravno. Savršeni pogled bez
pobuđivanja i najmanje sumnje. Zato je i sam bio odabrao baš to mesto.
„Odvezi nas do kafića na sledećem ćošku.” Sebastijan je pokazao i
Vanja je pokrenula auto. Dok su se lagano vozili pored glavnog ulaza u
Riksmord, Sebastijan je gledao kroz bočni prozor u automobile parkirane
zdesna. Pokušao je da se seti da li je bilo redovnih gostiju. Neko ko je tamo
boravio često koliko i on. Nije mogao nikog da se seti, ali u suštini ga i nije
interesovala klijentela. Fokus mu je bio na nečemu drugom.
Nije bilo mesta za parkiranje, pa se Vanja delimično popela na trotoar,
preblizu pešačkom prelazu. Oboje su izašli i prešli kolovoz. Vanja je dva
poslednja koraka prešla veoma brzo i otvorila vrata. Sebastijan je čuo
poznato zvonjenje malog zvona u kafiću. Taman se spremio da krene za
Vanjom uz stepenice, kad se zaledio.
Sećanje.
Sekundu pre nego što su prošli pored ulaza u sedište policije. Parkiran sa
desne strane. Plavi ford fokus. Bledoplav. Plav kao pidžama nekog dečaka.
Čovek s naočarima za sunce sedeo je za volanom.
Misli su mu odlutale na onaj dan kad je odlučio da sredi radnu sobu.
Pogledao je kroz prozor. Pogledao je na svoje staro parking-mesto ispred
antikvarnice. U to vreme tamo je stajao još jedan automobil. Bledoplavi
automobil.
„Ideš li?” Vanja je i dalje čekala, držeći mu otvorena vrata. Sebastijan ju
je jedva čuo. Vrtelo mu se u glavi. Poseta Stefanu. Kada je ovaj otišao da
kupi mleko. Oni ljudi koji nisu uspevali da istovare klavir. Iza kombija.
Bledoplavi auto. Verovatno ford fokus.
„Sebastijane?”
Sebastijan se bez reči okrenuo, prešao kolovoz i uputio se u pravcu iz
kog su došli. Prema parkiranom automobilu.
„Šta to radiš?” Vanja je viknula za njim, ali nije joj odgovorio. Ubrzao
je. Daleko iza sebe čuo je kako malo malo zvono ponovo zvoni kad je Vanja
pustila vrata i pošla za njim. Počeo je da trči. Sumnja je prerastala u sigurnost
kad je ugledao kako se osoba na vozačevom mestu fokusa pomera.
Vozač se nagnuo unapred.
Upalio je motor.
Sebastijan je pružio korak.
„Sebastijane!”
Plavi automobil je krenuo. Sebastijan je protrčao između dva parkirana
automobila i istrčao na ulicu. Imao je nameru da blokira put kako god zna i
ume. Svojim telom. Na trenutak se činilo kao da vozač forda namerava da
napravi polukružni okret, ali Sebastijan je shvatio da neće uspeti da se
okrene; ulica je bila preuska. Vozač je očigledno shvatio to; ispravio je vozilo
i nagazio papučicu gasa. Ciljao je na Sebastijana.
„Sebastijane!”, opet Vanja. Predaleko je. Ovog puta je paničnije viknula.
Shvatila je šta će se desiti.
Automobil je bio na svega desetak metara od Sebastijana i nije
pokazivao znake da će se zaustaviti. Upravo suprotno. Zvuk turiranja motora
bio je sve glasniji i glasniji. Auto je ubrzavao. Shvativši da vozač nema
nameru da uspori, Sebastijan se bacio u stranu, između dva parkirana
automobila. Možda je to bila samo mašta, ali učinilo mu se da mu je ford
zakačio petu cipele projurivši pored njega.
Nastavio je velikom brzinom. Vanja je izvukla pištolj, ali znala je da ne
sme da usred Stokholma puca u automobil koji brzo zamiče, pa ga je vratila u
futrolu. Otrčala je do mesta gde je Sebastijan pao. S mesta na kom je stajala,
bilo je teško videti da li ga je auto udario ili ne. Čučnula je pored njega.
„Jesi li dobro?”
Sebastijan se okrenuo ka njoj. Bez daha. Uzdrman. Krvario je iz male
posekotine na slepoočnici, a i dlanovi su mu bili odrani.
„Broj. Zapiši registraciju.”
„Već sam to uradila. Jesi li dobro?”
Sebastijan je razmišljao o ovom pitanju. Podigao je šaku do glave i
pogledao krv. Sigurno je udario u jedan od automobila kad je pao. Rukom je
usporio pad. Moglo je biti mnogo gore. Ispustio je dugačak uzdah.
„Jesam. Dobro sam.” Ustao je na noge uz Vanjinu pomoć i stresao
prašinu sa sebe, najbolje što je mogao, a onda su krenuli prema svom
nepropisno parkiranom automobilu.
„Jesi li uspeo da ga vidiš?”, pitala ga je Vanja.
Sebastijan je slegnuo ramenima. Bolelo ga je malo. Sigurno je pao jače
nego što je isprva mislio. „Naočare i kapa.”
Ostatak puta do automobila prešli su u tišini. Pre nego što je Sebastijan
ušao, okrenuo se ka Vanji. „Bili je bio u pravu. Neko me je pratio.” Shvatio
je da izjavljuje ono što je bilo očigledno, ali morao je to da kaže. Da pretvori
to u reči. Neko ga je pratio. Svuda. Nije imao pojma. Bio je to skoro
nestvaran osećaj. Nestvaran i neprijatan. Bio je pod prismotrom.
„Da.” Vanja ga je gledala preko krova automobila, ali ovog puta nije
izgledala nervozno. Čak bi i blago negativna interpretacija njenog izraza na
licu otkrila izvesnu dozu saosećanja. Sebastijan je tog trenutka odlučio da će,
šta god da se desi, prestati da je uhodi. Nikad više neće stajati pod prozorom
njene zgrade. Nikad neće sedeti u susednom vagonu metroa. Pozvaće Trolea i
reći mu da sve prekine. Dosta je bilo.

Sat vremena kasnije, parkirali su se i izašli iz automobila. Biće to još jedan

divan letnji dan, a vrelina ih je zapahnula istog trena kad su otvorili vrata.
Jedva da su progovarali tokom vožnje, što je Sebastijanu savršeno
odgovaralo. Bilo mu je potrebno da ga ostave na miru s njegovim mislima.
Vanjin telefon je zazvonio. Javila se dok je zaključavala vrata; malo se
odmakla. Sebastijan je stajao na istom mestu i gledao bezličnu betonsku
zgradu iza visoke ograde. Još jedan pozdrav iz prošlosti. Još jedno mesto koje
je manje-više bilo nepromenjeno. Ovo uopšte nije bio njegov plan. Trebalo je
da prikupi deliće svog života. Za novi početak. Da sve krene iznova. To je
bila ideja iza pokušaja da se ponovo vrati u Riksmord.
Da prvo stvori život pre nego što postane njegov deo.
Ali prošlost ga je opet stigla. Mrtve žene. Sve u vezi sa slučajem vuklo
ga je unazad. Mnogo godina je prošlo otkako je bio ovde. Okončao je svoje
razgovore sa Edvardom Hindeom u leto 1999. i otišao iz Levhage, kako je
mislio, poslednji put. A evo ga sad opet tu. Iza tih prozora sa rešetkama, iza
visoke ograde sa vrhom od bodljikave žice i ojačanim vratima, nalazio se
najopasniji i najporemećeniji švedski kriminalac. Sebastijan je shvatio da je
malo nervozan zbog predstojećeg susreta. Edvard Hinde bio je neverovatno
inteligentan. Manipulativan. Proračunat. Imao je sposobnost da prozre većinu
stvari. Morao si biti u vrhunskoj formi za sastanak sa Hindeom, inače je on
brzo sticao prednost. Posle svega što se dogodilo, Sebastijan nije bio siguran
da će uspeti da sačuva svoj gard.
Vanja mu je prišla. „Već tražimo onaj fokus. Prijavljeno je da je ukraden
u Sederteljeu. U februaru.”
Sebastijan ju je upitno pogledao, kao da proverava da li ju je dobro čuo.
Klimnula je potvrdno. To ne znači da ga neko sigurno prati već šest meseci,
ali je sasvim moguće. Sebastijan je duboko udahnuo. Idemo jedno po jedno.
Morao je da se koncentriše na razgovor sa Hindeom. On i Vanja uputili su se
prema kapiji i čuvaru koji ih je nemo posmatrao od trenutka kad su izašli iz
automobila.
„I, kakav je Hinde?”, pitala je Vanja radoznalo, a u glasu joj se nije čuo
onaj osuđujući ton koji je uglavnom imala kad mu se obraćala. Kao da je
osećala da upravo ulaze u lavlju jazbinu.
Sebastijan je slegnuo ramenima. Bio je siguran da Vanja nikad nije srela
nikog poput Edvarda Hindea. Malo ljudi je imalo tu priliku. Hinde nije bio
obični zločinac: ljubomorni suprug ili neki neobrazovani siledžija iz
razorenog doma. Hinde je bio nešto sasvim drugo, što je značilo da nema s
čim da ga uporedi. Nikako nije mogla da zamisli dubinu zla koje je počivalo
u Hindeu. Upoređivati ga sa bilo kojim kriminalcem kog je Vanja srela u
karijeri bilo bi kao da upoređuje jedanaestogodišnjaka iz kabineta za fiziku sa
dobitnikom Nobelove nagrade.
 „Moraš da pročitaš moje knjige.”
„Pročitala sam tvoje knjige.”
Vanja je prišla čuvaru. „Vanja Litner i Sebastijan Bergman iz
Riksmorda.” Pokazali su svoje legitimacije i dozvolu za posetu. Čuvar je
uzeo dokumenta i prišao kućici pored kapije; činilo se da obavlja neki poziv.
Vanja je ponovo pokušala da razgovara sa Sebastijanom. „Hajde, znaš
ga.”
„A uskoro ćeš ga znati i ti.”
„Postoji li bilo šta što bi trebalo da imam na umu?”
Kapija je zazujala i Sebastijan ju je otvorio; pustio je Vanju da prođe, a
onda krenuo za njom. Čuvar im je vratio dokumenta.
„Budi pažljiva”, upozorio ju je Sebastijan.
 ***

Edvard Hinde ponovo je sedeo u sobi za posete. Doveli su ga dole pre

dvadeset minuta. Dva čuvara. S lisicama na šakama i stopalima.
Uveli su ga u sobu.
Poseli na stolicu.
Zabravili za sto.
Sve je bilo isto, osim činjenice da su sa druge strane stola bile dve
stolice. Riksmord će svakog časa stići. Vanja Litner i Bili Rosen, Tomas
Haraldson je rekao da se tako zovu, policajci koji dolaze da razgovaraju s
njim. Pitao se o čemu žele da razgovaraju. Koliko daleko su odmakli.
Vrata iza njega su se otvorila i ponovo je odoleo porivu da se okrene.
Čekaće. Pustiće ih da oni dođu njemu. Neposredna, ako i ikakva prednost.
Prilazili su stolu. Krajičkom oka video je da prolaze sa iste strane. Desne.
Nastavio je da gleda kroz prozor, iako su oboje već stajali ispred njega. Nije
dozvolio da mu se oči pomere sve dok žena nije sela naspram njega. Plavuša,
zgodna, oko trideset, plave oči i u formi, sudeći po nadlakticama koje su se
videle ispod bluze kratkih rukava. Spustila je nepoznati crni dosije ispred
sebe, na sto, i uhvatila njegov upitni pogled bez treptanja. Edvard nije rekao
ni reč, već je prosto svrnuo pažnju na njenog kolegu, koji je još uvek stajao
kod zida, pored stola.
Nije to bio Bili Rosen. Bio je to neko veoma, veoma poznat. Edvard je
morao da iz sebe izvuče i poslednju mrvu samokontrole da ne bi pokazao
koliko se iznenadio.
Sebastijan Bergman.
Njih dvojica se dugo poznaju.
Mnogo duže nego što je želeo da prizna.
Edvard je netremice posmatrao Sebastijana sve dok nije bio sasvim
siguran da mu glas neće pući. Onda mu se na licu pojavio zadovoljan, skoro
prijatan osmeh. „Sebastijan Bergman. Kakvo iznenađenje.”
Sebastijan mu nije uzvratio pozdravom. Edvard nije skidao oči s njega.
Sebastijan se sećao tog pogleda. Istraživački. Posmatrački. Prodoran.
Ponekad si imao osećaj da te Edvard ne gleda samo u oči, već da može da
vidi kroz tebe, u mozak, odakle uzima informacije koje mu trebaju,
informacije kojima drugačije ne bi mogao da pristupi.
„A ovo je...”, nastavio je Edvard, zvučeći opušteno dok se okretao ka
Vanji.
„Vanja”, odgovorila je pre nego što je Sebastijan imao prilike da je
predstavi.
„Vanja.” Edvard kao da je upijao ovu reč. „Vanja... Vanja kako?”
„Vanja će biti sasvim dovoljno”, ubacio se Sebastijan. Nije bilo razloga
Hindeu davati više informacija nego što je potrebno.
Edvard se ponovo okrenuo prema Sebastijanu, i dalje s razoružavajućim
osmehom na licu. „Čemu dugujem čast za ovu posetu posle toliko godina?
Jesu li presušile tantijeme? Razmišljaš da pretvoriš to u trilogiju?” Edvard je
ponovo usmerio svoju pažnju na Vanju. „Napisao je knjige o meni. Dve.”
„Znam to.”
„Ja sam mu bio zalog za slavu... To je pravi izraz, jesam li u pravu?”
Vanja je nepomično sedela, ruku prekrštenih na grudima, naizgled
nezainteresovana za Edvardove opaske.
„U svakom slučaju”, nastavio je Edvard, „prvo je pomogao da me
uhapse, a onda je otkrio... mehanizam koji stoji iza monstruma.” Ponovo se
osmehnuo. Ovog puta ne Vanji već više samome sebi, kao da se priseća
nekog prijatnijeg, boljeg vremena. Ili kao da je bio izuzetno srećan načinom
na koji se izrazio.
„Dospeli smo na vrhove top-lista. Potpisivanja knjiga. Predavanja po
čitavoj Evropi. Možda čak i u SAD – kako je to prošlo, Sebastijane?”
Sebastijan ponovo nije odgovorio. Nehajno se naslonio na zid i prekrstio
ruke kao Vanja, dok je netremice posmatrao Edvarda izazovnim pogledom.
Hinde je uhvatio njegov pogled i neznatno nakrivio glavu na jednu
stranu, pre nego što se još jednom obratio Vanji. „Ništa ne govori. Dobar
plan. Ne volimo neprijatnu tišinu u ovoj zemlji. Pa je ispunjavamo.
Blebećemo. Odajemo se.” Edvard je zaćutao, kao da razmišlja da li je previše
rekao, da li je upravo ponudio primer za grešku koju je opisao. „I ja sam
psiholog”, pojasnio je Vanji. „Studirao sam dve godine pre Sebastijana. Je li
ti to rekao?”
„Nije.”
 Sebastijan je pomno posmatrao Hindea. Kuda ovo vodi? Zašto li je to
spomenuo? Ništa što Edvard Hinde radi nije neplanski. Sve ima svrhu. Jedino
što ostaje pitanje koja bi svrha mogla biti.
„Ne želi da prizna koliko smo nas dvojica slični”, govorio je Hinde.
„Sredovečni psiholozi koji imaju kompleksne odnose sa ženama. To smo mi,
zar ne, Sebastijane?”
Hinde je prestao da gleda Vanju i pogledao je Sebastijana. Odjednom je
Vanju obuzelo snažno osećanje da je Sebastijan u pravu. Hinde jeste umešan
u ova četiri ubistva. Ne samo kao inspiracija već stvarno umešan. Potpuno.
Na neki način. Nije imala pojma koji, ali znao je zašto su došli.
Bio je to samo osećaj, teško ga je bilo uhvatiti – intuicija. Javljala joj se
tu i tamo. Ponekad ju je pogađala dok je sedela sa osumnjičenim ili ponovo
proveravala nečiji alibi. Iznenadna duboka uverenost da postoji neka veza.
Da postoji neka umešanost, možda i krivica. Čak i ako nije bilo fizičkog
dokaza, čak ni posrednih dokaza koji su ukazivali u tom pravcu. Ali osećaj je
bio tu. Mogao je da dođe bilo odakle: iz govora tela, iz toga kako ju je osoba
s kojom je razgovarala pogledala, ili iz tona glasa koji je zakačio pogrešnu
notu u inače savršeno običnom razgovoru. Vanja je znala da je dobra u
raspoznavanju pogrešnog tona, a bilo je nečega u načinu na koji se Hinde
obraćao Sebastijanu. Majušni, skoro neprimetni ton samozadovoljstva i
trijumfa. Lako ga je bilo propustiti. Ali bio je tu, i to je Vanji bilo dovoljno.
Torkel je verovatno bio u pravu, iako je bilo bukvalno nemoguće da ona to
kaže i prizna: to što je Sebastijan doveden pred Hindea u ovu prostoriju bila
je ispravna odluka.
„Šta ti znaš o ženama?”, pitao je Sebastijan; ništa u njegovom glasu nije
odavalo činjenicu da su se približavali razlogu ove posete.
„Pa, to da ih mnogo ima. Ili ih je bar bilo, u svakom slučaju. Ne znam
kakva je situacija ovih dana.”
Sebastijan je napustio svoje mesto pored zida, izvukao preostalu stolicu i
seo. Edvard ga je pažljivo gledao. Ostario je. Ne samo zbog godina koje su
protekle. Život je bio okrutan prema Sebastijanu. Edvard je mislio da zna
zašto. Kratko se pitao da li da spomene brak sa Nemicom.
I ćerku.
Cunami.
Bile su to vesti koje su ga toliko razgalile kad je konačno čuo za njih.
Prošlo je dosta vremena. Sebastijanov gubitak sigurno nije bogzna kako
odjeknuo u novinama. Edvard je morao da obavlja malo detektivskog posla.
Da sastavi delove slagalice. Da sabere dva i dva.
Sve je počelo kad je pročitao neka imena koja su mu se učinila
poznatim, na spisku onih koji su se vodili kao mrtvi ili nestali. Šveđani, ili
oni koji imaju veze sa Švedskom. Tamo, među 543 imena, bila su dva nekako
poznata: Lili Švenk i Sabine Švenk-Bergman. Onda je morao malo da
pretraži arhivu novina. Pronašao je ono što je tražio kad se vratio u 1988.
Kratka vest u kojoj se spominje da se Sebastijan Bergman, svetski poznati
kriminalistički psiholog i pisac, oženio Lili Švenk. I godinu dana nakon toga,
ili malo više, u nekim nemačkim novinama, pojavila se mala Sabine.
Sebastijanovi žena i kćerka na spisku mrtvih ili nestalih. Prvo mu je bilo
drago. A onda, posle nekog vremena, počeo je da oseća razočaranje. Kao da
je prevaren. Osetio je zavist. Skoro da je želeo da je on bio taj talas,
nezaustavljiva sila koja je Sebastijanu otela porodicu i ostavila ga skrhanog.
Ali to je i dalje bila korisna informacija, bez obzira kako se osećao, i u
jednom trenutku svakako će biti upotrebljiva, ali ne ovde i ne sada. Ne
prilikom njihovog prvog susreta. Želeo je da sazna koliko znaju. Koliko
daleko su stigli. Zato je Edvard ćutao. Bio je njihov red da govore.
„Četiri žene su ubijene.”
Vanja je videla blesak u Edvardovim očima dok se naginjao preko stola,
odjednom zainteresovan.
„Mogu li da vas zamolim da mi ispričate neke detalje?”
Sebastijan i Vanja su se pogledali. Sebastijan je kratko klimnuo i Vanja
je otvorila fasciklu koju je stavila na sto. Izvadila je jednu fotografiju prvog
mesta zločina; bio je to širokougaoni snimak koji je prikazivao sve.
„Spavaćica, najlonske čarape, skrivena zaliha hrane, žrtva silovana dok
je ležala na stomaku”, rekla je, gurnuvši fotografiju prema Hindeu. Letimično
ju je pogledao, a onda podigao pogled koji je krasila iskrena iznenađenost.
„Neko me imitira.”
„Zamisli ti to”, reče Sebastijan odmerenim tonom glasa.
„Zato ste želeli da razgovarate sa mnom. A baš sam se pitao.” Glas mu
je bio pun neočekivane spoznaje, kao da mu je upravo ponuđen odgovor na
pitanje s kojim se dugo mučio. Majstorski izvedena potpuna iznenađenost.
Prevario bi svakoga. Čak i Vanju, da nije bila na oprezu. Aktivno je tražila
znake koje će potvrditi intuiciju i bilo joj je sasvim jasno da se Hinde ni
najmanje nije pitao. Znao je. Sve vreme je znao. Samo se poigravao s njima.
Hinde je umorno odmahnuo glavom. „Zar ljudi ne mogu sami nešto
novo da smisle? To je problem ovih dana. Nigde nema originalnosti. Samo
kopiraju one koji su bili prvi. I najbolji.”
„Ovo nije nekome palo na pamet samo od sebe. Ovo si ti.” Sebastijanov
glas je ogrubeo.
Optužba.
Jasna i nedvosmislena.
Vanja nije bila sigurna da li je to ispravna tehnika kad je u pitanju
Hinde, ali Sebastijan ga je mnogo bolje poznavao od nje, pa je progutala
svoje primedbe.
Edvard je podigao pogled sa fotografije na stolu, potpuno iznenađen, i
po izrazu lica i tonu glasa. „Ja? Nikad ne izlazim iz najstrožeg dela. Nemam
nikakve privilegije. Moja sloboda kretanja veoma je ograničena.” Ispružio je
ruke, šireći lanac prikačen za lisice, tako pokazujući kako je okovan. „Nije mi
dozvoljeno da koristim čak ni telefon.”
„Neko ti pomaže.”
„Stvarno?” Edvard se nagnuo nad sto, ispoljavajući jasno i iskreno
interesovanje. Nedostajalo mu je ovo, shvatio je. Razgovor. Igra.
Sebastijanova izjava kojoj bi se suprotstavio. Ili se složio s njegovom
logikom, posumnjao u nju, ili pokušao da mu skrene pažnju, malo kruži oko
teme, izaziva ili da bude izazvan. Bože, kako mu je to nedostajalo. Najveći
broj ljudi koje je sretao u najstrožem delu bili su podljudi, potpuno bez trunke
inteligencije. U ovoj prostoriji bilo je bar neke intelektualne žice, nešto što je
mogao da gricka. Bilo je to predivno i oslobađajuće.
Zavalio se u stolicu. „Šta mislite, kako bi to moglo da se odvija?”
„Kako ih biraš?” Sebastijan se odlučio da ignoriše ovaj mamac. Nije bio
raspoložen. Svaki put kad bi odgovorio na neko pitanje, gubio bi kontrolu
nad razgovorom. Bio bi vođen umesto da vodi. Sebastijan nije smeo da
dozvoli da se to dogodi. Ne sa Hindeom.
„Koga?”
„Žene.”
Hinde je duboko udahnuo i odmahnuo glavom. Razočaran. Za
Sebastijana je najbolje bilo da uopšte ne odgovori. Da pusti da Hindeovo
„Koga?” ostane u vazduhu među njima. Pogledi bi im se susreli. Kao u
dvoboju. Ko bi prvi nastavio? I kako? Pružanje pravog odgovora na
postavljeno pitanje istog trenutka ubijalo je uzbuđenje u Hindeu. Ubijalo je
razgovor. Ubijalo mu je interesovanje.
„Sebastijane, Sebastijane, Sebastijane... Šta ti se dogodilo? Prelaziš
pravo na stvar. Nema više prefinjenosti. Nema razgovora. Ti pitaš, a ja treba
da odgovaram. Šta se dogodilo sa okršajem ravnopravnih?”
„Nismo ravnopravni.”
Hinde je donekle preglasno uzdahnuo. Sebastijan to čak nije ni
registrovao. Nije mogao sebi da dozvoli upuštanje u razgovor u koji je
namamljen, odmeravanje snage sa Hindeom. Edvard se ponovo zavalio.
Ponovo razočaran.
„Dosađuješ mi, Sebastijane. Nekad to nisi radio. Uvek si bio više kao...”
Hinde je tražio prave reči, i pronašao ih je posle nekog vremena. „...
podsticajni izazov. Šta ti se dogodilo?”
„Umorio sam se od poigravanja sa psihopatama.”
Edvard je odlučio da pusti Sebastijana na miru. Ovo je bilo previše
dosadno, besmisleno. Očigledno više nije bio onaj isti opasan protivnik kao
nekad. Hinde se okrenuo Sebastijanovoj zgodnoj koleginici. Možda će mu
ona nešto dati. Bila je dovoljno mlada, možda će uspeti da je namami u svoj
lavirint.
„Vanja, smem li da ti dodirnem kosu?”
„Prekini s tim!” Sebastijanove reči odjeknule su poput biča. Hinde se
iznenadio. Jaka reakcija. Podignut glas. Zvučalo je kao istinski gnev.
Interesantno. Do sada je Sebastijan delovao smireno i odlučno. Odlučan da ne
dozvoli da bude uvučen u bilo kakvu raspravu, da ništa ne oda. Ali ovaj nagli
izliv gneva zaista je zavredeo dalje ispitivanje. Hinde je iskrivio glavu na
stranu i pustio da mu pogled klizi, duž Vanjine kose.
„Deluje tako meko. Mogao bih se opkladiti da isto tako dobro miriše.”
Vanja je pogledala mršavka koji je sedeo naspram nje, s proređenom
kosom i vodnjikavim očima. Šta hoće?
Četrnaest godina.
Zatvoren već četrnaest godina.
 Pretpostavila je da Hinde nije video mnogo žena za sve to vreme. Neki
od psihologa koje viđa mogla je biti žena, možda i neka članica osoblja u
biblioteci. Ali pomisao na dodirivanje neke od njih nije dolazila u obzir. Zato
je mogla da shvati njegov zahtev. Njegovu želju. Ali koliko je bila jaka? Da li
može da je upotrebi u svoju korist? Odlučila je da ode jedan korak dalje.
„Šta ću dobiti zauzvrat ako ti dozvolim da mi dodirneš kosu?”
„Prekini s tim”, Sebastijan je ponovio, i dalje sa istom oštrinom u glasu.
„Ne razgovaraj s njim.”
Ne prekidajući kontakt pogledom sa Vanjinim upitnim izrazom lica,
Edvard je analizirao situaciju. Ovog puta se u Sebastijanovom glasu osetilo
još nešto osim ljutine i nestrpljenja; nešto zaštitničko. Da nisu ljubavnici?
Sigurno je preko dvadeset godina mlađa od njega; Sebastijan kog je Hinde
upoznao krajem devedesetih uglavnom držao se žena svojih godina. Ali to se
moglo promeniti, naravno. Međutim, u međusobnom ophođenju nije bilo
ničega što bi ukazivalo na to da su ljubavnici. Naprotiv, Vanja je pokazivala
neku vrstu hladnoće prema svom kolegi. Nije bilo empatije u pogledima koje
mu je upućivala, a i govor tela odisao je izvesnom negativnošću. Možda su
sve samo dobro skrivali? Vredelo je otkriti.
„Spavate li vas dvoje jedno s drugim?”
„Ni u kom slučaju”, reče Vanja.
„To nema nikakve veze s tobom”, rekao je Sebastijan u isto vreme.
Edvard je bio zadovoljan. Sebastijanov odgovor, pravi antiodgovor za
povraćaj kontrole. Vanjin odgovor, direktan i izazvan emocijama. Iskren. Ne
spavaju jedno s drugim. Otkud onda taj zaštitnički ton? Da li se ovde još
nešto moglo izvući? Ponovo se obratio Vanji. „Ako bi se samo nagnula i
spustila svoju kosu ovde...”
Edvard je okrenuo svoju okovanu šaku prema gore, u obliku činije i
skupio prste pokretom koji je, kad ga je načinio, izgledao skoro opsceno.
„Hoćeš li odgovoriti na moje pitanje ako to učinim?” Vanja je odgurnula
stolicu kao da se sprema da ustane.
„Za ime sveta!” Sebastijan je ispljunuo ove reči kao naredbu. „Sedi!”
Zaista je bio uznemiren mogućim scenariom. Došlo je vreme da se
podignu ulozi.
„Tvoja kosa, jedan odgovor. Na bilo koje pitanje.” Edvard ju je
pogledao, lica obasjanog potpunom iskrenošću. „Tvoje grudi, tri odgovora.”
Sebastijan je toliko naglo ustao da se stolica preturila dok se bacao
preko stola i hvatao Edvardovu okrenutu šaku. Stisnuo je okovane prste.
Jako. Bolelo je, ali Edvard ništa nije pokazao. Bol mu nije predstavljao ništa.
Mogao je da kontroliše bol. Radost koju je osećao što je našao uporište za
kontrolu Sebastijanovih emocija bilo je mnogo komplikovanije sakriti.
„Zar nisi čuo šta sam ti rekao?”, prosiktao je Sebastijan. Tako je blizu.
Taj mračni pogled samo nekoliko centimetara od Hindeovog lica. Hinde je
mogao da oseti njegov dah, da oseti znoj na dlanu Sebastijanove šake.
Pobedio je.
„Da, čuo sam.” Edvard je opustio šaku, zbog čega je Sebastijan popustio
stisak. Hinde se zavalio unazad. Zadovoljan. Mali osmeh titrao mu je u
uglovima usana. Susreo je Sebastijanov pogled s trijumfom u očima.
„Iako nisi uopšte igrao, upravo si izgubio.”

Vanja i Sebastijan koračali su kroz najstroži deo u potpunoj tišini.

Sebastijanov ispad priveo je kraju posetu Hindeu. Edvard više nije rekao
nijednu reč; jednostavno je sedeo s tim malim zadovoljnim osmehom na licu.
Nije skidao oči sa Sebastijana. Sada su išli prema izlazu, u pratnji čuvara.
„Umem sama da se staram o sebi”, Vanja je prekinula tišinu.
„Stvarno? Bilo bi lepo kad bi to i pokazala.” Sebastijan nije usporio. I
dalje je bio gnevan. Edvard je bio u pravu. Izgubio je. Ne, Vanja ga je
naterala da izgubi. To ga nije ništa manje nerviralo, ali ipak je bilo drugačije.
Samo zato što nije razumela da se Hindeu nikad ništa nije smelo dati. S njim
nema cenkanja. Iza svakog njegovog predloga nalazi se skriveni motiv, iza
svakog obećanja izdaja. Možda je sve to bila Sebastijanova krivica. Nije je
dobro pripremio, to je bilo savršeno jasno. I to ga je nerviralo.
„Nisam baš imala neke šanse, zar ne?” Vanja je gotovo počela da trči da
bi držala korak sa Sebastijanom. „Veliki Sebastijan Bergman utrčao je da
spase bespomoćnu jadnu ženu.”
Stigli su do izlaza i teških čeličnih vrata sa malim prozorom u sredini. S
unutrašnje strane nije bilo ni brave ni kvake. Čuvar koji ih je pratio davao je
sve od sebe da ne pokaže kako ga interesuje njihov razgovor dok je kucao na
vrata. Sa druge strane na prozoru se pojavilo lice i dobro ih osmotrilo da
ustanovi smeju li da izađu iz tog dela i postoji li nikakva pretnja.
 Sebastijan se po prvi put okrenuo ka Vanji otkako su napustili sobu za
posete i Hindea. „Da li stvarno misliš da bismo nešto saznali da si mu
dozvolila da ti dodirne sise?”
„Da li stvarno misliš da bih mu dozvolila da me dodirne?”
Vrata su zazujala i onda se otvorila. Sebastijan i Vanja izašli su iz
najstrožeg dela i nastavili da idu hodnikom. Vanja nije znala šta ju je više
iznerviralo. Bilo je mnogo toga i mogla je da bira, a sve je bilo povezano sa
Sebastijanom. Tu je bila činjenica da ju je potcenio, da je upotrebio reč „sise”
kao neki fudbalski huligan, da je mislio da joj je potrebna zaštita, da korača
toliko prokleto brzo i da nema nimalo poverenja u nju.
„Igrala sam njegovu igru.” Ponovo je stigla Sebastijana. „Da nisi uleteo
poput nekog viteza u sjajnom oklopu, možda bi nas to odvelo negde.”
„Ne, ne bi.”
„Kako možeš znati? Odmah si reagovao.”
„Ne možeš igrati njegovu igru.”
„Zašto ne?”
„Mnogo je pametniji od tebe.”
Vanja je usporila i pustila ga da ode. Gledala ga je kako odlazi i odlučila
da se uopšte ne poziva na čin; jednostavno će mrzeti sve što ima veze sa
Sebastijanom.
Kraj priče.

ANIKA NORLING DALA JE SVE od sebe da natera Sebastijana i Vanju da

sednu na kauč pored aparata za kafu dok ona ode i kaže upravniku da žele da
pričaju s njim, ali bez uspeha. Sebastijan je prošao pored stola, otišao pravo
do vrata i otvorio ih bez kucanja.
Tomas Haraldson je poskočio u stolici. Osećao se kao da su ga uhvatili u
nečemu, što ga je iznenadilo. Podigao je pogled i odmah prepoznao čoveka
koji je zastao na dovratku; izraz čovekovog lica jasno je govorio da ne može
da shvati ono što vidi. Prvo što je izgovorio potvrdilo je to.
„Šta ti, dođavola, tražiš ovde?”
Haraldson se kratko nakašljao i uspravio se. Pokušao je da povrati malo
inicijative, iako je nikad zapravo nije imao. „Ja ovde radim.”
Sebastijan je kratko razmislio i stigao do jedinog mogućeg zaključka.
Vesteroska policija je konačno pronašla način da se reši Tomasa Haraldsona,
i šutnula ga. Šta god da se dogodilo, izgleda da je radio kao čuvar u Levhagi.
Haraldson nije bio prvi policajac koji je krenuo tim stopama. Nazadovanje u
karijeri često je bilo nametnuto jer je pojedinac bio previše nasilan, zaradio je
previše zvaničnih opomena, ili na neki drugi način nije zadovoljavao. Retko
kad je u pitanju bila puka nesposobnost, ali, ako i za to postoji prvi put, onda
je Haraldson bio glavni kandidat.
„Pa dobro, policijska karijera nije za svakoga”, rekao je Sebastijan dok
je ulazio u prostoriju. Vanja je ušla za njim, klimnuvši Haraldsonu u znak
pozdrava. Bio je to pozdrav koji on uopšte nije primetio. Šta je Sebastijan
mislio kad je rekao da policijska služba nije za svakoga? Šta on misli da
Haraldson radi ovde?
„Gde je šef?”, pitao je Sebastijan, smestivši se u jednu od fotelja.
„Šta?” Haraldson je sad bio još zbunjeniji, ako je to uopšte bilo moguće.
Pa on je sedeo za stolom, zar ne?
Vanja je shvatila da Sebastijanu niko nije rekao da je Tomas Haraldson
sad na čelu Levhage i da je takav razvoj događaja potpuno van njegove moći
poimanja. Ovo bi moglo da bude interesantno.
„I šta si naumio?”, pitao je Sebastijan, značajno klimnuvši prema
kompjuteru ispred Haraldsona. „Surfuješ malo po porno-sajtovima pod
njegovom šifrom? Jesu li te zbog toga oterali iz Vesterosa?”
Haraldson ništa nije shvatao. Očigledno je došlo do nekakvog
nesporazuma. Sebastijan očigledno nije znao ko je on, ili pre, šta je.
„Ja radim ovde”, rekao je Haraldson jasnoćom koja bi uvredila i
petogodišnjaka.
„Da, to si već rekao.”
„Ja radim ovde.” Haraldson je potapšao površinu stola dlanovima. „Ovo
je moja kancelarija. Ja sam upravnik.”
Sebastijan se ukrutio. „Ti si upravnik?”
„Da. Ovo mi je prva nedelja.”
„Kako se to dogodilo? Dali su ti posao na tomboli?”
 Potpuno opravdano pitanje, smatrala je Vanja, ali, iako nije imala neko
naročito mišljenje o Haraldsonu i njegovim sposobnostima, znala je da je u
poziciji da njihovu istragu značajno oteža – što je poslednja stvar koja im
treba, pošto je sigurna da je Hinde nekako umešan u ubistva. Međutim, kao i
poslednji put kad su radili zajedno, Sebastijan je naizgled bio potpuno
nesvestan činjenice da sa nekim ljudima moraju ostati u dobrim odnosima.
Videla je kako se Haraldsonovo lice smračuje na poslednji Sebastijanov
komentar i odlučila da promeni tok razgovora pre nego što Sebastijan kaže
nešto što će ga zaista uvrediti. Možda je već bilo kasno.
„Upravo smo razgovarali sa Hindeom”, rekla je, sedajući u drugu
fotelju.
Haraldson je prebacio pažnju na nju, a dočekao ga je osmeh. „Znam. Ja
sam odobrio zahtev za posetu.”
„Zaista smo ti zahvalni na tome; to nam je značajno olakšalo posao, ali
potrebno nam je još malo informacija o Hindeu.” Vanja se neprestano
osmehivala Haraldsonu; videla je kako mu se ramena neznatno spuštaju kako
se opuštao. Kad bi Sebastijan samo bio dovoljno razborit da sada ništa ne
govori... Izgleda da se još uvek nije bio oporavio od prvobitnog šoka.
„Siguran sam da vam u tome možemo pomoći”, reče Haraldson, „ali u
tom slučaju moram da vas pitam šta istražujete.” Neprekidno je gledao
Vanju, pokušavajući da deluje što je mogao odlučnije. Nije imao nameru da
podmeće klipove u točkove, bar što se tiče Riksmorda, ali isto tako nije je bio
spreman da ga tretiraju kao da je nebitan. Možda su tako mogli da postupaju
u Vesterosu, ali to ovde neće biti slučaj.
Njegova institucija, njegova pravila.
Ne, ne moraš, pomislila je Vanja, ne skidajući osmeh s lica. Ne moraš da
znaš apsolutno ništa. Brzo je prelistala opcije u glavi. Ili će otići iz Levhage s
informacijama koje je želela, ili će morati da podnese molbu kako bi ih
dobila. To će samo stvoriti nepotrebnu gužvu. Vanja je odlučila da
Haraldsonu ipak dâ nešto, pokaže dobru volju.
„Prilično smo sigurni da je Hinde umešan u nekoliko ubistava koja
istražujemo.” Toliko je smela da mu dâ. Na kraju krajeva, samo je pitanje
vremena pre nego što novine sve povežu, u to je bila sigurna.
„Kako je to moguće?” Haraldson je izgledao veoma iznenađen, i to s
dobrim razlogom. „Nikad ne izlazi iz najstrožeg dela.”
 „Nismo rekli da je počinio ubistva”, rekao je Sebastijan, koji se oporavio
od šoka i na svoje zadovoljstvo shvatio da je sad još više iznerviran nego što
je bio pre ulaska u kancelariju. Zapravo, bio je na granici da pukne.
Neverovatna količina energije prostrujala mu je kroz telo. „Rekli smo da je
umešan; to nisu iste stvari.”
„Smem li da pitam zašto tako mislite?”
„Da, ali nećeš dobiti nikakav odgovor.”
„Mislimo da je imao pomoć spolja”, odgovorila je Vanja, istog trena
kontrirajući Sebastijanu. Osetila je kako je kolega gleda. „Da li je bilo ko, ko
je Hindeu blizak, nedavno pušten?”, nastavila je, ignorišući Sebastijanovo
teško, umorno uzdisanje.
„Ne znam.”
„Ne znaš ko je pušten?” Sebastijan je ustao, previše uznemiren da bi
mirno sedeo. „Šta si ono rekao da predstavljaš ovde? Upravnika?”
„Ovo mi je prva nedelja kako sam došao; još uvek nisam saznao sve što
se dešava, to je savršeno razumljivo.” Haraldson je progutao ostatak rečenice.
Branio se, iako nije imao razloga za to. Dženi ga je uvek kritikovala zbog
toga: imao je naviku da se brani čim bi neko počeo da ga ispituje. Najbolje će
biti da ignoriše neprijatnog psihologa; ionako on ništa neće reći Haraldsonu.
Haraldson se okrenuo Vanji. „Saznaću.”
Podigao je slušalicu i pozvao broj memorisan na brzo biranje. Sebastijan
je krenuo prema vratima.
„Kuda ti ideš?”, radoznalo će Vanja.
Sebastijan je izašao iz kancelarije ne odgovorivši joj. Ušao je u malu
čekaonicu sa dva kauča, aparatom za kafu i ličnom pomoćnicom Tomasa
Haraldsona. Predstavila se kao Anika kako ono beše. Pogledala je Sebastijana
i kratko mu se osmehnula pre nego što se vratila svom poslu. Sebastijan je
zurio u nju. Imala je oko četrdeset godina, nekoliko kilograma viška, što je
samo isticala uska bluza sa pojasom oko struka. Crvenkasta kosa, svakako ne
prirodna; originalna mišjesiva boja počela je da se probija na razdeljku.
Suptilna šminka koja je naglašavala ovalnost lica, privezak na lančiću između
dojki. Prstenje na dva prsta, ali bez burme. Bar ovog puta nije zapao u
iskušenje. Nikako nije uspevao da se zainteresuje za seks. Koliko god se
upravo trudio da bude tako.
 „Mogu li nekako da vam pomognem?”, ponovo ga je pogledala Anika;
očigledno je postala svesna njegovog nemog pogleda od trenutka kad je
izašao iz kancelarije Haraldsona. Haraldsona, koji je samo potvrdio već
poznatu činjenicu da najveći broj ljudi dospe na stepenicu ili dve više u
karijeri nego što im to njihova sposobnost dozvoljava.
Sebastijan nije mogao da odoli iskušenju. „Vaš šef poručuje vam da mu
donesete kafu.”
„Šta?”
„Mleko bez šećera, i to odmah, tako je rekao.” Sebastijan je video koliko
ju je ovo naljutilo. Možda ne toliko zbog same kafe, koliko zbog potrebe da
se to brzo obavi. Ustala je blago uzdahnuvši i prišla aparatu za kafu koji je
stajao između dva kauča. Uzela je plastičnu šolju.
Sebastijan je odlučio da ode korak dalje. „Ne želi instant-kafu”, rekao je.
„Pravu kafu, iz kafeterije. U pravoj šolji.”
Anika se okrenula da proveri da li ga je dobro čula. Sebastijan je
slegnuo ramenima da joj pokaže da je on samo glasnik.
„Hoćete li i vas dvoje nešto, kad već idem?” Čuo je koliko se muči da
joj se u glasu ne čuje prezir.
„Ne, ništa nam ne treba, hvala.” Sebastijan joj se toplo i prijatno
osmehnuo. „Ako se predomislimo, upotrebićemo aparat.”
Anika je klimnula i pogledala ga pogledom koji je govorio da je i
Haraldson mogao da postupi isto, a onda je otišla iz čekaonice zalupivši
vratima za sobom. Sebastijan se vratio u Haraldsonovu kancelariju osećajući
se malo veselije.
Vreme nije moglo biti bolje. Haraldson je spustio slušalicu, okrenuo se
svom kompjuteru i počeo da kucka po tastaturi.
„Kako sam shvatio, nema nikog ko je, ili ko je bio, nešto naročito blizak
sa Edvardom Hindeom. Roland Johanson bio je sa Hindeom u najstrožem
delu i sigurno su imali nekakav kontakt, ali on je pušten pre skoro dve
godine.” Pogledao je ekran i mišem pomerio fokus na sledeću stranicu. „Da,
biće dve godine u septembru.”
„Niko drugi?”, pitala je Vanja dok je zapisivala ime.
„Povremeno je igrao šah sa Hoseom Rodrigezom, u biblioteci”, nastavio
je Haraldson, kuckajući dalje po tastaturi. „Ovde piše da je on pušten pre
osam meseci.”
„Volela bih da imam kopiju svega što imate o njima”, rekla je Vanja,
zapisujući i drugo ime.
„Naravno; odštampaću njihove dosijee i možete da ih uzmete od Anike
kad krenete.”
Vanja je klimnula u znak zahvalnosti; ovo je bilo lakše nego što je
očekivala. Taman se spremila da ustane kad se začulo kucanje i Anika je ušla
noseći šoljicu s kafom.
Sebastijan je pokazao na Haraldsona za stolom. „Za šefa.”
Anika je prišla i spustila kafu ispred Haraldsona bez ijedne reči.
Pogledao ju je, prijatno iznenađen. „Hvala ti, veoma si ljubazna.”
Uhvatio je ručicu i okrenuo šolju, kao da je pregleda. „Pa još i u porcelanskoj
šolji, prvi put.”
Sebastijan je primetio smrknuti pogled koji je Anika uputila šefu pre
nego što je izašla. Možda bi mogao da je pošalje i po parče torte kad budu
odlazili? Ili bi to bilo previše? Čuo je kako se Vanja zahvaljuje Haraldsonu
na pomoći i izašao s njom iz kancelarije.
Kad je Riksmord napustio prostoriju, Haraldson je uzeo šoljicu kafe i
zavalio se u fotelju. Otpio je gutljaj. Veoma ukusno. Nije to bila ona
uobičajena splačina iz aparata. Zamoliće Aniku da mu ubuduće stalno donosi
kafu iz kafeterije. Ali to može da sačeka.
Znači, Hinde je umešan u nekoliko ubistava.
Nekoliko.
Množina.
To su sigurno ona serijska ubistva o kojima je čitao u novinama. „Letnji
psiho”, kako su jedne novine nazivale ubicu. Četiri žrtve za mesec dana.
Izbodene, sudeći po novinama. Velika istraga. Važan slučaj, a Riksmord
smatra da je Hinde nekako umešan.
Edvard Hinde, u Haraldsonovom najstrožem delu.
Popio je još jedan gutljaj vrele, ukusne kafe. Riksmord očigledno traži
ubicu napolju, ali nemaju pojma ko bi on mogao biti. Da li Hinde to zna? Šta
ako bi im Haraldson pomogao? Još bolje, šta ako bi naterao Hindea da mu
kaže sve što zna? Neće škoditi ako bi uspeo da pronađe nedostajuće delove
slagalice u ovako bitnom slučaju. Možda neće želeti da zauvek bude upravnik
zatvora. Postojala su i druga nameštenja. Viša. Haraldson je otpio još jedan
gutljaj kafe i odlučio da češće posećuje Hindea. Da mu postane prijatelj.
Da stekne njegovo poverenje.
Već je video naslove.
Već je čuo pohvale na svoj račun.

VEĆ JE BILO PROŠLO VREME za ručak kad su se ponovo okupili u Sobi.

Sebastijan je otišao kući da se istušira. Još uvek nije preboleo neuspeh iz
Levhage. Ne samo da ništa nije otkrio već ga je Hinde i porazio. Čistim
nokautom. Sebastijan je u glavi premotavao čitav razgovor dok je stajao pod
tušem i stigao je do zaključka da je za sve kriva zapravo Vanja. Ne zato što je
počela da se cenka sa Hindeom – to su još i mogli da preokrenu, možda ne u
svoju korist, ali bar u nerešen ishod. Problem je bila sama Vanja. Odnosno to
ko je bila. Njegova ćerka. Sebastijan je na sastanak došao sa tajnama. Kad se
u prošlosti susretao sa Hindeom, nije bilo ničeg što je osećao da mora da
krije. Mogao je da odigra svoje karte, da donosi odluke u datom trenutku bez
bojazni da će čovek sa druge strane stola saznati više nego što mora da zna.
To više nije bio slučaj. Ako si hteo da držiš korak sa Hindeom, onda si morao
da budeš spreman da igraš po čitavom terenu. Ako je postojala neka mala
oblast u koju nisi bio spreman da odeš, onda si mogao da računaš na
činjenicu da će Hinde skrenuti razgovor u tom pravcu. Ovog puta ne samo da
je imao tajne koje je morao da krije od Hindea, već i od Vanje. Bila je to
nemoguća situacija.
Torkelova greška.
Ili njegova.
Trebalo je da odbije.
Nije trebalo da ide u Levhagu sa Vanjom, trebalo je da ode s Bilijem.
Šteta što se toga nije setio sve dok nije stao pod tuš.
Sebastijan je seo pored Ursule. U Sobi je bilo toplo i lepljivo, uz
zagušljivi smrad. Neko je otvorio prozor, ali to ni najmanje nije pomoglo. U
Sobi nije bilo klima-uređaja; bila je spojena sa običnim sistemom za
ventilaciju, koji se mučio sa letnjom vrelinom.
 Kad su svi seli, Bili je uključio projektor na plafonu i laptop.
„Pronašao sam oba čoveka koja su otpuštena iz Levhage; nije bilo teško,
prilično dobro ih pratimo.”
Pritisnuo je taster i slika jednog čoveka od oko pedeset pojavila se na
zidu. Sa repićem. Široko lice, slomljen nos i crveni ožiljak koji mu je išao
preko levog oka i niz obraz. Čovek je izgledao kao karikatura iskusnog
kriminalca.
„Roland Johanson. Rođen u Geteborgu 1962. Dva pokušaja ubistva i
napad sa mogućim smrtnim ishodom. Zloupotreba opijata. Ležao je u
Levhagi od 2001. do 2008. Preselio se nazad u Geteborg posle odsluženja
kazne. Pričao sam s njegovim nadzornikom. Zajedno su bili na putu kad je
počinjeno drugo i treće ubistvo. Autobusom su otputovali u Esterlen sa
‘Anonimnim narkomanima’.”
„Opet je počeo da uzima?”, ubacila se Vanja.
„Po nadzornikovim rečima ne, ali redovno posećuje njihove sastanke.”
Bili je konsultovao svoje beleške. „Nema alibi za vreme prvog ubistva, ali
juče ujutro je definitivno bio u Geteborgu, ponovo po rečima njegovog
nadzornika.”
Torkel je uzdahnuo. Johanson je zvučao kao još jedna osoba koju mogu
da eliminišu iz istrage. „Ko mu je nadzornik?”
Bili je prelistao papire. „Fabijan Fridel.”
„Šta znamo o njemu?”
Bili je znao zašto Torkel to pita. Sve Johansonove alibije pružila je ista
osoba. Nije bilo verovatno da su ubistva počinili različiti ljudi, ali Johanson
možda nekako drži Fridela u šaci i primorava ga da mu obezbeđuje alibi.
„Ne baš mnogo. Ništa u dosijeu koliko mogu da vidim, ali proveriću
ga.”
„Dobro.”
„I porazgovaraću sa ostalima koji su bili na tom izletu.”
Torkel je klimnuo. Roland Johanson se bez sumnje motao po Esterlenu,
obilazio pivare i slikao na obali mora, ili šta već ‘Anonimni narkomani’ rade
na svojim izletima. Ali, što pre budu saznali, to će pre moći da ga eliminišu.
„Tražila sam njegove otiske, kao i onog drugog tipa iz dosijea”, izjavila
je Ursula. „Tako da ćemo moći da ih uporedimo sa onima koji su pronađeni
na mestima zločina.”
„Dobro”, odgovorio je Torkel. „Obojicu ćemo proveriti forenzički, kao i
njihovo kretanje.”
„Ja mogu da preuzmem Fridela”, reče Bili.
„Kako je Johanson zaradio taj ožiljak?”, pitao se Sebastijan.
Bili je ponovo pretresao papire, hitro i nestrpljivo. Želeo je da pokaže
koliko je revnostan. „Ne piše mi. Je li to bitno?”
„Nije. Samo me zanima.”
Bili je prebacio na sledeću fotografiju. Mlađi čovek, Latinoamerikanac
po izgledu. Velike zlatne karike u oba uveta.
„Hose Rodrigez, trideset pet godina. Ležao je u Levhagi od 2003. Napad
i silovanje. Živi u Sederteljeu.”
„Tamo je fokus ukraden”, reče Vanja.
„Tačno. Kad sam povezao to, kontaktirao sam lokalnu policiju i otišli su
da porazgovaraju s njim.” Bili je bio zadovoljan što je bio korak ispred.
Nastavio je: „Po njihovim rečima, Rodrigez ne može da se seti šta je radio tih
dana. Očigledno je težak alkoholičar, bar povremeno.”
Sklopio je laptop, prišao tabli i prikačio fotografije koje su upravo
pogledali.
Torkel se okrenuo ka Sebastijanu. „Šta si ti izvukao iz Hindea?”
„Ništa.”
„Ništa?”
Sebastijan je slegnuo ramenima. „Smršao je i želeo je da dira Vanjine
sise, i to je otprilike to.”
„Ali zna nešto o ubistvima”, rekla je Vanja, izabravši da ignoriše ovo što
je Sebastijan upravo rekao.
Torkel ju je upitno pogledao. „A kako to znaš?”
Sada je došao red na Vanju da sleže ramenima. „Osećaj.”
„Osećaj?” Torkel je prilično jako odgurnuo fotelju i ustao. Počeo je da
korača po prostoriji. „Znači, imam čoveka koji tvrdi da je stručnjak za
serijske ubice, posebno za Edvarda Hindea, i koji kurca nije saznao iz susreta
licem u lice.” Namrštio se na Sebastijana, koji je hladnokrvno susreo njegov
pogled pre nego što je posegnuo za flašom mineralne vode. Iz čistog obzira
prema Torkelovom krvnom pritisku, odlučio je da ne odgovori. Torkel je
uglavnom bio oličenje mirnoće, ali ponekad bi prasnuo. Sve što si mogao u
tim trenucima bilo je da sačekaš da ga prođe. Sebastijan je otvorio flašu i
otpio gutljaj.
Torkel je očigledno završio s njim, jer se okrenuo Vanji. „A onda imam
i istražiteljku koja ima osećaj da je Hinde umešan. Osećaj! Šta dalje da
radimo? Da pronađemo nekog ko će da nam iscrta njegov jebeni horoskop?!
Prokletstvo!” Torkel je stao i obema šakama pljesnuo po stolu. „Žene
umiru!”
Soba je pala u muk. Spolja je dopirao slabi zvuk saobraćaja, koji do sada
niko nije bio primetio. Jedna osa je uletela kroz prozor, ali kao da se
predomislila; udarila je u okno nekoliko puta pre nego što je pronašla put
napolje. Niko se nije pomerao. Svi su piljili u neutralne delove prostorije, gde
su bili sigurni da neće uhvatiti ničiji pogled. Osim Ursule, koja ih je sve
naizmenično gledala, očigledno zadovoljna što nije dospela na liniju vatre.
Sebastijan je popio još jedan gutljaj mineralne vode. Bili je malo namestio
fotografiju koja je već stajala savršeno ravno. Vanja je počela da čupka nokat.
Torkel je stajao pored stola neko vreme, a onda se vrlo odlučno vratio na
svoje mesto, privukao fotelju i seo. Ako će bilo ko prekinuti ovu nesnosnu
atmosferu koja je zavladala, to će biti on. Duboko je udahnuo. „Ako
ugovorim još jedan sastanak sa Hindeom, postoji li ikakva šansa da ovog puta
nešto izvučete iz njega?”
„Možda ako odem sam”, odgovorio je Sebastijan.
Vanja je istog trena reagovala. „Ah da, znači moja je krivica što ništa
nismo postigli?”
„Nisam to rekao.”
„Rekao si da ćeš proći bolje bez mene. Kako dođavola drugačije to da
protumačim?”
„Uopšte me nije briga. Protumači to kako god ti volja.” Sebastijan je
završio sa mineralnom vodom i blago podrignuo zbog ugljen-dioksida, zbog
čega mu je ton glasa bio neprijatniji nego što je želeo.
Vanja se okrenula Torkelu. „Misliš li da ovo ide kako treba? Misliš li?”
„Vanja...”
 „Sećaš li se šta smo se dogovorili da ćemo uraditi ako ne bude išlo kako
treba? Dogovorili smo se da ćemo ga izbaciti.”
Torkel je uzdahnuo. Izgubio je živce, a sad je nastala loša atmosfera u
timu. Pitanje je da li je potekla od frustracije što još uvek ništa ne znaju o
počiniocu, ili što su ponovo uključili Sebastijana. Torkel nije znao, ali morao
je ponovo da uspostavi harmoniju, čak i samo privremeno.
Lagano je ustao. „U redu... smirimo se. Vrelo je, naporno se radi,
dugačak je dan i još uvek nije gotov.”
Prišao je tabli i stao da gleda fotografije pre nego što se okrenuo prema
ostalima. „Moramo da se približimo ovom čoveku. Moramo da ga uhvatimo.
Ursula, uporedi otiske prstiju i DNK sa onim što imamo o Johansonu i
Rodrigezu.”
Ursula je klimnula, ustala i izašla iz prostorije.
„Vanja, idi do Sederteljea i vidi možeš li da osvežiš Rodrigezovo
sećanje.”
„Zar ne bi trebalo da sačekamo i vidimo šta će Ursula pronaći?”
„Automobil koji je izgleda pratio Sebastijana došao je iz istog mesta. U
ovom trenutku to je dovoljno da se obrati malo više pažnje na Rodrigeza.”
Vanja je klimnula potvrdno. „Ali on ne ide sa mnom.” Mahnula je u
Sebastijanovom pravcu ne pogledavši ga.
Torkel je uzdahnuo. „Ne, on ne ide s tobom.”

„Jednostavno te ne razumem.”
Torkel i Sebastijan su ušli u Torkelovu kancelariju.
„Nisi jedini.”
Sebastijan je prišao i seo na kauč, dok se Torkel naslonio na ivicu stola.
„Trudio si se da se vratiš, a otkako si ušao, izgleda kao da daješ sve od
sebe da budeš ponovo izbačen.”
„Zar stvarno misliš da me se rešiš samo zato što sam nagazio nekoliko
žuljeva?”
„Nije to u pitanju. Više ne.”
„Nisam mogao da znam da će Anete Vilen biti ubijena.”
„Govorim o velikom riziku što te i dalje držim u timu. Povezan si sa
svim žrtvama. Zamisli kako će to izgledati onima gore.”
„Otkad je tebi stalo do tih stvari?”
Torkel umorno uzdahnu. „Uvek mi je bilo stalo do tih stvari, jer je to
ono što mom timu obezbeđuje samostalnost. Znam da to tebi nije bitno, jer
ionako uvek radiš ono što hoćeš. Ali poslednji put ti kažem: sredi se.”
Sebastijan je razmislio o tome šta je uradio, šta je rekao, kako se
ponašao otkako se pridružio istrazi. Brzo je stigao do zaključka da se ponašao
onako kako se uvek ponašao. Govorio je ono što misli i nije se šunjao na
prstima pretvarajući se da je večno zahvalan. Ali zaista nije želeo da bude
izbačen. Bio bi u Vanjinoj blizini ako bi ostao, ali to nije bio jedini razlog. To
više nije bilo čak ni najvažnije. Da ga je neko pre nekoliko dana pitao šta bi
moglo da umanji njegov interes za Vanju i opsesiju njom, rekao bi ‘ništa’. Ali
pogrešio bi. Sada je nešto drugo bilo u prvom planu u njegovom umu i
zasenjivalo je sve ostalo – čak i Vanju. Četiri žene su bile mrtve zbog njega.
„Zaista ću se potruditi”, iskreno je rekao Sebastijan. „Ne želim da
odem.”
Torkel je ustao i zatvorio vrata. Sebastijan je pogledao kolegu s
izvesnom dozom skepse dok je ovaj sedao u naspramnu fotelju. I šta sad?
„Šta se događa s Bilijem? Izgleda kao da pokušava da se popne
stepenicu ili dve”, rekao je Sebastijan, nadajući se da će ova seansa biti
zaboravljena ako prebaci fokus na nekoga drugog.
„Menjaš temu.”
„Primetio si.”
„Vrlo rado ću razgovarati o Biliju. Samo neki drugi put.” Torkel se
nagnuo napred i sklopio šake kao da će početi da se moli. Loš znak, pomislio
je Sebastijan. Poza za slušanje.
„Šta se dogodilo, Sebastijane? Uvek si bio sebičan, neprijatan i
samodovoljan, ali, otkako si se vratio... Kao da si stupio u rat sa svim i
svakim.”
Torkel je zaćutao. Pitanje je ostalo da visi u vazduhu. Šta se dogodilo?
Na sekund se Sebastijan pitao šta bi se dogodilo kada bi stvarno sve rekao
Torkelu. O Lili. O Sabine. O sreći koju nikad pre i nikad posle nije spoznao.
O talasu koji mu je oduzeo sve. Šta bi loše moglo da se desi? Možda bi mu
omogućilo malo više manevarskog prostora u okviru tima. Torkel bi se
sažalio na njega, u to je bio siguran. Iskreno sažalio. Brinuo bi se na način na
koji se niko nije brinuo otkako se to dogodilo. Nije da je Sebastijan bilo kome
i pružio šansu da brine, ali svejedno.
Torkel, koji bi sve što Sebastijan uradi interpretirao kao reakciju na
tugu, mogao bi da bude veoma koristan.
Bio je to njegov džoker.
Njegova karta za popuštanje pritiska.
Nije imao nameru da je odigra sve dok ne bude neophodno, ali znao je
da mora da Torkelu ponudi kakav-takav odgovor. Tačno je znao šta mora da
kaže. Reći će istinu.
„Osećam se odgovornim.”
„Za ubistva.” Izjava, ne pitanje.
Sebastijan je klimnuo.
„To mogu donekle da razumem”, rekao je Torkel. „Ali ti ne možeš biti
okrivljen za njihovu smrt.”
Sebastijan je to znao. Logički gledano, znao je. Emotivno je bila sasvim
druga stvar. Pa ipak, bilo je iznenađujuće dobro razgovarati o tome. Možda je
o tome mogao da razgovara sa Stefanom, ali nije bio siguran da li je Stefan i
dalje njegov psihijatar posle onog što se dogodilo. Sebastijan ga je zvao i
ostavio poruku izvinjenja na sekretarici, ali Stefan mu nije uzvratio poziv. A
to je bilo pre nego što je Stefan saznao da je Anete ubijena. Ako Stefan
otkrije da je ubijena zato što je provela noć sa Sebastijanom, njihov odnos
skoro sigurno neće moći biti popravljen. Verovatno je došlo vreme da potraži
nekog drugog s kim bi mogao da priča, ali do tada, Torkel će morati da
posluži.
„Poslednja žena, Anete. Spavao sam s njom samo da iznerviram mog
psihijatra.”
„A koje si motive imao da spavaš sa svim ostalim?”
Sebastijana je iznenadilo ovo pitanje, kao i Torkelovo opušteno držanje.
Očekivao je osudu. Možda čak i blagi prekor, s obzirom na činjenicu da je na
Sebastijana očigledno uticalo ono što se dogodilo, ali ipak neku vrstu osude.
Torkelov moralni kompas bio je izuzetno dobro kalibrisan.
„Kako to misliš?”
 „Ispravi me ako grešim, ali nisi baš u potrazi za Gospođicom Pravom,
zar ne? Sve te žene su samo bile neka vrsta... razonode.” Torkel se zavalio u
fotelju. „Ti si potrošač. Nije ti stalo do žena. Ni pre, ni posle.”
Sebastijan nije čak ni pokušao da ovo porekne. To baš i nije bila neka
novost. Prve tri žrtve, žene iz prošlosti, izjedale su ga, ali postojala je granica
koliko unazad može da se premota traka, koliko daleko u prošlost možeš da
žališ zbog svojih postupaka. Ali Anete... to je bilo drugačije. Ona mu je ušla
pod kožu.
„Anete je imala tako malo samopouzdanja. Očajnički joj je trebao neko
da učini da se oseća dobro u sopstvenoj koži. Bilo je tako lako...”
„Odnosno, osećaš grižu savesti.” Ponovo izjava, a ne pitanje.
Sebastijan je o tome morao da razmisli. Prošlo je toliko vremena otkako
je imao grižu savesti da više nije bio siguran kakav je to osećaj.
„Pretpostavljam da je tako.”
„Da li bi se tako osećao i da nije ubijena?”
„Ne bih.”
„U tom slučaju, ne računa se.”
Oštro, ali istinito. Iskorišćavanje i osvajanje ni najmanje mu nisu
smetali. Ali ona je mrtva zato što je on imao loš dan. To je bilo teško
ignorisati.
„Da li si u kontaktu sa bilo kojom ženom s kojom si bio?” Torkel je
prebacio razgovor u drugom pravcu. Krenuo je napred.
„Skoro četrdeset godina razlike stoji između prve i poslednje. Ne mogu
da se setim čak ni delića.”
Torkel je uhvatio sebe kako razmišlja o tome koliko partnerki je on
imao. Dve žene, četiri ili pet devojaka pre prve žene. Četiri, tačno. Nekoliko
žena između brakova. A onda Ursula. Možda dvocifren broj. Nije morao
mnogo da se trudi da bi im se setio imena. Ali, naravno, u Sebastijanovom
slučaju morao bi to da pomnoži sa dvadeset, možda i trideset. Možda i više.
Sećanje ume da nas izneveri.
„Ono što pokušavam da kažem”, nastavio je Torkel, „jeste da će pomoći
budeš li se potrudio da sprečiš ponavljanje. I tebi i nama.” Ustao je, dajući
mu znak da je razgovor završen. „Ali, ako ne možeš da ih se setiš, tu nema
pomoći.”
 Sebastijan je ostao u istom položaju, zureći u prazno.
Razmišljajući.
Sećao se nekih od njih...

VANJA SE OSVRTALA PO CENTRU grada. Moglo se to nalaziti bilo gde. Ali bio
je to Hovše. Jedan od trideset osam rejona koje je vlada 2009. označila kao
rejone od „posebnog interesa” kako bi se „izborili protiv osećaja
izdvojenosti”, prisećala se Vanja. „Ulaganje” u „ranjiva područja”. Što je bio
samo elegantniji način da se opiše predgrađe gde je bilo više problema nego
rešenja. Vanja nije imala pojma da li se ovom dodatnom pažnjom išta
postizalo, ali sigurno nije izgledalo tako.
Navigacija ju je odvela do Granevegena. Nekoliko metara dalje moglo
se skrenuti u Kvarstavegen, gde je bledoplavi ford fokus ukraden pre šest
meseci. Hose Rodrigez odjednom je postao mnogo interesantniji.
Vanja je parkirala, izašla iz automobila i pogledala u smeđu
osmospratnu zgradu. Pronašla je pravi ulaz i pravi stan. Pozvonila je. Niko se
nije javio, pa je pokušala sa komšijom na istom spratu; Hadad je bilo ime na
poštanskom sandučetu. Neka žena, od oko četrdeset pet, otvorila je vrata.
Vanja joj je pokazala legitimaciju i pitala ženu da li je videla Hosea
Rodrigeza, ili možda zna gde bi mogla da ga pronađe.
„Pretpostavljam da je verovatno na trgu”, rekla je žena sa skoro
neprimetnim naglaskom.
„Da li tamo radi?”, pitala je Vanja, zamišljajući živahnu pijacu poput
one u Hetorgetu usred Stokholma.
Žena na vratima se osmehnula kao da je Vanja rekla nešto zaista
smešno. „Ne, ne radi.” Ton kojim je izrekla poslednje tri reči jasno je govorio
kakvo mišljenje ima o komšiji.
Vanja je zahvalila ženi za informacije i pešice krenula prema centru.
Frizerski salon, restoran, prodavnica hrane, kombi sa pljeskavicama i
sličnim proizvodima, picerija, kiosk i prodavnica odeće. Sve to je stajalo
jedno pored drugog, a betonirani trg se nalazio u sredini. Ovo je bio pravi
vetroviti tunel u jesen i zimu, pomislila je Vanja, ali ovog trenutka sunce je
pržilo, zbog čega je trg bio oličenje kamene pustinje. Nekoliko ljudi sedelo je
na klupi, u senci ispred nekog savetovališta. Jedan mršavi vučjak ležao je i
dahtao na zemlji, a muškarci i žene koji su se dodavali dvema konzervama
piva, sedeći na klupi, ukazivali su na to da je ovo odlično mesto da se Vanja
raspita za Rodrigeza. Krenula je prema klupi. Kad je bila udaljena nekih
desetak metara, sve petoro su se okrenuli ka njoj. Jedino je pas delovao
potpuno nezainteresovano. Vanja je izvadila fotografiju Hosea Rodrigeza dok
je prelazila poslednjih nekoliko koraka i ulazila u senku ispod visoke zgrade.
„Znate li gde bih mogla da pronađem ovog čoveka?” Ispružila je
fotografiju. Nije imalo smisla skrivati svrhu posete. Verovatno su provalili da
je iz policije i pre nego što je kročila nogom na trg.
„Zašto?” Prosed čovek neodredivih godina koji je držao pseću uzicu
pogledao ju je nakon što je kratko osmotrio fotografiju u njenoj ruci.
„Moram da razgovaram s njim”, odgovorila je Vanja, držeći se
direktnog pristupa.
„Da, ali želi li on da razgovara s vama?”, sedi čovek će ponovo. Oba
prednja zuba su mu nedostajala, tako da je pitanje izgovoreno uz vrskanje.
Zvučao je skoro ljupko. Vanji je palo na pamet da je sigurno teško zavredeti
poštovanje kad zvučiš kao šestogodišnjak dubokog glasa. Možda je zato imao
vučjaka. Da kompenzuje taj nedostatak.
„Mislim da bi on sam mogao da odluči o tome.”
To očigledno nije bio odgovor koji su želeli da čuju. Kao po komandi,
vratili su se onome što su radili pre nego što se pojavila. Kao da je odjednom
nestala. Vanja je uzdahnula. Mogla je da krene po trgu i pokazuje ljudima
njegovu fotografiju, postavlja pitanja, sve dok je ne posluži sreća, ali bilo je
vrelo, bila je umorna i želela je da ide kući. Gurnula je ruku u prednji džep
farmerki i izvadila novčanicu od sto kruna. „Samo želim da znam gde je.
Neće saznati kako sam otkrila.”
„Uglavnom se mota oko vikend-kampa”, rekao je odmah jedan mršavi,
dugokosi čovek u džins-jakni, posegnuvši za novcem prljavom, drhtavom
rukom pre nego što su ostali imali vremena da razmene poglede i odluče da li
je suma dovoljna.
Vanja povuče novčanicu van njegovog domašaja. „Gde je to?”
„Tamo dole.” Dugokosi čovek mahnuo je rukom u pravcu iz kog je
Vanja došla. „Dole pored jezera – kako se zove... Tomatstigen...”
 To je bilo ime neke ulice. Moraće da posluži. Vanja mu je dala novac i
on ga je hitro strpao u džep, naizgled nesvestan neodobravajućih pogleda svih
ostalih.
U automobilu Vanja je ukucala Tomatstigen u navigaciju i videla da
zaista nije daleko, ali, ako hoće da stigne tamo automobilom, znači da će
morati mnogo da zaobilazi.
Umesto toga, krenula je niz Kvarstavegen, parkirala što je bliže mogla, a
onda peške prešla šumicu idući prema obližnjem stambenom delu grada i
vikend-kampu. Građevine su više izgledale kao letnjikovci nego obične
kolibe. Vrtovi su bili lepo održavani; nije ovo bila gomila šupa nagomilanih u
nekom ćošku. Svaka kuća je sigurno imala dvadeset kvadratnih metara, sa
baštenskim nameštajem, roštiljima, visećim ležaljkama i ostalim
pogodnostima u kojima su stanari uživali kad nisu bili zauzeti biljkama.
Vanja nije imala ni najmanju želju da se zbližava s prirodom, bar ne na takav
način. Uzgajanje, plevljenje, potkresivanje – ništa od svega toga nije bilo za
nju. Jedva je uspevala da održava u životu biljke u saksijama. Ali mesto
poput ovog bilo je prelepo u ovo doba godine, sa cvećem i zelenilom na sve
strane, i pčelama koje su zujale iza svake ograde.
Vanja je škripuckala pošljunčanom stazom koja je vodila prema jezeru,
gledajući okolo dok je išla. Ovo nije izgledalo kao mesto koje bi tolerisalo
propale pijance što se motaju okolo i kvare idilu. Da je nisu prevarili za sto
kruna tamo na trgu? Stigla je do kraja naselja i odlučila da krene nazad do
automobila, kad ih je ugledala. Nekoliko ljudi na, i oko klupe, na asfaltnom
putu koji se pružao pored šume. Prepoznatljive torbe iz državnih prodavnica
alkohola ležale su na zemlji. Bila je to prilično velika grupa; osam do deset
ljudi, otprilike. Ovog puta sa njima su bila dva psa. Vanja je brzo krenula
prema njima. Kako se približavala, videla je da muškarac i žena, najbliži njoj,
jedu jabuke, verovatno ukradene iz neke obližnje bašte.
Izvadila je fotografiju i prešla pravo na stvar. „Tražim Hosea Rodrigeza;
da li ga je neko od vas video.”
„Ja sam Hose Rodrigez.”
Vanja se okrenula nadesno i shvatila da mora da pogleda nadole da bi
uhvatila pogled čoveka sa slike. Odjednom se osetila neopisivo umorno.
Umorno i gnevno. Ma ovo ne može biti istina.
„Koliko dugo si u tome?”
 „Zašto?”
„Koliko?”
„Pre šest meseci udario me je auto, možda i više...”
Vanja je zvučno uzdahnula i zastala da sakupi snagu, okrene se i ode.
„Šta ste želeli?”, čovek je vikao za njom. Vanja je samo odmahnula
rukom ne okrenuvši se i nastavila da korača. Uzela je telefon i pozvala
Torkela preko brzog biranja. Zauzet. Prekinula je i pokušala da pozove
Ursulu.

URSULA JE SEDELA U KAFETERIJI i bledo zurila u porciju gratinirane ribe

koja se okretala u jednoj od mikrotalasnih pećnica. Kasni ručak. Ili rana
večera. Samo da bi mogla da kaže da je već jela ako bi je Mikael pozvao. Iz
nekog razloga prosto nije želela da ode s posla kući.
Mikeu.
I još jednoj večeri izigravanja srećne porodice.
Misli joj je prekinula zvonjava mobilnog, koji je spustila na sto.
Koračala je kroz trpezariju; neko se svojski potrudio da kuhinja ne izgleda
sasvim bezlično i sterilno. Crveni karirani stolnjaci prekrivali su šest ovalnih
stolova, u skladu sa zavesama i tapiserijama na zidovima. Bele plastične
stolice bile su opremljene jastucima, a bordura sa cvetićima pružala se uokolo
po svim zidovima. Isti cvetni šablon ponavljao se tu i tamo na vratima
ormarića i na belim delovima u kuhinjskom delu. Oštro neonsko svetlo bilo je
zamenjeno lampama okačenim iznad svakog stola, zajedno sa ponekim
usmerenim reflektorom. Bila su tu i tri valovčića sa biljkama, plus akvarijum
pored vrata, koji je trebalo da kaže kako ova prostorija nije samo „mesto gde
se jede, već i prostor koji nudi malo harmonije i osveženja”, kao što je pisalo
u izveštaju za osoblje, posle renoviranja. Koliko li je sve to koštalo? Ursula
se uglavnom nije osećala ništa harmoničnije i osveženije posle boravka u
trpezariji. Punije možda, ali tako se osećala i u staroj trpezariji.
Podigla je telefon i pogledala ekran. Vanja.
„Zdravo!”
„Ja sam”, čula je kako Vanja govori; zvučala je pomalo zaduvano, kao
da je brzo hodala.
 „Znam. Kako ide?”
„Ne ide.” Vanja je skoro ispljunula ove reči. „Komšije koje su pogledale
Rodrigezovu sliku znale su da mi kažu da je alkoholičar, ali su propustile da
spomenu jedan mali detalj – da je u jebenim invalidskim kolicima.”
Ursula nije mogla da se ne nasmeje. Njeno poverenje u lokalnu policiju
bukvalno nije postojalo. Ovo ju je samo učvrstilo u mišljenju da, u
slučajevima kada ne remete istragu, zapravo ne rade ni bilo šta korisno. Pitala
se da li je sad pravo vreme da saopšti Vanji da su već eliminisali Rodrigeza
kao mogućeg počinioca. Ni njegovi otisci ni DNK, nisu se poklapali sa onima
nađenim na mestu zločina. Odlučila je da to ostavi za kasnije. Zvučalo je kao
da joj je koleginica imala dovoljno neuspeha za jedan dan.
Mikrotalasna se oglasila; riba je bila spremna. Ursula je otišla da je
uzme.
„Posmatraj to sa vedrije strane – bila si na lepom izletu do Sederteljea.”
Kad je Ursula otvorila vrata mikrotalasne i izvadila tanjir, čula je kako
neko ulazi u trpezariju. Okrenula se i videla Sebastijana koji se naslonio na
dovratak. Izraz lica joj je ostao nepromenjen dok se vraćala svom stolu i
telefonskom razgovoru.
„Danas se neću više vraćati”, rekla je Vanja. „Možeš li da obavestiš
Torkela?”
„Naravno. Vidimo se sutra.”
Ursula je prekinula razgovor, gurnula telefon u džep i došla do stola
noseći tanjir. U prolazu je pogledala Sebastijana. „Bila je to Vanja.
Pozdravila te je.”
„Ne, nije”, rekao je Sebastijan suvo.
„Ne, nije”, potvrdila je Ursula, sedajući. Sebastijan se nije ni pomerio.
Ursula je počela tiho da jede, želeći da ima nešto za čitanje, nešto u šta bi
mogla da gleda. Zašto samo stoji tu? Šta hoće? Šta god da je u pitanju, bila je
sigurna da je ne zanima. Bila je ubeđena da on više ne može biti deo tima.
Nije se čak usuđivala ni da pomisli šta bi se dogodilo kada bi novinari
povezali žrtve i osobu koja učestvuje u istrazi. Nije postojala šansa da Torkel
dobije odobrenje od viših instanci za svoju odluku, u to je bila sigurna. A ako
ovo krene po zlu, možda neće uspeti da zadrži svoj posao. Mnogo toga
rizikuje zbog Sebastijana. Pitala se da li Sebastijan oseća bilo kakvu vrstu
zahvalnosti, bilo da je svestan ili ne rizika koji je Torkel preuzeo na sebe.
Verovatno ne.
Imala je o čemu da razmišlja. O privatnim problemima. Kao što je
nedostatak želje da ode kući. Da li je Torkel ponovo opcija za večeras?
Kolebala se. Posle prošle zajedničke noći, dok su ležali u krevetu, Torkel je
pričao o Ivoni i nekom novom muškarcu u njenom životu; Ursula mu je
zaboravila ime, ali stekla je utisak da Torkel nešto pokušava, da proverava
može li se između njih dvoje dogoditi nešto više.
Nešto trajnije.
Znala je da mora sebe da krivi za to; sama je prekršila dva pravila koja
je postavila za njihovu vezu, pa nije iznenađujuće što je pomislio da je možda
voljna da razmotri svoj stav i prema trećem pravilu. Ali nije bio u pravu.
„Kako idu stvari sa Mikeom?”, pitao je Sebastijan nehajnim glasom, kao
da joj čita misli. Ursula se prepala i ispustila nož, koji je pao na tanjir, a onda
i na pod, zveknuvši.
„Zašto pitaš?”, prasnula je, sagnuvši se da ga dohvati.
„Tek onako.” Sebastijan je slegnuo ramenima. „Ćaskam.”
„Ti nikad ne ćaskaš.” Ursula je spustila viljušku pored podignutog noža
i ustala. Izgubila je apetit. Zna li on nešto o njoj i Torkelu? Ako zna, to nije
dobro. Uopšte nije dobro. Što manje Sebastijan Bergman zna, to bolje. To se
odnosilo na sve. Imao je sposobnost da najnevinije informacije o nekome
okrene protiv te osobe. A ako je mislio da može da ih iskoristi, nikad nije
oklevao.
Sebastijan je ušao u prostoriju, privukao najbližu stolicu i seo.
„Razmišljao sam o nečemu...”
„Aha”, odgovorila je Ursula okrenuvši mu leđa. Obrisala je ruke o krpu i
pošla.
„Sedi na momenat.” Sebastijan je pokazao na naspramnu stolicu.
„Zašto?”
„Zato što te molim.”
„Nemam vremena.”
Dok je Ursula išla pored Sebastijana, uhvatio ju je za zglob. Stala je i
uputila mu pogled koji je govorio da bi trebalo istog trena da je pusti. Nije to
učinio.
„Sedi. Molim te.”
Ursula je iščupala šaku i pogledala Sebastijana. Ton glasa mu je nekako
bio drugačiji, bez prizvuka zadirkivanja ili oholosti, a u pogledu mu je videla
nešto što joj je govorilo da je ovo bitno. Ne zato što može nešto da izvuče iz
svega, već zbog nekog drugog razloga.
Nečeg stvarnog.
Nečeg značajnog.
I rekao je „molim te”, što je bila reč za koju je mislila da se ni ne nalazi
u njegovom rečniku. Sela je, ali na samu ivicu stolice, spremna istog trena da
krene.
„Razgovarao sam sa Torkelom”, počeo je Sebastijan, donekle
oklevajući.
„Da”, rekla je Ursula kao da se brani, sve više ubeđena da joj se neće
dopasti ovo što je Sebastijanu na umu.
„O činjenici da su sve četiri žrtve imale veze sa mnom”, nastavio je da
govori ne gledajući je u oči. „Seksualne veze.”
Ursula je odjednom shvatila kuda razgovor ide. Ni najmanje nije imao
veze sa njom i Torkelom, već je za cilj imao temu o kojoj je još manje želela
da priča.
„Ako postoji mogućnost da se ovo nastavi”, govorio je dalje Sebastijan,
tihim i ozbiljnim glasom, „ako je još žena ugroženo..,”
„Mogu da se staram o sebi”, prekinula ga je Ursula, skočivši na noge.
„Znam to, nego...” Sebastijan je podigao glavu i pogledao je otvoreno i
iskreno. „Ne želim da ti se bilo šta desi zbog mene.”
„To je veoma lepo od tebe”, rekla je Ursula neutralnim glasom dok je
kretala prema vratima. Okrenula se prema njemu pre nego što je izašla. „Bilo
bi još bolje da si mi u to vreme pokazao makar i mrvicu iste te brige.”
Okrenula se i nestala.

ZAČULO SE KUCANJE NA VRATIMA ćelije. Hinde je spustio knjigu koju je

čitao, uspravio se u krevetu i brzo pogledao po ćeliji. Nije ništa zaboravio da
skloni, zar ne? Ništa što je moglo da ga oda? Hitar pogled na sto, mali noćni
sto i jedinu policu, i pregled je bio gotov, jedina prednost posedovanja male
ćelije bilo je to što je mogla brzo da se pregleda. Nije se videlo ništa što nije
smelo da se vidi. Spustio je noge preko ivice kreveta kad su se otvorila vrata i
Tomas Haraldson proturio glavu.
„Dobro veče, smetam li vam?”
Hinde je bio prilično iznenađen ovim svakidašnjim pozdravom koji je
zvučao kao da je Haraldson svratio da poseti komšiju kod kuće, ili kolegu u
susednoj kancelariji na poslu. Pretpostavio je da je ovaj lični pristup trebalo
da znači da upravnik nije ovde po službenoj dužnosti, već iz nekog drugog
razloga. Ovo bi moglo da bude interesantno.
„Ne, samo sam čitao.” Hinde je upotrebio sličan prijateljski ton. „Hajde,
uđite”, dodao je mahnuvši.
Haraldson je kročio u ćeliju, a vrata su se zatvorila za njim. Edvard ga je
gledao u tišini. Haraldson je gledao oko sebe kao da je ovo prvi put da se
nalazi u nekoj od ćelija u najstrožem delu. Edvard se pitao da li će se
posetilac držati ljubaznih fraza iz spoljašnjeg sveta i reći mu kako mu je lepo
ovde. Čudo jedno šta se može uraditi sa ovako ljupkim prostorom.
„Uskoro idem kući, ali mislio sam da svratim i obiđem vas”, rekao je
Haraldson, završivši kratki pregled ćelije. Tako je mala. Kako podnose to?
„Kući, Dženi”, rekao je Hinde s kreveta.
„Da.”
„I bebi.”
„Da.”
„Koliko je prošlo?”
„Jedanaest nedelja.”
„Lepo.”
Edvard se osmehnuo Haraldsonu, koji je izvukao jedinu stolicu i seo.
Dosta je bilo ćaskanja.
„Samo sam se pitao”, počeo je Haraldson, „kako je prošlo s
Riksmordom?”
„Šta su oni rekli kako je prošlo?”, pitao je Hinde, nagnuvši se napred.
„Nisu baš mnogo toga rekli.” Haraldson je razmišljao o tome. Šta je
stvarno saznao od Vanje i Sebastijana posle posete Hindeu? Mislili su da je
umešan u nekoliko ubistava, ali to su mogli da kažu Haraldsonu i bez posete.
Nisu rekli ni jednu jedinu reč o samoj poseti, shvatio je sad.
„Nisu mi u stvari ništa rekli...”
Hinde je klimnuo sa razumevanjem. Haraldson je nakratko razmišljao o
tome da mu prepriča svoje loše iskustvo sa Riksmordom iz Vesterosa, da se
postavi na istu stranu sa Hindeom, na neki način, ali onda se setio da čovek
na krevetu ne zna da je i on nekad bio policajac. Niti je trebalo da to sazna. U
stvari, bolje bi bilo kad ne bi znao. Bolje da misli da je Haraldson samo
bezopasna mastiljara.
„Kako se vama čini da je poseta prošla?”, pitao je umesto toga.
Hinde je izgledao kao da razmišlja o pitanju. Spustio je laktove na
kolena i podbočio bradu sklopljenim šakama.
„Bila je prilično razočaravajuća, iskreno da kažem”, rekao je zamišljeno.
„Na koji način?”
„Nije to baš bio neki razgovor.”
„Zašto nije?”
„Ponudio sam im nešto što nisu prihvatili.”
„Šta ste im ponudili?”
Hinde se uspravio, očigledno tražeći prave reči. „Tražio sam neke...
stvari koje mi trebaju, i rekao sam im da ću, budem li ih dobio, odgovoriti na
jedno ili više njihovih pitanja. Iskreno.”
Pogledao je Haraldsona da vidi da li je zagrizao mamac, ali čovek na
stolici izgledao je još više zbunjen.
„Uzajamna usluga”, objasnio je Hinde. „Kao neka igra, moglo bi se reći.
Imam nešto što njima treba, oni imaju nešto što meni treba, zašto to
upropastiti? Ali Sebastijan je odbio da se igra.”
Hinde je uhvatio Haraldsonov pogled. Da li je bio previše jasan? Da li je
bilo previše očigledno šta namerava? Na kraju krajeva, njegov posetilac je
nekad bio policajac, u stvari donedavno. Da li mu se upalila upozoravajuća
lampica? Očigledno nije. Edvard je odlučio da ode do kraja.
„I vama mogu da iznesem istu ponudu.”
Haraldson nije odmah odgovorio. Šta mu to Hinde nudi? Informaciju u
zamenu za šta? Saznaće bude li nastavio da igra igru. Ali zašto uopšte iznosi
ovu ponudu? Da stekne prednost za sebe, naravno. Privilegije. Naravno,
moglo je to da znači i da mu je jednostavno dosadno i koristi svaku priliku
koja mu se ukaže da mu svakodnevni život bude manje običan, da bude
stimulativniji. Haraldson je u glavi hitro izvagao za i protiv.
Prednosti su bile očigledne. Hinde će odgovoriti na njegova pitanja. Bilo
koja pitanja. Ovo će mu pružiti jedinstveni uvid i saznanje. U najboljem
slučaju saznaće dovoljno da reši četiri ubistva.
Manjkavosti? Nije znao šta Hinde želi u zamenu za odgovore. Ali, ako
ne pristane, nikad neće saznati. Ako je to bilo nešto protivno pravilima, ili
nešto sa čim nikako ne bi mogao da se složi, jednostavno će odbiti. Zaustaviti
sve.
Ne može nikako da pođe po zlu.
Haraldson je klimnuo. „U redu. Šta ste imali na umu?”
Edvard je stvarno morao svojski da se potrudi i odupre se porivu da se
zlobno osmehne. Umesto toga, široko i toplo se osmehnuo Haraldsonu i
nagnuo se unapred, skoro zaverenički.
„Reći ću vam šta želim, a kada to dobijem, možete me pitati šta god
želite i ja ću odgovoriti.”
„Iskreno.”
„Obećavam.”
Hinde je ispružio desnu ruku u znak da su se dogovorili. Rukovanje. Sve
što je bilo potrebno za dva muškarca.
Rukovali su se, a onda se Edvard smestio na krevet, naslonio na zid i
podigao noge na dušek. Opušten. Prijateljski nastrojen. Smirio je situaciju.
Posmatrao je Haraldsona između savijenih kolena. Sa čim da počne? Morao
je da sazna koliko je željan čovek koji je sedeo na drvenoj stolici.
„Imate li fotografiju vaše supruge?”
„D-da...” Oklevanje u odgovoru.
„Mogu li da je dobijem?”
„Šta?”, pitao je Haraldson, izgledajući donekle zbunjeno. „Samo da je
pogledate, ili da je zadržite?”
„Zadržim.”
 Haraldson je oklevao. Ovo nije bilo dobro. Uopšte nije bilo dobro. Ovo
nije bilo ono što je mislio da će Hinde tražiti. Malo duže ture na vežbalištu.
Bolju hranu. Veću slobodu na kompjuteru. Neko pivo, možda. Stvari koje bi
mogle da poprave i poboljšaju vreme koje provodi u Levhagi. Ali ne ovo. Šta
Hinde hoće sa fotografijom njegove žene? Sudeći po izveštajima bio je
seksualno neaktivan, pa se ideja o masturbiranju na Dženinu fotografiju činila
malo verovatnom.
„Zašto vam treba?”
„Je li to pitanje koje želite da postavite?”
„Nije...”
Haraldson je počeo da se oseća nelagodno. Da li bi trebalo sve ovo sad
da zaustavi? Može li?
Bila je to samo slika.
Riksmord je bio ubeđen da je čovek na krevetu umešan u četiri ubistva.
Ako Haraldson dobro odigra svoje karte, mogao bi bukvalno sam da reši
slučaj. Hinde je zatočen u Levhagi. Ništa nije mogao da uradi povodom toga.
Haraldson nije morao čak ni da obavesti Riksmord. Mogao bi da ode još više,
pravo do vrha, sa ovom informacijom. Da svu slavu zadrži za sebe. Da reši
slučaj dok su svi ostali na gubitku.
Bila je to samo slika.
Izvadio je novčanik iz zadnjeg džepa i otvorio ga. Iza providne plastike s
jedne strane stajala je Dženina fotografija, slikana u hotelskoj sobi u
Kopenhagenu pre nekih osamnaest meseci. Soba se nije mogla dobro videti,
slika je bila isečena da bi stala u novčanik, ali Dženi je sva sijala. Bila je tako
srećna. Haraldson je obožavao tu fotografiju. Uhvatila je tačno ono što je
Dženi bila. I još uvek ju je imao na memorijskoj kartici; mogao je da napravi
dodatnu kopiju.
Bila je to samo slika.
Pa ipak, nije uspevao da se otme utisku da pravi ogromnu grešku dok je
spuštao fotografiju na Hindeovu ispruženu šaku.
„Da li ste umešani u nedavna ubistva četiri žene?” Haraldson je pitao
čim je fotografija dobila novog vlasnika.
„Definišite umešan”, odgovorio je Hinde, gledajući fotografiju. Nešto
malo preko trideset. Vitka. Sa osmehom na usnama. Brineta. Kasnije će
upijati sve detalje. Spustio je fotografiju na knjigu na noćnom stočiću.
„Da li znate za njih?”
„Da.”
„Kako?”
Hinde je odmahnuo glavom i ponovo se naslonio na zid. „To je pitanje
broj dva, Tomase. Ali, tek da ti pokažem koliko cenim činjenicu da si došao
da me vidiš, odgovoriću ti na to pitanje bez ičega zauzvrat.” Pogledao je
Haraldsona u oči. Video je iščekivanje, nadu. Bio je željan znanja, u to nije
bilo sumnje. „Riksmord mi je rekao za ubistva”, konačno je rekao.
„Ali pre toga?”, nastavio je Haraldson čeznutljivo. „Da li ste znali za
njih pre toga?”
„Odgovor na to pitanje će te koštati.”
„Koštaće me čega?”
„Dozvoli mi da razmislim o tome. Vrati se sutra.” Hinde je legao i
posegnuo za knjigom. Dženina fotografija skliznula je na sto kao da je
zaboravio da je tamo. Haraldson je shvatio da je razgovor okončan. Nije bio
zadovoljan, ali i to je neki početak. Zaista je mogao da stigne negde s ovim.
Ustao je, prišao vratima i izašao iz ćelije.
Na povratku u kancelariju, Haraldson je doneo dve odluke.
Prvo, neće reći Dženi da je njenu fotografiju dao Hindeu. Nije bio
siguran kako će to da joj objasni. Izradiće novu kopiju čim bude mogao i
staviće je na mesto stare.
Drugo, odlučio je da današnji dan smatra uspehom. Suočio se sa teškim
izborima, ali doneo je ispravne odluke. Napravio je korake u pravom pravcu.
„To je dobro prošlo”, rekao je sebi naglas u praznom hodniku. Učinilo
mu se da zvuči pomalo kao da se svojski trudi da ubedi sebe, zato se
nakašljao i ponovo to rekao.
Glasnije.
Odlučnije.
„To je stvarno dobro prošlo.”
U svojoj ćeliji, Edvard Hinde je ležao na krevetu i proučavao fotografiju
Dženi Haraldson i imao potpuno iste misli.
VANJA JE PREBRZO VOZILA, KAO i obično. Bila je puna neke goruće energije.
Otići će na trčanje kad se vrati kući. Biće dnevnog svetla još nekoliko sati, a
već je bilo malo hladnije.
Nije u stvari želela da ide na trčanje.
Želela je da radi. Da napreduje sa istragom. Nešto da postigne. Mesec
dana posle prvog ubistva, a oni i dalje tumaraju u mraku. Hinde je umešan,
ali na koji način? Žrtve su povezane sa Sebastijanom, ali zašto? Iz osvete,
naravno. Ali šta bi bilo da Sebastijan nije postao deo istrage? Na kraju
krajeva, nije uopšte bilo sigurno da će ponovo raditi sa Riksmordom. Da se to
nije dogodilo, možda nikad ne bi povezali sve i pronašli vezu između žrtava.
Da cilj osvete nije primećen, ne bi to bila neka naročita osveta. Ili je Hinde
računao na to da će se pre ili kasnije Sebastijan svakako uključiti? Da li je
zato bilo bitno da ubistva budu identične kopije? Da bukvalno vrište ime
Edvarda Hindea? Da Riksmord bude primoran da konsultuje Sebastijana, a
on onda shvati vezu?
I sada, kada je Sebastijan postao aktivni učesnik istrage i shvatio koliko
je umešan, da li to znači da će ubistva prestati?
Toliko pitanja.
Bez odgovora.
Vanja je nagazila papučicu. Igla brzinomera dodirnula je sto četrdeset
kilometara. Želela je da iza sebe ostavi protraćene sate u Sederteljeu što pre
može. Ali da li su stvarno protraćeni, ili je sama kriva za to? Nije mogla da se
otrese osećaju da je dozvolila da razočaranje i nestrpljenje utiču na njen rad.
Prebacila je telefon na zvučnik i pozvala.

Bili je stajao u kuhinji i seckao brokule, paprike i luk kad mu je zazvonio

telefon. Maja je pekla piletinu na jednoj ringli i istovremeno pržila indijski
orah na tihoj vatri na drugoj. Trebalo je da piletina bude pripremljena u voku,
ali Bili nije imao vok. Roditelji su mu pre mnogo godina za Božić poklonili
tiganj. Koristio ga je više puta od letnje ravnodnevnice nego što ga je ikada
do tada koristio. Maja je volela kada su kuvali zajedno.
„Zdravo, Bili ovde”, rekao je, uhvativši telefon bradom i ramenom dok
je nastavio da secka.
„Zdravo, gde si ti?” Vanja je zvala iz automobila; Bili je jedva čuo njen
glas od buke. To što ga ona nije držala u rukama i to kako ga je on držao nije
baš mnogo pomagalo.
„Kod kuće. Gde si ti?”
„Vraćam se iz Sederteljea. Rodrigez je u invalidskim kolicima, što je
posledica saobraćajne nesreće, tako da to ne može biti on.”
„Čekaj malo da te prebacim na zvučnik.” Usnama je Maji rekao „Vanja”
dok je stiskao odgovarajuće dugme i spuštao telefon na pult. Ona je klimnula
kao da je to već znala. „U redu, sad mogu da te čujem.”
„Kakvo je to šištanje?”
„Tiganj, pretpostavljam.”
„Šta radiš?”
„Kuvam.”
„Stvarno? Ti kuvaš?”
„Da.”
Sa druge strane začula se tišina. Bili je razumeo Vanjino iznenađenje.
Bio je najveći potrošač brze hrane i gotovih jela; „Seven-ileven” i čitav niz
prodavnica smrznute hrane održavali su ga u životu. Nije da nije umeo da
kuva, samo nije bio zainteresovan, i smatrao je da se vreme koje je potrebno
da se od nule spremi neko jelo može mnogo bolje iskoristiti. Međutim,
potpuna nezainteresovanost nije bila nešto o čemu je želeo da raspravlja dok
ga Maja sluša. Imao je bledo sećanje na to da je naveo kuvanje kao jedan od
hobija, onog ranog jutra na letnju ravnodnevnicu.
„Šta si htela?” Bili je gurnuo povrće na jednu stranu nožem i pogledao
Maju, koja je zainteresovano slušala razgovor. Počeo je da sitno secka čili
papričice.
„Pitala sam se da li bi mogao da saznaš kad se dogodila nesreća? Ona
koja je Rodrigeza stavila u invalidska kolica.”
„Zar on nije to znao?”
„Nisam ga pitala. Bila sam toliko ljuta što lokalna policija to nije
spomenula da sam jednostavno otišla. Ali, naravno, i dalje je mogao da ima
neke veze sa krađom forda, zar ne? Živi veoma blizu.”
Bili je prestao da secka. Zvala je njega da ga zamoli da joj nešto proveri.
Jednostavan zadatak koji je mogao svako, bilo ko da uradi. Krajičkom oka je
video Maju koja je odmahivala glavom. Bili je spustio nož i nagnuo se ka
telefonu.
„Čekaj malo, da vidim jesam li dobro shvatio? Zaboravila si da pitaš kad
se nesreća desila, pa hoćeš da ja to proverim?”
„Da.”
„Ja sam kod kuće.”
„Ne mislim odmah – možeš i sutra.”
„Zašto ti to ne uradiš sutra?”
Ponovo tišina. Bili je znao zašto. Vanja nije bila navikla da joj se neko
suprotstavlja ili protivureči. Bar ne on. Pa za sve postoji prvi put, pomislio je;
mogla je komotno da se navikne na to.
„Mnogo si bolji u otkrivanju tih stvari od mene. Biće brže ako ti to
budeš uradio”, rekla je Vanja; Biliju se učinilo da čuje nagoveštaj nervoze u
njenom glasu.
Ono što je rekla svakako je bilo istina, ali to nije bio dovoljno dobar
argument. Predugo je prihvatao ulogu neke vrste administrativnog potrčka u
timu. Ali neće to više činiti.
„Pokazaću ti kako to da uradiš.”
„Znam kako to da uradim.”
„Pa, uradi onda.” Bili je pogledao Maju, koja mu je uzvratila
ohrabrujućim osmehom.
„U redu... dobro”, čuo je kako mu Vanja jezgrovito odgovara. Onda je
ponovo nastupila tišina, a posle jednog sekunda čuo je kako nestaje i zvuk
automobila. Vanja je završila razgovor. Bili je podigao telefon i gurnuo ga u
džep. Maja mu je prišla i stisnula mu ruku.
„Kakav je osećaj?”
„Dobar.” Bili je zastao na momenat, odlučivši da bude iskren. „Ali,
iskreno, sve je to donekle nebitno. Mogao sam to vrlo brzo da uradim.”
„Ali ona zna šta treba da radi?”
„Da, ali stvar je u tome da je sad ljuta na mene zbog nečeg
beznačajnog.”
Maja se ugurala između pulta i Bilija i zagrlila ga oko vrata. Pogledala
ga je duboko u oči. „Sledeći put kad bude tražila nešto od tebe, možeš to da
uradiš. Nije stvar u nepružanju pomoći, već u tome da te Vanja ne uzima
zdravo za gotovo.”
Kratko ga je poljubila i pomazila po obrazu pre nego što se vratila
svojim tiganjima.

URSULA JE SEDELA ZA SVOJIM stolom. Pokušavala je da radi, ali nije

uspevala da se koncentriše. Um ju je neprekidno vraćao. Ne na razgovor u
trpezariji, već dalje unazad.
U prošlost.
Na njih dvoje.
Prvi put su se sreli u ranu jesen 1992. Sebastijan Bergman,
kriminalistički psiholog koji se školovao u SAD, trebalo je da održi
predavanje na Geteborškom univerzitetu o specifičnom ponašanju serijskih
ubica i šta mesto zločina može da otkrije o njima. Ursula je tada radila u
državnoj forenzičkoj laboratoriji u Linćepingu i prijavila se za predavanje u
cilju profesionalnog usavršavanja. Predavanje je bilo je interesantno i
informativno. Sebastijan je bio u svom elementu – šarmantan, stručan i
spontan – publika je aktivno slušala, željna novih saznanja. Ursula je sedela u
prvom redu i postavila mu je nekoliko pitanja.
Posle toga su imali seks u hotelskoj sobi. Nije očekivala da to preraste u
bilo šta više od toga. Njihov profesionalni svet bio je prilično mali, i već je
bila čula za glasine o Sebastijanu. Zato se vratila u Linćeping. Mikeu i Beli,
koja je tek bila krenula u školu. Mike se starao o svim stvarima u vezi sa
školom i ranije se vraćao s posla kako njihova kći ne bi morala predugo da
ostane u boravku. Ursula je radila. Kao i obično. Život je išao dalje. Kao i
obično.
Mike nije popio nijedno piće više od godinu dana. Imao je sopstvenu
kompaniju i radio je koliko je hteo. Imali su kuću u dobrom kraju, lagodno su
živeli, Bela je bila srećna u školi, Ursula je imala podsticajnu karijeru, Mike
je bio trezan. Pravi život srednje klase u predgrađu. Dobar život. Dobar
koliko je to moguće, verovala je .
Onda ju je jednog dana, dok se spremala da krene kući, neko pozvao na
parkingu. Sebastijan Bergman. Pitala ga je šta traži tu.
Traži nju.
 A nadao se da će je pronaći.
Bila je srećna što ga vidi. Zadovoljna što je on došao zbog nje. Mnogo
zadovoljnija nego što je želela da prizna. Pozvala je Mikea i rekla mu da
mora duže da ostane na poslu. Otišli su u motel. Bili su u Linćepingu, mogli
su da nalete na nekoga, neko je mogao da ih vidi i prepozna. Ali Ursuli to
nije bilo bitno.
Sebastijanova turneja predavanja bila je gotova. Trebalo je da se vrati na
univerzitet tokom tog semestra, ali trenutno je bio slobodan. Mogao je da
provede to vreme u Linćepingu. Ako ona to želi.
Skoro dva meseca viđali su se koliko god su mogli. Ponekad u vreme
ručka, ponekad pre nego što bi ujutro otišla na posao. Najčešće uveče i noću.
On je uvek bio slobodan. Uvek željan. Ona je odlučivala o tome gde, koliko
često i koliko dugo. Savršeno joj je odgovaralo.
U decembru je predložila Mikeu da se presele u Stokholm. Želela je da
se prijavi za posao u Riksmordu. Neko vreme je razmišljala o promeni posla,
umorila se od rada u laboratoriji. Umorila se što nije bila aktivni deo potrage;
nedostajao joj je adrenalin, da bude prisutna kada se slučaj okončava,
prilikom hapšenja. Riksmord je upravo dobio novog šefa, Torkela Heglunda,
čoveka o kom je čula mnogo pozitivnih stvari. Došlo je vreme da se uradi
nešto novo, da se napravi iskorak.
Nije u pitanju bio samo Sebastijan. Činjenica da će raditi na istom
mestu, ako bude dobila posao u Riksmordu, bila je samo bonus. Dobrodošli
bonus, ali to nije bio razlog što je želela da se preseli. Nije bila neka šiparica
koja se zaljubila do ušiju i koja je dozvoljavala da joj osećanja upravljaju
postupcima. Savršeno dobro je znala da veza može u svakom trenutku da se
završi. Ali neposredna blizina i činjenica da će se viđati svakog dana
predstavljala je mogućnost da sve preraste u nešto više, nešto dublje. Po prvi
put se osetila sposobnom za drugačiju vrstu veze. Veze u kojoj bi mogla da se
opusti, u kojoj ne bi morala da se drži na odstojanju, kao što je to uvek radila
u prošlosti.
Na odstojanju od Mikea.
Od Bele.
Od svih.
Osim toga, sestra joj je živela u Melarhejdenu, a roditelji u Norteljeu. To
je bilo savršeno ako im neko bude trebao da pričuva Belu za vikend. Bilo je
mnogo razloga za odlazak, a nijedan za ostanak.
Mike se nije složio.
Kompanija mu se lepo učvrstila u Linćepingu i najveći broj kupaca
nalazio se u zapadnom delu Švedske. Šta će raditi u Stokholmu? Da sve
počne iz početka? A šta je sa Belom? Već je jedno polugodište išla u školu,
stekla je nove drugove, sačuvala stare, a volela je i učiteljicu. Da li bi bilo u
redu iščupati je iz tako sigurnog okruženja? Ursula je tvrdila da deca steknu
nove drugove gde god da odu, i da naravno, Mike može da vodi svoju
kompaniju i iz Stokholma; to je podrazumevalo samo par poslovnih
putovanja više i nekoliko noći više bez porodice. Ali sve vreme dok ga je
ubeđivala, imala je jednu misao negde u zakutku uma: ne bi bilo tako strašno
ako Mike i Bela ne bi pošli s njom. To bi joj obezbedilo mir i spokoj da
shvati šta se događa. Da li je stvarno došlo vreme za stalnu promenu.
Imala je sreće. Mike je došao na ideju da se ona sama preseli i da bi
trebalo da se odvoje – bar na neko vreme. Nije želeo da stoji na putu njenoj
karijeri, a ako drugi ljudi mogu da putuju za vikend, sigurno to mogu i oni.
Ursula se simbolično protivila, ali ne dugo. Razgovarala je sa Belom,
obećala joj je da će dolaziti kući što češće bude mogla. Bela je bila
uznemirena, naravno. Bila je to velika promena, pomalo kao razvod, ali
Ursula je bila sigurna da bi bila mnogo uznemirenija da Mike odlazi. U
Belinom svetu, pravi roditelj je ostajao.
Ursula je dobila posao i odselila se. Pronašla je dvosoban stan u
Sedermalmu, ali je u Sebastijanovom stanu provodila istu količinu vremena
kao i u svom, ako ne i više. Na poslu su bili profesionalni; niko nije mogao ni
da pretpostavi da su nešto više od običnih kolega. Van posla počeli su da
osećaju sve čvršću vezu. Radili su stvari koje su vrlo lako mogle raditi i
kolege s posla: išli u pozorište, u bioskop, u restorane, ali počeli su da
provode vreme i sa Ursulinom sestrom i njenim mužem. Sve četvoro bi
večerali zajedno. Ursula je i dalje putovala za Linćeping skoro svakog
vikenda, ali imala je sve jači osećaj da ostavlja nešto za sobom, a ne da se
nečemu vraća. Nije imala osećaj da se vraća kući. Odnos sa Sebastijanom
njoj je značio mnogo više nego njemu, u to je bila sigurna. Ponekad ju je
plašilo koliko mnogo joj je značio. U proleće je konačno odlučila da to
artikuliše u svojoj glavi.
Bila je zaljubljena.
 Po prvi put u životu.

Ursula je ustala od stola. Ništa nije postizala, a sedenje i razmišljanje o

događajima koji su se dogodili pre skoro dvadeset godina bilo je besmisleno.
Vreme je da se ide. Kući, možda. Daleko odavde, ako ništa drugo. Roland
Johanson i Hose Rodrigez eliminisani su kao mogući počinioci. Otisci i
sperma pronađeni na mestima zločina poticali su od nekog drugog. To nije
nužno značilo da ta dva čoveka nisu umešana na neki drugi način – automobil
kojim je neko pratio Sebastijana ukraden je svega nekoliko stotina metara od
mesta na kom živi Rodrigez, na kraju krajeva – ali odluka da se ovaj trag
isprati i kako to učiniti može da sačeka do sutra. Ursula je prošla pored
Torkelove kancelarije na putu do lifta i pogledala unutra. Prazna. Osetila je
razočaranje. Nije da je znala šta bi uradila da je bio tu, ali bilo bi lepo da
zaokruži dan sedeći na njegovom kauču, možda da čak zajedno odu na
večeru. Bila je gladna. Obrok joj je prekinut. Prekinuo ga je čovek koji je
stajao na kraju hodnika i očigledno čekao baš nju. Ursula je prošla pored
njega ni ne pogledavši ga.
„Vidimo se sutra.”
„Otpratiću te do automobila”, rekao je Sebastijan, krenuvši s njom.
„Nemoj da si smešan. Nema potrebe.”
„Ne započinji. Želim to.”
Ursula je uzdahnula, prišla liftu i pritisnula dugme. Sebastijan je stajao
pored nje u potpunoj tišini. Posle trideset sekundi, vrata su se otvorila i
Ursula je ušla u pratnji Sebastijana. Pritisnula je „P” i uperila pogled u
metalna vrata.
„Razmišljao sam o Barbro”, Sebastijan prekide tišinu. „Možda bih i njoj
mogao da kažem.”
Ursula nije progovorila. Odlučila je da se pretvara da ga nije čula.
„Ne znam gde sad živi”, nastavio je Sebastijan, a Ursuli se učinilo da
oseća trunku izvinjenja u njegovom glasu. „Možda se udala i promenila
prezime...”
„Nemam blagog pojma.”
„Mislio sam da ste se vas dve možda.
„Ne”, prasnula je Ursula. „Nismo.”
 Sebastijan je zaćutao. Lift je stao i vrata su se otvorila. Ursula je izašla u
podzemni parking. Sebastijan ju je pratio. Odlučno je koračala prema svom
automobilu dok su joj potpetice udarale po golom betonu. Sebastijan se
osvrnuo ostavši nekoliko koraka iza nje, tražeći bilo kakvu promenu ili
pokret. Parking je bio pust. Ursula je otključala automobil sa razdaljine od
nekoliko metara; kad je stigla do njih, otvorila je zadnja vrata i ubacila torbu,
a onda otvorila vozačeva vrata. Sebastijan je stajao kod prednjeg branika.
„Dobro, laku noć. Čuvaj se.” Okrenuo se i odvukao se do lifta. Ursula je
zastala na momenat. Nije da je smatrala da je to preko potrebno, ali tek da
bude sigurna...
„Sebastijane!”
Stao je i okrenuo se. Ursula je ostavila otvorena vrata i prišla mu.
Gledao ju je s mešavinom zbunjenosti i radoznalosti.
„Ne smeš nikad i nikome, ni pod kakvim okolnostima, da kažeš za nas
dvoje.” Ursula je šaputala, što je paradoksalno zvučalo glasnije od normalnog
razgovora dok se odbijalo od zidove. „Nikad.”
Sebastijan je slegnuo ramenima. „Dobro.” U proteklih sedamnaest
godina nikome ništa nije rekao, pa će verovatno moći da izdrži još neko
vreme. Ursula je njegovo sleganje ramenima i odgovor u jednoj reči
očigledno protumačila kao znak da on to ne smatra naročito bitnim.
„Stvarno to mislim. Nikad ti ne bih oprostila.”
Sebastijan ju je pogledao. „Da li si mi ikad oprostila?”
Ursula je uhvatila njegov pogled. Da li je u tome čula želju? Nadu?
„Laku noć. Vidimo se sutra.”
Okrenula se i vratila do automobila. Sebastijan je ostao na istom mestu
sve dok se nije odvezla sa parkinga.
Biće ovo dugo veče.

STOŠEŠGATAN 12.
Adresa koja je zauvek bila utisnuta u Sebastijanovo pamćenje. Na ovo
mesto dovelo ga je pismo koje je pronašao u roditeljskoj kući. Na ovom
mestu dobio je ćerku. Ponovo. Gurnuo je i otvorio vrata i koraknuo u mrak
stepeništa. Ovo je bio drugi put da je ušao u zgradu. Poslednji put kad se peo
uz ove stepenice bio je nervozan i pun iščekivanja, dok je u isto vreme
pokušavao sebi da kaže da bi mogao i da se razočara. Ali ovog puta... Bilo je
teže na mnogo više načina. Stigao je na treći sprat. Na vratima je pisalo
„Erikson/Litner”. Sebastijan je duboko udahnuo i lagano ispustio vazduh
kroz skupljene usne, uz dugačak uzdah. Tek tad je pozvonio.
„Šta ti tražiš ovde?”, bilo je prvo što je izgovorila kad je otvorila vrata i
videla ko zvoni. Ana Erikson. Kosa joj bila kraća nego prošlog puta. Neka
vrsta paža. Iste plave oči. Iste visoke jagodice i uske usne. Iznošeni džins i
karirana pamučna košulja koja je bila prilično velika, tako da je verovatno
pripadala Valdemaru.
„Jesi li sama?”, pitao je Sebastijan, brzo odlučivši da preskoči
ljubaznosti. U stvari, pitao ju je da li joj je neka prijateljica u stanu; video je
kako Valdemar izlazi pre pet minuta.
„Nije trebalo ponovo da dolaziš ovamo.”
„Znam to. Jesi li sama?”
Ana je izgleda shvatila smisao njegovog pitanja. Koraknula je napred i
efikasno preprečila dovratak. Posle brzog pogleda na stepenište iza
Sebastijana, proverivši da nema društvo, spustila je ton glasa do siktaja. „Ne
možeš ovamo da dolaziš! Obećao si da ćeš nas ostaviti na miru!”
Nikad to nije učinio, koliko je mogao da se seti. Obećao. Otišao je
prećutno se složivši da neće ponovo kontaktirati s Vanjom, Valdemarom ili
Anom, ali ništa nije obećao. U svakom slučaju, situacija se promenila.
„Moram da razgovaram s tobom.”
„Ne!” Ana je podvukla ovu reč odmahivanjem glave. „Dovoljno je loše
što si radio s Vanjom. Ja ne želim da imam ništa s tobom.”
Sebastijan je reagovao na upotrebljeno vreme. Radio s Vanjom. Vanja
očigledno nije rekla da se vratio u tim. Bar ne svojoj majci.
„Nije u pitanju Vanja”, skoro molećivo je rekao. „U pitanju si ti.”
Video je kako se žena pred njim grči. U jednom kratkom trenutku
Sebastijan je shvatio kako su poslednji meseci morali uticati na nju. Živela je
s tom laži poslednjih trideset godina. Nije samo živela s njom; čitav život joj
se bazirao na njoj. Trideset godina. Dovoljno dugo da i sama počne da veruje
u nju. Dovoljno dugo da je pomislila da će se izvući. Da pomisli kako je
sigurna. A onda se pojavio on. Čovek koji bi sve to mogao da sruši kao kulu
od karata. Sve što je izgradila. Sve što je imala. Sve. Sad je ponovo tu, uprkos
činjenici da nije smeo da se vraća. Stvari su samo mogle da se pogoršaju.
„Šta u vezi sa mnom?” U glasu joj se osetilo da se brani.
Sebastijan je odlučio da ne pokušava da ublaži udarac. „Možda si u
opasnosti.”
„Šta? Zašto?” Bila je zbunjena, više nego uplašena. Ko zna da li je
uopšte shvatila šta joj je rekao.
„Mogu li da uđem?”, rekao je Sebastijan, ljubazno koliko je uspeo.
„Reći ću ovo što sam došao da ti kažem, a onda obećavam da ću otići.”
Ana je zurila u njega kao da pokušava da ustanovi laže li je. Stoji li iza
ove posete neka druga, skrivena namera. Čekaju li je neka druga neprijatna
iznenađenja.
Sebastijan ju je pogledao iskreno i otvoreno koliko god je mogao.
„Molim te”, zamolio ju je. „Važno je, ne bih inače bio ovde.”
Ana je uzdahnula, okrenula glavu i kročila u stranu. Sebastijan je prošao
pored nje i ušao u stan. Poslednji put pogledavši na stepenište, Ana je ušla za
njim i zatvorila vrata.

U STOŠEŠGATANU, NEKIH TRIDESET METARA od broja 12, jedan visoki čovek

sedeo je u svom autu. Novom autu. Neko se rešio forda odmah nakon što je
Sebastijan Bergman potrčao prema njemu, u ulici ispred sedišta policije. Sad
je imao srebrnu tojotu amis. Nije znao šta se dogodilo sa starim
automobilom, ni odakle je stigao novi. Ukraden je, verovatno. Čekala ga je
poruka na fygorh.se iz koje je saznao gde i kad da ga preuzme. Otišao je u
ugovoreno vreme i zaista, auto je stajao na pravom mestu sa ključevima u
bravi motora. Mogao je da nastavi da prati Sebastijana, ali ovog puta sa veće
udaljenosti. Ne tako izložen, sedeći za volanom. Bio je pažljiviji, ali
Sebastijan kao da ga nije ni tražio. Nijednom se nije osvrnuo ili skrenuo,
zbog čega bi mu bilo teže da ga prati. Na trenutak je visoki čovek pomislio da
je sve ovo samo zamka. Da je psihologovo pomanjkanje interesovanja za
okruženje i odsustvo bilo kakvog očiglednog uticaja na njegovo kretanje
možda posledica prisustva drugih policajaca koji ga prate kako bi se ponovo
spazio čovek koji ga uhodi. Ali izgleda da to nije bio slučaj. Da jeste, visoki
čovek bi do sada to primetio.
 Pronašli su broj četiri. U stanu. Novine su to prilično naduvale. Visoki
čovek kupio je sve jutarnje i večernje novine od tog dana. Ležale su pored
njega na suvozačkom sedištu. Čeznuo je da se što pre vrati kući kako bi
mogao da ih pročita. Da uživa. Kad je video kako se internetom brzo šire
vesti, shvatio je da će morati da proširi i usavrši ritual koji je služio za
čuvanje svega što je o njemu napisano.
Nije bila baš jednostavna, ta pod brojem četiri. Bila je nova poznanica,
koliko je mogao da kaže. Bergmana je pokupio njegov psihijatar, na
brežuljku ispred stambenog bloka gde je živela Vanja Litner, i zajedno su
otišli na nekakav sastanak. Bergman je izašao oko dva sata kasnije i uskočio
u taksi sa ženom koja je postala broj četiri. Odvezli su se do njenog stana.
Visoki čovek ih je pratio do stepeništa i uspeo da sazna na koji sprat su otišli,
ali bilo je nemoguće reći u koji stan. Dok je Sebastijan bio unutra sa ženom,
visoki čovek se vratio do automobila i započeo istragu. Zapisao je sva imena
sa poštanskih sandučića na trećem spratu. Nije mu trebalo mnogo da ustanovi
da je samo jedna žena sama na trećem spratu. Anete Vilen. Naravno, postojao
je mali rizik da je Sebastijan pokupio belu udovicu, i da je u krevetu sa
jednom od onih udatih ili priudatih žena koje je visoki čovek našao na tom
spratu. Ali najverovatnije je to bila Anete Vilen, i od nje je nameravao da
počne.
Sebastijan je izašao iz zgrade oko pet ujutro. Izgledao je iznureno i
umorno, primetio je visoki čovek, gledajući ga sve dok nije nestao sa vidika.
Došlo je vreme da proveri ono što je saznao. Nije smeo da pogreši. Visoki
čovek izašao je iz automobila, ušao u zgradu i popeo se uz tri niza stepenica.
Tu su stvari počele da se komplikuju. Ako bi pozvonio na nečija vrata u ovo
doba jutra, nekome bi to privuklo pažnju. Neki komšija bi se probudio i
provirio kroz špijunku, a on to ne bi ni znao. Ali kako drugačije da bude
siguran? Blago je pokucao. Nije bilo reakcije. Ponovo je pokucao, malo
glasnije i duže ovog puta. Neki pokreti su se čuli unutra. Koraci.
„Ko je?”, rekao je pospani glas sa druge strane vrata.
„Žao mi je što vas budim, ali tražim Sebastijana”, tiho je rekao čovek,
okrenuvši lice što je dalje mogao od špijunke a da to ne bude sumnjivo.
„Koga?” Žena se očigledno nije još sasvim probudila.
„Sebastijana Bergmana. Trebalo bi da je tu.”
„Sačekajte malo...”
 Tišina od nekoliko sekundi. To je bilo vreme koliko je Anete Vilen
trebalo da shvati da je sama. I to je bilo sasvim dovoljno za visokog čoveka.
Otišla je da potraži Sebastijana, to znači da je sigurno bio tu. Samo to je želeo
da zna. Već je odstupio jedan korak od vrata kad je žena ponovo progovorila.
„On nije ovde. Otišao je...”
Čak je i kroz čvrsta drvena vrata čuo koliko je iznenađena i razočarana.
Zvučala je kao da će svakog trena briznuti u plač.
„U redu, izvinite što sam vas uznemirio.”
Čovek je požurio niz stepenice pre nego što je Anete došla na ideju da
otvori vrata i porazgovara s njim. Da vidi ko je on i kako zna da je Sebastijan
bio tu. Visoki čovek nije imao šta da traži unutar stana. Ne još. Prvo mora da
se javi i primi naređenja. Onda će se vratiti.
Otišao je kući i dobio je naređenja. Ona je bila broj četiri.
Visoki čovek dovezao se do iste zgrade, parkirao na razumnoj
udaljenosti i peške se vratio sa crnom sportskom torbom preko ramena.
Popeo se uz tri niza stepenica i ponovo pokucao na vrata. Anete je bila kod
kuće, ali nije otvorila vrata. Želela je da zna ko je to.
„Ja sam. Jutros sam bio tu i tražio Sebastijana...” Visoki čovek je smislio
plan kako da je primora da mu otvori vrata. Uvek je imao plan. Novi za svaku
novu žrtvu. Bilo je prilično jasno da jutrošnji rastanak nije bio rezultat
dogovora. Sebastijan se iskrao dok je ona spavala. Ostavio ju je. Napustio.
Iskoristiće to.
„Ja radim sa njim”, visoki čovek je nastavio da govori tiho, usana blizu
vrata. „Oseća se pomalo loše zbog ovog što se jutros dogodilo. Zbog toga što
se tek tako iskrao.”
Tišina s druge strane vrata. Bar mu nije rekla da ode dođavola.
„Nije baš najbolji ujutro posle... jutro posle. Ali, ako bih mogao da
uđem, možda bih uspeo da vam objasnim.”
„Da li vas je on poslao?” Ozlojeđenost s druge strane.
Visoki čovek se nasmejao kao da je rekla nešto ne samo zabavno već
nezamislivo. „Ne, ne – poludeo bi kad bi znao da sam tu.” Bilo je važno da
joj dokaže da su na istoj strani. Njih dvoje protiv Sebastijana Bergmana. „On
je idiot u nekim situacijama.”
Nema odgovora. Da nije otišao predaleko? Ali onda je sigurnosni lanac
zazveckao i vrata su se otvorila.
Visoki čovek našao se unutra.

***

Sad je bio u Stošešgatanu. Opet. Sebastijan je bio tamo nekoliko puta. Ne

unutra, ali napolju. Uglavnom utorkom, kada je Vanja Litner posećivala ljude
koji su joj sigurno bili roditelji. Ana Erikson i Valdemar Litner. Ali danas je
Sebastijan sačekao da Valdemar Litner izađe iz zgrade, a onda je ušao. Da li
spava i sa Vanjinom majkom? Moguće je. Sve je moguće. Nije uspeo da
objasni vezu između Sebastijana i ove porodice. Nije bio u seksualnoj vezi sa
Vanjom, u to je visoki čovek bio siguran, zbog toga nijednom nije prijavio da
je Sebastijan provodio vreme stojeći ispred njene zgrade.
Visoki čovek se nagnuo napred i pogledao u broj 12. Nadao se da će
Sebastijan uskoro izaći. Iako je bila sredina leta, mrak će uskoro pasti. Kao u
podrumu. Kada se ugasi ona gola sijalica.

ANI ERIKSON SE VRTELO u glavi. Pročitala je izraz u raznim knjigama

nekoliko puta, ali nije bila u stanju da to zamisli. Sada je savršeno razumela
njegovo značenje.
Neko je ubijao Sebastijanove bivše ljubavnice. Bila su to ubistva o
kojima je čitala. Ona je bila jedna od Sebastijanovih bivših ljubavnica.
Mogla je da bude ubijena.
Tvrdila je da niko ne zna za njih. Ali on je rekao da ga prate. Da li to
znači da ima ljudi koji znaju za njih? A šta je sa Vanjom?
I ona bi mogla da bude ubijena. Ovo je bilo ludo.
Sebastijan je sedeo pored nje na kauču. Ništa mu nije ponudila kad je
ušao. Očigledno nije planirala da ostane. Ali je još uvek bio tu.
Na njenom kauču.
U njenoj dnevnoj sobi.
U njenom životu.
Koji se, od trenutka kad se pojavio, nezamislivo zakomplikovao.
Shvatila je da sedi u tišini i prosto zuri u prazno. Obnevidelo.
 Sebastijan se nagnuo prema njoj. „Jesi li shvatila šta sam rekao?”
Ana je lagano klimnula i prebacila pogled na njegovo lice, kao da želi da
mu potvrdi odgovor na pitanje. „Da, ali to je šašavo. Niko ne zna.”
„Mislio sam da niko ne zna ni za ostale. Ali, ako je pronašao njih,
pronaći će i tebe.”
Ana je ponovo klimnula. Prošlo je više od dvadeset godina otkako je
Sebastijan bio sa dve od četiri žene. Sve žrtve bile su iz Stokholma. Porodica
i prijatelji bili su svuda oko njih. Pa ipak su ubijene. Pretnja je bila stvarna.
Od nervoze joj se stegnuo stomak. Skoro kao u grču. Čudno, ali činilo se da
shvatanje da se možda nalazi u smrtnoj opasnosti još uvek zasenjuje strah da
bi neko negde mogao da zna istinu o njenoj kćerki.
„Da li to znači da neko zna i za Vanju?”, pitala je Ana, glasom jedva
glasnijim od šapata.
„Nema razloga da mislimo tako, a i nije o tome reč.” Sebastijan je
zastao. Popustio je pred nagonom; pružio je ruku i uhvatio je. „Moraš da
nestaneš na neko vreme.”
Ana je trgla ruku i ustala. Nije mu bilo dozvoljeno da je dodiruje. Da je
teši ili pokuša da učini da se oseća bolje. Za sve ovo je on kriv. Ako se bude
ispostavilo da joj treba pomoć, Sebastijan Bergman je poslednja osoba kojoj
će se obratiti.
„Ne mogu tek tako da nestanem.” Napravila je nekoliko brzih koraka i
raširila ruke kako bi istakla činjenicu da to jednostavno nije opcija. „Imam
posao. Porodicu. Život.”
„I upravo zato moraš da odeš.”
Ana se ukopala na mestu. Usred sobe. Bio je u pravu, naravno. Na
nesreću.
„Imaš li nekog kod koga možeš da odeš na neko vreme?”, pitao ju je
Sebastijan sa kauča.
„Pa imam, pretpostavljam, ali ne mogu tek tako da nestanem, zar ne? Šta
da kažem svima? Valdemaru? Vanji? Šta da kažem Vanji?”
„Ništa. Ne možeš da joj kažeš zašto odlaziš jer ako joj kažeš,
ukapiraće.”
Ana je klimnula. Usredsređeno.
 Sebastijan je ustao i prišao joj. „Idi i ostani kod nekog”, nagovarao ju je.
„Jesu li ti roditelji još uvek živi?”
„Majka jeste.”
„Idi joj u posetu.”
„Ne znam...” Ana je ostatak rečenice ostavila u vazduhu dok je
razmišljala. Nekako je dolazila sebi. U odnosu na nekoliko trenutaka pre,
mozak joj je sad radio punom parom. Misli koje su se kovitlale u opštoj zbrci
sada su se savršeno jasno ukazivale i omogućavale joj da ih ili odbaci ili o
njima dodatno razmisli.
„Da li bi bilo čudno ako bi otišla i ostala nedelju dana kod nje?”, pitao je
Sebastijan, željan da stignu do neke odluke pre nego što ode od Ane.
„Bez najave. Da, bilo bi. Nemamo baš takav odnos.” Ali, iako je
odgovor bio prilično siguran, Ana je već počela da se poigrava tom idejom.
Majka je mogla da je pozove dok je Valdemar bio odsutan. Upravo sad,
večeras. Zamolila ju je da dođe. Zato što se ne oseća najbolje, ili zato što
nešto treba uraditi s kućom – zato što joj treba njena pomoć, u svakom
slučaju. Valdemar bi poverovao u to. Onda će moći da ode. Izmisliće neku
priču za majku i tako objasniti iznenadni dolazak. Svašta se događa na poslu.
Na ivici je živaca. Samo joj je trebalo da pobegne od svega. Ako Valdemar
pozove, može li majka da bude anđeo i kaže da je zatražila Aninu pomoć?
Nije želela da ga zabrinjava. Ne sad, kad samo što je preživeo rak. Majka će
hteti da joj pomogne. Da laže zbog nje. Ana bi mogla da ostane neko vreme
tamo. Da se vrati kad uhvate ubicu. Reći će majci da se oseća mnogo bolje, a
ako tema ikad iskrsne na nekoj porodičnoj večeri, za Božić, ili u nekoj sličnoj
prilici, jednostavno će se nasmejati i reći da je majka nije dobro razumela.
Niko neće kopati dublje od toga. Moglo bi da uspe. Uspeće.
Moraće da uspe.
„Ne možeš ovde da ostaneš”, insistirao je Sebastijan. „Ako ti se nešto
desi, ako te pronađu... Onda će saznati i Vanja. Na najgori mogući način.”
„Znam, ali ne mogu da odem večeras.”
„Zašto ne?”
Zato što se to nije slagalo s njenim planom. Situacija ne sme izgledati
previše urgentno, jer će Valdemar insistirati da pođe s njom. Otići će sutra. I
dalje će biti žurno, ali biće izvodljivo.
 „Jednostavno nije moguće”, rekla je Sebastijanu. Niti je imala želje niti
energije da mu objašnjava šta je isplanirala. „Ali biću dobro. Valdemar se
uskoro vraća kući.”
„Mogu da sačekam da se vrati.”
„Ne! Želim da odeš. Odmah. Ovog trenutka.” Ana je osetila da joj se
vraća kontrola posle prvobitnog šoka. Srediće ona ovo, baš kao što je sredila i
sve ostale probleme koji su tokom godina iskrsavali. Ali Sebastijan mora da
ide. Uhvatila ga je i gurnula prema predsoblju.
Sebastijan je shvatio da ništa više ne može da uradi. Izašao je u
predsoblje. „Ne otvaraj nikome osim Valdemaru.”
„On ima ključ.”
Kad se Sebastijan okrenuo, video je Anu kako zamišljena stoji usred
dnevne sobe, i odjednom shvatio koliko problema joj je stvorio. Prošlo je
svega nekoliko meseci otkako joj je suprug saznao da mu je rak u remisiji.
Koliko dugo je živela sa saznanjem da će joj životni saputnik možda umreti?
Mesecima? Godinama? A on se ponovo pojavio sa još jednom pretnjom,
vrativši smrt još jednom u ovaj prijatni stan.
„Žao mi je.”
Bile su to reči koje je retko koristio, ali iskreno ih je izgovorio. Zastao
je, držeći šaku na kvaci. Zaista je želeo da zna, a teško da je mogao biti manje
popularan nego što je već bio, ili naneti više bola nego što je to već učinio.
„Zar te nikad nije pitao?”
„Ko?” Anine misli su bile na nekom sasvim drugom mestu.
„Valdemar. Zar te nikad nije pitao ko je njen otac?”
Izraz na Aninom licu jasno je govorio da to nije tema o kojoj želi da
priča. Ne sa njim. Ni sa bilo kim.
„Jednom”, rekla je sažeto. „Ali nisam mu rekla.”
„I nije navaljivao?”
Ana je slegnula ramenima. „On je dobar čovek.”
„To sam shvatio.”
Tišina. Šta je drugo mogao da kaže? Sebastijan je otvorio vrata. „Žao mi
je”, ponovo je rekao stupivši na mračni hodnik.
„Da, već si to rekao.”
 Zatvorila je vrata za njim. Sebastijan je stajao tako neko vreme, svestan
koliko je umoran. Fizički i psihički. Ovo mu je bio najduži dan u životu, a još
uvek nije gotov. Još jedna stanica. Još jedna. Krenuo je niz stepenice teška
koraka.

VISOKI ČOVEK BIO JE NA ivici da odustane kad je video Sebastijana kako

izlazi na vrata, nešto niže niz ulicu, s mobilnim telefonom priljubljenim na
uvo. Spustio se iza volana koliko je mogao da ne izgubi iz vida svoju metu.
Bio je siguran da ga je zbog udaljenosti, refleksije na vetrobranu i sve jače
tame, nemoguće videti, čak i da Sebastijan pogleda u njegovom pravcu. Ali
nije pogledao. Stavio je telefon u džep i krenuo u suprotnom smeru. Visoki
čovek ostao je na istom mestu i gledao ga. Sebastijan je zastao na raskrsnici;
izgledalo je kao da nekog čeka.
Posle pet minuta pored njega je stao taksi. Sebastijan je ušao i odvezao
se. Visoki čovek je okrenuo ključ u bravi i počeo da ga prati. Još samo malo.
Može da potroši još pola sata pre nego što ga dužnost pozove.
Uživao je u ovome. Ne toliko u praćenju koliko u onome do čega je ono
moglo odvesti.
Do broja pet.
Možda i broja šest.
Dobijao je samo imena i adrese prve tri žene, preko internet stranice.
Proverio bi ih, pronalazio koliko je smatrao da mu je potrebno o njihovim
životima, a onda birao vreme. Žena broj četiri bila je drugačija. Odjednom je
to trebalo da bude žena koja je sa Sebastijanom bila nedavno. Kako bi se
objasnio obrazac. Riksmord ih je povezao, to je znao. Pronašli su najmanji
zajednički imenilac. Činjenica da je Sebastijan uključen u istragu dokazala je
to. Po Majstoru, ovo bi trebalo da dovede do Sebastijanovog preispitivanja
sopstvene savesti i pokušaja da upozori neke od svojih bivših partnerki. Ne
sve njih, to bi naravno bilo nemoguće, ali trebalo bi da kontaktira s onima
koje su se dogodile relativno nedavno ili one koje su mu najviše značile, da bi
ih zaštitio. Da li je majka Vanje Litner jedna od njih? Da li je zato Sebastijan
večeras bio kod nje? Možda. Vredi to prijaviti, u svakom slučaju.
Taksi je vozio niz Valhalavegen. U pogrešnom smeru, ako je Sebastijan
išao kući. Da li ide da upozori još nekog? Visoki čovek nije mogao da se ne
nasmeši. Možda će mu ovog puta biti dozvoljeno da sam odabere. Da odluči
o životu i smrti. On. Niko drugi. Data mu je takva moć. Za to će biti večno
zahvalan.
Zamisli samo da ju je imao onomad.

Posle venčanja i preseljenja u elegantni stan u centru, Lenart je postao čest

gost u njihovom domu, ponekad sa suprugom, ali uglavnom sam. Kada su
Sofija i njen otac izlazili, što se dešavalo prilično često, Lenart bi dolazio da
bude dadilja.
Sviđao mu se njegov „deda”. Zajedno su radili domaći, igrali karte, čak
je starijeg čoveka pokušavao da nauči da igra nintendo. Još uvek nije stekao
drugove u novoj školi, ali Lenart ga je često izvodio napolje preko vikenda. U
Skansen, do kule Kaknes, Jurgordena, Rojal palasa, na mesta koja su njegovi
vršnjaci već posetili ili bar za njih čuli, ali koja su njemu bila manje-više
nepoznata. Lenart ga je puštao da isproba različite stvari da bi video šta mu se
sviđa. Išli su na pecanje, klizanje, brali šumske bobice, kuglali se i posećivali
vodeni park.
Stvarno je uživao u ovim izletima sa svojim dedom. Njegov otac i Sofija
nikad nisu želeli da idu s njima. Naprotiv, izgleda da im je prijalo što je
nestajao na nekoliko sati, s vremena na vreme. To nikad nisu izrekli, naravno,
ali godine koje je proveo sa majkom dale su mu skoro jedinstvenu sposobnost
da pročita stanja odraslih tumačeći njihove poglede i govor tela. To mu je
bilo prirodno kao sposobnost da izbegava probleme. Da joj se potpuno
prilagođava. Njene želje bile su uvek važnije od njegovih.
Jednog dana Lenart je došao po njega kao i obično. Bio je ispunjen
iščekivanjem. Išli su na izlet.
„Kuda idemo?”, pitao je .
„Videćeš”, bio je odgovor.
Vozili su se u tišini. Deda mu je bio napetiji nego inače. Ćutljiv, skoro
osoran. Pokušao je da to protumači kako bi se prilagodio, ali nije uspevao da
shvati signale. Lenart je odavao neku novu auru, neku rezervisanost koju do
tada nije bio video. Zato je samo sedeo i ćutao. Izgleda da je to pomagalo.
Izašli su iz grada. Na sporedne puteve. Mnogo skretanja i krivina;
ponekad je imao utisak da se vraćaju odakle su i došli, ali nijednom nije
pitao. Nije imao pojma gde su kad je Lenart skrenuo na uzan šumski put koji
se završavao kod male smeđe drvene kolibe na nekoj čistini. Jarkozeleni
metalni krov, sa zelenim prozorskim daskama i kapcima.
Lenart je utrnuo motor i obojica su ostali u autu i gledali kućicu.
„Kakvo je ovo mesto?”, pitao je .
„To je kućica.”
„Je li tvoja?”
„Nije.”
„Čija je?”
„To nije bitno.”
„Šta ćemo tu da radimo?”
„Videćeš.”
Izašli su iz automobila i prišli kolibi. Bilo je leto. Šuma je mirisala tačno
onako kako šuma i treba da miriše kada je dan vreo i miran. Slab povetarac
hujao je u krošnjama, ali tamo kuda su išli nije bili nikakvih kretnji,
zahvaljujući gustoj vegetaciji. Insekti su zujali. Učinilo mu se da vidi kako se
jezero mreška kroz drveće. Možda idu na plivanje?
Nekoliko kamenih stepenika vodilo je do zelenih vrata, koja je Lenart
otvorio. Ušli su u usko predsoblje. Zidovi su bili obloženi drvenim panelima.
Bio je tu jedan čiviluk i polica za cipele na podu. Iako nije visila nikakva
odeća, a nije bilo ni cipela u predsoblju, stekao je utisak da nisu sami. Nikog
nije mogao da vidi, a ni čuje. Bio je to samo osećaj. Osetio je da je sa desne
strane veća prostorija, a sa desne mala kuhinja, ali Lenart je otvorio jedna
mala vrata sa desne strane i pokazao mu stepenište koje je vodilo dole. U
podrum.
„Šta je tamo dole?”, pitao je.
„Idi da vidiš”, usledio je odgovor.
Sišao je niz uske stepenice sa horizontalnim drvenim panelima na
zidovima. U dnu je jedna gola sijalica osvetljavala ne samo stepenište već i
malu sobu u podnožju. Upola manju od kolibe, otprilike. Drvene grede.
Kameni zidovi. Bez prozora. Hladno i vlažno. Osećao se miris buđi i još
nečega; slab metalni miris koji nije prepoznao. Tepisi su stajali na podu.
Inače je bilo prazno. Nije imalo gde da se sedne. Ništa da se radi. Taman se
spremio da ponovo pita šta rade tu kad je čuo nešto što su mogli da budu
samo koraci. Više od jedne osobe. Više i od dve. Izgleda da su bili u žurbi.
Užurbano su se šunjali. Bio je više zbunjen nego uplašen kad se okrenuo
prema Lenartu koji je stao u podnožju stepeništa. Ruka mu je počivala na
crnom, starinskom prekidaču za svetlo na zidu. Bez ijedne reči ga je okrenuo.
Čujni kliktaj ispratila je tama, kad se gola sijalica isključila. Bilo je toliko
mračno da nije znao da li su mu oči otvorene ili ne. U jednom momentu
učinilo mu se da vidi traku svetla pri vrhu stepenica i senke koje su prolazile
kroz to svetlo i koje je istog trena gutala tama. Ali nije mogao da bude
siguran. Slika jarke sijalice urezala mu se u mrežnjaču, mutna i zbunjujuća.
Nekoliko puta je trepnuo. Ništa osim tame. Ali čuo je korake kako se spuštaju
stepenicama, u to je bio siguran. Koraci i teško, željno disanje.
„Dedice...”. rekao je.
Ali niko nije odgovorio.
U automobilu, na putu kući, Lenart je bio isti kao i uvek. Izvinio se ako
ga je prepao. Bila je to samo igra. Veliki dečko kao što je on sigurno može da
podnese malu igru, zar ne? Ništa se nije dogodilo, zar ne? Odmahnuo je
glavom. Uplašio se. Zvukova. Mraka. Ali bilo je gore od toga... Nije znao
koliko dugo je stajao tamo u mraku, ali, kada je Lenart konačno uključio
svetlo, prostorija je bila prazna. Ni traga od nekog drugog. U automobilu je
želeo da kaže da mu se igra nije dopala, uopšte mu se nije dopala, ali ćutao je.
Ništa se u stvari nije ni dogodilo. A sada, dok je sedeo u automobilu po danu,
nije čak bio siguran ni da je bilo drugih ljudi. Možda se samo uplašio.
Zamišljao stvari. Nije se usuđivao da pita Lenarta. Stali su kod Mekdonaldsa
na sladoled, a onda otišli da kupe novu video-igricu. Dok su se vratili kući,
stvari su se manje-više vratile u normalu. Plašio se, ali sećanje je bledelo.
Počeo je da se oseća kao da je to bio san. Kao nešto što se nikad nije zaista
dogodilo. Iz godina koje je proveo s majkom naučio je da se brzo prilagođava
novim situacijama, promenama raspoloženja, prekršenim obećanjima,
parametrima koji su se stalno menjali. Postao je majstor u zaboravljanju i
nastavljanju kao da se ništa nije dogodilo. Mogao je to i sada da primeni.
On i Lenart otišli su na još nekoliko izleta. Prvo je oklevao, nije želeo da
ide, ali sve je bilo kao i ranije. Radili su zabavne stvari. Dobre stvari. Sećanje
je sve više i više bledelo. Nestajalo, sve dok više zaista nije mogao da ga se
seti.
Sve dok jednom ponovo nisu završili kod kolibe.
Mesecima kasnije. Nevoljno je koračao sa Lenartom prema smeđoj
drvenoj baraci na čistini. Deda ga je držao za ruku. Manje-više vukao. Noge
su mu bile otežale. Teško je disao. Ponovo ono predsoblje. U onoj posebnoj
tišini koja nastaje samo kada nekoliko ljudi pokušava da ne napravi nikakav
zvuk. Učinilo mu se da može da oseti njihovo prisustvo u sobama koje ne
vidi. Čekaju. Silazak niz stepenice. Gola sijalica. Lenart pored prekidača.
Mrak. Brzi, šunjajući koraci odozgo. Ovog puta nije gledao u sijalicu pre
nego što se isključila, zbog čega je mogao bolje da vidi pod slabim svetlom
koje se probijalo kad su se vrata podruma otvorila. Ljudi. Naravno. Goli. Sa
životinjskim maskama. Video je jednu lisicu i jednog tigra. Ili nije? Nije bio
siguran. Sve se odigralo brzo. Plašio se. Vrata su se otvorila samo na sekundu
ili dve. Opet mrak.
Jezivi koraci.
Disanje.
„Ko su oni?”, pitao je tiho u autu, na putu kući.
„Ko?” Lenart je uzvratio pitanjem.
„Ljudi s maskama.”
„Ne znam o čemu pričaš”, odgovorio je Lenart.
Posle drugog puta više nije želeo da izlazi sa Lenartom. Nigde. Nikad
više. Razgovarao je s ocem o tome. Zar ne može da ostane kod kuće? Otac
nije hteo ni da čuje za to. Bilo je važno sačuvati odnos sa novom rodbinom.
Lenart je imao samo jednog unuka; naravno da želi da provodi vreme s njim.
Trebalo bi da mu bude drago što ima dedu koji se interesuje za njega. Ulaže
toliko vremena i novca u njega. Da bude zadovoljan i zahvalan.
Pokušao je da objasni kako zaista ne želi da ide. Objašnjeno mu je da je
to potpuno nebitno. Ide. I kraj diskusije. Bio je zaista iznenađen. Nije bio čak
ni uznemiren. Trebalo je da zna. Bilo je potpuno isto kao i sa majkom.
Njegova osećanja nisu se računala.
Ono što su želeli drugi uvek je bilo važnije.
Tako da su se izleti nastavili. Uglavnom je sve bilo kao i obično.
Normalne aktivnosti među normalnim ljudima. Ali u redovnim intervalima,
koji su, kako mu se činilo, postajali sve kraći i kraći, posećivali bi kolibu.
Pokušavao je da shvati šta je radio drugačije onih puta kada su završavali
tamo. Da li je u pitanju bilo njegovo ponašanje? Možda je stvarno on za to
kriv? Postajao je sve svesniji i svesniji onoga što radi, od trenutka kad bi ga
deda pokupio, do trenutka kad bi seli u automobil. Ako bi izlazak bio
prijatan, sledeći put bi učinio sve isto. Ako je završavao u kolibi, verovatno je
u pitanju bilo nešto što je propustio. Sve je postalo veoma bitno. Način na
koji bi namestio krevet. Kako mu je odeća bila složena. Ništa nije smelo da
pođe naopako. Kako mu je hrana poslagana na tanjiru. Koliko je vremena
provodio perući zube. Najmanja greška, najmanja stvar urađena drugačije
mogla je da znači da će se zateći u mraku podruma. Broj koraka koje je
prelazio od svoje sobe do kuhinje dok je išao na doručak. Kojim je redom
pakovao torbu za fizičko. Život mu je postajao sve ritualniji i ritualniji. Čuo
je Sofiju kako govori njegovom ocu o nečemu po imenu „kompulsivno
ponašanje” jedne noći kad su mislili da je zaspao.
Zvučala je zabrinuto. Otac je obećao da će porazgovarati sa njim.
Učinio je to nekoliko dana kasnije. Pitao ga je šta se dođavola događa. I
sin mu je rekao. Za kolibu. Za ljude koji izgledaju kao životinje. Koji su se
isprva samo šunjali oko njega u mraku i plašili ga. Ali koji sada rade i druge
stvari. Koji su svuda. Oko njega. Na njemu. U njemu.
Otac mu nije poverovao. Ljudi koji izgledaju kao životinje! Pokušao je
da objasni da su to samo maske, ali je sve pobrkao. Zamucao je. Osetio je
stid. I gde je ta koliba? Nije znao. Izgleda da su svakog puta išli drugim
putem. Izgubio bi koncentraciju kad bi shvatio kuda idu. Sve je postajalo
zamućeno. Bilo je to negde u šumi. Na nekoj čistini. Otac ga je ščepao. Izraz
lica mu je bio ozbiljan. Nikad više ne sme da priča o tome. Da li može to da
shvati? Nikada. Zašto jednostavno ne može svega toga da se okane? Zašto
sada pokušava sve da upropasti, kada je život konačno postao dobar u
svakom smislu? Plašio je Sofiju svojim čudnim ponašanjem. Šta će biti kada
joj dosadi? Šta će onda da rade?
Otac ga je podsetio na ono što se dogodilo majci. I ona je bila bolesna,
izmišljala je stvari, zbunjivala se u poimanju stvarnosti. Možda je to bilo
nešto u genima. Ako nastavi ovako, možda će i njega morati da pošalju od
kuće. Da ga zaključaju. Ne želi to, zar ne?
Nikad više nikome nije ispričao šta se događalo u kolibi.
Ali dogodilo se ponovo.
I ponovo.
Prestalo je nekoliko nedelja nakon što je napunio šesnaest godina, kad je
Lenart umro. Sve vreme imao je široki osmeh na licu za vreme sahrane,
zamišljajući kako ga je on ubio.

Taksi je stao i Sebastijan je izašao. Vasastan. Elinor Bergkvist. Visoki čovek

već je znao za nju, ali sada će je ponovo uključiti u izveštaj, budući da je
Sebastijan obnovio kontakt s njom. Pogledao je na sat. Čak i ako je
Sebastijan imao vremena da obavi još jednu ili dve posete pre nego što bude
prekasno, on sam će morati da prestane sa uhođenjem u ovom trenutku.
Ubacio je automobil u prvu brzinu i prošao pored taksija, koji je još uvek
stajao. Nadao se da će mu biti dozvoljeno da bira. Ako bude tako, krenuće na
Anu Erikson. Činjenica da Sebastijan radi s njenom ćerkom biće samo bonus.

SEBASTIJAN SE POPEO STEPENICAMA DO Elinorinog stana. Oklevao je pre

nego što je pozvonio. Ovo će morati da obavi brzo. Držala ga je za ruku,
naterala ga da doručkuje i poslala mu cveće na imendan. Svakako nije bila
neko koga je Sebastijan želeo bolje da upozna.
Uđe, objasni situaciju, izađe. To je bio plan. Neće joj dati priliku da
pogrešno protumači razlog njegove posete. Duboko je udahnuo i pozvonio.
Vrata su se širom otvorila pre nego što je imao šansu da skine prst sa
zvonceta.
„Videla sam te kroz prozor”, rekla je, kročivši u stranu. „Uđi.
Nedostajao si mi.”
Sebastijan je u sebi uzdahnuo, boreći se protiv nagona da se okrene i
ode. Da otrči. Da zaboravi na čitavu stvar. Ali ne, morao je da joj kaže. Zbog
sebe samog.
Uđe, objasni, izađe.
Kročio je u predsoblje.
„Ti meni nisi nedostajala. Nisam zato ovde.”
„Ali si svejedno ovde.” Elinor mu je nestašno namignula kad se
provukla pored njega i zatvorila vrata. „Skini kaput.” Mahnula je prema
kukama na zidu.
„Ne ostajem.”
„Ali sigurno možeš bar malo da ostaneš?”
Elinorin izraz lica bio je pun nade. Sebastijan je kratko razmislio i
odlučio da ova obaveza nije nešto što se moglo obaviti stojeći u predsoblju.
Čak ni kad je Elinor Bergkvist u pitanju. Zadržao je kaput, ali krenuo je za
njom u dnevnu sobu. Prozorska daska bila je krcata saksijama s biljkama.
Kauč, fotelja, stočić sa policom i časopisima, i polica na jednom zidu sa
nevelikim brojem knjiga. Nekoliko ukrasa, suveniri sa putovanja možda. Nije
bilo fotografija. Dva postolja sa velikim zelenim biljkama sa obe strane vrata.
„Mogu li nečim da te poslužim?”, pitala ga je kad je seo na kauč.
„Ne.”
„Jesi li siguran? Šta kažeš za kafu?”
„Ne.”
„Kupila sam malo prave mlevene kafe otkako si poslednji put bio, i
jedan od onih aparata iz kafića.” Desnom rukom demonstrirala je pomeranje
klipa takvog aparata.
„Neću nikakvu kafu! Hvala ti. Moram da razgovaram s tobom.”
„O čemu?”
Da li je to čuo nagoveštaj nade u njenom glasu? Da li je to primetio mali
osmeh pun nade? Nije imao pojma šta je mislila da je došao da joj kaže, ali
nije imalo smisla ublaživati udarac. Duboko je udahnuo i odlučio da započne
sa objašnjenjem koje je pripremio.
Četiri žene su ubijene. (Da, čitala je o tome.)
Sve one su imale seksualnu vezu sa Sebastijanom. (Kakva slučajnost!)
Moguće je da ga neko prati već neko vreme, tako da postoji šansa da
ubica zna za njihovo jednonoćno druženje. (Šta želi da kaže time?)
Da je možda u opasnosti.
Elinor je sela ne ivicu jedne od fotelja i stala da ga gleda, ozbiljnog
izraza lica. „Misliš da bi mogao da dođe ovamo?”
„Postoji rizik za to, da.”
„Šta treba da radim?”
„Najbolje bi bilo da odeš i ostaneš kod nekog. Da se skloniš odavde na
neko vreme.”
Elinor je skupila šake u krilu i kao da je počela da razmišlja o ovom što
je rekao. Sebastijan je čekao. Baš kao i sa Anom Erikson, pre nego što ode,
želeo je da bude siguran da je Elinor razumela težinu situacije i da zaista
namerava da izađe iz stana.
„Kod koga da odem?”
Sve što je znao o Elinor bilo je ono što je saznao posle večeri o Jusiju
Bjerlingu, a zaista se nisu dotakli teme kod koga bi trebalo da ode bude li
morala iznenada da napusti dom. Znala je da on nikako ne može znati
odgovor. Pa ipak ga je pitala. To mu je smetalo. Naravno.
„Kako jebote ja da znam? Neko sigurno postoji.”
„Ne znam baš...”
Elinor je zaćutala. Sebastijan je ustao. Obavio je ono zbog čega je došao.
Upozorio ju je. Šta će ona uraditi sa tom informacijom nikako ne može biti
njegov problem. Pa ipak je uhvatio sebe kako mu je skoro žao. Pitanje koje je
postavila govorilo mu je da ne postoji neko očigledno mesto na koje u slučaju
nužde može da ode. Da li je zaista toliko usamljena? Nije imao pojma. A i
nije ga bilo briga. Ali izgledala je tako mala dok je sedela na ivici fotelje
čvrsto stisnutih šaka.
„Možeš da odeš u hotel, ako već nemaš gde drugde.”
Elinor je klimnula bez reči. Sebastijan je razmišljao na sekundu. Može li
samo da ode? Zaista ne postoje neka pravila etikecije o tome koliko dugo
moraš da se zadržiš kod onog kom si upravo saopštio da mu je život u
opasnosti. Da postoje, ionako bi ih zanemario. Ali da li da ostane? Da popije
tu kafu? Ne, to bi bilo pogrešno protumačeno. Ona bi nešto iz svega toga
pogrešno shvatila. Zbog pola sata duže u kuhinji ne bi se osetila manje
usamljenom. Zaboravi na kafu. Drži se plana.
„Moram da idem.”
Elinor je klimnula i ustala. „Ispratiću te.”
Izašli su u predsoblje. Sebastijan je otvorio vrata i stao. Osećao je da
nešto treba da kaže, ali nije znao šta. Nije imalo smisla ponovo je
upozoravati. Shvatila je ozbiljnost situacije, to je video po njenom licu.
Krenuo je niz stepenice i čuo zveckanje sigurnosnog lanca dok je zatvarala
vrata za njim.

Elinor se naslonila na vrata i osmehnula samoj sebi. Srce joj je snažno tuklo.
Noge su joj se tresle. Vratio se. Naravno da se vratio. Ušla je u dnevnu sobu i
sela na kauč, na mesto sa kog je Sebastijan upravo ustao. Još uvek je mogla
da oseti toplinu njegovog tela. Zbog toga je osetila kako je iznutra
preplavljuje neka vrelina, i to ne samo zbog fizičke toplote, već zbog njegove
brige. Sva ta priča o tome da ne sme da pušta nikoga u stan i da se čuva
nepoznatih muškaraca koji bi mogli da joj priđu; zar nije samo izokola želeo
da joj kaže da ne želi da se ona viđa s nekim drugim? Da pripada samo
njemu?
Naslonila se. Učinilo joj se da oseća njegov miris. Bio je stidljiv. Nikad
to za njega ne bi pomislila; toliko je to dobro sakrio iza te grube, neotesane
spoljašnjosti. Pružila mu je nekoliko šansi da kaže ono što stvarno želi, da joj
saopšti pravi razlog za posetu, ali nije uspeo. Umesto svega toga, izmislio je
tu smešnu priču.
Ona ne sme ostati ovde.
Mora da ode.
Elinor se mučila da ostane ozbiljna. Da odigra igru do kraja. A stvarno
je želela da skoči iz fotelje i zagrli ga, protrese ga i kaže mu da je shvatila.
Ali pustila ga je da bude po njegovom. Ponovo se osmehnula. Činjenica da
mu je bilo teško da joj kaže da je želi bila je slatka, zaista. Ali razumela ga je.
Tako dobro ga je razumela. Bili su srodne duše. Sklopila je oči i uživala u
osećaju da sedi na mestu na kom je on sedeo. Mogla je da uživa u tome još
nekoliko minuta.

URSULA JE SKLIZNULA U TOPLU vodu. Spustila je glavu na ivicu kade i

zatvorila oči. Pokušala je da se opusti. Bio je to užasan dan, u najmanju ruku.
Slučaj je krenuo u pravcu koji niko nije mogao da predvidi. Niko u timu nije
ostao ravnodušan, ali Ursula se osećala kao da je na nju uticao više nego na
druge.
Veza sa Sebastijanom vratila je uspomene koje se namerno upirala da
izbriše. Uspomene koje je prepustila zaboravu. A sada su se survavale nazad,
nenajavljene i nedobrodošle, zbog čega je bila napeta i razdražljiva.
Odjednom se prepala. Kakav je to zvuk? Odozdo? Ležala je nepomično
u vodi, pažljivo osluškivala, ali ništa više nije čula.
Utvare.
Duhovi.
Mike nije bio kod kuće. Otišao je na večeru s nekim klijentima. Moglo
je da traje dokasno. Verovatno i hoće. Nije bila pozvana. Retko kad bude.
Mike nije bio tip koji je klijente vodio na zabave koje zahtevaju i prisustvo
supruge. Što je bila srećna okolnost. Da bude sasvim iskrena, nije bila
naročito zainteresovana za njegov posao. Stvari su išle glatko i bio je srećan.
Nije morala da zna ništa više od toga.
I dalje je bila gladna kad se vratila kući. Pojela je činiju cerealija s
jogurtom u kuhinji i napravila sendvič od ražanog hleba sa sirom i sečenom
paprikom. Kad je to pojela, otišla je u dnevnu sobu i uz hladno pivo gledala
televiziju, ali nije uspevala da se koncentriše. Sebastijan Bergman. Uspomene
su se vraćale. Osećajući se nespokojno, isključila je televizor i odlučila da se
okupa u vreloj kupki. Proverila je da li su sva vrata zaključana i svi prozori
propisno zatvoreni pre nego što je otišla u kupatilo. Ubacila je mirisnu kupku
sa esencijalnim uljima u kadu i odvrnula slavine. Dok se kada punila, svukla
se i obukla kućnu haljinu. Na povratku u kupatilo kratko je zastala, a onda
odmahnula glavom; ideja je bila šašava. Ali je ipak izvadila službeni pištolj i
ponela ga u kupatilo. Stajao je na poklopcu ve-ce šolje. Moći će lako da ga
dohvati ako neko pokuša da okrene kvaku vrata od kupatila. Odbacila je tu
misao.
Glupo.
Niko neće doći. Nije ni u kakvoj opasnosti. Sigurna je. Iz jednog prostog
razloga: niko ne može da zna da su ona i Sebastijan bili u nekakvoj vezi. Bili
su veoma pametni. Pa, jedna osoba jeste znala: njena sestra Barbro. Ona i
njen suprug Anders su jedine osobe s kojima su Ursula i Sebastijan provodili
vreme van posla.
Jednog letnjeg dana, dok su postavljali sto na tremu, Barbro je direktno
pitala Ursulu: „Šta se događa sa Sebastijanom?”
Ursula je pogledala Andersa i Sebastijana, koji su stajali pored roštilja sa
pivom u rukama. Nisu mogli da ih čuju.
„Kako to misliš?”
„Mislim na to šta se događa sa Sebastijanom?”
„Radimo zajedno, lepo se slažemo.”
„Spavaš li sa njim?”
Ursula nije odgovorila. Što je samo po sebi bilo odgovor.
„A šta ćeš sa Mikeom?”, pitala je Barbro istim tonom glasa kao da
razgovaraju o vremenu dok je postavljala escajg.
„Ne znam.”
„Kad si poslednji put bila u Linćepingu?”
„Pretprošlog vikenda.”
Barbrina osmogodišnja ćerka Klara pojavila se iz kuće sa činijom salate.
Barbro ju je uzela i potapšala Klaru po glavi, značajno pogledavši Ursulu u
isto vreme. „Hvala ti, zlato.”
Klara se vratila unutra.
„Misliš da sam loša majka.”
„Samo mislim da bi trebalo da jednu stvar okončaš pre nego što pređeš
na sledeću.”
Nisu ponovo o tome razgovarale. Bar ne do kraja te večeri. A ni kasnije.
Nikad više, zapravo. Ursula je ozbiljno razmišljala o tom razgovoru sledećih
nekoliko dana. Zašto nije završila s Mikeom? Ono što je imala sa
Sebastijanom nikad pre nije iskusila. Bilo je to nešto mnogo više od seksa.
On je bio pametan, i cenio je činjenicu da je i ona pametna. Nije se povlačio
iz rasprava. Lagao je kad mu je to odgovaralo. Starao se da uvek održava
majušnu granicu između sebe i svega ostalog, uključujući tu i nju. Bio je bliži
sebi nego bilo kome drugom.
Bio je poput nje.
Volela je Sebastijana, iako nije bila sasvim sigurna da je to uzajamno.
Mnogo su bili zajedno, ali ne sve vreme. Želela je da bude više s njim, više
nego što je on to želeo. Imali su seks, provodili noći zajedno, ali nikad nisu
razgovarali o početku zajedničkog života. Nikad nisu pričali o zajedničkoj
budućnosti. Da li zato nije prekinula odnos s Mikeom? To bi sasvim pomerilo
granice. Dokle god je udata i odlazi kući u redovnim intervalima, nije moglo
biti ničeg čega već nije bilo između nje i Sebastijana. Ali, ako bi odjednom
postala slobodna, rekla mu šta želi, kako se oseća, šta bi se onda dogodilo?
Želela je da to sazna, ali to ipak nije učinila. Stvari su dobro stajale među
njima, govorila je sebi, dok je u isto vreme čeznula za nečim stalnijim. Želela
je potpuno predavanje. Ali, da mu je iznela takav zahtev, da li bi izgubila
Sebastijana? U tome je počivao rizik.
Preko jeseni, ona i Sebastijan su se viđali sve ređe i ređe. Mike je imao
više posla, što je značilo da se sve teže snalazi sam u Linćepingu, a posle
nekoliko meseci opet je počeo da pije. Ursula je bila potrebna kod kuće.
Uzela je kratak odmor i vratila se. Dok je boravila tamo, shvatila je da je
njeno odsustvo uticalo na vezu sa Belom. Ponekad je osećala kao da je ćerka
smatra nekim strancem. Nekim ko se pojavio da reši situaciju dok joj se otac
ne vrati. Mike je sve to vreme bio na distanci. Uvek se tako ponašao kada bi
iskočio iz šina. Niko mu nije trebao, ponajmanje Bela, da ga gleda takvog.
Ursula je davala sve od sebe da drži konce u rukama, da popravi odnos sa
Belom, ali je isto tako želela da bude na sasvim drugom mestu. Belini deda i
baba sve češće i češće su morali da uskaču. Za to je krivila posao. Vraćala se
za Stokholm. Sebastijanu. Ali nešto se promenilo. Bilo je teško odrediti o
čemu se radi, ali stvari više nisu bile iste. Da li je razlog bio to što se nisu
viđali tako često? Ili je nešto drugo bilo u pitanju? Posle trećeg povratka
Ursula je imala jasan osećaj da joj je bio neveran.
Sebastijan je bio Sebastijan. To je znala. Njegova reputacija ženskaroša
svima je bila dobro poznata. Ali zaista je verovala da će mu biti dovoljna.
Nadala se da je tako. No nije imala nameru da se bakće svojim nadama i
njegovim obećanjima. Na kraju krajeva, bila je najbolji forenzički tehničar
čitave Švedske.
Posle jednog vikenda sa Sebastijanom, izvadila je čaršav iz korpe za
prljav veš. Na njemu su se videli jasni tragovi seksualnih aktivnosti. Odnela
ga je u laboratoriju u Linćepingu i zamolila jednog od bivših kolega za
uslugu. Želela je da uradi DNK analizu. Kolega je odmah shvatio da nije u
pitanju nikakva policijska istraga; bilo je razumljivo što je oklevao da se u to
meša, ali joj je dopustio da upotrebi laboratoriju. Zato je posao obavila sama.
Bio je jednostavan.
Uzela je Sebastijanov DNK iz dlaka sa njegovog češlja. Rezultati testa
pokazali su da je jedna DNK sa čaršava bila Sebastijanova. Naravno. Ali
druga se slagala sa Ursulinom samo u nekim tačkama. Ursula je sa užasom
shvatila šta zapravo gleda.
Bila je u pitanju elementarna forenzika. Ako DNK profil nema potpuno
isti obrazac, ali je sličan, mogao bi da pripada nekom rođaku. Što je rođak
bliži, to je DNK profil sličniji.
Ova dva su bila veoma slična.
Kao kod sestara.
Suočila je s ovim Sebastijana, koji je priznao skoro momentalno. Da,
spavao je sa Barbro. Koliko se sećao, on i Ursula nisu se obećali jedno
drugom. Bila je odsutna nekoliko meseci, manje-više. Šta je trebalo da radi,
da živi kao monah?
Napustila ga je.
Možda je mogla, ali samo možda, da se izbori sa neverom. Da je u
pitanju neka nepoznata osoba. Ali ne i Barbro. Ne njena rođena sestra.
Kad je napustila Sebastijana, odvezla se pravo u Melarhejden. Čitava
porodica je bila na okupu kad je uletela i suočila Barbro sa onim što je
saznala. Šta joj je to ona govorila o završavanju jedne stvari pre započinjanja
druge? Barbro je sve poricala. Ursula joj je pokazala DNK analizu. Anders je
bio razjaren. Klara i Hampus počeli su da plaču. Ursula je taj dom ostavila u
haosu. Tada je poslednji put videla sestru. Na kraju je od roditelja čula da su
se Barbro i Anders razišli i odselili. Nije znala gde. Nije želela ni da zna. Nije
imala nameru da ikada oprosti Barbro.
Vratila se u Linćeping. Beli. Mikeu, koji je ponovo stao na noge.
Raspravili su situaciju i posle nekog vremena Ursula je uspela da ubedi
čitavu porodicu da se preseli u Stokholm. Volela je svoj posao. Nije bila
spremna da ga napusti samo zato što je Sebastijan Bergman ispao svinja.
Moći će da rade zajedno. Postaraće se za to.
Otišla je pre svih i posetila Sebastijana. Sve mu je rekla. Radiće zajedno.
Mrzela ga je, prezirala je to što je uradio, ali neće napustiti svoj posao. Neće
mu dozvoliti da joj uništi i sve ostalo. Ako bude makar i šapnuo nekome da
su bili zajedno, ubiće ga. Stvarno mu je to rekla. I mislila je tako. Sebastijan
je bio nekarakteristično raspoložen za saradnju. Održao je obećanje, nikome
nije rekao ni reč o njihovoj vezi, koliko je znala. Mike i Bela su se doselili u
Stokholm. Život se nastavio. Funkcionisao je u svakom smislu. Porodica.
Posao. Ali niko nije bio srećniji od nje kad je Sebastijan napustio Riksmord
1998.
A sad se vratio.
Sad je ni topla voda ni esencijalna ulja ne mogu opustiti.
Sada je ležala tu, sa napunjenim pištoljem na ve-ce šolji.
Sada je razmišljala o stvarima koje je nekoliko godina pokušavala da
potisne.
Da, Sebastijan se vratio.
 Na najgori mogući način.

NAPOLJU JE BILO SAVRŠENO LETNJE veče, još uvek svetlo i toplo, ali, kao i
obično, zatvorenici u najstrožem delu pripremali su se za noć. Neki su se već
vratili u svoje ćelije, ali nekoliko ih je još uvek sedelo u zajedničkoj
prostoriji. Zatvaranje ćelija bilo je u 19 časova. Zatvorenici su smatrali da je
to prilično rano kad su čuli da će im večernje aktivnosti biti skraćene za dva
sata, ali protesti su bili uzaludni.
Edvard je uvek bio poslednji u umivaonici. Ove večeri, međutim, nije
bio sam, već je imao društvo novopridošlog, koji još uvek nije shvatio kako
odeljenje funkcioniše i koji se već dva puta zaredom pojavio tu u petnaest do
sedam. Njegovo ponašanje nerviralo je Edvarda, i on je već bio odlučio da će
mu, kad se za to ukaže prilika, staviti do znanja da je umivaonica u to doba
njegova, i samo njegova. Veterani su to već znali i nečujno su napuštali
prostoriju pre nego što bi on došao. Hinde je stajao pred ogledalom i brižljivo
se umivao. Umivaonica je imala desetak lavaboa, koji su stajali ispod
neprobojnog ogledala što se pružalo duž čitavog zida obloženog pločicama.
Sa druge strane, nešto niže, stajali su tuševi i ve-cei. Edvard je posmatrao
svoje mokro lice i nije čak ni primetio dva čuvara koji su prošli pored njega.
„Zatvaranje za petnaest minuta”, glasno su rekli pre nego što su otišli u
zajedničku prostoriju da prenesu istu poruku. Svake večeri je bilo isto i
Edvard se više nije ni trudio da ih čuje. Rutine su mu bile utisnute u telo, do
poslednje sekunde, i više mu nije trebao sat. Tačno je znao kada će se
probuditi, jesti, čitati, srati, šetati, razgovarati i umivati se. Jedini pozitivan
aspekt svega toga bio je identični svakodnevni obrazac koji mu je
obezbeđivao fokus na ono što je bitno, što je značajno, umesto svakodnevnog
života; do sada je kroz sve to prolazio već po automatizmu.
Hinde je uzeo svoj električni brijač. Bila je to jedna od stvari koju je još
uvek izuzetno prezirao. Želeo je da se obrije kako dolikuje, ali nikakva vrsta
žileta nije bila dozvoljena u najstrožem delu. Čeznuo je za danom kada će
ponovo na koži osetiti oštricu brijača. To će biti sloboda. Držati u ruci nešto
oštro. Za time je verovatno najviše čeznuo. Metalna oštrica u njegovoj ruci.
Uključio je brijač.
U ogledalu je posmatrao kako čuvari isključuju televizor na zidu i
klimaju trojici ljudi koji su sedeli na kauču u zajedničkoj sobi, stavljajući im
do znanja da je vreme isteklo. Istoj trojici kao i uvek. Ustali su bez protesta i
uputili se dugačkim hodnikom prema svojim ćelijama. Iza njih se nalazio
jedini izlaz iz najstrožeg dela; čuo je kliktanje brave kad je došao čistač. U
isto vreme svaki put. Zatvorenici su sami čistili ćelije, ali zajedničke
prostorije čistila je firma pod ugovorom. „LS klining”. Pre mnogo vremena
od zatvorenika se očekivalo da čiste i ovaj deo, ali to je prestalo pre deset
godina, nakon jedne nasilne rasprave o tome ko bi trebalo šta da radi. Dva
zatvorenika bila su ozbiljno povređena. Otada, posao je preuzela firma za
održavanje, ali uvek nakon zaključavanja.
Čistač, visok i mršav čovek u tridesetim, gurao je velika metalna kolica
sa priborom; klimnuo je čuvarima dok ih je kotrljao kroz hodnik. Veselo su
ga pozdravili; znali su ga. Već nekoliko godina je tu čistio.
Čistač je ugurao kolica u umivaonicu, odakle je uglavnom počinjao.
Stajao je na pristojnoj udaljenosti, čekajući da novopridošli i Edvard odu. Sve
je bilo rutina. Svi zatvorenici moraju biti u svojim ćelijama, iza zaključanih
vrata, pre nego što čišćenje otpočne. Čuvari su stigli minut i nešto kasnije.
Pogledali su ljude koji su bili u umivaonici.
„Hajde, vas dvojica, vreme je.”
„Tek je osam i pedeset osam.” Hinde je mirno prešao šakom preko sveže
obrijane brade. Tačno je znao koliko je sati. I dalje nije udostojio čuvare
pogledom.
„Kako možeš to da znaš? Nemaš sat.”
„Da li sam u pravu?”
Edvard je primetio pokret u ogledalu kad je jedan od čuvara pogledao na
sat.
„Manje priče, više rada.”
Što je značilo da je u pravu. Edvard se osmehnuo u sebi. 18.58. Nešto
preko minuta viška. Stavio je brijač u svetlobraon toaletnu torbicu, zatvorio je
i poslednji put se vodom pljusnuo po licu. Novi zatvorenik je i dalje stajao,
ne pokazujući znake da namerava da ode. Edvard je mrzeo ljude koji nisu
umeli da poštuju raspored. Za koji tren čuvari će ih ponovo upozoriti, ali
Edvard ih je preduhitrio. Okrenuo se i izašao iz umivaonice dok mu je voda
kapala sa lica. Prišao je kolicima i klimnuo čistaču.
 „Dobro veče, Ralfe.”
„Dobro veče.”
„Kakvo je vreme napolju?”
„Isto kao i juče. Toplo.”
Edvard je pogledao gomilu čistih papirnih ubrusa kojima će Ralf uskoro
napuniti bele plastične držače u umivaonici.
„Smem li da uzmem nekoliko papirnih ubrusa?”
Ralf je ravnodušno klimnuo. „Naravno.”
Edvard se nagnuo i uzeo tri gornja ubrusa. U isto vreme, čuvari su
koraknuli napred. Pažnja im je bila usmerena na novog zatvorenika. Ne na
Edvarda.
18.59.
„Hajde, imaš još minut!”
Stajali su uspravno, pravili se važni tek da pokažu ko je glavni. Edvard
ih je potpuno ignorisao. Već je bio na putu u svoju ćeliju.
18.59.30.
Iza leđa je čuo kako čuvari ulaze u umivaonicu. Nadao se da će onom
tipu što je unutra dati nešto o čemu će moći da razmišlja. Nešto što boli. Bol
je najbolji način da se nešto nauči, to je znao iz ličnog iskustva. Ništa nije
bilo efikasnije od bola. Ali ovo je bila Švedska. Nisu imali hrabrosti da
koriste bol u ovoj zemlji. Verovatno će dobiti samo upozorenje, kraći odmor,
ili ukidanje neke od privilegija. Hinde se pribojavao da će sa novim tipom
morati sam da se pozabavi. Čuvari neće uspeti. U to je bio još sigurniji kad je
čuo kako se upuštaju u glasnu raspravu. Ušao je u ćeliju sa tri papirna ubrusa.
Savršeno precizno.
19.00.
Vrata su se zatvorila za njim.
Edvard je seo na krevet i pažljivo spustio papirne ubruse na stočić.
Obožavao je ovaj trenutak, kada je rutine u Levhagi zamenjivala njegova
rutina. Kada je vreme postajalo njegovo. Za dva sata će početi. Lagano je
podigao srednji ubrus i raširio ga, ispunjen iščekivanjem. Ispod nabora sa
unutrašnje strane neko je bledim mastilom ispisao: „5325 3398 4771”.
Dvanaest brojeva koji su predstavljali slobodu.
POSLEDNJA STVAR NA NJEGOVOM SPISKU bila je da dođe do Trolea i kaže mu
da okonča svoju istragu. Sebastijan ga je pozvao sa posla, a kasnije i sa
mobilnog, ali čitavog dana ga nije našao. Sad je pustio da telefon zvoni i
zvoni, još jednom. Počeo je da se brine. I od same pomisli na to da bi Torkel
mogao da pozove svog nekadašnjeg kolegu postajao je beo kao kreč. A to će
se dogoditi. Uprkos svemu, Trole Hermanson je bio jedan od najboljih
policajaca uključenih u Hindeov slučaj devedesetih. Torkel ga je poštovao iz
više razloga. Ne kao čoveka, bili su previše različiti, već kao profesionalca.
Šta god mislio o Troleu, nije se moglo poreći da je uvek proizvodio rezultate.
A Torkel će poželeti da razgovara s njim. Posebno ako istraga zapne. To je
bila tajna dobrog policijskog posla. Prevrćeš kamen za kamenom, utvrđuješ
prioritete, počinješ od onih koji su bili u najtešnjoj vezi sa istragom, a onda
ideš ka napolje. Sve dalje i dalje od centra, dok ne prođeš kroz sve
mogućnosti. A onda počneš sve iz početka. Trole nije bio najsvežiji trag, ali,
kako vreme prolazi, dobar policajac doći će do zaključka da bi vredelo
porazgovarati s njim, a Torkel je bio dobar policajac. Jedan od najboljih,
zapravo. U nekom trenutku u budućnosti Trole će biti kamen koji će
prevrnuti. Kad se to dogodi, sve brane će popustiti, sve što je Sebastijan
pokušavao da sakrije sliće se kao niz vodopad i sve će biti uništeno.
Zato što se Troleu Hermansonu nije moglo verovati.
Posle još jednog neodgovorenog poziva Sebastijan je odlučio da ga
poseti. Samo zato što se ne javlja na telefon ne znači da nije kod kuće.
Sebastijan je uskočio u taksi. Bilo je neznatno svežije i otvorio je prozor da se
nadiše svežeg vazduha. Video je ljude koji su šetali u letnjoj odeći; grad je
zaista oživljavao za ovih toplih večeri. Svi su izgledali mlado i srećno, u
grupama po dvoje ili više. Šta se dešavalo sa starima, usamljenima i
depresivnima u leto, pitao se dok ih je posmatrao.
Bio je skoro stigao kad je primetio Trolea na trotoaru sa druge strane
ulice. Na sebi je imao veliki crni kaput, pa je bilo teško ne opaziti ga. Skoro
svi ljudi koje je video na putu nisu nosili ni kapute ni jakne, a oni koji jesu
odlučili su se za svetle boje i lake materijale. Trole je izgledao kao da se
spremio za najgoru zimu u istoriji. Sebastijan je zamolio vozača da stane i
tutnuo mu je nekoliko novčanica od sto kruna u šaku. Iskočio je iz taksija i
potrčao prema Troleu, koji je skrenuo u Ekholmsvegen i nestao s vidika
svega nekoliko stotina metara dalje. Izgleda da je krenuo kući. Sebastijan je
potrčao za njim. Prošlo je dosta otkako su mu se srce i noge ovako naprezali i
dah svežine koji je osetio u taksiju brzo je nestao. Znojio se i dahtao kad je
skrenuo u Ekholmsvegen i video Trolea kako ulazi na vrata. Sebastijan je
stao da povrati dah. Sad je znao gde se Trole nalazi i s čisto taktičke strane
shvatio da bi bilo bolje da se ne pojavljuje ovako znojav i očajan. Sačekao je
još nekoliko minuta, a onda krenuo prema zgradi.

***

Trole je otvorio vrata posle samo dva zvonjenja. Izgledao je mnogo svežije
nego prošli put kad su se videli, ali stan iza njegovih leđa i dalje je bio
mračan, i isti onaj neprijatni smrad izbijao je na stepenište.
„Video sam na telefonu da si me zvao. Taman sam mislio da te
pozovem”, počeo je i iznenadio Sebastijana držeći mu otvorena vrata i
pozivajući ga unutra.
„Moramo da razgovaramo.”
„Očigledno. Siguran sam da devet propuštenih poziva nešto znači.”
Sebastijan je pokušao da se opušteno osmehne dok se osvrtao po malom,
mračnom prostoru. Bilo je novina i odeće, a nered je vladao na sve strane.
Zastori su bili spušteni, nije bilo zavesa, a zidovi su bili potpuno goli.
Smrdelo je na cigarete, prljavštinu i ustajalo đubre. Trole mu je pokazao da
uđe u dnevni boravak. Televizor je bio uključen i tiho pojačan; jedino svetlo
dopiralo je od neke kuvarske emisije sa slavnim ličnostima. Sav nameštaj
sastojao se od kauča, na kom je Trole izgleda i spavao, i staklenog stola koji
je nekada davno sigurno mnogo koštao, ali koji je sada samo predstavljao
skladište praznih vinskih flaša, kutija od pice i pretrpanih pepeljara. Plafon
iznad kauča bio je mastan i nikotinski žut.
Trole se okrenuo ka Sebastijanu, primetivši njegov kritički izraz lica, i
raširio ruke. „Dobro došao u moj svet. Nekada davno živeo sam u
jednospratnoj kući u otmenom predgrađu. Sada živim ovako. Život je pun
iznenađenja, zar ne?” Trole je odmahnuo glavom i pogledao oko sebe, a onda
prišao kauču i pomerio prljavu posteljinu na jednu stranu. „Sedi. Pronašao
sam ti nešto. Dobre stvari.” Uputio mu je osmeh koji je mogao biti
okarakterisan jedino kao pakostan. „Stvarno dobre stvari.”
Sebastijan je ostao stojećki i odmahivao glavom. „Ne želim to više.
Došao sam da te zamolim da prestaneš da kopaš.”
 „Prvo pročitaj. Pre nego što odlučiš.” Trole se sagnuo i uzeo belu kesu iz
samoposluge, krcatu nekim papirima. Pružio ju je Sebastijanu. „Evo ti.”
„Ne želim to. Baci sve.”
„Svejedno pročitaj, trebaće ti samo pola sata. Biće to dobro potrošeno
vreme.”
Sebastijan je s oklevanjem preuzeo kesu. Verovatno je imala svega
nekoliko stotina grama, ali njemu se činila kao mnogo teža.
„U redu. Ali sada moraš da staneš. Daću ti novac, a onda moraš da mi
obećaš da nikad nikome nećeš reći da sam te zamolio da ovo uradiš. Ti i ja
nikada se nismo sreli.”
Uprkos pomrčini, Sebastijan je video blesak u Troleovim očima. Blesak
interesovanja. To sigurno ništa dobro nije obećavalo.
„A ko bi mogao da me pita?”, pogledao ga je Trole zainteresovano. „Šta
se događa, Sebastijane?”
„Ništa. Samo želim da mi obećaš da ništa nećeš reći.”
„Nema problema.” Trole je slegnuo ramenima. „Ali, znaš mene.
Obećanja ništa ne znače.”
„Platiću ti duplo.”
Trole je odmahnuo glavom i okrenuo se od Sebastijana uz vedar uzdah.
„Pomogao sam ti, a sad hoćeš da me isplatiš? Šta misliš ti ko sam ja?
Mislio sam da smo prijatelji.”
„Ako smo prijatelji, samo mi obećaj da ćeš držati jezik za zubima. I
držati se date reči”, kiselo je uzvratio Sebastijan.
„Zašto mi bolje ne kažeš istinu?”
„Ako neko sazna za ovo, biće to potpuna propast za mene. Potpuna.”
Sebastijan je molećivo gledao u Troleove neumoljive oči.
„Zašto? Ko je ona, ta Vanja? Zašto je pratiš? Ko će početi da postavlja
pitanja? Hoću da znam.” Po prvi put je Trole delovao iskreno. „Onda ću stati.
Ali ne pre toga.”
Sebastijan ga je pogledao. Bio je sjeban kako god da pogleda na stvar.
Bude li lagao, završiće se katastrofalno. Trole će verovatno otići pravo kod
Vanje iz puke zadrtosti. Ako Sebastijan kaže istinu, osećao je da više nikad
neće biti siguran. Ali to mu je obezbeđivalo bar još malo vremena.
 „I, šta si odlučio?”
Sebastijan je užurbano razmišljao. Istina se možda već nalazi u beloj
plastičnoj kesi. Trole možda već zna istinu. Ako Sebastijan slaže, to bi samo
moglo da pogorša stvar. Odlučio je. „Ona je moja ćerka. Vanja je moja
ćerka.”
Istog trena shvatio je da Trole nije znao.
Ali sada više nije imao šta da krije, pa mu je ispričao sve.
Sve do poslednjeg detalja.
Kad je okončao, osetio je nekakav mir. Osetio se lakšim. Kao i plastična
kesa. Tajne su ga opterećivale više nego što je to shvatao.
Trole ga je ćutke gledao. „Prokletstvo”, na kraju je rekao.
Potonuo je u kauč. Izgleda da je razmišljao. Pogledao je Sebastijana.
Ton glasa mu se sasvim promenio; zadirkujuća nota je nestala. „Šta ćeš da
radiš?”
„Ne znam.”
„Mislim da bi morao da je ostaviš na miru. Prestani sa tim. Stvari mogu
samo loše da se završe.”
U Troleovim rečima bilo je iskrenosti koju je Sebastijan cenio. Klimnuo
je u znak pristanka. „Verovatno si u pravu.”
„Pogledaj me”, nastavio je Trole. „Ja nisam stao. Nisam hteo nikoga da
slušam.” Zaćutao je i pogledao uramljenu fotografiju na prozorskoj dasci.
Dva dečaka i jedna devojčica, i žena u sredini prežvrljana crnim flomasterom.
„Sada mi je od njih ostala samo fotografija.”
Sebastijan ništa nije rekao. Saosećajno je posmatrao Trolea.
„Ako se budeš previše trudio, uništićeš sve što imaš”, rekao je Trole
tiho, kao da govori samom sebi.
Sebastijan je prišao i seo pored njega. Nakratko se pitao da li da mu
spomene da postoji razlika kad nekoga pratiš iz daljine i pokušaja da novom
momku svoje bivše žene smestiš posedovanje najopasnije droge i kidnapuješ
rođenu decu, ali se uzdržao. Trole je spustio gard. Ne bi dobro prihvatio ako
bi Sebastijan iskoristio tu situaciju.
„Nikome drugome nisam rekao za ovo”, rekao je umesto toga.
„Shvatio sam to.”
 Ono što je Trole sledeće uradio iznenadilo je Sebastijana. Uzeo ga je za
ruku. Stisnuo mu je šaku nežno, utešno i prisno. Pogledali su se. A onda je
Trole ustao, tela punog obnovljene energije.
„Ako te je neko pratio, kako kažeš, onda si ga upravo odveo do Ane
Erikson.”
Bilo je očigledno kad je Trole to rekao, pa ipak, Sebastijan se toga nije
setio. Kad je Torkel rekao da bi možda trebalo da nekako upozori žene s
kojima je spavao, mislio je da to uradi telefonom, naravno. Ali posle
razgovora sa Ursulom, Sebastijan je bio ubeđen da bi trebalo lično da ih
poseti, iz nekog razloga. Nekako mu se to činilo kao najmanje što je mogao
da uradi. Nije mu palo na pamet da ga neko i dalje prati. Nakon što ga je
skoro pregazio plavi ford, ispred Riksmorda, nekako je odbacio tu misao.
Čovek je primećen, uhvaćen na delu, i to je bio kraj. Nije mu palo na pamet
da je progonitelj možda nastavio, možda u nekom drugom automobilu.
„Stvarno to misliš? Ali samo što sam upozorio Anu. Planira da otputuje
iz grada.”
„Jesi li to radio kad si večeras bio tamo?”
„Video si me?”
Trole je klimnuo, ali još nešto je imao na umu. „Video sam još nekog.
Nisam tada razmišljao o tome; samo sam primetio. Ali sad, kad mi kažeš da
te prate...”
Trole nije završio rečenicu.
Sebastijan je počeo da oseća teskobu. „Šta? Nisi razmišljao o čemu?”
Trole je prebledeo. „Dvaput kad sam bio tamo i kad si ti bio tamo, video
sam jednog čoveka koji je sedeo u plavom fordu fokusu. Pomislio sam da
samo nekog čeka.”
Sebastijan je skočio. „To je on. To je čovek koji me je pratio.”
„I sinoć je bio tamo. Ali u drugom automobilu – u nekom srebrnom
Japancu.”
„Kako je izgledao?”
„Teško je reći. Imao je naočare za sunce.”
„I kapu?”
Trole je klimnuo.
 Istrčali su i potražili taksi. Sebastijan je želeo da odu pravo u
Stošešgatan, ali Trole je insistirao da se prvo postaraju da ih niko ne prati.
Uprkos činjenici da nigde nisu uočili srebrni automobil, ništa nisu smeli da
uzimaju zdravo za gotovo. Pronašli su taksi i uskočili na zadnje sedište. Trole
je navodio vozača, menjajući odredišta, terajući ga da vozi unaokolo, a kad su
konačno stigli do centra, insistirao je da dalje pođu autobusom i
pravolinijskim taksijima što je više moguće. Neprekidno je gledao unazad, i
prošlo je pola sata pre nego što se smirio.
Bili su sami.
Konačno je uputio taksi prema Karlaplanu, a poslednji deo su
prepešačili.
Stošešgatan je bio pust. Jedan čovek sa psom šetao se obližnjim parkom,
nedaleko odatle, ali kretao se u suprotnom smeru.
Trole se okrenuo prema Sebastijanu. „Ostani tu. Tebe će prepoznati.”
Sebastijan je poželeo da se usprotivi, ali nije znao kako, pa ništa nije
rekao. Zurio je u stan gde je znao da žive Ana i Valdemar. U prozorima je bio
neki topli odsjaj, ali nikog nije mogao da vidi. Kako je mogao da dovede
opasnost ovamo? Kakav je idiot!
„Razumeš li?”
Sebastijan je klimnuo ne skidajući oči sa stana. Trole je gledao u njega.
Oči su mu sjaktale; Sebastijan ga nikad nije video tako živog, tako
usredsređenog.
„Proveriću i gore, obećavam ti”, rekao je Trole.
Sebastijan se povukao u senku pored jedne zgrade na ćošku i gledao za
njim; bilo mu je drago što se poverio bivšem kolegi. Trole je sporo koračao
kratkom ulicom. Izgledao je kao da je izašao u večernju šetnju, ali Sebastijan
je video da pažljivo proverava svaki automobil pored kojeg prolazi.
Sebastijan je ponovo podigao pogled prema stanu. Odjednom je osetio težinu
kese koju je držao levom rukom. Trole je odbio da je primi nazad, pa
Sebastijan nije imao izbora osim da je ponese sa sobom.
Čudno je koliko stvari mogu brzo da se promene. Pre nekoliko dana
Sebastijanov jedini cilj bio je da povredi dvoje ljudi koji su živeli tamo. Sada
je želeo da ih spase. Video je kantu nekoliko metara daleko i spremio se da
joj priđe i ubaci kesu, kad je ugledao Trolea koji je išao ka njemu, ovog puta
sa druge strane ulice. Koračao je istovremeno razgovarajući telefonom, ali je
i dalje proveravao svaki automobil. Kako se približavao, Sebastijan je uspeo
da uhvati delove razgovora.
„Shvatam to, i naravno, ako ste zadovoljni visinom penzije, onda... U
redu, hvala vam. Doviđenja.” Završio je razgovor i vratio telefon u džep dok
je prolazio pored Sebastijana.
„Hajdemo, nećemo da se zadržavamo ovde.”
Sebastijan mu se hitro pridružio. Skrenuli su u Valhalavegen.
„Kod kuće je. I Valdemar je tamo.”
„Šta ćemo da radimo?”
„Mi nećemo ništa da radimo. Ti ćeš da odeš kući. Ja ću da pazim na
ovo.”
„Ali...”
„Nema ali, Sebastijane.” Trole je stao i približio mu se. Spustio je šaku
na Sebastijanovo rame. „Veruj mi. Tu sam zbog tebe, Sebastijane. Sredićemo
ovo zajedno. Možeš me pozvati bilo kada.”
Ohrabrujuće ga je potapšao po ramenu i okrenuo se. Krenuo je nazad
prema Stošešgatanu. Sebastijan je ostao na istom mestu. Osećanja prema
čoveku koji se udaljavao od njega bila su mešavina poverenja i nečeg što se
graničilo s ljubavlju. Uglavnom nije sebi dozvoljavao takva osećanja prema
bilo kome. Njemu se to nije dešavalo. Ne Sebastijanu. Uvek je uspevao da se
snađe sam. Ali ne više.
Biće večno zahvalan Troleu. Biće mu prijatelj, ovog puta kako treba.
Otišao je kući. Bio je potpuno iscrpljen; skinuo je sako i pantalone i
srušio se na krevet. Nije bacio kesu. Jednostavno nije mogao to da uradi. Bila
mu je preteška, u suštini. Ostavio ju je pored kreveta.
Nije pogledao u nju.
Neće večeras.
Ne još.

TORKEL JE SEDEO U KUHINJI sa Ivon. Odbio je čašu vina, ali je uzeo pivo
dok se Ivon pakovala za sutrašnji put na Gotland. Ona i devojke iznajmile su
malu kolibu na zapadnoj strani ostrva, za vikend, i obe devojke su u
poslednjem trenu odlučile da u Torkelovom stanu ima nekih stvari koje
obavezno moraju da ponesu sa sobom. Otišao je kući, skupio najneophodnije
i doneo ih u torbi.
„Kad isplovljavate?”, pitao je, otpivši gutljaj piva.
„U pola deset.”
„Treba li vam prevoz?”
„Kristofer nas vozi.”
Torkel je klimnuo. Naravno.
„Hoće li vam se pridružiti dok budete tamo?”
„Ne, zašto pitaš?”
„Samo sam radoznao.”
Ivon je nakratko zastala s pakovanjem i ljubopitljivo ga pogledala. „Da
li devojke pričaju o njemu?”
„Ne.”
Torkel je pokušao da se seti da li su devojke ikada spomenule Kristofera
dok su bile s njim, ali nije mogao da se seti nijedne prilike. Nisu baš mnogo
razgovarale s njim. Ne onoliko koliko je on priželjkivao. Možda to i nije bilo
toliko čudno. Kad su se razveli, on i Ivon odlučili su se za zajedničko
starateljstvo čak i bez ikakvog razgovora o toj stvari, ali devojke su daleko
više vremena provodile sa Ivon nego s njim. Posao mu je prilično otežavao
održavanje strogog rasporeda na svake dve nedelje. Često je bio odsutan, a
kad je bio kod kuće, devojkama nije uvek odgovaralo da budu kod njega.
Sada su boravak sa Ivon klasifikovale kao boravak „kod kuće”, a kad su bile
s njim, kao „kod tate”. Ivon je bila bliža sa devojkama nego on. Bilo je to
donekle bolno, to nije mogao da porekne.
„Vilma je mislila da je to razlog što sam ranije otišao s njene žurke”,
nastavio je Torkel, „ali objasnio sam joj da je u pitanju posao.”
„Hoćeš da kažeš da je mislila da si otišao zato što je Kristofer bio tu?”
„Da. Plašila se da će mi biti neprijatno, pretpostavljam.”
Na trenutak se činilo da bi Ivon mogla da pita „Da li je?”, ali se samo
vratila pakovanju.
„Kako stoje stvari kod tebe?”, pitala je namerno nehajnim tonom. Ako
se pitala šta je mislio o njenoj novoj vezi, nije bilo ni mrvice toga u njenom
glasu.
„Tako-tako. Pronašli smo vezu među žrtvama, ali smo ponovo uključili
Sebastijana, pa je pomalo komplikovano.”
„Nisam na to mislila.” Prestala je da radi ono što je radila i pogledala ga
u oči. „Jesi li upoznao nekog?”
Torkel je razmislio o tome. Pitanje je bilo isto kao ono koje mu je ćerka
postavila pre nekoliko dana. Ali ovo je bila Ivon. Odgovor bi trebalo da bude
drugačiji. Mogao je da joj kaže istinu.
„Ne znam. Viđam se s nekim povremeno. Udata je.”
„Hoće li ga ostaviti?”
„Ne verujem.”
„I hoće li to uspeti?”
„Ne znam. Verovatno neće.”
Ivon je samo klimnula. Na trenutak je Torkel pomislio da bi voleo da joj
malo podrobnije objasni stvari. Da joj kaže koliko se usamljenim ponekad
oseća. Koliko je želeo da ono što ima sa Ursulom postane nešto više. Nije
bilo mnogo ljudi s kojima je mogao da razgovara o ovome. Nikoga nije imao,
u stvari. Ali trenutak je prošao. Ivon je promenila temu i ćaskali su još neko
vreme o svakodnevnim stvarima i predstojećem putovanju. Torkel je
dokrajčio pivo. Posle petnaest minuta je ustao, pozdravio se sa devojkama i
poželeo im srećan put, a onda krenuo kući.
Napolju je još uvek bilo toplo iako je bilo prošlo deset. Uživao je u
šetnji do kuće i svog praznog stana. Nije žurio. Pitao se da li da se negde
usput uvuče i popije još jedno pivo. Da odloži povratak kući. Bio je izgubljen
u sopstvenim mislima kada su se otvorila jedna vrata prema trotoaru i on se
skoro sudario sa osobom koja je izašla. Osobom koju je prepoznao.
„Mike! Zdravo.”
„Ćao. Zdravo. Ćao...” Mike je delovao iznenađeno. Oči su mu strelovito
šetale levo-desno, kao da ne može da prepozna čoveka pred sobom, uprkos
činjenici da je nekoliko puta sreo Torkela.
„Znači, pronašao si put do Sedera”, rekao je Torkel, želeći da bude
duhovit.
 „Bio sam u poseti prijatelju.” Mike je klimnuo prema vratima koja su se
upravo zatvorila za njim. „Gledali smo utakmicu.”
„Ah da, koju utakmicu?”
„Ovaj, bila je neka... ne znam u stvari, nismo toliko obraćali pažnju.”
„Shvatam.”
Tišina. Mike je pokušao da gleda pored Torkela. Bilo gde, samo ne u
Torkela.
„Pa, bolje da krenem kući.”
„Dobro. Pozdravi Ursulu.”
„Hoću. Zdravo.”
Mike je otišao. Torkel ga je gledao kako ide; da li je samo umišljao ili je
Mike delovao pomalo napeto? Osetio je kako mu se steže stomak.
Da li Mike zna?
Da li zna da Torkel spava s njegovom ženom? U tom slučaju bi mu
nešto rekao, pomislio je. Bio bi ljut. Ili bar otvoreno neprijateljski raspoložen.
Izgledao je da mu je više neprijatno nego nešto drugo. Sigurno je postojao
neki drugi razlog što je Mike toliko žurio da pobegne od njega. Nema to
nikakve veze ni sa njim ni sa Ursulom. Ubeđen da je u pravu, Torkel je
nastavio svojim putem. Na uglu je bio restoran, a svi stolovi napolju bili su
zauzeti. Popiće to drugo pivo. Možda će nešto i pojesti. Nije žurio da bude
negde drugde. Na kraju krajeva, niko ga nije čekao.

KAO I UVEK, EDVARD JE radio do jedan ujutro. To je bila njegova rutina.

Tako je imao čitava četiri sata. Dvesta četrdeset minuta čistog, neprekinutog
vremena za sebe. Tišina u njegovoj ćeliji bila je oslobađajuća. Jedini zvuk je
bio šum njegovog laptopa, starijeg modela sa prilično glasnim malim
ventilatorom, ali vlasti su ga odobrile jer nije imao ni običan modem ni onaj
za bežični internet. Nije mogao da komunicira sa spoljnim svetom. Nije
mogao. Prošlo vreme. Bila je to dobra ideja kada je pisana deklaracija u vezi
sa nadgledanjem kriminalaca, ali postala je potpuno besmislena istog dana
kada je mobilni internet postao dostupan u vidu malog ovalnog plastičnog
uređaja sa mobilnom karticom i USB priključkom. Dvanaestočlani niz
brojeva i odjednom ti je čitav svet dostupan.
 Onaj dan kada je Edvardu prošvercovan modem i on se povezao sa
spoljnim svetom po prvi put, bio je najbolji dan u njegovom životu, ili bar
najbolji otkako je zatočen u Levhagi. Pre nego što je lišen slobode, proveo je
mnoge radosne sate. Ali to je bilo u jednoj drugoj eri. Pre ove. Edvard je
delio svoj život na pre i posle. Bio je to dobar način da posmatra svoje
postojanje. Pre i posle su ključne promene koje utiču na svaki život.
Pre i posle majke.
Pre i posle Sebastijana Bergmana.
Pre i posle Levhage.
Pre i posle modema.
Kad je dobio modem, onih dvesta četrdeset minuta svake noći postali su
veoma produktivni i obogaćujući. Koristio ga je samo posle zaključavanja, a i
onda ne neprekidno. Iz navike se uvek prijavljivao između 21.00 i 01.00. U
tom periodu rizik da će doći do iznenadne kontrole ćelije bio je zanemarljiv.
Hinde jednostavno nije mogao da shvati zašto se to događalo. Pravila su
izričito nalagala da bi sve nenajavljene inspekcije ćelija trebalo da budu
neredovne, neočekivane i nemoguće za predviđanje. Pa ipak, nikad se nisu
događale između 21.00 i 06.00. Ili se bar to nije događalo u poslednjih šest
godina. Brzo je shvatio razlog za ovako idiotsko postupanje: bila su to ista
ona smanjenja budžeta koja su dovela i do ranijeg zaključavanja. Nekad je
ono bilo u 21.00, a sada je u 19.00. Broj čuvara preko dana je smanjen; nekad
ih je bilo više i radili su čak do devet uveče. Sada je noćno osoblje dolazilo
na dužnost u sedam. Kako bi se uštedelo još više novca, broj članova noćnog
osoblja, koji je već bio smanjen, ponovo je umanjen, što je značilo da
iznenadne inspekcije efektivno ne dolaze u obzir. Do onog dana kada neki
razborit pojedinac primeti ovu anomaliju i reorganizuje dežurstvo ili poveća
broj čuvara, situacija će ostati ista.
Svake noći je skrivao mali komad plastike u ventilacioni otvor iza
kreveta. Uspeo je da odvrne rešetku drškom kafene kašičice. Proveo je
mnoge besane noći čeprkajući istom tom kašičicom malu rupu u
ventilacionom kanalu, u ciglenom zidu, levo od otvora. Onda je pretvorio taj
prorez u tajni pregradak, napravivši tanki poklopac koji se slagao sa okolnim
ciglama i koji je mogao da postavi ispred. Tako da, čak i ako bi neko otvorio
ventilaciju, uprkos svim očekivanjima, nije mogao ništa da vidi.
Ovih dana u proseku mu je trebalo dva minuta da izvadi svoj dragoceni
mali beli modem. Večeras je bio malo brži, jer je bio toliko nadahnut.
Povezao se na internet i kao i obično počeo sa stranicom koja je već dugo bila
prvo što je posećivao.
Fygorh.se.
Novi materijal ga je čekao. Stvarno je obožavao internet. Mogao si da
pronađeš svašta samo ako si hteo. Ako si znao šta ili koga tražiš. Ako si imao
dvesta četrdeset minuta svakog dana.
Svake nedelje.
Svake godine.

NAPOLJU JE PADAO MRAK, ALI stan je bio ispunjen svetlošću. Kad se Ralf
vratio kući s posla, minuciozno je pratio ritual, tako da je svako svetlo bilo
uključeno. Prijavio je večerašnje aktivnosti i sada je sedeo za velikim belim
stolom u slabo opremljenoj dnevnoj sobi. Jedino što je stajalo pred njim bila
je crna fascikla. Ponovo je počeo da slaže isečke iz novina. Radio je mirno i
metodično. Bio je istovremeno i ushićen i ljut zbog svojih potreba. Voleo je
da oseća moć krupnih naslova, privlačnost crno-belih fotografija, ali ga je u
isto vreme nervirala činjenica da naizgled imaju negativan uticaj na njegovu
disciplinu, do izvesne mere. Uglavnom se nije ponašao kao dete u
poslastičarnici. Mnogo vremena je učio kako da suzbija svoje potrebe i
nagone, ali unutrašnji pritisak bio je ogroman. Krivio je činjenicu da još uvek
nije pronašao najoptimalniji sistem slaganja. Savršeni ritual.
Iseci, prikupi, ostatak novina baci u kesu za reciklažu; taj deo je prilično
zadovoljavao. Ali ostatak – u koverat, u fioku – imao je svoje manjkavosti.
Moraće to da izmeni. Unapredi.
Želeo je da ih gleda, drži u ruci, dodiruje.
Kupio je fasciklu. Isprva je nameravao da sve slaže jednostavno po
datumu; svaki dan imao bi svoj džep. Ali na kraju je odlučio da bi svake
novine trebalo da imaju svoj odeljak, kako bi bilo lakše ispratiti događaje iz
ugla gledanja određenog izdanja. Ali nešto je nedostajalo. Nešto nije bilo
kako treba. Večeras je ponovo presložio materijal, ovog puta po veličini.
Prvo cele stranice, onda tri četvrti stranice i tako dalje po veličini. Na svoje
zadovoljstvo, otkrio je da nijedan isečak nije manji od četvrt stranice. Bilo je
jasno da je postao velika novinska priča.
 Da je nešto značio.
Da su ga primetili.
Bio je zadovoljan novim sistemom; valjao je. Sklopio je fasciklu i ustao.
Gomilalo se. Sve više i više novina pisalo je sve više i više dugačkih članaka.
Sutra će kupiti novu fasciklu. Možda i dve. Svakako nešto luksuznije.
Kolekcija isečaka više se nije mogla čuvati u običnim, jeftinim fasciklama.
Morao je to da unapredi. Da demonstrira koliko vredi sebi samom i Majstoru.
Da bude ponosan.
Otišao je u kupatilo da se pripremi za noć. Prevrnuo je mali peščani sat
koji je stajao pričvršćen za zid. Pronašao ga je u maloj starinarnici u delu
grada po imenu Seder. Sat je bio pričvršćen za plavi komad drveta, a iznad
njega su stajale reči: „Za dva minuta iscuriće pesak sav – dobro trljaj zube i
svaki biće zdrav!” Savršena pomoć za olakšanje i održavanje moći rituala.
Temeljno je prao zube sve dok i poslednje zrno peska nije iscurilo, a završio
je kao i uvek zubnim koncem. Koristio ga je ujutro i uveče; voleo je da mu
usta budu zaista čista. Voleo je ukus krvi iz desni, i vukao je tamo-amo konac
pored svakog zuba pet puta, sve dok nije prokrvario na nekoliko mesta.
Isprao je usta i gledao krvlju obojenu vodu koju je ispljunuo u lavabo. Isprao
je i ponovo pljunuo. Manje krvi ovog puta, ali voda je i dalje bila zatamnjena
nijansom crvene dok je oticala. Nije znao da li će biti još manje crvena posle
trećeg puta. Nikad nije isprao usta više od dvaput.
Čuo je tihi zvuk sa laptopa u spavaćoj sobi. Ralf je istog trena znao šta
to znači. Nova poruka od Majstora. Kompjuter ga je obaveštavao svaki put
kada bi sadržaj stranice fygorh.se bio osvežen. Nije želeo da potrči odmah u
spavaću sobu; želeo je prvo da se umije.
Majstor je propovedao strpljenje. To mora da zapamti, mislio je. Da ceni
mesto u sebi gde se stvari odvijaju u ispravnom poretku.
Rituali.
Temelj.
Pokvasio je ruke tekućom vodom, dvaput pritisnuo štrcaljku tečnog
sapuna, napravio sapunicu trljajući šake šest puta u oba pravca, a onda ih
oprao podjednakim brojem trljanja pod mlazom. Onda se umio istom
temeljitošću, obrisao se po ritualu i stvar priveo kraju hidratatnom kremom.
Tek tad je bio spreman za Majstora.
 Poruka je bila kratka i sažeta. Novi zadatak.
Nije mu bilo dozvoljeno da bira. Ali nije zaista ni bilo bitno. Majstor je
odabrao isto kao i on.
Ana Erikson.
Ona je bila sledeća.
Ona je bila broj pet.

***

Trole je spavao svega četiri sata kad ga je probudio budilnik. I pored toga
osećao se prilično sveže i ustao je sa kauča skoro istog trena. Osećaj je bio
čudan; uglavnom je spavao najmanje devet sati i ipak se budio značajno
umorniji nego sad. Podigao je zastore i pogledao jutarnje sunce, koje je već
isijavalo toplinu. Prošlo je dosta otkako je ustao pre šest. Nekad je to radio
svakog dana. Kad su tu bili pas kog je trebalo prošetati i deca koju je trebalo
odvesti u obdanište i školu. Žena koju je trebalo odbaciti na posao. Sve te
stvari koje se nisu činile kao život, ali su zapravo bile upravo to.
Stvari koje ti ne nedostaju sve dok ne nestanu.
Trole se nije zamajavao jutarnjom cigaretom; otišao je da pogleda u
frižider umesto toga. Bio je, kao što je i sumnjao, bukvalno prazan. Popio je
ostatak mleka pravo iz kutije i odlučio da uzme doručak u „Seven-ilevenu”.
Morao je da ostane u formi. Da obrati pažnju na hranu i san. Nije imao pojma
koliko dugo će biti potreban, ali san bi uskoro mogao da postane retka
pogodnost. Izazov je bio ostati budan, u borbi sa dosadom koja je išla
podruku sa dugim operacijama nadzora; lako je bilo zadremati pod tim
okolnostima. A nije bilo nikog ko bi mogao da ga zameni.
Ovog puta je bio prepušten samome sebi.
Zato je sinoć otišao kući u jedan i trideset. Gore, u stanu Ane Erikson,
sva svetla su se pogasila sat vremena pre toga, a nakon što je dobro razmotrio
situaciju, Trole je odlučio da su šanse da ubica napadne usred noći dok je
suprug kod kuće mnogo manje nego kad Valdemar ode sledećeg jutra. Do
sada su se sva ubistva događala kad je žena bila sama kod kuće, i Trole nije
video zašto bi taj element trebalo da se promeni. Ali to je bila proizvoljna
procena, a ne egzaktna nauka, pa nije obavestio Sebastijana o svojoj odluci.
Sebastijan nikad ne bi prihvatio taj rizik; emotivna umešanost u slučaj kod
njega je bila mnogo jača i insistirao bi da Trole bude tamo sve vreme. Ali
morao je da čuva snagu. Danas će mu biti potrebna, i biće primoran da stalno
donosi teške odluke, bez emocionalnih stega, i zasnovane na proceni
prihvatljivog rizika.
Morao je da nabavi i malo opreme: automobil i pištolj. Preko interneta je
iznajmio automobil, a pokušao je da dođe i do pištolja. Prošlo je sasvim
dobro; Roge će pokušati da mu nađe jedan tokom dana. Ali Trole nije želeo
da ide sasvim nenaoružan, pa se vratio u kuhinju, izvukao stolicu, otvorio
ormarić iznad frižidera i preturio nekoliko kutija sa makaronama. Pronašao je
ono što je tražio. Električni omamljivač umotan u plastičnu kesu. Crni
„tejzer2”, koji je kupio preko interneta pre nekoliko godina. Proverio je da li
radi; pojavila se iskra između elektroda i on ga je tutnuo u džep širokog
kaputa s nemalim zadovoljstvom, znajući da je sprava mnogo efikasnija nego
što ljudi misle. Isprobao ga je jedne noći na krupnom čoveku koji je pao kao
klada čim ga je dodirnuo po vratu. Trole je odlučio da kupi nove litijumske
baterije čim bude u prilici, za svaki slučaj, ali one koje su bile u spravi
poslužiće zasad
Izašao je iz stana. Kupio je veliku kafu i rolnicu za usput. Taksijem je
otišao do firme za iznajmljivanje automobila koja je bila na putu za grad;
otvarala se u pola sedam. Prvo su mu dali belu „nisan mikru”, ali zamenio ju
je za tamnoplavu. Bela je bila upadljivija. Nije želeo da bude primećen.
Zastao je na pumpi i kupio cigarete, dekstrozu, vodu i keks. Dan će po svemu
sudeći biti dugačak i nije bio siguran da li će imati priliku da dopuni zalihe.
U sedam i petnaest je bio na položaju ispred stana Erikson/Litner; deset
minuta pre nego što bi Valdemar obično izlazio iz stana i podzemnom
odlazio na posao. Pronašao je parking-mesto sa dobrim pogledom na zgradu,
do kraja gurnuo sedište unazad i smestio se. Shvatio je da nije ni pomislio na
alkohol čitavog jutra. Bio je to dobar osećaj, i proslavio je trenutak popivši
malo vode pravo iz flaše.
Petnaest minuta kasnije Valdemar je izašao iz zgrade; nosio je odelo i
brzo je hodao. Krenuo je na posao, po svemu sudeći. Kako je Trole video
nešto ranije, uglavnom je nosio odelo kad je išao na posao, a brzina kojom je
išao govorila je da kasni. Uskoro je nestao sa vidika. Ana je sad bila sama,
pretpostavio je. Postaraće se da tako i ostane. Sebastijan mu je rekao da
namerava da otputuje iz Stokholma; bila je Troleova odgovornost da se
postara da bezbedno ode. Zurio je u ostala parkirana vozila, tražeći bilo kakav
pokret. Ništa nije video. Uzeo je mobilni telefon.

ANA ERIKSON IZVADILA JE KOFER. Ležala je budna sve do sitnih sati. Bilo je
nemoguće zaspati. Čitava situacija je bila toliko apsurdna da zaista nije znala
šta da misli. Ali sada je znala da su neke stvari istinite. Bila je u opasnosti.
Nije uspevala da sagleda čitavu sliku, ali jasno je razumela da je ozbiljna,
pročitala je to na Sebastijanovom pepeljastom, molećivom licu i kasnije iz
ćerkinih kratkih komentara o ubistvima.
Ana je pozvala Vanju nekih sat vremena kasnije nakon što je Sebastijan
otišao, jer nije bila sigurna da li je ono što joj je rekao istina. Na kraju
krajeva, možda je imao neki svoj razlog što želi da je skloni s puta. Nije bila
sigurna.
Vanja je zvučala uznemireno. Nije mogla dugo da priča. Ana se
pretvarala da je zabrinuta zbog onog što je pročitala u novinama. Pokušala je
iz Vanje da izvuče sve što je mogla ne otkrivajući joj pravi razlog poziva.
Nije mnogo saznala. Policijska poverljivost i sposobnost da odvoji posao od
privatnog života Vanji su bili važni i toga se kruto pridržavala.
Ali prestravilo ju je ono što je Ana saznala.
Da, Sebastijan ponovo radi za Riksmord. „Ne shvatam ni zašto mu je
uopšte dozvoljeno da ostane”, Vanja je rekla.
„Sigurno nije umešan, zar ne?”
„Da, jeste. Na mogu da ti kažem kako. U svakom slučaju, ne bi mi
poverovala. Niko mi ne bi poverovao.”
Znači, bila je istina. Ana je pokušala da okonča razgovor ne odajući
iznenadnu paniku koja ju je uhvatila.
Niko mi ne bi poverovao.
Ana joj je verovala.
Ana je znala.
Ana je odmah pozvala majku. Izmislila je neku priču. Majka je bila
iznenađena, ali zadovoljna što dolazi.
A onda posao. Objasnila je da mora da uzme odmor. Porodični
problemi, rekla je. Sve je bilo u redu. Bila je omiljena na poslu i više su se
brinuli za nju nego što su pravili problem zbog iznenadnog odsustva.
 Uveravala ih je. Nije ništa naročito ozbiljno – samo nešto što mora da
sredi sa ostarelom majkom – ali možda će potrajati.
Posle toga je spakovala dovoljno odeće za nedelju dana. Pozvala je
Valdemara i zamolila ga da dođe pravo kući. Nije želela da bude sama. Rekla
mu je da joj se majka ne oseća dobro i da razmišlja da ostane s njom neko
vreme. Predložio joj je da pođe sa njom, ali odgovorila ga je od toga. U
pitanju je njena majka, a prošle su godine kako nisu bile zajedno. Nije u
pitanju ništa ozbiljno. U stvari, manje-više je želela samo da ode s posla, da
ode i vidi malo majku... Progutao je tu laž ni ne primetivši je.
Verovatno zato što je bila dobar lažov. Stvarno dobar. Pitala se kada joj
se to dogodilo. Nekad je mislila da je iskrenost toliko bitna.
Ali to je bilo kada istina nije bolela.
Toliko puta je želela da kaže Vanji istinu.
Toliko puta je bila na ivici da to uradi.
Ali laž koja je otpočela kao zgodna, zaštitnička zamisao, posle čega je
dopunjena sa još hiljadu malih nevinih laži, postala je stvarnost.
Od početka, Valdemar je hteo da kaže Vanji istinu kad je dovoljno
odrasla da shvati, ali Ana to nije dozvoljavala. Neprekidno je odlagala
otkriće, nedeljama, mesecima, godinama, sve dok težina istine nije bila toliko
velika da je sve mogla da sruši. Sve dok nije postalo jednostavno prekasno.
„Ti si jedini otac koji Vanji treba”, na kraju je rekla svom suprugu, i na
tome je ostalo. Vanja i Valdemar su se toliko zbližili. Da li zato što je ulagao
dodatni napor? Da li zbog toga da niko ne bi posumnjao u njegovu
posvećenost, ljubav? Šta god da je bilo u pitanju, uspevalo je. Vanja je volela
Valdemara više nego što je volela Anu. Više nego što je volela bilo koga
drugog.
Tako divno su se upotpunjivali. S vremenom je Valdemar prestao da se
buni i prerastao je u saučesnika. Zato što je voleo Vanju kao rođenu ćerku.
Ali jednog dana, pre nekoliko meseci, pojavio se na njenim vratima.
Sebastijan Bergman.
Sa nekim pismima iz davnina.
Rekla mu je „ne” i zatvorila vrata. Nadala se da će prosto nestati.
Ali to se nije dogodilo.
 Ana je otkrila da je radio sa Vanjom u Vesterosu. A sada ponovo radi sa
njom.
Vanji se uopšte nije dopadao. To je bila jedina pozitivna strana, i jedino
što je još uvek štitilo istinu. Sve ostalo je bilo čisti haos. Ana je imala tajnu
unutar tajne. Ona je jedina znala da je Sebastijan Vanjin otac. Tu informaciju
uvek je krila od Valdemara.
Pokušala je da ga zaštiti.
Ili mu prosto nije verovala.
Nije bio kao ona. On zaista nije podnosio lažljivce. Zato mu je, jedini
put kad ju je pitao ko je otac, rekla da to nije bitno. Da nema nameru da ikada
ikome kaže i da, ako to predstavlja problem za njega, za njih, treba da okonča
njihovu vezu istog trena.
Ostao je. Nikad ponovo nije pitao.
Bio je dobar čovek.
Bolji nego što je zasluživala.
Sada se možda nalazi u smrtnoj opasnosti, a i dalje mora da laže. Možda
joj tako i treba. Možda će se tako sve i završiti.
Telefon je zazvonio. Ana je poskočila od tog zvuka. Još jedan hladni
poziv, ovog puta za prodaju nekog internet paketa. Brzo je rekla ne i spustila
slušalicu. Učinilo joj se da je prepoznala glas. Od juče. Čovek koji je prilično
kasno pozvao i želeo da priča o penzijama. Zaledila se na mestu. Da li je
stvarno prepoznala glas? Prožela ju je hladnoća od glave do pete, ponovo je
zgrabila slušalicu i pogledala ekran da vidi prikazuje li se broj onoga ko je
zvao.
Nepoznat broj.
I sada i sinoć.
Da li to nešto znači? Bez sumnje je postala paranoična. Ali nije mogla
da se otrese utiska da je u glasu čula nešto. Oba puta je zvučao isto: dosta
star, umoran, donekle promukao, ni najmanje onako kako su obično trgovci
zvučali. Uglavnom su imali mlade, optimistične glasove, spremne da nešto
ponude. Ali ne i ovaj. Ovaj je želeo nešto drugo. Previše lako je odustao. Kao
da mu je činjenica što se javila bila dovoljna. Kao da se zadovoljio
činjenicom da je kod kuće.
Uspaničeno je prišla prozoru i pogledala na ulicu. Ništa nije videla. A
šta bi i trebalo da traži? Otišla je do ulaznih vrata i zaključala sedmostruku
sigurnosnu bravu. Ostavila je ključ u bravi.
Odlučila je da završi s pakovanjem i pozove taksi.
Mogla bi i odmah da ode na stanicu.

RALF JE POSLEDNJIH DESET MINUTA pokušavao da pronađe parking-mesto.

Nekoliko puta se na ovom zadatku provezao kroz Stošešgatan preko De
Ješgatana. Prvi put je završio u slepoj ulici, a drugi put je ušao u
jednosmernu, pa je morao da napravi veliki krug preko Vertavegena kako bi
se vratio. Mrzeo je što se očigledno neprekidno vozi ukrug. Isti srebrni
automobil koji iznova i iznova prolazi mogao bi da privuče pažnju nekog
radoznalog komšije. Pa ipak, nije imao alternativu. Bio mu je potreban auto.
Po mogućstvu parkiran što bliže. Na taj način je bio manje izložen. Na taj
način šanse su bile manje da će ga neko prepoznati. To je bila prednost
naseljenih predgrađa; parkiranje nije problem. Uopšteno je ova nova meta
bila problematičnija od prve tri. Imao je manje vremena za osmatranje.
Mogao je da beleži njihove aktivnosti u periodu od nekoliko dana, ali
ograničena količina podataka u ovom slučaju govorila je da je najsigurnije
vreme ujutro, između sedam i trideset i osam i trideset, nakon što suprug ode
na posao i pre nego što se ona odveze dve stanice dalje ili otpešači do
staračkog doma u kom je radila.
U isto vreme, sada je bio mnogo odvažniji. Bolji. Jači. Pre prve,
nekoliko puta su ga izdali nervi, i odustao je od misije zbog manjih smetnji:
prozor jednog komšije bio je otvoren, neki biciklista se baš provezao kad je
izlazio iz automobila, neko dete je negde zaplakalo. Nekoliko puta prosto je
potpuno izgubio nerve i otišao kući.
Ali do vremena kad je stigao do broja tri, stvari su postajale sve lakše, a
sa poslednjom, Vilenovom, počeo je da improvizuje, da bude hrabriji. Sve u
okviru određenih granica, naravno, ali pustio je da se situacija razvija sama
od sebe i verovao je instinktima. Bio je to oslobađajući osećaj, zbog čega je
još jače osećao da je dorastao zadatku. Sad je bio iskusan čovek. Čovek koji
ima moć. Na misiji koju bi malo ljudi izvršilo tako dobro kao on. Ako bi i
iko.
Mnogi pojedinačni elementi bili su mnogo izazovniji nego što je mislio
dok je sve bilo samo deo uznapredovalih maštanja. Prvi put kad je morao da
prereže nečiji vrat pripala mu je muka. Zvuk kože koja se cepa bio je čudan i
neočekivano mesnat, a krv koja je štrcnula bila je toliko vruća i lepljiva da se
na momenat uspaničio. Ali počeo je da se navikava. Razvio je svoje
sposobnosti. Poslednji put čak se usudio da je pogleda u oči dok joj se život
gasio. Moćan osećaj. Ako je postojao bog, u šta je zaista sumnjao, sigurno se
prema nama tako odnosio. Biće oslobođeno od bujice emocija koje
zamagljuju procenu. Kao kada se posmatra samrtni ropac nekog mrava.
Interesantno. Ali ništa više od toga. Bila je to samo osoba; ritual i zadatak bili
su mnogo važniji od čitavog čovečanstva.
Ali aspekt koji mu je izazivao najviše problema bio je element seksa.
Znao je mu je potrebno da to radi. Mora da radi. Bio je to deo rituala. Ali nije
uživao. Ruku na srce, jedva je uspevao da to izvede. Bilo je zahtevno i
ogavno. Teško je održavao erekciju. Previše je bilo zvukova, preteško je bilo
ući. Nije čak ni voleo žene. Bile su previše oble, sa tim svojim mlitavim
grudima i guzovima i mirisima.
Oko njega.
Na njemu.
U njemu.
Taj deo mu je okupirao svu pažnju. Nije voleo da bude ni u čijoj blizini.
Ne na taj način. Ali nije smeo to da propusti. To bi bilo varanje. Poraz.
Neuspešno praćenje Majstorovih koraka.
Treći put je skrenuo u De Ješgatan, ali još uvek nije pronašao mesto na
koje će parkirati. Počeo je da se brine zbog vremena. Već je trebalo da bude u
stanu i da počne. Bio je u jednoj „Uradi sam” prodavnici na obodu grada, u
jednoj od onih koje se otvaraju u šest ujutro, i kupio je kombinezon. Trebao
mu je izgovor da uđe u njen stan, a da se pojavi kao moler koji kreči
stepenište činilo se kao dobra ideja. Kupio je i jeftine konzerve boje i kapu
koju može da navuče preko lica. Trebalo bi da uspe.

Trole ga je primetio istog trenutka kad se prvi put provezao. Isti automobil,
onaj koji je video i pre. Japanski, srebrni. Vozač je imao naočare za sunce i
kapu. Izgleda da je tražio parking-mesto. Blizu Stošešgatana. Trole je spustio
flašu s vodom i instinktivno se mašio za džep. Omamljivač je bio tu. Izvadio
ga je. Crna plastika je bila topla i udobno mu ležala u šaci. Puls mu se ubrzao
i počeo je da razmatra moguće opcije. Jedna od njih bila je da pozove
policiju. Nikad nije imao problema sa Torkelom. Naprotiv; dok je propadao i
tonuo, Torkel ga nikad nije osuđivao. Nije se slagao sa svime što je Trole
radio, ali to teško da je iznenađivalo. Neke stvari su bile potpuno ludačke. Pa
ipak, Trole je uvek osećao podršku svojih kolega. Nisu se više viđali, ali to se
takođe nije moglo pripisati Torkelu. Trole je bio onaj koji se povukao, ali
negde duboko u sebi ubedio je sebe da se još uvek poštuju.
Međutim, poziv Torkelu doveo bi Sebastijana u nezavidan položaj.
Zašto je čovek uhapšen ispred zgrade u kojoj živi Vanjina majka?
I šta je Trole tamo radio?
Zaista nije želeo da nanese bilo kakvu štetu Sebastijanu. Ne sada, kada
je znao koliko su slični. Osećao se kao da bi mogao da okaje sopstvene grehe
ako bi ovo sredio.
Ali, kako god da je gledao na stvari, Sebastijanova tajna biće ugrožena.
Morao je da interveniše. Ako bi pojurio za čovekom, samo bi ga oterao, a
onda bi i druge žene došle u opasnost. Trole je morao da dela. Da ga sredi. A
onda da smisli nekakav plan.
Sve je na njemu.
I samo njemu.
Osećaj je bio dobar. Mnogo bolji nego nakon dugo, dugo vremena.
Automobil je prošao treći put i Trole je odlučio. U rukama je imao sve
adute. Čovek u srebrnom autu nije znao za njega. Element iznenađenja bio je
na njegovoj strani. Uključio je motor i lagano se isparkirao posle nekoliko
minuta. Nepropisno se parkirao na raskrsnici, nekoliko metara dalje, u ulici
De Ješgatan.
Izašao je iz auta i vratio se pešice.
Sada je jedno parking-mesto bilo slobodno za onog ko ga je tražio.
Bio je ubeđen da će ga čovek u tojoti zauzeti.

Ralf je primetio slobodno mesto još dok je bio u Varavagenu. Bilo je

savršeno. Samo tridesetak metara od ulaza u njenu zgradu. Ali, ako ne bude
imao sreće, neko će ga zauzeti, pa je nagazio gas i proleteo kroz semafor u
Valhalavegenu u trenutku kad se prebacio na crveno. Brzo skretanje desno,
pa još jednom desno. Usporio je; nije želeo da privlači nepotrebnu pažnju.
Mesto je još uvek bilo slobodno. Pažljivo je parkirao. Osvrnuo se. Sve je bilo
mirno i tiho. Nervirao se što kasni; bilo je skoro osam sati. Opipao je „mora”
nož za pojasom. Nije to bio onaj koji će kasnije koristiti; nož za sečenje bio je
spakovan u plastičnu kesu, u sportskoj torbi, kao i obično. Ali manji nož je
korisniji na početku. Čim se vrata otvore. Šaka preko usta i nož pod grlo. Šok
i smrtni strah. Uglavnom je uspevalo. Smatrao je da je molerski kombinezon
dobra maska, jer može da nosi nož sasvim komotno. Majstor uvek ima
nekakav nož.
Otkopčao je pojas i spremio se da izađe iz automobila kada su se
otvorila suvozačka vrata i neko je ušao. Neki stariji čovek. Izgledao je
neuredno, imao je podužu sedu kosu i široki crni kaput. Ali oči su mu
plamtele. Nešto je želeo. U ruci je držao veliki crni plastični predmet koji je
izgledao kao pokvarena baterijska lampa.
„Gotovo je”, rekao je čovek, pokušavši da pritisne neobični predmet na
Ralfov vrat. Čuo je električno pražnjenje i tiho kliktanje; refleksno je podigao
desnu ruku i uspeo da gurne u stranu napadačevu ruku. Starac nije bio brz
kao Ralf. Crni predmet koji je zujao udario je u naslon za glavu i odjednom je
shvatio o čemu se radi.
Majušne plave munje.
Električno pražnjenje.
Omamljivač.
Obnovljenom snagom, pokušao je da gurne čovekovu ruku na naslon
sedišta.
Trole je opsovao i pokušao da oslobodi ruku kad ga je visoki, mršavi
čovek udario levom šakom. Udarac ga je pogodio u usta; nije stvarno boleo,
samo ga je još više razgnevio. Shvatio je da je pokušaj da uhvati vozača
srebrnog automobila nespremnog potpuno propao i sada se našao u izuzetno
ranjivom položaju. Nije imao kondicije da se upusti u blisku borbu. Morao je
ovo brzo da završi. Levom rukom dvaput ga je veoma brzo udario; prvi
udarac nije pogodio, ali drugi ga je pogodio u obraz. Zaječao je i glava mu se
neznatno nagnula unapred.
Trole je uspeo da oslobodi ruku i njome je gurnuo čovekovo telo. Što je
dosta, dosta je. Ne može da se tuče u jebenom automobilu. Ponovo je
pritisnuo okidač i sačekao da omamljivač uradi svoj posao. Perifernim vidom
spazio je kako čovekova leva šaka kreće prema njegovom stomaku. Pokušao
je da blokira taj udarac, ali je promašio. Nije bitno, ovo će svakako brzo biti
gotovo.
Ali čovekov udarac stigao je prvi. Bio je neverovatno bolan. Toliko
bolan da je Trole svu snagu izgubio u trenutku, i omamljivač mu je ispao iz
ruke.
Kako li se to dogodilo?
Bol je eksplodirao kad ga je čovek ponovo udario. Sve je postajalo crno
i Trole je shvatio šta se dogodilo.
Čovek ga nije udarao.
Ubadao ga je.
Iznova i iznova.
Čitav donji deo Troleovog tela odjednom je postao topao i mokar. Bio je
na ivici da izgubi svest, ali uspeo je da pogleda čovekovu šaku. Držala je
nešto, a nešto drugo se izlivalo iz Troleovog stomaka.
To prvo nešto bio je nož.
Drugo su bila njegova rođena creva.
Poslednje što je video bio je nož koji ponovo ulazi.

***

Ralf je video kako krv i creva ispadaju i padaju čoveku u krilo. Izgledalo je
bizarno, ali nastavio je da bode. Morao je da bude siguran. Starac na
suvozačkom sedištu ispustio je dugačak, grgoljav zvuk pre nego što je sasvim
zaćutao. Na kraju se samo preturio napred, prema instrument-tabli. Ralf je
osujetio napad, ali je ostao potpuno usredsređen. Samo jedan pokret napadača
i ponovo će početi. Ali ništa se nije događalo. Tišina u automobilu mogla je
da se opipa. Rukavi njegovog kombinezona bili su krvavocrveni.
Unutrašnjost je smrdela na krv i utrobu.
Um mu je radio punom parom.
Šta se to dogodilo? Ko je dođavola ovaj mrtav čovek pored njega? Da li
će se pojaviti još neko? Nervozno je gledao oko sebe, ali ulica je izgleda bila
pusta. Niko nije išao prema automobilu, niko nije obraćao ni najmanje pažnje
na njih. Starac teško da je bio policajac. Oni nisu koristili omamljivač u
ovakvim situacijama. Koristili su prave pištolje. Ali njegov identitet, ili bar
njegovi planovi, nekako su otkriveni. Jer mrtav čovek nije slučajno sedeo baš
u njegovom autu.
„Gotovo je”, rekao je. To se ne govori ako nekog planiraš da opljačkaš.
Govoriš to kad nameravaš nekog da zaustaviš. Majstor je bio u pravu. Na
neki način postao je nemaran. Odao se. Možda Sebastijan Bergman stoji iza
svega ovoga. Možda je jači protivnik nego što je Ralf mislio. Shvatio je da ga
Ralf lagano zasenjuje. Potrčao je prema njemu ispred policijske stanice.
Možda promena automobila nije bila dovoljna.
Ali sve to i dalje nije imalo smisla.
Ako je Sebastijan imao nešto sa činjenicom da mrtav čovek sedi u ovom
autu, onda je čovek sigurno policajac. Sebastijan je radio sa njima. A sigurno
ih ima više od samo jednog. Mnogo više. On je imao vrhunski prioritet. Bio
je najvažniji slučaj na kom rade. Pa gde su onda svi ostali?
Nije uspevao da pronađe nikakav odgovor.
Ralf je ponovo uspaničeno pogledao oko sebe. Video je neko pomeranje
u zgradi u kojoj bi upravo sada trebalo da bude. Jedan taksi se zaustavljao.
Sakrio se da ne bude viđen. Video je kako Ana Erikson izlazi iz zgrade
noseći kofer. Ušla je u taksi. Trebalo bi da je prati, ali je shvatio da će to biti
nemoguće. Morao je da se presvuče. Da se reši tela. Da se reši automobila.
Nije uspeo.
Izneverio je Majstora.
Moraće da se suoči sa posledicama.
 ***

Vanja je već bila loše raspoložena kad je stigla u stanicu. Iskreno govoreći,
sinoć je legla iznervirana, ali jutros se probudila mahnita.
Nije još prošlo pola osam, a dan je već bio užasan.
Kao da nije dovoljno što ne napreduju sa slučajem, što ju je strašno
frustriralo, a Sebastijan Bergman je još uvek bio aktivan deo istrage. Nije
uspevala da shvati zašto je tako. Kako je nekome ko je imao odnose sa sve
četiri žrtve dozvoljeno da ostane deo najužeg kruga? Čak i ako je Torkel u
pravu što tvrdi da bi Sebastijanovo prisustvo moglo da zaustavi ubistva, pošto
je Edvard Hinde dobio pažnju koju je želeo, i dalje je bilo nerazumljivo. Ako
se ovo pročuje, Torkel je gotov. Neće uspeti da preživi ni medijsku oluju. Ali
to nije bila jedina stvar koja ju je oneraspoložila. Ono što ju je zaista
razgnevilo bilo je to što je Torkel naizgled favorizovao Sebastijana u odnosu
na sve ostale u timu. Nije bio toliko jebeno fantastičan. Osim toga, išao joj je
na živce. Nije mogla da se opusti kad je bio u okolini. Stalno ju je čudno
gledao. Osećala je kao da je neko nadzire. Imao je negativan uticaj na njen
rad. Prezirala ga je.
A juče je završila u Sederteljeu, na putu koji je bio potpuni gubitak
vremena.
I Sedertelje je mrzela podjednako.
Šta joj je ono Bili rekao kad ga je zamolila za malu pomoć? „Sama to
uradi.” O čemu se tu radi, jebote? Otkad se na neki zahtev za pomoć u okviru
tima odgovara sa „sama to uradi”?
Nakon što se vratila u stan, posle onog besmislenog izleta u Sedertelje,
koji ju je koštao sto kruna, povrh svega ostalog, istuširala se, skuvala čaj i
napravila sendviče, a onda sela pred televizor da beslovesno zuri u njega.
Nije nameravala da sedi za kuhinjskim stolom sa beleškama kao što je
uglavnom radila. Nameravala je da se reši napetosti. Da se opusti.
Ali nije uspela.
Svakako joj to nije uspelo nakon što ju je Ana pozvala veoma kasno i
rekla joj da je baka bolesna i da će ostati s njom nekoliko dana. Naravno,
Vanja je želela da zna šta joj se događa sa babom, ali rečeno joj je da nije
ništa ozbiljno. Zašto je onda Ana uzela slobodno i otputovala kod nje ako nije
ozbiljno? Ana je krila istinu. Baš kao kad se Valdemar razboleo. Nije
spominjala rezultate i potcenjivala je čitavu stvar. Vanja je morala da ode kod
oca da sazna kako stvari zaista stoje. On joj je sve ispričao. Ana ju je lagala.
Vanji se to ni najmanje nije svidelo. Verovatno je pokušavala da zaštiti ćerku,
ali, bez obzira na motive, laganje ih uopšte nije zbližilo. A već je među njima
postojala izvesna distanca; majku je zvala Ana, ali je Valdemara zvala tata.
To je nešto govorilo.
Bilo je to nešto o čemu će Vanja u nekom trenutku morati da razgovara
sa Anom, o činjenici da ne voli da se laži uvlače u njihov odnos. Dok su
sinoć razgovarale, osetila je potrebu da kaže da će krenuti s majkom da poseti
baku. Ali nije mogla da uzme slobodno. Ne sad. Ne može da ostavi posao kad
ništa nisu postigli već čitavih mesec dana. Ne, to baš i nije bila istina;
napredovali su malo. Pronašli su vezu sa Hindeom. Ali njoj nisu dozvolili da
prati taj trag. Sebastijan će to raditi. Torkel je već odlučio.
Prokleti Torkel.
Prokleti Sebastijan.
Prokleto sve.
Isključila je televizor i izašla. Da se prošeta, za početak. Da se malo
nadiše, razbistri um, izmori se. Ali onda je ušla u lokalni bar kad je prolazila
pored njega. Popila je jedno pivo, a onda još dva. Združila se s nekim
momcima i otišla na drugo mesto. Naletela je na neke poznate ljude. Popila
još dva piva. A onda je neko počeo da poručuje žestoka pića. Možda čak i
ona sama. U jednom kratkom trenutku pomislila je da odvede jednog od
momaka kući sa sobom, ali na kraju je odolela iskušenju. Bilo je prošlo dva, a
ona još nije bila legla. Bila je pripita. Pijana, čak. To uopšte nije ličilo na nju.
Budilnik se oglasio u uobičajeno vreme. A sada, posle svega četiri sata
pijanog sna, nalazila se na poslu. Više gnevna nego mamurna, ali to sigurno
nije bila dobra kombinacija.
Sela je za sto i uključila kompjuter. Počela je da traži Rodrigeza.
Pronašla ga je, ali nije bilo ničega o tome gde je i kada učestvovao u nesreći
koja ga je stavila u invalidska kolica. Moraće da nastavi da traži. Ali prvo joj
treba kafa. Kofein i neko sredstvo protiv bolova obaviće čaroliju. Otišla je u
čajnu kuhinju, uzela šolju iz ormarića iznad sudopere i napravila kapućino
pre nego što se vratila za sto. Otvorila je gornju policu i izvadila kutiju
iprena. Popila je tabletu zalivši je gutljajem kafe. Taman se spremila da se
baci na posao i proširi svoju pretragu kad je Bili ušao. Kaiš torbe prelazio mu
je preko grudi i nosio je kacigu. Bili je imao bicikl sa dvadeset četiri brzine.
Bio je napravljen od istog materijala kao i svemirski brodovi, ili već nešto
slično. Visoka tehnologija. Naravno. Vanja je imala trobrzinca. Nikad ga nije
vozila.
„Zdravo, kako ide?”, Bili je rekao kad je zbacio torbu na sto.
„Dobro”, odgovorila je Vanja ne podignuvši glavu. Dala je sve od sebe
da izgleda kao da se zaista koncentriše kako bi izbegla dalji razgovor. Nije
uspelo.
„Šta radiš?”, pitao je Bili, obišavši sto da pogleda. Bio je zagrejan,
primetila je. Znoj mu je curio niz obraze i vrat. Iskrivio je glavu na stranu i
obrisao se rukavom majice.
„Pokušavam da saznam kad je Rodrigez završio u invalidskim
kolicima.”
Bili se pomalo štrecnu. Istina je bila da bi Bili, da Vanja već nije bila tu,
otpočeo dan iskopavajući informaciju koju je tražila. Maja je smatrala da se
odlično poneo sinoć. Ali, iako bio dobar osećaj povremeno udariti pesnicom
po stolu kako bi ljudi prestali da ga uzimaju zdravo za gotovo, osećao je
krivicu čitave večeri.
„Gde to tražiš?”
„Zašto?” Vanja je sklonila pogled s ekrana i pogledala u njega. „Želiš li
da pomogneš?”
Bili je oklevao. Ovo je bila nova situacija. Vanja nije tražila pomoć.
Pitala ga je želi li da pomogne. Bili se odlučio za sigurniju varijantu i
uzvratio sopstvenim pitanjem: „Treba li ti pomoć?”
„Ne.”
Vanja se vratila kompjuteru i počela da kucka. Bili je na trenutak ostao
da stoji, nesiguran u to šta dalje da radi. Bila je loše raspoložena, u to nije
bilo sumnje. Zbog njega, najverovatnije. Donekle opravdano. Da li bi trebalo
da se okane toga i nada se da će je proći? Odlučio je da prema Vanji danas
bude malo prijatniji. Nije voleo kada su bili u svađi.
„Hoćeš li kafu?” Jedan dim iz lule pomirenja neće biti naodmet, sigurno.
„Imam već, hvala ti.” Pokazala je na kapućino.
Bili je klimnuo za sebe. Trebalo je da primeti. Ostao mu je samo još
jedan mirovni poklon. Ispružena ruka koju je znao da će prihvatiti.
„Ime joj je Maja.”
„Čije je ime Maja?”
„Devojke. Devojke iz pozorišta... Moje devojke.”
Vanja je podigla pogled kao da je očekivala još nešto. Bili nije imao šta
da doda. Bio je pripremljen za kanonadu pitanja. Odlučio je da na sve njih
odgovori, osim da kaže šta je Maja uradila. Posle jučerašnjeg telefonskog
razgovora, Vanja bi istog trena sabrala dva i dva, i to bi bio kraj za Maju.
Sranje, kada je sve odjednom postalo tako komplikovano? Vanja ga je i dalje
ohrabrujuće gledala. Počeo je da se oseća glupo. Kao da je rekao to da bi se
pohvalio.
„Pa eto... samo sam mislio da bi volela da znaš...”
„Dobro.” Vanja se vratila kompjuteru. Ne interesuju je njegove devojke.
Stvarno je bila loše raspoložena. Možda on nije jedini razlog, na kraju
krajeva.
„Dobro, pa, idem da se istuširam na brzinu.”
„U redu.”
Bili je stajao tako još nekoliko sekundi, a onda je izašao iz kancelarije.
Biće to težak dan.

***

Edvard je sedeo u biblioteci.

Za relativno malu ustanovu, Levhaga je imala veliku biblioteku. Za to je
verovatno postojao niz razloga. Visoki nivo nadzora koje su zahtevali
zatvorenici. Želja da se pojača intelektualni razvoj pacijenata, da napreduju
kao ljudi. Vera da knjige i znanje mogu da ih poboljšaju na neki magičan
način. I, naravno, ono što je ležalo iza većine ljudskih postignuća:
koristoljublje. Što impresivnija biblioteka, što više zatvorenika koji u njoj
redovno provode vreme i napreduju, to veća ocena koju je institucija dobijala
u internim izveštajima. Logika je bila depresivno jednostavna: impresivna
biblioteka jednaka je stručnom i aktivnom vođstvu.
Hinde je bio svedok rezultatima takve logike posle velike pobune.
Nekoliko meseci posle nje biblioteka je značajno povećana, i zauzela je još
jedan sprat, gde je akcenat bio na društvenim naukama. Kao da buduće
pobune među zatvorenicima iz bivše Jugoslavije, koji su patili od
posttraumatskog stresa i koji su osuđeni za brojne nasilne zločine, mogu biti
sprečene nabavkom Istorije renesanse u dvanaest tomova, ili eseja o filozofiji
i istoriji ideja.
Bio je tu i izbor faktografskih knjiga i romana, ali morao si dobro da se
pomučiš da nađeš skrivena blaga. Edvardu je bilo potrebno mnogo vremena,
ali sada je kao i obično sedeo na spratu i čitao jednu od omiljenih knjiga. Bila
je to detaljna pripovest o Napoleonovom maršu preko italijanskih Alpa 1797.
U to vreme Napoleon je upravo bio unapređen u generala i poslat je da hitno
brani francuske saveznike protiv Habzburške dinastije. U tim veličanstvenim
bitkama ispoljio je strateške veštine koje su ga odvele do samog središta
istorije. Edvard je već mnogo puta pročitao knjigu, ali ne zbog opisa trupa,
bitaka i problema sa provijantom, ili politikom koja je stajala iza svega. Ne,
na polovini knjige nalazilo se poglavlje koje je trebalo da pruži podrobniji
uvid u to kakav je Napoleon bio osoba i koje se uglavnom bavilo njegovim
odnosom sa majkom, Leticijom Bonaparte.
Snažnom majkom.
Dominantnom majkom.
Hinde je smatrao da je otkrio Napoleonove tajne u ovom poglavlju.
Mogao je da vidi malog dečaka koji je želeo da postigne toliko mnogo iz
jednog i samo jednog razloga: zbog Leticije. Sigurno je bila žena s kojom se
teško izlazilo na kraj.
Edvard se ostavio Leticije na momenat i pogledao oko sebe. Znao je da
je prošlo dva ili tri minuta posle dvanaest, i uskoro će doći do smene u
biblioteci. Čuvar na gornjem spratu sišao je do malog pulta, odmah pored
ulaza u prizemlju; izaći će iz biblioteke sa kolegom čim im stigne zamena.
Zamena je uvek stizala sama, i ostajala je dole, gde je bilo više prostora i više
posla. Kad drugi čuvar stigne za deset minuta, jedan od njih popeće se gore.
Hinde je spustio knjigu. Pažljivo je približio stolicu ogradi kako bi što
bolje video šta se događa dole.
Kao i obično, Hinde bio je sam na gornjem spratu. Ostali zatvorenici
više nisu išli gore, bar ne dok je Edvard bio tu. Poslušno su ostajali dole. To
se događalo već veoma dugo, a ponekad se činilo da je uprava potrošila
milione i izgradila čitav gornji sprat za samo jednu osobu.
 Predivno osećanje.
Bilo je potrebno nekoliko nedelja velikih napora, posle razmetljivog
otvaranja, pre nego što su svi do kraja shvatili nepisana pravila. U to vreme
Edvardu je mnogo pomagao njegov dobro građeni prijatelj Roland Johanson;
nedostajalo mu je Rolandovo prisustvo. Roland je imao jedinstvenu
sposobnost ubeđivanja. Ničega se nije plašio, i nikad mu nisu smetale
banalnosti poput empatije ili samilosti. U isto vreme pokazivao je nešto
slično vojničkoj odanosti Edvardu i uvek je bio pored njega, nemo prisutan.
Roland nije govorio mnogo, ali Edvard ga je nežno obrađivao dok nije
pronašao način da prodre u njega, preko detinjstva i niza izdaja koje su ga
formirale. Roditelji alkoholičari. Prebacivan je iz jedne hraniteljske porodice
u drugu. Razlaz i nesigurnost. Rano upoznavanje sa kriminalom i drogom.
Uobičajeno blato iz kog je poteklo devedeset procenata onih koji su, na
nesreću, bili primorani da tako žive u to vreme. Ali razlika između Rolanda i
ostalih bila je u tome što je Roland bio inteligentan. Izuzetno inteligentan.
Hinde je to skoro odmah osetio i testirao mu je inteligenciju pomoću jedne od
knjiga iz biblioteke. Roland je postigao 172 boda po Stanford-Bineovoj skali:
0,0001 procenat populacije postizalo je više od 176. Hinde je ovo proverio
pomoću Vekslerove skale i dobio približno isti rezultat. Roland Johanson bio
je jedinstven, a Edvardu kao da ga je sam bog poslao. Zaboravljeni, nadareni
dečak bio je primoran da krade zbog teškog života i ljudi koji nikad nisu
shvatili kakav je. Sve dok nije sreo Edvarda. Mentalni podsticaj zamenio je
hemijske stimulanse i Edvard je počeo da ga obučava za ulogu koja mu
predstoji. Odmah po otpuštanju Roland je bio miran. Bez kriminala, bez
droga. Čekao je signal. Edvardov tretman bio je efikasniji od dvadeset godina
neprikladnih napora društva. Dao je Rolandu identitet, veru u sebe. To je bilo
bolje od svih knjiga na svetu, u koliko god tomova da su izdate. Edvard je bio
zadovoljan što napolju ima tako lojalnog pristalicu, ali nedostajao mu je
ovde, delimično jer mu je njihovo prijateljstvo postalo važno, a delimično jer
mu je u Levhagi bez Rolanda hijerarhijski oslabila pozicija. Umesto njega
Edvard je morao da se osloni na Igora, trostrukog ubicu. Igor je bio
podjednako efikasan kad su u pitanju bili mišići, ali na nesreću bipolaran, što
je značilo da je nepouzdan.
Edvard je video kako čuvar za smenu ulazi u biblioteku; nešto kasnije
danas, ali u granicama dozvoljenog odstupanja. Zastao je i razmenio nekoliko
reči sa kolegama. Sva trojica su se nečemu nasmejala, a onda, uz oproštajno
tapšanje po ramenu, druga dvojica otišla su na ručak. Na dovratku su se sreli
sa čistačem u plavom kombinezonu koji je gurao kolica, ulazeći u biblioteku.
Klimnuli su mu. Čistač je klimnuo njima. Ralf. Tačno na vreme. Kao i uvek.
Edvard je video kako Ralf kratko zastaje da proćaska sa čuvarem koji je
upravo seo za sto. Onda je Hinde otišao do lifta. Ostao je iza polica za knjige
da bi izgledao kao da traži neku određenu, ali čuvar iz prizemlja ga nije
primetio. Zbog četrnaest godina, koliko je prošlo bez incidenata, osećao se
sigurnim. Razmaženim.
„Počeću od sprata”, čuo je kako Ralf govori.
„Počni odakle hoćeš”, spokojno mu je odgovorio čuvar.
Hinde je čuo kako Ralf žurno gura kolica prema liftu i pritiska dugme.
Vrata su se skoro istog trenutka otvorila i Ralf je ušao sa kolicima.
Imaju otprilike devet minuta pre nego što se vrati drugi stražar i jedan od
njih se popne. Retko kad su se sretali na ovaj način; samo u izuzetnim
slučajevima, ako su zaista morali da porazgovaraju o nečemu. Kad internet
nije bio dovoljan. Bila je to mera predostrožnosti koju je uveo Edvard. Bilo je
od vrhunske važnosti da sastanci ne postanu previše redovni. Nikad ne smeju
poštovati obrazac koji bi čuvari mogli da primete, da u njima pobude sumnju.
Ali danas su morali da razgovaraju. Ralf je poslao zabrinjavajuću poruku
preko fygorh.se stranice. Neko im je za petama. Jedan čovek je mrtav. Čovek
kog je Hinde znao, u slučaju da je vozačka dozvola koju mu je Ralf poslao
bila ispravna.
Trole Hermanson.
Jedan od policajaca iz one zagušljive sobe za saslušavanje. Bio je
inspektor onih dana. Najagresivniji od trojice i čovek kog je najčešće viđao
za vreme napetog ispitivanja.
Više nije policajac.
Šta je onda tražio ispred stana Ane Erikson?
To sigurno ima neke veze sa Sebastijanom. Onomad su u sobi za
saslušavanje bili Sebastijan, Trole i Torkel Heglund. Nekad su se smenjivali.
Ali uvek je bio jedan od te trojice. A sada je jedan od njih mrtav. Onaj koji
više nije policajac. Sigurno ima veze sa Sebastijanom Bergmanom. On je
jedini koji bi uključio svog starog saveznika. Sigurno je sam sprovodio
istragu. Da je ostatak Riksmorda znao da Ralf postoji, poslali bi jedinicu za
specijalna dejstva. Ne nekog bivšeg pandura. Ostarelog bivšeg pajkana,
samog-samcitog.
 Edvard je stao pored police najbliže liftu. Ralf je izgurao kolica i
postavio ih ispred vrata lifta da se ne zatvore. Onda je uzeo četku i prešao sa
druge strane police, nasuprot Edvardu. Napravio je nekoliko žustrih pokreta
četkom. Šaputao je, ali jedva je uspevao da sakrije koliko je uzbuđen.
„Strpao sam telo u gepek, kao što ste rekli.”
„Dobro.”
„Automobil je u Ulvsundi, na industrijskom zemljištu. U Brigerivegenu.
Ali ne mogu da shvatim kako me je pronašao.”
Edvard je pomerio dve knjige kako bi mogao da vidi svog sledbenika.
Piljio je u njega. „Sigurno si bio neoprezan. Neko te je pratio.”
Ralf je klimnuo, stideći se sebe. Spustio je pogled.
Hinde je nastavio: „Ana Erikson? Šta se dogodilo s njom?”
„Otišla je.”
Edvard je odmahnuo glavom. „Ona je trebalo da bude sledeća, zar ne?”
„Jeste.”
„Šta sam uvek govorio? Planiranje. Strpljenje. Odlučnost. Sve ostalo
vodi do nesmotrenosti i poraza. Upravo gubimo – razumeš to?”
Ralf nije smeo da ga pogleda. Toliko se stideo. Snaga koju je osećao dok
je dodirivao novinske isečke nestala je. „Ali zašto nije bilo policije?”, pitao je
tiho. „Ne shvatam. Zašto neki starac?”
„Zato što policija ne zna.”
„Kako to mislite?”
„Možda je neko posumnjao da bi mogao da napadneš. Baš na tom
mestu. Ali ne policija.”
„Ko onda?”
„Šta misliš?”
„Sebastijan Bergman?”
Edvard je klimnuo. „Mora biti on. Ali iz nekog razloga nije želeo da
kaže svojim kolegama da bi Ana Erikson mogla biti sledeća žrtva. Zašto?”
„Ne znam.”
„Ni ja. Još ne. Ali moramo da saznamo.”
„Ne shvatam...” Ralf se usudio da podigne pogled ka Majstoru, čiji je
izraz lica odražavao krajnji prezir.
„Naravno da ne shvataš. Ali razmišljaj. Kažeš da ju je pratio. I to dugo.”
„Koga?”, zbunjen je Ralf.
„Vanju Litner. Ćerku Ane Erikson.” Edvard je zastao. Ralf i dalje nije
kapirao. Očigledno. Idiot. Ali Edvard je počeo lagano sve da shvata. Rešenje
misterije s Vanjom. Plavom ženom čije je grudi želeo da dodirne. Nije
pridavao previše značaja njenoj poseti Levhagi onog dana. Ali onda je saznao
da ju je Sebastijan pratio. Zašto? Zašto je pratio policajca Riksmorda
nedeljama, mesecima, pre nego što je uključen u istragu? To je sigurno bilo
značajno. Osećaj da je to bitno bivao je sve jači kako se prisećao događaja iz
sobe za posete. Sebastijan je osetio potrebu da je zaštiti. To nije ličilo na
Sebastijana Bergmana. Po pravilu, odnose sa drugim ljudima je držao na
minimumu. Prosto nije mario za njih. Ali mario je za Vanju. Zašto? Edvard je
počeo da kopa, istražuje. Ispituje.
Ralf je stajao u tišini, nervozno se osvrćući.
„Nema problema, ima dovoljno vremena.” Edvard mu se uverljivo
osmehnuo. „Hoću da odeš kući i proveriš čitavu porodicu. Kad je Ana
upoznala Valdemara? Kad je Vanja rođena? Hoću sve da znam. Ko su joj
prijatelji. Na koji univerzitet je išla. Sve.”
Ralf je klimnuo. Još uvek ništa nije razumeo, ali laknulo mu je što Hinde
prema njemu više ne oseća prezir.
„U redu.”
„Danas. Sada. Reci da se ne osećaš dobro i idi kući.”
Ralf je spremno klimnuo; toliko se plašio da će neuspeh značiti njegov
kraj. Da će sve ono što je započeo jednostavno nestati. Da će se srušiti do
temelja. To bi bilo nešto najgore što bi moglo da se desi. Zato što je to
iskusio. Stvaran život.
„Hoćete li mi onda dati sledeću?”. odjednom je izletelo iz njegovih usta.
Neočekivano pitanje iznerviralo je Edvarda. Zar je već izgubio kontrolu
nad crvom koji je stajao pred njim? Ovom patetičnom čudaku pružio je sve.
Stvorio ga je. A ovaj je sada stajao pred njim i pokušavao da pregovara.
Pokazaće mu. Ali ne još. Trenutno mu još uvek treba. Dok ne sazna. Dok ne
bude siguran. Zato se samo prijatno osmehnuo. „Toliko si mi važan, Ralfe.
Potreban si mi. Možeš da dobiješ drugu ako hoćeš. Samo moraš prvo ovo da
mi središ.”
Ralf se istog trena smirio. Shvatio je da je verovatno otišao predaleko.
Previše je tražio.
„Izvinite. Samo sam hteo...”
„Znam ja šta ti hoćeš. Željan si. Ali zapamti: strpljenje.”
Ralf je poslušno klimnuo.
„Čekaću tvoj izveštaj”, rekao je Edvard, a onda se okrenuo i otišao do
svog stola, Leticiji Bonaparte i njenom sinu.
Ralf je ugurao kolica u lift i spustio se.
Drugi čuvar ušao je posle manje od minuta.
Tačno na vreme.

DŽENIFER HOLMGREN JE ZEVNULA.

Ne zato što je bila umorna, niti zbog pomanjkanja kiseonika. Samo joj je
bilo užasno dosadno, da stoji tako na travnjaku koji se spuštao prema jezeru
Lejondal. Gledala je ne samo u predvodnika istražnog tima policije, koji im je
upravo saopštavao najvažnije podatke, već i u jednospratnu kuću sa
ogromnim tremom okrenutim prema jezeru. Pored nje je bilo još nekoliko
policajaca, većina iz Sigtune, poput nje. Dženifer je sprečila još jedno zevanje
i u sebi pretresla najvažnije stvari koje mora da zapamti.
Lukas Rid.
Šest godina.
Nema ga već nekoliko sati. Tri, nadala se njegova majka. Više, mislio je
njegov otac. Kako god, Lukas nije bio u svom krevetu ni bilo gde drugde u
kući kada su se njegovi roditelji jutros probudili, pre neka tri sata. Otišli su u
krevet u pola jedan, tako da deteta zapravo nema cele noći. Niko to nije znao.
Vrata su bila zatvorena kad su se probudili. Zatvorena, ali ne i zaključana.
Dženifer je osetila kako počinje da se znoji u uniformi. Sunce joj je
nemilice grejalo leđa. Ovo joj je bila prva nestala osoba. Posle četiri semestra
u policijskoj akademiji, sad je već drugi mesec bila u Sigtuni na terenskoj
obuci. Gradić nije bio ono što bi se moglo nazvati centrom kriminala. Bilo je
mnogo toga što je moglo da se radi, to nije bio problem. Proverila je
statistike. Godine 2009. stopa kriminala u Sigtuni bila je veća od proseka u
čitavoj zemlji: 19.579 prijavljenih zločina na 100.000 ljudi. Nacionalni
prosek je 10.436. Ali i dalje se nije činilo kao najuzbudljivije mesto u
Švedskoj za jednog policajca. A Dženifer je želela akciju. Očigledno je želela
da doprinese društvu i pomogne ljudima, ali to nije bio glavni razlog što se
zaposlila u policiji. Kad se prijavila, obuzdala je svoje snove o akciji i
uzbuđenjima i pokazala mnogo zreliji, realističniji pogled na profesiju, ali za
vreme obuke uvek se isticala kad su bile u pitanju fizički zahtevne aktivnosti,
neka vrsta bliske borbe ili upotreba oružja. Nije bilo mnogo toga otkako je
došla u Sigtunu. Zaustavljala je vozače koji su prebrzo vozili u zoni
ograničenja oko škole. Imala je posla sa izveštajima o provalama, štetama,
krađama i manjim prestupima. Izvršavala je nasumične alko-testove, sedela
na prijemnom odeljenju i napravila više pasoša nego što je mislila da je
moguće.
Policijski posao, u svakom smislu.
Akcije i uzbuđenja, ne baš toliko.
Dva meseca izgledala su kao dve godine. Zato je i osetila malo
uzbuđenje kad je čula za Lukasa Rida. Jedan mali dečak. Nestao. Možda je
otet. Potajno je gajila tu nadu dok nisu stigli i ustanovili činjenice.
Lukasovog ruksaka sa Medom Bamseom nije bilo. Dve konzerve koka-
kole i paket alfabet keksa takođe su nestali.
Dečak je pobegao od kuće.
A možda nije čak ni toliko uzbudljivo.
Probudio se, poželeo da ode na izlet, a nije želeo da probudi roditelje.
Tako obično. Tako banalno. Tako dosadno.
Dženifer Holmgren znala je da je to verovatno pogrešan stav, ali dajte,
molim vas! Vratiće se kući kad mu bude hladno ili previše dosadno.
Osim ako se izgubio, naravno. U okolini je bilo mnogo šuma. Ali u ovo
doba godine ta misao takođe nije izazvala jurnjavu adrenalina. Što se
temperature tiče, nije bilo toliko bitno da se on brzo pronađe. Ostali su
kamenolomi i jezera. Dženifer je to pomislila čim je videla vrt. Dečak je
možda odlutao do jezera i upao, porodica nije imala pristanište, a ni jezero
nije bilo pod uticajem plime i oseke, pa ako se i udavio, sigurno leži negde u
plićaku.
 Dženifer je dobila deo za pretragu, skoro kilometar daleko. Bila je tu
uska šumska staza, sa druge strane glavnog puta. Ponovo je osetila kako je
ispunjava neka nada. Nije odbacila ideju o planiranoj otmici. Roditelji nisu
izgledali kao da se valjaju u novcu, uprkos relativno velikoj kući pored
jezera, ali šta ako je u pitanju nasumična otmica na glavnom putu? Mali
dečak koji šeta pored jarka. Prljavi starac. Pedofil.
Nije da je želela detetu bilo kakvo zlo, niti je želela da bude mrtav.
Apsolutno ne. Zaista se nadala da mu se ništa nije dogodilo. Ali malo akcije,
malo uzbuđenja... Neka dojava o sumnjivom vozilu, potraga, zatvaranje
obruča, razotkrivanje, napad, hapšenje.
Zbog toga je ušla u policiju. Ne da bi se šetala kroz šumu po vrelom
letnjem danu i tražila nekog klinca koji je samo voleo slatkiše. Isto tako je
mogla da bude i pomoćnica u obdaništu. Dobro, to nije fer, oni nisu gubili
decu. Pa, ne često, ali u principu...
Krenula je niz šumski put. Izgledalo je kao da se završavao kod
šljunkare ili nečeg sličnog, sudeći po mapi. Možda je Lukasa zatrpao šljunak.
Popeo se na jednu od gomila i šljunak je počeo da mu izmiče pod nogama.
Da klizi. Što je više pokušavao da pronađe oslonac, dublje je tonuo. Da li se
to uopšte može dogoditi u šljunkari? Nije znala, ali pomisao na herojsko
hvatanje majušne šake koja se jedina vidi u ogromnom šljunčanom kanjonu,
na njegovo spasavanje, čišćenje usta i na to kako ga vraća u život, dok njene
kolege konačno stižu... Pružila je korak. Živo je gledala kroz drveće sa obe
strane. Roditelji misle da na sebi ima plave pamučne pantalone i žutu majicu,
i kariranu plavu košulju preko. To je nosio juče, u svakom slučaju. Kao mala
švedska zastava koja trči po šumi. Dženifer se odjednom zapitala zašto je
klinja pobegao od kuće. Osim ako je u pitanju samo želja šestogodišnjaka da
doživi avanturu, naravno. Da li je pobegao zbog nečega? Dženifer je bila
veoma ljuta na svoje roditelje ko zna koliko puta dok je odrastala, ko se nije
tako osećao, ali nikad nije pobegla od kuće. Možda ovde ipak ima nečega
uzbudljivog? Ako pronađe dečaka, mogla bi da ga pritisne zbog informacija.
Ima tek šest godina. Deca se još uvek boje policije u tom dobu, zar ne?
Dženifer je stigla do šljunkare. Bila je žedna. Okupana znojem. Muve su
zujale svud oko nje. Ostali su se redovno javljali radiom. Nije videla smisao u
javljanju svakih pet minuta i prijavljivanju da ništa nisi našao; sigurno bi bilo
bolje da su se dogovorili da onaj koji pronađe dečaka jednostavno vikne.
Nije ga pronašla. Spremila se da krene nazad kada je opazila metalni
odblesak iza najdalje gomile šljunka, na ivici šume. Začkiljila je i šakom
zaštitila oči od sunca. Videla je vetrobran i polomljen far. Automobil. Čudno
mesto da se parkira automobil. Veoma čudno. Sumnjivo.
Prostitutka koja je ovde dovela mušteriju?
Neko ko rastura drogu?
Dženifer je otkopčala futrolu i lagano prišla automobilu.

BILI SE ISTUŠIRAO I SKUVAO kafu. Bacio je pogled prema Vanji kad se vratio
u kancelariju, ali ona čak nije ni podigla glavu kad je ušao, zato je odlučio da
je više ne ometa. Nadao se da se neće dugo ljutiti; nije stvarno znao ni da li
ume tako da se ponaša. Nikad pre se nisu posvađali, koliko može da se seti.
Nisu se uvek slagali, raspravljali su se, ali nikad svađali. Odlučio je da se
okane toga na neko vreme, pa ako stvari krenu nagore, jednostavno će se
izviniti. Pa nije kraj sveta.
Seo je za kompjuter, upisao se, stavio slušalice i pokrenuo Spotifaj na
mobilnom dok je uključivao jedan tekstualni dokument. Sinoć ga je napisao
kad nije mogao da zaspi. Bio je to samo spisak tačaka, način da uobliči misli.
Bio je to čitav slučaj, od početka do ovog trenutka. Ideje i teorije. Nikad nije
pokušavao da radi na ovaj način; samo je želeo da vidi da li će ga to nekud
odvesti. Zavalio se i pregledao ono što je napisao.
Jedna od mogućnosti bila je da neko ubija Sebastijanove bivše
ljubavnice i kopira Hindea na takav način a da uopšte ne postoji prava veza
između ubice i Hindea. Možda je samo neki ludak došao na ideju da se na taj
način osveti Sebastijanu.
Malo verovatno.
Zato što je na neki način Hinde umešan u ova ubistva. Sebastijan je
izgleda bio siguran u to, a i Vanja je imala takav osećaj nakon što je upoznala
Hindea. Tako da bi trebalo da pretpostave da je Hinde umešan.
Ali on nikako ne može da izvršava ta ubistva. To je potpuno isključeno.
U tom slučaju, koliko Bili razume, ostale su samo dve alternative.
Prva je da je Hinde tražio od nekog da to uradi. U nekom trenutku. Od
nekog kog je samo jednom video. Rekao je toj osobi da želi da sve žrtve
imaju nešto zajedničko, objasnio o čemu je reč, a onda je ubica počeo da dela
sasvim sam. Pratio je Sebastijana i tako pronašao Anete.
Moguće, ali ne baš održivo.
Problem u svemu tome jeste to što je ubica odstupio od njegovog modus
operandi u slučaju Anetinog ubistva. Žene iz Sebastijanove davne prošlosti
iznenada su pošteđene zbog poslednjeg ljubavničkog uspeha? Zašto? Ako bi
se poigrao idejom da je Hinde sastavio spisak bitnih žena, da li bi imitator
zaista odstupio od tog spiska? I počeo da improvizuje?
Opet moguće, ali ne i održivo.
Jedina preostala alternativa bila je da je Hinde u neprekidnom kontaktu
sa ubicom. Da su nekako u mogućnosti da razmenjuju informacije. Ubistvom
Anete Vilen Biliju je postalo jasno da je sigurno o tome reč. Ubica je pratio
Sebastijana, video Anete i rekao to Hindeu, koji je izdao naređenje da je
ubije. Ili je Hinde ubici dao zadatak da pronađe ženu koja je skorašnja,
takoreći. Da bi veza sa Sebastijanom postala jasna.
Održivo, ali nažalost nemoguće.
Zato što Hinde nije imao nikakav kontakt sa spoljašnjim svetom. Ili
možda jeste? Bili je razgovarao sa Viktorom Bekmanom iz Levhage i
obezbeđeni su mu detalji Hindeovih internet aktivnosti od poslednjih
nekoliko dana. Nameravao je da krene odatle. Bilo je moguće da je neko
ubacivao skriveni sadržaj na stranice koje je Hinde posećivao – sa šifrom
koju samo Hinde može da pročita. Kao u nekom starom špijunskom trileru.
Ali kako mu je odgovarao, ako je to slučaj? Nije koristio stranice za
ćaskanje, nije komentarisao, niti je slao bilo šta sa kompjutera u biblioteci.
Što je značilo da postoji samo još jedna alternativa...
Neko je potapšao Bilija po ramenu. Torkel. Skinuo je slušalice.
„Možemo li da počnemo?”, pitao je Torkel.
Bili je pokupio gomilu papira sa stola, ustao i izašao iz prostorije. Vanja
je ostala na svom mestu zatvorivši oči na nekoliko sekundi. Masirala je čelo
kažiprstom i palcem. Tableta protiv bolova nije pomogla. Otvorila je fioku i
uzela još jednu. Sprala ju je kafom koja nije čak bila ni topla i izašla u
hodnik, gde je skoro naletela na Ursulu. Sebastijan se vukao, nekoliko koraka
iza nje. Vanja ga je ignorisala.
„Dobro jutro”, obratila se Ursuli.
„Zdravo. Izgledaš umorno.”
 Vanja je klimnula dok je pokušavala da smisli prikladan odgovor. Nije
želela da priča o svojoj terevenki usred radne nedelje. Odlučila se za
prihvatljivo objašnjenje za tamne kolutove oko očiju. Brigu.
„Baba mi je bolesna.”
„O, žao mi je”, saosećajno je rekla Ursula. „Ništa ozbiljno, nadam se?”
„Nije. Ana je otišla kod nje. Sigurna sam da će zvati...”
Sebastijan se osmehnuo u sebi. Ana je otišla. Pobegla iz grada. Jedna
briga manje. Mnogo je razmišljao o tome. O onome šta je uradio. Šta je
trebalo da uradi. Šta se bio spremao da uradi. Da je napravio grešku i nekako
odveo ubicu do Aninog stana, najbolje što je mogao da uradi bilo je da
postavi dva policajca tamo i čeka počinioca. Da ih nekako prošvercuje. Da
pusti Valdemara da ode, kako bi se činilo da je Ana sama kod kuće, a onda da
čeka imitatora da se pojavi. To bi bilo najbolje, najispravnije, ali je bilo
nemoguće. Kako Sebastijan može priznati da se plaši da će Ana možda biti
sledeća, kada žrtve imaju samo jednu zajedničku karakteristiku? To nije
dolazilo u obzir. Morao je da se uzda u Trolea. Koji se više nije javljao na
telefon. Čitavog jutra nije se javio. To je bilo zabrinjavajuće. Sebastijan je
uzeo mobilni i ponovo pozvao Trolea dok je išao za ostalima u Sobu. Niko se
nije javio.
„Sebastijane...” Torkel ga je značajno pogledao. „Spremni smo za
početak.”
Sebastijan je vratio telefon u džep uz uzdah.
Vanja je posegnula za jednom od flaša s vodom sa sredine stola; otvorila
ju je i žedno otpila.
„Dobro”, počeo je Torkel. „Brzi pretres. Vanja, možeš li ti da počneš?”
Vanja je brzo progutala ostatak vode, kratko se nakašljavši.
„Uspela sam da eliminišem Rodrigeza iz krađe automobila. Plavi fokus
ukraden je dva dana nakon što je Rodrigez pretrčao preko E4 ne gledajući
kuda ide. Pijan kao smuk, kako se čini.”
„Još nešto?”
„Ne što se tiče Rodrigeza. Nema ničega što ukazuje na to da je umešan
na bilo koji način.”
Torkel je klimnuo. Mogući trag koji se ispostavio kao ćorsokak. U ovom
slučaju ima ih dosta. Previše. Okrenuo se Biliju. „Bili?”
 Bili se uspravio na stolici i manje-više nastavio glasno da razmišlja,
počevši tamo gde je prekinut. „Mislim da mu neko pomaže.”
„Čestitam, Ajnštajne.” Sebastijan je sporo zatapšao. „Prilično je jasno da
mu neko pomaže, zar ne?”
„Ne mislim sa ubistvima. Mislim sa informacijama. Kontakt. Mislim da
ima pomoć unutar Levhage.”
Svi su se nagnuli napred. Zainteresovani. Usredsređeni. Ovo nije bio
revolucionaran predlog – već su se dotakli te ideje – ali Bili možda ima novi
ugao gledanja. Neki koji bi nekuda mogao da ih odvede.
„Proverio sam sa Viktorom Bekmanom, koji je zadužen za sigurnost
tamo”, nastavio je Bili. „Nikome iz najstrožeg dela nije dozvoljeno da
komunicira preko kompjutera. Međutim, dvojici od njih je dozvoljeno da
koriste telefon. Pozivi im se snimaju; imam ovde transkripte.”
Podigao je pet gomila sa otprilike petnaest stranica u svakoj i podelio ih.
„Imena, adrese, telefonski brojevi. Nema ih mnogo. Jedan od njih uglavnom
zove svoju devojku. Drugi uglavnom zove majku. Ima izuzetaka, ali ništa
redovno. Svejedno, trebalo bi da razgovaramo s njima. Ljudima koje zovu,
hoću reći.”
„Svakako.” Torkel je podigao pogled sa spiska koji mu je upravo dat.
„Vanja, možeš li ti time da se pozabaviš?”
Vanja je morala stvarno da se potrudi kako ne bi pokazala koliko je
iznenađena. Svet joj se okrenuo naglavačke. Bili je stigao tek do sredine
poduže priče o slučaju, uglavnom o tehničkim aspektima, ali svejedno.
Napredovao je. A ona treba da izabere par policajaca i pošalje ih da
porazgovaraju sa ljudima sa spiska koji joj je dao. Glavobolja joj se
pogoršavala.
„Naravno”, tiho je rekla, zureći u sto.
„Još nešto?” Torkel je i dalje gledao Bilija.
„Ako nije neko od zatvorenika, može biti neko ko tamo radi. Tražio sam
spisak osoblja i uporediću ih sa svime što imamo.”
„Pretpostavljam da nijedan od čuvara iz Levhage nema dosije?”
Bili je slegnuo ramenima. „Rekao si da Hinde ume da obrlati čoveka. S
nekim komunicira. Znam to...”
„Kako možeš biti siguran?”
 Ponovo Sebastijan. Iskreno radoznao ovog puta.
Bili je protrčao kroz svoje zaključke: četvrto ubistvo je drugačije.
Sebastijan je klimnuo. Veoma je neobično kada serijski ubica promeni
obrazac, a kad je u pitanju imitator, to je potpuno nezamislivo. Osim ako je
Hinde pronašao nekog slabića kog može da kontroliše. Nekog kome je
ubijanje manje bitno od toga da zadovolji Hindea. Nije nemoguće. Samo
treba da ga nađu. Torkel je očigledno stigao do istog zaključka.
„Proveri osoblje. Uzmi nekog da ti pomogne ako ti treba. Odlično, Bili.”
Okrenuo se Ursuli, koja je široko raširila ruke, prilično rečito.
„Što se tiče forenzike, danas imamo isto koliko smo imali i juče. Ili
podjednako malo, zavisi od toga kako gledaš na to.”
Torkel je klimnuo, pokupio materijal koji je doneo i papire koje je dobio
na sastanku, i spremio se da ga okonča.
„Šta je sa Sebastijanom? Zar nećemo da čujemo njegovo izlaganje?”
Vanja je morala da se na nekome iskali, kao i da iskali svoju glavobolju. A ko
je bolji za to od Sebastijana Bergmana? Nagnula se i fiksirala ga prkosno.
„Šta si ti doprineo? Osim što nisi skidao pantalone, nadam se.”
Torkelu je zazvonio telefon pre nego što je stigao da prokomentariše
Vanjin ispad. Odlučio je da se javi, znajući da je Sebastijan savršeno
sposoban da se stara o sebi.
Sebastijan je spokojno pogledao Vanju. Da li da joj kaže da je pokušao
da upozori neke od svojih bivših ljubavnica? Dao sve od sebe da bi sprečio
ponavljanje? Da namerava danas da sedne za telefon i pokuša da dođe do još
nekoliko njih? Ne. Delimično jer bi želeli da znaju koga je upozorio, a
delimično jer bi pomislili da je neverovatno glupo posećivati ove žene dok ih
neko možda još uvek prati. Ali nije želeo da trpi sranja. Gadno ga je potreslo
ono što se dogodilo, a Vanja je to iskoristila. Nije bilo saosećanja, samo
prezir. Trenutno mu nije bilo bitno ko je ona; došlo je vreme da se Sebastijan
Bergman ponovo izdigne.
„Zaista nisam skidao pantalone. Možda sam otkopčao šlic i malo se
dirkao, ali pretpostavljam da ti to ne smeta?”
Vanja ga je prostrelila pogledom i odmahnula glavom skoro umorno.
„Mrzim te.”
„Znam.”
 Torkel je završio razgovor i okrenuo se grupi bez ikakve naznake šta je
čuo tokom razgovora.
„Jedan automobil je pronađen. Spaljen. To je, ili je bio, plavi ford
fokus.”
„Gde?”
Vanja, Bili i Ursula momentalno su ustali.
„U šljunkari u Brou. Dobio sam uputstva kako da tamo stignem.”
„Hajdemo.”

BILI JE PARKIRAO PORED ŠLJUNKARE, iza Ursulinog džipa. Ugasio je motor i

ostao da sedi. Gledao je kako Ursula izlazi, otvara gepek i vadi opremu u
vidu dve velike torbe. Vanja je sedela pored njega, sa sunčanim naočarama.
Glava joj je bila na naslonu, a disanje mirno i ravnomerno.
Kad su stigli do parkinga, bacila mu je ključeve. „Ti voziš.”
Od tog trenutka nisu progovorili. Ni reči. Izvezao se iz grada i u tišini su
krenuli na sever. Kad su odmakli putem E18, pitao ju je da li bi joj smetalo
da uključi radio. Nije bilo odgovora. Prebacio je na „Vojs”. Snup Dog. Nije
se bunila, pa je pretpostavio da je zaspala. Odmah posle Broa skrenuo je
desno na put 269 i pomoću navigacije pronašao sporedni put koji je vodio do
šljunkare u blizini Levste. I stigli su. Nežno ju je drmnuo po ramenu.
„Probudi se, stigli smo.”
„Budna sam.” Vanja se uspravila i protegnula.
Izašla je iz auta i krenula prema izgorelom fordu. Vazduh je bio
nepomičan između bregova od šljunka, insekti su zujali na sve strane. Vanja
je pomislila da je temperatura sigurno blizu četrdeset pet stepeni. Jedna
uniformisana policajka, od nekih dvadeset pet, stajala je izvan kruga
postavljenog oko mesta. Vanja je krenula prema njoj, dok je Bili nastavio
prema autu.
„Dženifer Holmgren”, rekla je policajka, ispruživši ruku.
„Vanja Litner, Riksmord. Vi ste pronašli automobil?”
„Jesam.”
Vanja je pogledala forda fokusa. Ili ono što je ostalo od njega. Moglo se
pretpostaviti da je plav, jer je bilo nekoliko mesta do kojih vatra nije bila
stigla. Inače je bio pepeljastosiv. Gume i branici su se istopili, kao i čitava
unutrašnjost. Vrata i krov nabubreli su od vreline. Sva stakla bila su
razbijena. Gepek je bio otvoren, a haube nije bilo. Možda je nešto u motoru
eksplodiralo. Ursula će im reći ako je to slučaj. Koračala je okolo i
fotografisala iz svih mogućih uglova.
Vanja se okrenula prema Dženifer. „Jeste li nešto dirali?”
„Da. Otvorila sam gepek.”
„Zašto ste to uradili?”
Od trenutka kad je Dženifer prijavila otkriće i kad joj je rečeno da mora
da ostane tu i čeka Riksmord, razmišljala je o činjenici da pravi razlog što je
otvorila gepek – to što se nadala da će pronaći telo koje je ostalo kao rezultat
neke transakcije između kriminalnih bandi – jednostavno neće biti dovoljno
dobar. Shvatila je da će Riksmord pomisliti kako je traženje žrtve pogubljenja
u osunčanoj šljunkari, pored Sigtune, u najboljem slučaju glupo i strašno
neprofesionalno. Iako su čak dva takva tela pronađena u gepeku spaljenog
automobila na putu E6, u Halandu, pre nekoliko godina. Dženifer bi dala sve
na svetu da je mogla da bude u tom patrolnom automobilu koji je prvi stigao
na lice mesta... Danas je gepek bio prazan, ali dok je čekala, smislila je
mnogo bolji razlog da objasni zašto ga je otvorila.
„Tražili smo nestalog šestogodišnjeg dečaka. Samo sam htela da
proverim da se nije tu sakrio, ili nešto slično. Tako je vruće”, dodala je.
Vanja iz Riksmorda je klimnula. Pokretom koji je Dženifer rekao da
njeno objašnjenje ne samo da je prihvaćeno već ju je malo čak i
impresioniralo.
„Ništa više?”, pitala je Vanja.
„Ne. Zašto vas zanima ovaj automobil? Da li je možda deo nečega?”
Vanja je gledala uniformisanu koleginicu. Njen ton glasa nije se mogao
pogrešno protumačiti: nestrpljenje koje se graniči sa uzbuđenjem.
„Jeste li pronašli dete?”, pitala je, izbegavši odgovor.
„Koje dete?”
„Ono koje tražite.”
„Ne. Još nismo.”
 „U tom slučaju mislim da bi trebalo da nastavite da ga tražite.”
Vanja je prošla ispod policijske trake i otišla da se pridruži Ursuli i
Biliju.
Dženifer ju je gledala kako odlazi. Riksmord. To je mesto na kom bi
trebalo da bude. Čim bude završila sa smenom u Sigtuni, podneće zahtev.
Koliko je stara ta Vanja? Ima trideset, možda. Pet godina razlike. A ne čini se
da je baš nova u poslu. Ako ona to može, može i Dženifer. I hoće. Ali prvo će
pronaći Lukasa Rida. Nedaleko odatle nalazio se jedan deo, lokalno poznat
kao Granični pojas, koji je zvučao obećavajuće.

Vanja je došla do izgorelog automobila i pogledala unutra. Videla je potpuni

haos od istopljene plastike, izgorelih žica i iskrivljenog metala. Ursula je i
dalje fotografisala, ali uglavnom je bila u stanju da izvrši brzu procenu
najvažnijih elemenata mesta zločina. Vanja se ispravila. „Ima li šta?”
„Veoma moćno sredstvo za razgorevanje. Nema znaka da je iko bio u
autu.” Ursula je spustila foto-aparat i preko krova pogledala Vanju. „Ne
želim ništa da govorim unapred, ali ne nadaj se previše.”
Vanja je uzdahnula. Registarske tablice su izgorele do
neprepoznatljivosti, nemoguće je bilo pročitati broj golim okom. Nisu čak
znali ni da li je to pravi ford. Možda stoje tu i gube dragoceno vreme zato što
neko nije hteo da se bakće odnošenjem svoje krntije na otpad.
„Idem malo putem da vidim hoću li nešto pronaći.” Bili je očigledno
slično razmišljao. Nisu imali šta da rade tu. Bar ne u ovom trenutku.
„Šta na primer?”
„Ne znam. Nešto. Bilo šta. Ne moramo svi da stojimo ovde i buljimo.”
Udaljio se od automobila, provukao ispod trake i otišao. Vanja je ostala
na istom mestu. Previše žurno su sve troje dotrčali ovamo, toliko su bili
očajni za nekim preokretom. Stvarno im je bilo potrebno nešto, a nadali su se
da će ovo biti to. Ali ovde nije bilo bogzna čega. Nije bilo šanse da se
pronađu otisci. Nije bilo svedoka. Nije bilo nadzornih kamera. Ursula će se
pozabaviti automobilom. Šta se drugo još može uraditi? Nije imalo smisla da
svi stoje i gledaju, kao što je Bili rekao. Ali neko i to mora, i očigledno je to
bio njen posao. Prokletstvo, koliko je toplo.

Bili je koračao stazom i osmatrao okolinu dok je išao. Nije znao šta traži ni
šta bi mogao da pronađe. Ako budu imali sreće, počinilac je ovde negde
napravio grešku. Nije predvideo da će biti pozvani. Možda je bacio prazan
kanister za benzin koji će ih odvesti do pumpe sa nadzornim kamerama...
Puste želje, bez sumnje, ali, ako ništa drugo, traženje po šumskoj stazi mnogo
je bolje od zurenja u spaljeni automobil sa loše raspoloženom Vanjom.
Prešao je osamsto metara ne pronašavši ništa i skoro stigao do glavnog
puta. Sto metara dalje, sa leve strane raskrsnice, stajala je izdvojena drvena
kuća ofarbana u crveno, sa belom nadstrešnicom i belim prozorima. S
kamenim temeljom. Sa veoma kosim krovom od crepa. Dva automobila na
prilazu. Jedan tricikl i igračke u vrtu. Neko je očigledno živeo ovde. Vredi ih
obići. Bili je skrenuo prema kući, ali nije prešao ni dva koraka pre nego što je
čuo neko šuškanje u drveću, iza i desno od sebe. Okrenuo se i instinktivno
mašio za pištolj, ali se opustio kad je video ženu od oko četrdeset godina
kako ide prema njemu sa psom na uzici. Neka vrsta ptičara. Braon. Duge
dlake. Zagrejan. Jezik mu je visio poput kravate.
„Jeste li vi iz policije?”, pitala je žena izbivši na puteljak nekoliko
metara od Bilija. Pas je dahtao i cimao povodac, želeći da potrči i pozdravi
ga.
„Jesam.”
„Zašto ste tu? Viđam policajce u okolini čitavog dana.” Žena s psom je
prišla Biliju, koji se sagnuo i potapšao uzbuđenu životinju po glavi.
„Neki od njih traže dete koje je nestalo.”
„Ko je nestao?”
„Ne znam. Jedan mali dečak iz okoline. Ja sam tu zbog izgorelog
automobila koji je pronađen u šljunkari.”
„Shvatam.”
„Vi živite ovde?”, pitao je Bili, uspravivši se. Pas je pokazivao
neuobičajeno veliko interesovanje za njegove šake, ližući ih kao pomahnitao.
Pomanjkanje soli, verovatno.
„Živim tu.” Žena je pokazala prema crvenoj kući na raskrsnici.
„Kako vam je ime?”
„Karina Toštenson.”
„Ja sam Bili Rosen. Znate li nešto o tome?”
 „O automobilu?”
„Da.”
„Ne.”
„Završio je tu negde oko deset sati, juče ujutro i...” Bili je zaćutao. Nisu
zapravo znali kad je automobil dovezen do šljunkare. Ohladio se, pa je to
isključivalo poslednjih desetak sati, ali inače je mogao biti ostavljen bilo kad.
Slegnuo je ramenima. „... negde tokom noći. Niste videli ništa neuobičajeno
u tom periodu?”
Karina je već odmahivala glavom.
Bili je pokušao poslednji put. „Možda dok ste bili napolju s psom... Da li
ste primetili neki automobil? Nekoga ko se činio kao da nije odavde?”
„Srela sam jednog čoveka dok sam brala pečurke.” Odmahivanje
glavom zamenilo je zamišljeno potvrdno klimanje. „To je bilo juče.”
Bili je duboko uzdahnuo. Konačno! Neko ko je nešto video. Dosad je
bio poput prokletog duha, ali Karina Toštenson je nekog videla.
Dok je brala pečurke.
Usred vrelog leta.
Usred jula.
Karina je primetila njegov skeptični izraz lica.
„Lisičarke su počele da se pojavljuju. Pomalo je suvo vreme, ali kasno
proleće bilo je prilično vlažno, pa ima nekoliko...” Podigla je pogled prema
vedrom plavom nebu. „Ali, naravno, malo kiše dobro bi došlo.”
„Taj čovek kog ste sreli...” Bili je odlučio da je ne otpiše i naveo ju je na
pravu temu.
„Došao je odande.” Pokazala je palcem preko ramena.
„Iz pravca šljunkare?”
„Da.”
„Sećate li se kako je izgledao?” Bili je izvadio olovku i beležnicu, i
otvorio praznu stranicu.
„Visok. Nije bio obučen za šumu. Kožna jakna. Dugačak repić. Veliki
ožiljak preko jednog oka.”
Bili je prestao da piše. Veliki ožiljak. Kao Roland Johanson.
 „Da li je u pitanju bilo levo oko? Ožiljak koji se spušta do obraza?” Bili
je olovkom na licu pokazao na šta misli. Žena je klimnula. Bili je to
pribeležio.
„Da li ste videli kuda je otišao dalje? Je li ga neko pokupio?”
„Ne, ušao je u autobus.”
„Koji autobus?”
„557. Za Kungsengen. Kreće odande.” Pokazala je prema glavnom putu
i Bili je ugledao autobusku stanicu nekih pedeset metara od Karinine kuće.
„Sećate li se u koje je to vreme bilo?” Skoro da je prestao da diše. Ako
bi saznali u koje vreme, pronašli bi autobus, vozača i moguće odredište.
Karina je razmišljala o tome.
„Petnaest ili dvadeset minuta posle dvanaest. Sigurno je hvatao onaj u
dvanaest i dvadeset šest.”
„Hvala vam!” Bili je morao da se obuzda da je ne zagrli. „Hvala vam!”
Odložio je beležnicu i potrčao.

***

Nije morao dugo da trči. Posle svega dvesta metara naleteo je na Vanju u
automobilu. Usporila je pored njega i spustila prozor dok je on hvatao dah.
„Kuda ideš?”, pitao ju je.
„Ursuli sasvim dobro ide i samoj tamo, ne radimo ništa korisno.”
„U redu...” Bili je ušao, zakopčao pojas dok je Vanja kretala. „Roland
Johanson je bio tu.”
Vanja ga je pogledala i Bili je osetio kako automobil usporava dok je
Vanja instinktivno smanjivala brzinu. Iznenađena.
„Tip koji je bio u Levhagi u isto vreme sa Hindeom?”
„Da.”
„Kako znaš?”
„Sreo sam ženu koja živi na raskrsnici.” Pokazao je na crvenu kuću,
koju su upravo prolazili. „Videla ga je ovde. Juče.”
„Jesi li ti krenuo da ispituješ svedoke?”
Bili je ostao bez reči. Očekivao je gomilu drugih pitanja od Vanje. O
slučaju. O Johansonu, o svedoku. Umesto svega toga, ona se pitala zašto je
otišao iz šljunkare, s notom kritike u glasu.
„Nisam, otišao sam da proverim puteljak, i naleteo sam nju.”
„I pitao si je za automobil?”
Bili je uzdahnuo. Informacija koju je imao bila je dobra vest.
Velika vest.
Moguće najbitnija vest.
Daj, usredsredi se na ono što je bitno, pomislio je.
„Nisam, samo sam koračao puteljkom.” Bili je davao sve od sebe da
suzbije nervozu, ali čuo je preteranu brigu u svom glasu dok je objašnjavao.
„Bila je u šetnji sa psom i pitala me je šta radimo tu i rekao sam joj, a onda je
ona rekla da je videla čoveka sa prokleto velikim ožiljkom koji je dolazio iz
pravca šljunkare, u odgovarajuće vreme. Šta je trebalo da radim? Da je
zamolim da začuti dok se ti ne pojaviš da to čuješ?”
„Ma ne, izgleda da ti ovih dana baš nešto ide.”
Vanja je skrenula levo na glavni put i nagazila gas. Još kritike. Zbog
čega, zapravo? Ni za živu glavu nije uspevao da shvati gde je pogrešio.
Odbio je da joj pomogne oko one pretrage i to je bilo sve. Bio je ambiciozan;
želeo je da napreduje. Da se menja. Odlučio je da sa ovim odmah raskrsti.
„Šta tebi fali?”
Vanja nije odgovorila; izgledala je kao da je potpuno koncentrisana na
put.
„Čim ne uradim tačno ono što mi kažeš, ili nešto uradim sam, ti
poludiš”, bio je uporan Bili. „Osećaš li se ugroženom?”
„Čime?” Nota veselja u njenom glasu. Kao da je prigušila smeh zbog
smešne ideje.
Bili se uspravio u sedištu. „Mnome” rekao je oštro. „Jesi li se uplašila da
ću na kraju biti bolji od tebe, ili šta?”
Ovog puta se nije ni trudila da spreči smeh; kratko i oštro se nasmejala.
„O, da. Ukapirao si iz prve.”
Pogled joj je još uvek bio uprt u put. Biliju se učinilo da je primetio
minijaturni osmeh u uglu usana, ali nije bio siguran. Međutim, nije bilo
sumnje u ironiju koja se osetila u njenom odgovoru.
 „Šta hoćeš time da kažeš?” Ovog puta nije ni pokušao da prikrije
nervozu. Zašto bi? Bio je ljut.
„Čime?”
„Tim tonom glasa i rečima: ‘O, da. Ukapirao si iz prve.’”
Vanja nije odmah odgovorila. Bilo je nekoliko opcija. Mogla je da oćuti,
da ignoriše ovo pitanje. Mogla je da mu odbrusi, izvini se ako je zvučala
neljubazno, kaže da to nije uradila namerno.
Ili bi mogla da mu kaže istinu.
„Htela sam da kažem da se ne plašim da si bolji od mene.”
„A zašto se ne plašiš?”
„Zato što se to nikad neće desiti.”
Bili se zavalio u sedište. Mogao je da nastavi i zapitkuje „zašto?” i
„zašto ne?” još malo, ali koja svrha? Vanja mu je savršeno jasno stavila do
znanja šta misli o njemu kao policajcu. Ništa se više nije moglo reći. Vanja je
očigledno bila istog mišljenja.
Vozili su se dalje u tišini.

KAD JE IZAŠAO NA AUTO-PUT i nagazio papučicu gasa, Haraldson je shvatio

da će ozbiljno zakasniti na posao. Iako to uopšte nije bilo bitno. Nije morao
da se pojavljuje u određeno vreme, na kraju krajeva. On je šef. Jul je. Mogao
bi da primeni malo fleksibilnije radno vreme. Unapred, takoreći.
Budilnik se oglasio u uobičajeno vreme, ali Dženi se pospano prevrnula
na njegovu stranu kreveta i uvukla mu se pod prekrivač. Smestila mu je glavu
između vrata i ramena, i prebacila ruku preko njega. Trudnoća joj se još uvek
nije mnogo videla, ali Haraldsonu se učinilo da na telu oseća zaobljenost
njenog stomaka. U njoj se nalazio mali život. Njihovo dete. Pola on, pola
ona. Mada se nadao da će dete biti više kao Dženi: 70/30, možda. Bila je tako
lepa. U svakom smislu. Topla, obzirna, mudra, zabavna. Ona je bila sve što je
dobro. Ponekad prosto nije verovao koliko je srećan što je ima. Toliko ju je
voleo.
Rekao joj je to. Jutros. Odgovorila mu je zagrlivši ga još snažnije. Jedna
stvar vodila je do druge. Vodili su ljubav. Posle toga joj je ponovo rekao.
„Volim te.”
 „Volim i ja tebe.”
„Imam za sutra jedno iznenađenje.”
„Ššš...” Stavila je prst na njegove usne. „Ne govori ništa više. Ne želim
da znam.”
Sutra je njihova peta godišnjica braka. Isplanirao je čitav dan. Prvo će
joj doneti doručak u krevet: čaj, tost sa džemom od malina i sir, kajganu i reš
pečenu slaninu, dinju sa jagodama glaziranim čokoladom. Sutra će ponovo
zakasniti na posao, shvatio je to. Kasnije tokom dana, dok Dženi bude na
poslu, po nju će doći automobil i odvesti u luksuzni salon, na gomilu
tretmana. U isto vreme neki ljudi doći će da posade jabukovo drvo u vrtu.
Ingrid meri. Dženi je volela kisele jabuke, a u rasadniku su rekli da je ingrid
meri savršena. A i ime joj je bilo lepo. Ako budu imali ćerku, mogli bi je
nazvati Ingrid Meri. Ingrid Meri Haraldson. Stvarno je bio uzbuđen zbog
sutrašnjeg dana.
Pet godina.
Drvena godišnjica.
I još dobija drvo na poklon. Drvo sa kog će još godinama brati jabuke.
Svakog proleća će procvetati, a svake jeseni zajedno će grabuljati lišće pre
prvog snega. Ingrid Meri i njeni braća i sestre moći će da se penju na njega.
Pažljivo, naravno. Haraldson je mogao da zamisli sebe i Dženi kako sede u
hladu drveta malo stariji. Ostareli. Deca i unuci ih posećuju. Odnose torbe
pune voća od kog će praviti džemove i sokove. Osim ako već nisu uzeli
pelcer od drveta i posadili ga u sopstvenom vrtu. Bio je to poklon koji će im
oboma doneti i koristi i radosti do kraja zajedničkog života. Dar ljubavi.
Dženi će biti oduševljena.
Ali to nije bilo sve. Uveče im dolazi kuvar. Poslužiće im tri jela s vinom,
a onda i srediti kuhinju posle večere. Sve što Dženi i Haraldson treba da rade
jeste da se opuste. Da misle samo jedno na drugo.
Ništa ne može da pođe po zlu.
Mobilni mu je zazvonio. Grupa „Aba”. Pesma „Ring, ring”. Pogledao je
na ekran pre nego što se javio. Zvali su s posla. Šta je sad?
„Haraldson.”
„Gde ste?” Anika. Njegova lična pomoćnica. Napravio je malu
zabelešku u glavi da porazgovara s njom. Nešto je očigledno pošlo po zlu u
njihovom odnosu. Smatrao je da je pun ohrabrenja, i da ceni njenu inicijativu.
Recimo, kao onda kad mu je donela onu kafu iz kafeterije. Spomenuo joj je
to i predložio da bi i nadalje mogla tako da čini.
„Na putu sam. Želiš li nešto?”
„Imate mesečni sastanak sa psiholozima.”
Sranje, zaboravio je na to. Upravnik i medicinsko osoblje imaju sastanak
poslednje srede u mesecu. Haraldson je nameravao da ga odloži, zbog čega
ga nije ni upisao u svoj raspored. Želeo je prvo da se upozna sa stvarima pre
nego što se vide prvi put, ali nije stigao da odloži sastanak. Sad je očigledno
prekasno.
„Gde se održava?”
„Ovde. Za dvadeset minuta.”
Haraldson je pogledao na sat. Neće stići još najmanje pola sata.
„U tom slučaju imam dovoljno vremena”, rekao je, završivši razgovor.
Anika će svima reći da je na putu i da će stići na vreme. Ima pola sata da
smisli neki razlog za kašnjenje. Nešto u vezi sa saobraćajem, to je verovatno
najlakše. Neki radovi na putu, možda. Jedna traka zatvorena. Dugačak red.
Izviniće se, ali to je, naravno, nemoguće predvideti. Niko se neće potruditi da
proveri. Uključio je radio i zgazio papučicu.

BILI I VANJA SU SEDELI u kantini na autobuskoj stanici i čekali Mahmuda

Kazemija, koji je prethodnog dana vozio autobus. Žena s kojom su
razgovarali na prijemu rekla im je da se vraća za manje od deset minuta, i da
onda ima pauzu od petnaest minuta. Bili je pitao šta će se dogoditi ako budu
razgovarali s njim duže od petnaest minuta, i saznali da će morati da se voze s
njim u autobusu bude li tako. Autobus ne sme da kasni, a nema šanse da se
organizuje neka zamena ili pronađe drugi vozač u ovom trenutku. Bili je
odlučio da razgovor neće trajati duže od petnaest minuta. Nije imao pojma šta
Vanja misli. Nisu progovorili od onog u autu.
Žena na prijemu pokazala im je da odu u kantinu. Funkcionalan prostor.
Ne sasvim otrcan, ne sasvim nov. Sedi, napravi pauzu, jedi. Ništa što bi
zaposlene nateralo da naprave dužu pauzu nego što je potrebno. Mešavina
znoja i mirisa pržene hrane lebdela je u vazduhu.
 Bili je seo za jedan od stolova dok je Vanja otišla do aparata za kafu.
„Hoćeš i ti jednu?”
„Ne, hvala.”
Vanja je slegnula ramenima i čekala okrenuta leđima dok je aparat punio
papirnu šolju. Onda je došla, sela pored njega, verovatno zato što bi izgledalo
veoma čudno da sede za zasebnim stolovima kad Mahmud stigne. U tišini je
pila kafu, a Bili ništa nije govorio.
Jedan čovek u četrdesetim se pojavio na vratima. Visok otprilike sto
osamdeset pet centimetara. Tamna kosa, brkovi, smeđe oči koje su ih prilično
nervozno gledale.
„Rekli su mi da želite da razgovarate sa mnom.” Mahmud je palcem
neodređeno pokazao prema „onima” koji su mu to rekli. Vanja je
pretpostavila da je u pitanju žena sa prijema.
„Mahmud Kazemi?”, pitala je Vanja, ustavši. Bili je učinio isto.
„Da. O čemu se radi?”
„Vanja Litner i Bili Rosen; mi smo iz Riksmorda.” Oboje su pokazali
legitimacije; Mahmud je nezainteresovano pogledao obe kartice. „Hoćemo da
vam postavimo nekoliko pitanja o jučerašnjoj smeni.”
Čovek je klimnuo i sve troje su seli. Vanja je gurnula fotografiju
Rolanda Johansona preko stola, prema Mahmudu. „Da li prepoznajete ovog
čoveka?”
Mahmud je uzeo fotografiju i pažljivo je pogledao. „Možda...”
Vanja je osetila kako je prožima nestrpljenje. Roland Johanson je
izgledao kao pripadnik neke bande „Anđela pakla”, s tim napola rascepljenim
licem. Ako si ga video, zapamtio bi ga. Kako Kazemi uopšte može da
sumnja? Možda nije siguran u vreme, ali sigurno zna da li ga je video ili nije.
„Možda je bio u vašem autobusu juče”, rekao je Bili da mu pomogne.
„U Levsti.”
„Levsti...”
„Između Stentorpa i Mariedala.”
Mahmud je podigao pogled sa fotografije i pogledao Bilija donekle
umornim pogledom. „Znam gde je to. Tuda vozim autobus.”
„Izvinite.”
 Prostorija je zapala u muk. Vanja je otpila gutljaj kafe.
Mahmud Kazemi je još neko vreme proučavao fotografiju, a onda ju je
spustio na sto i odlučno klimnuo. „Ušao je. Sećam se, jer je smrdeo.”
„Smrdeo na šta?”, želela je Vanja da zna.
„Dim. Kao da je nešto zapalio.”
Vanja je ohrabrujuće klimnula dok se pitala da li neki ljudi imaju bolje
sećanje na mirise nego na nešto što su videli. Nije mogla da poveruje da
vozač nije prepoznao Rolanda Johansona čim je video fotografiju. „Sećate li
se gde je sišao?”
„U Bruni.”
„Da li ste ga nekada pre videli u Levsti?”, pitala je.
„Nisam.”
„Sigurni ste?”
„Nisam, ali mislim da bih ga zapamtio. S tim ogromnim ožiljkom.”
Vanja je odlučila da ovo ne prokomentariše; dobili su ono po šta su
došli.
Vanja i Bili zahvalili su Mahmudu za pomoć i dali mu brojeve telefona
u slučaju da se još nečega seti. Izašli su iz autobuske stanice i vratili se do
automobila bez reči. Mahmud ih je odveo do Brune. Imali su vreme, imali su
mesto. Uz malo sreće ovi novi tragovi nekuda će ih odvesti. Vratiće se do
stanice i nastaviti odatle.
Još jedno putovanje automobilom.
Ista zaglušujuća tišina.

SEBASTIJAN NIJE MOGAO DA ODLUČI koje osećanje je jače.

Pun stomak, umor ili prigušeni gnev.
Nakon što su Vanja, Bili i Ursula otišli, proveo je dobar deo sata
tumarajući po kancelarijama. Popio je previše kafe. Pokušao je da usmeri
energiju na završavanje onog što je rekao da će završiti.
Da obavi sve one pozive.
Na kraju više nije mogao to da odlaže. Otišao je u Sobu. Zatvorio je
vrata. Tu će imati mira; samo ju je Riksmordov tim koristio. Tim čiji je on još
uvek bio deo. Vreme je da to i dokaže. Da uradi nešto. Da uradi šta može.
Počeo je sevši uz olovku i papir, i počeo da pretura po mozgu. Odakle
da počne? Nije mogao da se vrati deset ili dvadeset godina unazad. Nije se
sećao. Prosto je tako. Nije se sećao njihovih imena, kako su izgledale, gde su
živele, ko su bile. Činjenica da se ubica odlučio za Anete Vilen nije nužno
značila da je želeo da Riksmord bude siguran u vezu sa Sebastijanom. Vrlo
lako je to moglo da znači i da Hinde, za koga je Sebastijan bio ubeđen da
stoji iza svega, nije mogao da pronađe više nijednu ženu iz njegove prošlosti,
te da je stoga bio primoran da izabere neku skorašnju.
Zato se i sam odlučio za isti ugao.
I dalje ih je bilo podosta.
I dalje je bilo teško.
Posle sat vremena, imao je šest imena upisanih u notes. Šest žena s
kojima je spavao otkako se vratio iz Vesterosa, krajem aprila. U Stokholmu,
ili bar ne daleko od njega. Šest, čijih imena je uspeo da se seti. Ili pet. Za
jednu od njih je znao da ima neko hrišćansko ime i imao je bledu predstavu o
delu grada u kom živi, ali za sedmu je imao samo deo grada. Pomoću
kompjutera uspeo je da pronađe njihove brojeve telefona – što je bilo nešto
što nikad nije tražio od njih. Ako su želele da mu ga daju, uzeo bi ga, ali bi
skoro istog trenutka bacio taj papir.
Privukao je beležnicu i duboko udahnuo. Onda je pronašao razlog da
odgodi neprijatne razgovore na neko vreme. Trole. Još uvek se nije čuo sa
Troleom. Pozvao je njegov broj. Niko se nije javio. Ostavio je petu ili šestu
poruku. Ponovo je uzeo beležnicu i nastavio.
Ispostavilo se da je to uzaludan trud. Jedna od žena koja se javila uporno
je tvrdila da je u pitanju pogrešan broj. Nikad se nisu upoznali, rekla je. Nije
htela da razgovara s njim kad joj je objasnio ko je. Samo je zalupila slušalicu
i nije se javljala kad je ponovo zvao. Jedna ga je saslušala, ali, kad je trebalo
da joj objasni situaciju, da joj kaže šta se desilo, Sebastijanu je ponestalo
hrabrosti. Nije mogao da bude taj koji će im reći da su im životi u opasnosti.
Ne preko telefona. Zato je izrekao neko bledo upozorenje da bi trebalo da se
čuva. Da ne pušta nepoznate. Sigurno je zvučao potpuno nepovezano i
donekle ludo. Pri kraju ga je žena pitala šta u stvari hoće. Spustio je slušalicu
i nije čak ni pokušao da pozove poslednje ime sa spiska.
 Nije mogao to da uradi preko telefona.
Prosto nije mogao.
A nije mogao ni da ide i lično ih obilazi.
Nije mogao ništa da uradi.
Šta je doprineo? – pitala je Vanja. Odgovor je bio jednostavan i
deprimirajući. Ništa. Morao je ponovo da poseti Hindea. Tamo je ležalo
rešenje. To je bilo mesto na kom će pronaći nešto s čim će moći da radi,
nešto što može da shvati. Morao je da poseti Hindea.
Zavalio se u fotelju i ispružio noge pod sto. Zatvorio je oči.
Bio je umoran. Nije uspeo da se smiri sinoć, posle sve one strke sa
Anom. Poigravao se idejom da ode i pravi Troleu društvo, ali se predomislio.
Otišao je u krevet i odsutno piljio u televizor dok nije zaspao, tek posle pola
tri.
San ga je probudio pre pet. Desna šaka mu bila je napola zgrčena.
Noktima je probio kožu na dva mesta i curila mu je krv. Ispravio je prste i
osetio kako grč popušta. Ležao je tako neko vreme, pitajući se da li da se
priseti sna. Ponekad je to radio. Prizivao ga je da povrati uporište. Uživao je u
svakoj sekundi nesmanjene ljubavi koja je dolazila sa njim i ispunjavala ga
uprkos svemu. Ponekad mu je bila potrebna.
Morao je da oseti Sabine. Da joj bude blizu. Njena mala šaka u
njegovoj. Da se priseti njenog mirisa. Kako je trčala prema vodi na svojim
nestrpljivim malim stopalima. Da joj čuje glas.
„Tatice, hoću i ja jednog takvog.” Poslednje reči koje mu je uputila kad
je videla drugu devojčicu koja se igrala delfinom na naduvavanje.
Bilo mu je potrebno da oseti njenu težinu dok je nosi. Njene meke šake
na svojim suncem ogrejanim, zaraslim obrazima. Njen smeh kad se skoro
spotakla.
Sve dok ona buka nije došla.
Rika.
Talas. Koji će mu je zauvek odneti. Zauvek.

***

Vrata Sobe su se otvorila i Vanja, Bili i Torkel su ušli. Sebastijan se prepao i

skoro pao sa fotelje.
„Jesi li spavao?”, pitao je Torkel bez trunke osmeha dok je izvlačio
fotelju i sedao.
„Pokušavao sam”, odgovorio je Sebastijan, ispravivši se. Pogledao je na
sat. Izgubio je petnaest minuta. I dalje se nije osećao dobro.
„Šta si to radio pa si se iscrpio?” Vanja je nekako uspela da u svoje
pitanje uključi i odgovor „ništa, kao i obično”, pa se Sebastijan nije ni
potrudio da joj odgovori.
„Gde je Ursula?”, pitao je umesto toga. Pretpostavio je da će se odigrati
nekakav sastanak.
„Još uvek je u šljunkari, pretpostavljam”, rekao je Torkel. „Nisam se
čuo s njom.”
Okrenuo se Biliju i Vanji, koji su sedali sa druge strane stola u tišini.
Pogledali su se, ali nijedno nije delovalo previše rado da nešto kaže.
„Ti ćeš”, rekao je Bili ljubazno, zavalivši se u fotelju. Zvučalo je skoro
kao da želi da ostavi poseban utisak.
„Zašto?”
„Verovatno je tako bolje.”
Sebastijan je posmatrao ovaj par s posebnim zanimanjem. Njih dvoje
nisu bili samo zajedno na zadatku, jutros, to je bilo jasno. Još nešto se
dogodilo. I pored kratkog razgovora, bilo je nemoguće ne primetiti
zahladnelu atmosferu među njima. Zanimljivo.
Vanja je slegnula ramenima i protrčala kroz sve što se dogodilo otkako
su otišli iz stanice. Automobil u šljunkari, svedok, Roland Johanson, vozač
autobusa, Bruna.
„Proverili smo u Bruni”, Bili je preuzeo bez dozvole. „Ne postoji
nikakav Roland Johanson tamo i nikog kome se pošta preusmerava ovamo.”
„Ali juče je prijavljena krađa automobila tamo.” Opet Vanja. „Srebrna
tojota auris. Vreme se poklapa.”
„To je taj!”, prasnuo je Sebastijan. Donekle preglasno i s previše
oduševljenja, tako da je shvatio da svi gledaju u njega.
„Kako znaš?” Vanja je uobličila u reči ono što su sve troje mislili;
Sebastijan je to uočio.
 Opsovao je samog sebe. Znao je jer mu je Trole rekao da osoba koja ga
prati vozi srebrni japanski auto. Znao je zato što ga je Trole video ispred
zgrade Ane Erikson. Ali ono što je znao i ono što je smeo da im kaže bile su
dve potpuno različite stvari. Nije smeo ništa da kaže u vezi sa Anom i
Troleom. Niti je postojao drugi razuman način da zna da je tojota povezana s
njihovom istragom.
Ostali su i dalje zurili u njega, čekajući odgovor.
„Ne znam”, tiho je rekao Sebastijan. Nakašljao se. Glas ne sme da ga
izda ako hoće da se izvuče iz ovoga. „Ne znam, očigledno”, ponovio je. „U
pitanju je samo... neki osećaj.”
„Osećaj? Otkad ti obraćaš pažnju na osećaje?”
Torkelovo pitanje je bilo opravdano. Poznavao je Sebastijana bolje od
bilo koga u Sobi. Umeo je da proizvede teorije i hipoteze, neke od njih
netačne, kako bi se kasnije pokazalo, ali uvek sa čvrstim temeljom od
činjenica. Samo ono što je moguće i izvodivo. Za sve godine koliko je Torkel
radio s njim, Sebastijan nikad nije ponudio pretpostavku baziranu na osećaju.
Sebastijan je slegnuo ramenima. „Roland je izašao iz autobusa u Bruni,
jedan automobil je tamo ukraden, Roland je nekako umešan u sve. Sve se
slaže. Jednostavno... slaže se.”
Tišina. Vanja je odmahivala glavom. Bili je zurio pravo pred sebe;
izgledalo je skoro kao da ne sluša. Torkelov izraz lica jasno je govorio da
Sebastijan govori gluposti, i izgledao je kao da se pita postoji li neki razlog za
to. Sebastijan se taman spremio da proširi svoje objašnjenje, kada je Torkel
naizgled izgubio interesovanje za njega i okrenuo se ka Vanji i Biliju. „To je
slučajnost koju ne smemo da ignorišemo. Izdaj poternicu za tojotom.”
Klimnuo je Biliju.
„Već urađeno”, rekao je Bili nakratko pogledavši Vanju.
„Dobro. Razgovarao sam sa nadzornikom Rolanda Johansona iz
Geteborga, Fabijanom Fridelom.”
„I šta on kaže?” Sebastijan se pretvarao da je zainteresovaniji nego što je
to stvarno bio. Sve samo da kompenzuje reakciju na srebrnu tojotu.
„Nije video Johansona nekoliko dana.”
„Šta to znači”, pitala je Vanja. „Dva dana? Nedelju dana?”
„Naš prijatelj Fabijan je bio strašno neodređen povodom toga.”
 „Neko mu je zapretio.”
To nije bilo pitanje.
„I ja sam stekao takav utisak”, rekao je Torkel klimajući potvrdno.
Tišina je ponovo zavladala dok su svi oko stola razmišljali o ovome što
su čuli. Bili je sumirao ono što su mislili.
„Znači, Roland Johanson je na neki način umešan, ali forenzički dokazi
sa mesta zločina ga isključuju kao počinioca, a ima i alibije za drugo i treće
ubistvo.”
„Ali alibi mu je pružio Fridel”, ubacila se Vanja. „Ako je Fridelu neko
zapretio, alibiji su lažni.”
Bili je odmahnuo glavom. „Proverio sam sa još nekima koji su putovali
u Skonu. Roland Johanson je zaista bio tamo.”
„To znači da tražimo više od jedne osobe”, ustanovio je Torkel.
„Ali Hinde režira čitavu stvar”, rekao je Sebastijan, želeći da ne skrenu
sa kursa u svetlu ove nove informacije. „To znam.”
„Znaš?”, rekla je Vanja kroz ljutiti smeh. „Ili je to samo... neki osećaj?”
„Zaveži. I ti to znaš. Svi u ovoj prostoriji to znaju.” Sebastijan je ustao i
počeo da korača okolo. „Nikad nisam upoznao Rolanda Johansona. Nema
razloga da želi da mi se sveti. Ali je povezan sa Hindeom. Sve je povezano sa
Hindeom.” Stao je i okrenuo se prema Torkelu. „Šta se događa s mojim
zahtevom za posetu?”
„Prošli put je trebalo dva dana.”
„Jesi li im rekao da je hitno? Da je važno?”
„Šta vi mislite?” Torkel se obratio Biliju i Vanji. „Šta ćemo dalje?”
„Poslala sam uniformisane policajce do ljudi koji su pozivani iz
Levhage”, odgovorila je Vanja. „Trebalo bi uskoro nešto da čujemo.”
„Primetio sam da je stigao spisak svih zaposlenih u najstrožem delu”,
rekao je Bili. „Odmah ću početi sa tim.”
Sebastijan je shvatio da Torkel sada gleda u njega. Na trenutak nije
uspevao da shvati šta se događa, ali onda je razumeo da se i od njega očekuje
odgovor na pitanje.
„Ja ću nastaviti da radim ono što sam radio”, uspeo je da kaže.
 Niko ga nije pitao šta je to. Sastanak je priveden kraju. Sebastijan je
poslednji izašao. Znači, sada traže srebrnu tojotu. I Ronalda Johansona. Trole
je već znao za tojotu, ali treba mu reći da je umešana još jedna osoba. To je
možda bitno.
Sebastijan je pozvao Trolea dok je izlazio.
I dalje se nije javljao.

PREKRŠIO JE SOPSTVENO PRAVILO DA koristi kompjuter tek posle

zaključavanja. Odmah posle ručka zatvorio je vrata i brzo se povezao na
internet. Trebalo bi da ima bar pola sata mira. Prosto je morao to da uradi.
Morao je da potvrdi svoje sumnje. Kad je pročitao Ralfov imejl, kao da je
vreme stalo; sedeo je pred kompjuterom i samo zurio u njega. Nije znao da li
je proteklo pet minuta, deset, ili dvadeset. Nije bilo bitno. Sad mogu i da mu
oduzmu kompjuter.
Već je saznao ono što ga je zanimalo.
Ana Erikson se udala za Valdemara Litnera osamnaest meseci nakon što
se Vanja rodila. Bio je na univerzitetu u Geteborgu te jeseni kad je Ana
zatrudnela. Ništa nije govorilo u prilog činjenici da ju je u to vreme uopšte
poznavao. Dobio je radno mesto u Eseksu kad je Vanja rođena. Koji bi otac
uradio tako nešto? Doselio se u Stokholm tek kad je Vanja napunila šest
meseci.
A onda, tu je i izvod iz matične knjige rođenih koji je Ralf uspeo da
pronađe.
Otac nepoznat, pisalo je. Dve proste reči. Koja žena bi to napisala, a
onda se udala za istog čoveka osamnaest meseci kasnije? To je bilo
nezamislivo.
Bilo je mnogo verovatnije da je Ana tačno znala ko je otac, ali da on nije
želeo da je prizna. Čovek koji je išao od jedne žene do druge. Čovek koji je
odbacio Anu i otišao u SAD, jer je to bilo ono što je želeo.
Sebastijan Bergman.
To bi dalo smisao činjenici da je pratio Vanju, posmatrao je iz daljine,
ne usuđujući se da se predstavi. A tu je bila i potreba da je zaštiti za vreme
nedavnog razgovora.
 Posredni dokazi su bili jaki, ali morao je da bude siguran. Nije smeo
sada da pogreši. Morao je da sazna da li su se Ana Erikson i Sebastijan
Bergman upoznali u prošlosti. Da li su bili u vezi 1979. godine. Ana Erikson
je bila student na Univerzitetu u Stokholmu, tako da to nije bilo toliko
sigurno. Ali Ralf je pronašao vezu među njima. Na Fejsbuku, od svih
mogućih mesta.
Hinde nije mogao da poveruje koliko ljudi ostavlja informacije tamo.
Potpuno slobodno. Bez i najmanjih bezbednosnih ograničenja, što je značilo
da svako može da uđe i prosto sve pregleda. Karin Letander bila je jedna od
takvih ljudi. Ona je bila jedna od Sebastijanovih studenata 1979, i volela je da
postavlja fotografije iz prošlosti, dok su ona i njeni prijatelji bili još uvek
mladi i lepi. Najsrećniji dani njenog života, kako je sama to sročila. Čitav
direktorijum sa fotografijama, kojih je bilo podosta, bio je potpuno otvoren za
bilo koga ko poseti njenu stranicu. Uključujući i Ralfa. Da bi stvari bile još
lakše, Karin je sortirala fotografije po godinama i potrošila znatnu količinu
vremena na ispisivanje banalnih malih komentara ispod svake. Za nekoga ko
traga za istinom, bio je to najbolji zlatni rudnik.
Direktorijum iz 1979. imao je pet fotografija.
Najvažnija fotografija slikana je na nekoj žurki u Švedskoj. Na njoj su se
videli Karin, Sebastijan i žena koju Hinde nije prepoznavao. Ana Erikson.
Svi su se smešili prema foto-aparatu, a Sebastijanova ruka počivala je na
ramenu te žene. Natpis je bio: „Jesenja žurka na faksu. Ana Erikson je takođe
tu. Pitam se šta se dogodilo s njom?”
Da, šta se dogodilo sa njom?
Pa, sad je postojala jedna osoba koja je to znala. Upravo je pronašao
poslednji delić slagalice koja je nagrizajuću sumnju pretvorila u istinu.
Sve se slagalo. Sigurno je zatrudnela u ranu jesen 1979. Možda sve to
čak ima veze i sa tom žurkom.
Ustao je. Nije mogao da sedi mirno, mada jeste pokušavao. Pukotina
koju je tražio pretvorila se u procep dubok poput ambisa. Dovoljno velik za
neverovatne mogućnosti. Nezamisliva dostignuća. Savršena osveta. Od svega
mu se vrtelo u glavi i čitav plan se iz korena promenio.
Uključujući i njegovu ulogu.
Vanja Litner bila je Sebastijanova ćerka.
 Sad mu je to postalo savršeno jasno. Bio je to jedan od onih savršenih
dana u njegovom životu, i pravi momenat za obeležavanje etiketom „pre i
posle”.
Pre nego što je saznao za Vanju.
Nakon što je saznao za Vanju.
A sad je potreban Edvard. Edvard, i niko više.
Ralf je postao smetnja. Bio je koristan tokom putovanja. Informacija
koju mu je upravo pružio bila je ključna. Ali i dalje nije bio ništa više od
običnog crva koji ne sme da pogleda Hindea pravo u oči. Mali dečak u
izraslom telu koji je nedavno pokušao da iznese ulogu koju nije mogao.
Hinde je postao svestan Ralfovog sve većeg samopouzdanja kad je odjednom
otkrio da su veze i citati o trenutnoj poplavi leševa preplavile čitav fygorh.se,
zajedno sa nasumično izabranim sadržajem. Na svakoj strani je bilo ponešto.
Medijska pažnja nikad nije bila bitna Hindeu. Bila je banalna,
jednodimenzionalna i nije pružala pravu satisfakciju. Ali na Ralfa je uticala.
Postao je kao tinejdžer koji želi da ga primete. Ambiciozan. Tražio je
priznavanje. To je, naravno, bio prirodan sled, i Edvard je od prvog trenutka
znao da će do njega doći. Ali brzina Ralfovog razvoja ga je iznenadila.
Nekada je klečao pred Edvardom, ali sada je poštovao jednog drugog boga:
reflektore.
Setio se njihovog prvog susreta. Ralf je uspeo da promrmlja Hindeu da
je pročitao sve što je bilo napisano o njemu. Osećao je da su slični. Da imaju
mnogo toga zajedničkog. Hinde ga je ljubazno ohrabrio na dalji razgovor.
Visoki, mršavi čovek pred njim pokazao je tako očigledne znake ponizne
slabosti da je Hinde momentalno uvideo koliko će biti lako voditi ga. Nije
znao kuda, u to vreme. Ali odmah je počeo da obrađuje Ralfa, a rezultati su
prevazišli sva njegova očekivanja. Ralf je Hindeu ispričao za bolesnu majku
– to je očigledno bilo ono što su imali zajedničko. Hinde je kratko razmatrao
mogućnost da odmah kazni Ralfa jer je Edvardovu majku smatrao bolesnom,
ali se uzdržao. Mogućnost da ga kazni uvek je bila na raspolaganju, dok je
mogućnost za manipulaciju njime na tačno određeni način bilo značajno teže
postići. Ralf je pričao o svom „dedi”, o kolibi i ljudima sa životinjskim
maskama. Još jedna stvar koja im je bila zajednička. Zlostavljanje. Edvard ga
je pustio da nastavi. Ralf nikad neće shvatiti da, koliko god imali
zajedničkog, razlike koje postoje između njih uvek će to zasenjivati.
 Tokom čitavog svog života Ralf nije uspeo da pronađe sopstveni put.
Hinde je uvek sledio sopstveni put.
Ali Ralf je bio jedan od njegovih predstavnika u stvarnom svetu. Njegov
izvor informacija za veliki plan.
Neprocenjiv na kratke staze.
Ali na duge – očigledno zamenljiv.
U tom trenutku je shvatio. Dobio je ideju. U njenoj jednostavnoj jasnoći
Hinde je video savršenu upotrebu za crva. Mesto na kojem je neka osoba bila
spremna da se savija i savija moglo bi da bude najkorisnije u novom scenariju
koji je Edvard sazdao za njega. Bilo je savršeno. Samo mora da se izvede na
pravi način. Na takav način da Sebastijanu izazove najveći mogući bol.
Počeo je da saopštava Ralfu novi zadatak.
Nije ih još mnogo ostalo.
Jedan je želeo da zadrži za sebe.
Tako da će sledeća morati da bude Elinor Bergkvist.

PLANIRANJE. STRPLJENJE. ODLUČNOST.

Tri najvažnije reči za njega u ovom trenutku. Ništa ne sme da pođe po
zlu ovoga puta. Dugačak kuhinjski nož, spavaćica i najlonske čarape bili su
uredno spakovani u crnu torbu što je čekala u predsoblju. Hrana i piće u kesi
pored nje. Digitalni foto-aparat bio mu je u džepu, zajedno sa malim, kao
žilet oštrim „lederman” nožem. Presvukao se u plavu majicu s kragnicom i
bež pamučne pantalone. Istu odeću je nosio za sva četiri ubistva. Lepo
obučen, ali anoniman. Kad je krenuo da uzme život Ani Erikson, tad je prvi
put obukao nešto drugo kao masku. Osećao je da mu to treba. Vreme za
planiranje je bilo minimalno i morao je da napadne u određenom periodu.
Nije živela sama, a i možda je upozorena. Morao je da bude siguran da će ga
pustiti. Otud presvlaka. Odstupio je od rituala. Kazna je usledila. Debeljko se
pojavio.
Ralf je otišao kod frizera na ćošku čim je dobio Elinorino ime preko
stranice fygorh.se. Nije želeo da se šiša. Tačno na svakih devedeset jedan dan
skraćivao je kosu. Rituali. Samo je poželeo malo drugačiju frizuru. Mada, to
je bilo zastrašujuće. Promenio je kapu i uzeo drugu u sličnom stilu samo u
drugoj boji; gurnuo ju je u stražnji džep i zakačio naočare za sunce za
otvorenu kragnu majice umesto da ih stavi na nos. Bar su bile kod njega. Nije
promenio ritual. Samo ga je modifikovao.
Pogledao se u ogledalu u kupatilu i odmah prezreo svoj izgled. Prošao je
šakom kroz nepoznatu, lepo podšišanu kosu. Bila je neuobičajeno lepljiva i
kruta. Frizerka mu je rekla da je to neki proizvod koji će mu omogućiti da
zaliže kosu. Ubedila ga je da kupi dve teglice tek za svaki slučaj. Osmehnuo
se samom sebi i svom novom izgledu. Želeo je da mu se dopadne. Rekao je
sebi da sada izgleda više kao jedan od onih dopadljivih tipova što se motaju
po Stureplanu, a ne kao visoki, mršavi čovek kog niko ne primećuje. Da je
ovo poboljšanje. Ali nije bilo. Mada, bilo je u dobru svrhu. Ovog puta ništa
ne sme da pođe po zlu. Ništa. Čovek kog je idealizovao oprostio mu je i
pružio mu još jednu šansu. Zato što je to bilo bitno Ralfu. Majstoru je stalo
do toga kako se oseća. Niko nikad to nije radio i nije imao nameru da
izneveri njegovo poverenje. Ako je to podrazumevalo napraviti male izmene
u onome što oblači i, možda, novu frizuru, to su sve bile male žrtve u
poređenju sa celokupnom slikom. Najvažnije je da sve ide kako treba, od sad
pa nadalje. Očigledno mora biti malo pažljiviji.
Nije imao pojma koliko oni koji su mu za petama znaju, ali, što je više
sati prolazilo otkako je čovek u automobilu umro, sigurnije se osećao. Da su
znali njegov identitet, dosad bi mu već pokucali na vrata. Ne bi ga pre toga
osmatrali. Došli bi pravo po njega.
Majstor je uzeo četiri. A on sam bio je na putu do pete. Uskoro će
stvarati istoriju. Ova misao mu je pomogla da se sabere. Da preuzme kontrolu
nad sobom i svojim osećanjima. Da shvati koliko je bitno ostati priseban.
Napolju je bilo neznatno hladnije nego u poslednjih nedelju dana i brzo
je koračao prema stanici podzemne, koja se nalazila na deset minuta.
Nije voleo da koristi drugačije vidove prevoza, ali nije se usuđivao da
upotrebi svoj zeleni polo. Srebrnu tojotu parkirao je po instrukcijama u
Ulvsundi, ali Majstor ništa nije rekao o novom autu u kratkoj poruci. Nekako
je imao pristup ukradenim automobilima. Ralf je samo primao instrukcije gde
da ih uzme i gde da ih ostavi. Neko drugi se starao za te stvari; Ralfa nije
zanimalo ko bi to mogao biti. Majstor je imao nekoliko ljudi koji su radili za
njega, to je znao. Ali ovog puta nije bilo pomena o novom autu, tako da je
krenuo podzemnom železnicom prema Vasastanu. Usput je svratio u cvećaru.
Kupio je dvadeset crvenih ruža i zamolio prodavačicu da mu napravi neki
romantičan buket, zajedno sa malom kartom. Napisao je jednostavnu poruku:
„Oprosti mi. Tvoj, Sebastijan.” Svidelo mu se to. Bio je dobar osećaj toliko
jasno povezati Sebastijana sa još jednom ženom koja će uskoro biti mrtva.
Ralf je odlučio da ostavi buket na kuhinjskom stolu, sa karticom na vidnom
mestu, za policiju. Poželeo je da može da vidi njihova lica kad pronađu telo u
spavaćoj sobi, a romantični buket u kuhinji.
Sve je to bilo deo rituala, ubeđivao je sebe. Uvek je ostavljao tragove iza
sebe. To je bio samo još jedan ključ. Na drugačiji način. Majstor će ceniti
ovaj gest, znao je to.
Ralf je platio cveće i izašao na sunce. Sigurno izgleda kao zaljubljeni
čovek, pomislio je. Dopadljiv tip koji kupuje pregršt crvenih ruža ženi koju je
tek upoznao. Sklonio je lepljivu etiketu sa jedne od stabljika: „Vestertorp
cvećara”.
Tragovi, da.
Ali samo oni koje odabere da ostavi.
To se zvalo planiranje.

ELINOR BERGKVIST PROVELA JE ČITAV dan radeći različite stvari. Pozvala je

na posao kako bi isposlovala odsustvo koje je zaradila. Zalila je sve biljke u
stanu i zamolila udovicu Lindel sa trećeg sprata da pazi na biljke dok je
odsutna. Udovica Lindel ubedila ju je da ostane na kafi i kolačima, pa su
sedele i ćaskale skoro sat vremena. Bilo joj je veoma prijatno, ali posle nekog
vremena Elinor je shvatila da ima još mnogo toga što treba da uradi kod kuće.
Ne može se baš sve ostaviti zbog jednog muškarca, koliko god da je
veličanstven. Moraš da se postaraš da dom ostaviš uredan. A posebno ako će
ti komšinica tumarati po stanu dok nisi tu.
Zato je detaljno očistila stan. Usisala, obrisala prašinu, obrisala podove.
Oprala prozore. Promenila posteljinu i izudarala jastuke na kauču. Ispraznila
frižider i odlučila da sve biljke iznese na terasu kako fru Lindel ne bi morala
nigde da zalazi.
Kad je završila, sela je na kauč uz čašicu omiljenog konjaka. Već
nekoliko godina ima tu flašu i samo u posebnim prilikama časti se po jednom
čašicom. Proizvođač je bio mali i piće skupo, ali dobro. Osećala se posebno i
naročito u svetu malih nagrada. Svetu koji nije umeo da uživa kao ona.
 Da živi kao ona.
Da voli kao ona.
Dani su bili izuzetno napeti otkako je Sebastijan Bergman uleteo u njen
život. Trebalo joj je malo vremena za sebe i sopstvene misli pre nego što je
krenula dalje. Ispijala je lagano i samo sedela.
Trebalo joj je malo vremena za sebe. Želela je da uživa u trenutku.
Pre nego što se život nastavi.

Ralf je izašao iz podzemne na Odenplanu. Nije bio siguran da li je to zaista

najbliža stanica Vestmanagatanu, jer je previše neredovno putovao zelenom
linijom da bi bio siguran, ali tako se činilo sudeći prema mapi. Nije bilo
mnogo drugih putnika na platformi i brzo je izbio na ulicu. Prešao je glavni
put i krenuo na zapad. Vestmanagatan bi trebalo da bude nekoliko blokova
daleko. Nikad pre nije išao tamo pešice. Dok je koračao, razmišljao je o tome
kako će dalje. Uzeo je mobilni i pozvao Elinorin broj. Javila se posle trećeg
zvona.
„Elinor Bergkvist.”
Ralf je odmah prekinuo vezu. Bila je kod kuće. Znao je da živi sama u
stanu i uspeo je da sazna kôd za ulazna vrata zgrade, istog dana posle
Sebastijanove prve posete, kad je pomogao jednoj starijoj ženi da uđe, tako
da je bar prva prepreka prevaziđena. Ali posle nje će morati da improvizuje.
Kao i u slučaju Ane Erikson, planiranje nije bilo dovoljno pomno, i to mu je
smetalo. Ali alternativa je bila da je posmatra nedeljama, ili bar danima, a
znao je da im vreme više ne ide naruku. Prešli su u novu fazu. Sve mora da se
odvija brže. Odluke, kao i akcije. Trebalo bi da može da se snađe. Snaći će
se. Sad je već bio iskusan. Na ivici da se upiše u istoriju. On je samo
bezopasan dostavljač iz cvećare koji donosi poklon. Koja žena mu ne bi
otvorila?
„Oprosti mi. Tvoj, Sebastijan.”
Osmehnuo se dok je razmišljao o svom planu.
Stigao je do ulaznih vrata i konačnog odredišta, ali je prošao bez
zaustavljanja. Otišao je do parka i seo na jednu od tamnozelenih klupa, da
provede tamo neko vreme. Pogledao je oko sebe. Nikog nije bilo u blizini
koliko je mogao da vidi. Niko nije obraćao pažnju kako na njega tako ni na
ulazna vrata. Jedan đubretarac se sporo provezao, ali je nestao iza ugla. Ralf
je ustao, držeći buket tako da mu prekriva najveći deo lica.
Lagano se vratio. Ne prebrzo. Ne sme da deluje napeto. Ne sme biti
primećen. Ne sme biti ništa više od buketa ruža.
Poklon iz ljubavi na putu prema jednoj ženi.
Kôd je bio 1439. Proverio je još jednom na telefonu, gde ga je zapisao
tek za svaki slučaj.
1439. Tačno.
Vrata su se sama otvorila. Imala su automatski mehanizam da olakšaju
život starijima i onima sa kolicima. Nije mu se to svidelo. Ulazak je bio
previše grandiozan, teatralan, kao da stupa na scenu. Brzo je ušao u veliki
foaje i neko vreme samo stajao, pretvarajući se da traži ime na spisku stanara,
iako je tačno znao gde ona živi. Četvrti sprat. Troje komšija. Automatska
vrata su se zatvorila za njim i tišina u zgradi došla je kao olakšanje, dok je
zvuk saobraćaja lagano zamirao. Osećao se kao da je nevidljiv, stojeći tako u
lepom belom foajeu sa kitnjastim neoklasičnim statuama, inspirisanih
Grčkom. Ruže su se lepo slagale.
Crvena i bela.
Boje ljubavi i nevinosti.
Bilo je to poetično za smrt, da dođe na ovaj način.
Odlučio je da se popne liftom. Kad stigne na četvrti sprat, ostaviće
unutrašnja rešetkasta vrata otvorena kako lift ne bi mogao da ode, pa će
svako ko bude hteo nekuda da ide morati da krene stepenicama. Tako će
moći da čuje ako neko bude išao gore ili dole, i imaće dovoljno vremena da
dela. Na kraju se sve svodi na nekoliko sekundi.
Lift nije bio dole, pa je pritisnuo izlizano crno dugme iznad reči
POZOVI. Motor se pokrenuo uz mehanički udar. Provirio je kroz crnu
rešetku u okno i video da je lift negde na četvrtom ili petom spratu. Počeo je
da silazi iritirajuće sporo.
Kritični trenutak počeće kada mu ona otvori vrata, sve do momenta kad
uđe u stan, zatvori vrata i potčini ženu. Sve to mora da se obavi u svega
nekoliko sekundi, i to što tiše može. Akustika na stepeništu pojačaće svaki
zvuk. Izvadio je nož „lederman”. Otvorio ga je i sakrio u desnu šaku iza ruža.

Elinor je poslednji put prolazila kroz stan. Odlučila je da ostavi odškrinuta

balkonska vrata da ne bude zagušljivo kad se pojavi fru Lindel. Večeras će
doći, ako ju je Elinor poznavala koliko je mislila da je poznaje. Okrenula je
kvaku da bi balkonska vrata bila zaključana, ali da ostane mali prorez. Bila je
zadovoljna. Stan je u savršenom redu.
Otvorila je vrata i izašla s ključevima u rukama. Zaključala je za sobom.
Videla je kako lift prolazi idući dole. Tipično. Da je izašla samo minut ranije,
zaustavila bi ga. Sad će morati da čeka. Dokotrljala je mali crni kofer, koji je
kupila s popustom za zaposlene, do lifta. Bila je zadovoljna koferom. Bio je i
praktičan i elegantan. Lift je nastavio da se spušta. Raspravljali su o tome da
ga renoviraju na poslednjem sastanku kućnog saveta, ali su odustali od toga.
Taj staromodni otvoreni stil bio je šarmantan, sa rešetkom i tamnim drvetom,
ali s praktične strane nedostajalo mu je mnogo toga. Elinor i još neki
predlagali su da se ugradi brži, moderniji model. Neki koji se samo pozove i
čeka. Ovaj mora prvo da stane da bi mogao ponovo da se pozove.

Ralf se ukrutio kad je čuo da se negde gore otvaraju vrata. Nije bio siguran sa
kog sprata dopire zvuk. Odmah je mogao da otpiše prvi sprat, dešavalo se to
nešto više, ali zbog akustike bilo je nemoguće biti precizniji. Pomno je
slušao, ali zvuk lifta je bilo jedino što je mogao da čuje. Čekao je da čuje
korake na stepeništu, ali oni nisu usledili. To znači da osoba verovatno čeka
lift. Baš kao i on. Sad mora da ostane pribran. Neznatno je podigao buket,
tako da je postao samo telo čije lice zaklanja buket, i čvršće stisnuo nož. Lift
je konačno stigao; zaustavio se uz tupi udarac, nakon kog je usledio oštri
metalni kliktaj brave. Otvorio je vrata što je tiše mogao, ali nije baš znao šta
da radi. Imao je dve opcije: da odustane ili da krene gore.
Odlučio se za ovo drugo. Uvek može da odustane u sledećem koraku.
Pre svega, primoraće osobu koja je bila gore da krene. Držao je vrata
otvorena tako da lift nije mogao nikuda. Zgrada je bila tiha. Moglo se čuti
padanje igle.
Skoro čitav minut je prošao. Ralf je imao vremena da pretrese
alternative nekoliko puta. Previše puta. Možda bi najbolje bilo da odmah
odustane od misije. Da se vrati posle nekog vremena i sve počne iz početka.
Taman se spremio da pusti vrata lifta i ode, kad je začuo kako osoba na
spratu kreće dole. Koraci su bili brzi, zvučalo je kao da se brzo približavaju.
Odluka je bila momentalna. Nema povratka. Kročio je u lift.

Elinor se iznervirala. Ovo je tako tipično. Nije imala ništa protiv da krene
stepenicama – vežba uvek dobro dođe – ali problem je bio kofer. Bio je
donekle pretežak da ga nosi čitavim putem. A onda, tu je bio i taj članak koji
je pročitala i koji je vrlo jasno rekao da silaženje stepenicama baš i nije
najzdravije. Loše je za kolena, navodno. Penjanje je korisno, ali treba
izbegavati silaženje. Ali sad više nije imala izbora. Nije mogla više da čeka.
Što ju je još više iznerviralo, lift je počeo da se kreće kad je bila na pola puta
do trećeg sprata. Na trenutak je mislila da se okrene i vrati. A opet, može i da
nastavi; ući će u lift na spratu ispod, ako se tamo zaustavi. Sišla je poslednjih
nekoliko stepenika i stala pored lifta. Ako je posluži sreća, biće to Robert
Andešon sa trećeg sprata. Uglavnom je dolazio kući u ovo vreme. Lift je
konačno stigao i ona se sklonila u stranu da propusti Roberta, ako je to on.
Ali to nije bio Robert, već neki viši čovek. Videla je bež pantalone, plavu
majicu s kragnicom i veliki buket ruža koji mu je prekrivao lice. Lift nije
stao, već je nastavio dalje. Elinor se osmehnula u sebi. Neko gore primiće
predivan buket. Ljubav ju je osnažila i odlučila je da nastavi dalje pešice. Ne
može da stoji ovde čitav dan i čeka liftove.

Ne opet. Ne opet. Ne opet.

Instinktivno je pomislio da pritisne dugme za hitno zaustavljanje lifta.
Do trenutka kad je misao prevedena u delo, već se nalazio pola metra iznad
trećeg sprata i samo bi ostao zatočen između spratova. Kroz vrata lifta video
je kako Elinor silazi stepenicama. Sve dalje od njega. Previše je izmenio
ritual. Izmicala mu je. Zbog jakog i slatkog mirisa ruža okrenuo mu se
stomak. Trgnuo je vrata kad je stigao na četvrti sprat i počeo da trči. Nek
predostrožnost ide dođavola. Ovog puta ne sme da omane. Ako to znači da će
rizikovati, onda neka bude. Kako će posle izvesti ritual, bilo je pitanje kojim
će se kasnije pozabaviti. Prvo mora da je ščepa. Shvatio je odjednom da više
ne čuje korake zbog buke koju su proizvodila njegova stopala. Zastao je na
trenutak i onda ju je ponovo čuo. Nije mogla biti daleko. Sprat ispod njega.
Krenuo je ponovo.
Drugi sprat je proleteo. Pokušao je da preskače po dva stepenika na
sledećem nizu, ali imao je problema sa održavanjem ravnoteže. Bilo je to
teško izvesti sa sportskom torbom, plastičnom kesom i cvećem. Skoro se
okliznuo, uhvatio se za gelender i povratio kontrolu. Bacio je ruže kad je
stigao do prvog sprata i nastavio da trči. Konačno je stigao do modernog
foajea odakle je i krenuo pre nekoliko trenutaka.
 Bio je prazan.
Vrata su bila otvorena, sigurno je već izašla. Sakrio je nož u dlan šake i
istrčao. Sigurno je blizu, veoma blizu.
Eno je. Korača prema Ulici Nora Bantorget. Osam ili deset metara
daleko. Sama na trotoaru, ali automobili stalno prolaze. Nešto malo napred
video je dve majke sa kolicima. Sad više ništa ne može da uradi. Moraće da
je prati. Pokušaće da pronađe pogodniju priliku, pazeći da je ne izgubi.
Počeo je teško da diše i shvatio koliko se znoji. Usporio je i pažljivo
sklopio nož. Vratio ga je u džep. Pustio ju je da odmakne.
Strpljenje. Odlučnost.
To je bilo ono što mu je trebalo.
Video ju je. I više je neće pustiti.
Ona pripada njemu.

Elinor je pokušavala da pronađe taksi. Ispred hotela u Ulici Nora Bantorget

uvek su stajali jedan ili dva, pa je krenula u tom pravcu. Nije često putovala
taksijem. Uživala je u šetnji, a posebno kad je vreme lepo. Da je ovo bio
običan dan, čitav put bi prepešačila. Ali danas je bio poseban dan; danas je
imala cilj na koji je želela da stigne što je pre mogla.
Jedan taksi išao je prema njoj; činilo se da je slobodan, pa je hitro
podigla ruku da ga zaustavi. Bila je presrećna što je zakočio i stao pravo
ispred nje. Podigla je kofer i uskočila pozadi. Videla je visokog čoveka
nedaleko kako zuri u nju; izašao je na kolovoz kad su se provezli pored njega.
Izgleda da je i on tražio taksi, pomislila je kad se okrenula i primetila da i on
pokušava da zaustavi jedan koji je išao u suprotnom smeru, ali taj se nije
zaustavio. Osmehnula se. Imala je sreće da zaustavi ovaj.
Ovo je zaista bio njen srećan dan.
Zamolila je taksistu da je odveze do Estermalma.
Do ljubavi.

***

Sebastijan Bergman zvao je Trolea čitavog dana. Nemir u njemu rastao je sa

svakim neodgovorenim pozivom. Uskoro će biti šesnaest sati otkako su se
rastali ispred zgrade Ane Erikson. Nikad nisu bili bliskiji nego tada i toplina
koju je Sebastijan osećao činila je teskobu skoro opipljivom. A posebno zato
što je Ana bila sigurna. To je trebalo da čuje od Trolea, ako ništa drugo. To je
i bio smisao stražarenja bivšeg kolege ispred njenog stana.
Da zaštiti nju.
Da zaštiti Vanju.
Da zaštiti tajnu.
Sebastijan nije znao šta još može da uradi, osim da nastavi da poziva
Troleov broj.
Usredsredio se na predstojeći sastanak sa Hindeom kako bi ispraznio
glavu. Osim toga, nije bio ni od kakve koristi kao član tima. Vanja je bila
sasvim u pravu. Krenuo je da traži Torkela. Morao je da sredi sastanak sa
Hindeom što je pre moguće. Edvard Hinde je bio ključ. Sebastijanov
pređašnji osećaj gađenja je nestao, i sada je iskreno čeznuo da se nasamo
suoči sa Hindeom, ne brinući o Vanji. U sledećem okršaju će pobediti.
Krenuće na nokaut.
Torkel nije bio u kancelariji. Po rečima njegove sekretarice, bio je na
spratu na sastanku. Sebastijan se popeo na viši sprat i prišao prozoru velike
sale za sastanke koju su koristili. Torkel je sedeo tamo sa gomilom drugih
ljudi. Očigledno sa najvišim zvaničnicima. Neki od njih su nosili čak i one
glupe uniforme sa zlatnim epoletama. Sebastijan je prezirao policajce sa
zlatnim epoletama. Oni su bili toliko daleko od pravog policijskog posla da
dalje od toga nije moglo. Nisu se ni približavali mestima zločina; samo su se
pojavljivali na televiziji ili u nekim salama za sastanke, sa flašama mineralne
vode ispred. Kao i sada. Sebastijan se prućio na pod ispred prozora u
kancelariju. Torkel ga nije video. Ili bar nije pokazivao da jeste. Sebastijan je
bivao sve nervozniji, i nakon što je sedeo tako petnaest minuta, nije više
mogao da izdrži. Ustao je sa poda i otvorio vrata sale za sastanke.
„‘Dan. Sedite tu i pokušavate da rešite ubistvo Olofa Palmea?”
Prostoriju je prožeo muk i svi su ga pogledali. Neka lica su mu bila
poznata odranije, ali Sebastijan većinu nije prepoznao. Međutim, jedna od
osoba koju je poznavao je ustala.
„Sebastijane, vrata su bila zatvorena s razlogom”, rekao je Torkel
potiskujući gnev u glasu. „Imamo sastanak.”
 „To vidim. Ali moram da vidim Hindea. Danas. Ne možemo više da
čekamo.”
„Dozvola za posetu još uvek nije stigla. Dajem sve od sebe da to
ubrzam.”
„Daj više od toga. Sredi to.”
„Nećemo sad da razgovaramo o tome, Sebastijane.” Torkel se osvrnuo
po prostoriji s pogledom punim izvinjenja, pre nego što se okrenuo prema
Sebastijanu. „Molim te da odeš.”
„Samo da dobijem to odobrenje za posetu, i nestajem odmah.
Obećavam.”
Sebastijan je pogledao skup ljudi za stolom. Velika većina ga je
posmatrala s mešavinom iznenađenja i prezira. Shvatio je da je pogrešio, ali
jednostavno više nije mogao da igra po njihovim glupim pravilima. Životi su
ugroženi. I to ne samo njegov.
„Siguran sam da tvoji elegantno obučeni prijatelji žele da reše ovaj
slučaj pre nego što prereže grkljan i petoj žrtvi. Ja sam ključ.”
Video je kako Torkelove oči sjakte. Očigledno je otišao predaleko. Žena
koja je sedela Torkelu zdesna ustala je, lagano i odlučno. Sebastijan ju je
prepoznao kao državnog ministra policije.
„Mislim da se ne poznajemo”, rekla je glasom koji je ledio krv u žilama.
To je bio civilizovan način da se kaže: „Ko si ti, dođavola?”
„Ne, ne poznajemo se”, odgovorio je Sebastijan, blesnuvši svojim
najlepšim osmehom. „Ali, ako možete da mi pomognete oko tog zahteva,
možda ćete dobiti priliku.”
Torkel je otišao do Sebastijana i zgrabio ga za ruku. „Izvinite. Odmah se
vraćam.”
Izvukao je Sebastijana napolje i zatvorio vrata za sobom.
„Šta to radiš, jebote? Jesu li ti vrane popile mozak? Hoćeš da te izbacim
napolje?”
„Zašto to toliko traje? Da li Haraldson pravi probleme?”
„Nemam pojma! Nije bitno, jebote! Moramo da čekamo. Ti nisi
policajac, zato treba malo više vremena. Ako ti se ne sviđa, možeš odmah da
odjebeš.”
 „Kako da ne. Možeš s tim da mi pretiš koliko ti volja. Ja sam jedini koji
može da zaustavi ova ubistva. I ti to znaš.”
„Tvoja stručnost i tvoj jedinstveni uvid stvarno su bili od velike pomoći
dosad.”
„Sarkazam ti baš i ne stoji.”
Usledila je kratka tišina. Torkel je teško disao.
„U redu, dozvoli mi da ti nešto kažem. Idi kući. Previše nas koštaš.”
„Radiću besplatno.”
„Nisam pričao o novcu.”
Sebastijan je pogledao Torkela u oči i progutao komentar koji mu je bio
navrh jezika.
„Obavestiću te kad stigne dozvola za posetu.” Torkel je otvorio vrata i
vratio se na sastanak. Sebastijan je čuo kako se izvinjava pre nego što je
zatvorio vrata i glas mu se pretvorio u nerazaznatljivo mumlanje.
Na trenutak Sebastijan je razmišljao da ponovo uđe. Da napravi još veću
budalu od sebe.
Ali to bi bilo previše. Zaista previše.
Ionako je napravio dovoljno štete.
Ovog puta postupio je kako mu je Torkel rekao i otišao kući.
Trebalo mu je neko vreme. Prvo je morao da proveri da li ga neko prati.
Srebrna tojota, pre svega, ali odmerio je svaki automobil koji se provezao ili
je bio parkiran pored trotoara i delovao iole sumnjivo. Zavirio je u svaki.
Ubica je jednom već promenio automobile, mogao bi to ponovo da uradi.
Nije išao pravo kući, pravio je krugove i nije žurio. Tek kad je bio potpuno
uveren da ga niko ne prati, prošao je kroz ulazna vrata svoje zgrade u Grev
Magnigatanu. Popeo se uz stepenice, ušao i seo na krevet u spavaćoj sobi.
Teskoba zbog toga što ga neko prati. Tajne. Dvostruka igra. Trole. Žene.
Vanja. Sve je uzimalo svoj danak, teralo ga da postupa neracionalno, a ako
nastavi ovako, postojala je šansa da mu ne dozvole da poseti Hindea.
Organizacije poput policije bile su spremne da prihvate samo određenu
količinu sukoba bez rezultata, toga je bio i više nego svestan.
Legao je na krevet. Zatvorio je oči i pokušao da se isključi. Stan je bio
tih i miran. Bilo je lepo samo ležati tu. Pokušao je da diše mirno i meditira,
kao što ga je Lili naučila.
Duboki udasi. Ravnomerni. Spori. Pronađi mir.
Toliko je voleo Lili. Sećanje na nju uvek je stajalo odmah iza Sabinine
slike, njene konture su bile mekše i bleđe, ali uvek prisutne, poput neke
senke. Znao je zašto je ona broj dva. Zato što se stideo. Pustio je njihovu
ćerku. More ju im je oduzelo.
Osećaj gubitka odjednom ga je preplavio, postojano disanje odmah je
popustilo pred isprekidanim disanjem prepunim tuge. Osećao se kao da ga
nešto proganja. On sam i njegova sećanja. Nikad ih se neće rešiti.
Sednuvši, spazio je ručke plastične Troleove kese, koja je virila ispod
kreveta. I ona je bila tu, dokaz onoga ko je on zapravo. Napola skriveni pod
krevetom, stajali su dokumenti, naručeni i plaćeni, dokazi koji mogu da
uprljaju Vanjine roditelje. Šta su oni njemu zapravo učinili? Ništa. Ana je
jednostavno pokušala da zaštiti ćerku od čoveka koji je bio spreman na sve.
Valdemar ništa nije znao, kako je Ana rekla. To je bila nedvosmislena istina.
Ali, uprkos činjenici da su oboje nevini, želeo je da ih povredi, da ih kazni.
Oni mu čak nisu bili ni pravi neprijatelji. Sve je počivalo isključivo na njemu,
i samo njemu.
Njegovom najgorem neprijatelju.
Lagano je podigao kesu sa poda. Trebalo bi da to spali. Uništi. Nije
imao prava na njihove živote. Jedva da je polagao pravo na svoj. Kad bi samo
znao gde su mu šibice. U kuhinji, možda. Otišao je tamo i počeo sa fiokama.
Escajg u gornjoj. Ostali kuhinjski pribor u drugoj. Nije bilo šibica. Podmetači
i stolnjaci koje nikad nije koristio, u trećoj. Odjednom se oglasilo zvono na
vratima. Iznenađeno je pogledao u predsoblje. Nije mogao da se seti kad se to
poslednji put dogodilo. Verovatno je to bio neko ko je nešto hteo da mu
proda. Ili Jehovini svedoci. Zvono je ponovo zazvonilo. Odlučio je da ga
ignoriše; imao je posla i nije mogao sad da ih tera. Ali onda je začuo glas.
„Sebastijane. Otvori vrata. Znam da si unutra.”
Bila je to ona. Elinor Bergkvist. Ovo ne može biti istina. Šta ona traži
tu?
„Hajde, Sebastijane, otvori vrata!”
Ponovo je pozvonila. Ovog puta duže. Uporna je. Da li stvarno nekako
zna da je tu? Kad je u pitanju Elinor, to nije delovalo toliko nemoguće.
Ponovo zvonjava.
„Sebastijane!”
Opsovavši, Sebastijan je izašao iz kuhinje, gurnuo plastičnu kesu pod
krevet dok je prolazio pored gostinske sobe, izašao u predsoblje i cimnuo
vrata. Pokušao je da izgleda iznervirano koliko god je to moguće. Nije mu
bilo teško. Ne sa Elinor Bergkvist koja je stajala u hodniku. Imala je crni
kofer i radosno mu se osmehivala ispunjena iščekivanjem.
„Evo me”, bilo je prvo što je rekla. Nedvosmisleno kao i njen osmeh.
I njegov odgovor je bio nedvosmislen. „Šta ti tražiš tu, dođavola?”
„Mislim da znaš.” Podigla je ruku kao da želi da ga dodirne, možda ga
pomazi po obrazu. Sebastijan je instinktivno ustuknuo. Elinor mu se i dalje
smešila. „Možeš li da prihvatiš moj kofer?”
Sebastijan je odmahnuo glavom. „Zamolio sam te da odeš iz grada na
neko vreme. Sve dok ubica ne bude uhvaćen.” Pogledao ju je s ozbiljnim
izrazom lica. „Kako ne shvataš? U opasnosti si.”
Reagovala je tako što je sama podigla kofer i progurala se pored njega u
predsoblje. Pustio ju je. Ili, preciznije, nije stigao da je spreči. Elinor je imala
dara da ga hvata naprečac. Spustila je kofer.
„Jesam li zaista u opasnosti?” Napravila je još jedan korak i zatvorila
vrata za sobom. Okrenula se prema njemu. Prišla mu veoma blizu. S tim
njenim zelenim očima, bilo mu je teško da joj se suprotstavi. „Ili samo želiš
da budem ovde kod tebe?”
Ponovo je pružila ruku da ga dodirne. Ovog puta ju je pustio. Nije znao
zašto. U Elinor je postojalo nešto što nije mogao da definiše. Osetio je njen
dah. Sladak i svež, kao da je upravo posisala bombonu. Uvek spremna.
„Isto onoliko koliko ja želim tebe?”, nastavila je dok ga je mazila po
obrazu, vratu, i kad mu je ugurala ruku pod košulju. Iznervirao se i uzbudio u
isto vreme. Sreo je mnogo žena, ali nijednu kao što je ona. Ona ga
jednostavno nije slušala. Šta god je rekao, pretvarala je to u nešto drugo.
Nešto pozitivno. Za nju. Ona je bila utvrđena tačka u svom sopstvenom
svemiru.
Ponovo je pokušao. „Ono što sam rekao je istina. Nisam to izmislio.”
„Verujem ti”, rekla je Elinor izazovnim tonom koji je govorio upravo
suprotno. „Ali bolje je da ostanem ovde kod tebe nego da sama sedim u nekoj
hotelskoj sobi.” Uhvatila ga je za šaku i spustila je na svoju dojku. „Ovde je
mnogo lepše, i udobnije.”
Sebastijan je pokušao da se sabere. Elinor je pokazivala jasne znake
sklonosti ka proganjanju. Ono držanje za ruke prve večeri, cveće i telefonski
poziv istog dana, način na koji je protumačila upozorenje. Možda nije bila
bolesna u medicinskom smislu reči, ali njena veza sa Sebastijanom zaista je
bila nezdrava. Trebalo bi da je izbaci.
„Vodili smo ljubav samo kod mene”, Elinor mu je prošaputala u uvo.
„Nigde nismo vodili ljubav. Jebali smo se.”
„Nemoj sad da kvariš sve ružnim rečima.” Nežno ga je gricnula za uvo.
Mirisala je na sapun. Koža joj je bila meka i topla; skliznuo je šakom preko
njene dojke, po potiljku i vratu. Mora da joj objasni da ni u kom slučaju nije
izmislio ovu ludačku priču kako bi je primorao da se doseli kod njega. Da
mora da ga sluša. Da shvati da je ozbiljan.
Ali, ako je to bilo ono što želi, zašto onda stoji tu i radi ovo u
predsoblju? Zašto je privlači bliže i vodi je prema spavaćoj sobi? Te zelene
oči treba kriviti za to.
One su krive.
Bilo je nečega u vezi s njom.
Nekako je uvek prevazilazila njegov otpor.

Posle je ležao u krevetu dok je ona razgledala stan. Zapravo, dugo se nije
osećao ovako opušteno. Nije spavao u stanu ni sa kim još otkad je bio sa Lili.
Uvek je švrljao. Ali ono što je bilo iznenađujuće – nikad nije osećao krivicu.
Uobičajena postkoitalna teskoba bila je očigledno odsutna. Nerado je shvatio
da prosto leži tu i sluša kako Elinor tumara okolo. Zvučala je radosno.
Osmehnuo se kad je čuo njen radostan usklik zbog broja soba i mogućnosti.
„Kolika soba! Ovo će biti predivna trpezarija!”
Bar to nisu uradili u njegovom i Lilinom krevetu, govorio je sebi. A ovo
mesto ionako nikad nije bilo njihov pravi dom. Mnogo vremena su provodili
ovde, ali, kad su se venčali, preselili su se u Keln.
„Imaš čak i biblioteku!”
Stvarno je bilo nešto posebno u vezi sa ženom koja je razgledala sobe
koje ovih dana uopšte nije koristio. Bila je fascinantna na način koji nije
uspevao da definiše. Koliko god da ju je odlučno odbijao, ona se ponovo
vraćala. Kao elastična lopta koja upija energiju njegovog udarca. Nije ovo
imao na umu kad je otišao na predavanje o Jusiju Bjerlingu i sreo je. A opet,
mnoge stvari koje su se dogodile otada bile su neočekivane, u najmanju ruku.
Stvari o kojima je uspeo da ne razmišlja neko vreme. Šta god imao da kažeš o
Elinor, jedna činjenica je bila nedvosmislena. Skrenula mu je misli sa svega.
Vratila se posle nekoliko minuta. Obukla je njegovu košulju ne
zakopčavši dugmad. Riđa kosa joj je sijala i izgledala je kao glumica iz
nekog francuskog filma. Ženstvena i neodoljiva. Kao da je i ona sama gledala
taj film. Sela je na krevet, podvukla noge pod sebe i pogledala ga.
„Stan je ogroman.”
„Znam.”
„Zašto ga ne koristiš celog?”
„Za tebe je.”
Oči su joj zablistale, kao u nekog deteta na Badnje veče. „Stvarno?”
„Ne, ali šta god da kažem, ti ionako nećeš čuti.”
Nestašno ga je bocnula, ignorišući zlobne komentare kao i obično.
Delovalo je kao da nemaju nikakav efekat na nju. „Sredićemo ga, obećavam
ti.”
„Ništa mi nećemo srediti. Možeš da ostaneš ovde nekoliko dana. Ali
onda ćeš morati da se iseliš.”
„Naravno. Idemo lagano. Ako me ne želiš ovde, odmah ću otići.”
Zajahala ga je i poljubila u usta.
Sigurno je gledala taj film.
„U redu, dobro. Ne želim da živiš ovde.”
Osmehnula se na ovaj njegov pokušaj. Nije slušala. „Zašto ne? Brineš se
za mene, sam si to rekao. Ako sam tu, možeš da me čuvaš. I trebam ti.”
„Ne treba meni niko.”
„Ne laži, dušo. Neko ti ipak treba. To je zapanjujuće očigledno.”
Nije znao šta da kaže. Bila je u pravu. Zaista mu je trebao neko, ali ne
ona. Zaista ne ona. Nije sačekala da joj odgovori; otišla je u kuhinju da im
oboma skuva kafu. Ležao je u krevetu i slušao je. Zviždukala je dok je tražila
kafu.
 Niko to pre nije radio.
Ali to čak nije bilo ni najgore.
Najgore je bilo to što mu se, negde duboko, sve to sviđalo.

***

„Edvard Hinde želi da razgovara s vama.”

Anika je proturila glavu kroz odškrinuta Haraldsonova vrata. Podigao je
glavu sa fascikle iz koje je čitao, sedeći u jednoj od dve fotelje u prostoriji.
„Levhaga 2014, vizije i ciljevi”, pisalo je na koricama. Haraldson je bio tek
na drugoj stranu dokumenta od trideset, a na stolu ispred njega stajala je
sveska u koju je beležio fraze koje nije razumeo i oblasti iz kojih je morao da
stekne još znanja i sakupi informacije. Do sada je već ispunio skoro pola
stranice. Dvadeset pet procenata teksta bilo je bukvalno nerazumljivo. Iz
upravo tog razloga je bio presrećan što je dobio priliku da sve to ostavi po
strani i preusmeri se na važnije stvari.
„Zaista?”
„Da, zvao je jedan čuvar. Što pre možete.”
„Idem odmah tamo.”
Haraldson je skoro skočio iz fotelje i izašao. Konačno. Već nekoliko
puta je poželeo da ode u najstroži deo. Tek da svrati. Ali to je bio pipav
zadatak. Nije smeo da deluje previše nestrpljivo, ali nije želeo ni da izgubi
kontakt. Da mu izmakne bliskost koja se razvila među njima. Hinde je ovog
puta napravio prvi korak. Preuzeo je inicijativu. Bio je to dobar znak.
Haraldson se nadao da će se uskoro ponovo sresti. Ne može više da odlaže
Riksmordov zahtev za posetu. Moraće da im se odobri razgovor. Ali
Haraldson je želeo da dobije priliku da prvi bude tamo. Da reši slučaj.
Zamisli samo da mu Hinde dâ nešto veoma bitno. Zamisli kad bi na kraju ne
samo proslavljao godišnjicu braka već istovremeno čitao u jutarnjim
novinama da je serijski ubica koji teroriše Stokholm uhvaćen. Možda će
pisati da su nepotvrđeni izvori naglasili da je ključne delove slagalice
obezbedilo osoblje Levhage. U najboljem slučaju, spomenuće njegovo ime.
Jučerašnji Ekspresen povezao je Edvarda Hindea i skorašnja ubistva. Nije
rekao da je Hinde na bilo koji način umešan, ali neko im je očigledno dao
podatke da postoje sličnosti u modusu operandi. Danas su zauzimali stav da
je u pitanju neki imitator, kako je Haraldson primetio na internetu. Žrtve iz
devedesetih ponovo su bile na naslovnim stranicama. Bila je tu i mala
činjenična rubrika o Hindeu, kratak sažetak o tome šta se onomad događalo.
Ubica je uhvaćen, a osoba odgovorna za rešavanje slučaja radi u
Levhagi, gde je Hinde zatočen.
Biće to udarna vest.
Još uvek se smešio dok je koračao prema ćeliji Edvarda Hindea.
„Delujete srećno.” Kao i obično, Edvard je sedeo na krevetu, naslonjen
na zid, podignutih kolena. „Da li se nešto lepo dogodilo?”
Stolica je bila izvučena ispod stola i postavljena okrenuta ka krevetu.
Haraldson je seo. Nije mogao da počne priču o tome koliko se nadao ovom
sastanku, ali je u isto vreme želeo da Hinde ostane dobro raspoložen; izgleda
da je voleo ćaskanje u kakvo su se upuštali do sada. A Haraldson je imao
nekoliko razloga da bude srećan.
„Sutra nam je godišnjica braka. Dženi i meni.”
Što ga je podsetilo... Haraldson se brzo osvrnuo da vidi može li negde da
primeti fotografiju svoje supruge. Izgleda da nije bila izložena. Svejedno. Pa
šta ako se fotografija upravnikove supruge nalazi na zidu Hindeove ćelije?
„To je lepo”, rekao je Hinde. „Koliko godina?”
„Pet.”
„Drvena.”
„Baš lepo što to znate! Ne zna to mnogo ljudi.” Haraldson je bio iskreno
impresioniran. Pre nekoliko meseci potražio je to preko Gugla.
„Iznenadili biste se koliko toga znam”, rekao je Edvard, shvativši da
zvuči mnogo uobraženije nego što je nameravao.
„Trebalo bi da učestvujete u nekom od onih TV kvizova.”
„Da... ali mislim da se to neće dogoditi.”
„Neće.”
Hinde je sa pažnjom posmatrao kako Haraldson ćuti. Plan za budućnost
počeo je da se uobličava. Kako bi ostao sasvim siguran, bilo mu je potrebno
nekoliko stvari. Tomas Haraldson mogao bi većinu da mu nabavi. Njegovih
dvesta četrdeset minuta na kompjuteru, večeras, obezbediće mu ostale.
Edvard je već znao da Haraldsonu sutra pada godišnjica braka. Baš kao što je
od početka znao da je novi upravnik nekad bio policajac. Obavio je opsežnu
istragu kad je čuo da će Levhaga dobiti novu upravu. Da Haraldson nije sam
spomenuo godišnjicu, Hinde bi pokušao da navede razgovor na tu stranu. Sad
to nije morao.
„Kako ćete proslaviti?”, pitao je sa iskrenošću u glasu. „Vašu godišnjicu
braka”, brzo je pojasnio.
„Doručak u krevetu za početak, a onda, pričao sam i sa njenim šefom s
posla i sredio da dobije nekoliko sati slobodno. Pre ručka povešće je
automobil i popodne će provesti u luksuznom salonu.”
„Gde radi?”
„U firmi koja se zove BDO; računovođe. Onda ćemo uveče imati
posebnu večeru.”
„To je onda dan prepun posebnih poklona.”
„A dobija i drvo jabuke. Ingrid meri. Za naš vrt.”
„Veoma ste pažljivi.”
„Vredi, kad je ona u pitanju.”
„Siguran sam da je tako.”
Dva čoveka ponovo su zaćutala, ali tišina ni najmanje nije bila
neprijatna ili čudna. Haraldson je shvatio da je skoro radostan što sedi tu.
Iznenadio se koliko je prijatno ćaskati sa Hindeom. Slušao je. Stvarno slušao.
Osim Dženi, Haraldson nije mogao da se seti nikoga ko je bio toliko iskreno
zainteresovan i toliko... ohrabrujući. Ali, i pored toga što je uspostavio pravu
vezu sa Hindeom, ne sme da zaboravi svrhu posete.
„Siguran sam da razumete, imam neka pitanja na koja bih voleo da mi
odgovorite.” Nadao se da nije previše direktan. Napadan. Nije želeo da Hinde
stekne utisak da se sreću samo da bi ga Haraldson na neki način iskoristio.
To očigledno nije bio nikakav problem; Hinde je spustio noge sa kreveta
i nagnuo se napred. „Odlično, jer ima nekih stvari koje ja želim.” Edvard se
razoružavajuće osmehnuo i široko raširio ruke. „Ovo je na obostrano
zadovoljstvo.”
„Jeste”, rekao je Haraldson uzvrativši mu osmehom, uveren da je on
onaj koji će najviše izvući iz ovoga. Sa čim bi se i Hinde složio. Jer je on bio
onaj koji ima najviše da izgubi.
Dve stvari.
Ispalo je da Hinde želi dve stvari, od kojih nijednu Haraldson nije imao
kod sebe. Niti je mogao da dođe do njih u Levhagi, bar ne a da ne izazove
lavinu neprijatnih pitanja. Zato je izašao iz ćelije, vratio se u kancelariju i
rekao Aniki da će izaći nakratko. Seo je u auto i odvezao se do malog tržnog
centra.
Dve stvari. Dve brze posete dvema radnjama. U povratku je pogledao
ono što je kupio i što je stajalo na suvozačkom sedištu, i pokušavao da shvati
zašto Hindeu to treba. Isto tako se pitao da li je pogrešno ili neetički da mu to
dâ. Odlučio je da nije. Obe stvari su bili potpuno bezopasni proizvodi. Nije
da je na taj način omogućavao Hindeu pristup oružju, niti bilo šta slično.
Jedna stvar bio je običan lek koji se može kupiti bez recepta. A drugo je bilo
povrće. Korensko povrće, valjda. Haraldson nije bio siguran.
Stao je na svoje parking-mesto, uzeo kese i otišao pravo u najstroži deo.
Morao je da se spreči da potrči. Osećao je da se nalazi na minut daleko od
rešenja. Pažljivo je razmislio šta će pitati Hindea. Danas će mu očigledno biti
dozvoljena dva pitanja. To bi trebalo da bude dovoljno.
Čuvari su otvorili vrata najstrožeg dela i jedan od njih otpratio ga je do
Hindeove ćelije. Haraldson je strpao dve male kese pod tanki sako; nije bilo
potrebe da se pobuđuje radoznalost oko toga što donosi nešto osuđenom
serijskom ubici. Hinde je još uvek sedeo na krevetu, gde ga je Haraldson i
ostavio. Sačekao je da se vrata sasvim zatvore pre nego što je prekinuo tišinu.
„Jeste li nabavili?”
Haraldson je izvadio kese ispod sakoa i gurnuo ruku u jednu od njih.
Prišao je krevetu i lagano, skoro dramatično, spustio teglu iz supermarketa na
noćni stočić. Hinde je pogledao predmet i klimnuo.
„Šta želite da pitate?”
„Da li znate ko je ubio one četiri žene?”
„Da.”
„Ko?”
Hinde je zatvorio oči i duboko udahnuo. Pokušao je da sakrije
razočaranje. Kako je to moguće? Haraldson je imao dovoljno vremena da se
pripremi za ovaj sastanak. Imao je priliku da izvuče najviše što može iz
pitanja koja postavlja. Zašto mu onda „Ko je ubio one četiri žene?” nije bilo
prvo pitanje? Hinde je znao odgovor. Novi upravnik samo je potvrdio
Hindeove stavove o onima koji rade u zatvorskom sistemu. Nije to bilo
područje koje je privlačilo najbriljantnije umove društva. Bar ne kad su u
pitanju oni koji odlaze kući na kraju radnog dana. Hinde je tiho uzdahnuo.
Ovo je bilo previše lako. Izazov prosto nije postojao. Bilo je dosadno.
„‘Ko’ je već drugo pitanje”, rekao je, skoro namerno preterujući u
jasnoći.
Haraldson je tiho opsovao. Ovo nije krenulo po planu. Prvo pitanje
trebalo je da mu obezbedi ime, a drugo lokaciju na kojoj će policija – kad im
Haraldson to dojavi – pronaći ubicu. Bio je previše nestrpljiv. Sad će imati
samo ime. Ali i to će biti dovoljno. Bilo je to više nego što je imao Riksmord.
I dalje će to biti izuzetno bitna informacija. I dalje će on biti taj koji je rešio
slučaj.
Haraldson je izvadio kesu iz apoteke. Nije znao skoro ništa o sadržaju te
flašice. Nikad to nije koristio. Delovalo je prilično odvratno. Oklevao je
kratko s kesom u ruci. Nekako je ovo delovalo isto kao kad mu je davao
Dženinu fotografiju: nagrizajuća sumnja da nešto ne radi kako treba. Da pravi
grešku. Doneo je hitru odluku i dobacio flašicu Hindeu.
„Ko ih je ubio?”
Tišina. Hinde je pažljivo pregledao flašicu pre nego što je pogledao
Haraldsona. Izgledao je kao da želi da odloži odgovor, kao porota u nekoj
filmskoj drami u sudnici. Da pojača napetost.
„Jedan čovek kog poznajem”, na kraju je rekao.
„To nije odgovor.” U Haraldsonovom glasu moglo se čuti skoro dečje
razočaranje. Kao da mu je pet godina i da je otvorio paket subotnjih slatkiša i
otkrio da je on put povrća.
Hinde je slegnuo ramenima. „Ne mogu da budem odgovoran za
činjenicu da postavljate pogrešna pitanja.”
„Pitao sam vas ko je to.”
„Trebalo je da pitate kako se zove.”
Tišina. Odmerenim pokretima Hinde se nagnuo i spustio flašicu na
noćni stočić. Haraldson je pogledom pratio njegove pokrete. Možda bi
trebalo da mu je oduzme. I sam bog zna da je Hinde nije zaslužio. Haraldson
je svoje prvo pitanje zaista loše sročio, ali Hinde je drugo zaobišao.
 „Ima još nešto što mi treba.”
Haraldson se koncentrisao. Jedan zahtev, jedno pitanje. Nije još bilo
kasno da izađe odavde kao pobednik. „A šta bi to bilo?”
„Želim da sutra pozovem Vanju Litner u Riksmord.”
„Zašto?”
„Želim da pričam s njom.”
„U redu. Kako se zove čovek koji je ubio one četiri žene?” Haraldson je
jedva uspeo da ostane u sedećem položaju. Bio je toliko blizu.
Edvard je lagano odmahnuo glavom. „Nemate više prava na odgovore.”
„Složio sam se da pozovete Vanju Litner, zar ne?” To je bilo to,
Haraldson jednostavno nije više mogao da sedi. Ustao je i koraknuo prema
krevetu. „To vredi još jednog odgovora.”
„Ali pitali ste me zašto želim da je pozovem. Rekao sam vam. Iskreno.”
Haraldson se zaledio, potpuno ispražnjen. Njegovo „zašto?” bilo je čist
refleks. Nije to bilo čak ni pitanje. Bilo je očigledno da Hinde želi da priča s
njom, inače ne bi tražio dozvolu da je pozove, zar ne? To se ne računa. Hinde
je varao. Ali Haraldson je umeo da uzvrati kad je neophodno. Rukavice su
bile skinute.
„Možete da zaboravite na telefonski poziv”, rekao je, podvlačeći svoje
reči upirući prstom u Hindea, „osim ako mi ne kažete ime.”
„Nemoj prekršiti obećanje koje si mi dao, Tomase. Ne pokušavaj to sa
mnom.”
Haraldson je odjednom ugledao drugačijeg Hindea, uprkos činjenici da
ovaj nije pomerio nijedan mišić, niti podigao glas. Pogled mu se smračio. U
njegovim rečima bilo je neke snage koju Haraldson ranije nije čuo. U glasu
mu je obitavala pretnja.
Smrtna pretnja.
Haraldson je stekao utisak da je poslednje što su četiri žene, koje je
Hinde ubio, videle pre nego što su umrle, bio čovek koji je sedeo pred njim.
Počeo je da uzmiče prema vratima.
„Vratiću se.”
„Uvek si dobrodošao.”
Stari Hinde vratio se dok se smireno naginjao i hitro sklanjao flašicu i
teglu na krevet, izvan vidokruga. Metamorfoza se odigrala toliko brzo da
Haraldson nije bio siguran da li se to što je video uopšte dogodilo, ali pogled
na naježene dlake na podlaktici potvrdio mu je da jeste.
„Imaćeš svoje ime”, rekao je Hinde tiho. „Kad uradiš poslednju stvar.”
„Šta to?” I Haraldson je šaputao.
„Samo kaži ‘da’.”
„Kada?”
„Shvatićeš kada. Samo kaži ‘da’. I onda ću odgovoriti na još jedno
pitanje.”
Uz poslednji kratki pogled na Hindea, Haraldson je izašao iz ćelije. Ovo
se nije odvijalo po planu. Ni najmanje. Ali imao je još jednu šansu. Kaži
„da”. Šta Hinde uopšte želi s tim? Kakva li on posla ima sa Vanjom Litner?
Šta će da radi sa stvarima koje mu je Haraldson dao? Mnogo pitanja. Previše
da bi Haraldson mogao da se koncentriše na „Levhaga 2014, vizije i ciljevi”.
Odlučio je da iskoristi klizno radno vreme i ode kući. Kod Dženi.

SEBASTIJAN SE PROBUDIO U PET. Spavao je bolje nego što je očekivao. San

ga je probudio kao i uvek, ali nedostajao mu je deo one razarajuće snage koju
je ponekad imao. Opustio je desnu šaku i oprezno se proteglio. Ona je ležala
pored njega.
Izvukao se iz kreveta i navukao gaće. Otišao je da vidi da li su stigle
novine. Vrata svih ostalih soba bila su širom otvorena. Onako kako ih je
ostavila. Uz izvesnu dozu oklevanja, prišao im je. Nekoliko godina nije
ulazio u te tri sobe, pa nije uspeo da ne pogleda u njih pre nego što je
pozatvarao vrata. Bio je to zaista divan stan, ako bi ga posmatrao novim
očima. Njenim očima. A posebno kad nisko jutarnje sunce nadire kroz velike
prozore. Ali otvorena vrata i prostorije iza njih pripadale su nekom drugom
životu. Životu kog nije želeo da se seća. I sama činjenica da je Elinor nekako
nasilno ušla u njega bila je dovoljna promena. Ostatak njegovog života ostaće
nedirnut i netaknut.
Sinoć su razgovarali o svemu i svačemu. On i Elinor. U kuhinji.
Ispričala mu je za Haralda, bivšeg supruga, koji se jednog dana vratio kući i
rekao joj da želi razvod. Tek tako. Upoznao je neku drugu. Očigledno joj je
to bilo izuzetno bolno. Počela je da sumnja u sebe, rekla je. To se dogodilo
pre nekoliko godina. Pokušala je sa internet zabavljanjem neko vreme, ali
nikog nije upoznala. Bilo je teško. Šta je sa njim? Zašto je on sam? Sebastijan
je uspešno izbegao ovo pitanje. Pustio ju je da priča dok je sedeo uz šoljicu
kafe i slušao besmisleno brbljanje i analizu seksa i odnosa iz ženskih
časopisa. Čudno, ali nije prezreo svaku reč, što je uglavnom bio slučaj.
Verovatno je bio slab i snužden zbog svega što se dogodilo, ali, kako god da
je sagledao situaciju, dolazio je do istog zaključka.
Sviđalo mu se što je ona tu.
Mnogo se smejala, održavala je normalan, lagodan razgovor i nije
obraćala previše pažnje na njega. Bilo je čudno biti u društvu nekoga ko
uopšte ne reaguje na njegove sarkastične komentare. Nije imao želju da se
nastavlja. Bila je zabavna. U njegov stan je unela običan, svakodnevni život.
Nije znao da li želi da ima veze s tim, ali bilo je to skretanje pažnje. Nešto
novo.
Spustio je jutarnje novine na sto, uzeo telefon i pozvao Trolea. On se i
dalje nije javljao. Teskoba se vratila. Zašto mu se ne javlja? Nešto se sigurno
dogodilo. Odjednom je osetio snažan poriv da se odvuče u krevet sa Elinor.
Da pritisne dugme za pauzu i zaustavi stvarnost. Da sve ignoriše. Odjednom
je shvatio šta mu ona znači. Bila je neko za koga može da se uhvati kad stvari
krenu loše. Neko kome je uvek bilo drago što ga vidi. Neko ko je zaboravljao
sve neprijatne stvari koje joj je govorio.
Shvatio je veoma jasno zašto nije osećao krivicu kad je govorio o Lili.
Elinor je bila poput kućnog ljubimca.
Neki ljudi su nabavljali psa, ali on je završio sa Elinor Bergkvist.
Zadovoljan što je definisao njihov odnos, skuvao je kafu i pročitao
novine. Otišao je do „Seven-ileven” prodavnice iza ćoška i kupio im oboma
doručak, a za Elinor i ručak. Nije želeo da ona mora da ide i kupuje hranu;
želeo je da ostane unutra za svaki slučaj.
Sedela je u kuhinji, u njegovoj košulji, kad se vratio.
„O, izašao si i kupio nam doručak! Tako si sladak.”
Počeo je da otpakuje hranu. „Ne želim da izlaziš. Moraš da ostaneš u
stanu.”
„Zar ne preteruješ malo?” Prišla mu je i poljubila ga u obraz, a onda
skočila i sela na kuhinjski pult. „Mislim, neću nestati ako na neko vreme
izađem napolje.”
Sebastijan je uzdahnuo. Nije imao snage da se svađa s njom. „Možeš li
samo da uradiš kako ti kažem, molim te? Molim te?”
„Naravno. Ali u tom slučaju moraćeš da odeš u kupovinu za večeru kad
se budeš vraćao kući. Napraviću ti spisak.” Skočila je sa pulta. „Olovka i
papir?”
Sebastijan je pokazao na jednu fioku ispod pulta na kom je sedela.
Elinor ju je otvorila i izvadila crnu olovku i mali blok. Sela je za sto i počela
da piše.
„Testenina, biftek, salata, vlašac, žuti šećer, balzamiko sirće, teleći
bujon, kukuruzno brašno. Kaži mi ako imaš već nešto od ovoga.” Zaćutala je.
„Imaš puter, pretpostavljam? Šta je sa crnim vinom?”
„Ne pijem.”
Elinor je digla pogled sa spiska sa iznenađenjem na licu. „Uopšte?”
„Ne alkohol, ne.”
„Zašto ne?”
Imao je razloga. Pre nekoliko godina proveo je nekoliko meseci
pokušavajući da izbegne san pomoću pića i skoro završio kao alkoholičar
povrh svega ostalog. Lako je razvijao zavisnost. Imao je problema kad je u
pitanju postavljanje granica. Ništa što je ona trebalo da zna.
„Jednostavno ne pijem”, odgovorio je uz sleganje ramenima.
„Ali, ako ti je usput, možeš li da kupiš flašu crnog za preliv? Neće ti
smetati ako ja popijem jednu čašu?”
„Neće.”
„Možda bi više voleo krompir umesto testenine?”
„Nije mi bitno.”
„U redu. Postoji li neki desert koji posebno voliš?”
„Ne.”
„U tom slučaju, ja ću odlučiti.”
Nastavila je da piše. On je nastavio da doručkuje. Normalnost i
svakodnevni život. Nikad u životu nije išao u prodavnicu sa spiskom. Ali isto
tako nikad nije upoznao nekog poput Elinor.

SEBASTIJAN JE ODLUČIO DA SE prošeta; koračao je kroz grad Ulicom

Kronoberg i stigao u Riksmord pre svih. Seo je u Sobu i čekao ostale. Uzeo je
telefon i pozvao broj koji je do sada nebrojeno puta pokušao. Uprkos
činjenici da se Trole još uvek nije javljao, ovo je još podiglo nivo teskobe u
njemu. Posle doručka se vratio u krevet sa Elinor. Sa čisto seksualnog
stanovišta, veoma dobro su se slagali. Nije to bila ljubav. Zaista nije. Ali
nešto jeste bilo. Ljubav boli. Ovo ne.
Pre nego što je otišao, Elinor mu je pripremila čistu košulju i zamolila
ga da se obrije. Život je čudan. Njegovo skorašnje putovanje bilo je toliko
intenzivno da ga uskoro ništa više neće moći iznenaditi. Ali morao je da
pronađe Trolea. Pitanje je bilo kako to da izvede. Da li da zamoli Bilija za
pomoć? Nije morao da mu kaže celu istinu, ali mogao bi da kaže svom kolegi
da je krenuo da vidi Trolea i shvatio da ga neko prati. Ne bi bilo nategnuto
kad bi rekao da je zamolio starog kolegu za pomoć. Bili je uglavnom veoma
dobro čuvao tajne, a odnos sa Vanjom trenutno mu je delovao napeto, tako da
je postojala mala šansa da će tajna procuriti na tu stranu. Bilo je očigledno da
je Bili počeo da se probija kroz hijerarhiju, a da se Vanja tome opire. Nikad
to ne bi priznala, naravno, ali Sebastijanu je bilo jasno da ona smatra kako se
Bili donekle uobrazio. Grupa je uvek radila najbolje kada je svako prihvatao
svoju ulogu i nije preispitivao uloge drugih. Zato nikad nije uspevao da se
uklopi u grupu; preispitivanje mu je bilo druga priroda. Bili ga je stvarno
impresionirao i dokazao je da ume da bude veoma dobar policajac. Mimo
ovlašćenja je pomogao Sebastijanu u Vesterosu, kada je trebalo pronaći Anu
Erikson i njenu trenutnu adresu. Mogao bi biti koristan saveznik i u potrazi za
Troleom. Sebastijan je nameravao da svrati kod Trolea u stan, posle
jutrošnjeg sastanka. Ako ništa ne pronađe tamo, porazgovaraće sa Bilijem.
Zadovoljan ovim planom, izašao je i sipao kafu iz aparata u trpezariji.
Sabirao je misli i obećao sebi da se danas neće svađati ni sa Vanjom, ni sa
Torkelom. Morao je da zaštiti svoje prisustvo u timu, da bude kooperativan, a
ne da se sukobljava.
Trideset minuta i dve šoljice kafe kasnije, i ostali su nahrupili. Jedva da
su ga i pogledali, iako je na sebi imao čistu košulju. Zar dve žene ne
primećuju tako nešto, ako to već ne čine muškarci?
 Ursula je prva ušla, okrenuvši se prema ostalima dok je spuštala fasciklu
koju je nosila na sto. „Mogu li da počnem? Imam izveštaj sa obdukcije Anete
Vilen.”
„Počni”, rekao je Torkel.
Ursula je izložila nekoliko uvećanih fotografija Anetinog unakaženog
golog tela. Rana na vratu je zjapila. To je bio prvi put da ju je Sebastijan
video mrtvu i uticalo je na njega mnogo više nego što je očekivao. Bilo je
teško napraviti emotivni skok sa slike koju imao o njoj dok je bila živa, u
onoj haljini, topla i očajna za ljubavlju, na to kako je sada izgledala na
fotografijama. Ursula je izvadila još jedan slajd njenog prerezanog grkljana.
„Dušnik i karotidna arterija prerezani. U jednom potezu prema spolja.
Potpuno isto kao ostale.”
„Da li je osetila to?”
Ursula je pogledala Sebastijana. Nije bilo sumnje da je ovo pitanje
postavio iskreno. Odgovorila mu je bez mrvice empatije.
„Bilo je veoma brzo. Gušila se pre nego što je iskrvarila nasmrt, tako da
je brzo bilo gotovo. Relativno brzo.”
Sebastijan nije odgovorio. Izgledao je još bleđe. Ursula se obratila
ostalima. Zaslužio je da pati.
„Teško je odrediti tačno vreme napada. Ležala je direktno izložena
suncu. Ali, ako ju je Sebastijan ostavio u pet, onda se ubica svakako pojavio
vrlo brzo posle toga. Preliminarna procena je između pet i deset ujutro.”
„To znači da je pratio Sebastijana do stana?”
„To je razumna pretpostavka. A posebno zato što sada znamo da je
Sebastijana neko pratio.”
Prostorija je zapala u muk, a tišinu je izazvala blizina između
Sebastijana i ubice. Sebastijan je grozničavo pretraživao sećanje na to
sudbonosno jutro. Da li je video nekoga? Nešto? Da li je susreo nekoga na
stepeništu? Da li je čuo kako se neka vrata zatvaraju i okrenuo se da vidi?
Spazio nešto? Ali nije bilo ničeg.
„Nikog nisam video, ali opet, nisam ni gledao.”
„Nisi. Pretpostavljam da si želeo da se udaljiš što je pre moguće.
Prijatan doručak ne deluje kao nešto što ti odgovara”, Vanja je rekla gorko.
Sebastijan je spustio pogled. Nije želeo da joj odgovori. Nije nameravao da
joj odgovori. Nije želeo da se upušta u to ponovo. Saradnja, ne sukobljavanje.
Torkel se uključio u razgovor. „Poslaćemo par policajaca da sprovedu
istragu od vrata do vrata, sad kad smo suzili vremenski okvir. Jedan od
komšija je možda video nekog ko se muvao okolo.”
„Idealno bi bilo u blizini plavog forda fokusa”, ubacio se Bili.
„Dokle smo stigli s tim automobilima?”, pitao je Torkel.
„Nismo izvukli ništa više iz fokusa, a tojota je prošla dosta naplatnih
rampi; najskorije je bilo juče ujutro.
Začulo se kucanje na vratima i jedan mladi pozornik je ušao, izgledajući
potreseno. „Izvinite, ali, Vanja, imaš poziv. Izgleda da je nešto bitno.”
„Moraće da sačeka, usred smo sastanka.”
„Poziv je iz Levhage. Edvard Hinde zove...”
Svi su se ukočili. Na trenutak su pomislili da nisu dobro čuli.
„Jesi li siguran?”, pitala je Vanja, zvučeći sumnjičavo. „Edvard Hinde?”
„Tako je rekao.”
Vanja je privukla telefon koji je stajao na stolu prema sebi. „Prebaci
poziv, molim te.”
Mladi pozornik hitro se okrenuo i izašao. Vanja se nagnula, čekajući
vezu. I ostali su se primakli. Kao da je bledosmeđi plastični aparat na stolu
postao centar gravitacije u prostoriji i sve ih privukao k sebi. Bili je stajao
pored Vanje držeći šaku na dugmetu za prebacivanje na zvučnik; u isto
vreme je stavio svoj mobilni telefon pored zvučnika drugom rukom. Svi su
čekali u tišini. Samo je Sebastijan ostao na svom mestu, donekle udaljen.
Grozničavo je pokušavao da shvati šta se to događa. Zašto Hinde zove? Koja
je svrha ovog poziva? Da li bi trebalo da ga spreči? Ovo nije zvučalo dobro,
osećao je instinktivno. Kao i obično, Hinde je bio korak ispred njega.
Delovao je.
Oni su reagovali.
Nikad nije bilo obrnuto.
Zvonjava telefona ih je sve prepala, iako su sve vreme to čekali. Bili je
istovremeno pritisnuo dugme za prebacivanje na zvučnik i snimanje na
telefonu. Meki i šuplji šum dopro je iz zvučnika. Neko je bio sa druge strane.
Odjednom je Hinde bio sa njima. Nesvesno, Vanja se nagnula još niže, kao
da pokušava da čuje da li je on stvarno tamo, u tišini.
„Vanja Litner...”
Odgovor je stigao jasno i glasno. „Ovde Edvard Hinde. Ne znam da li
me se sećate.”
To je zaista bio on. Savršeno modulisan glas. Pribran, usredsređen, a iza
te pribranosti znanje o tome da je u prednosti. Ovo je očigledno bio njegov
sledeći potez. Sebastijan je mogao da ga vidi u glavi. Osmeh, hladne
vodnjikave oči, telefon blizu usana.
Vanja je pokušala da zvuči podjednako pribrano. „Da, sećam se.”
„Kako ste?” Hindeov glas bio je opušten, prisan. Kao da je pozvao
starog prijatelja da malo proćaska.
„Šta želite?”, skoro je prosiktala Vanja. „Zašto me zovete?”
Čuli su kako se Edvard glasno smeje.
„Vanja, ovo mi je prvi telefonski razgovor nakon mnogo, veoma mnogo
vremena. Možemo li malo da ga produžimo?”
„Ja sam mislila da vama pozivi nisu dozvoljeni.”
„Napravili su izuzetak.”
„Zašto?”
Sebastijan je napravio korak prema Vanji. Sebi je postavio isto to
pitanje. Neko se u Levhagi dogovorio nešto sa Hindeom. I verovatno daleko
lošije prošao. Osećao je da bi ovaj razgovor trebalo odmah prekinuti.
Hindeov glas bio je previše zaigran, previše prisan. Previše zadovoljan
samim sobom. U njemu je čuo nešto što je nasmrt prepalo Sebastijana. To je
bila njegova ćerka, u razgovoru sa čovekom koji uvek ima neki plan. Koji ga
uvek sprovede. Torkel je video da se Sebastijan sprema da krene i zaustavio
ga je oštrim pogledom. Sebastijan je oklevao. Njegova ovlašćenja bila su
slabija nego ikad. Izgubio je Torkelovo poverenje. Molećivo je pogledao
privremenog šefa, ali Torkel je odmahnuo glavom. U međuvremenu,
razgovor se nastavio.
„Imam jednu informaciju koju bi morala da znaš.”
„Slušam.”
„Samo ti. Zato što pretpostavljam da i ostali slušaju u ovom trenutku.”
Vanja je upitno pogledala Torkela, koji joj je kratko klimnuo. Po svemu
sudeći, Edvard je znao da Vanja nikad ne bi primila ovaj poziv sama, a
laganje se činilo rizičnijim.
„Tako je.”
„Informacija koju želim da ti saopštim samo je za tvoje uši. Ali možda
nećeš moći da dođeš i posetiš me ponovo?”
„Zašto to kažete?”
„Sebastijan je bio veoma zaštitnički raspoložen prema tebi. Skoro kao da
je mislio da se ti ne bi mogla sama nositi sa mnom. Je li on tu?”
Sebastijan je odgovorio ne tražeći Torkelovu dozvolu. Prišao je i stao
pored Vanje.
„Tu sam. Šta hoćeš?”
„Vanja može da dođe i porazgovara sa mnom, zar ne? Molim te?”
„Zašto? Ako imaš nešto da kažeš, možeš to i sada da uradiš.”
„Ne. Hoću samo Vanju. Licem u lice.”
„Nikad”, Sebastijan je čuo sebe kako ovo izgovara.
Ali bilo je kasno. Začuo se klepet kad je slušalica spuštena i šuplji zvuk
nestao. Veza je prekinuta. Hinde je otišao. Vanja je ustala, odlučnog izraza na
licu. Sebastijan je istog trena shvatio kuda je krenula.
„Ne, Vanja. Ne čini to. Ne idi tamo.”
Popreko ga je pogledala. „Jer?”
„On ti neće ništa dati. Samo traži pažnju. Znam Edvarda Hindea.”
„Čekaj malo. Sumnjamo da je umešan. Zove i nudi informaciju. Da li
treba to da ignorišemo?”
„Da.”
Sebastijan ju je molećivo gledao. Kao da će to nešto promeniti. Osećao
je kako mu sve curi kroz prste, ali mora da se bori i dalje. Znao je da ne sme
da popusti, ni pod kakvim okolnostima. Ne opet. Vanja ne sme da ode tamo.
Nema šanse.
„Da li zato što nije zvao tebe? Je li to problem? Činjenica da meni hoće
da saopšti nešto?!” Vanja je uhvatila njegov pogled, spremna na borbu do
kraja.
„Ne – opasno je!”
 „O čemu pričaš, dođavola? Mogu da se staram o sebi.” Okrenula se i
zatražila Torkelovu podršku. Koja je odmah usledila. Skoro da ju je
iznenadila.
„Možeš da ideš. Trebalo bi da saznamo šta hoće.”
„A šta je sa odobrenjem za posetu?”
„Srediću to.”
„Ah, sad možeš da je središ”, promrmljao je Sebastijan.
Torkel se pretvarao da to nije čuo.
„Mogu da ti namestim bubicu”, rekao je Bili, krenuvši prema vratima.
Vanja ga je zaustavila. „Nemoj. Ako primeti, mogao bi da zaveže.”
„Nema on ništa da ti kaže, ništa bitno u svakom slučaju”, rekao je
Sebastijan, odlučan da ne odustane. „Samo će da kruži oko poente. Pričaće ti
kojekakve gluposti... Lagarije.”
Vanja je prekinula Sebastijana. „Ako je tako, onda vas dvojica zaista
imate nešto zajedničko.”
„Vanja...”
Sebastijan je gledao za njom dok je išla ka vratima. Bio je prestravljen;
krenula je Hindeu. Čudovištu. Nije smeo da odustane; poslednje reči koje joj
je uputio bile su samo bledi pokušaj.
„Bar mi dopusti da pođem s tobom.”
Njen odgovor nije bio nimalo prijatan. Nije ga čak ni pogledala. „Izvini,
ali nisi pozvan.” Rekavši to, izašla je.
Sebastijan je odjednom osetio da je nikad više neće videti. Da su svi
njegovi pokušaji da dopre do nje bili uzaludni. Skljokao se u stolicu. Svi su
ga pogledali, ne shvatajući. Već su znali koliko je Sebastijan sebičan, ali
reakcija na ovu situaciju delovala je ekstremno. Za Torkela je to bila
poslednja kap. Sebastijan je stvarno izgubio živce. Izgleda da je to što Vanja
sama odlazi Hindeu smatrao ličnim porazom. Podsetilo ga je na trenutak kad
mu je Sebastijan saopštio da je spavao sa svim ženama koje su ubijene.
Torkel je uočio istu mešavinu panike i tuge u njegovim očima. U toj prilici
bilo je razumljivo, ali sada ne. Sada je prosto bilo neprihvatljivo. I sama želja
da spreči Vanju, najbolju policajku u timu, da dobije informacije,
prevazilazila je sve moguće granice, bez obzira da li smatra da ona to ne
može, ili misli da je on sam trebalo da bude izabran.
Sebastijan ih je gledao, posebno Torkela; uočavao je odsustvo
razumevanja u njihovim pogledima, ali nije imao snage da im objašnjava.
Ionako nikad neće biti u stanju da sagledaju čitavu sliku; previše je složena.
Sebastijan se ukočio. Šta ako je to objašnjenje? Šta ako Hinde zna? Okrenuo
se Ursuli.
„Mogu li da pozajmim tvoj auto?”
Odmahnula je glavom. „Ne, Sebastijane.”
„Mogu li da pozajmim tvoj jebeni auto?!”
Ursula je zapanjeno pogledala Torkela, koji je takođe odmahivao
glavom. „Sad je dosta, Sebastijane.”
Sebastijan je bio razjaren. „Meni nije. Daj mi ključeve!”
„Sebastijane, ne možemo ovako doveka”, počeo je Torkel.
„U redu! Dobro!”, prasnuo je Sebastijan. „Izbaci me! Zabole me uvo!
Ali daj mi jebene ključeve od auta!”
Još jednom je pogledala Torkela, koji joj je odgovorio rezignirano
sležući ramenima, a onda je Ursula gurnula ruku u torbu, koja je visila na
naslonu stolice. Izvadila je ključeve i bacila ih prema Sebastijanu.
Skoro je istrčao iz prostorije.
Morao je da pronađe način da zaustavi Vanju.
Jedino što nije znao kako.
Protrčao je kroz zajedničku kancelariju, koja je inače bila oaza mira. Oni
koji su radili piljili su za njim ljubopitljivo, ali to ga nije zanimalo. Nadao se
da će Vanja morati da čeka neki od liftova koji su vodili do parkinga i da će
je stići ako krene stepenicama. Pored vrata koja su vodila iz kancelarije,
naleteo je na dve žene koje su nosile kafu. Jedna je ispustila svoju, ali
Sebastijan je protrčao bez zaustavljanja i širom otvorio vrata. Poleteo je niz
stepenice i brojao spratove dok je trčao. Treći, drugi, prvi; parking je
zauzimao dva sprata i nadao se da je Vanja parkirala na uobičajenom mestu,
na gornjem nivou. Naglo je otvorio teška, siva metalna vrata. Trčao je među
vozilima. Parking je bio skoro pun. Čuo je neki motor nedaleko od sebe i
potrčao u tom pravcu. Onda ju je ugledao. Upravo se isparkiravala, krenuvši
prema Fridhemsplanu.
 „Vanja! Čekaj!”
Verovatno ga nije videla. Ili ga je prosto ignorisala. U svakom slučaju,
nastavila je dalje. Gledao je kako automobil nestaje. Osvrnuo se. Shvatio je
da ne zna koji automobil je Ursulin. Ni gde ga je parkirala. Pogledao je
ključeve u ruci. Volvo. Potrčao je, pritiskajući crno dugme u nadi da će farovi
nekog vozila blesnuti i pozvati ga. Nije imao sreće. Trčao je po parkingu,
neprekidno pritiskajući dugme. Posle nekog vremena čuo je zvuk brave. Auto
je bio u daljem delu, najdalje od izlaza, i odgovarao na njegovo neprekidno
stiskanje uz ohrabrujuće bleskanje farova. Dotrčao je, otvorio vrata i ušao.
Petljao je s ključevima, ali uspeo je da pokrene motor.
Stisnuo je papučicu do poda, gume su zaškripale i krenuo je uz
proklizavanje.
I dalje nije imao nikakav plan.
Osim da vozi što brže može.
Da je zaustavi.

HARALDSONOVO JUTRO BILO JE TAČNO onakvo kakvom se nadao.

Budilnik se oglasio u šest i dvadeset, i on je odmah ustao. Dženi je
dubokim snom spavala na svojoj strani kreveta. Tiho je zatvorio vrata
spavaće sobe, navukao majicu i trenerku i sišao. Osećaj koji je imao dok je
išao ka kupatilu podsetio ga je na osećaj koji je imao kao dete kad su se
približavali Božići i rođendani: sve veća radost zbog krajnje savršenog dana
koji je bio pred njim. Otišao je u toalet i brzo se istuširao, a onda otišao u
kuhinju. Počeo je sa otapanjem čokolade u činiji, nad šerpom u kojoj je vrila
voda, a onda je u čokoladu zamočio jagode koje je kupio juče, na povratku
kući. Poslagao ih je na tanjir da se čokolada stvrdne, a onda pripremio toster i
tiganj. Tostirao je hleb. Ispekao je slaninu. Isekao dinju. Razbio četiri jajeta,
pomešao ih s mlekom i otopio maslac u tiganju. Ispekao je još tosta. Uključio
je čajnik i u šolju stavio kesicu čaja. Izvadio je sir i džem od malina iz
frižidera. Sve je poslagao na najveći poslužavnik koji su imali. Osećajući se
veoma zadovoljno sobom, proverio je, i sve je bilo kako treba. Na kraju je
otišao do automobila i otvorio pretinac. Izvadio je malu crvenu kutiju. Prsten.
Zlatan, sa jednim dijamantom i dva rubina. Nije Dženi dao poklon onog jutra
posle venčanja. Nije znao da se od njega to očekuje. Dženine prijateljice i
njegove koleginice bile su veoma iznenađene kad su čule da Dženi ništa nije
dobila. Ili kako je Margareta iz Vesteroske policije rekla: „Znači, Dženi je na
kraju ostala bez poklona posle prve bračne noći.” Kao da se činjenica što je
dobila Tomasa Haraldsona za muža nije računala. Dženi to nikad nije
spomenula. Nikad nije izustila ni reč razočaranja, ili dala neki znak da joj je
smetalo što nije dobila tradicionalni poklon. Ali sada će ga dobiti. Pet godina
kasnije. Bolje ikad nego nikad.
Haraldson je požurio unutra i stavio malu crvenu kutiju na poslužavnik.
Savršeno. Uzeo je poslužavnik i krenuo gore.
Bila je budna kad je ušao. Smešila mu se.
Toliko ju je voleo.
„Srećna godišnjica, dušo”, rekao je, spustivši poslužavnik na pod pre
nego što se sagnuo da je poljubi. Zagrlila ga je oko vrata i privukla ga k sebi.
„Srećna godišnjica i tebi.”
„Spremio sam doručak.”
„Znam, čula sam te.” Poljubila ga je .
Podigao je poslužavnik sa poda dok je ona lupala jastuke i slagala ih uza
zid. Seli su u krevet jedno pored drugog i jeli doručak. On joj je davao
jagode. Svideo joj se prsten.
Baš kao što je i očekivao, zakasnio je na posao.
Anika je već bila tamo kad je stigao. Naravno.
„Izvini što kasnim”, rekao je Haraldson kad je ušao zviždućući u
kancelariju. „Danas mi je godišnjica braka.”
Nije morao da se izvinjava Aniki, naravno; bio je to samo način da
zapodene priču o razlogu za slavlje. Želeo je da svi to znaju. Anika je
delovala blago zainteresovano.
„Shvatam. Čestitam.”
„Hvala ti.”
„Viktor je maločas zvao”, rekla je Anika. „Poslao je jedan imejl i tražio
odgovor što pre.”
„Šta piše?”
„Možete da pročitate”, rekla je Anika, klimnuvši u pravcu Haraldsonove
kancelarije. „Na vašem kompjuteru”, dodala je za svaki slučaj.
 „Možeš li da ga odštampaš? To je brže, moj kompjuter još uvek nije
uključen.”
„U redu.”
„Dobro – možeš li da mi ga doneseš, molim te?”
Ne sačekavši odgovor, ušao je u kancelariju, skinuo sako i seo za sto.
Uključio je kompjuter i uzeo „Levhaga 2014, vizije i ciljevi”. Imao je
vremena samo da otvori fasciklu kad je Anika pokucala na vrata, ušla i
predala mu papir.
„Hvala ti.”
Haraldson je spustio fasciklu na stranu i pročitao imejl.

Dragi Tomase,
Pišem ti u vezi sa telefonskim razgovorom Edvarda Hindea, koji si
juče odobrio. (Osim toga, ovo je nešto o čemu moramo da
porazgovaramo; voleo bih da budem uključen u izmene sigurnosnih
mera za zatvorenike.) Poziv od jutros znači da će Riksmord doći
kasnije tokom dana na razgovor s njim. Ovo nije problem što se mene
tiče, ali, kao i obično, moraš da odobriš zahtev za posetu.
Srdačno,
Viktor Bekman

Tomas je ponovo pročitao imejl. Hinde je pozvao Vanju Litner i ona

dolazi u Levhagu. Danas.
To nije dobro.
To uopšte nije dobro.
Haraldson je ustao i žurno izašao iz kancelarije.

Edvard Hinde sedeo je na uobičajenom mestu na gornjem spratu biblioteke i

čitao, kad je čuo nečije korake na stepeništu. Oblio ga je talas nezadovoljstva.
Da li je to neki novi zatvorenik? Ako jeste, moraće da porazgovara sa Igorom
u skoroj budućnosti da bi Igor tom novom momku objasnio da postoje neka
pravila koja se moraju poštovati. Njegova pravila.
Ali nije to bio nikakav novi momak. Bio je to Haraldson. Edvard je
sklopio knjigu o Napoleonu i odložio je. Haraldson je klimnuo čuvaru koji je
stajao nedaleko odatle, izvukao stolicu i seo nasuprot Edvarda. Nagnuo se
preko stola, sa željnim izrazom na licu.
„Hoću da budem tamo”, prošaputao je. Edvard nije znao da li to radi jer
su u biblioteci, ili da ih čuvar ne bi čuo. Nije bilo bitno.
„Gde da budeš?” Hinde se stvarno iskreno pitao.
„Hoću da budem prisutan kad budeš razgovarao sa Vanjom Litner.”
„Mislim da nećeš.”
„Ovo nije nešto o čemu može da se pregovara. Ja ću biti tamo.”
Haraldson je naglasio svoj stav skoro udarivši pesnicom po stolu. Zaustavio
ju je samo centimetar iznad površine. Zbog toga što su u biblioteci,
pretpostavio je Hinde. Nije postojao drugi razlog zašto čuvar ne bi mogao da
čuje udarac iz njihovog pravca.
„Mislim da nećeš”, Hinde je mirno ponovio.
„U tom slučaju, neću ti dozvoliti da je vidiš.”
Edvardov pogled se smračio, ali Haraldson se nije iznenadio. Imao je
spreman razlog.
„Nisam ti obećao da ću dozvoliti njenu posetu”, rekao je donekle
pakosno. „Rekao sam da možeš da joj telefoniraš, a ne da možeš da je vidiš.
To će te koštati jednog odgovora.”
U glavi, Hinde je video sebe kako ustaje, brzo se naginje, hvata
Haraldsona za glavu i udara njome o sto. Pre nego što bi upravnik ili čuvar
imali vremena da reaguju, video je sebe kako obilazi sto, hvata Haraldsonovu
glavu, stavlja dlanove na Haraldsonove slepoočnice i okreće je. Čuje kako
mu se vrat lomi.
Koliko god ova slika bila izazovna, nije nameravao to da uradi. Pa ipak,
došlo je vreme da mu pokaže ko je ovde glavni.
„Čini mi se da si ambiciozan čovek, Tomase”, rekao je tiho, ali toliko
značajno da se svaki slog odlično čuo. „Ispravi me ako grešim, ali mislim da
ti je ovaj posao veoma važan.”
Haraldson je klimnuo, ne sasvim srećan pravcem u kom je razgovor
krenuo.
„Imam tvoje... poklone u ćeliji”, nastavio je Hinde. „Kako ćeš upravnom
odboru objasniti da si prokrijumčario te stvari za mene?”
 „Poreći ću.”
„I svi će ti poverovati?”
„Meni veruju više nego tebi.”
Edvard se nije ni pomerio, osim što je upitno podigao obrve. „Zaista?”
„Da.” Haraldson je gledao te mračne, znatiželjne oči i poželeo da je
zaista siguran u to koliko zvuči.
„Znači, ako im otkrijem naš mali dogovor i činjenicu da sam ti rekao sve
što znam u zamenu za te stvari, verovaće tebi, a ne meni.”
„Da.” Haraldson je iz njegovog glasa čuo da mu želja nije uslišena.
„A kako ćeš da objasniš te stvari koje imam?”, pitao je Hinde, savršeno
običnim glasom, koji je bio u oštrom kontrastu sa intenzitetom u njegovom
pogledu.
„Neko drugi ti ih je dao.”
„I spreman si da čitavu karijeru staviš na kocku zbog toga?”
Haraldson je samo sedeo i ćutao. Osećao se kao šahista kome je ostao
samo kralj, dok je njegov protivnik upravo dobio novu damu.
„Ako ti ne budu verovali, to neće biti samo pitanje tvog posla. Možda
ćeš biti iza rešetaka kad beba stigne.”
Haraldson je skočio i sišao bez ijedne reči. Edvard se cerio. Plan je lepo
napredovao.

Haraldson je uleteo u svoju kancelariju. Ovo uopšte nije proteklo po planu.

Sad će morati da odobri zahtev za posetu. Hinde će se videti sa Vanjom
Litner bez njega. Ali postaraće se da razgovara s Vanjom odmah posle toga.
Nateraće je da mu kaže šta se dogodilo na sastanku. To će uspeti. Ovo je
njegova institucija. Njegova pravila.
Na trenutak se poigravao idejom da ode u Hindeovu ćeliju i potraži
Dženinu fotografiju, teglu i flašicu. Ali kako će da opravda to što je sam u
njegovoj ćeliji ako ga neko uhvati? Vanredni pretres. Nikad to ne bi radio
sam. To nije bio njegov posao. Samo će izgledati sumnjivo. A šta ako ne
pronađe predmete? Ne, najbolje će biti da pusti Hindea da mu dođe poseta, a
onda da iz Vanje izvuče informacije. Nije ovo bila idealna situacija, ali
ključno je šta će uraditi sa informacijama koje prikupi. Vanja će morati da
raportira Torkelu. On bi mogao da ode stepenicu više. Još uvek postoji nada.
 Ovo bi još uvek mogao biti savršen dan.

OČEKIVALI SU JE.
Čuvar je otvorio vrata čim ju je ugledao. Do Levhage je vodio samo
jedan put, a on je prolazio kroz jednu malu rampu. U prve dve posete morala
je da pokazuje legitimaciju kod šaltera, ali sada su je prepoznali i mahnuli joj
da odmah prođe. Koračala je stazom prema glavnoj zgradi, pored visoke
ograde, povrh koje se nalazila bodljikava žica. Sa druge strane se nalazilo
zatvorsko dvorište. Videla je nekoliko zatvorenika koji su sedeli napolju i
uživali na suncu, na vežbalištu. Očigledno je bilo pretopio za fudbal; skinuli
su majice, ležali i opuštali se. Jedan od njih se uspravio i pogledao je.
„Dolaziš kod mene u posetu?”, doviknuo joj je, pokazujući mišiće.
„Kako da ne!”, odgovorila je i nastavila do druge ograde, koja je na vrhu
takođe imala bodljikavu žicu. Ovo je bila prepreka koja je razdvajala
najstroži deo od ostalih zgrada. Ovog puta je čuvar insistirao da vidi njenu
legitimaciju i morala je da preda oružje. Ali i on ju je očekivao.
„To je bilo brzo”, čuvar je rekao. „Rekli su da verovatno nećete stići pre
dvanaest.”
„Jedva da je bilo saobraćaja.”
„Haraldson me je zamolio da vas odvedem pravo tamo.”
„On neće biti tamo, zar ne?” Nije mogla da sakrije nezadovoljstvo zbog
ove pomisli.
„Neće, ali rekao mi je da ga obavestim kad stignete.” Čuvar je zaključao
njen pištolj u sivi sef, izvadio ključ i pozvao kolegu preko radija. „Posetilac
Edvarda Hindea je stigao.”
Vanja mu je klimnula i stala da čeka kod pošljunčanog dela, odmah
pored sigurnosne kapije. Posle nekoliko minuta pojavio se drugi čuvar da je
pokupi. Odveo ju je do ogromnih ojačanih vrata i otvorio ih. Prošli su kroz
još dvoja blindirana vrata, skrenuli levo u hodnik i popeli se uz nekoliko
stepenica. Izgleda da nisu krenuli prema istoj prostoriji kao prošlog puta,
mada je bilo teško reći sa sigurnošću; unutrašnjost Levhage izgledala je
svugde isto. Institucionalna bledoplava i slabo osvetljenje. Konačno, čuvar je
stao.
 „Čekajte ovde. Pošto ste sami, moramo da se postaramo da je propisno
vezan pre nego što uđete.”
Vanja je klimnula, ali deo nje se pitao da li bi na isti način brinuli zbog
sigurnosti da je muškarac. Verovatno ne. Ali to teško da ju je iznenadilo.
Hinde je zaista imao poseban odnos prema ženama. Iako je bila ubeđena da
ume da se stara o sebi, bila je zahvalna na ovome. Poštovala je opasnost,
mada nikad i nikome ne bi priznala da je ipak malo nervozna. Ušla je u malu
čekaonicu i sela na kauč. Prostorija je bila zamračena i zagušljiva; jedina
svetlost poticala je od malog visokog prozora sa rešetkama. Zavalila se na
tvrdi kauč. Pokušala je da smiri živce. Danas se sve odvijalo maksimalnom
brzinom. Hinde je prvo prekinuo sastanak, pa je odmah usledio brzi,
neočekivani put za Levhagu. A tu je i Sebastijanovo ponašanje. Stvarno je
prešao sve granice danas i izgleda da se potpuno izgubio. Torkel ju je pozvao
nekoliko minuta kasnije da joj kaže da je Sebastijan krenuo za njom
Ursulinim automobilom. Vanja je uključila rotaciono svetlo i, srećom,
nijednom nije ugledala Ursulin automobil u retrovizoru.
Bilo joj je drago što Sebastijan neće biti s njima još dugo. To je bila
jedina pozitivna strana čitave situacije. Mogla je da razume zašto je
Sebastijan toliko napet zbog svega što se dogodilo. Koliko god da je hladan i
emotivno poremećen, bilo je očigledno da ovo u velikoj meri utiče na njega.
Ali bilo je ludo dozvoliti mu da se mota oko istrage. Nikad neće razumeti
zašto ga je Torkel, kog je još uvek poštovala, toliko dugo branio. Ali ona nije
poznavala Sebastijana iz najslavnijih dana. Mora da je to u pitanju. Nije ga
videla u najboljem izdanju. Jer Torkel nije bio idiot. Osim ove pogrešne
procene, bio je najbolji šef kog je ikada imala, i odlučila je da ne podiže
previše prašine oko ovog što se dogodilo. Sebastijanova knjiga impresionirala
ju je jednom prilikom. Imao je nešto u sebi. Ali više nema. A sada je i Torkel
to shvatio.
Konačno.
Morala je da se koncentriše na zaustavljanje ubistava i ponovno
uspostavljanje normalnog odnosa sa Bilijem. Nedostajao joj je. Da li nova
Bilijeva devojka ima neke veze sa činjenicom da on više nije zadovoljan
vođenjem tehničkih aspekata istrage, što je bilo ono za šta su ga i ona i
ostatak tima koristili? Možda to i nije toliko nerazumljivo. Vanja ga je
prečesto uzimala zdravo za gotovo, i nije uvek prihvatala njegovo mišljenje.
U isto vreme, uvek su bili iskreni jedno prema drugom. To je bio deo koji
nikako nije uspevala da razume. Zašto se ovo događa baš sada? Zašto je
toliko zatvoren i zašto neće ništa da kaže? Vanja je smatrala da imaju bolji
međusobni odnos. Očigledno nemaju. Odlučila je da ozbiljno porazgovara s
njim čim bude dobila priliku.
Čula je kako se otvaraju vrata i izašla da pogleda. Čuvar se vratio.
„Sad je spreman.”
Krenula je za njim, osećajući napetost. Ispravila je ramena i pokušala da
izgleda što opuštenije. Hindea je srela samo jednom, ali samo jednu stvar
shvatila je jasno. On je gledao kroz ljude. Čitao ih je. Nije mogla da uđe
izgledajući nervozno ili napeto.
Moraće sve da izblefira.

Ovo je bila drugačija prostorija. Manja od one koju su prvi put koristili. Bez
prozora. Isti oni umazani plavi zidovi kao i u hodniku. Izgledala je kao ćelija
koja se više ne koristi. Dve stolice i sto u sredini, ništa više. Hinde je sedeo
leđima okrenut ka njoj, šaka i stopala zabravljenih za teški metalni sto, koji je
bio zašrafljen za pod. Policija nikad ne bi smela da ode ovoliko daleko sa
nekim ko je u zatvoru. Advokat osumnjičenog tome bi se protivio, ako ništa
drugo. Ali ovde nije bilo advokata. Ovo je bila Levhaga. I ovo nije bilo
obično saslušanje. Haraldson je verovatno insistirao na strožim merama
bezbednosti tokom ovog sastanka. Pitala se kako je Hinde uspeo da ga
organizuje u tako kratkom roku. Sebastijan još uvek nije bio dobio odobrenje
za posetu. Hinde je sigurno dao nešto Haraldsonu. Pomisao na to da
Haraldson možda nekako utiče na istragu nije bila prijatna.
Hinde se nije ni pomerio, iako je bez sumnje do ovog trenutka postao
svestan njenog prisustva. Jedini zvuk je potekao od sjajnih lanaca koji su
zazveketali kad je neznatno pomerio ruke.
Čuvar joj je predao malu crnu kutiju sa crvenim dugmetom. „Ovo je
alarm. Ja sam odmah ispred. Pokucajte kad završite.” Vanja je uzela alarm i
pogledala ga pomalo skeptično. Čuvar se osmehnuo. „Tek za svaki slučaj. Po
pravilima bi trebalo da vas je dvoje. I Haraldson želi da vas vidi čim završite.
Želi izveštaj.”
„Naravno.” Klimnula je, iako nije imala nameru da Haraldsonu saopšti
bilo šta. Ne dok ne shvati kakva je njegova uloga u svemu ovome.
Čuvar je čvrsto zatvorio vrata za sobom.
 Vanja je ponovo pogledala Hindeova nepomična leđa. „Tu sam”, rekla
je.
Odgovorio joj je ne okrećući se: „Znam.”
Vanja je obišla sto, držeći odstojanje. Po prvi put ga pogledala je u oči.
Pogledao ju je prijateljski se osmehujući, kao da sedi u restoranu uz šoljicu
kafe, a ne da je prikovan za sto u zaključanoj prostoriji.
„Tako mi je drago što ste došli. Molim vas, sedite.” Klimnuo je prema
stolici koja je stajala naspram njega.
Ignorisala ga je. „Šta želite?”
„Ne grizem.”
„Šta želite?”
„Malo da proćaskam. Ne viđam više žene. Pa, ako dobijem priliku,
želim bar da pokušam. I vi biste učinili isto da ste ja.”
„Ja nikad ne bih mogla biti vi.”
„Nisam tako užasan kako Sebastijan kaže. Za sve postoje razlozi.”
Vanja je koraknula prema njemu i podigla glas. „Nisam došla da
ćaskam. Došla sam jer ste rekli da imate nešto da mi kažete. Ali izgleda da to
nije ništa više od običnog sranja.”
Okrenula se i otišla do vrata. Podigla je ruku da pozove čuvara.
„Zažalićete ako to uradite.”
„Zašto?”
„Zato što znam ko je pobio one žene.”
Vanja je spustila ruku i okrenula se prema njemu. „Kako znate?”
„Ovde se neke stvari mogu saznati.”
„Serete.”
„Znate da nije tako.” Po prvi put se Hinde okrenuo i pogledao pravo u
nju. „Videli ste to u mojim očima poslednji put kad ste bili ovde.”
Vanja se ukočila. Da li samo nagađa, ili je zaista video na njoj neku
reakciju prilikom prošle posete? Da li je osetio da je shvatila, a ona to
registrovala samo kao osećaj? Ako jeste, onda je bolji u čitanju ljudi od svih
koje je u životu srela. Bolji i opasniji.
„Ako ste to znali prošli put kad smo bili ovde, zašto nam ništa niste
rekli?”
„Nisam bio siguran. Sad jesam.”
„Kako to?”
„Razgovarao sam sa dotičnom osobom. On radi ovde. Priznao mi je.
Čak se hvalio. Idealizuje me. Možete li to da zamislite?”
„Ne. Kako se zove?”
„Prvo bih želeo da saznam nešto o vama. Nešto lično. Da li više ličite na
majku ili na oca?”
„Nemam nameru da razgovaram s vama o ličnim stvarima.”
„To je samo pitanje.”
„Ali kakvo prokleto pitanje?”
Vanja ga je ponovo obišla. Pratio ju je očima. Osmeh mu je iščezao.
Izraz lica mu je i dalje bio prijateljski, ali u isto vreme i užasno nametljiv.
Osetila je kako pokušava da joj uđe u glavu. Da je pročita. Da je istraži.
„Samo sam radoznao, to je sve. Ja sam uglavnom bio kao majka, to su
ljudi govorili dok sam odrastao.”
Vanja je odmahnula glavom. „Na oca, čini mi se. Ko je ubica?”
Hinde ju je gledao, a onda je sklopio oči. Namerno se udaljio u umu na
sekundu i duboko udahnuo. Vizualizovao je tog čoveka. Njenog oca. Pokušao
je da sagleda nedvosmislenu genetsku liniju između čoveka kog je mrzeo i
njegove ćerke, koja je stajala pred njim u ovoj prostoriji. Morao je da odluči.
Da li da joj kaže? Da razotkrije tu prljavu malu tajnu koja je bila toliko
očigledna kada se shvati? Imala je njegove oči. Neiscrpnu energiju. Najviše
od svega želeo je da joj to oduzme. Da je slomi. Oskrnavi. Morao je da
podseti sebe da spor i uporan uvek dobiju trku.
Planiranje. Strpljenje. Odlučnost.
Temelji.
„Slažem se”, rekao je sanjivo, otvorivši oči. „I ja mislim da ste više na
oca.”
„Poslednja šansa, a onda odlazim. Dajte mi ime.”
Hinde je klimnuo za sebe i nagnuo se napred. „Nisam se samo
zavitlavao sa Sebastijanom kad sam rekao da želim da vas dodirnem”, rekao
je tihim, odmerenim glasom.
 Vanja je stajala pored njega, prekrštenih ruku. „Nikada me nećete
dodirnuti.”
„Možda i neću. Ali imam nešto što želite. Iz mog iskustva, ljudi su
spremni da prilično daleko odu kako bi dobili ono što žele. Slažete li se?”
Otvorio je desnu šaku, koja je do tog trenutka bila stisnuta u pesnicu. Na
dlanu se nalazio majušni, uredno presavijen komad papira koji nije bio veći
od nokta.
„Evo ga. Samo oko metar daleko od vas.” Ponovo joj se osmehnuo.
Odjednom se munjevito sagnuo i ustima uzeo papirić. Ispravio se i
pokazao joj papir, čvrsto stisnut između prednjih zuba.
„Trebaće mi dve sekunde da ga progutam”, rekao je kroz stisnute zube.
„Tada će zauvek nestati, a ja ni reč neću izgovoriti. Da li i dalje ne smem da
vas dodirnem?”
Vanja je i dalje stajala prekrštenih ruku, očiju prikovanih za komad
papira.
„Ne vaše grudi. Samo kosu”, nastavio je Hinde. „To sigurno nije
prevelika žrtva za vas, zar ne?”
Namerno je otvorio levu šaku i podigao je prema njoj. Podigla se
nekoliko centimetara pre nego što ju je lanac zadržao. Prste je pomerao brzo,
željno.
„Molim te, Vanja. Spusti svoju kosu ovde.”
Vanja nije znala šta da radi. Da li taj komad papira zaista može da pruži
odgovor za kojim tako dugo tragaju? Ili je u pitanju samo neki trik?
Sebastijan ju je upozorio da ne igra Hindeove igre, i to je bio jedini savet koji
je razmatrala da posluša.
„Kako da znam da ne lažete?”
„Ja uvek ispunjavam obećanja. Znaš to ako si uradila domaći. Izbor je
na tebi.”
Široko joj se osmehnuo, papir se i dalje jasno video, a prsti leve šake
živahno su je pozivali.
Vanja je hitro pokušala da analizira situaciju. Bila je ekstremna u
svakom smislu. Rizik da je čitava stvar samo zamka bio je znatan, ali u isto
vreme nije mogla da se otrgne utisku da Hinde govori istinu. Nije mogla da
uvidi kako bi ovo moglo da odvede do obične situacije sa taocima. Hinde je
bio čvrsto prikovan. Imala je alarm. Nelagoda koju je na početku osećala
sada je bila umanjena nekom čudnom radoznalošću, skoro nesmotrenošću.
Ako se okrene i ode, možda će zauvek žaliti. Jer, ako je taj mali komad papira
u Hindeovim zubima rešenje, onda će vredeti. Ako Hinde govori istinu, ne
samo da će spasti živote budućih žrtava već će biti jedina koja je uspela da od
Edvarda Hindea izvuče vitalne informacije. I to potpuno sama. Samo ona. I
niko više. To će Sebastijanovo prisustvo u timu zauvek učiniti suvišnim. Jer,
ako ona može da reši ovaj slučaj, zašto bi im ikada ponovo zatrebao
Sebastijan Bergman?
Stavila je levi palac na dugme alarma. Biće potreban delić sekunde da ga
pritisne. Možda će proći trideset sekundi pre nego što čuvar uđe u prostoriju.
Hinde ne može da pomeri desnu šaku da bi je uhvatio. Jedna šaka. Lako će
moći da se izvuče. Možda će je to koštati pramena kose, ali uspeće da se
otrgne. Biće izložena relativno niskom nivou rizika nekih minut i po.
Odlučila je da zaigra igru. Lagano se sagnula, držeći se što je dalje
mogla od Hindea, dozvoljavajući mu da levom šakom uvati krajeve njene
kose, nakon što je maksimalno zategao lanac. Čula je metalno zveckanje
trenutak pre nego što je on prstima dodirnuo njenu plavu kosu. Pogledali su
se. Šta je to videla u njegovim očima?
Iščekivanje?
Radost?
Prstima je nežno milovao njenu meku, svilenkastu kosu. Bila je finija
nego što je zamišljao. Lakša pod njegovim prstima. Osetio je miris nekog
voćnog šampona. Neznatno se nagnuo napred da bi udahnuo aromu.
Odjednom je poželeo da je ona vezana za taj sto umesto njega. Poželeo je da
ima veću slobodu pokreta kako bi je dodirnuo. Kako treba. Uzbudio se
mnogo više nego što je očekivao i morao je da se pomuči da bi sakrio
osećanja. I majka mu je takođe imala plavu kosu. Dužu od Vanjine. Ali njena
nije bila meka. Ova kosa dozivala ga je da je vuče. Jako. Ali nije mogao da
ima sve. Bar ne sada.
Planiranje. Strpljenje. Odlučnost.
Ovo će zasad biti dosta. Nerado je povukao ruku i ispljunuo komad
papira, koji je pao nasred stola. Izraz lica mu je bio nežan koliko je to
moguće dok ju je gledao.
 „Vidiš, ja ispunjavam svoja obećanja.” Zavalio se unazad i spustio šaku
da joj pokaže da je završio. Vanja se ispravila i zgrabila papirić. Ne
razmotavajući ga, krenula je prema vratima.
„Vidimo se ponovo, Vanja.”
„Zaista sumnjam u to.” Udarila je po vratima. „Gotova sam ovde!”
Čuvar je otvorio vrata posle nekoliko sekundi i ona je izašla iz
prostorije. Hinde je sedeo nepomično; još uvek je pamtio njen miris.
Ja uvek ispunjavam obećanja, mislio je.
Vidimo se ponovo, Vanja.

Nije želela čuvaru da pokaže ceduljicu, pa ga je pitala gde su toaleti. Toaleti

za posetioce su bili na spratu koji je izgledao kao čisto administrativni deo
zgrade. Depresivne boje bile su iste kao i svugde u Levhagi, ali su bar toaleti
bili nedavno očišćeni.
Vanja je sela na zaklopljenu šolju i odmotala papir. Na papiru je stajalo
jedno ime, napisano olovkom, velikim slovima: RALF SVENSON.
Učinilo joj se poznatim. Ne prezime, možda. Ali Ralf, sa „ph” na kraju.
Negde ga je pročitala. Ali gde? Izvadila je mobilni telefon i pozvala osobu
koja je to možda znala. Bilija. Javio se skoro momentalno.
„Zdravo. Možeš li da mi proveriš jedno ime? Ralf Svenson. Ralf je sa
‘ph’. Ako možeš?”, dodala je.
„Jesi li to ime dobila od Hindea?”
Bili izgleda da nije ni čuo poslednju rečenicu. Čula je kako kucka po
tastaturi.
„Kaže da je to ubica. Čini mi se poznato to ime.”
„I meni. Čekaj malo.”
Bili je zaćutao. Kuckanje se nastavilo. Vanja je nervozno tapkala
prstima dok je čekala na njega. Pitanje je bilo koliko je pouzdana ova
informacija, ali o tome nije sad mogla da brine. Prioritet je da se detaljno
istraži. Da pronađu sve što mogu o Ralfu Svensonu. Bili se javio. Odmah je
čula da je uzbuđen.
„Nije zaposlen, ali nalazi se na spisku onih koji imaju propusnicu za
ulazak u Levhagu. Radi za neku kompaniju za čišćenje, ‘LS klining’. Već
smo ga proverili, ali ništa nismo našli.”
 „Pronađi sve što možeš. Javiću se iz automobila. Kaži Torkelu.”
Prekinula je poziv i ustala. Pustila je vodu i oprala ruke tek za svaki
slučaj. Čuvar je stajao nedaleko odatle i odmah je pokušao da joj privuče
pažnju na sebe.
„Gotovo?”
„Naravno. Moram da idem.”
„A šta je sa Haraldsonom? Već sam mu javio da ste krenuli do njega.”
„Kažite mu da pozove u Riksmord ako je bitno. Već kasnim.”
Vanja je krenula u pravcu za koji je pretpostavljala da je izlaz. Nije
imala više vremena za idiote.

Bili ju je ponovo pozvao pre nego što je stigla da uzme nazad svoj pištolj.
Govorio je brzo, a mogla je da čuje i Torkela u pozadini.
„Torkela zanima koliko je ovo pouzdano. Misliš li da imamo dobar
razlog da privedemo Svensona?”
„Ne znam koliko je pouzdano. Hinde mi je samo dao ime. Zar nisi ništa
pronašao?”
„Baš i nisam. Rođen je 1976. Živi u Vestertorpu. Nema dosije. Radi za
‘LS klining’ već sedam godina. Razgovarao sam sa njegovim šefom, koji ima
samo lepe reči za njega. Jedini mogući trag je to što mu je prošle godine
ponuđen posao čistača u bolnici, bliže njegovoj kući, s boljom platom i
boljim radnim vremenom, ali on je odbio. Rekao je da je srećan u Levhagi.”
„Je li sad tu?”
„Nije. Loše se osećao u vreme jučerašnjeg ručka i otišao je kući.”
Vanja je klimnula i okrenula se od čuvara, koji je bio zauzet oko sefa, da
je ne bi čuo. „Ima li pristupa Hindeovom delu?”
„Da, radi i u običnom i u najstrožem delu.”
„To bi trebalo da bude dovoljno. Imenovan je kao osumnjičeni i imamo
dokaze o mogućem kontaktu.”
Čula je kako Bili nešto govori Torkelu. Brzo se ponovo obratio njoj.
„Torkel upravo razgovara sa tužiocem o pretresu Svensonovog doma.
Mora tačno da zna šta ti je Hinde rekao.”
„Nije rekao mnogo. Samo da mu je Ralf priznao. Hvalio se ubistvima.
Izgleda da mu je Hinde idol.”
„Možda Hinde samo pokušava da mu smesti.”
„Možda. Ali mislim da je on. Ne verujem da je Hinde lagao.”
„Još nešto?”
„Ne.”
Bilo je nekih stvari koje niko nije morao da zna. Detalji njenog sastanka
sa Hindeom očigledno su potpadali pod tu kategoriju. Način na koji je došla
do informacije. To neće imati nikakvog uticaja na to da li će ili ne dobiti
nalog za pretres.
„Zašto nam pomaže? Da li ti je to rekao?”, pitao je Bili.
Vanja ništa nije odgovorila. Toliko je bila zaneta činjenicom da je Hinde
uopšte stupio u kontakt s njima da je sasvim ignorisala potpuno opravdano
pitanje zašto je to učinio.
„Nije. Zato što je poslušni građanin?”
„To baš i ne zvuči verovatno, zar ne?”
„Je li to bitno?”
„Možda i nije.”
„Ako se ispostavi da je od značaja, saznaćemo i to.” Okrenula se čuvaru,
uzela svoj pištolj i ugurala ga u futrolu. „Pozovite me kad stigne nalog za
pretres. Krećem sad za Stokholm.”
Završila je razgovor i zahvalila se čuvaru za pomoć. Pokazao joj je
velika vrata.
„Napolju je čovek koji vas traži. Nema odobrenje za posetu.”
Vanja je znala ko je u pitanju.
Na trenutak je pomislila da bi stvarno više volela da ima posla sa
Haraldsonom.
Postojala je jedna vrsta idiota, ali postojala je i drugačija vrsta idiota.

Sebastijan je stajao pored Ursulinog automobila i posmatrao visoke zidove i

prljave zgrade. Parkirao je pored glavne kapije i sklonio automobil sa puta što
je bolje mogao. To je bio kompromis koji je napravio. Osoblje je bilo izašlo i
oštro se raspravljao sa njima zbog toga. Tvrdili su da ometa saobraćaj u
Levhagu i iz nje, i da ne samo da nema policijsku legitimaciju već nema ni
odobrenje za posetu. Sebastijan im je onda rekao da su obične šupljoglave
mastiljare i insistirao da mora da uđe. Posle nekoliko minuta urlanja, samo su
odmahnuli glavom i vratili se, ostavivši ga napolju.
Nervozno je koračao napred-nazad po putu. Iznervirano je šutirao
šljunak duž ivice puta. Čupao je maslačke i otkidao cvetove sa stabljika
palcem, kao što je to radio kao dečak. Morao je da iz glave nekako izbaci
misao o apsurdnoj birokratiji Levhage obavljajući proste mehaničke radnje, a
više od svega, morao je da potisne teskobu koju je osećao zbog Vanje. Oni
idioti sa druge strane ograde neće da mu kažu čak ni da li je unutra, iako
može da joj vidi automobil. Dozvolili su mu da ostane tu, ali ništa više. Sve
je kao i sa ostatkom njegovog života. Zaglavio se na ničijoj zemlji, gde niko
više neće ni da se svađa s njim.
Lagano je klizio sve dalje od središta događaja. Priključivanje istrazi
trebalo je da mu omogući da se približi Vanji. Da stvori život. Možda čak i da
reši slučaj, iako to nije bio njegov primarni motiv na početku. Ali sve je to
bilo pre Hindea. Pre nego što se ovo pretvorilo u lični konflikt. Pre nego što
su sve kapije počele da mu se zatvaraju pred nosom. Jer nije mu samo čelična
kapija što vodi u Levhagu zatvorena. Pozvao je Torkela iz automobila,
nadajući se da će nekako uspeti da ga ubedi da zaustavi Vanju. Nije se javio.
Nije mu uzvratio poziv. A nije ni Bili. Sam je za to bio kriv, sve je uspeo da
okrene protiv sebe. Nikoga nije mogao da krivi, koliko god to želeo. U isto
vreme, teskoba zbog opasnosti u kojoj bi Vanja mogla da se nađe smanjila se.
Vanja je bila razumna i sigurno neće nepotrebno rizikovati. Hindea ne zanima
ništa slično banalnoj situaciji sa taocima. Ne, on je uvek imao veće planove.
Pitanje je samo kakvi su ti planovi.
Hinde je znao istinu. Sebastijan je to mogao da oseti. Zato je i tražio
dozvolu da vidi Vanju.
Da li će joj reći?
Ili je i to previše banalno za njega?
Sebastijan je mrzeo što to ne zna. Ponovo je počeo da korača. Prošao je
pored kapije i provirio. Odjednom je primetio Vanju. Trčala je preko dvorišta
prema svom automobilu. Da li da je pozove? Mahne joj? Da li samo da stoji
tu? Šta je saznala? Video je da je pogledala u njegovom pravcu, ali ni na koji
način nije reagovala. Za nju je verovatno bio proziran kao vazduh.
Oraspoložio ga je nedostatak interesovanja za njega.
 Nije saznala.
Da jeste, u očima bi joj video gnev ili gađenje, a ne potpunu
ravnodušnost. Možda to nije bilo nešto zbog čega bi se u normalnim
okolnostima radovao, ali, s obzirom na trenutnu situaciju, bio je to najbolji
mogući ishod. Shvatio je da se smeši. Čak i ceri.

***

Nije mogla da poveruje svojim očima dok se vozila prema kapiji. Da li on to

zaista stoji tamo i preprečuje joj put s podrugljivim osmehom na licu?
Spustila je prozor i nagnula se. „Izvini, ali smetaš mi.”
„Hoću da razgovaram s tobom”, pokušao je.
„Ali ja ne želim da razgovaram s tobom.”
Zaustavila je automobil na nekoliko centimetara od njega. Nije se usudio
da se pomeri, jer da jeste, verovatno bi samo nagazila gas i nestala.
„Moram da znam. Šta je Hinde hteo?”
„Dao mi je ime ubice.”
Mali osmeh koji je obitavao na Sebastijanovim usnama do sada
momentalno je nestao. Nije ovo očekivao. „Šta? Kako to misliš?”
„Rekao mi je da zna koje ubica. Neko po imenu Ralf Svenson, izgleda.
Radi kao čistač u Levhagi. Znamo da je imao prilike da kontaktira sa
Hindeom.”
„I poverovala si Hindeu?”
„Nemam razloga da mu ne verujem. Pratimo svaki mogući trag, zar ne?”
„Zašto bi to rekao?”
„Pravo pitanje jeste zašto nije rekao tebi. Mislim, ti bi trebalo da si
nekakav stručnjak. Onaj koji ume da ga natera da priča.”
Nije uspela da iz tona glasa izostavi pakosni prizvuk. Nije čak ni
pokušala. Bez razmišljanja, Sebastijan joj je prišao.
„I on nema nikakve veze s tim? Zar stvarno veruješ u to?”
„Ja sam policajka. Nemam mišljenje. Ja istražujem. Izvini.”
Nagazila je papučicu, gume su se zavrtele po asfaltu uz škripu i
automobil je krenuo. Instinktivno je odskočio u stranu i gledao je kako
odlazi.
Ponovo je ostavljen.
Počeo je da se navikava na to.

DOK SE VOZIO PREMA VESTERTORPU, gde je živeo Ralf Svenson, Torkel je

dobio dozvolu da pretrese Svensonov stan. Posle dugačkog razgovora preko
telefona, tužilac Gunar Halen konačno je dao pristanak. Postojali su jaki
posredni dokazi, ali procena Hindeovog iskaza bila je problematična.
Činjenica da je osuđen na doživotnu robiju nije baš pomagala u smislu
njegovog kredibiliteta. Torkel je morao dosta da ga ubeđuje, ali znao je da će
mu Halen na kraju dati dozvolu. Ovo je bio jedan od onih važnih slučajeva
koji su imali veliki uticaj kad je u pitanju bilo napredovanje u karijeri. Pretres
nečijeg imanja sa nedovoljno adekvatnim dokazima nije toliko loše koliko
potpuna pasivnost.
Torkel je zamolio Bilija da organizuje tim za hitne intervencije, da
razvali vrata bude li potrebno, i odmah posle toga seo sa njim u automobil.
Želeo je da bude na licu mesta, spreman da krene čim dobiju zeleno svetlo.
Nisu smeli da gube vreme na logistiku i transport. Vanja će im se pridružiti u
Vestertorpu čim bude mogla. Nije se čak ni potrudio da pozove Sebastijana.
Bili je parkirao na okretištu iza nekoliko crvenih zgrada iz pedesetih.
Stan Ralfa Svensona bio je trista metara odatle, na brežuljku, u blizini malog
centra, koji je svoje najbolje dane video prilično davno. Bili je stupio u
kontakt sa vođom interventne ekipe, koji je obećao da će stići tamo za pet
minuta. Onda je pozvao Ursulu i rekao joj gde su parkirali.
Torkel je šetao okolo i gledao ozelenelo okruženje i izdvojene zgrade.
Topli povetarac sa sobom je donosio miris hrane i muziku, koja je izlazila
kroz otvorene prozore. Mogao je da čuje i nečiji smeh. Nedaleko od tog
mesta, grupa dece je vikala dok je trčala oko ograđenog igrališta s peskom.
Bili je otvorio gepek, izvadio pancirni prsluk i odmah počeo da ga
oblači.
Torkel ga je upitno gledao. „Pustićemo stručnjake da idu prvi.”
„Hoću da budem tamo. To je naš slučaj.”
„Da, jeste. Ne moramo da obijamo vrata da bismo to dokazali.”
 „U redu. Idem samo kao posmatrač.”
Torkel je odmahnuo glavom. Bili se zaista promenio u poslednjih
nekoliko nedelja. U prošlosti je bio savršeno srećan kao druga violina, kao
ispomoć i Torkelu i Vanji za tehničke probleme. Sad je želeo da provaljuje u
stanove s pištoljem u ruci.
„Radićemo ono što smo uvek radili”, rekao je Torkel odlučno. „Oni će
uhvatiti osumnjičenog. Odatle ćemo mi preuzeti.”
Bili je klimnuo, ali nije skinuo pancir. Izgledao je kao buntovni
tinejdžer.
Torkel mu je prišao i spustio mu ruku na rame. „Da li se nešto dogodilo?
Imam osećaj da je došlo do nekog...”, tražio je pravu reč, „... trvenja u timu.
Najviše između tebe i Vanje.”
Bili ništa nije rekao. Torkel nije skidao ruku.
„Moraš da razgovaraš sa mnom o tome. Mi smo tim, ali ovog trenutka
baš i nemam taj osećaj.”
„Misliš li da sam ja dobar policajac?” Bili je iskreno pogledao Torkela.
To je bio prvi put da je Torkel kod Bilija uočio i najmanji trag nesigurnosti.
„Ne bi radio sa mnom da nisi”, odgovorio je Torkel.
Bili je klimnuo. „Ali, ako smo tim, zašto smo drugačije tretirani?”
„Zato što smo drugačiji”, rekao je Torkel, kao da je to najočiglednija
stvar na svetu. „Svako od nas ima različite vrline, različite mane. Jedni druge
dopunjujemo.”
„A Vanja je najbolji policajac.”
„Ja to nisam rekao.”
„U redu, ali, da je Vanja obukla ovaj pancir i želela da ide kao
posmatrač, da li bi nju sprečio?”
Torkel se spremio da odgovori jednim očiglednim „da”, koje mu je bilo
navrh jezika, ali je oklevao, shvativši da je Bili možda ipak u pravu. Da li je
zaista podjednako krut i strog prema Vanji? Verovatno nije. Zato što je ona
bolji policajac? Verovatno.
Nije odgovorio.
Što je bilo odgovor samo po sebi.
RALF SAMO ŠTO JE SEO za kompjuter i počeo da se prijavljuje na fygorh.se.
Poslaće poruku Majstoru. Priznaće da nije uspeo. Čekao je pred vratima
Elinorine zgrade sve do juče uveče, nadajući se da će se vratiti. Ali nije.
Bio je potpuno smožden kad se vratio kući. Prateći uhodanu rutinu,
redom je pouključivao sva svetla. Onda je stao. Potpuno zbunjen. Sportska
torba i hrana. Šta s njom da radi? Na nesreću, izgleda da je morao da smisli
novi ritual za neuspele pokušaje. Kratko je razmišljao o tome, a onda došao
do zaključka da je najprirodniji postupak da krene kroz ritual pripreme, samo
obrnutim redosledom. Izvadio je flašu s hlorom iz kese i vratio je u orman
ispod sudopere, svu hranu i piće vratio u frižider, a onda složio kesu i vratio
je u odeljak sa sredstvima za čišćenje. A onda je stao. Stvarno bi trebalo da
ostavi sportsku torbu u orman sa odećom, ali u tom slučaju, šta da radi sa
nožem? Nije ga koristio, ali uza sve skorašnje neuspehe u poslednjih
nekoliko dana, potreba da doslovce poštuje pravila bila je još važnija.
Odlučio je da torbu odnese u kuhinju. Tamo je izvadio nož, oprao ga i isprao,
obrisao i vratio ga u sportsku torbu sa novom plastičnom kesom od tri
kilograma. Staru je bacio u ormarić pod sudoperom i vratio se u spavaću
sobu. Sad je mogao da odloži sportsku torbu u gornju fioku i zatvori je. Sve
je gotovo.
Srušio se na krevet, iscrpljen. Soba je bila svetla i topla; sijalice od sto
vati u svakom ćošku uklanjale su senke, kao i poslednje deliće užasavajuće
tame, i smirivale ga.
Odspavao je nekoliko sati. Probudio se iz besanog sna i pokušao da se
pokrene. Potrošio je čitavo jutro tražeći Elinor Bergkvist. Nije bila na poslu i
odbili su da mu kažu kad misle da će se vratiti. Pokušao je da pozove
stokholmski taksi da ih pita gde je taksi sa brojem JXU346 odbacio ženu koju
je primio u Vestmanagatanu oko četiri sata juče po podne. To nije bila
informacija koju su bili spremni da pruže istog trenutka, a kad su ga pitali ko
je, on je prosto spustio. Nije je pronašao. Nije uspeo.
Ralf je ukucao ime i šifru. Jedna poruka. Od Majstora. Poslata tokom
noći.
Poruka je bila kratka i jasna.
„Ti si sad ja.”
Samo to je pisalo. Ralf je ustao i obišao prostoriju, zbunjen ali
istovremeno i uzbuđen. Podignut je do statusa jednakog. To se nije moglo
nikako drugačije protumačiti. Osetio je kako sija u sebi; nije ovo ni najmanje
očekivao.
Ali šta to znači? Da li više neće primati naređenja od Majstora? Da li da
postupa isključivo na svoju inicijativu? Da se razvija sam od sebe?
Bio je izgubljen u razmišljanjima kad je začuo nekakvu malu eksploziju
na ulaznim vratima. Samo nekoliko sekundi kasnije, u crno odevene prilike
sa šlemovima utrčale su unutra, noseći nešto što je ličilo na automatsko
oružje, upereno pravo u njega.
„Policija! Lezi na pod!”, zaurlala je jedna prilika. Munjevitom brzinom
Ralf se bacio na kompjuter, zgrabio ga i zavitlao o zid. Komadi plastike i
elektronskih komponenti razleteli su se na sve strane. Potrčao je napred i
počeo da gazi ostatke kompjutera sve dok krupni muškarci nisu skočili i
oborili ga na pod. Nije se čak ni opirao dok su mu stavljali ruke na leđa i
namicali lisice. Gledao je razbijeni kompjuter pred sobom. Zaštitio je
Majstora.
Bili su grubi. Ali nije bilo bitno. Zapravo, Ralfa je odjednom oblio
spokoj. Osećaj se pojačao kad je još crnih figura ušlo u sobu i iznelo ga iz
stana. Stigao je do sledeće faze i sada je shvatao značaj Majstorove poruke.
Ti si sad ja.
I zaista je bio.

VANJA JE STIGLA U TRENUTKU kad se interventni tim odvezao sa Ralfom

Svensonom. Iz automobila je videla kako podižu visokog, mršavog čoveka u
majici sa kragnicom i sivim pantalonama, i ubacuju ga pozadi. Nije se čak ni
opirao; prosto je ležao nepokretno dok su ga četvorica nosila. Vanja je
gledala kako nestaje pre nego što je izašla iz automobila. Zalupila je vratima i
prišla zgradi. Bila je ljuta, a prizor Bilija sa pancirom i osmehom, koji je
stajao na dovratku, nimalo joj nije pomagao.
„Imamo ga, Vanja. To je on.”
„Zašto niste mogli da me sačekate?” Krenula je prema njemu. „Ja sam
ga otkrila. Ja sam od njega izvukla ime.”
Bilijev osmeh nestao je istog trena, a zamenila ga je hladnoća koju je i
ranije video. „Razgovaraj s Torkelom. On je odlučio.”
 Otišao je. Ostavio ju je tamo. Nedaleko je videla Torkela sa vođom
interventnog tima. Utonuli su u dubok razgovor i drugi policajac je nešto
gestikulirao. Izgleda da su prepričavali šta se dešavalo. Vanja je krenula
prema njima, ali se predomislila. Nije imala snage da se raspravlja i sa
Torkelom. Njegova odluka bila je ispravna. I ona bi isto postupila da se
pitala. Najvažnije je bilo delati odmah, a ne ko je šta uradio.
Profesionalna strana stvari bila je samo jedan aspekt. Drugi je bio lični i
u vezi sa njenom pozicijom u okviru tima, ulogom pojedinaca i podelom
odgovornosti. Sve što je bilo toliko jasno i nedvosmisleno pre ovog slučaja.
Gledala je kako se Torkel i drugi policajac rukuju i pozdravljaju.
„Vrlo dobro, Vanja”, rekao je Torkel krenuvši prema njoj.
„Hvala. Koliko smo sigurni?”
„Ursula je sad tamo. Sama vrši preliminarnu procenu kako bi izbegla
rizik od kontaminacije stana, ali izgleda kao zlatni rudnik.”
„Stvarno?”
Torkel je spokojno klimnuo. Delovao je opušteno i Vanja je shvatila da
je već ubeđen da imaju pravog čoveka. Osetila je kako joj nervoza popušta;
ovo je trebalo proslaviti. Možda su upravo rešili slučaj.
„Deset identičnih spavaćica, najlonske čarape, jedna kožna fascikla puna
isečaka iz novina o ubistvima”, nastavio je Torkel. „Jedan nož koji se izgleda
slaže sa ranama. Čitav jedan zid prekriven slikama žrtava.”
„Pa to je sjajno”, rekla je Vanja. Bila je zapanjena. Da li će stvarno biti
toliko lako povezati Ralfa Svensona sa ubistvima?
„Nego šta, i tek je počelo. DNK analiza će potrajati dan ili dva, bar što
se tiče preliminarnih rezultata.”
Vanja je klimnula i pogledali su se blagonaklono. Oboje su osetili težinu
trenutka. Bio je ovo predivan dan. Sunce je sijalo iza dugačkih senki koje su
zgrade bacale na mesto na kom su stajali, čineći travu mekšom i
primamljivijom na pogled. Izgledalo je kao da koračaju pravo u sunce. Dalje
od senki u kojima su toliko dugo boravili.
„Žao mi je što smo ga priveli bez tebe”, ljubazno je rekao Torkel. „Ali
nismo mogli da čekamo.”
„Shvatam”, rekla je bez oklevanja. „Bila je to dobra odluka.”
Bili im je prišao. Skinuo je pancir. „Ursula kaže da će proći nekoliko
sati pre nego što budemo mogli da uđemo.”
Drugo dvoje je klimnulo, ali ništa nije reklo. Stajali su zajedno u tišini,
zureći u sunce i zelenilo.
Kao tim.
Onako kako je i trebalo da bude.
Zvonjava Bilijevog telefona prekinula je tišinu. Zove ga nova devojka,
shvatili su zbog mekoće glasa kojim se javio. Odmaknuo se da se dogovore
za večeras.
Torkel se okrenuo ka Vanji. „Halen će želeti da održi konferenciju za
štampu, danas posle podne. Voleo bih da budeš tamo.”
„Ali uglavnom se ti baviš time”, rekla je iznenađeno.
„Znam, ali želim da ti to obaviš. Zahvaljujući tebi smo okončali ovo.”
Osmehnula mu se. Znala je tačno zašto se prijavila da radi sa Torkelom
Heglundom u Riksmord. Zato što je bio dobar šef. Zato što je razumeo ljude.
Razumeo je da svi moraju da osete da su uključeni.

SEBASTIJAN JE STIGAO U POLICIJSKU stanicu oko jedan sat. Pogledao je

Torkela i ostale. Niko nije mogao da mu kaže gde su bili. Na kraju mu je
jedan od uniformisanih policajaca, kom se uglavnom javljao, rekao da su
otišli na zadatak. Južno od Stokholma, kako se činilo, i dobro je prošlo.
Frustriran, Sebastijan je zvao svakog pojedinačnog člana tima. Počeo je od
Torkela i krenuo naniže. Niko mu se nije javio. Nešto mu je palo na pamet i
krenuo je do pritvora, koji se nalazio odmah pored stanice, da vidi može li
nekoga od njih tamo da pronađe. Možda su krenuli da uhapse Ralfa
Svensona, čije ime je Hinde dao Vanji iz nekog neobjašnjivog razloga. Nikog
nije bilo ni tamo. Nikoga ko je bio spreman da ispriča da li neko od njih
uopšte dolazi. Vratio se na ničiju zemlju.
Izašao je. Otišao do Fridhemsplana i počeo da nadgleda ulaz u podzemni
parking. Znao je da će verovatno tuda ući kad se budu vratili. Seo je na travu
nedaleko odatle i čekao. Čuvar ga je sumnjičavo gledao iz svoje kućice, ali
ništa ga nije pitao. Sebastijan se nalazio na javnom mestu i nije činio ništa
nezakonito. Bio je samo sredovečni čovek u izgužvanom sakou, koji je posle
nekog vremena legao u duboku travu. Radniku obezbeđenja je sigurno
izgledao kao neki alkoholičar koji je krenuo prema Kronoberg parku, izgubio
snagu i samo se skljokao na prvo travnato parče zemlje na koje je naišao.
Nedostajala je samo flaša.
Osetio se potpuno beskorisnim. Imao je vrhunsku diplomu, godine
proučavanja u institucijama poput FBI akademije u Kvantiku, u SAD, bio je
najprodavaniji pisac, godinama jedan od najboljih kriminalističkih psihologa
Švedske policije, pa ipak jedina nada koja mu je preostala bila je da se oni
slučajno ovuda provezu i na neki magičan način on ponovo postane deo
istrage. To mu je bio jedini plan, jedino rešenje koji je uspeo da iskopa u
svojoj nepreglednoj radionici punoj znanja. I da ga se drži.
Mobilni mu je zazvonio. Nestrpljivo ga je ščepao. Možda je neko od
njih. Nije. Bio je to broj koji je prepoznao, ali taj broj ga nikad nije zvao.
Njegov kućni broj.
Javio se.
Bila je to Elinor. Naravno.
Pomislio je da se istrese na nju, da zaurla i prebaci na nju sav svoj bol.
Ali zvučala je toliko srećno da jednostavno nije mogao.
„Izvini, dušo, znam koliko je neprijatno kad te neko zove dok si na
poslu. Ali pomalo se brinem da si se naljutio na mene.”
„Zašto?”
„Zato što sam izašla iz stana.”
„Zašto si to uradila?” Ljutnja se pretvorila u teskobu. Možda
neopravdano. Ako je zadatak uspešno okončan, ako je Ralf onaj kog su
tražili, onda je pretnja uklonjena. Može da ode kući. Da se iseli. Može da je
izbaci.
„Pa... nisam u stvari izašla iz zgrade.”
„Šta? Gde si otišla?”
„Otišla sam da posetim komšiluk. Mislila sam da im se predstavim.”
Sebastijan nije znao šta da kaže. Sva negativnost koju je osetio u startu
odjednom je zamenio čudan osećaj da je oduvek pripadao nekom paralelnom
kosmosu kad je u pitanju Elinor. Bili su suštinski, potpuno nekompatibilni.
Nisu imali ništa zajedničko. Nije postojao način da ikad ostvare bilo kakvu
vezu.
 „Ja nemam nikakva posla sa svojim komšijama”, rekao je kratko.
„Nemaš, to su i oni rekli. Bili su vrlo radoznali kad si ti u pitanju.
Svejedno, moraš da kupiš još nešto. Moramo da dopunimo spisak.”
„Ne razumem.” Uspravio se sedeći na travi.
„Ne smeš da se nerviraš, ali pozvala sam prvog komšiju na večeru. Jan-
Oka. Porodica mu nije tu. On je doktor, kao i ti.”
„Ja nisam doktor. Ja sam psiholog.”
„Tako da moraš doći kući pre pet”, Elinor je nastavila kao da ga nije
čula kako je ispravlja, „i pozovi me kad budeš u radnji. To bi bilo super. Ili se
ipak ljutiš?”
Sebastijan je pozivao gnev, tražio je reči koje bi mogle toliko da je
povrede da bi prosto nestala. Ali nije mogao da ih nađe. Bilo je teško zadržati
ih. Njen svet je bio toliko mekši. Toliko lepši. U njenom svetu on je nešto
vredeo.
„Radim to zato što te volim, to znaš, zar ne? Ne možeš da živiš kao
pustinjak kad imaš tako lep stan. Neću to da trpim. Hoćeš li se vratiti do pet?”
„Da.”
„Cmok, cmok.”
„Cmok, cmok”, čuo je sebe kako joj odgovara. I onda je prekinula.
Ustao je, osećajući se zbunjeno. Večera sa komšijom s kojim nije
progovorio dvadeset godina. Ali to još nije bilo ono najgore. Najgore je bilo
to što se zaista radovao večeri. Pomalo. Postojalo je jedno mesto gde je još
uvek bio centar pažnje. Mesto gde su ga još uvek hteli.
Mesto na kom veoma dugo nije bio.
U svom domu.
Koji je zaposela jedna čudna žena, ruku na srce. Ali ipak – domu.

TUŽILAC HALEN TOLIKO SE ZANEO da je zaboravio da veže kravatu. Želeo je

da veže francuski čvor koji je retko koristio, i posle nekoliko pokušaja, uspeo
je. Pozvao je suprugu i zamolio je da snimi vesti i sa televizije SVT i sa TV4.
Uz malo sreće, možda će biti i direktan prenos, ali nad tim nije imao nikakvu
kontrolu; samo je mogao da se nada najboljem. Što se njega tiče, na veliko
pitanje – da li su uhapsili pravu osobu ili nisu – već je odgovoreno. Inicijalni
dokazi bili su zapanjujući. Možda je trebalo da sačekaju rezultate forenzičkog
dela istrage, ali to nije bilo realno očekivati. Vesti o hapšenju bi procurile, a
konferencija za štampu će zaustaviti širenje glasina. A i pokazaće da su došli
do rezultata.
Torkel Heglund i Vanja Litner stigli su i doneli sa sobom fotografije
slikane u stanu osumnjičenog. Bile su grozne i uznemirujuće. Čovek je imao
foto-zid sa trideset šest fotografija svake žrtve, osim prve žene; ona se videla
na samo trideset četiri. Žene žive, vezane, u spavaćicama. Samo par sekundi
od smrti.
„To je on”, rekao je, a onda okrenuo glavu prema maloj sali za sastanke.
„Ne moram više to da gledam.”
Sišli su do sale za konferencije na prvom spratu. Još pre nego što su
stigli, videli su da će konferencija za štampu biti dobro posećena. Na ulici su
stajala reportažna kola svih značajnijih televizijskih kanala, a na prijemnom
odeljenju stajao je red novinara koji su čekali da uđu.
Halen se okrenuo ka Torkelu. „Ja ću napraviti kratak uvod, vi ispričajte
šta se događalo, a onda ćemo zajedno odgovarati na pitanja, ako je to u redu.”
„U redu je.”
Halen se isprsio i progurao kroz more radoznalih novinara. Vanja se
osmehnula dok je gledala kako se tužilac kreće ispred njih. Klimnula je u
znak pozdrava licima u gužvi, potpuno nepoznatim. Znala je da Torkel
prezire ove stvari. Bilo je to očigledno po govoru njegovog tela. Pogrbljena
ramena. Brada praktično priljubljena za grudi. Verovatno je poznavao većinu
ovih ljudi ovde, ali nikome se nije javio. Čitavim telom davao je znake da sve
ovo želi da okonča što je pre moguće kako bi se vratio na posao. Vanja je
osećala sve jače uzbuđenje. Mogla je da uživa u ovome, to je shvatila. Uz
malo sreće ovo možda neće biti jedina takva prilika u kojoj će imati ulogu.
Ako Bili počne da menja svoju poziciju u timu, možda bi i ona mogla to da
uradi?
Primetila je Sebastijana, koji je stajao nedaleko odatle. Izraz lica mu je
bio umoran i rezigniran. Čekao ih je kod ulaza na parking kad su se vratili iz
Vestertorpa. Piljio je u njih dok su ulazili. Isprva se Vanja nadala da će ga
Torkel ignorisati, ali njen šef nije bio detinjast poput nje. Stali su, Torkel je
otvorio vrata automobila i ukratko izvestio Sebastijana da su uhapsili Ralfa
Svensona i da će se uskoro održati konferencija za štampu. Sebastijan je
dobrodošao da se pridruži ako ga zanimaju detalji. Onda je zatvorio vrata i
odvezli su se.
Možda nije detinjast. Ali je efikasan. Vanja je shvatila da nikad ne bi
volela da ima Torkela za suparnika. Nikad.

RALF SE OSVRNUO PO SKUČENOJ ćeliji. Znači tako izgleda unutrašnjost

pritvora u Kronobergu. Prošao je tuda i pitao se mnogo puta. Sad je znao.
Krevet, sto i stolica, šolja. Nameštaj je bio napravljen od bele borovine,
zidovi su bili u dve boje, žuti dole i bledozeleni gore. Možda to nije bilo
bogzna šta za spoljni svet, ali unutra se sve pušilo od živosti. Sa ulice, bilo je
nečeg pretećeg u vezi sa bezličnom, bunkerolikom zgradom u centru
Kungsholmena. Spoljašnjost nije skrivala tajne, već je samo dobro zaklanjala
priče koje su živele unutra. Kada se konačno uđe, mogu da se osete. Sećanja
utisnuta u zidove.
Ovo je mesto na koje su doveli Majstora, nekada davno. Ralf nije znao u
kojoj ćeliji je prebivao. Ali to nije bilo bitno. Išao je stopama svog Majstora.
Zamolili su ga da se skine i čuvari su mu uručili standardnu sivu odeću
od izbledelog pamuka. Proverili su mu usta i analni otvor tražeći nelegalne
supstance. Naterali ga da se istušira. Obožavao je to. Znao je da njihov oštar i
pedantan pristup može da znači samo jedno.
Plašili su ga se.
Bio je važan.
Bio je neko.
Video je to u njihovim očima, čuo je u rečima dok su pričali o njemu.
Već su počeli da ga proveravaju svakih pet minuta kroz mali prorez u
čeličnim vratima. Ili su se plašili da će počiniti samoubistvo, ili su prosto bili
radoznali. Njemu to ništa nije značilo. Naslađivao se njihovom radoznalošću,
a samoubistvo nije bilo nešto na šta je ikada pomislio. To bi bio poraz. Ovde
sve počinje. Pravo takmičenje. Uskoro će doći, otvoriti vrata i odvesti ga na
prvo saslušavanje. Bez sumnje ono će potrajati čitav dan. Upravo to se
dogodilo i Majstoru kad je bio tu. Potrudiće se da budu maksimalno spremni,
da se suoče sa osumnjičenim uz nepobitne dokaze. Da ga odmah izbace iz
ravnoteže. Ali on je spreman. Postojala je samo jedna stvar kojoj se očajnički
nadao. Da Sebastijan Bergman sedi nasuprot njemu u sobi za saslušanja.
Zamisli to. Razgovor sa čovekom s kojim je i sam Majstor razgovarao.
Plesaće zajedno, on i Sebastijan. Dugo, nadao se. Kao u duelu koji su
jednom imali Sebastijan i Hinde.
Ralf se osmehnuo u sebi. Toliko daleko je dogurao. Naučio je kako da
izađe na kraj sa krvlju, nožem, vriscima. Sad će naučiti kako da se zapravo
suoči sa svojim suparnikom. Odjednom je osetio ushićenje koje nikad u
životu nije osetio.
Seksualno.
Telo mu je bukvalno trnulo i teško mu je bilo da mirno sedi. Dodirnuo je
penis. Bio je tvrd. Nije mu bilo bitno da li ga posmatraju kroz vrata. Mislio je
samo na jednu stvar. Ako Sebastijan ne bude sedeo naspram njega, biće
veoma razočaran.
Na više načina.

KONFERENCIJA ZA ŠTAMPU JE OTPOČELA. Graja je prestala čim je tužilac

započeo uvodnu reč. Sebastijan se smestio što je bliže mogao vratima. Prošao
je kroz sve svoje opcije. Bilo je očigledno da je uklonjen sa slučaja. U isto
vreme bio je uvereniji nego ikad da ljudi na podijumu ne mogu da sagledaju
čitavu sliku. Ideja da će se Hinde zadovoljiti ovim bila je nezamisliva.
Jednostavno mu nije bila u prirodi.
Tužilac je okončao svoj bledunjavi govor, koji je uglavnom bio
koncentrisan na isticanje odlučne akcije koju su preduzeli on sam i tužilaštvo.
Torkel je preuzeo. Kao i uvek, bio je direktan i precizan. Kao da je želeo da
se što pre izgubi odatle.
„Danas, u dvanaest i četrdeset pet, uhapsili smo čoveka za koga
sumnjamo da je odgovoran za seriju brutalnih ubistava u Stokholmu i okolini.
Uhapšen je kod kuće, gde smo takođe pronašli ono za šta verujemo da su
veoma važni dokazi o njegovoj krivici.”
Sebastijan je video kako se Vanja ispravlja da pogleda okupljene
predstavnike medija. Uhvatila je njegov pogled. Nije mu odvratila. Ovo je
očigledno bio trenutak koji će pamtiti. Njegova ćerka. Stvarno je bila na
njega, i to njega kakav je bio u najboljim danima. Snažan pogled koji je bivao
sve ponosniji što je veći broj ljudi stajao pred njim. Znao je kako se oseća.
Više nego što će Vanja to ikada znati. Ona bi trebalo da govori. Ne Torkel.
Rođena je za to. Jednog dana će dobiti šansu. Pitanje je bilo da li će i on biti
tu da je čuje. Iako je znao da greše, ili bar ne žele da sagledaju čitavu sliku,
nije mogao da ne oseća ponos zbog nje. Bili su toliko slični, kad se pogleda
suština.
„Pronašli smo oružje kojim su počinjena ubistva, tragove krvi i brojne
predmete koji se mogu povezati direktno sa zločinima. Takođe imamo i DNK
sa mesta zločina koji će biti upoređen sa uzorcima osumnjičenog”, nastavio
je Torkel.
Jedan od najnestrpljivijih novinara je ustao. Izgledao je kao da ne može
više da čeka. Sebastijan ga je prepoznao kao jednog od Ekspresenovih
najiskusnijih piskarala. Kako se ono zove – Veber?
„Šta imate da izjavite o glasinama da je Edvard Hinde možda umešan u
ubistva?”, pitao je.
Torkel se nagnuo prema mikrofonu i izgovorio što je jasnije mogao: „Ne
želim da donosim prerani sud, ali u ovom trenutku radimo pod
pretpostavkom da je počinilac delao nezavisno. Možemo, međutim, potvrditi
da je bio inspirisan starim zločinima Edvarda Hindea.”
Ovo kao da je bio okidač za baraž novih pitanja. Ostali novinari ostali su
na istom tragu.
Hinde. Hinde. Hinde.
Bez sumnje će to biti najbolji naslovi. Imitator. Inspirisan velikim
Edvardom Hindeom. Tako su svi oni priželjkivali da bude.
Jasno i prosto.
Ali nikad nije bilo tako prosto. I Sebastijan i Edvard Hinde znali su to.
Sebastijan je dovoljno čuo. Nije ga zanimalo pojednostavljivanje. Izašao
je. Vanja skoro nijednom nije pogledala u njegovom pravcu. Shvatio je da
mora sam da dođe do istine. Da pronađe pravi razlog zašto je Edvard Hinde
otkrio ime ubice baš u ovom trenutku.
Riksmord i mediji zadovoljiće se Ralfom Svensonom.
On neće.

JUTRO JE BILO TAČNO ONAKVO kakvom se nadala.

 Tomasov budilnik oglasio se u šest i dvadeset. Odmah je ustao.
Pretvarala se da spava sve dok nije tiho zatvorio vrata spavaće sobe. Dženi se
proteglila u krevetu. Pet godina. Udata. Zajedno su preko osam godina. Nikad
nisu bili nesrećni, ali smatrala je da nikad nisu bili srećniji. Znala je da je za
to najzaslužnija trudnoća. To i Tomasov novi posao. Nije bio srećan na
starom poslu. Ili pre, bio je srećan dok nije dobio novu šeficu. Keštin Hanser.
Ona je stupila na poziciju za koju je Tomas bio siguran da će je dobiti. Posao
je njenom suprugu mnogo značio.
Želeo je da bude najbolji.
Želeo je da i ostali shvate da je najbolji.
Ponekad je Dženi imala utisak da tako malo ljudi stiže do tog zaključka
prosto zato što Tomas jednostavno nije bio najbolji. Možda nije bio čak ni
dobar u pojedinim trenucima. U njegovoj ambiciji nije bilo ničeg lošeg, ali
ponekad je nepotrebno komplikovao život. Pokušavao je da sakrije svoje
greške i propuste, koji su postajali paradoksalno očigledniji što se više mučio
da ih prikrije. Ali postao je mnogo bolji u spuštanju garda. U deljenju svojih
osećanja. Kod kuće, bar. Nije znala kakav je na novom poslu, ali činjenica da
je uopšte dobio posao bila je kao blagoslov s neba. U prošlosti se osećao
nepotpunim, kako na poslu tako i kod kuće. Razočaranje što ne mogu da
zatrudne oboje ih je izjedalo. I njihov odnos. Naravno, nikad nije sumnjala da
će na kraju uspeti.
A onda je ranjen. U grudi, ako njega pitaš. U rame, ako pitaš bilo koga
drugog. Ali gde god da je metak završio, čitava epizoda je bila poziv na
buđenje. Za oboje. Zbog toga su shvatili šta je najvažnije. Možda zvuči
banalno, ali je istina.
Posao je bitan, ali nije sve.
Deca su bitna, ali usvajanje je uvek mogućnost.
Njih dvoje, zajedno – to je nezamenljivo.
A sada su se vratili u pravi kolosek. I više od toga. Bila je srećna i bila je
sigurna da je i Tomas srećan. Čula ga je kako radi u kuhinji. Ako bi bila
iskrena, tačno je znala kako će izgledati izbor za doručak. Svaki rođendan i
svaka godišnjica sastojali su se od potpuno istih stvari. Ništa u tome nije bilo
loše – volela je kajganu, slaninu, tost sa džemom od malina, dinju i jagode
prelivene čokoladom, ali to i nije bilo neko iznenađenje. Tomas ju je retko
kad iznenađivao. Možda bi danas i uspeo da nije krenula da traži svoju
memorijsku karticu za koju je mislila da joj je u automobilu. Nije je pronašla,
ali je zato pronašla malu crvenu kutiju koja je mogla da čuva samo neki nakit.
Prsten, tačnije rečeno. Prelepi prsten. Pretvaraće se da se iznenadila, ali njena
radost biće iskrena.
Čula je kako Tomas izlazi – da uzme prsten, verovatno – i vraća se.
Onda ga je čula kako se penje uza stepenice. Odlučila je da se ne pretvara da
spava. Vrata su se otvorila i ona mu se osmehnula.
Toliko ga je volela.

Zakasnila je na posao.
Nije to bio smak sveta. Čitave nedelje je radila u kancelariji. Bilo je
mnogo posla, ali osećala se efikasnijom tamo nego kad je posećivala klijente,
gde su socijalni aspekti ponekad oduzimali mnogo više vremena od samog
posla. Malo je već kasnila sa gradivom. Bližio se ispit za višeg knjigovođu.
Plan je bio da postane ovlašćeni knjigovođa. Trenutno je imala sertifikat, ali
to nije značilo mnogo. Ako bi položila ispit, imala bi više prilika i bolju platu.
Međutim, večeras neće imati dovoljno vremena za učenje. Bila je prilično
sigurna da je Tomas rezervisao sto u „Karlson po taketu”. Uglavnom je bilo
tako.
Misli joj je prekinulo kucanje na vrata kancelarije, koja su bila otvorena.
Podigla je glavu i videla čoveka koji je nosio uniformu taksiste.
„Dženi Haraldson?”
„Da?”
„Došao sam po vas.”
„Molim?”
„Došao sam po vas”, ponovio je čovek na dovratku.
Dženi je pogledala svoj raspored koji je ležao otvoren na stolu. Ništa
nije imala zakazano za čitav dan, osim što je u uglu bila zalepljena cedulja na
kojoj je pisalo da joj je danas godišnjica braka.
„Sigurno je neka greška...” Ponovo je pogledala čoveka. „Gde bi trebalo
da me odvedete?”
„Mislim da bi to trebalo da bude iznenađenje.” Čovek se široko
osmehivao.
Sve joj je bilo jasno kad je začula razdragani smeh iza njegovih leđa.
Veronika i Amelija, njena šefica i koleginica, pojavile su se na dovratku.
„Vas dve ste znale za ovo?”, pitala ih je Dženi.
„Malo je ranije nego što sam mislila”, rekla je Veronika, pogledavši svoj
skupoceni ručni sat. „Ali da, znala sam za ovo.”
„I ja sam”, rekla je Amelija. „I toliko sam ljubomorna!”
„Kuda me vodi?” Dženi je osetila kako je prožima nestrpljenje.
„Od nas ni reč nećeš čuti.” Veronika se uozbiljila. „Samo ti idi i opusti
se, i vidimo se sutra.”
„Samo da završim i pokupim stvari”, rekla je Dženi vozaču.
Skoro je otrčala nazad do stola. Odvoze je sa posla. A ona o tome nema
pojma. Tomas se ovog puta stvarno potrudio. Brzo je snimila i isključila
dokument na kom je radila. Opusti se, rekla je Veronika. Prošlog proleća kroz
prorez na vratima uleteo im je prospekt za salon „Haslo”. Dženi je
prokomentarisala da lepo izgleda i da bi volela da ode tamo. Da li se Tomas
toga setio? Drži palčeve u sebi. Dženi je zgrabila sako i torbu. Ovo bi moglo
da se završi kao najbolja godišnjica u životu.
„Spremna sam.”
„Idemo onda!”, rekao je vozač, pokazavši joj da bi ona trebalo da ide
prva. Ponovo joj se osmehnuo. Trebalo bi to češće da radi, pomislila je
Dženi. Umekšavalo mu je inače oštre crte lica i odvlačilo pažnju sa ružnog
crvenog ožiljka preko levog oka.
Zajedno su izašli iz kancelarije.

***

Sebastijan je dobio adresu Ralfa Svensona od jednog policajca koji je stajao

ispred sale za konferencije. Očigledno nije bio zvanično izbačen sa slučaja,
jer mu je policajac, koji je Sebastijana prepoznao iz Liljeholmena, gde je bila
ubijena Anete Vilen, vrlo rado sve ispričao.
Bio je uključen u operaciju kod Svensonovog stana, ali zapravo nije
imao ništa značajno da prijavi. Sve se odigralo veoma brzo. Cilj je bio da se
meta izvuče napolje što brže. Sve je teklo po planu, osim činjenice da je
Svenson uspeo da baci svoj kompjuter na zid i uništi ga. Uhapšen je i, koliko
je policajac znao, još uvek nije ispitan.
 Sebastijan je na trenutak razmatrao da li da dogovori sastanak sa
Ralfom, ali se okanuo te ideje. Nikom neće biti dozvoljen pristup
osumnjičenom bez Torkelove dozvole; to je bila uobičajena praksa.
Verovatnoća da Torkel odobri sastanak između Sebastijana i Ralfa Svensona
bila je skoro jednaka nuli.
Umesto toga seo je u taksi za Vestertorp. Uz malo sreće mogao bi bar da
uđe u stan i možda nešto pronađe. Ispred je stajao patrolni automobil, ali na
ulaznim vratima zgrade nije bilo nikoga. Popeo se uz stepenice, ali ga je kod
Svensonovih vrata zaustavio jedan krupniji policajac.
Bilo je potrebno mnogo molbi i ubeđivanja, ali posle nekog vremena
Ursula se pojavila na vratima u svom besprekorno belom zaštitnom odelu.
Gledala ga je iznenađeno.
„Šta ti tražiš tu?”
„Pomislio sam da uđem i malo pogledam okolo. Ako si završila?”
Odmahnula je glavom. „Više čak i ne znam koje je tvoje mesto u timu u
ovoj istrazi. Jesi li još uvek s nama?”
Sebastijan je slegnuo ramenima. „Ne znam.” Bio je iskren, jedino je
tako moglo sa Ursulom. „Ali ništa više ne želim nego da rešim ovaj slučaj, to
znaš. Samo imam drugačije mišljenje o tome kako bi ovo trebalo da se radi.”
„Imaš ti svoje mišljenje o većini stvari, tu nema zbora, ali uglavnom si
mnogo bolji nego što si sada. Mnogo bolji.”
„Žao mi je zbog toga.”
„Nije to tvoja greška. Trebalo je da te izbacimo čim si pronašao vezu
između sebe i žrtava”, rekla je suvo.
„Mogu li da uđem? Uglavnom uočavam stvari koje mogu biti od koristi.
Obećavam ti da ništa neću dirati.”
Pogledala ga je. Bilo je nečega veoma dirljivog u Sebastijanu. Izgubio je
uporište i pao najniže što je mogao, na njihove oči. Nikad ga nije videla tako
slabog. Pokušavala je da uhvati njegov pogled kako bi mu pogledala duboko
u oči.
„Ako mi odgovoriš na jedno pitanje.”
„Koje?”
„Uđi.”
 Klimnula je policajcu, koji se sklonio u stranu, pustivši Sebastijana u
stan. Bio je svetao i slabo namešten. Kuhinja je bila levo i odavala je utisak
da je vrlo retko korišćena. Dnevna soba stajala je s desne strane iza
predsoblja; nameštaj se sastojao samo od kauča i velikog stola. Baterijska
lampa stajala je na stolu. Velike podne lampe bile su na sve strane. Bilo je
toplo, uglavnom zbog odsustva zavesa i zastora, što je suncu dozvoljavalo da
sija pravo unutra. Sebastijan je išao za Ursulom u spavaću sobu.
„Bez sumnje je jako voleo da mu stvari budu složene i uredne. Sve je u
savršenom redu.” Otvorila je gornju fioku i pokazala mu gomilu složenih
bledoplavih spavaćica, zajedno sa neotpakovanim najlonskim čarapama.
„Jezivo, zar ne?”
Sebastijan je klimnuo.
Ursula je nastavila: „Ako pogledaš tamo, prevrnuće ti se stomak.”
Pokazala je na vrata koja su izgleda vodila u veliki garderober ili malu
ostavu. Sebastijan je krenuo u tom pravcu, ali zaustavila ga je.
„Obuj ovo.” Pružila mu je par plastičnih štitnika za cipele. Sagnuo se i
navukao ih preko crnih cipela. Dala mu je i par sterilnih rukavica. „I navuci
ovo.”
„I, koje je tvoje pitanje?”
„Zašto si spavao sa mojom sestrom?”
Pogledao ju je zapanjeno. Mogao je stotinu godina da nagađa šta želi da
ga pita, a ovoga se nikada ne bi setio.
„Uvek sam se pitala”, dodala je.
Barbro. Toliko davno je to bilo. Zašto? Šta da joj kaže? Šta i može da joj
kaže? Ništa. Samo je odmahnuo glavom.
„Čini mi se da na to ne mogu da odgovorim.”
Ursula je klimnula za sebe. „U redu. Samo pokušavam da pronađem
način da ti oprostim.”
„Zašto?”
„Zato što osećam da ti to treba.”
Pogledali su se. I ostali tako. Dobro ga je poznavala.
„Ali možda i grešim”, rekla je nehajno. „Pogledaj okolo ako želiš.”
Okrenula se i vratila u kuhinju. Gledao ju je kako odlazi, ali i dalje nije
znao šta da joj kaže. Povredio bi je šta god da uradi, a to nije bilo ono što je
želeo.
Otvorio je vrata koja mu je Ursula pokazala. Prostor iza njih bio je mali.
Jedna klupa duž zida i na njoj štampač. Kutije sa fotografskim papirom.
Karton pričvršćen za zid. Sebastijan mu je prišao. Četiri gomile fotografija
koje su visile sa štipaljki, sa brojevima 1, 2, 3 i 4, ispisanim iznad i
zaokruženim debelim markerom. Kad se Sebastijan približio, video je šta je
na fotografijama. Njegove žene. Sve četiri. Prestravljene. Fotografisane iz
ugla koji bi najbolje bio opisan kao božja perspektiva, iz položaja kad
fotograf odozgo gleda u njih. Govori im tačno šta da rade. Sebastijan je
navukao rukavice i skinuo gomilu pod brojem tri. Katarina Granlund. Gola i
uplakana na prvoj fotografiji. Mrtva, gleda pravo napred na poslednjoj.
Ostale gomile je samo prelistao. Brzo. Nije želeo da zagleda detalje.
Poslednja fotografija uvek je bila ista. Nož kojim im je presečen vrat.
Sebastijanu je pripala muka. Želeo je da pobegne što pre može. Kao da bi beg
poništio ono što se dogodilo. Ali nije se ni pomerio. Vratio je fotografije.
Okrenuo je glavu. Čuo je Ursulu kako se kreće po kuhinji. Bila je u pravu.
Ali je takođe i grešila. Kako će ikada dobiti oprost posle ovih fotografija?
Vratio se u spavaću sobu, najviše da bi pobegao od užasa. Mala
prostorija izgledala je uglavnom kao i ostatak stana. Jedina razlika bio je
bledi, uredno namešteni krevet. Podjednaki broj podnih lampi. Baterijska
lampa na noćnom stočiću. Podjednako svetlom. Ali posle onih fotografija na
zidu, svetlost je prosto bila laž. Ovo je bio najmračniji stan u kom je ikada
bio. Pogledao je u jedini orman. Savršeno ispeglane košulje i pantalone visile
su na ofingeru. Ispod njih, u žičanim korpama, baterije i baterijske lampe
stajale su složene vojničkom preciznošću. U još korpi ispod ovih stajale su
čarape i gaće.
Ralf Svenson više je brinuo za baterijske lampe nego za donji veš.
Činjenica da je imao neki opsesivno-kompulsivni poremećaj bila je nesporna.
Pravo pitanje je bilo koliko bi se dijagnoza moglo na njega primeniti. Ako je
iko ikada i mario za to. Sebastijan nije više bio zainteresovan.
Uzeo je jednu od većih baterijskih lampi. Pritisnuo je crno gumeno
dugme. Lampa se istog trena uključila. Nova baterija. Spremna za akciju.
Spremna da rasprši svetlo na sve strane. Taman kad se spremio da je vrati,
primetio je nešto što je stajalo ispod nje. Skriveno. Izgledalo je kao vozačka
dozvola. Pažljivo ju je uzeo i okrenuo.
 Fotografija Trolea Hermansona uzvratila mu je pogled. Ledena hladnoća
prožela ga je čitavog istog trena. Kao i bol. Morao je ponovo da je pogleda.
Da pročita i reči. Nekoliko puta. I svaki put je pisalo Karl Trole Hermanson.
Zato se nije javljao na telefon.
Zato nije bio kod kuće.
Pronašao je osobu koja je pratila Sebastijana. Možda je čak i spasao
Anu. Ali je to platio svojim životom.
Nije bilo drugog objašnjenja. Zašto bi se inače Troleova vozačka
dozvola nalazila u ovom najcrnjem stanu od svih?
Sebastijan je ponovo izgubio.
Sve što dodirne uvek mu bude istrgnuto iz ruku. Brutalno i nasilno. To
je bila istina. Jedina istina, koja mu se iznova i iznova ukazivala. Dugo je
pokušavao da joj se opire, da je drži podalje od sebe. Sve je krivio osim
samog sebe. Boga, majku, oca, Anu, Vanju – sve, zapravo, osim jedine osobe
koja je stvarno bila odgovorna. Zato što je sada postojala samo jedna osoba
koja je nosila tu krivicu. Vratio je lampu nazad i tutnuo vozačku dozvolu u
džep.
Sad je gotovo.
Odustao je.
Odjednom se ona našla pored njega. „Imao je i kompjuter. Bili pokušava
da uradi nešto s njim. Pošto ga je bacio o zid, sigurno ima nešto u njemu.”
Nije odgovorio. Okrenula se i vratila svom poslu.
„Ursula?”
Nije odgovorila, ali je stala.
„Mislim da mi zaista treba oproštaj. Ali ne znam da li ću ga ikada
dobiti.”
„Ne znam ni ja, Sebastijane. Ali oni koji se razumeju u to kažu da
iskrenost uglavnom najbolje pomaže.”
Izašla je iz sobe.
Ništa više nije rekao.
Ali osetio je Troleovu vozačku dozvolu u džepu. I teret krivice na
plećima.
 Nikad neće dobiti oproštaj.
Nikad.

Sedeo je na jednom kamenu ispred zgrade kad su se dovezli i stali pored

patrolnog vozila. Sedeo je tu dobrih pola sata potpuno nepomično. Držao je
vozačku dozvolu u rukama, kao da mu to može umanjiti bol. Izašli su i
krenuli prema zgradi. Prvo Vanja, a za njom i Torkel. Bili su usred neke
diskusije i uzbuđeno razgovarali. Kao da on nije tu. Što je bilo istina,
naravno. Stvarno više nije bio tu.
Vanja je izgleda bila zadovoljna svojim prvim pojavljivanjem na
televiziji. „Ana me je videla na vestima. Zvala je od bake.”
„Kako ti je baba?”, saosećajno je pitao Torkel dok ju je pristizao. „Čuo
sam da nije baš najbolje.”
Sebastijan je lagano ustao i vratio dozvolu u džep. Izvadio je svoju
policijsku legitimaciju umesto toga. Krenuo im je u susret.
„Mnogo je bolje. Ana se vraća kući”, odgovorila je Vanja.
„Drago mi je što to čujem.”
Tek tada su primetili čoveka koji je išao ka njima. Stali su i sačekali ga u
tišini. Nisu pokazivali nikakve očigledne emocije. Kao da su se sreli sa
sećanjem koje su već zaboravili.
Sebastijan je stajao ispred njih.
„Moramo da razgovaramo”, rekao je Torkel.
Sebastijan je nameravao da im olakša. Ispružio je legitimaciju koju je
dobio početkom nedelje. „Idem sad kući.”
„U redu.” Torkel je uzeo legitimaciju i klimnuo svom bivšem kolegi i
prijatelju. „Žao mi je zbog svega.”
„Bar smo ga uhvatili”, rekao je Torkel. Nije imao želju da se svađa.
Nije ni Sebastijan. Ali morao je da ih upozori, iako ga najverovatnije
neće slušati. „Hinde još uvek nije gotov – nadam se da to shvatate.”
„Šta još može da uradi?”, čuo je Vanju kako kaže.
„Ne znam. Ali nije završio.” Strpao je šake u džepove. Opipao je
Troleovu vozačku dozvolu. „Ali ja jesam. To je sad vaš problem.”
Krenuo je da ode, ali nije mogao. Ovo su mu verovatno poslednji trenuci
sa Vanjom. Neće je više pratiti. San je završen. Zato što je i bio samo to.
Jedan san. Ovo je jedini oproštaj koji će zauvek imati. Poslednji minuti sa
ćerkom koju nikad zapravo nije imao.
Ćerkom koju je toliko želeo.
Skoro joj je prošaputao: „Budi oprezna. Obećaj mi da ćeš biti oprezna.”
Uopšte nije mogla da razume njegov mračni izraz lica. „Stvarno misliš
da to nije bio Ralf?”
„Ne, ne. Ali znate šta me još brine?”
„Činjenica da nisi ti rešio ovaj slučaj?” Glas joj je bio oštar kao nož. I
dalje je bio zatočen u sukobu koji je ostavio iza sebe.
„Ne. Činjenica da odbijate da vidite da Edvard stoji iza svega ovoga. On
nikad neće odustati. Nikad.”
Otišao je.
Nije to bio baš neki pozdrav.
Ali to je bilo sve što će dobiti.

RALF SVENSON.
Jedan od čistača. Toliko blizu, a ipak tako daleko. Ovaj dan bio je
upropašten za Haraldsona. Čak ni večera sa Dženi, kojoj se radovao, neće ga
sad razveseliti. Riksmord je sigurno dobio ime od Hindea. Pokupili su Ralfa
samo sat vremena nakon što je Vanja Litner otišla iz Levhage. Nije
razgovarala s njim. Iako je to bio jedan od preduslova da dobije dozvolu da
uopšte vidi Hindea. Prekršila je dogovor. Trebalo je da zna. Ne može se tek
tako verovati nekome ko radi za Riksmord. Neprekidno su ga razočaravali.
Šta mu je to Vanja ponudila da je momentalno dobila ime? Haraldson je
izgradio odnos, dokazao je da je spreman da sarađuje sa Hindeom, bio je
uspešan. Šta je ona to imala što on nije? Odgovor je bio očigledan, ali sigurno
nisu... Nema šanse da je pristala na... Mada, jesu bili sami u prostoriji za
saslušanja, ali ipak. Nije izgledala kao takav tip. Zvonjava telefona mu je
prekinula misli. Grupa „Aba”. Uzeo je mobilni i pogledao ekran. Neki broj
koji nije znao.
„Tomas Haraldson.”
„Dobar dan, Vesteroski taksi na vezi”, obratio mu se muški glas.
„Naručili ste taksi za danas.”
Haraldson se namrštio. Da li ga to zovu da potvrde rezervaciju? Pomalo
je kasno. Pogledao je na sat. Upravo sad bi trebalo da su otišli po Dženi.
„Tako je”, rekao je umorno.
„Došli smo na zakazanu adresu, ali tamo nema nikog.”
„Nema nikog?” Haraldson je pretpostavio da misli da Dženi nije tamo.
Sve drugo je bilo malo verovatno. Kompanija nije velika, ali nekoga sigurno
ima.
Tako da je sledeće pitanje bilo normalno: „Da li ste na pravom mestu?”
„Engelbrektsgatan 6. Njene koleginice kažu da ju je nešto ranije
povezao drugi taksista.”
„Poslali ste dvojicu?”
„Nismo, zato i zovem. Da li ste zakazali kod još nekog?”
„Nisam.”
Haraldson nije razumeo ništa od svega ovog. Očigledno je došlo do
nekakve greške. Odbijao je da poveruje da je u pitanju njegova greška. Čitav
dan je bio vrlo brižljivo isplaniran. Vozač mu je dao Veroniku, koja mu je
rekla potpuno istu stvar. Neki čovek je pokupio Dženi pre sat vremena. Imao
je na sebi uniformu taksiste. Krupan tip sa repićem i ožiljkom preko oka.
Šalio se da je u pitanju iznenađenje, tako da je to sigurno bio taksi koji je
Tomas naručio.
Haraldson je završio razgovor potpuno zbunjen. Taksi preduzeće
sigurno je nešto pobrkalo, ali u tom slučaju, gde je Dženi? Prelistao je do
njenog imena na listi kontakata i pozvao je. Nije bilo odgovora. Kad se
uključila govorna pošta, ostavio joj je poruku da mu se javi. Prekinuo je vezu.
Pozvao je kući. Uključila se automatska sekretarica. I tamo je ostavio istu
poruku, možda s nešto više panike u glasu. Prekinuo je vezu. Kratko je
razmišljao i vratio se za sto. Uključio je pretraživač interneta i na Guglu
potražio ime salona. Pronašao je broj i pozvao. Konačno mu se ovog puta
neko javio. Dženi Haraldson još uvek se nije pojavila. Ali ima još petnaest
minuta do zakazanog termina; da li da joj kažu da se javi kad stigne? Da,
rekao je Haraldson. Neka učine tako.
Zavalio se u fotelju. Nije bio nešto naročito zabrinut, ali nije ličilo na nju
da se ne javlja na mobilni. Pustio je da mu um odluta i pokušao da pronađe
neko objašnjenje za ovo što se dogodilo. I gde se ona nalazi.
Čovek koji je povezao Dženi znao je da je u pitanju iznenađenje, rekla je
Veronika. Nije mnogo ljudi to znalo. Čak ni Vesteroski taksi, shvatio je.
Samo je naručio vozilo da je poveze sa posla. Nije spominjao da osoba koju
treba da voze ne zna ništa o tome. Jedina osoba s kojom je razgovarao o
iznenađenju bila je Veronika, kako bi Dženi dobila slobodno popodne. Ona je
bila jedina koja je znala.
Ona i Edvard Hinde.
Oblila ga je ledena hladnoća.
Da li Hinde možda ima nešto s ovim? Delovalo je nemoguće.
Neverovatno. On i Hinde su radili zajedno. Haraldson mu je nabavio sve što
je tražio. Ako je iko i bio nezadovoljan ishodom njihovog razgovora, onda je
to bio Haraldson. Zašto bi Hinde pokušavao bilo šta sa Dženi? Pokazao je
izvesno interesovanje, to je istina. Tražio je da zadrži njenu fotografiju. Ali
Hinde je iza rešetaka. Čak i da je Hinde sarađivao sa Ralfom Svensonom, kao
što Riksmord tvrdi, sad je uhapšen. Riksmord ga je uhapsio skoro sat
vremena pre nego što je Dženi pokupio misteriozni vozač.
U jednom kratkom trenutku poigravao se idejom da se suprotstavi
Hindeu, ali se predomislio. Prvo, bilo je nezamislivo da Hinde ima neke veze
sa Dženinim nestankom. Ali je ipak bilo moguće, ispravio je sebe. Sa
mogućim nestankom. Verovatno postoji savršeno racionalno objašnjenje za
ovo što se dogodilo.
Drugo, direktni sukobi sa Hindeom ispadali su manje nego uspešni.
Haraldson je odbacio te zastrašujuće misli. Bio je paranoičan. Previše
vremena proveo je sa Edvardom Hindeom. Taj grozni čovek uspeo je da mu
se uvuče pod kožu. Ponovo je pozvao Dženin mobilni. Čuo je kako zvoni, ali
nije bilo odgovora, već se samo javila govorna pošta. Haraldson nije mogao
da se otrese osećaja da nešto nije u redu. Ponovo je uzeo fasciklu „Vizije i
ciljevi”, ali ju je skoro odmah pustio. Otvorio je svoje imejl sanduče. Imao je
nekoliko imejlova koji su čekali odgovor, ali nije mogao da se koncentriše.
Neko je došao po nju.
Otišla je sa nekim i nestala.
Nije mogao samo da sedi i pretvara se da se ništa nije dogodilo. Iako je
bio prilično siguran da se ništa nije dogodilo.
 Izašavši iz kancelarije i Levhage, Haraldson je otišao kući.

EDVARD HINDE SEDEO JE PREKRŠTENIH nogu na krevetu. Sklopljenih očiju.

Spokojan i ravnomerno dišući.
Usredsređen.
Sabran.
Okrenut samom sebi.
Čim je čuo prve glasine o Ralfu kako se šire po odeljenju, dao se na
posao. U blizini jednog od čuvara izjavio je kako se ne oseća dobro i da se
vraća u ćeliju na odmor. Kad je ušao, zatvorio je vrata za sobom, skliznuo
pod krevet i odmah počeo da odvrće rešetku ventilacionog otvora. Brzo je
radio, svestan da je ovo najslabiji deo njegovog plana. Bilo je malo verovatno
da će neko od njegovih zatvorskih drugova banuti nenajavljeno, ali, i da se to
desi, samo će ga malo omesti, ništa više. Međutim, ako čuvar otvori vrata, to
će biti kraj. Stres koji je izazivala situacija pomogao mu je. Nikad pre nije
skinuo rešetku tako brzo. Gurnuo je ruku i izvadio viljušku koju je juče ukrao
u kantini, zajedno sa teglom koju je dobio od Tomasa Haraldsona.
Sedamsto pedeset grama ukiseljene cvekle.
Hinde je vratio rešetku, ali je nije zašrafio. Ustao je, gurnuo viljušku u
čarapu i pod gornji deo odeće stavio teglu. Ovo je bio sledeći riskantan potez.
Čak i da bude držao šake sklopljene preko stomaka, kao da ga boli, pažljivim
gledanjem, tegla je mogla da se vidi. Ali moraće da pokuša. Zastavši na
sekundu, izašao je iz ćelije i požurio prema toaletu.
Šake je držao na stomaku. Brzi, kratki koraci. Čovek u škripcu.
Kad je stigao do kabine, izvadio je teglu i stavio je na ivicu lavaboa.
Izvukao je debeli sloj papirnih ubrusa iz držača i raširio ih po poklopcu šolje.
Onda je otvorio teglu, izvadio nekoliko komada viljuškom i pustio ih da se
ocede, pre nego što ih spustio na ubruse i počeo metodično da ih mrvi. Kad se
sve pretvorilo u kašu, sakupio je to viljuškom i strpao u usta. Onda je
ponovio proces dok nije ispraznio teglu. Do kraja mu je bilo sve teže.
Sedamsto pedeset grama cvekle bilo je više nego što je mislio. Pre nego što je
izašao iz toaleta, uzeo je teglu i popio ostatak tečnosti. Onda je isprao teglu,
ponovo je ugurao pod gornji deo, gurnuo viljušku u čarapu i vratio se u
ćeliju. Ovog puta se nije trudio da je sakrije, već ju je samo stavio iza kreveta.
Seo je na krevet, savio noge prema sebi i sklopio oči.
Planiranje. Strpljenje. Odlučnost.
Već sat vremena sedeo je na krevetu. Roland Johanson dosad je
verovatno obavio svoj zadatak u Vesterosu. Spreman je za sledeći zadatak.
Pravo je vreme za drugu fazu.
Lagano i odmerenim pokretima, Hinde je ispružio noge i ustao, samo da
bi se ponovo uvukao pod krevet i uzeo flašicu koju mu je dao Haraldson.
Ipekak.
Dvesta pedeset mililitara.
Odvrnuo je poklopac i u dva gutljaja popio sadržaj flašice. Nije imalo
dobar ukus. Ali to nije bilo bitno; neće to još dugo držati u sebi. Pre nego što
je izašao iz ćelije, odlučio je da ipak sakrije praznu flašicu i teglu u
ventilacioni otvor. Bilo bi glupo da ne uspe samo zato što je bio lenj i
nesmotren. Međutim, osetio je da neće imati vremena da ponovo zavrne
poklopac. U stomaku mu je kurblalo. Izašao je u zajedničku prostoriju, šake
ponovo držeći skupljene ispred sebe. Vilica mu je bila čvrsto stisnuta i osetio
je kako počinje da se znoji. Stao je usred prostorije.
Počinje cirkus!
Kad je osetio prve znake da mu se stomak grči, pao je. Vrišteći. Svi u
prostoriji su se zaledili i počeli da ga gledaju. Hinde je stiskao stomak i
uvijao se na podu. Udahnuo je vazduh kako bi mogao ponovo da zavrišti, ali,
pre nego što je ispustio vrisak, sadržaj stomaka izleteo mu je u nekoliko
mlazova. Zatvorenici koji su najbliže stajali odskočili su zgađeni. Čuvari koji
su krenuli prema njemu kad je pao stali su kao ukopani, ne znajući šta da
rade. Činjenica da radnici obezbeđenja veoma malo znaju o medicinskim
problemima bila je dobro poznata. Hinde je na to i računao, a oni koji su
danas bili na dužnosti nisu ga razočarali. Nisu imali blagog pojma šta da rade.
Baš kao što je i planirao. Ponovo se ispovraćao. Suznim očima, Hinde je na
svoje neizmerno zadovoljstvo video da je ovog puta iz sebe izbacio nešto
gusto i skoro crno. Prava gustina, prava boja. Cvekla je imala vremena da
reaguje sa stomačnom kiselinom i najveći deo crvene boje je nestao. Po
mirisu je bilo nemoguće razlikovati je od unutrašnjeg krvarenja, osim u
veoma malom prostoru. Hinde je računao na to da niko neće trpati nos u tvar
koju je po treći put izbacio, ovog puta s nešto manjim naponom. Jedan od
čuvara govorio je u dvosmerni radio i pozivao pomoć, dok je drugi izgleda
razmišljao kako da dođe do Hindea a da ne stane u njegovu povraćku. Grčevi
su počeli da popuštaju. Hinde je udahnuo kroz nos i progutao nešto povraćke
koja se zadržala. Imala je ukus cvekle i ipekaka. Ponovo se presamitio i još
jednom bolno vrisnuo, pre nego što je promenio taktiku; počeo je da se
kotrlja tamo-amo, bespomoćno ječeći. Jedan od čuvara mu je prišao, čučnuo i
nežno mu spustio ruku na rame. Hinde se zakašljao, mučeći se od naizgled
neizdrživog bola.
„Pomozite mi”, zavapio je, cmizdreći nemoćno. „Molim vas, pomozite
mi.”
„Hoćemo”, rekao je čuvar.
Nije ni naslućivao koliko je u pravu.

HARALDSON SE VRATIO KUĆI U rekordnom vremenu. Prekršio je svako

moguće ograničenje brzine i svaki živi saobraćajni propis. Teskoba mu je
rasla i terala ga dalje. Uz škripu se zaustavio na prilazu, ugasio motor i
iskočio.
Salon se javio. Neka druga žena, ne ona s kojom je ranije pričao. Dženi
Haraldson nije se pojavila. Zna li da li se samo zadržala, ili...? Rekao joj je
istinu; misli da neće ni doći. Žena ga je s izvinjenjem obavestila da će morati
da plati sedamdeset pet procenata cene, pošto je termin prekasno otkazan.
Nije mu bilo bitno. Nepotrebni trošak sad mu je bio najmanji problem.
Otključao je ulazna vrata i ušao.
„Dženi!”
Tišina. Ne izuvajući se, krenuo je kroz predsoblje.
„Dženi! Jesi li tu?”
Ista tišina. Brzo je prošao kroz dnevnu sobu, ušao u kuhinju, ovlaš
pogledao kombinovanu gostinsku sobu i šivaću sobu. Otvorio je vrata ostave
i kupatila.
Prazno.
Tiho.
Vratio se u predsoblje i krenuo uza stepenice. Na nekoliko koraka od
vrha je zastao. Čudno, kako mozak radi. Ni o čemu nije razmišljao. Strah je
sve odgurnuo u stranu. Ali odjednom se setio. Hindea i četiri ubistva iz
devedesetih. Svega u isto vreme. Imitatora, Ralfa Svensona. „Letnjeg psiha”.
Ovog puta ponovo četiri žene. Čitao je o njima. Identični modus operandi.
Vezane. Silovane. Prerezani grkljani.
Kod kuće.
U spavaćim sobama.
Haraldson je podigao glavu. Pogledao spavaću sobu. Njegovu i Dženinu
spavaću sobu. Gde su jutros doručkovali i vodili ljubav. Vrata su bila
zatvorena. Uglavnom nisu bila. Zašto bi ih zatvarali kad niko nije kod kuće?
Jedan tihi zvuk je narušio tišinu i Haraldson je shvatio da ga je on ispustio.
Slabi i bolni jecaj. Jecaj straha. Morao je da se natera da nastavi uza
stepenice. Korak po korak. Kad je stigao do vrha, uhvatio je poslednji deo
gelendera da ne bi pao unazad. Nije mogao da skine pogled sa tih zatvorenih
vrata. Nije mogao da izbaci to iz glave. Posebno sada, usred leta, bilo bi
pretopio spavati tamo cele noći ako su vrata zatvorena čitavog dana. Ona ih
nije zatvorila. Zašto bi ih zatvorila? Duboko je udahnuo i kroz skupljene usne
lagano ispustio vazduh pre nego što je nastavio dalje. Poskočio je kad je čuo
„Abu”. Mobilni telefon. Zgrabio ga je ne pogledavši ekrančić.
„Haraldson.”
Nadao se da ga ona zove. Da će ćuti njen glas kako mu govori da je sve
u redu, da je samo došlo do glupog nesporazuma.
„Viktor Bekman ovde”, čuo je sa druge strane veze. Nije ona. Ništa nije
u redu. Razočaranje ga je proželo i morao je da uloži svu snagu da ostane na
nogama. Nije mogao da govori, ali nije ni bilo potrebe. Viktor je odmah
nastavio. „Edvard Hinde se srušio u zajedničkoj prostoriji, izbljuvao je
mnogo krvi.”
„Šta?”
„Izgleda da je u prilično lošem stanju. Ne možemo da vodimo brigu o
njemu ovde. Ima neke veze sa njegovim stomakom, čini mi se.”
„U redu...” Haraldson je čuo šta Viktor govori, ali nije stvarno uspeo da
razume zašto baš sada. I dalje mu je bilo teško da obrađuje informacije.
„Ambulantna kola uskoro dolaze, zato te i zovem. Moraš da odobriš
prebačaj u bolnicu.”
„Moram li?”
„Da. Da ga prebacimo?”
 Kao niotkud, još jedna misao mu se stvorila u glavi.
Slika.
Sećanje.
Hinde sedi na krevetu u svojoj ćeliji. Haraldson stoji u dovratku.
Naježene su mu podlaktice. Hindeov tihi glas.
„Kaži ‘da’.”
„Kada?”
„Shvatićeš kada. Samo kaži ‘da’.”
„Jesi li još tu?”, pitao ga je Viktor.
„Šta? Jesam.”
„Da ga prebacimo? Da ili ne?”
„Samo kaži ‘da’.”
Haraldson je pokušao da shvati značaj onoga što je upravo čuo, povezao
je sve. Hinde je znao da će se razboleti. Znao je da će doći do ovog
razgovora. Da će ovo pitanje biti postavljeno. Sigurno jeste. Ali kako? Da li
se samo pretvarao – ili je to imalo veze sa stvarima koje mu je Haraldson
dao? Cvekla i flašica leka. Neko Južnoameričko ime, tako je zvučalo.
Ikakaka... nešto. Zašto bolest, prava ili lažna? Zato što je želeo premeštaj. Da
izađe. Da pobegne. Da li da upozori Viktora? Da mu saopšti svoje sumnje?
„Samo kaži ‘da’.”
Nije bilo svrhe da ga upozorava, da pokuša i spreči da se nešto dogodi.
Bila je to prosto iznuđena situacija da on kaže jednu reč. Da dâ svoj
pristanak. Da posluša naređenje. Pokušao je, ali jednostavno nije uspeo da
sagleda sve posledice. Nije uspeo da izvaga „za” i „protiv”. Sve je bilo u
haosu. Vrata spavaće sobe bila su zatvorena. Napravio je poslednjih nekoliko
koraka. Morao je da zna.
„Tomase? Jesi li tamo?”
Haraldson je spustio šaku na kvaku. Duboko je udahnuo. Sklopio je oči.
Molio se bogu u kog nije čak ni verovao. Kratko izdahnuvši, otvorio je vrata.
Brzo, kao kad skidaš flaster. Spreman na najgore, a u isto vreme ni najmanje
pripremljen.
U sobi nikog nije bilo.
Dženi i dalje prosto nema.
 „Da”, rekao je. Zvučalo je kao suvo graktanje.
„Šta si rekao?”, pitao je Viktor.
Haraldson se nakašljao. „Da”, ponovio je postojanijim glasom.
„Prebacite ga.”
„U redu. Gde si ti? Dolaziš li kasnije?”
Haraldson je završio razgovor. Vratio je telefon u džep. Stao je na
dovratak prazne spavaće sobe i počeo da plače.

PRE NEGO ŠTO JE URSULA završila svoj radni dan, setila se da mora proveriti
sa SKL-om, državnom forenzičkom laboratorijom u Linćepingu, da li su dva
sterilna DNK uzorka iz stana stvarno stigla. Pre nekoliko sati su otišla
posebnom kurirskom službom, a plan je bio da Torkel iskoristi preliminarni
izveštaj tokom Svensonovog saslušanja sledećeg dana. Uspela je da dođe do
glavnog forenzičkog patologa, Valtera Stena, koji joj je to obećao. Sve je
izgledalo dobro, SKL je već otpočeo posao i on ju je lično uverio da će joj
sledećeg dana dostaviti potrebne informacije. To je bilo dovoljno za Ursulu;
Stena poznaje već neko vreme, a on je bio čovek od reči. Zadovoljna, izašla
je iz zagušljivog stana Ralfa Svensona. Smena je upravo stigla i kratko je
porazgovarala sa novim policajcima na stepeništu, naglasivši da nikome osim
njoj ne sme biti odobren pristup, bar ne bez njene dozvole. Dala im je kućni i
mobilni broj tek za svaki slučaj i sišla stepenicama. Bio je to vrlo naporan
dan i osećala je umor kako u telu tako i u duši. Zastala je pred ulaznim
vratima i neko vreme uživala u mirisu tople trave. I pored umora, osećala se
zadovoljno. Ispostavilo se da je stan pravi kovčeg s blagom i morala je da
odredi prioritete, a ne da se samo upusti u temeljnu pretragu. Ostalo joj je još
dosta sati posla, ali bila je uverena da su već pronašli dovoljno dokaza da
Ralfa Svensona osude za sva četiri ubistva, bez ili sa njegovim priznanjem.
To je i bio njen pravi cilj: da pronađe dovoljno jake dokaze i tako izjavu
osumnjičenog učini skoro nebitnom. Tada je znala da je obavila dobar posao
– kada istina postane objektivna i izmeriva.
Krenula je prema svom automobilu; zagolicala ju je pomisao da pozove
Torkela. On i Vanja zvali su je posle konferencije za štampu. Sigurno su
naleteli na Sebastijana, jer prvo što je Torkel rekao bilo je da Sebastijan više
ne radi na slučaju. Vanja je izgleda bila posebno zadovoljna zbog toga. Sva je
sijala od energije i ispljunula je nekoliko kratkih, brutalnih komentara o
nemogućem čoveku kog toliko nije volela. Ursula je uglavnom bila najviše
tužna. Ne zato što Sebastijan ovog puta uopšte nije doprineo, već zato što ga
se setila iz starih dana, kad je posedovao neizrecivu, unutrašnju snagu. Čovek
koji je sav poguren izašao iz stana Ralfa Svensona nije bio isti čovek. Niko
ne bi trebalo da padne tako nisko. Tako jako. Čak ni Sebastijan Bergman.
Jednostavno nije mogla da oseti Vanjinu radost.
Pre nego što je otišao, Torkel se kratko zadržao u predsoblju. Prepoznala
je sjaj u njegovim očima iz sličnih situacija kad su radili. Uvek se pojavljivao
kad se događao veliki preokret u slučaju; kao da su nekako uspevali da
uživaju u trenutku samo zato što su zajedno.
Ali ovog puta nije želela da se to dogodi. Nekako, osećaj nije bio dobar.
Na neki čudan način, u pitanju je bilo nešto sasvim drugo kad su bili u
drugom gradu. Nije bilo ovako ozbiljno. Sad je bilo mnogo izazovnije, ali je
donekle bilo i nisko. A tu je bio i Mikael.
Sela je u automobil i krenula u grad, ne znajući stvarno kuda ide. Možda
bi trebalo da napravi kompromis i nastavi da radi, ali nije joj se dalo.
Odlučila je da ode kući.

Mikael je bio tamo. Sedeo je na kauču kad je ušla.

„Izgledaš umorno”, rekla mu je.
Klimnuo je potvrdno i ustao. „Kafa?”
„Molim te.”
Otišao je u kuhinju i uključio aparat za kafu, a Ursula je sela pored
otvorenog prozora. Napolju je bilo božanstveno tiho i uživala je slušajući ga
kako se kreće po drugoj prostoriji. Donela je pravu odluku. Pravila su pravila,
a to što ih jednom prekršiš ne znači da ćeš to uraditi ponovo. Morala je da
prizna da je Mikael imao nešto što ju je smirivalo. Možda nije bio najstrasnija
osoba na svetu, ali za nju je uvek imao vremena. To je mnogo značilo.
„Čuo sam na radiju da ste uhapsili nekoga”, doviknuo je iz kuhinje.
„Da, čitavo popodne provela sam u stanu osumnjičenog.”
„Jesi li nešto pronašla?”
„Gomilu toga. Kriv je.”
„Lepo.”
 Mikael se vratio u dnevnu sobu.
„Dođi i sedi”, rekla mu je, tapšući pored sebe po kauču, ali on je
odmahnuo glavom.
„Ne odmah. Moramo da razgovaramo.”
Iznenadila se. Uspravila se i pogledala ga. Mikael nije često želeo da
razgovara, niti je od nje očekivao da ga sluša.
„Da li se nešto dogodilo Beli?”
„Ovo nema nikakve veze s Belom. Ovo je između nas.”
Ukrutila se. Glas mu je na neki način bio drugačiji. Kao da je uvežbavao
šta će reći. Kao da se za ovo veoma dugo pripremao.
„Upoznao sam nekoga i želim da budem iskren prema tebi.”
Prvo nije razumela šta joj govori. Morala je da ga pita, iako je sumnjala
da već zna odgovor. „Ne razumem te, stvarno, da li mi ti to govoriš da si
nekoga upoznao?”
„Da. Ali trenutno se ne viđamo. Mislim da to nije fer prema njoj. A ni
tebi.”
Šokirano ga je pogledala. „Već si bio sa nekom, a sada je to gotovo?”
„Nisam bio ni sa kim. Nekoliko puta smo se videli i napravio sam
pauzu. Zasad. Prvo sam želeo da razgovaram sa tobom.”
Sedela je tako, ne znajući šta da mu kaže. Nije imala pojma šta dalje da
radi. Ljutnja bi bila najlakša opcija. Čista i oštra. Ali nije mogla da je pronađe
u sebi. Nije zapravo mogla ništa da pronađe.
„Ursula, stvarno sam se trudio u poslednje vreme, sa onim putem u Pariz
i svime. Ali nemam više snage. Izvini. Moja greška.”
Njegova greška.
Kad bi samo bilo tako jednostavno.

AMBULANTNA KOLA IZ UPSALE POJAVILA su se u Levhagi tačno osamnaest

minuta posle poziva hitnoj službi. Fatima Olson iskočila je i obišla kombi da
uzme kolica. Bilo joj je drago što su stigli. Na putu do bolnice, sedeće pozadi
sa pacijentom, što je značilo da neće sedeti pored Keneta Hamarena. Nije joj
se dopadao. Iz jednog prostog razloga: zato što se ona njemu nije dopadala.
Nije znala zašto. Možda zato što je rođena u Iraku, ili zato što je bila
kvalifikovanija – te stoga bolje plaćena, ili zato što je bila žena. Možda je u
pitanju bila kombinacija svega ovoga, ili je možda postojao neki potpuno
drugačiji razlog. Nikad nije pitala. Već dve nedelje je s njim, a namerava da
porazgovara sa šefom čim bude dobila priliku i pita ga može li da radi s
nekim drugim u budućnosti. Relativno dobro je obavljao svoj posao, ali imao
je gadnu narav i uvek negativan stav prema njoj. Koristio je svaku priliku da
to pokaže, da je ispravi ili kritikuje ono što radi. To je bio slučaj samo sa
njom. Videla ga je kako radi sa drugima i njegov stav je bio potpuno
drugačiji. U pitanju je bila ona. Jednostavno mu se nije dopadala.
Kenet je izašao, uvek trideset sekundi kasnije kako ne bi morao da joj
pomogne. Fatima je stavila medicinsku torbu na kolica, ostavivši zadnja vrata
kombija otvorena – na kraju krajeva, nalazili su se unutar zatvora – i krenula
prema najstrožem delu, gde ih je čuvar čekao kod vrata. Kao i obično, Kenet
je išao prvi, pet metara ispred nje.
U zajedničkoj prostoriji nije bilo nikoga osim Hindea, koji je još uvek
ležao na podu. Jedan od čuvara stavio mu je jastuk pod glavu. Ostali
zatvorenici bili su u svojim ćelijama. Fatima je brzo procenila situaciju.
Sredovečni čovek. Strašno povraćanje, gustine soca od kafe. Bol u stomaku,
sudeći po položaju u kom je ležao. Verovatno mu je pukao čir. Očigledno
unutrašnje krvarenje. Fatima se sagnula.
„Zdravo, možete li da me čujete?”
Čovek na podu je otvorio oči i slabo klimnuo.
„Zovem se Fatima, možete li da mi kažete šta se dogodilo?”
„Zaboleo me je stomak, a onda...” Glas kao da ga je izdavao.
Neprecizno je mahnuo u pravcu poda prekrivenog povraćkom.
Fatima je klimnula. „Boli li vas sada?”
„Da, ali mi je malo bolje.”
„Idete s nama.”
Upitno je pogledala Keneta i u tišini su podigli čoveka na kolica i vezali
ga. Nije bio pretežak. Činio se veoma slabim. Svakako će morati da uključe
sirenu u povratku.
Čuvar koji je stajao sa čovekom išao je hodnikom do ambulantnih kola
koja su čekala. On i Fatima su podigli pacijenta bez Kenetove pomoći i, kad
je Fatima počela da zatvara vrata, čuvar je počeo da ulazi.
„Šta to radite?”
„Idem sa vama.”
Edvard je samo ležao i pažljivo slušao. Ovo je bio deo plana nad kojim
je imao najmanje kontrole. Nije imao pojma kakva će biti organizacija pratnje
zatvorenika koji se prevozi u bolnicu. Koliko čuvara? Da li će biti naoružani?
Unutar odeljenja imali su samo pendreke i omamljivače. Da li je drugačije
prilikom transporta? Da li će ih pratiti neko vozilo? Dva? Da li će čekati
policijska pratnja? Nije imao pojma.
Čuo je čuvara kako objašnjava Fatimi ko je Edvard Hinde i da ne postoji
nikakva šansa da ambulantna kola odu bez nadzora. Čuvar, koji je sad stajao
kraj njegovih nogu, putovaće nazad s Hindeom i Fatimom, a jedan kolega
spremao se da sedne sa vozačem. Dvojica, znači. Odvojeni i verovatno
naoružani. Ali to i dalje neće biti veliki problem. Bar se nije pričalo o čekanju
policije.
Drugi čuvar je dotrčao i otišao pravo napred. Kolega mu je uskočio
pozadi i Fatima mu je pokazala gde da sedne. Zatvorili su vrata. Fatima je
kucnula dvaput po prozorčetu od mutnog stakla, koje ih je odvajalo od
vozačke kabine, i kombi je krenuo. Posle svega nekoliko metara uključila se
sirena. Hinde je osetio kako mu raste uzbuđenje. Do sada je sve išlo po planu,
ali najteži i najrizičniji deo operacije tek je predstojao.
Fatima mu se obratila. „Da li ste alergični na neke lekove?”
„Nisam.”
„Izgubili ste mnogo tečnosti i soli, pa ču vam dati slani rastvor.”
Okrenula se u zaljuljanom kombiju, otvorila jednu fioku i uvežbanim
pokretima izvadila kesu koju je okačila na kuku iznad Edvarda. Onda je
ustala, otvorila visoki ormarić i izvadila tanku iglu. Sela je pored njega, u isto
vreme špricajući antiseptičko sredstvo na kompresu. Brzo je pritisnula
ovlaženi kvadratić na pregib ruke.
„Osetićete oštar ubod.” Veoma vešto ga je ubola, zalepila flaster,
ispravila cevčicu koja je išla od kesice i pričvrstila je za iglu. Onda se sagnula
da uključi kapaljku. Grudi su joj bile tačno ispred Hindeovih očiju. Pomislio
je na Vanju. Rastvor je počeo da mu se sliva u venu.
„U redu, stvarno moram da vas pitam nekoliko pitanja. Mislite li da ćete
izdržati?”
Edvard je klimnuo i hrabro se osmehnuo. Fatima mu je uzvratila osmeh.
„Koji je vaš lični broj?”
Nije imao vremena da odgovori; ambulantna kola zakočila su toliko
naglo da su stala. Kroz pregradni prozor čuo je kako vozač psuje. Bio je kao
na iglama. Naravno, možda je to bio neki nemarni vozač koji ih je naterao da
stanu, ali bi ovo takođe mogao biti poslednji korak do slobode. Video je kako
se čuvar grči, potpuno spreman, dok mu se Fatima izvinjava za iznenadno
kočenje. Edvard se osvrnuo po unutrašnjosti kombija tražeći neko oružje. Po
mogućstvu nož ili nešto slično. Ništa. Osim toga, bio je vezan za kolica. Neće
moći da pomogne. Moraće samo da čeka.

Kenet je ponovo opsovao i pritisnuo sirenu. Neko je sigurno vlasnik crvenog

saba koji je nemarno parkiran s leve strane puta, i to tako da ne mogu da
prođu. I to još posle krivine. Idiot. Imali su sreće da je reagovao tako brzo,
inače bi se zabili pravo u njega. Kenet je ponovo zatrubio. Gde je taj jebeni
idiot čiji je ovo auto? Sigurno nije daleko. To znači da je sigurno čuo sirenu.
Video plavo rotaciono svetlo. Tako tipično. Samo dvesta metara do glavnog
puta, gde bi mogao da skrene malo i prođe pored njega. Na ovom glupom
uskom putu nije imao šansu. Ograda sa jedne strane saba. Duboki jarak sa
druge. Ponovo je pritisnuo sirenu.
Čovek koji je sedeo pored njega izgledao je nervozno. Neprestano se
osvrtao. Ruka mu je počivala na nekom omamljivaču za pojasom.
„Šta se događa?”, pitao je Kenet.
„Ne znam. Možeš li da se vratiš?”
Kenet je slegnuo ramenima i ubacio u rikverc. Video je kako čovek
pored njega skida radio sa pojasa i prinosi ga ustima.
A onda je čitav svet eksplodirao.

U zadnjem delu ambulantnih kola odjednom su čuli, glasnije od sirena,

odjeke dva pucnja i staklo koje se lomi. Činilo se kao da se sve odigrava u
istom trenutku. Neka senka je prešla preko prozorčeta i nešto je prsnulo po
njemu. Nešto tamno. I slilo se niz staklo. Čuvar koji je sedeo pored Edvarda
skočio je na noge. Fatima je vrisnula, prekrila podlakticama uši, preplela šake
na potiljku i sagnula se napred. Živela je u ratnoj zoni, pomislio je Hinde kad
je video njenu reakciju. On je jednostavno ležao i upijao haos koji je stvoren
za svega par sekundi. Čuo je tri glasna udarca o strane kombija.
„Šta se događa?”, povikala je Fatima. Čuvar je držao omamljivač u ruci,
ali nije bilo nikoga u koga je mogao da ga uperi. Edvard je nepokretno ležao.
Nije imao nameru da na sebe privlači nepotrebnu pažnju.
Odjednom su sirene zaćutale. Umesto neprekidne pozadinske buke
nastupila je potpuna tišina. Zabrinjavajuća tišina. Čuvar je okrenuo glavu i
osluškivao, očekujući neki zvuk spolja. Ništa. Fatima se lagano uspravila i
šokirano pogledala čuvara.
„Šta se događa?”, prošaputala je .
„Neko pokušava da ga izvuče”, odgovorio je čuvar, i dalje spreman.
Kao da potvrđuju ovu izjavu, vrata se širom otvoriše. Još dva hica su
ispaljena. Prvi metak mu je prošao kroz meko tkivo ispod rebara, izašao kroz
leđa i razbio mutno staklo. Drugi je ušao posred grudi. Čuvar je pao. Fatima
je vrisnula. Roland Johanson otvorio je druga vrata kako bi je video i uperio
je oružje u nju.
„Ne”, kratko je rekao Edvard.
Roland je spustio oružje i popeo se u skučeni prostor, koji kao da se još
više smanjio kad je ogromni čovek ušao. U tišini je počeo da otkopčava
Edvardove pojaseve. Oslobođen, Edvard se uspravio. Ono što je stvarno
želeo bilo je da istrči napolje. Da skoči visoko. Morao je da napregne svu
snagu volje da ne izgubi kontrolu. Toliko mu je bila blizu. Pogledao je slani
rastvor. Podigao je ruku i otkačio kesu.
„Ovo ću poneti sa sobom.”
Nije usledila reakcija. Fatima je bila u šoku. Klatila se napred-nazad,
samo zureći u prazno. Roland je ispružio ruku da mu pomogne, dok je
Edvard ustajao sa kreveta i izlazio iz ambulantnih kola. Još uvek je bio slab
od svoje male predstave u zajedničkoj sobi. Polako su koračali pored
kombija. Stali su na pola puta.
„Hoćeš li biti dobro?”
„Da. Hvala ti.”
Edvard se naslonio na vozilo. Roland ga je potapšao po ramenu i otišao
da otvori suvozačka vrata. Bez nekog vidnog napora izvukao je čuvara, koji
se skljokao u potpuno nepomičnu gomilu. Imao je krvavu ranu na grlu,
odmah ispod linije brade, i još jednu ispod ključne kosti, primetio je Edvard
dok ga je Roland vukao pored njega prema zadnjim vratima. Živog, ali ne još
zadugo. Čuo je kako Fatima vrišti dok je Roland manje-više ubacivao
umirućeg čuvara u stražnji deo ambulantnih kola. Edvard je otišao na drugu
stranu. Kad je upucao čuvara, vozač je pokušao da pobegne, ali nije bio ni
blizu dovoljno brz. Roland ga je stigao, ščepao i tri puta mu glavom udario o
kombi. Sad je podigao onesvešćenog vozača, strpao ga pozadi sa ostalima i
ušao. Ignorisao je čuvara. Jedan je bio mrtav, drugi je umirao. Skinuo je lisice
sa kaiša i prevrnuo vozača. Vezao mu je lisicama ruke iza leđa, okrenuo se ka
Fatimi, koja je još uvek sedela na stolici pored kolica.
„Ti si na redu.”
Fatima je odmahnula glavom, nesposobna da se pokrene. Roland joj je
prišao, podigao je sa stolice i gurnuo je na pod pored ostalih. Nije pružala
nikakav otpor dok joj je vezivao ruke iza leđa. Uzeo je jedno ćebe, izašao i
prošao pored Edvarda do suvozačkih vrata. Počeo je da čisti krhotine stakla
koje su bile razbacane po čitavoj kabini. Kad je očistio većinu, raširio je ćebe
preko suvozačkog sedišta, a onda pomogao Edvardu da se smesti sa svojom
kesom. Pre nego što je zatvorio vrata, razbio je i ostatak stakla da bi prozor
pre izgledao kao otvoren nego razbijen. Smestivši Edvarda, otišao je do
crvenog saba i sa zadnjeg sedišta uzeo platnenu lepljivu traku. Vratio se do
ambulantnih kola i do četiri putnika u zadnjem delu. Zalepio je noge vozaču i
ženi, tek za svaki slučaj... Roland je završio obavivši traku dva puta i oko
njihovih glava, prekrivši im usta. Iskočio je, zatvorio vrata, seo za volan i
okrenuo ključ. Za sve to bilo mu je potrebno manje od pet minuta. Niko ih
nije video. Ništa se nije kretalo. Nikakve sirene se nisu približavale. Samo
zvuci šume.
Krenuli su. Edvard je pogledao u retrovizor i video kako crveni sab
postaje sve manji i manji. Ostavljali su ga za sobom. Napuštali. Baš kao što je
on ostavljao Levhagu za sobom. Napuštao je.
Sada konačno može početi da gleda u budućnost.

***

Roland je vozio tik iznad ograničenja brzine. Edvard je bio prilično siguran
da ovaj put nema neki naročit prioritet u kontroli brzine, bar ne u slučaju da
njime jurca hitno vozilo, ali bilo je glupo rizikovati. Susret sa vlastima ne bi
bio naročito pametan iz nekoliko razloga. Sigurno bi ih pitali za razbijeno
staklo. U kabini je bilo krvavih mrlja. Roland nije na sebi imao odgovarajuću
odeću. Neki pronicljivi policajac sve bi to primetio. Pa dobro, prevazići će i
tu prepreku naiđu li na nju.
Dan je bio predivan. Zelene boje leta na sve strane. Edvardu se skoro
zavrtelo u glavi dok je upijao talasasto prostranstvo koje se širilo oko njega.
Toliko prostora. Poslednjih četrnaest godina izgledale su još ograničenije i
zatvorenije sada kada ih je posmatrao iz druge perspektive. Sada, kada je
video šta mu je uskraćeno. Naslađivao se svakom novom panoramom koja se
pojavljivala duž krivudavog puta. Vetar mu je mrsio tanku kosu kroz
polomljeni prozor. Ponovo je zatvorio oči. Duboko je disao. Dozvolio je sebi
da se opusti. Vazduh kao da je bio lakši. Drugačiji. Svaki dah ga je
osnaživao. Ovako se diše kao slobodan čovek. Roland je usporio. Edvard je
otvorio oči. Stigli su do puta E18. Pola sata, i biće u Stokholmu. Okrenuo se
ka Rolandu.
„Imaš li telefon?”
Roland je gurnuo ruku u džep i pružio mu mobilni. Edvard je ukucao
broj iz sećanja i sačekao.

HARALDSON JE STAJAO PORED PROZORA u spavaćoj sobi. Stajao je na tom

mestu otkako je otvorio vrata i video da je soba prazna. Prišao je prozoru,
prošavši pored nenameštenog bračnog kreveta. Šta još može da uradi? Da
traži Dženi? Gde? Nije imao pojma. Bio je bukvalno paralizovan.
Strah, užas, Dženi, posao.
U vrtu, ljudi koji su sadili jabukovo drvo, otpočeli su posao. Video ih je
kad su dolazili. Gledao ih je dok su koračali po vrtu. Pokazivali i dogovarali
se. Usaglasili su se oko najboljeg mesta i počeli da mere i kopaju. Doneli su
vreće sa kompostom. Običan radni dan. Obični životi, svega nekoliko metara
od njega. Stvarnost koja je imala smisla.
Bilo mu je teško da racionalno razmišlja. Šta može da uradi? Ne može
biti umešan. Ne sme biti umešan. Dženi je nestala. On je umešan. Ali to ne
znači da bilo ko treba to da sazna. Molim te, samo da se Dženi ništa ne
dogodi. Misli su mu jurcale i preskakale poput igle po staroj gramofonskoj
ploči.
 Hinde je prebačen. Verovatno je već otišao iz Levhage. Želeo je da bude
prebačen. Nešto će se dogoditi. Ali šta? Da li bi Haraldson trebalo da
obavesti policiju? (skok)
Da li će to spasti Dženi? Dženi je nestala, (skok)
Koji razlog da saopšti kad bude pozvao policiju? Ne sme da spomene da
je obavio nekoliko zadataka za Hindea i da je neki od njih omogućio Hindeu
da izađe iz zatvora. To bi bilo karijerno samoubistvo. To bi bio kažnjiv
prekršaj, (skok)
Dženi. Gde je ona? Ne može biti mrtva. Šta da radi? Kako će da živi bez
nje? (skok)
Hinde nije izašao iz Levhage, a Ralf je već uhapšen u vreme kad je
Dženi nestala. Šta to znači? Da je Hinde bio u kontaktu sa više od jedne
osobe? (skok)
Ingrid Meri ne može da ima oca u zatvoru, (skok)
Da li bi trebalo ovo nekom da kaže? Sme li nekome da kaže? Šta da
kaže, zašto uopšte sumnja? Možda je Hinde stvarno bolestan. Možda je otišao
u bolnicu. U tom slučaju, upozorenje da je ovo možda pokušaj bekstva bilo bi
čudno, u najmanju ruku. A ako je mislio da bi tako nešto moglo da se dogodi,
zašto je dozvolio prebačaj? (skok)
„Nikad nisam ubio trudnu ženu.” (skok)
Šta će se dogoditi ako pozove policiju?
Šta će se dogoditi ako to ne uradi?
Telefon mu je ponovo zazvonio. Haraldson je osetio kako mu srce s
nadom kuca brže dok ga je vadio iz džepa. Bio je to neki broj koji nije znao.
Nije Dženi. Svejedno se javio.
„Haraldson.”
„Ovde Edvard Hinde.”
Haraldsonu se glava ispraznila. Kao da su mu se sve misli nagomilavale
u glavi pre nego što se rasprsnu.
„Odakle zoveš?”, bilo je jedino što je uspeo da smisli.
„To nije bitno. Uradio si ono što sam tražio, tako da imaš jedno pitanje.”
Haraldson je čuo svaku reč. Čuo, ali nije razumeo.
„Šta?”
 „Ja ispunjavam obećanja, Tomase. Rekao si ‘da’, što sam i tražio, i za to
ću ti odgovoriti na pitanje.”
„Šta si...”
„Čekaj, Tomase”, prekinuo ga je Edvard. Haraldson je odmah prestao da
priča. „Ne govorim ti šta da radiš”, rekao je Edvard blago, „ali, da sam na
tvom mestu, ja bih pitao: ‘Gde mi je žena?’”
Haraldson je zatvorio oči i počelo je da mu seva. Uplašio se da će se
onesvestiti. Ne može to da mu se desi. Ako se onesvesti, nikad neće saznati.
Tihe suze su počele da mu se slivaju niz obraze.
„Gde mi je žena?”
Glas mu je jedva izdržao. Hinde je počeo da govori.

SVI PROZORI U STANU BILI su širom otvoreni.

Ali je i dalje bilo toplo.
Lepljivo.
Zagušljivo.
Vanja je sedela na kauču i prebacivala kanale. Bilo je mučno jasno da
niko ne emituje najbolji program u ovo doba dana. Isključila je televizor,
bacila daljinski upravljač pored sebe i uzela specijalne dodatke koji su
dolazili sa oba primerka večernjih novina. Ekspresen je imao deset strana o
hapšenju Ralfa Svensona, sa ekskluzivnim člankom na prvoj strani, koji je
krasila velika Ralfova fotografija. Lice mu se videlo ispod krupnog naslova:
LICE LETNJEG PSIHA. Pri vrhu stranice, pisalo je „Policija sumnja da je
ovo” znatno manjim slovima. Ralf još nije bio ni optužen koliko je Vanja
znala, ali je zato već bio nasuvo ocrnjen u medijima. Uzdržavanje od
objavljivanja imena i fotografija u današnje vreme nije bilo u modi. Rano
razotkrivanje osumnjičenih bilo je „u interesu javnosti”. Što je u stvari
značilo da niko nije spreman da plati nijednu zrnastu fotografiju. Osim
činjenice da je to bilo neetično, ponekad im je i znatno otežavalo posao.
Prepoznavanje iza sigurnosnog stakla odjednom je postalo mnogo manje
bitno, jer je lice osumnjičenog zurilo u vas sa svake naslovne strane.
Slika u Ekspresenu bila je iz Ralfovog pasoša; nije bila naročito lepa.
Izgledao je podjednako bez veze kao i svi ostali u svojim pasošima. U
novinama je bila ispričana čitava njegova životna priča. Majčina bolest,
činjenica da se otac ponovo oženio, nova majka, ljubazni rođaci, seljenje iz
jednog mesta u drugo, novac, škola, posao. Pronašli su neke drugove iz
razreda koji su se sećali Ralfa Svensona kao tihog i povučenog. Pomalo
čudnog. Teško ga je bilo upoznati. Većinu vremena provodio je sam. To je
možda bila istina, Vanja to stvarno nije znala, ali se pitala da li bi novine
reagovale na sličan način da su ih pozvali i rekli im da je Ralf Svenson
osvojio Nobelovu nagradu umesto da ga sumnjiče za višestruka ubistva.
Nekako se uklapao i u tu sliku. Usamljeni vuk. Pustinjak. Čudak. Vanja je
pomislila na stare drugove iz razreda, koji verovatno nisu ni pomislili na
Ralfa u poslednjih dvadeset godina i koji su sada skoro sigurno popustili pod
težinom očekivanja. Nakon razotkrivanja čitavog Ralfovog života, bez osvrta
na bilo kakva stremljenja, nade i želje i bilo koje druge smetnje koje bi ga
koliko-toliko humanizovale, novine su imale podjednaku količinu podataka i
o Edvardu Hindeu. Novinari su imali sreće: Ralf je bio imitator, pa su mogli
iznova da odštampaju vesti iz 1996. Vanja nije imala snage da sve to pročita.
Sklonila je novine u stranu i otišla u kuhinju po čašu vode. Bilo je tek prošlo
pola sedam. Proći će još dva sata pre nego što sunce zađe, ali je bar
temperatura napolju postajala podnošljiva. Umirujući povetarac pronašao je
put kroz otvorene prozore.
Ali ona je bila nespokojna.
Neki prijatan umor uglavnom ju je obuzimao kad god bi okončali neku
istragu, kao da su i telo i um konačno mogli da se opuste, posle višenedeljne
napetosti. Uglavnom bi rado poručila picu, popila malo više vina i opuštala se
na kauču. Ali ne i ovog puta.
Priveli su pravog čoveka, u to je bila sigurna. Sebastijan Bergman je
potpuno nadigran, što je bio još jedan pozitivan ishod. Nije mogla da zamisli
da će on ikada više moći da im se umeša. Torkel mu je razjasnio da mu je
dosta svega, pa je čak i Sebastijan došao do istog zaključka. Da, bio je to
dobro obavljen posao, kad se sve uzme u obzir. Jedan dobar dan. Zašto onda
ne može da se opusti?
Zato što između nje i Bilija stvari nisu stajale dobro. Sada, nakon što je
slučaj ulazio u manje uzbudljivu fazu, mogla je da se usredsredi na njihov
poremećeni odnos. Otkako mu je u automobilu rekla da je bolji policajac od
njega, odnos je bio još napetiji. To nije bilo iznenađujuće. I pre toga je bilo
tako, ako je želela da bude iskrena prema sebi, ali od onog otrovnog
komentara u automobilu upustili su se u otvoreni rat.
Bar joj se sad sve činilo tako. On je započeo sve ovo što se događalo
među njima, ali ona je sve pogoršala svojim glupim opaskama i nameravala
je da sve to prekine. Ne može dalje ovako, Bili joj je previše važan. Ako sve
ostane isto, jedno od njih dvoje će na kraju napustiti tim, a to je poslednje što
želi. Mora da uspostavi normalnu situaciju. Vratila se u dnevnu sobu i uzela
mobilni.

Maja je otvorila rernu i izvadila krompir sa svinjskom pečenicom. Bili je

pripremio kuskus i sote od povrća. Pripremali su ranu večeru. Pošto je dobio
slobodno veče, odlučili su da odu u pozorište. Nije to bila njegova ideja, ali
odluku su doneli zajedno. Biliju trupa uopšte nije bila poznata; po Majinim
rečima, bili su to neki Englezi koji su se nazivali „Spajmanki”, i te nedelje su
nastupali četiri puta. Fizička drama-komedija, kako mu je rekla.
Bili to nikako nije mogao da zamisli.
„To ti je kao neka mešavina ‘Montija Pajtona’ i Samjuela Beketa.”
Dobro, to je bio opis koji je razumeo. „Montija Pajtona” je voleo. Bar
neke delove. Ne sve. Već je bilo malo zastarelo. Ali bilo je fer da ona odabere
šta će da rade. On se prošli put odlučio za bioskop, a osim toga, uveče bi
toliko dugo radio da su se jedva viđali. Mogao je da podnese par sati
britanske fizičke komedije ako je to značilo da će biti s njom. Oboma je sipao
po čašu vina i seo za sto. Navike za stolom značajno su mu se poboljšale
otkako je upoznao Maju. Sviđalo mu se to. Sviđalo mu se mnogo stvari u
vezi sa Majom. Sve, u stvari. Telefon mu je zazvonio i on je pogledao ekran.
Vanja.
„Moram da se javim.”
„Dobro, nemoj dugo.”
Bili je otišao u drugu sobu. Nije ispričao Maji za razgovor sa Vanjom u
automobilu. Obe su mu bile drage i želeo je da se njih dve svide jedna drugoj.
Šanse za to bi bile značajno umanjene ako bi Maja saznala za razgovor koji je
toliko stvari poremetio. Seo je na kauč i javio se.
„Zdravo, ja sam”, rekla je Vanja.
„Znam.”
„Šta radiš?”
 Bili je brzo razmišljao. Kako da se pozabavi ovim? Da govori istinu do
kraja, odlučio je.
„Upravo se spremamo da večeramo.”
„Ti i Maja?” Da li je to u glasu bilo tragova blagog prezira kad je
izgovorila njeno ime? Da li je nekako prejako naglasila slovo „j”? Majjja. Ili
samo umišlja? Traži probleme gde ih nema? Verovatno.
„Da. Ja i Maja.” Pogledao je prema kuhinji gde je Maja pijuckala vino.
Očigledno ga čeka da se vrati pre nego što počne da jede. „Već smo postavili
sto, želiš li nešto?” Bili je davao sve od sebe da ne zvuči nestrpljivo.
„Šta kažeš da dođeš na trčanje?”
„Sada?”
Nije očekivao ovo pitanje. Nije mu palo na pamet da bi želela njegovo
društvo.
„Ne odmah. Nakon što jedeš. Nije previše toplo napolju.”
„Ne znam...”
„Mislila sam da malo porazgovaramo. O nama.”
Bili nije odmah odgovorio. Evo ga. Prvi korak. Vanja ga je napravila.
Bili je ponovo pogledao prema kuhinji. Maja mu je uzvratila pogled i
osmehnula se, ali je u isto vreme je šakom oponašala usta koja se otvaraju i
pričaju. Osmehnuo joj se i prevrnuo očima da pokaže da osoba sa druge
strane samo blebeće, dok je brzo prelistavao mogućnosti u glavi. Želeo je da
ide na trčanje. Zaista je želeo da razgovara s Vanjom. O njihovom odnosu.
Ali neće imati vremena i za to i za pozorište. Nije hteo da ide u pozorište, ali
je želeo da bude sa Majom. Želeo je da pije vino i provodi vreme sa svojom
devojkom. Moraće da donese odluku. On i Vanja razrešiće svoje probleme, u
to je bio siguran. Znao je. Ali ne večeras. Izabraće Maju, a Vanja će to
jednostavno morati da prihvati.
„Izvini”, rekao je, iskreno. „Ne mogu.”
„Šta ćeš onda da radiš?”
Da li je zvučala razočarano? Ovog puta je znao da nije u pitanju njegova
mašta.
„Izlazimo zajedno. Na predstavu.”
„Predstavu?”
 Shvatio je kako je to zvučalo. Znala je šta on misli o pozorištu. Izabrao
je najgoru moguću stvar, umesto nje. Tako je zvučalo. Ali nije u tome stvar.
Možda je u stvari izabrao Maju umesto nje, samo nije to hteo da kaže.
„Da, zakazali smo to još davno.” Pre manje od sat vremena je rezervisao
karte, ali došlo je vreme da odustane od istine. Da spase šta se dalo spasti.
„Dobro. Onda neki drugi put.”
„Da.”
„Lep provod. Pozdravi Maju.”
„Hoću. Slušaj, zaista želim da nas dvoje...” Ali ona je već prekinula
vezu. Bili se nakratko pitao da li da je pozove i završi rečenicu. Odlučio je da
to ostavi zasada, ali da se sutra time svakako pozabavi na poslu. Zvaće je ako
ne dođe, ponekad je uzimala slobodan dan nakon hapšenja.
Bili se vratio u kuhinju.
„Ko je to bio?”, pitala je Maja počevši da jede. Stvarno ga je čekala.
„Vanja.”
„Šta je htela?”
„Ništa.”
Seo je i uzeo čašu vina. Nije rekao istinu. Da nije to želela, ali da je to
dobila.

NIJE TAKO ZAMIŠLJAO NJIHOVU GODIŠNJICU braka. Uopšte je nije tako

zamišljao.
Posle poziva Edvarda Hindea, Haraldson je otrčao do automobila i
ukucao navigacione koordinate. Mapa se brzo pojavila. Kad se prođu
Surahamar i Ramnes, levo, u šumu, prema jezeru Eje. Pitao ga je da li je
Dženi još živa, ali nije dobio odgovor. To je bilo drugo pitanje; bilo mu je
dozvoljeno samo jedno, rekao je Hinde i prekinuo poziv.
Dok se vozio, Haraldson je pokušavao sebi da objasni da nema razloga
da mu Hinde kaže gde je Dženi, osim ako neće moći da je spase. Logičan
potez bi bio da je pusti, odigrala je svoju ulogu u smislu pritiska na
Haraldsona. Ništa se nije moglo dobiti njenim povređivanjem. Ali, koliko
god pokušavao sebe da ubedi u to, uvek je tu bilo, duboko u njemu, saznanje
da Hinde ne postupa logično i da mu ne trebaju razlozi. Zato je i sedeo u
Levhagi četrnaest godina.
Bio je psihopata.
Haraldson je pratio navigaciju. Putevi su postajali sve uži i uži, a šuma
sve gušća i gušća. Onda je ugledao vodu između stabala i puteljak se završio.
Parkirao je pored ogromnog rododendrona i izašao iz automobila. Letnja
koliba. Izgrađena na padini koja se spuštala prema jezeru. Pre mnogo godina,
bez sumnje; ovih dana niko ne može da dobije dozvolu da gradi toliko blizu
obale. Prišao je kući i probao da otvori vrata. Bila su zaključana. Provirio je
kroz prozor. Kuhinja. Očigledno nije bilo vode ni struje; video je šporet na
drva i lavore za ispiranje, prevrnute na malu dasku za sušenje. Nije bilo
česmi, samo velika kofa sa kutlačom, na šamlici pored. Slikovito, ali prazno.
„Dženi!”, viknuo je.
Nije bilo odgovora.
Haraldson je nastavio da korača oko kuće, gledajući kroz svaki prozor.
Ništa. Stao je i osvrnuo se. Vrt nije bio naročito veliki, ali je mesto bilo
prelepo. Travnjaci sa tri strane. Mreža za badminton na jednom od njih,
prema jezeru. Baštenski nameštaj i jarbol na drugom. Neko je uživao u
dobrom životu ovde.
„Dženi!”
Negde iznad jezera jedna ptica mu je odgovorila. Haraldson je bivao sve
uspaničeniji. Poljski ve-ce nalazio se nedaleko odatle, na ivici šume; otišao je
do njega da proveri, ali je i on bio prazan. Osim što je oko njega obletao
oblak zujavih muva. Zatvorio je vrata i upravo odlučio da provali u kuću
kada je primetio neprirodno okrugao brežuljak iza jarbola. Staza kroz grm
borovnice vodila je do tamo. Veliko kamenje štrčalo iz duboke trave i zemlje
sa strane. Trap. Haraldson je požurio tamo. Dok se približavao, čuo je slabe
zvuke nekog udaranja. Stao je. Da li dobro čuje, ili je to samo njegova mašta?
Ne, neko zaista udara. Sa unutrašnje strane trapa. Nije to bilo glasno
udaranje, ali se ipak čulo. Haraldson se našao tamo u sekundi. Zvuk je bivao
sve jači kako se on sve više nadao.
„Dženi!”
Optrčao je brdašce i našao se pred velikim tamnim drvenim vratima.
Okrenuo je ključ i otvorio ih. Video je mali pretprostor, otprilike metar
dubok, a onda još jedna vrata. Udaranje je sad bilo glasno i jako. Živa je, ako
ništa drugo. Debeli kameni zidovi dobro su prigušivali zvuke, ali sad je
mogao vrlo jasno da ih čuje. Ključ je bio u bravi. Haraldson ga je okrenuo i
otvorio vrata.
Dženi je stajala odmah iza njih, začkiljivši pred iznenadnom svetlošću.
Utrčao je i zagrlio je .
Jako.
Ona se grčevito uhvatila za njega.
I dugo ga držala.

U automobilu, u povratku kući, prvo ništa nije govorila. Bila je preplašena,

naravno. Prestravljena. Sve dok taksista nije skrenuo prema kolibi, nije
shvatila da nešto nije u redu. Krupni čovek zgrabio je njenu torbu i primorao
je da izađe iz automobila i uđe u trap. Nije uspevala da razmišlja dovoljno
jasno. Ali sada je bila sigurna, razmišljanje je sa sobom donelo i pitanja.
Morala je da shvati. Haraldson nije voleo da je laže, ali stvari su sada
delovale previše nesigurno da joj saopšti makar i pročišćenu verziju svega što
se dogodilo. Umesto toga objasnio joj je da je razgovarao sa bivšim kolegama
policajcima kad ga je pozvao pravi taksista; izgleda da postoji neka banda
koja se specijalizovala za otimanje ljudi sa njihovih radnih mesta. Policija
smatra da su verovatno provalili u kompjutere taksi službe i tako saznali ko je
unapred rezervisao taksi.
Dženi je naizgled bila zadovoljna objašnjenjem.
Bez sumnje će kasnije imati još pitanja, kad se smiri, ali do tada će
saznati šta se danas dogodilo i moći će da prilagodi svoje odgovore. Ali sada
će samo otići kući.
Bilo mu je toliko drago što nije povređena.
Samo što su ušli kroz ulazna vrata, Viktor ga je ponovo pozvao.
Uznemiren. Očajan. Ambulantna kola koja su prevozila Hindea nisu se
pojavila u Upsali. Bolnica nije uspevala da stupi u kontakt sa poslatom
ekipom. Levhaga nije uspevala da stupi u kontakt sa čuvarima koji su pratili
Hindea. Haraldson mora da dođe.
Pokušao je da se izvuče, ali Viktor mu je jasno rekao da je ovo situacija
koja iziskuje prisustvo upravnika. Rekao je Dženi da mora nakratko da ode
na posao. Stvarno nije imao izbora. Da li da je odveze do neke prijateljice,
ako ne želi da bude sama? Ne, želela je da ostane s njim. Zajedno su otišli do
automobila.

Dženi je većinu puta do Levhage bila tiha. Verovatno je u glavi premotavala

današnje događaje. To je Haraldsonu odgovaralo. Morao je da pretrese
moguće scenarije i isplanira kako da izađe na kraj sa situacijom koja se
dogodila.
Došlo je vreme da se šteta smanji na minimum.
Niko ni pod kakvim okolnostima ne sme da sazna da je imao bilo kakve
veze s ovim.
Zbog njega. Zbog Dženi. Zbog svih.
Počeo je od Dženi. Niko nije znao da je bila oteta. O da, devojke sa
posla su znale, ali niko više. Ono što su one znale nikad neće dospeti u fokus
uprave Levhage, tako da Dženi nije predstavljala rizik. Čak i ako bi svima u
zatvoru prepričala svoje neprijatno iskustvo, niko to ne bi mogao da poveže
sa Hindeovim bekstvom. Provereno!
Sledeće pitanje: da li bi trebalo da pokuša da uzme teglu i flašicu s
lekom?
To je bilo rizično. Ako budu pronađene, pretpostavka će biti da ih je
Ralf Svenson prokrijumčario. Neće uzimati otiske sa tako nečeg, zar ne?
Neće kad već imaju osumnjičenog koji je dugo sa Hindeom u kontaktu.
Naravno, svi će pomisliti da mu je Ralf pomogao. Nabolje bi bilo da se drži
podalje od Hindeove ćelije.
Ili bi trebalo da proba drugačiji pristup?
Mogao bi da pokaže inicijativu i pretraži ćeliju. Da „pronađe” te stvari.
To bi objasnilo prisustvo njegovih otisaka ako kasnije dođe do neke istrage.
Ali Ralfovi otisci ionako neće biti na njima. Da, ali čistači nose rukavice, zar
ne...
Misli mu je prekinula zvonjava telefona. Bio je to kuvar, kod njihove
kuće. Gde su oni? Haraldson je uzdahnuo; zaboravio je na večeru. Objasnio
mu je da je u pitanju hitna situacija i da će, nažalost, morati da propuste
večerašnje kuvarske čarolije. Kuvar se razumljivo naljutio. Haraldson će
morati sve to da plati. Hranu, vino, putne troškove, honorar. Tek da to zna.
Haraldson se nije bunio; jednostavno se izvinio i završio razgovor.
„Ko je to bio?”, pitala je Dženi.
 „Bio je to kuvar, došao je da nam spremi večeru.” Lepo je što može da
joj kaže istinu bez razmišljanja ili prilagođavanja.
„Sve si to dogovorio?”
„Da, ali ništa nije ispalo kako sam planirao. Stvarno mi je žao.”
„Pa, nije to tvoja greška.”
„Nije, ali svejedno...”
„Ti si zvezda.”
Naslonila se na njega i poljubila ga u obraz. Osmehnuo se u sebi, ali je
već ponovo razmišljao o bitnijim stvarima.
Da, može da se pobrine za flašicu i teglu, ali šta ako neko pretrese ćeliju
i pronađe Dženinu fotografiju? Potajno se nadao da ju je Hinde poneo sa
sobom. Ali, kad uhvate Hindea, ako uhvate Hindea, i pronađu fotografiju
upravnikove žene kod njega... Prosto će se pretvarati da je iznenađen. Pitaće
se kako je Hinde uspeo da dođe do nje. To će ostati misterija...

Viktor Bekman čekao ih je na parkingu kad su stigli. Iznenadio se što vidi

Dženi, ali Haraldson je objasnio da im je danas godišnjica braka i da žele da
budu zajedno. Viktor je progutao ovu laž. Imao je mnogo veće brige. Zajedno
su krenuli prema zgradi.
„Pretresli smo mu ćeliju. Pronašli smo praznu teglu od cvekle i flašicu
leka za povraćanje – ipekak. Takođe praznu.”
„Odakle mu to?”, pitao je Haraldson nehajno koliko god je mogao.
„Ralf mu je to sigurno doneo.”
„Verovatno si u pravu.” Klimnuo je Haraldson, osetivši veliko
olakšanje.
„Ali to nije najgore.” Viktor je izgledao veoma zabrinuto. „Pronašli smo
modem.”
„Šta to znači?”
„Imao je neograničen kontakt sa spoljnim svetom. Pretražujemo
kompjuter i pokušavamo da nađemo nešto o begu. Ali zaštićeno je šifrom, pa
će možda malo potrajati.”
Haraldson je jedva čuo poslednje reči. Kontakt sa spoljašnjim svetom.
To bi se moglo iskoristiti da se objasni gomila problema, bude li potrebno.
Viktorov propust. Viktorova greška. Ne njegova. Izgledalo je kao da će sve
biti u redu. Nije se usudio da pita za fotografiju. Verovatno je nisu pronašli,
inače bi je Viktor spomenuo.
Odjednom je shvatio da je šef obezbeđenja prestao da govori i da
izgleda kao da čeka nekakav odgovor.
„Šta?”
„Rekao sam da bolnica još uvek nije uspela da uđe u trag ambulantnim
kolima. Šta da radimo?”
„Pozvaćemo policiju i reći im da imamo pokušaj bekstva.” Haraldson je
bio impresioniran autoritetom u sopstvenom glasu, načinom na koji je
preuzeo kontrolu nad situacijom. Nema više grešaka. Viktor je klimnuo i
zajedno su krenuli ka delu zatvora gde se nalazila uprava.

Nije prošlo mnogo pre nego što su vispreniji novinari, oni koji su se već
interesovali za Levhagu, čuli da je neko odatle pobegao. Policija je ponekad
bila šuplja kao sito. Povezali su brzo i nestala ambulantna kola, i cirkus je
otpočeo. Haraldson je uzmicao i sklanjao se neko vreme, ali shvatio je da bi
bilo bolje kada bi pričao s njima i tako kontrolisao ono što pišu. Izdao je
naređenje da sva pitanja medija moraju biti upućena isključivo njemu. Kao da
je otvorio branu. Telefon nije prestajao da zvoni. Anika ih je neprekidno
prebacivala, jednog za drugim.
Različiti ljudi.
Isti odgovori.
Da, istina je da su ambulantna kola koja su preuzela pacijenta u Levhagi
nestala.
Da, ima nekoliko naznaka koje govore u prilog da je u pitanju pokušaj
bekstva, ali prerano je bilo šta sigurno tvrditi.
Ne, nema nameru da im saopšti ko je bio u kombiju.
Svi do jednog su pitali da li je u pitanju Hinde.
Prekinuo je. Čudno, ali telefon nije ponovo zazvonio. Ustao je i prišao
Dženi, koja je sedela u jednoj od fotelja. Uzela je šoljicu kafe i sendvič u
kantini, ali jedva da je i pola pojela. Kakva godišnjica braka. Pa ipak, mogu
da proslave i nekog drugog dana.
Najvažnije je da su zajedno. Nikad nije osetio tako vrtoglavu
emocionalnu vrtešku. Ali uspeo je da se snađe. Nastaviće i dalje. Najgore je
prošlo.
„Kako si?” Čučnuo je ispred nje i nežno joj sklonio uvojak kose s lica.
„Sedim tu i razmišljam.”
„To mogu da shvatim...” Haraldson ju je uhvatio za ruku i stisnuo.
„Možda bi mogla da razgovaraš sa nekim o ovome što se dogodilo. S nekim
profesionalcem.”
Dženi je klimnula, donekle odsutna.
„Dragi?”
„Da.”
„Kako si znao gde se nalazim?”
Haraldson se ukočio.
Možda najgore još uvek nije prošlo.

DOŠAO JE KUĆI RANIJE NEGO što su se dogovorili. Dok je bio u

Estermalmstorgu, setio se da je obećao Elinor da će svratiti u kupovinu za
večeru. Verovatno ga je na to podsetio čovek koji je išao ispred njega sa dve
kese u rukama. Prvo je planirao da zaboravi na čitavu stvar; večera sa Elinor i
komšijom kog nije čak ni poznavao delovala mu je krajnje smešno. Kao deo
slagalice koji se nigde nije uklapao. Ali što je više želeo da odbaci tu misao,
to je ona postajala prisutnija.
Postojalo je nešto oslobađajuće u jednostavnosti svega toga. Spisak za
prodavnicu i korpa koja se puni. Kupovina sa drugim ljudima, baš kao
normalan, funkcionalan pojedinac. Kao da postoji nešto čemu se nada.
Ušao je u deo Saluhalena gde se prodavala hrana i počeo da kupuje kao
da to nikad pre nije radio. Pečenicu, mlade krompire, povrće, voće, i deset i
više desertnih sireva. Probavši italijansku salamu i pršutu, odlučio je da kupi
obe stvari. Uzeo je bosiljak i mirođiju. Kupio je francusku paštetu koja je
imala božanstven ukus. Najkvalitetniju, sveže mlevenu kafu. Nije hteo da
prestane da kupuje. Svi ti ukusi otvorili su mu mogućnosti za nešto što nikad
nije iskusio. U prodavnici pića je kupio šampanjac, belo vino, crno vino,
viski i konjak. Razmišljao je da kupi i stari porto, ali nije više ništa mogao da
nosi u rukama i ponestalo mu je mesta u plastičnim kesama. Morao je da
stane i nekoliko puta spusti kese na putu do kuće kako mu ne bi ispale iz šaka
zbog utrnulih prstiju.
Elinor mu je potrčala u susret i zagrlila ga pre nego što je uspeo da
spusti to što je kupio. Radost što ga vidi bila je neodoljiva. Pribio se uz nju.
Mirisala je predivno. Riđa kosa joj je bila meka, a usne kojim ga je poljubila
još mekše. Čvrsto ju je stisnuo uza sebe. Želeo je samo da se izgubi u njenom
zagrljaju, u tom ljupkom kikotanju. Dugo su stajali u predsoblju. Ona ga je
prva pustila, ali je jednu ruku zadržala na njegovom potiljku. Pogledala je
kese na podu.
„Šta si ti to sve kupio?”
„Gomilu stvari. Nisam se zamarao spiskom.”
Nasmejala se. „Ti si lud.” Ponovo ga je poljubila u usta. „Nedostajao si
mi. Čitavog dana.”
„I ti si meni nedostajala.” Tad je shvatio da ne laže. Možda mu uopšte
nije nedostajala. Ne, ne ona. Već pravac u kom ga je vodila. To mu je
nedostajalo. Dugo. Odnela je nekoliko kesa u kuhinju. Gledao ju je dok se
udaljavala. Kao da se odjednom zatekao na paralelnom koloseku koji vodi u
suprotnom smeru i nije želeo da se vrati na glavni. Nikad.
Vratila se, smešeći mu se. „Kupio si tako lepe stvari.”
„Hvala.”
„Hoćeš da idemo u krevet, ili ćemo prvo da popijemo po čašu
šampanjca?”
„Ja ne pijem.”
„Čak ni šampanjac?”
„Ne.”
„Dosadno!” Koketno mu se osmehnula. „U tom slučaju postoji samo
jedna opcija.”
Zabacila je dugačku kosu i pogledala ga sa izrazom lica kom se tako
teško odupirao. Na trenutak se izgubio pred tolikom prisnošću, bliskošću. Ali
je onda iznenadio samog sebe.
„Zar ne bi trebalo da preduzmemo nešto u vezi sa večerom? Mislim,
pozvala si našeg komšiju da dođe.”
Pogledala ga je glumeći razočaranje. „Kao što sam rekla – dosadno!”
Okrenula se na peti i vratila se u kuhinju. Pošao je za njom da joj pomogne da
raspakuje pazar.
Iznenadila ga je sopstvena reakcija.
To što je prioritet dao komšiji, a ne seksu.
To je bilo nešto novo za njega.
 ***

Ona je odlučila šta će spremati. Njegove kulinarske veštine bile su

ograničene, pa se bacio na pranje i seckanje povrća. Ona je ćeretala dok se
bavila mesom: o planovima koje je imala za stan, letnjem vremenu, činjenici
da se brine za svoje biljke. Pitala se da li da ih prenese ovamo. Sebastijan je
samo slušao – ne nužno ono što je govorila, već samo zvuk njenog glasa. Nije
se upuštao ni u kakvu diskusiju. Bila je kao čaša šampanjca koja je stajala
pored nje: penušava i ukusna, ali najlepša kad se uzme samo mali gutljaj.
„Da li će ti smetati ako uključim radio?”, pitala je .
Nije čak ni znao da ga ima. Gde je?
„Naravno da neće.”
„Obožavam da slušam muziku kad radim ovako. I kad radim zajedno s
tobom.” Uključila je mali radio koji je stajao na žici sa začinima. Pokušao je
da se seti kako je dospeo u stan, ali nije uspeo da pronađe odgovor. Raskošni
zvuci gudača koji sviraju ljubavnu melodiju ispuniše prostoriju. Skoro se
osmehnuo. Ona čak nije bila ni običan šampanjac. Bila je ružičasti
šampanjac. Koji je uvek izbegavao u prošlosti. Gledao ga s visine.
„To je ‘Smut rejdio’”, rekla je. „Moja omiljena stanica.”
„I moja”, rekao je, iako je tek sad saznao da postoji radio-stanica tako
glupog imena.
Elinor je otišla u gostinsku sobu na nekoliko minuta dok je Sebastijan
slagao listove salate u činiju. Pitao se da li ima neki preliv za salatu. Sigurno
ga nije kupio. Tipično. Nameravao je da kupi to skupo balzamiko sirće, ali je
zaboravio nakon što je obišao pult sa sirevima. Elinor se vratila.
„Malo sam čistila i pronašla sam ovo. Izgleda da je puno nekih važnih
papira. Gde da ih stavim?” U rukama je držala kesu koju mu je Trole dao.
Izgledala ja laka kao pero u njenoj ruci. Kad ju je doneo kući bila je teža.
Mnogo teža.
Odjednom mu se u glavi pojavio Trole. Taj uverljivi osmeh pre nego što
je zašao za ćošak poslednji put. Video je sebe kako stoji tamo sa kesom u
ruci. Nekoliko metara od Stošešgatana i Trolea koji je nestajao. Pre samo dva
dana; kao čitav život daleko. Sporedni kolosek odjednom se spojio sa
glavnim.
 Bio je potreban samo trenutak.
Toliko su blizu bila ta dva sveta. Kretala su se paralelnim kolosecima.
Bila je potrebna samo jedna plastična kesa puna krivice. Progutao je i počeo
da gleda u činiju salate. Želeo je da se vrati ružičastom šampanjcu.
„To je neko đubre, možeš da ga baciš”, rekao je najnonšalantnije što je
mogao.
„Jesi li siguran? Ne želim da bacim nešto što može biti važno.”
„Sasvim sam siguran.” Osmehnuo joj se da naglasi koliko mu je sadržaj
kese potpuno nebitan.
Klimnula je i ponovo izašla, pevajući uz muziku dok je išla. Počeo je da
seče krompir. Da se on pita, muzika s radija i žena koja peva u susednoj sobi
nikad ne bi nestali. Jednostavno bi nastavili da grade ovu iluziju života. Ali
nije se pitao.
Nije to tako išlo.
Pesma je došla do kraja i neko mu je nudio zajam do prve plate. A onda
su na red došle vesti.
Iluzija je raspršena.
Ponovo je tandrkao glavnim kolosekom.
Isprva nije čuo šta žena s radija govori. Nešto o nestalim ambulantnim
kolima. Ali onda je čuo reč zbog koje je ispustio nož. Levhaga. Okrenuo se
prema radiju. Slušao je kao što nikad nije. Jedna ambulantna kola su nestala
nakon što su otišla iz Levhage. Prevozila su pacijenta. U ovom trenutku,
policija nema više informacija. Spikerka se prebacila na sledeću vest, ali do
tog trenutka Sebastijan je već stajao u predsoblju s mobilnim u ruci.
Drhtavim prstima potražio je broj Levhage. Nalazio se na spisku skorašnjih
poziva. Posle Troleovog. Jutros je zvao dok je stajao ispred i pokušavao da
uđe i porazgovara s Vanjom. Elinor je izašla u predsoblje, pitajući se šta se
događa. Delovala je zabrinuto.
„Da li se nešto dogodilo?”
„Zaveži, jebote!”
Izgledala je uvređeno, ali nije ga bilo briga. Više ga nisu zanimali
banalno ćaskanje i blebetanje. Javila se Haraldsonova sekretarica, prepoznao
joj je glas. Zvučala je umorno. Ni za nju ga nije bilo briga. Zahtevao je da se
čuje sa Tomasom Haraldsonom. Bitno je. Radi se o nestalom kombiju. Ako
mu ga odmah ne prebaci, posledice bi mogle da budu veoma ozbiljne.
Povinovala se. Čuo je kako zvoni Haraldsonov telefon. Jedva da je pogledao
Elinor, koja se okrenula i vratila u kuhinju. Ovog puta se nije pretvarala da je
razočarana. Povila je glavu, kao da će ga preuveličavanje naterati da se
predomisli.
Haraldson se javio posle tri zvona. Zvučao je umorno, potpuno
smoždeno, kao da se zaglavio u standardne fraze koje je toliko puta ponovio.
„Tomas Haraldson. Kako mogu da vam pomognem?”
„Sebastijan Bergman. Riksmord. Ko je bio u nestalim ambulantnim
kolima?”
„Odlučili smo da još uvek ne odajemo tu informaciju”, usledio je
odgovor. „U pitanju je zaštita našeg...”
Sebastijan ga je prekinuo. „Pitaću te samo još jednom. Onda ću ti
uništiti život. Kao što si sigurno svestan, znam glavnog čoveka u Riksmordu.
Hoćeš da ti kažem koga još znam?”
Haraldson ništa nije rekao.
Sebastijan je postavio pitanje, iako je već znao odgovor. „Hinde je bio,
zar ne?”
„Jeste.”
„I kad si planirao da nam kažeš to?” Okončao je razgovor ne sačekavši
Haraldsonov odgovor. I dalje nije znao kad je tačno kombi sa Hindeom
nestao, ali sigurno je prošlo neko vreme, inače još uvek ne bi bilo na radiju.
Sebastijan je imao osećaj da je potrajalo pre nego što je vest stigla do „Smut
rejdija”. Hinde je imao dobru prednost.
A jednu stvar je Sebastijan sigurno znao: iskoristiće je na najbolji
mogući način.
Mora da dođe do Vanje. Odmah.

VOLELA JE DA TRČI. I zimi i leti. Kao i većina njenih prijatelja, pokušala je

sa raznim vežbama i režimima, od biciklizma do joge. Ali se uvek vraćala
trčanju. To ju je najviše osnaživalo, pružalo joj najviše vremena za
razmišljanje. Kao da su joj ritam koraka i disanje zajedno pročišćavali um i
okrepljivali ga. A i nije bila osoba koja uživa u vežbanju u grupi. Više je
volela samu sebe da iskušava. Ove večeri je planirala dugo da trči. Da krene
kružnom putanjom kojom je išla kad je imala vremena. Mogla bi čak i dvaput
da je pretrči.
Sutra će obaviti prvi razgovor sa Ralfom Svensonom. Torkel je želeo da
ih sve sačeka. Nedostajala je samo preliminarna DNK analiza. Torkel je
voleo da ima što više karata u rukama pre nego što počnu.
Pretrčala je Lidingevegen i krenula dole prema Storengsbotenu. Cilj joj
je bila šuma, Lil-Janskogen, i dobro osvetljene staze koje su išle kroz nju. Za
Vanju, ništa se nije moglo meriti sa trčanjem po šumi. Mirnoća, mirisi i
arome prirode iskustvo su činile još moćnijim, a i zemlja je bila mekša, što
joj je čuvalo zglobove. Samo što je počela da ubrzava kad joj je telefon
zavibrirao u džepu. Nije ga uvek nosila sa sobom. Uglavnom je želela da ima
mira, ali zbog svega što se izdešavalo smatrala je da bi trebalo da sve vreme
bude dostupna. Prvo je mislila da ignoriše poziv. Tek što je uhvatila drugi
ritam, dva kratka udisaja, nakon kojih ide dugačak izdisaj; nije joj se
prekidalo. Ali možda je Bili. Možda se predomislio i hoće da trči sa njom. To
bi bio savršen završetak dana. Stala je i pronašla mobilni. Videla je ime osobe
koja ju je zvala. I broj telefona koji nije stigla da izbriše.
Sebastijan Bergman.
Vratila je mobilni u džep.
Može da je zove koliko god hoće.
Nikad mu se neće javiti.

***

Sebastijan je pozvao Vanju triput zaredom. Dvaput se nije javila, a treći put
je odbila poziv. Elinor se vratila u predsoblje noseći čašu šampanjca i
gledajući ga zaljubljeno. Pokušavala da se pomiri.
„Hoćemo li nastaviti sa večerom?”
Odgovorio je tako što je otvorio vrata i izašao iz stana ni ne pogledavši
je. Zalupio je vrata za sobom i tresak je odjeknuo kroz tiho stepenište.
Ponovo je bio sam u pravom svetu. Gde se nalazio i Edvard Hinde. Slobodan.
Pozvao je Torkela dok je silazio. Prvi put da se Torkel odmah javio, ali
glas mu nije bio baš prijateljski.
„Šta sad hoćeš?”
 Sebastijan je stao. „Slušaj me, Torkele. Hinde je pobegao.”
„Šta to pričaš, dođavola?”
„Moraš da mi veruješ. Mislim da je krenuo na Vanju.”
„Zašto bi krenuo na Vanju? Zašto misliš da je pobegao?”
Sebastijan se osećao sve nervoznijim iz sekunde u sekundu. Ispod toga
počivala je panika i samo čekala da ga rastrgne, ali uspeo je da je potisne.
Morao je da zvuči razumno, ne uspaničeno, ili mu Torkel nikad neće
poverovati. A Torkel mora da mu veruje. Svaki minut može biti bitan.
„Ne mislim da je pobegao. Znam da je pobegao. Zvao sam Levhagu.
Imaš li televizor tu gde si sada?”
„Imam.”
„Pogledaj teletekst. Trebalo bi da je vest tamo. Nestala su jedna
ambulantna kola; prebacivala su pacijenta iz Levhage. Pacijent je bio Hinde.”
Ozbiljnost u Sebastijanovom glasu doprla je do Torkela. Uključio je
televizor daljinskim i izabrao kanal „SVT1”. Teletekst. Vesti su bile pri vrhu.
„Ne piše da je Hinde.”
„Pozovi onog idiota Haraldsona ako mi ne veruješ.” Sebastijan je krenuo
dalje stepenicama. Morao je da se oseća kao da ide nekuda. Da nešto radi.
„Verujem ti, verujem ti – ali zašto misliš da je krenuo na Vanju? Ne
razumem. Ostala ubistva bila su na neki način usmerena protiv tebe. Zašto bi
krenuo na nju?”
Sebastijan je duboko udahnuo. Stigli su do granice koju nikad nije želeo
da pređe, ali bilo je sve teže i teže to zadržavati za sebe.
To što je znao.
To što je po svemu sudeći i Hinde znao.
Istinu.
„Prosto moraš da mi veruješ”, bilo je sve što je uspeo da smisli. „Molim
te, Torkele, veruj mi. Pozovi je. Neće da mi se javi.”
„Jesi li spavao s njom?”
„Ma daj! Nisam, za ime boga! Ali video sam to u njemu kad su se on i
Vanja sreli. Nešto je probudila u njemu. Bio sam prisutan. Video je da smo
kolege. To je njemu dovoljno.”
 Torkel je kratko razmišljao. Možda ovo ne zvuči baš sasvim šašavo.
Sebastijan je u pravu, bila je i sama sa njim.
Možda je u situaciji počivao veći rizik nego što je sumnjao. Rizik koji
svakako nije želeo da preuzima na sebe.
„Odmah ću je pozvati. Vidimo se u stanici.”
Veza je prekinuta. Torkel je nestao. Sebastijan je izašao napolje,
očajnički tražeći taksi.

Vanja je trčala uz najviše brdo na svojoj ruti. Skratila je korak, trudila se i

održavala brzinu i disanje. Dva kratka udisaja, jedan dugačak izdisaj. Vazduh
koji ulazi duboko pod dijafragmu. Dobro joj je išlo. Osećala se snažnom.
Namerno se usredsredila isključivo na disanje kad je stigla do vrha brda.
Proverila je puls; osamdeset pet procenata od procenjene maksimalne brzine.
Telefon joj je ponovo zazvonio. Ovog puta se nije čak pomučila ni da ga
izvadi. Nastavila je da trči. Telefon je nastavio da zvoni. Shvati više,
pomislila je konačno zastavši.
Produžila je korak, održavajući disanje dok je radila nogama. Naprezala
se još više, do devedeset procenata procenjene maksimalne brzine otkucaja
srca. Prerano za sprint. Još preko četiri kilometra. Neznatno je usporila. Dva
udisaja, jedan izdisaj.
Ruta je presecala šumsku stazu. Pogledala je u stranu i videla jedan
automobil parkiran pored gomile balvana. Srebrna tojota. Desni žmigavac je
radio. Napravila je još nekoliko koraka i shvatila šta vidi. Usporila je i stala.
Sagnula se postavivši šake na kolena, a onda se brzo uspravila. Nije mogla da
čeka. Podbočila se i isturila grudi. Dovela disanje pod kontrolu dok se
vraćala. Eno ga. Motor ne radi, koliko čuje. Nikog nema u blizini.
WTF766.
To je bio automobil koji je ukraden u Bruni. Sećala se broja, jer je čula
Bilija kako sa kolegom razgovara da li stvarno u Švedskoj postoji automobil
koji se vozika okolo sa slovima WTF1 na registarskoj tablici. Bio bi to
razgovor koji bi vodio s njom da su stvari bile normalne. Taj njegov kolega
znao je da ima automobila sa LOL2, pa je smatrao da bi trebalo da bude i
onih sa WTF. Ministarstvo unutrašnjih poslova nikako nije moglo da drži
korak sa brzim svetom internet skraćenica.
Vanja je koračala puteljkom prema automobilu. Znojnicom je obrisala
znoj koji joj se slivao niz čelo. Protrljala je obraz o rame. Radoznali insekti
počeli su da zuje oko nje, privučeni znojem i toplinom koju je odavala od
sebe.
U automobilu nije bilo nikog. Zaklonila je oči dok je virila kroz prozor.
Nešto tamno se slivalo niz sedište na pod. Krv, verovatno. Oprezno je probala
da otvori vrata. Nije imala rukavice kod sebe. Zaključano. Prešla je sa desne
strane i pogledala pozadi. Ništa. Taman se spremila da izvadi telefon i obavi
poziv kad je primetila.
Miris. Smrad. Nepogrešivo.
Vanja je prešla pozadi, do gepeka. Nije ni morala da ga otvori. Znala je
šta će pronaći. Ne koga, nego šta.
Bajat miris. Slatkast, ali i jedak u isto vreme. Pomalo metalni.
Miris mrtvog tela.
Pokušala je da otvori gepek, nadajući se da je i on zaključan. Ali nije
bio. Otvorio se uz kliktaj i Vanja se brzo okrenula, šakom prekrivši usta. Kad
je obuzdala taj refleks, okrenula se. Disala je plitko, samo kroz usta.
Bio je to čovek. Stariji. Otekao. Nadut. Plavičastozelen. Tanka,
plavičastocrvena tečnost isticala mu je iz plikova koji su popucali. Iz usta i
nozdrva su mu curile telesne tečnosti usled raspadanja. Opšti utisak je da je
bio vlažan, skoro potpuno mokar. Vanja je zalupila gepek i odmakla se
nekoliko koraka dok je uzimala telefon.
Poslednji poziv nije bio od Sebastijana, primetila je. Već od Torkela.
Čula je kako nešto krcka iz njenih leđa. Hitro se okrenula, sasvim
spremna. Jedan ogroman čovek stajao je nekih šest ili sedam metara od nje.
Slomljen nos, kosa vezana u rep, crveni ožiljak preko levog oka i niz obraz.
Roland Johanson. Sigurno se krio iza gomile balvana. Približio joj se a da ga
nije čula. Vanja je lagano počela da se kreće unazad. Roland je išao ka njoj.
Nije osećala paniku. Održavala je razdaljinu. Posle samo nekoliko koraka
Vanja je butinama osetila da je stigla do automobila. Hitro je pogledala dole,
a onda opet u Rolanda. Adrenalin je sukljao. Osetila je kako joj srce tuče dok
je klizila niz automobil sve dok više nije mogla da ga oseti iza sebe. Još jedan
korak udesno. Sad je stajala na sredini puteljka. Ništa joj sad ne smeta.
Roland Johanson. Veliki. Jak.
Nema šanse da ga zaustavi borbom prsa u prsa. Ali mogla bi da mu
pobegne. Nastavio je da prilazi. Još jedan korak napred. Vanja je napravila
jedan unazad. Pribrana. Pod kontrolom. Pažljivo je spuštala stopala na
zemlju. Ne sme da se spotakne – to bi bio kraj. Održavala je udaljenost.
Spremna da se okrene i potrči. Da eksplodira. Neće uspeti da pređe razmak
od sedam metara među njima. Nema šanse. Može to da izvede.
Roland je stao.
Sad! Vanja se okrenula i krenula levim stopalom najjače što je mogla.
Krenula je...
... i odmah osetila peckanje u grudima, koje je počelo da joj se širi kroz
čitavo telo. Desno stopalo, koje je trebalo da se kreće unapred, bespomoćno
se treslo, ne mogući da pronađe bilo kakav otpor na šljunku. Kolena su joj
popustila. Negde iz daljine je čula vrisak, i kako joj je tlo pohrlilo u susret,
shvatila je da je vrisak potekao od nje same. Pad je sigurno boleo, ali ona ga
uopšte nije registrovala. Nije mogao ni da se uporedi sa prvobitnim bolom
koji je još uvek osećala u čitavom telu. Kamenčići su joj se zarivali u obraz
dok je ležala i tresla se. Kroz suze je videla kako joj se približava jedna
figura. Zatreptala je. Jako. Nije mogla da kaže da li je taj pokret nameran ili
ne. Telo je još uvek odbijalo poslušnost. Nekoliko sekundi mogla je sasvim
lepo da vidi. Mada to nije moglo biti istina.
Bilo je nezamislivo. Nemoguće.
Bio je to Edvard Hinde.
Sa omamljivačem.

SEBASTIJAN JE OTVORIO STAKLENA VRATA i utrčao u policijsku stanicu. Bez

propusnice, uspeo je da stigne samo do žene kod prijemnog pulta. Nije mu
dozvolila da uđe, koliko god da je urlao. A Torkel još uvek nije bio stigao.
Pozvao je Sebastijana nekoliko minuta posle prvog razgovora da mu kaže da
se Vanja ni njemu ne javlja. Mnogo zabrinutije je zvučao ovog puta i rekao je
da će pozvati Bilija da proveri zna li gde je Vanja. Torkel je već krenuo
prema stanici.
To je bilo pre deset minuta.
Sebastijan je istrčao napolje; dokle god se kretao, stvari su bile manje
bolne. Uzeo je telefon i krenuo prema Hantverkargatanu dok je čekao da mu
se Torkel javi. Primetio je Torkelov automobil nedaleko odatle, prekinuo
poziv i potrčao prema tamnom automobilu, mašući i dozivajući Torkelovo
ime. Ljudi na ulici počeli su da se okreću, ali to mu nije bilo bitno. Torkel ga
je sigurno video, automobil je zakočio i napravio polukružni okret odmah
posle semafora, pre nego što je pojurio nazad prema njemu. Zaustavio se tik
ispred Sebastijana i Torkel je iskočio.
„Bili misli da je otišla na trčanje. To mu je rekla da će uraditi.”
„Uglavnom trči oko Kraljevskog tehnološkog instituta.”
„Jesi li siguran?”
„Jesam. Mislim da je jednom to spomenula”, dodao je Sebastijan.
Znao je tačno gde je otišla na trčanje, naravno. Nekoliko puta ju je
pratio. Ne po čitavoj ruti, ali do mesta gde je počinjala i završavala krug.
Verovatno se odlučila za dužu stazu; uglavnom je to radila kad je imala
vremena. Ako ju je on pratio, verovatno je to radio i Ralf. Uhodio je uhodu.
U tom slučaju sve to zna i Hinde.
Sebastijan je nepomično stajao prilično dugo i panika se vratila.
„Moramo da je pronađemo!”, povikao je. Naglo je otvorio suvozačka vrata
dok je Torkel pokušavao da ga umiri.
„Bili je krenuo. Samo njega čekamo. Trčao je s njom nekoliko puta, pa
možda ima neke preciznije informacije.”
Sebastijan je uzdahnuo; zaista nije želeo da čeka. Ali Bilijevo
poznavanje staze sve će olakšati.
„Gde je on?”
„Stiže za minut.” Torkel ga je pogledao, ozbiljnog izraza na licu.
„Odmah pošalji ekipu.”
Torkel je klimnuo i obavio taj razgovor. Sebastijan je samo hteo što pre
da krene. Tresao se, ali trudio se da se to ne vidi. Dok je Torkel upućivao
patrole prema Lil-Janskogenu, pokazao je prema figuri na biciklu koja se
kretala prema njima. Bio je to Bili. Izgleda da je shvatao urgentnost situacije
jer je besomučno okretao pedale. Sebastijan i Torkel su krenuli prema njemu;
Bili je duboko disao.
„Moramo da idemo. Ti voziš, Bili.”
Otrčali su nazad prema automobilu. Dok su ulazili, jedan od telefona je
zazvonio. Vibracija je Sebastijanu rekla da je u pitanju njegov telefon.
Izvadio ga je i okrenuo se ka drugoj dvojici. „Čekajte.”
Pogledao je ekrančić. Bio je to broj koji je čeznuo da vidi. Ispustio je
dugačak izdisaj. „Vanja je.”
Odmah se javio. „Gde si?”
Ali glas sa druge strane nije bio Vanjin.
„Sebastijane.”
Bio je to Edvard Hinde.
Torkel i Bili gledali su kako boja nestaje iz Sebastijanovog lica.
„Šta hoćeš?”
Ostali su shvatili odmah s kim razgovara. Niko drugi ne bi mogao da
izazove takvu reakciju kod njega.
Hinde je govorio s nekom lagodnom nonšalancijom pobednika u glasu.
„Mislim da ti to znaš bolje od svih. Kad si planirao da im kažeš?”
Sebastijan se okrenuo od ostalih. Želeo je da sakrije osećanja. Nije
mogao da bude u centru pažnje dok mu se život raspada.
„Na prvi pogled, nešto baš i ne ličite, ali sada ću je mnogo pažljivije
ispitati, jer imam priliku.”
„Ako je samo i dirneš, ubiću te!”
„Zar je to stvarno najbolje što umeš? Stvarno si zarđao, Sebastijane.
Nekad je bilo zadovoljstvo slušati te kako govoriš. Ali shvatio sam da ovih
dana nisi baš tako oštar.”
Sebastijan je osetio koliko se Hinde naslađuje preko telefona. Upravo
ovo je čekao sve ove godine.
„Zaveži! Umoran sam od tvojih igara. Ne diraj Vanju!”
„Zaustavio si me posle četiri ubistva, a ja sam zaustavio Ralfa posle
četiri ubistva. Zar ti se ne čini da je to donekle poetično? Postajemo sve
sličniji i sličniji, ti i ja.”
„Ja ne ubijam žene.”
„Ne, samo ih jebeš. Ali tvoje žene su podjednako zamenljive kao i moje.
Jednostavno su kao... neki predmeti. Ti samo nisi smogao hrabrosti da odeš
do kraja. Uživao bi...”
Sebastijan se skoro onesvestio. I sama pomisao na Vanju u rukama
čoveka koji je bio sa druge strane veze bila je nepodnošljiva.
„Ti bolesni kučkin sine...”
Na taj način nije mogao da dopre do Hindea. Sebastijan je mogao da mu
nadeva imena kakva god je hteo. Mogao je da upotrebi svaku reč iz svog
rečnika. To nije imalo značaja, to su bile samo reči. Hinde je bio taj koji je
sad držao sve karte u rukama.
„Kad smo već kod toga da se ode do kraja... Možeš li da podneseš da
izgubiš još jednu ćerku?”
Sebastijan je morao da se zaista potrudi da nastavi da drži telefon. U
stvari je želeo da ga ispusti i da padne na zemlju zajedno s njim. Dve ćerke.
Obe mrtve. Za šta onda da nastavi da živi?
Hinde je u tom trenutku nestao; veza se prekinula. Sebastijan je zurio u
Bilija i Torkela, koji su bili podjednako bledi kao i on.
„Kod Hindea je. Želi da ga pronađem.”
O tome se zapravo radilo.
Nije bila u pitanju osveta prema drugima.
Već ona prava osveta kojoj je težio. Hinde se ustremio na Sebastijanov
život.
Upravo sada, tačno u ovom trenutku, to je bilo nešto što je Sebastijan
bio spreman da prihvati. Samo kad bi ga pronašao.
Pogledao je Torkela. „Moram da razgovaram sa Ralfom.”
Torkel je izvadio Sebastijanovu legitimaciju iz džepa i pružio mu je.
„Idemo.”

SETIO SE ŽUĆKASTIH LEPTIROVA iz detinjstva. Voleli su livadu iza njegove

kuće. Kad je bio mali, uspeo je da nahvata nekoliko. Stavio bi ih pod
prevrnutu čašu i gledao zainteresovano kako pokušavaju da pobegnu.
Ponekad ih je puštao da uginu, zatočene u čaši. Ponekad bi im otkinuo krila i
gledao kako gmižu ukrug dok ne skončaju nepomični na leđima. Nije bilo
bitno koji metod je primenjivao. Borba je bilo ono što je želeo da posmatra.
Borba da se preživi, iako je ishod već predodređen. To je bila konstanta kroz
čitav njegov život, pronalaženje trenutka kada žrtva prestaje da se bori i
prosto prihvata neizbežno. Samo nekoliko ljudi je to postiglo.
Nastavio je da ide prema kući. Prošlo je mnogo otkako je neko bio ovde.
Osećaj je bio dobar. Polomljeni prozori i istrulela drvena fasada savršeno su
odgovarali scenariju koji je toliko dugo nosio u sebi.
O kom je maštao.
Koji je sanjao.
A sada će konačno postati stvarnost. Posle ovoga, biće teško pronaći
bolju fantaziju za ostvarivanje. Zato što je ona zaista bila njegova ćerka. U to
više nije bilo ni najmanje sumnje. Sebastijanova reakcija preko telefona
uklonila je i najmanji trag nedoumice.
Roland ju je odneo iz automobila u kuću. Bila je jaka i borila se, iako je
imala vreću preko glave i iako su joj i ruke i noge bile vezane plastičnim
vezicama. Na dovratku se ukrutila kao čelična opruga i Edvard je video da
Roland razmišlja da li da joj glavom udari o dovratak i malo je smiri. Uspeo
je da ga spreči u tome. Ponovo je upotrebio omamljivač, prislonio ga joj je uz
potiljak da bi joj se telo čitavo ukrutilo, a onda opustilo u Rolandovim
rukama. Nije želeo da bude oštećena u transportu. Mora da bude što je
moguće čistija i ljupkija. Bez oderotina i masnica.
Njih dvoje prišli su starom metalnom krevetu u velikoj spavaćoj sobi.
Bio je toliko zadovoljan kad mu je Roland rekao da je još uvek tu. Tapete su
se odlepljivale sa zidova, ali prepoznao je staru šaru s ljiljanima koja se još tu
i tamo videla. Soba je bila zagušljiva i plesniva, ali moraće da posluži. Ništa
što nekoliko mirisnih sveća ne može da sredi. Namestili su tanki dušek koji je
Roland ranije doneo. Noge su joj čvrsto vezali za podnožje kreveta i proverili
da li je vezana. Oznojila se od opiranja i Hinde ju je umirujuće milovao po
toploj koži. Otišli su da donesu ostale stvari iz automobila.
Roland je parkirao tojotu odmah kod kapije. Veče je bilo toplo i u tišini
su koračali kroz travu koja je počela da žuti zbog nedostatka kiše u poslednjih
nekoliko nedelja. Uvek se osećao sigurno kad je koračao pored krupnog
Rolanda. Nedostajao mu je, ali sad je opet sve bilo u redu. Kad su stigli do
automobila, Roland je izvadio veliku smeđu kutiju koja je čitavo vreme
stajala na zadnjem sedištu. Izgleda da je bila prilično teška. Edvard je
pogledao prijatelja.
„Jesi li sve doneo?”, pitao je.
„Da, ali bolje da proveriš za svaki slučaj.”
 Hinde je odmahnuo glavom. „Verujem ti.”
Uzeo je kutiju i spustio je. Okrenuo se prema Rolandu, koji je upravo
vadio sako iz automobila i spremao se da se vrati u kuću. Edvard ga je
zaustavio.
„Ovde se razilazimo. Ostalo je na meni. Reši se automobila, hoćeš li?
Ostavi telo u gepeku.”
Roland je klimnuo. Ispružio je ruku i rukovali su se.
„Čuvaj se, Rolande.”
„Hoću.”
Zagrlio je Rolanda. Prijateljski. Roland je uskočio u srebrni automobil,
ubacio u prvu brzinu i odvezao se. Hinde je stajao i gledao za njim dok je
ovaj nestajao u obližnjem drveću. Bilo je rano veče i šuma je bila mračna, pa
je automobil vrlo brzo nestao. Zvuk motora je zamro i zavladala je tišina.
Nije bilo nikog drugog osim njega i Vanje.
Uz malo sreće, Sebastijan će uskoro biti tu.
Podigao je tešku kutiju i vratio se do trošne kolibe. Imao je toliko posla.

PROSTORIJA JE BILA MALA. I zagušljiva. Osećali su se prašina i znoj.

Ventilacioni sistem bio je star, a temperatura blizu trideset stepeni. Sebastijan
se nemo zahvalio arhitekti zbog činjenice da nema prozora. Da je sunce sijalo
unutra, bilo bi nepodnošljivo. Torkel i Sebastijan sedeli su jedan pored
drugog, a Ralf Svenson nasuprot njima. Obučen u bezlično, propisno odelo
za pritvor. Obešenih ramena. Očima je prelazio s jednog na drugog, konačno
se zaustavivši na Torkelu.
„Pričaću s njim. Ni sa kim drugim.” Ralf je klimnuo prema Sebastijanu.
„To nije nešto o čemu ti odlučuješ.”
„U redu.”
Ralf je zaćutao. Prekrstio je ruke preko stomaka. Pustio je da mu brada
padne na grudi. Torkel je uzdahnuo. Nije imao nameru da dozvoli da
protokol omete da se dođe do rezultata. Ralf je bio veza sa Hindeom, koji je
oteo njegovu koleginicu i prijateljicu. Nije bilo vremena ni za šta drugo osim
pristupa koji će dovesti do uspeha za najkraće moguće vreme. Torkel je
odgurnuo stolicu i ustao. Spustio je šaku na Sebastijanovo rame pre nego što
je bez reči izašao iz sobe.
Čim su se vrata zatvorila za njim, Ralf je podigao glavu i pogledao
Sebastijana u oči. Uspravio se, spustio podlakticama na sto i nagnuo se
napred. Sebastijan je sedeo u tišini i čekao. Ralf ga je radoznalo gledao. Bilo
je to nešto što je nasledio od Hindea, ali Sebastijan je sumnjao da Ralf ima u
sebi ono što je potrebno da bi to izneo. No mogao bi da igra malo po
njegovom. Sasvim mu je odgovarala ova nema igra koja se odigravala. Dala
mu je vremena da sabere misli. Da odloži osećanja. Potisne teskobu. Ako se
prepusti emocijama, neće pomoći Vanji. Morao je da prizove Sebastijana koji
je nekada davno postojao.
Ledenog. Prilagodljivog. Analitičkog.
Čoveka koji je umeo da izvrši uticaj.
„Sebastijan Bergman. Konačno te upoznajem.” Ralf je prekinuo tišinu
komentarom koji je otkrivao izvesnu fasciniranost suparnikom. Bio je
zahvalan za ovaj sastanak. Ovo je Sebastijanu davalo izvesnu prednost.
Svenson definitivno nije bio u istoj ligi sa Hindeom.
„Kako si?”, pitao je Sebastijan, neutralnim glasom, ne odgovarajući na
Ralfovu uvodnu rečenicu, već se samo osmehnuvši u znak da ga je čuo.
„Kako to misliš?”
Sebastijan je slegnuo ramenima. „To je jednostavno pitanje. Kako si?”
„Zašto želiš da znaš?”
Sebastijana to ni najmanje nije zanimalo, ali godinama se baveći ovim,
naučio je da je to odlično pitanje za početak. U svoj svojoj jednostavnosti
otkrivalo je više o protivniku nego što se misli. U ovom slučaju, oklevanje da
se odgovori možda je ukazivalo na to da Ralf nije navikao da ga pitaju za
osećanja. Bilo mu je neprijatno. Ili one koji su ga pitali nije bilo briga za
odgovor, te je morao da razmisli šta da kaže o tome. To je isto moglo da
znači da je Ralf imao loša iskustva kad god se emocionalno ispoljavao, da je
prevelika otvorenost vodila do nekakve kazne. Sebastijan se nije upuštao u to.
Brzo se prebacio i pokušao drugačiji pristup. Nešto provokativniji.
„Kakav je osećaj biti ništa više od običnog pešaka u Edvardovoj igri?”
„Dobar je to osećaj. Bolji nego biti samo Ralf.”
Sebastijan je razmišljao o ovoj informaciji.
 Bolje nego biti samo Ralf.
Slaba osoba. Nezadovoljna. Ona priča da je prosto otišao do Hindea i
priznao mu puka je budalaština, naravno. Ni za milion godina čovek nasuprot
njemu ne bi došao na tako impresivnu ideju. Nikad ne bi uradio tako nešto.
Sebastijan bi se iznenadio kada bi saznao da je ikada išta postigao u životu.
Međutim, sasvim je sigurno da je idealizovao Hindea. Isečci iz novina koji su
pronađeni u Ralfovom stanu pričali su svoje.
Odobravanje i priznavanje.
Hinde mu je pružio oba, što je Sebastijanu još više otežavalo da izvuče
ono što mu treba. Otežavalo, ako ne i sasvim onemogućavalo. Sve što je
trebalo bilo je da zabije klin između njih.
„Znaš li kako smo te pronašli?”
„Da.”
„Znaš li ko nam je rekao tvoje ime?”
„Da, rekli su mi.”
„Sigurno je čudan osećaj kad te izda neko kome veruješ.”
„Ako Majstor ima plan, a ovo je njegov deo, onda...”
Ralf je raširio ruke široko, dlanovima nagore. Da ne znaš da je on pobio
one žene, mogao bi da pomisliš da je samo veoma pobožan. „Ja sam prost
čovek i pokušavam da idem stopama velikog čoveka”, nastavio je.
Sebastijan je ustao i počeo da korača po zagušljivoj maloj prostoriji.
Vreme je brzo prolazilo. Morao je da se stvarno potrudi da ne bi pokazao pod
kolikim je stresom. Nije bilo prečice. Znao je to.
„Mislim da si više od toga. Zato se Edvard i potrudio da završiš ovde.”
„Da li ti to meni laskaš?”
„Da li ti to zaslužuješ?”
„Majstoru imam da zahvalim za sve što sam postao. Kao i tebi, u stvari.”
„Je li? Na koji način?”
„Zbog tvojih knjiga. To su njegove reči. Njegovi postupci su tebi doneli
slavu. I meni. On je veliki čovek.”
Sebastijan je pomno slušao. Čuo je nagoveštaj recitacije. Kao da su reči
bile naučene napamet. Kao mantra. Nekada su bile istinite, ali sada možda
postoji razlog za sumnju u njih. Ili samo čuje ono što želi da čuje?
„Da li to znači da smo obojica samo sitna riba? Pa to prosto iritira, ako
mene pitaš.”
„Razlika između tebe i mene jeste u tome što ti misliš da si mu dorastao.
Ja znam da nisam.” Ralf je klimnuo za sebe kao da je shvatio nešto veoma
važno. „To je ono što želi da nam pokaže. Naše mesto u paklu koji zovemo
životom.”
Sebastijan je ignorisao retoriku i usredsredio se na srž problema. Šta
želiš da radiš ako si na dnu lanca ishrane? Želiš da se popneš.
„Ali ti si napustio svoje mesto.” Sebastijan je položio šake na sto i
nagnuo se prema Ralfu. „Evoluirao si. Dorastao si mu, i te kako.”
Odobravanje i priznavanje.
Izgleda da je delovalo. Ralf je nagnuo glavu u stranu. Nije samo slušao.
Slušao je i razmišljao. Uz malo sreće i ponovo procenjivao.
„Zar ne misliš da je interesantno to što nam je Edvard rekao tvoje ime
baš kad si se spremao da ga prestigneš?” Sebastijan je nastavio.
„Ne vidim ja to tako.
Možda nije to video na takav način do sada, ali ideja se očigledno
primala. Sebastijan je nastavio u istom pravcu, osećajući da će ga to nekuda
odvesti.
Odobravanje i priznavanje.
„Tako to Edvard vidi”, rekao je kruto. „Odao te je zbog jednog i samo
jednog razloga. Plašio se da ćeš postati veći od njega.”
Sebastijan je gledao kako se Ralf još više uspravlja. Raste sa svakom
izgovorenom rečju. Svakim novim saznanjem.
„Ne verujem u to.”
O, da, veruješ, pomislio je Sebastijan. Možda si punokrvni psihopata, ali
još uvek nemaš toliku kontrolu nad govorom svoga tela.
Klin je bio postavljen i sad je ostalo samo da ga zakucava dublje. Da mu
ne dozvoli da razmišlja. Da napravi pukotinu u njegovom oklopu.
„Pitaj me. Koga sam se plašio, Edvarda ili tebe? Ko mi je stalno bio na
pameti? Razmisli o tome.”
Reči su počele da teku iz njega. Nije morao da smišlja šta će reći, nije
morao da razmatra najbolji način da ih sroči. Bila je to istina i dobro se
osećao što konačno može da je izgovori. Koliko se plašio. Koliko se loše
osećao. Jedino je morao da zapamti da gnev bude stalno prisutan. Da hrani
Ralfov ego.
Nagnuo se još bliže, skoro je šaptao. „Ti si bio onaj koji me je
povređivao. Nisi mi davao da spavam. Terao me da sumnjam u sebe. Ti si bio
zvezda. Ti si bio onaj koji je živeo život. O kome su pisali? Koga se čitav
grad plašio? Ko je dobijao svu pažnju?”
„Još uvek je tako.”
„Još samo malo. Zaglavljen si ovde, dok je Edvard napolju, sa skiptrom
u ruci.”
Ralf ga je pogledao; izgledao je zapanjeno. Sebastijan se pitao da li je
Ralf bio svestan Edvardovih planova. Odgovorio mu je iako nije čak ni
postavio pitanje.
„Kako to misliš, tamo napolju? Da li je pobegao?”
„Jeste.”
Sebastijan je posmatrao kako Ralf pokušava da obradi nove informacije.
Da im dâ smisao. Ali nije uspeo.
„Zar nisi znao za to? Zar ti nije rekao?”
Ralf nije odgovorio. Nije ni morao. Razočaranje mu se videlo na
čitavom licu.
„Očigledno nije želeo da znaš”, nastavio je Sebastijan, gurajući do kraja
kako bi bio siguran da Ralfu ne promakne ni najmanji delić Hindeove izdaje i
da bi ga sprečio da iznađe neko objašnjenje za ono što se dogodilo. „Želeo je
da ti oduzme tu moć. Mislim, ko se sad plaši tebe?”
Ralf ga je zbunjeno gledao. Sebastijan je osetio da je spreman za krajnji
poraz. „Ali možeš da zadržiš stečenu moć”, rekao je, što je mirnije i
uverljivije mogao. „Da preuzmeš kontrolu nad osobom koja je kontrolisala
tebe. Sledbenik postaje Majstor. Zar nije to ono što si oduvek želeo? Da
budeš kao Edvard Hinde?”
„Ja sam već bolji od Edvarda.”
„Edvarda”, klimnuo je Sebastijan zadovoljno. Ovog puta nije rekao
„Majstor”.
 Ralfova usta se pretvoriše u odlučnu liniju. „Ja sam uzeo pet.” Prkos u
glasu.
Sebastijan se zaledio. Pet? Još jedna žena? Neka koju nisu pronašli?
Kako im je promakla? Ko je u pitanju?
„Tu je i taj debeli čovek”, objasnio je Ralf kad je video da Sebastijan ne
shvata.
Trole. Trole je mrtav. To je već znao, duboko u sebi, ali potvrda je ipak
bila jak udarac. Zatvorio je oči. Mora da ostane koncentrisan. Našao je put da
uđe. Već je srušio nekoliko zidova odbrane. Počeo je da se probija kroz
oklop. Ne sme sada sa smekša. Trole je mrtav. To i nije neka vest. Prihvati to.
Pridobij Ralfa.
„On se ne računa.”
„Zašto ne?”
„Taj nije planiran.” Sebastijan je shvatio da se kreće po tankom ledu, ali
nadao se da je do ovog stadijuma dovoljno saznao o Ralfu i da će ova
strategija uspeti. „Nije teško ubiti nekoga na ulici”, rekao je. „Svaki idiot to
može.”
„U automobilu”, rekao je Ralf zamišljeno.
„Šta?”
„Izbo sam ga u automobilu. Ali shvatam šta hoćeš da kažeš. On nije bio
deo rituala.”
„A ti umeš mnogo bolje od toga.”
Ralf je gledao Sebastijana s nekom toplinom u pogledu. Edvard je rekao
da su Ralf i Sebastijan slični. Bio je u pravu. Obojica su ga videla. Onakvog
kakav jeste. Kao osobu kakva jeste. Bio je bitan. Ali Edvard ga je obmanuo.
Zašao mu iza leđa.
Sebastijan je sa osmehom uhvatio Ralfov pogled ispunjen divljenjem.
Nekakav sjaj širio mu se po telu. Ušao je. Stigao je do tog nesigurnog jezgra
koje je vapilo za odobravanjem. Sad je samo trebalo da zahvati iz njega.
„Kako se sad osećaš? Morao si mnogo toga da prihvatiš.”
„Čudno, ali osećam se snažno.” Ralf je zaćutao, razmislio, a onda
samom sebi odobravajuće klimnuo. Dostojanstveno.
„I jesi jak. Vredan si protivnik. Samo ti je ostalo da odlučiš čiji si
protivnik. Tako se postaje pobednik.”
„Misliš da bi trebalo da se ustremim na njega?”
„Pa, bolji si od njega.” Sebastijan je duboko udahnuo. Stigli su do tačke
preokreta. Dalje više nema pripremanja. Mora negde već da stigne. Svaki
minut bi mogao biti od vitalne važnosti za Vanju. „Potrebna mi je tvoja
pomoć.”
Izraz Ralfovog lica je odavao vrhunsko iznenađenje. „Želiš da ti ja
pomognem?”
„To je jedini način. Bez mene ne možeš da se suprotstaviš Hindeu.
Završićeš samo kao fusnota istorije, dok će Edvard nastaviti da živi.”
„Šta želiš da uradim?”
Sebastijan je zaista morao da se potrudi da ne prasne u smeh. Ne sme
čak ni da se nasmeši. Prokletstvo, koliko je dobar! Dobro je vratiti se.
„Odgovori mi na jedno pitanje.”
„U redu.”
„Ako Edvard ne može da ode u dom žrtve, gde bi je odveo?”
„Znaš li ko je u pitanju?”
„Da.”
„Da li ju je već oteo?”
„Jeste.”
„Ali ne znaš gde ju je odveo?”
„Ne znam.”
Ralf se nasmejao i odmahnuo glavom. Uspostavio je kontrolu. Možda i
previše. Sebastijan je osetio da Ralf neće birati sebi protivnika, već će im se
obojici suprotstaviti. Moraće da ubrza sve dok se nalazi u podređenom
položaju.
„Trebalo bi da pročitaš svoju knjigu.”
„Koju?”
„Prvu. Stranica sto dvanaesta.” Ralf se ponovo smešio. U sebi se čak
tiho smejao.
„Izgleda da nešto propuštam?”, pitao je Sebastijan, iako je već krenuo da
izađe iz prostorije.
 „To je pozivni broj za hitne slučajeve: 112. Broj koji zoveš kad neko
treba da te spase. Sviđa mi se simbolika, to je sve.”
Sebastijan se nije potrudio ni da mu odgovori. Izašao je iz prostorije,
nadajući se da neće imati razloga da se u nju ikad više vrati.

„ŠTA JE REKAO?”
Torkel je sačekao Sebastijana ispred vrata i krenuo hodnikom sa njim.
„Imaš li primerke mojih knjiga ovde?”
„Kojih knjiga?”
„Onih koje sam ja pisao. Jesu li tu?”
„U mojoj kancelariji.”
Sebastijan je ubrzao, otvorio vrata na kraju hodnika i krenuo uza
stepenice, preskačući po dve. Liftom bi bilo brže, ali jednostavno je morao da
se kreće. Energija je sukljala kroz njegovo telo poput čiste sile i Torkel se
mučio da održi ritam.
„Ima li vesti o Vanji?”, dobacio mu je Sebastijan preko ramena.
„Nema. Pretražili smo trkačku stazu u Lil-Janskogenu. Ništa nismo
našli”, dahtao je Torkel. „Pronašli smo ambulantna kola. Dvojica mrtvih,
dvoje povređenih. Očigledno je imao pomoć.”
„Roland Johanson.”
„Moguće. Verovatno.”
Sebastijan je nastavio uz stepenice, ne usporivši.
„Zašto ti trebaju tvoje knjige? Šta je rekao?”
Torkel je teško disao između rečenica. Sebastijan mu nije odgovorio.
Samo je išao. Iako je i sam donekle ostao bez daha.
„Sebastijane, odgovori mi!”
Torkelov glas je bio na granici pucanja. Sebastijan je stao. Bivši kolega
je bio van sebe od brige. Naravno. Zaslužio je nekoliko odgovora koje je
Sebastijan mogao da mu pruži.
„Rekao je da je u njima to gde se Hinde nalazi.”
„U tvojim knjigama?”
 „U jednoj od njih, da.”
„Pa, napisao si ih, zar se ne sećaš?”
Ovog puta Sebastijan mu nije odgovorio. Da se sećao, ne bi sada trčao
uz stepenice. Odmah bi rekao Torkelu. Teskoba im nije dozvoljavala da
racionalno razmišljaju. Nastavio je da ide, a Torkel je bio odmah iza njega.
Kad su stigli do Torkelove kancelarije, Sebastijan je ušao i otišao pravo
do polica. Odmah je prepoznao smeđi hrbat sa žutim slovima. Izvadio je
prvu. Naslov joj je bio Uvek je bio tako fin, sa podnaslovom Edvard Hinde –
serijski ubica. Citat je izgovorio čovek koji je sa Edvardom radio tri godine.
Baš kao i svi ostali sa kojima je Sebastijan razgovarao dok je istraživao za
knjigu, njegov kolega nijednog trenutka nije posumnjao da nešto nije u redu
sa Hindeom. To uopšte nije iznenađivalo. Edvard Hinde je bio izuzetno vešt
manipulator, veoma umešan u maskiranju pravog karaktera. Većina je videla
samo ono što je on želeo da vide.
„Znaš li gde treba da tražiš?”, željno je pitao Torkel.
„Da. Daj mi sekundu.”
Sebastijan je brzo okrenuo pravu stranicu i počeo da čita.

Za serijskog ubicu sa Edvardovom potrebom za organizacijom, odabir

prave lokacije na kojoj se odigrava ubistvo izuzetno je važan. U principu,
ona ne bude izabrana zbog geografskih karakteristika. Udaljenost od kuće,
dostupnost i mogući putevi za beg mnogo su slabije karakteristike u
odnosu na simboličku vrednost...

Prešao je na dno strane.

Odluka da napadne u žrtvinom domu nije pre svega stvar kontrole; u

svakom pojedinačnom slučaju, prvi put kad se zadesio u kući ili stanu, bio
je upravo i trenutak kad je počinio ubistvo. Primarni razlog za odabir
mesta zločina zapravo je osećaj sigurnosti. Možda se čini kontradiktornim
tvrditi da se osećao sigurnim na mestu na kom se prvi put nalazi, ali
lokacija na kojoj žena ne očekuje da bude napadnuta i gde je rizik da će
pružiti otpor ili pobeći umanjen...

Sebastijan je nastavio da letimice čita.

 „Evo ga.”

Ako je nemoguće izvršiti ubistvo u domu žrtve, najverovatnije je da će

obustaviti misiju. Kao poslednju opciju Hinde tvrdi da bi mogao da zamisli
sebe kako pokušava da ponovo stvori, ili još bolje, poseti, jedno od mesta
koja mu najviše znače. Na primer, mesto gde su počele njegove fantazije,
ili gde su počela serijska ubistva.

Sebastijan je zaklopio knjigu.

„Gde su počela serijska ubistva”, ponovio je Torkel. „Gde je bilo prvo
ubistvo?”
„Ne mogu da se setim tačne adrese, ali negde južno od grada. Vestberga
ili Midsomarkransen, tako nešto.”
„Bili može da potraži.”
Torkel je izašao iz prostorije u potrazi za Bilijem. Sebastijan je krenuo
za njim.
„Fantazije su sigurno počele kod kuće”, rekao je. „Nakon majčine smrti.
Gde je počelo maltretiranje.”
Uhvatio je Torkelov pogled. Neizvesnost i napetost bile su gotovo
opipljive.
„Odrastao je u Mešti.”

EDVARDOVA MAJKA, SOFI HINDE, ŽIVELA je u roditeljskom domu do svoje

smrti. Bila je to izolovana seljačka kuća nedaleko od Rikebija, severno od
Mešte. Tamo je Edvard odrastao. Sebastijan je dvaput obišao kuću dok je
pisao prvu knjigu, negde potkraj devedesetih. Već je bila prazna i napuštena
do tog vremena.
On i Torkel sedeli su u jednom od prvih vozila u koloni specijalnih
jedinica i jurili na sever putem E4, uz plava rotaciona svetla. Ostatak tima
išao je za njima u velikim policijskim kombijima. Torkel i vođa tima
raspravljali su o taktici, držeći mapu ispred sebe. Lokalna policija iz Mešte
već je blokirala staze koje su vodile do i od imanja, ali Torkel je odlučio da
tim specijalnih jedinica bude jedini koji će ući u samu kuću. Bili su uvežbani
i opremljeni, a policija u Mešti određena je kao rezerva. Bila je to
komplikovana operacija. Sama kuća bila je prilično izolovana, što je bilo
dobro, ali sa otvorenim poljem oko nje; biće teško prići a ostati neprimećen.
Činjenica da je talac jedan policajac samo je povećavala pritisak na sve.
Situacije poput ove nikad nisu bez pritiska, ali nekako je bilo gore kada je
ugrožen život jednog kolege.
Sebastijan je većinu puta proveo ćuteći. Pokušao je da pruži što je
mogao više informacija kojih se sećao, ali toga nije bilo mnogo. Kuća je
velika, koliko se sećao. Prizemlje i sprat. Oronula. Ono čega se najjasnije
sećao bio je prostor ispod stepeništa, gde je Edvard bio zatvaran kao dete.
Nikad ga neće zaboraviti. Hladan i grub, sa samo jednom sijalicom koja je
visila sa tavanice. Neravan drveni pod i smrad ustajalog urina. Što je više
razmišljao o tom mračnom mestu, to je bio prestravljeniji. I sama pomisao na
Vanju u Edvardovom nekadašnjem domu bila je nepodnošljiva.
Kad su stigli do Uplands Vesbija, Bili je pozvao. Pronašao je adresu
kuće u Midsomarkransenu, u arhivi, i krenuo je sa još jednim timom. Obećao
je da će se javiti čim nešto bude znao.
Znači, krenula su dva tima. Sa istim ciljem. Da spasu Vanju. Torkel je
podigao pogled s mape. „Misliš li da je u Mešti?”
Sebastijan je klimnuo. „Roditeljski dom mnogo je važniji od mesta
prvog zločina. Podsticao je više fantazija.”
Sebastijan je zaćutao i pogledao kroz prozor. Na sekundu Torkel je
poželeo da mu postavi još pitanja, ali onda je shvatio da nema snage. Nije
želeo da zna previše o tome kako Hinde razmišlja. Bar ne do detalja, u
svakom slučaju. Sebastijan to može da zadrži za sebe. Zanimalo ga je samo
da pronađe Vanju.
Vođa specijalnog tima nagnuo se prema njemu. „Stižemo za dvadeset
minuta. Najviše.”
Torkel je klimnuo.
Uskoro počinje.

HINDE JE STAJAO U SPAVAĆOJ sobi i gledao je. Skinuo joj je plastične vezice s
nogu i donji deo trenerke. Imala je jake noge i odvezivao je jednu po jednu za
svaki slučaj, ali ona se nije pomerala. Nije bio siguran da li je svesna ili ne,
ispod tog džaka. Dodirnuo joj je tople, gole noge. Piljio je u crne gaćice,
jedva vidljive ispod sivog duksa. Uživao je u tom trenutku.
Onda je prišao kutiji, koju je ostavio usred prostorije.
Otvorio ju je i s puno poštovanja izvadio spavaćicu koja je bila na vrhu.
Bila je napravljena od mekog pamuka i nikad nije bila obučena. Imala je
skoro potpuno istu šaru kao i originalna. One koje je njegova majka nekad
nosila više nisu pravili i Ralf je obišao mnogo prodavnica pre nego što je
pronašao ovu koju je lično Hinde odobrio. Plavi cvetići su bili nešto manji,
ali pružali su mu isti utisak kao oni koje je koristio devedesetih.
Protresao je spavaćicu nekoliko puta da je raširi, a onda ju je zakačio za
ćošak kreveta. Vratio se do kutije i izvadio najlonske čarape i tek kupljeni
veliki nož. Primetio je hranu i piće ispod toga. Uskoro će to poređati. Želeo je
prvo da je pripremi. Najlonske čarape stavio je pored spavaćice, a onda
raspakovao i nož. Prešao je prstom po sečivu. Bilo je veoma oštro i osetio je
da je dobro izbalansirano. Oštrica je bila prekrivena sa stotinu slojeva tvrdog
i mekog čelika naizmenično i mogla je da proseče većinu stvari.
Iznenada se pomerila. Ne mnogo, ali dovoljno da on zaključi da je
svesna. Došlo je vreme za sledeći korak, koji u sebi sadrži i izvestan rizik.
Želeo je da ona sama obuče spavaćicu. Možda ne voljno, ali želeo je da
je gleda kako to radi.
Počeo je tako što joj je levu nogu obezbedio novom vezicom. Pružala je
mali otpor, ali on je odlučno postupao i ubrzo je sve bilo gotovo. Odlučio je
da kasnije upotrebi najlonske čarape. To će biti drugi korak. Prišao je i seo
pored nje na krevet. Stari federi su se pobunili, ali bili su udobni i meki zbog
starosti. No to nije bilo od značaja. Ona svejedno neće spavati u ovom
krevetu.
Hinde je posegnuo za nožem i presekao kanap kojom joj je smeđa vreća
bila vezana oko glave i gornjeg dela tela. Uhvatio je dno vreće i naglim
potezom je skinuo. Sad je mogao da vidi Vanjino lice i njenu plavu kosu.
Bila je svesna. Zainteresovano ju je pogledao. Srebrna traka čvrsto zalepljena
preko njenih usta iskrivila joj je lice, ali bila je prelepa. Kosa joj je bila
razbarušena, a lice zarumenjeno od opiranja. Ali oči su joj plamtele.
„Zdravo, Vanja”, rekao je. „Rekao sam ti da ćemo se ponovo sresti.”
Ljutito je zarežala u znak protesta, i on ju je posmatrao dok se osvrtala
oko sebe pokušavajući da shvati gde se nalazi. Nagnuo se i pomazio je po
kosi, nežno pokušavajući da je zagladi. Pokušala je da mu strese šaku
klimajući snažno glavom napred-nazad. Zgrabio ju je za kosu, da je spreči da
se pomera. Nagnuo se još bliže.
„Ovo ćemo da radimo.” Prineo je nož tako da joj je oštri vrh dodirivao
grlo. Snažno joj ga je pritisnuo na meki vrat ispod brade, odmah iznad
dušnika. Video je kako se grči od straha.
„Oslobodiću ti ruke, ali ako bilo šta pokušaš, upotrebiću ovo. Znaš da
sam sposoban da to uradim.”
Nije odgovorila.
„Klimni ako si razumela.”
Nije se pomerila ni za milimetar. Samo je zurila u njega.
Ljubazno joj se osmehnuo.
Ovo će biti dobra borba.
Sve više i više mu se sviđala.

SEBASTIJAN JE GLEDAO KAKO se policajci čučećki kreću kroz šumu ispred

njega. Jedinica za specijalne operacije razdvojila se u tri tima. Jedan deo je
prilazio šumi sa istoka, sa Sebastijanom i Torkelom koji su se šunjali za
njima. Jedan će doći sa jezera, iz pravca severa, i njihov glavni zadatak bio je
da preseku put za bekstvo i pruže podršku. Tim koji je prilazio sa zapada
jedini će ući u kuću. Moraće da se došunjaju kroz visoku travu do početnog
položaja kako ih niko ne bi primetio iz kuće, ali zalazeće sunce će im biti iza
leđa, što znači da će biti jedva vidljivi. Kritična tačka biće poslednjih
dvadeset metara, kada će biti sasvim vidljivi iz kuće; moraće da trče prema
meti sasvim otkriveni, ali s obzirom na situaciju, nije postojala bolja opcija.
Vođa tima bio je sa zapadnim timom i bio je na radio-vezi sa ostalima. Složio
se da Torkel i Sebastijan krenu za istočnim timom do trošnog ambara, na
ivici livade, i da tamo čekaju. Odatle će imati dobar pogled na glavnu zgradu.
Istočni tim će onda nastaviti prema jarku ispred ambara i ući će tek posle prve
grupe, naoružane šok-bombama koje će baciti u više prostorija, kako bi
ošamutili Hindea. Bombe su same po sebi bile bezopasne, ali su eksplodirale
uz zaslepljujući blesak i glasan prasak, koji šokira i privremeno ogluvi sve u
prostoriji. Nadali su se da će im ovo pružiti dovoljno vremena da spreče
Hindea da povredi Vanju.
 Bili su možda na nekih dvadesetak metara od ambara kad je Sebastijan
stigao do vrha kosine i konačno ugledao kuću. Zaustavio se i čučnuo.
Izgledala je još gore nego kad je poslednji put bio tu. Vrt je zarastao, prozori
su zjapili prazni, a okana odavno više nije bilo. Deo fasade je nestao i kuća je
izgledala sasvim pusto. Sećao se da je lokalna vlast pokušala da je proda na
licitaciji, ali očigledno niko nije bio zainteresovan. Izgleda da kuća serijskog
ubice nije baš toliko poželjno imanje.
Sebastijan je video severni tim kako stiže na položaj. Pogledao je prema
mestu gde bi trebalo da bude vodeći tim, ali nije ih video. To je bilo dobro.
Ako on ne može da ih vidi, onda ne može ni Hinde. Jedan deo njega želeo je
da bude s njima, ali Torkel je bio izričito jasan. Sebastijan ostaje s njim u
ulozi posmatrača. Ništa više. Ovo je bio posao za profesionalce, a ne amatere.

VANJA JE SAČEKALA DA JOJ Hinde skine vezice sa zglobova ruku. Pokušala

je da ga iznenadi snažnim udarcem, ali on ga je vešto izbegao hitro
koraknuvši unazad. Pokušala je. Ništa drugo nije ni očekivao. Zamahnula je
još nekoliko puta, ali onda je Hinde prišao i udario je nekoliko puta drškom
noža po slepoočnici. Skljokala se na krevet, čitava leva strana glave užasno ju
je zabolela. Mesto je bilo vrelo, kao da je počela da krvari. Podigla je ruke do
lica kako bi se zaštitila od bola.
„Mogu da budem nežan, mogu da budem grub”, rekao je Hinde. „Ti
odlučuješ.”
Ne, ti odlučuješ, pomislila je. Znala je da Hinde neće oklevati da je
ubije. Ali njegove oči, pune uzbuđenja i iščekivanja, govorile su joj da uživa.
Želeo je da prođe svaki deo rituala sa njom. Činjenica da je tražio da joj
dodirne kosu u Levhagi bila je deo onoga što se sada dešavalo, toliko je
shvatila. Sebastijan je od početka bio u pravu. Postojao je razlog što je Hinde
tražio da je vidi nasamo. Želeo je da joj se približi. Da je dodirne. I ona mu je
to dozvolila. U to vreme smatrala je da je to mala cena za Ralfovo ime. Sad to
više nije mislila. To što se zatekla na budućem mestu zločina kao sledeća
žrtva bilo je strašno osećanje. To što je znala koliko je bitan svaki detalj
užasavalo ju je. Ništa nije moglo da joj promakne. Najlonske čarape pored
njenih nogu. Spavaćica prebačena preko ćoška kreveta. Nož koji drži u ruci.
Ostale žene imale su prednost jer nisu znale šta će se dogoditi.
 Ali ona je znala.
Poznavala je svaki korak rituala.
U isto vreme to joj je davalo i mrvicu nade. Vreme je na njenoj strani, u
svakom slučaju. Što duže ostane živa, više će vremena imati oni koji su
krenuli da je traže. Zato što je sigurno traže. Toliko je znala. Na sve strane će
tražiti Edvarda Hindea. Više nije bio nepoznati ubica. Nije bio neko ko je
mogao da pobegne iz Levhage a da ga niko ne traži.
Tražili su. Tražili su.
Morala je sebi to da kaže, bar to.
Hinde ju je odjednom podigao u sedeći položaj i pokidao joj duks i
sportski brusthalter. Ovaj napad se dogodio iznenada. Želeo je da počne. Sad
je na sebi imala samo gaćice. Prezrela je činjenicu da joj je prvi instinkt bio
da sakrije grudi. Zbog toga je samo delovala bespomoćnije. Zato je spustila
ruke i pustila ga da je gleda. Bilo je to samo njeno telo, na kraju krajeva.
Život je bio ono za šta se borila. Bacio joj je spavaćicu. Pala joj je na kolena.
„Obuci ovo.”
Spustila je pogled na nju. Znači, tako se to odvijalo. Žene su morale
samovoljno da obuku spavaćicu.
„Želiš li da saznaš nešto što niko, uključujući Sebastijana nije primetio?
Uvek sam se pitao kako je to moguće. Ali pretpostavljam da je to zato što je
to najpotcenjenije od pet čula.”
Zurila je u njega, bezizražajnog lica.
„Ni Ralfu nisam rekao. Ali ti ćeš uskoro znati, Vanja. Uskoro više
nećemo imati tajni jedno od drugog.”
Otišao je do kutije koja je stajala nasred sobe i uzeo nešto iz nje. Vratio
se držeći malu, uglastu flašu u ruci. Osmehivao se dok je nekoliko puta
špricao tečnost po njenom golom telu. Osetila je aromu parfema koji je
udahnula.
„Majčin omiljeni.”
Bio je to jak miris.
Prepoznala ga je.
„Šanel 5”.
RADIO-KOMUNIKACIJA SE POJAČALA U POSLEDNJIH nekoliko minuta. Prvo je
severni tim potvrdio da su stigli na položaj. Posle nekog vremena tim ispred
Torkela i Sebastijana saopštio je istu poruku. Dva čoveka stajala su pored
nižeg zida ambara, odakle su imali najbolji pogled na kuću; izgledala je pusto
kao i uvek. Tišina je bila skoro zaglušujuća. Čak više ni muve nisu zujale.
Sebastijanovi živci bili su na ivici pucanja. Čitavo telo mu je bilo vrelo i
znojavo. Navikao je na mesta zločina, na saslušavanje osumnjičenih, na
akademska predavanja. Na ovo nije.
Osećao se potpuno nemoćnim. Čitav život mu je stavljen na kocku, a on
posmatra ono što se dešava, i to sa balkona.
„Ulaze”, rekao je Torkel, a Sebastijan je video šest crnih prilika kako
izbijaju iz visoke trave nedaleko od kuće. Samo da pređu još tih kritičnih
dvadeset metara. Trčali su što su brže mogli da ne izgube kontrolu. Oprema
im je bila pričvršćena lepljivom trakom tako da je jedini zvuk koji su
proizvodili bio tihi šum trave koju su gazili crnim čizmama.
Sebastijan je piljio u kuću, grozničavo gledajući svaki prozor i tražeći
bilo kakve pokrete. Ništa zasad. Nije znao da li ga to umiruje ili ne.
Prvi članovi tima su stigli do kuće i hitro se priljubili uza zid pored
ulaznih vrata. Ostali su im se pridružili. Jedan je stao pored velikog prozora u
prizemlju. Ostali su pripremili bombe i počeli da se šunjaju prema vratima.
Sebastijan je video kako se poneki šlem pojavljuje iz jarka ispred njih; istočni
tim je izgledao podjednako uznemiren i nestrpljiv.
Kad su svi oko kuće stigli do svojih pozicija, sve je krenulo kao dobro
podmazana mašina. Sebastijan je gledao kako prva dvojica otvaraju vrata i
ubacuju bombe. Oni pored prozora učinili su isto. Usledila je kratka tišina,
nakon koje su se začule skoro istovremene eksplozije. Prozore je osvetlio
blesak i tim je utrčao. U isto vreme, ljudi iz jarka su iskočili i počeli da trče,
krećući se još brže, ako je to uopšte bilo moguće. Sebastijan je izašao iz
ambara. Čuo je još eksplozija iz kuće i beli dim je kuljao kroz nekoliko
polomljenih prozora. Shvatio je da sve ovo uopšte ne ide kako treba.
On bi trebalo da bude u kući.
On je onaj kog Hinde čeka.
Odjednom je potrčao što je brže mogao. Čuo je kako Torkel urla za
njim: „Sebastijane, šta to radiš, dođavola?”
Jednostavno je trčao.
 Noge su tabanale po travi. Zapeo je kod jarka, ali je odmah povratio
ravnotežu. Ubrzao je još više, trčeći kao što nikad nije trčao. Jedan od
policajaca iz drugog tima video ga je i mahnuo mu da stane.
Sebastijan ga je ignorisao. Morao je da pronađe svoju ćerku.
Stigao je do ulaznih vrata i utrčao u tamu kuće. Tu se nalazio gusti oblak
dima, a miris magnezijuma i ostalih metala visio je u otežalom vazduhu. Bio
je toliko zaduvan da je jedva mogao da diše. Prišao je ostavi ispod stepeništa.
Bilo je to prvo mesto kog se setio, ali je zastao kad je video jednog policajca
kako izlazi odatle.
„Ima li tamo nečega?”
Čovek je odmahnuo glavom. „Ne. Prazno je. Ne bi trebalo da budete
unutra.”
„Ima li unutra neke hrane?”
„Šta?”
Čuo je još eksplozija na spratu i potrčao gore. Spavaća soba u kojoj je
boravila Hindeova majka nalazila se gore, i to je verovatno bilo mesto gde su
se nalazili.
Gore je bilo mračnije i bilo je još više dima. Bilo mu je teško da se
snađe i vrlo brzo nije imao pojma gde se nalazi. Počeo je da kašlje od dima,
ali pokušao je da se kreće u pravcu u kom je mislio da se nalazi spavaća soba.
Na podu je bilo đubreta i spotakao se o neke slabo pričvršćene daske. Izderao
je šake, ali se vrlo brzo uspravio. Gubio je vreme.
Gubio je Vanju.
Kad je utrčao u spavaću sobu, naleteo je na priliku u dovratku. Odskočio
je unazad, ali bio je to voda specijalnog tima.
„Šta vi tražite ovde?”
„Gde je ona?”
Čovek je odmahnuo glavom. „Kuća je prazna. Nikoga nema.”
Sebastijan je zurio u njega. „Šta?”
„Ovde nema nikoga. Nikoga.”

ODRŽALI SU KRATAK SASTANAK ISPRED kuće. Torkel je stajao sa vođom

specijalnih jedinica ispred drugih policajaca. Dva puta su proverili kuću, čak i
treći put. Ali ništa nisu našli. Sebastijan je i sam pogledao u ostavu ispod
stepeništa. Vratio se tamo strepeći, a pozajmio je baterijsku lampu od jednog
policajca kako bi imao koliko-toliko svetla. Smrdelo je isto kao i pre. Možda
i gore. Ali bilo je prazno, izuzev nekoliko odbačenih pivskih konzervi. Nije
bilo hrane na mestu gde je mladi Edvard Hinde nekada davno redao svoje
zalihe. To je bio jedini dokaz koji je Sebastijanu trebao. Hinde nikad ne bi
izostavio taj detalj. Skrivena zaliha hrane bila je jedina sigurnost koju je
poznavao. Na mnogo različitih načina, to mu je davalo hrabrosti da nastavi sa
svojim zločinima. Sebastijan je bio ubeđen da će, gde god da se Vanja nalazi,
negde u nekoj maloj prostoriji koja se može zaključati, pronaći uredno
poslaganu hranu. Ostaće tamo sve do dana kada je pronađu.
Verovatno mrtvu.
S obzirom na to koliko brzo se sprovodila akcija spasavanja.
Ralf je lagao. Sledeći put, Sebastijan će zaboraviti na suptilne igrarije i
postarati se da dobije pravi odgovor.
Pogledao je Torkela i policajce; bio je sve nemirniji. Nije shvatao zašto
to sve traje toliko dugo. Moraju što pre da odu odavde.
Izgleda da su konačno završili. Torkel je išao prema njemu, s mobilnim
na uvetu. „Bili”, pokazao je ustima Sebastijanu. Posle nekoliko trenutaka,
pogledao je Sebastijana i odmahnuo glavom. „Ništa nije pronašao.”
„Mogu li da popričam s njim?”
Torkel mu je pružio telefon. Bili je zvučao uznemireno i iscrpljeno.
„Kao što sam rekao. U kući u Midsomarkransenu živi jedna porodica. Imali
su veliko porodično okupljanje, deke i bake, i čitav cirkus. Nema šanse da je
tamo.”
„Šta ćemo sad?”
„Krenuo sam nazad u kancelariju. Moraću ponovo da pretražim Ralfov
kompjuter. To najbolje umem, na kraju krajeva.”
Bili je okončao razgovor bez pozdrava. Sebastijan je Torkelu vratio
telefon i krenuo prema automobilu kojim je došao, ali vođa specijalnog tima
zaustavio ga je taman kad je hteo da uđe. Zbog svog ponašanja tokom
operacije može slobodno da putuje sa drugima. Sebastijan nije imao snage da
se raspravlja; prosto je umorno odmahnuo glavom zbog ove smešne kazne i
otišao do sledećeg vozila. Ovi ljudi kao da su neprekidno trošili energiju na
gluposti. Mrzeo ih je. Seo je na zadnje sedište. Niko nije seo pored njega.
Nije ga bilo briga. Ionako nije želeo ni sa kim da priča.
Nakon što su se nekoliko minuta vozili i stigli do glavnog puta, mobilni
mu je odjednom zavibrirao; još uvek mu je bio podešen na „tiho”. Izvadio ga
je i otkrio da je primio multimedijalnu poruku. Nikad u životu nije dobio
takvu poruku. Pošiljalac je bio sa broja koji nije znao. Duboko je udahnuo.
Od straha mu se stomak zgrčio, a grlo mu se namah osušilo. Poruka će biti
bolna. Još jednom je duboko udahnuo i otvorio je.
Bila je to slika sa kratkom porukom. Zbog slike mu je i poslednji
pigment boje nestao sa lica. Gola Vanja je sedela s prebačenom spavaćicom
preko kolena. Gledala je u kameru molećivog izraza na licu. Prepoznao je stil
sa fotografija iz Ralfovog stana. Gledanje žrtve odozgo, gola koža, strah.
Pogledao je kroz prozor kako bi se sabrao. Pokušao je da izbriše sliku iz
glave. Kad je osetio da je uspostavio kontrolu, pročitao je kratku poruku
ispod fotografije.
„Prva fotografija od mojih trideset šest. Gde si ti?”
Brzo je sklonio poruku i ponovo pogledao kroz prozor. Osetio je
mučninu, ali uspeo je da to sakrije.
Sve je na njemu sada. Ne na tim uniformama koje su sedele svud oko
njega.
Tako je Hinde želeo da bude.
Tako će i biti.

***

Ralf je nepomično ležao na krevetu u mračnoj ćeliji i zurio u tavanicu kad je

čuo hitre korake u hodniku. Zaustavili su se ispred vrata i brava se otvorila
kad je ključ ušao u bravu.
„Pokušavaš li ti to mene da izigraš?”, zaurlao je Sebastijan. Pravo na
stvar. Ovog puta nije imao prigodne fraze. „Mislio sam da poznaješ Edvarda,
ali izgleda da je to bila samo prazna priča.”
Ralf se brzo uspravio, ozarivši se kad je ugledao Sebastijanovo lice u
uskom prorezu. „Zar nije bio tamo?”
Vrata se širom otvoriše i Sebastijan se pored čuvara progura u ćeliju.
Izraz njegovog lica bio je sasvim dovoljan odgovor.
„Gde si bio?”, pitao je Ralf.
„U Mešti.”
Ralf se osmehnuo odmahujući glavom. „Nije tamo počelo.”
„Edvard je kao pobesneli pas. Mogao je da odluči da je ‘počelo’ gde god
mu se jebeno sviđa.”
„Ali nije. Znam tačno gde se nalazi.”
Upravo ono što je Sebastijan želeo da čuje. Nadao se da će mu se
isplatiti kad bude priznao poraz, da će to Ralfu dati šansu da zablista, ali ovo
se dogodilo u rekordnom vremenu. Sad je samo trebalo da zaključi priču.
„Gde? Gde je?”, “
„Mogu da ti pokažem.”
Sebastijan se namrštio. Nešto u Ralfovom glasu nateralo ga je da shvati
da Ralf ne misli na mapu.
„Kako to misliš, da mi pokažeš?”
„Idem sa tobom.”
„Ne.”
Preoštro, možda. Video je kako Ralfov entuzijazam neznatno splašnjava,
ali nije imalo smisla trčati pravo u ćorsokak. Ideja da se Ralf bilo gde vodi
nije dolazila u obzir.
„Rekao si da sam kao Edvard”, rekao je Ralf, ustajući. U glasu mu se
pojavila neka grubost koje ranije nije bilo tu. „Bolji, čak. On ti nikada ne bi
pomogao a da ne traži nešto zauzvrat. Ja samo želim da budem prisutan.”
„Kad ga budemo hapsili?”
Ralf je mršavim prstom pokazao u Sebastijana. „Ti možeš da ga
uhapsiš.” Pokazao je prstom na sebe. „A ja ću dobiti moju petu ženu. Biću
veći od Edvarda. Biću najveći.”
Ovog puta u glasu mu se osećala neka seta, a pogled mu je odlutao u
daljinu. Sebastijan je jedva mogao da poveruje svojim ušima. Ovo je bilo
potpuno sumanuto. Da li je Ralf zaista verovao da će mu biti dozvoljeno da
krene sa Sebastijanom i počini još jedno ubistvo?
Ralf je ponovo fiksirao Sebastijana. „Nećeš ti biti jedini koji je
pobedio.”
Očigledno. Bilo je to ono čega se Sebastijan pribojavao. Sad su mu i on i
Hinde protivnici. Svi su sad Ralfovi protivnici.
Sebastijanov mobilni se oglasio.
Još jedna multimedijalna poruka.
Druga slika.
Sebastijan je gledao pravo pred sebe. Duboko je disao. Razmišljao je o
situaciji. Otkrio je neuobičajeno brzo da nema o mnogo čemu da razmišlja i
pozvao je čuvara koji je čekao u hodniku.
„On ide sa mnom.” Sebastijan je klimnuo prema Ralfu, koji je na licu
imao osmeh pun očekivanja, siguran u pobedu. Čuvar je ušao u ćeliju i Ralf
se poslušno okrenuo, stavivši ruke na leđa. Stavljene su mu lisice i izveden je
u hodnik, a onda je čuvar predao Sebastijanu i Ralfa i ključeve. Zajedno su
krenuli niz hodnik.
Ralf nije bio u pravu.
Sebastijan će biti jedini koji će pobediti.
Po svaku cenu.

Spustili su se liftom. Nijedan ništa nije govorio. Ralf je i dalje izgledao

zadovoljno dok ga je Sebastijan izgurivao iz lifta i otvarao metalna vrata.
Dugačak hodnik se otvorio pred njima. Cevi su se pružale duž tavanice, sa
zelenim i žutim nalepnicama. Zidovi su bili goli, osim lampi u obliku belih
polukrugova, koje su stajale na svakih pet metara, sa obe strane. Sebastijan je
izgurao Ralfa u hodnik. Koraci su im odjekivali po golom betonskom podu.
„Kuda idemo?”, pitao je Ralf.
„Do parkinga.”
Nakon dvadeset metara Sebastijan je stao ispred jednih belih vrata sa
dve velike brave u obliku poluge, obe okrenute ulevo. Reči SIGURNA
SOBA bile su iscrtane šablonom posred vrata, uz dodatak da maksimum
šezdeset ljudi može da se smesti unutra.
„Čekaj...”
Ralf je stao; Sebastijan je okrenuo ručke nadesno i otvorio vrata dok su
šarke škripale. Opipao je zidove tražeći prekidače za svetlo, a onda uhvatio
Ralfa za ruku.
 „Šta to radiš? Zašto idemo unutra?”
Ralf se opirao, ali Sebastijan ga je manje-više uvukao u prostoriju, do
radijatora pričvršćenog za zid nasuprot vratima. Izvadio je ključeve lisica,
oslobodio jednu Ralfovu ruku, okrenuo ga za četvrt kruga i prikačio jedan
kraj lisica za radijator.
„Šta to radiš?”
„Edvard je dobar. Ali proveo je četrnaest godina u Levhagi, zato što sam
ga ja strpao tamo...”
Sebastijan je otišao do vrata i izašao iz sigurne sobe. Ralf se nervozno
okretao na sve strane. Čuo je Sebastijanove korake kako odjekuju hodnikom.
Prostorija je bila okrečena u belo. Na jednom zidu su se nalazile dve klupe,
ali inače je bila potpuno prazna. Sebastijan se ponovo pojavio, noseći staru
drvenu stolicu.
„... što znači da sam ja bolji”, završio je rečenicu.
Spustio je stolicu odmah pored vrata.
„Ti si možda bolji od Edvarda, ali lisicama si zakačen za radijator...”
Sebastijan se okrenuo i zatvorio vrata. Gola prostorija pojačala je zvuk
dok su se teška metalna vrata zatvarala, a Sebastijan zaključavao obe brave.
Ralf je progutao pljuvačku. Bili su zaključani unutra. To mu se nije sviđalo.
„Znači, ja sam najbolji.”
Sebastijan kao da nije žurio; lagano je prišao Ralfu. Prišao je i stao
veoma blizu. Ralfu je bilo teško da ga gleda u oči. Ovo nije bilo dobro. Ovo
uopšte nije bilo dobro.
„Ali da li znaš šta ja nisam?” Sebastijan uopšte nije nameravao da
sačeka odgovor. „Ja nisam policajac. Što znači da mogu ovo da radim.”
Odjednom i potpuno bez upozorenja glavom je snažno udario Ralfa.
Savršeno je naciljao. Čelom je udario pravo Ralfa posred nosa. Začuo se
krckanje i krv je počela da mu teče iz obe nozdrve. Ralf je zavrištao i
skljokao se. Sebastijan je nonšalantno otišao do stolice i seo. Gledao je kako
Ralf podiže ruku do nosa i zuri u krv, kao da ne može da shvati odakle ona
dolazi. Udaranje Ralfa Sebastijanu uopšte mu nije pružilo zadovoljstvo.
Međutim, bio je to veoma brz i efikasan način da mu pokaže da je Sebastijan
sposoban za sve. Izgleda da je uspevalo. Ralf je i dalje zurio u krv, s izrazom
šoka na licu i suznih očiju. Sebastijan se nagnuo napred, oslonivši se
podlakticama na kolena i sklopivši šake.
„Veoma sam dobar u sticanju pravog utiska o nekoj osobi, ako vidim
kako je ona živela. Bio sam u tvom stanu.”
Ralf je sedeo i kratko udisao kroz nos, pokušavajući da zaustavi isticanje
krvi, što je značilo da mora da je guta. Teško je disao. Mučio se. Zaista nije
želeo da izgubi. Prikupljao je snagu. Nije nameravao da dozvoli Sebastijanu
da mu to oduzme. Neće pustiti da se to desi. Sad je jači nego što je ikada bio.
„U pitanju je samo pronalaženje obrazaca”, nastavio je Sebastijan. „U
malim stvarima. Otkrivanju veza. U tvom stanu nije bilo zastora. Čak ni u
spavaćoj sobi. Imao si baterijsku lampu u kupatilu. Jednu pored kreveta.
Jednu u svakoj sobi, tačnije. Kutiju punu osigurača, baterija, rezervnih
sijalica.”
Zastao je zbog efekta.
„Rekao bih da ne voliš mrak.”
Pogled koji mu je uputio Ralf potvrdio mu je da je u pravu.
„Šta se događa u mraku, Ralfe? Šta ti to dolazi u mraku? Čega se toliko
plašiš?”
„Ničega...” Izgovorio je ovo jedva šapćući.
„To znači da bi bilo sasvim u redu da isključim svetlo?”
Sebastijan se uspravio i posegnuo za duplim prekidačem na zidu. Ralf
nije odgovorio. Progutao je snažno, a očima počeo da strelja po sobi.
Sebastijanu se učinilo da vidi graške znoja kako mu se pojavljuju na čelu. U
prostoriji uopšte nije bilo toplo.
„Molim te, znam gde je”, preklinjao je Ralf.
„Verujem ti. Ali, kao što sam rekao i Edvardu, umoran sam od igranja
igara sa psihopatama.”
„Ne igram se.”
„Ne mogu da rizikujem.”
Sebastijan je isključio jedan od prekidača. Jedan red sijalica se isključio.
Ralf je vrisnuo.
„Biće toliko mračno da nećeš znati da li su ti oči otvorene ili zatvorene”,
tiho je rekao Sebastijan.
Baš kao i tamo, pomislio je Ralf. Kao onda u podrumu. Sa njima.
 Počeo je da se trese i da cima lisice. Da se guši. Sebastijan je oklevao.
Ralfova reakcija bila je jača nego što je mogao da zamisli. Očigledno je bio
prestravljen. Ali Sebastijan je morao da nastavi. Prizvao je u glavu sliku
Anete Vilen. Ako mu to ne bude dovoljno, imao je Vanjine slike u telefonu.
To mu je bilo dovoljno.
Isključio je svetlo.
Ralf je udahnuo i zadržao dah. Stisnuo se uza zid i sklupčao u loptu,
pokušavajući da bude što manji. Pokušao je da ćuti, ali, svaki put kad bi
izdahnuo, bespomoćno bi zajecao. Da li je to zrak svetla, ili samo vizuelno
sećanje njegovog preopterećenog mozga? Da nije to zvuk vrata koja se
otvaraju? Da, jeste. Ulaze šunjajući se. Goli. Pronašli su ga. Ljudi sa
životinjskim maskama. Životinje u ljudskom obliku. Dišu. Šapuću.
„Uključi svetlo. Molim te... uključi svetlo.”
Uski zrak svetlosti obasjavao mu je lice. Lampica sa Sebastijanovog
telefona. Ralf se okrenuo prema njoj, pokušavajući da upije što više može
svetlosti. Životinjski ljudi čekaju ga u senkama svud unaokolo. Ljuljaju se s
jedne na drugu stranu. Plešu onim čudnim, mekanim stopalima. Čekaju da ga
mrak proguta kako bi mu se približili.
Oko njega.
Na njega.
U njega.
„Gde je Edvard?”, pitao je Sebastijan, nevidljiv iza svetla.
Isključio je sijalicu.
„Isključeno.”
Mrak. Guta ga.
„Uključeno.”
Svetlo se vratilo.
„Isključeno.”
Ponovo je nestalo.
„Uključeno. Šta više voliš?”
Ralf nije bio sposoban da odgovori. Mogao je samo da dahće.
„Isključeno.”
 Ralf je zadržavao dah. U mraku je bilo sasvim tiho. Osim šaputanja.
Mekih koraka. Kretnji golih tela. Nije bio sam. Nikad nije bio sam.
„Sebastijane...”
Nije bilo odgovora. Nešto ga je zgrabilo za nogu. Ralf je mučno zaurlao.
Vraćen je pravo tamo.
U prošlost.
Njima.
To ga je pogodilo svom silinom. Bilo je to nešto više od sećanja. Mogao
je to da namiriše. Da okusi. Čuo je i zvuke. Bili su tu. Dodirivali su ga. Bili
su divlji. Toliko vremena je prošlo. Nikad se neće završiti. Pokušao je da ih
se otrese. Okrenuo se, uvijajući se i ritajući se. Osetio je oštar bol kad mu je
koža na zglobu pukla. Udario je glavom u radijator. Ponovo je cimnuo lisice,
osetio kako mu nešto u zglobu puca. Nije bitno. Nije više mogao da vrišti.
Svetlo se uključilo. Bio je okupan svetlom. Belom, isceljujućom
svetlošću sa tavanice. Sebastijan mu je prišao. Ralf mu se zahvalno
osmehivao.
„Gde je sve počelo, Ralfe? Gde su njih dvoje?”
Želeo je da mu kaže. Želeo je da vrisne koliko ga grlo nosi. Ali mogao je
samo da nejasno mumla. Sebastijan se sagnuo.
„Ok-eš-st...”
Sebastijan se sagnuo još bliže. Osetio je Ralfov topli dah na uvetu. Sad
samo šapat. Slušao je i uspravio se.
„Hvala ti.”
Šta je mogao da kaže? Nije ovo bio njegov najblistaviji momenat. Ali
toliko puta je rekao da će učiniti sve što može samo da mu se kći vrati. Isto je
bilo i sada: učiniće sve da ne bi izgubio još jednu.
Otišao je nazad do vrata. Otključao ih je i otvorio. Okrenuo se i
pogledao Ralfa, skljokanog na podu. Imao je krvi na licu, slivala mu se niz
ruke, kosa mu se zalepila za čelo, oči su mu bledo zurile.
Sebastijanov mobilni se oglasio.
Treća fotografija.
Isključio je svetla i izašao iz prostorije.
NIŠTA. NIŠTA. NIŠTA.
Kad su se vratili iz Mešte, Torkel je poslao vozila na ostala tri mesta
zločina iz devedesetih. Za svaki slučaj. Šta god da se dogodi, niko neće moći
da kaže da nije učinio sve što može – čak ni on sam. Tako da je poslao
patrole i u Bromu, Ninesham, Tumbu i Liljeholmen, gde su se odigrala i
četiri poslednja ubistva. Nije verovao da bi Hinde otišao na ta mesta, ona su
pripadala Ralfu. Međutim, Torkel će poslati patrole po čitavom svetu ako će
to spasti Vanju. Policajku koju je oteo serijski ubica u bekstvu, koji uz to pati
i od seksualno-neurotičkog poremećaja. Niko nije očekivao od njega da ovo
smatra običnim nestankom, tako da ni on sam nije bio spreman da se tako
ponaša. Uključio je resurse koje je smatrao potrebnim, a pored toga, još
pedesetak kolega van dužnosti dobrovoljno se javilo i pitalo mogu li da
pomognu. Uloženi trud je bio ogroman, ali do sada ih nikuda nije odveo. Sva
vozila koja je poslao već su se vratila i podnela izveštaj.
Ništa. Ništa. Ništa.
Torkel se pitao šta sledeće da radi. Ono najbolje i najbliže što su imali
bio je Ralf. Nije bilo bitno šta želi, ima da razgovara sa Torkelom. Ako nešto
zna, Torkel će to izvući iz njega. Izašao je iz kancelarije i otišao do pritvora.
Ralfova ćelija je bila prazna. Krenuo je da traži čuvare.
„Gde je Ralf Svenson?”
„Vaš kolega je došao i odveo ga pre sat vremena.”
Torkel nije čak morao ni da pita koji kolega je u pitanju. Nije video
Sebastijana otkako su se vratili iz Mešte. Iskočio je iz automobila i nestao
istog trenutka kad su stigli. Pre oko sat vremena. Torkel je zgrabio mobilni.
Sebastijan se odmah javio.
„Da?”
„Gde je Ralf, jebote?”
„Smiri se. U sigurnoj je sobi u hodniku. Možda ne bi bilo loše da neko
ode dole i uključi mu svetlo.”
Torkel je lagano izdahnuo. Bio je spreman da ode prilično daleko da
izvuče iz Ralfa informacije koje ovaj ima, ali znao je da je Sebastijan
spreman da ode još dalje. Predaleko, po svemu sudeći. Na trenutak je Torkel
zamislio kako Sebastijan izvodi osumnjičenog serijskog ubicu iz zgrade.
„A gde si ti?”, pitao je.
 Kratka tišina koja je usledila odmah mu je rekla da mu se neće svideti
odgovor koji će čuti.
„Ne mogu ovog trenutka to da ti kažem.”
To je moglo da znači samo jedno. Spremio se da ode jebeno predaleko, a
onda još i dalje.
„Znaš gde je Edvard”, rekao je Torkel ravno.
„Da.”
„Daj mi adresu. Ostani gde si i sačekaj nas.”
„Ne.”
„Sebastijane, za ime sveta! Uradi kako ti kažem!”
„Ovog puta ne.”
Ovog puta ne, pomislio je Torkel. Kao da je ikada uradio onako kako
mu je Torkel rekao. Kako mu je bilo ko rekao. Primanje naređenja nije bila
jedna od jačih strana Sebastijana Bergmana.
„Ne možeš da odeš tamo sam”, pokušao je Torkel poslednji put da ga
urazumi. Da pronađe prave reči. Da dopre do njega. „Možda si ti suicidalan,
ali pomisli na Vanju.”
„Upravo to i radim.”
Sebastijan je zaćutao na momenat. Torkel nije znao šta da radi. Da moli,
preklinje, iznervira se? Sve bi bilo podjednako neefikasno.
„Izvini, Torkele, ali ovo je sad između Hindea i mene.”
Sebastijan je prekinuo vezu. Farovi automobila su osvetlili znak za Okeš
Stikerbruk, strelicu koja je pokazivala desno. Sebastijan je dao migavac i
skrenuo.
Šta god da se dogodi, uskoro će biti gotovo.

Torkel je morao da se suzdrži da ne bi bacio telefon na pod. Jebeni idiot.

Sebastijan, naravno, ali odnosilo se i na njega samog. Trebalo je da ga izbaci
naglavačke. Nije trebalo da ga dovodi. Ne opet. Stvarno. Zar baš nikad neće
naučiti?
Pre nego što je izašao, rekao je čuvaru gde će pronaći Ralfa Svensona.
Rekao mu je da ode, izvadi ga i vrati u sobu za saslušavanje. On stiže za pet
minuta. Prvo će da mobiliše sve koji su slobodni i dâ im zadatak da pronađu
Sebastijana. Sigurno je otišao automobilom; uz malo sreće, moći će da ga
prate preko navigacionog uređaja. Ako ne, pronaći će čiji je automobil
pozajmio i izdati poternicu za čitav kraj, sa opisom marke, modela i
registracione tablice. Čuvar iz pritvora pozvao ga je upravo kad je Torkel
ušao u svoju kancelariju. Pronašli su Ralfa Svensona, ali on nije u stanju da
razgovara. Bukvalno je katatoničan. Uopšte ne reaguje kad ga neko dodirne
ili mu se obrati. Neko ga je povredio, ili je samog sebe povredio. Ima povrede
na licu i glavi. Slomljen ručni zglob. Na putu je za bolnicu.
Torkel je opsovao u sebi. Šta mu je, dođavola, Sebastijan uradio? Napao
je osumnjičenog. Neće uspeti da se izvuče. Torkel će se lično postarati za to.
„Torkele.” Čuo je Bilijev glas sa dovratka i okrenuo se.
„Šta je sad?”
„Pronašao sam nešto. Na Ralfovom kompjuteru.”
Bili je neprestano radio otkako se vratio iz Midsomarkransena,
delimično jer je zaista želeo da doprinese, a delimično jer je tako skretao
misli sa onoga što bi se dogodilo da je otišao sa Vanjom na trčanje. Da je
pristao da ide s njom. Da je bio prijatelj kakav je trebalo da bude. Torkel ga je
odveo u stranu i rekao mu da, da je bio s njom u Lil-Janskogenu, verovatno
ne bi preživeo – ili to, ili bi se sada brinuli zbog dva policajca. Bili je
klimnuo, naravno, to je zvučalo i više nego verovatno, ali je isto tako bilo
moguće i da bi on i Vanja sada sedeli ovde da je nije odbio. Možda bi čak
uhvatili Hindea. Znao je da ne treba tako da razmišlja, to je bilo
kontraproduktivno, ali osećao je krivicu. Jednostavno je morao da uradi sve
što je mogao da bi pronašao Vanju pre nego što bude prekasno. Svi koji su
radili na slučaju znali su da će umreti, ali niko to nije mogao da izgovori. U
najgorem slučaju, već je prekasno, a to su bile misli koje je morao da odagna
da bi radio. Užasno su ga iscrpljivale. Zato je zaronio u oštećenu memorijsku
jedinicu Ralfovog kompjutera i napori su doneli rezultate.
Torkel je prišao Bilijevom stolu i sagnuo se da pogleda ekran.
„Komunicirali su preko prve stranice tog fygorh.se, preko programa za
razgovaranje. Uspeo sam da otkrijem neke delove njihovog razgovora.”
„Pređi na stvar.” Torkel je bio nestrpljiv. Nije mu bilo bitno kako je Bili
stigao dotle, samo je želeo da zna šta je otkrio.
Bili je pokazao na ekran. „Evo... Ralf ovde spominje neku lovačku
kolibu u šumi, u koju je nekad išao sa dedom. Prilično je nepovezano, a
spominju se i neki ljudi koji liče na životinje i...”
„U redu, u redu. Pa jesu li tamo?”, pitao je Torkel.
„Nisu, ali tu je i Edvardov odgovor, prilično dugačak, o tome koliko je
bitno ne zaboraviti to. Priča o svom ujaku kod kog su on i njegova majka
ostajali preko leta, kad je bio dečak. Izgleda da ovaj ujak nikad nije dodirnuo
Hindea, ali majka nije tako dobro prošla. Povezuje to sa sopstvenim
iskustvima i činjenicom da je oštećen. Vidi.” Bili je pokazao na liniju nešto
niže na ekranu.
„Mislim da je tu sve počelo.”
„Znamo li gde je to?”
„Proverio sam Hindeovu majku i pronašao njenog brata. Nekad je živeo
u Okeš Stikebruku. Pokojni je.”
„Imaš li adresu?”
„Naravno.”
Cedulja sa ispisanom adresom bila bi sasvim dovoljna, pomislio je
Torkel, ali znao je šta Bili pokušava. Da kompenzuje krivicu koju oseća. Da
pokaže koliko se trudi. Da daje sve od sebe. Torkel je savršeno razumeo kako
se oseća. Potapšao je mladog kolegu po ramenu.
„Odlično.”
Torkel je već na vezi imao specijalnu jedinicu, i pre nego što je izašao iz
kancelarije.

ISPRVA NIJE SHVATALA ŠTA RADI dok je stajao tako s mobilnim u ruci. Sve se
veoma brzo odigralo. Ali, kad je spustio telefon, osmehnuo joj se i rekao joj
da obuče spavaćicu, shvatila je da je upotrebio mobilni. Trebalo je da zna.
Nije odmah to primetila, zato što je koristio funkciju na mobilnom, a ne
običan foto-aparat. Zurila je u njega, razjarenog izraza na licu. Moraće sam
da joj obuče spavaćicu. Ne može ništa da učini da bi je naterao da to
svojevoljno uradi. Znala je da je serija fotografija žrtve deo njegove fantazije,
i sve one koje je videla u Ralfovom stanu počinjale su na potpuno isti način.
Žena gola i izložena pogledima, baš kao ona sada. Sledeća će biti fotografija
nje u spavaćici.
Biće mu potrebno malo više vremena da uslika i tu fotografiju.
Postaraće se za to.
Odmahnula je glavom i okrenula se od njega. Pritisnuo ju je na krevet,
preteći joj i nožem i omamljivačem. Pokušala je da mu se suprotstavi tek
onako, samo da bi produžila borbu, ne terajući ga da pomisli da upotrebi
jedno od ta dva oružja. Bio je to težak zadatak; morala je da se uvija i opire,
istovremeno mu pokazujući da on postiže ono što želi i da će na kraju
pobediti, ali tako da ne odluči da je pre toga onesvesti.
Sve samo da dobije na vremenu.
Onda je odjednom osetila nešto. Nešto tvrdo i oštro što je izbijalo iz
dušeka sa desne strane kreveta. Ogrebalo ju je po ruci. Počeo je da joj gura
spavaćicu preko glave, a ona se bacila što je više mogla udesno, pokušavajući
da se odvoji od njega. Pokušala je da pogleda taj oštri predmet, želeći da zna
o čemu se radi, ali to je bilo nemoguće iz položaja u kom se nalazila; ugao je
bio pogrešan, a spavaćica joj je skoro prekrivala oči. Pokušala je stoga da
opipa predmet. Nije uspela da ga pronađe; desnom rukom više nije mogla da
dohvati ivicu kreveta. Odlučila je da se ponovo bori, ali ovog puta s ciljem da
ruku približi oštrom predmetu. Počela je tiho režeći, zatežući čitavo telo kako
bi bilo tvrdo kao daska. Izgleda da ga je to na trenutak izbacilo iz ravnoteže.
Bacila se udesno kako bi šaku pružila još dalje; prstima je opipavala ivicu
dušeka, grozničavo tražeći oštri predmet. Nadala se da nije pričvršćen. Hinde
ju je ponovo spuštao na krevet, pokušavajući da povrati kontrolu. Dozvolila
mu je, ali se čvrsto držala za ivicu kreveta desnom rukom. Uspela je.
Dozvolila mu je da počne da joj oblači spavaćicu dok je prstima nastavila da
traži. Čula je kako se spavaćica cepa dok ju joj je prevlačio preko glave, a
ona se opirala levom rukom. Odjednom je pronašla ono što je tražila. U
pitanju je bilo nešto metalno, oštro i čvrsto. Ispustila ga je iz šake jer se
borila, ali sada je otprilike znala gde se nalazi i uskoro je uspela ponovo da ga
uhvati. Činilo se da je u pitanju polomljeni feder koji je izgleda bio slobodan.
Povukla ga je palcem i kažiprstom, ali nije hteo da izađe. Zato je promenila
taktiku i počela da ga krivi tamo-amo kako bi ga sasvim odlomila. Tamo-
amo. Što je brže mogla.
Oslobodila ga je i sakrila u šaci munjevitom brzinom.
Dozvolila mu je da joj navuče spavaćicu preko glave kako treba, da bi
ostao koncentrisan na trenutni zadatak. Ljutito ju je fiksirao dok je ponovo
uzimao nož.
„Upotrebiću ovo”, rekao je.
 Klimnula je. Pustila ga je da pobedi. Popustila mu. Uspravila se i
navukla spavaćicu, držeći polomljeni feder u čvrsto stisnutoj desnoj šaci. Dok
je puštala da joj spavaćica sklizne niz telo, ispustila je feder između nogu i
prekrila ga tkaninom. Osetila ga je na butini kao minijaturnu, donekle hladnu
i oštru smetnju.
Ali bio je sve osim toga.
Bio je nada.
Hinde ju je ponovo slikao. Onda je prišao i presekao plastičnu vezicu,
pričvrstivši joj levu nogu za krevet.
„Okreni se.” Vanja je znala šta ide dalje. Želeo ju je na stomaku. Isprva
je razmišljala da mu to oteža, ali onda je shvatila da ima više šanse da zadrži
feder ako to sama uradi. Prebacila je levu nogu preko desne, stisnuvši feder
butinama, a onda se prevrnula gornjim delom tela. Kriknula je od bola kad ju
je vezica oko desne noge zarezala po koži, ali je osetila i da se feder kreće s
njom kada je legla na stomak.
Hinde je zajahao njene noge i počeo da joj vezuje ruke iza leđa
najlonskim čarapama. Pažljivo je proverio čvor. Kao da je malo usporio sada
kada je tek tako ležala, spremna za sledeću fazu. Ustao je i uspravio se pored
kreveta. Zgrabio joj je levo stopalo i široko joj razmaknuo noge pre nego što
joj je vezao zglob drugom čarapom. Isto je uradio i sa desnim zglobom pre
nego što je presekao vezicu. Zadovoljan obavljenim poslom, vratio se kutiji.
Gledala ga je kako vadi različite stvari određenim redom. Prepoznala ih je.
Njegova zaliha hrane i pića. Otišao je, verovatno se uputivši ka maloj ostavi,
koja se mogla zaključati.
Počela je da vuče spavaćicu preko butina kako bi dohvatila mali feder.
Nadala se da će se on zadržati neko vreme. Trebalo joj je to vreme.

Zemljani put kojim je vozio bio je zarastao i retko korišćen. Vijugao je i

skretao kroz šumu, koju su posle nekog vremena zamenila otvorena polja sa
obe strane. Nedaleko ispred video je nešto što je izgledalo kao kuća.
Halogeni farovi osvetlili su duboku travu pred automobilom, i osećao se kao
da se vozi kroz more suve, žute trave. Svetlo se odbijalo prema njemu i
otežavalo mu da vidi bilo šta drugo osim crnih kontura kuće.
Ubrzo je stigao do ograde kod improvizovanog okretišta. Zaustavio se,
utrnuo motor, izašao iz auta i sačekao da mu se oči priviknu na tamu. Zurio je
u kuću. Delovala je napušteno, unutra nije gorelo nijedno svetlo.
Pažljivo je preskočio ogradu. Građevina koja se pomaljala spram
noćnog neba sad je bila mnogo jasnija. Nalazila se na nekih stotinak metara.
Bila je velika, ali ni najmanje privlačna. Mesečina je bacala neki plavičasti
sjaj na krov i fasadu, a posle nekog vremena mogao je da raspozna mračne
rupe na mestima gde su bili prozori. Počeo je da korača. Učinilo mu se da
vidi bledunjavi i treperavi sjaj sveće; kao da je crnilo iznutra dobijalo neki
narandžasti ton s vremena na vreme, a neke blede, skoro neprepoznatljive
senke prelazile su preko prozorskih dasaka i zidova. Sad je znao da se nalazi
na pravom mestu.
Nastavio je da korača.
Visoka trava šuškala je sa svakim korakom koji je činio ka svojoj
sudbini.
Ako bude imao sreće, moći će da razmeni svoj život za njen.
Ako je ne bude imao, i on i Vanja će večeras doći do kraja svojih života.

Vanja je uspela da zadigne spavaćicu i dovoljno izvije leđa kako bi vezanim

rukama posegnula između butina i uhvatila feder. Sad joj je ponovo bio
skriven u desnoj šaci. Smela je da seče najlonske čarape samo dok Hinde nije
bio u prostoriji. Ali to nije bilo dovoljno često. Izašao je nakratko da popali
sveće, ali je inače neprekidno bio tu. Izgleda da je nekoga čekao. Ako je to
bio deo rituala, koji je isprva bio toliko bitan, sada je izgleda izgubio značaj.
Većinu vremena provodio je koračajući tamo-amo i osluškujući.
Vanja je stekla utisak da više nije glavni lik. Da leži tu iz nekog potpuno
drugog razloga. Ali njoj to nije bilo bitno. Bila je svesna oštrine federa na
dlanu dok je čekala da on ponovo nestane kako bi mogla da nastavi. Do sada
njeni napori nisu proizveli nikakve rezultate. Ruke su joj i dalje bile čvrsto
vezane; počele su i da joj se hlade i trnu zbog smanjenog protoka krvi.
Najviše ju je zabrinjavalo to što su joj se mišići sve više zamarali. Pitanje je
koliko će još moći da nastavi.
Kad bi samo izašao iz prostorije.
Ali on je i dalje stajao tu. Potpuno nepomičan.

Sebastijan je provirio kroz razbijeni prozor, pored ulaznih vrata, i shvatio da

gleda u prostoriju koja je izgleda nekada bila kuhinja. Bila je prljava, sa
grafitima po svim zidovima. Neko je iščupao čitavu sudoperu. Jedan prastari
šporet na drva, iz prošlog veka, stajao je u ćošku, osvetljen mesečinom.
Sebastijan je bio svestan slabe svetlosti sveća, koja je verovatno dopirala iz
susedne prostorije. Napeto je slušao, ali ništa nije čuo. Prišao je vratima, koja
su bila odškrinuta. Razbijeno staklo prekrivalo je tlo ispred njih. Uspravio se.
Vreme je da otkrije svoje prisustvo.
Vrata su glasno zaškripala kad ih je otvorio i kročio u mračni, uski
hodnik.
„Edvarde, ovde sam!”, viknuo je, a onda stao da sačeka reakciju. Ništa
se nije dogodilo. Kuća je ostala podjednako tiha kao i pre.
Očigledno Hinde nije bio spreman da se pokaže.
Sebastijan je skrenuo levo i našao se u kuhinji koju je spolja gledao.
Pola poda bilo je propalo i morao je da obiđe crnu rupu usred prostorije.
Osećao se ustajali, plesnivi miris, dok se kretao prema treperavom svetlu iz
susedne prostorije. Bila je velika i impresivna; verovatno je nekada služila
kao trpezarija. Velika crna mrlja na bledom drvenom podu označavala je
mesto na kom je nekada stajao tepih, a tapete su počele da se odvajaju i
otpadaju od starosti. Izgledalo je kao da je zid dobio neke ruke i sad poseže
prema njemu. Jedna jedina sveća, potonula u sopstveni vosak, stajala je na
starom, kitnjastom metalnom radijatoru. Videla su se dva prolaza. Pravo
ispred njega nalazila se još jedna velika prostorija, koja je formirala neku
vrstu stana zajedno sa prostorijom u kojoj je stajao. Sa desne strane, jedan
hodnik vodio je dublje u kuću. Video je još malo treperavog svetla u tom
pravcu. Možda bi trebalo da prati sveće.
To je i odlučio da uradi, u svakom slučaju.

Čula je neki glas. Prvo nije mogla da ga prepozna. Ili pre, nije mogla da
pronađe smisao za taj glas u ovom kontekstu.
Okrenula se da pogleda Hindea i shvatila da je uši nisu prevarile. Lice
mu se ozarilo od iščekivanja. To je bio glas koji je Hinde čekao. Dugo, dugo
čekao.
Uzeo je nož i iskrao se iz sobe. Gledala ga je kako odlazi, zaboravivši na
sekundu oštri feder u ruci.
Šta Sebastijan traži ovde? Zašto je pozvao Hindea?
To ne može biti istina. Sebastijan nikad i ni za kog ništa nije radio, osim
za sebe. Tako je to išlo. To je znala.
Pa ipak, bio je tu.

Sebastijan je završio sa istraživanjem prizemlja. Bilo je pusto, osim nekoliko

sveća i nešto starog đubreta. Vratio se do stepeništa, pogledao u pomrčinu i
slušao. Ponovo je viknuo: „Hej, ima li koga?”
I dalje nije bilo odgovora.
Krenuo je uz stepenice. Na pola puta je video sjaj još jedne sveće. Počeo
je da se umara od ove igre. Ponovo je viknuo, ovog puta još glasnije.
„Edvarde, znam da si tu!”
Nastavio je da se penje. Neka od gazišta su bila trula i morao je da ih
prekorači. Kad je stigao do vrha, video je da se nalazi na početku hodnika. Sa
obe strane nalazila su se vrata i jedna su bila skroz na kraju. Sva su bila
zatvorena.
Otvorio je prva vrata. Prozori su bili zakovani daskama, tako da je u njoj
vladao mrkli mrak. Širom ih je otvorio da bi pustio malo svetlosti iz hodnika,
i ušao. Izgleda da je bila prazna, osim jednog starog stola u ćošku. Ništa više.
Spremio se da izađe kad je čuo slab zvuk iza leđa, iz tame. Okrenuo se,
ali bilo je prekasno. Osetio je Hindeov dah na licu i nož pritisnut uz grlo.
Pokušao je da se opusti i dozvolio je Hindeu da ga gurne prema vlažnom,
smrdljivom zidu.
„Čekao sam ovo”, prosiktao je Edvard.
Bio je toliko blizu da je Sebastijan osetio koliko je uzbuđen. Pokušao je
da ostane pribran. Nož je bio oštar. Ako bi ga Hinde pritisnuo još malo jače,
prosekao bi mu kožu.
„Čekao sam te, došlo je vreme da se počne.”
Sebastijan je uhvatio Hindeov pogled. Oči su mu blistale, uprkos
činjenici da je u prostoriji bilo tako malo svetlosti.
Živa je. Vanja je još uvek živa.
„Pusti je”, pokušao je da kaže što je uverljivije mogao. „Ovo je između
tebe i mene.”
Hinde mu se osmehnuo. Izraz njegovog lica govorio je sve.
Odmahivanje glavom samo je potvrdilo Sebastijanove najgore zebnje.
„Ne. Hoću da gledaš. Na kraju krajeva, uživaš da me proučavaš. Mislio
sam da bi bilo baš fino kad bi imao sedište u prvom redu.”
Sebastijan se mučio da sačuva prisebnost. „Pusti je. Uzmi mene umesto
nje.”
„Umesto? Nikad. Oboje, možda.”
Odjednom je okrenuo Sebastijana tako da je sad stajao iza njega, i dalje
mu držeći nož pod grlom. Izgurao ga je u hodnik.
„Sad ja imam kontrolu”, rekao je.
Da bi naglasio ovo, gurnuo je nož nagore, zbog čega Sebastijan nije
mogao da diše. Gurao ga je prema kraju hodnika. Sve bliže i bliže vratima.
Sebastijan je shvatio da upravo tamo idu. Soba iza tih vrata bila je njihov cilj.
Iako je znao da je to sasvim besmisleno, Sebastijan nije mogao da se
suzdrži.
Molio je.
Nije mogao da je izgubi.
„Molim te, uzmi mene umesto nje. Molim te.”
„Veoma časno od tebe. Bez sumnje imaš neke razloge”, usledio je
odgovor.
Stigli su do vrata. Hinde ih je otvorio slobodnom rukom.
„Stigli smo”, rekao je zadirkujući ga.
Prošla je sekunda pre nego što su Sebastijan i Hinde shvatili značaj
onoga što vide.
Krevet je bio prazan. Iscepane najlonske čarape stajale su na mestu gde
je bila Vanja. Hinde se toliko iznenadio da je popustio stisak na Sebastijana,
koji je munjevito reagovao; odgurnuo je nož od sebe i uspeo da se oslobodi.
Okrenuo se Hindeu, koji je još uvek bio zapanjen.
„Stvari se baš ne odvijaju po planu?”
Razočaran i razgnevljen, Hinde je krenuo nožem na njega. Sebastijan je
uzmicao prema krevetu. Iako je znao da se nalazi u veoma opasnoj situaciji,
nije mogao da ne oseti radost. Izgleda da je Vanja pobegla. To je bilo bitno.
Bio je spreman da dâ svoj život za nju onog trena kad je kročio u kuću, a to je
i dalje bilo tako.
Hinde je još jednom zamahnuo nožem, ali Sebastijan se pomerio u ćošak
sobe. Uskoro više neće imati gde da pobegne. Uspaničeno je tražio nešto
čime bi mogao da se odbrani, ali ničeg nije bilo. Što duže bude izdržao, to će
Vanja imati više prednosti. Pokušao je da prekorači preko kreveta, ali se
spotakao i pao na njega. Hinde se stvorio pored njega u sekundi i, iako ga je
Sebastijan šutnuo, Hinde je uspeo da mu zarije nož u list. Bol je bio strašan.
Sebastijan se obema rukama uhvatio za uzglavlje kreveta i pokušao da se
odvuče dalje od Hindea. Video je kako mu krv ističe iz rane na nozi.
Hinde je stao i nemo posmatrao Sebastijana, koji se povlačio u ćošak,
vukući nogu za sobom. Odjednom mu se više nije žurilo.
„Možda se stvari ne odvijaju po planu, ali bar imam tebe.” Počeo je
lagano da se približava Sebastijanu. Ledeni izraz mu se vratio na lice dok je
posmatrao čoveka koji je krvario u ćošku. Podigao je nož.
Sebastijan ga je pogledao. Nije imao kuda da pobegne i pripremao se za
neizbežno.
Video je kako oštrica noža juriša kroz vazduh. Osetio je užasan bol u
predelu stomaka. Hinde je izvukao nož i ponovo ga podigao. Ovog puta
ciljao je više.
„Jedan ubod za svaku godinu koju sam proveo u Levhagi, čini mi se.
Samo još dvanaest.”
Sebastijan je počeo da gubi svest, ali se borio da ostane budan. Uspeo je
da ispljune neki odgovor.
„Vanja je sigurna”, rekao je pobedonosnim osmehom. Hinde je izgledao
razjareno kad je ponovo podigao nož.
Tada ju je Sebastijan odjednom ugledao. Poletela je preko sobe držeći
nešto u rukama.
Trebalo je da pobegne. Ne bi trebalo da bude tu.
Ne.
Hinde je postao svestan nekog pokreta iza sebe u poslednjem trenutku i
okrenuo se. Video je omamljivač u njenoj ruci i uspeo da se sagne pre nego
što ga je aktivirala prema njemu. Okrenuo je nož i drškom je snažno udario
po glavi. Vanja je ispustila omamljivač i pala na pod. Hinde se bacio na nju.
Ona se opirala, ali ponovo ju je udario. Onda se zaustavio i pogledao njeno
omlitavelo telo. Osmehnuo se Sebastijanu.
„To ja zovem ljubavlju. Vratila se.”
 Sebastijan je počeo da puzi prema njima koristeći poslednje rezerve
snage. Košulja i pantalone bili su mu prekriveni krvlju. Vukao je nogu kroz
krv.
„Nemoj. Nemoj.”
Hindeov izraz lica odavao je čisto zadovoljstvo. „Moraš mi oprostiti, ali
prelazim pravo na finale.” Pogledao je Vanju, uhvatio ju je za kosu i povukao
joj glavu, izloživši joj vrat. „Posmatraj pažljivo, Sebastijane. Ovo je
poslednje što ćeš ikada videti.”
Sebastijan više nije osećao nikakav bol. Ništa nije osećao. Puzio je i
puzio, ali činilo mu se da prelazi milimetar po milimetar.
Sve će biti gotovo za sekundu.
Kad je Hinde podigao nož, jedan glas javio se sa dovratka.
Sebastijanu se učinilo da Bili stoji tamo.
Bili. Šta on radi ovde?
Čuo je hitac i Hinde je pao nauznak.
A onda je sve postalo crno.

SEBASTIJAN SE NIJE SEĆAO AMBULANTNIH kola, dolaska u bolnicu, kao ni

operacije. Ničega. Prva stvar koje je postao svestan, nakon što je video
Hindea kako pada unazad, bilo je to što je otvorio oči kad se povratio. Rane
su ga užasno bolele, a neki previše revnostan doktor govorio mu je koliko je
neverovatno srećan bio, pre nego što je prešao na detalje o povredama koje je
zadobio, kao i na to koliko su ozbiljne mogle biti posledice. Sebastijan je
prestao da sluša.
Bio je živ, oporaviće se i to je bilo sve što je trebalo da zna.
Izvodili su uobičajene preglede. A onda su Vanja i Torkel ušli. Pitali su
ga kako je. Popunili su mu praznine između ubadanja i sadašnjosti.
„Jesi li morao da se bakćeš sa previše sranja?”, Sebastijan je pitao
Torkela, koji je izgledao iscrpljeno. Verovatno uopšte nije spavao.
„Nisam još. Ali dan je tek počeo.”
„Izvini.”
„Preživeću.” Torkel je slegnuo ramenima. „Vanja je dobro, imamo Ralfa
Svensona i Rolanda Johansona, a Hinde je mrtav. Znaš kako stvari idu u
policiji. Način kako se do rezultata stiže nije zapravo bitan. Samo se rezultat
računa.”
„Znači, imate i Rolanda?”
„Da, vozio je još jedan ukradeni automobil dok se vraćao u Geteborg.”
Torkel je zaćutao; izgleda da se pitao da li da nastavi. „Sećaš li se Trolea
Hermansona?”, rekao je donekle blažim glasom.
Sebastijan se malo namestio u krevetu. Nije očekivao da se pojavi
Troleovo ime. Ne sad. Kad je sve gotovo. Kad je siguran. A Torkel je zvučao
tako ozbiljno.
„Da?”
„Pronašli smo njegovo telo. U tojoti.”
„Sranje.”
Torkel je umorno odmahnuo glavom. „Sigurno je radio neko privatno
osmatranje ili nešto slično. Nije imao pojma u šta se upušta.”
Sebastijan je slabo klimnuo. To je bilo istina. Trole nije imao pojma u
šta se upušta kad je odlučio da pomogne Sebastijanu.
„Siroto kopile.”
„Da...”
Nije imalo šta više da se kaže. Slučaj je zatvoren. To je bilo sve što su
imali zajedničko ovog puta. Verovatno će proći dosta pre nego što se ponovo
budu videli. I Sebastijan i Torkel znali su to.
„Moram da se vratim u kancelariju da završim nešto”, rekao je Torkel,
nehajno mahnuvši prema vratima. Okrenuo se ka Vanji. „Hoćeš li da te
odbacim?”
„Ostaću malo.”
„U redu. Čuvaj se, Sebastijane. Vidimo se uskoro.”
Klasična fraza.
Koja ništa ne znači.
Torkel je izašao iz sobe i zatvorio vrata za sobom. Vanja je otišla po
stolicu; Sebastijan ju je gledao ljubopitljivo dok je sedala pokraj kreveta.
„Htela sam da ti se zahvalim.”
 „Nema potrebe.”
„Čula sam te. Na odmorištu. Ponudio si mu se umesto mene.”
„Jesam.”
„Zašto?”
Sebastijan je slegnuo ramenima. Bilo je bolno. Zgrčio se. „Zato što
obožavam da ulećem kao vitez u sjajnom oklopu.”
Vanja se osmehnula i ustala. Nagnula se i snažno ga zagrlila. „Hvala ti”,
prošaputala je.
Sebastijan nije mogao da joj odgovori. Nije želeo. Želeo je da ovaj
momenat zauvek zadrži. Za ovim je čeznuo. Mesecima. I duže od toga, ako bi
bio iskren. Koliko li je prošlo otkako mu je neko pokazao ljubav? Elinor, da,
ali ona je... Elinor. Zagrlio je Vanju. Donekle predugo ju je držao, ali izgleda
da joj nije smetalo.
Ponovo mu se osmehnula kad je sela.
Sebastijan je izdahnuo sporo koliko je mogao. Zagrljaj je bio veoma
bolan, ali vredeo je .
„I šta ćeš sada da radiš?”, pitala je Vanja.
„Jesi li videla jednu nešto stariju medicinsku sestru koja...”
Nežno ga je gurnula. I to ga je zabolelo. Pitao se postoji li bilo šta što
može da uradi da ga ne boli.
„Mislim, što se posla tiče.”
„Ne znam.”
Vanja je klimnula i pogledala svoje šake, a onda je pogledala u njega,
očiju punih iskrenosti. „Ne bi mi smetalo da ponovo radim sa tobom.”
„Stvarno?”
„Da.”
„To mi mnogo znači.”
Gledao ju je netremice, nadajući se da shvata da to stvarno misli.
Vanjin telefon je zazvonio. Trenutak, ako ga je uopšte i bilo, prošao je.
Izvadila je telefon iz džepa i pogledala ekran. „Moram da se javim.”
Okrenula se od kreveta na trenutak, dok se javljala. „Zdravo, tata... Ne, u
bolnici sam. U poseti Sebastijanu... Da, tom Sebastijanu.”
 Kratko mu se osmehnula. I on je njoj. Bar se nadao da je to uradio. U
sebi je osećao toliko toga.
Radost, tugu, ponos, bol.
„Da, bila sam tamo”, nastavila je Vanja. „Duga je to priča. Mogu li
kasnije da te pozovem? U redu. I ja tebe volim.”
Završila je razgovor i odložila telefon. „To je bio tata. Video je vesti o
Hindeu na internetu.”
„Ne zna šta se dogodilo?”
„Ne, a nisam sigurna ni koliko da mu otkrijem. Brine se za mene. Želim
da ga zaštitim. I Anu.”
Sigurno je nasledno, pomislio je Sebastijan. Želja da se najbliži i
najmiliji zaštite od neprijatnih istina. Kao što je on.
„Pustiću te da se malo odmoriš”, rekla je Vanja, ustajući. Podigla je
stolicu i odnela je na prvobitno mesto.
„Srećan je što te ima. Tvoj tata”, uzvratio joj je Sebastijan.
„Srećna sam ja što imam njega. On je najbolji.”
„Siguran sam da jeste.”
Vanja je krenula prema vratima. Zastala je, položivši šaku na kvaku.
Kao da okleva da ode. „U redu, idem. Čuvaj se.”
„I ti.”
Gledao ju je kako odlazi. Ne u ljutnji. Doneo je odluku. Šta god da je
Trole iskopao o Valdemaru, nikad to neće iskoristiti. Neće čak ni pogledati
papire da bi saznao šta je Valdemar uradio. Čim se vrati kući, spaliće sadržaj
one kese. Valdemarove tajne umreće sa Troleom.
Okrenuo se na stranu. Bolelo ga je. Naravno. Gledao je kroz prozor.
Bilo je tek pet sati. Sunce je izašlo pre nekih pola sata, i još uvek nije bilo
toplo. Ali dan će biti prelep.
Pitala ga je šta će da radi.
Znao je šta neće.
Neće biti njen otac. Nikada. Prestaće da pokušava. Ako dobro odigra
karte, možda će joj biti blizu. Biće prihvaćen. Ne voljen, ali možda će joj se
sviđati.
 I to je dovoljno dobro.
Nije imao mnogo stvari u životu koje su bile dobre, zato bi bilo glupo
odbaciti ovu jednu.
Biće sve u redu.
Osećao je to.
Sve će biti u redu.

BILI JE RANIJE STIGAO NA posao; bio je prvi. Maja je provela noć u svojoj
kući, tako da nije imao nikakav razlog da ostane u krevetu. Ionako nije
spavao kako treba.
Pucao je u čoveka.
Ubio ga.
Nije imao izbora, niko to nije morao da mu kaže, iako su to učinili i
Vanja i Torkel, odmah posle. Bili je bio siguran da bi Hinde ubio Vanju da
nije pucao u njega. Da li je bilo neophodno da ga ubije? Nemoguće je reći.
Čak ni ranjenom Hindeu ne bi trebalo više od sekunde da Vanji nanese
ozbiljne povrede. Fatalne povrede. Bili jednostavno nije smeo da rizikuje.
On i Vanja kratko su razgovarali dok je čekala ambulantna kola. Prva su
odvezla Sebastijana.
Sve su sredili.
Otmica i fatalno ranjavanje bili su veoma efikasni u razrešavanju
konflikata.
Odjednom je sve ostalo izgledalo prilično nebitno.
Beznačajno i lako rešivo.
Seo je za kompjuter i pokrenuo Ralfovu oštećenu memorijsku jedinicu.
Za tim nije baš postojala ikakva stvarna potreba. Imali su sve što im je trebalo
o Ralfu Svensonu: otiske, DNK uzorak, tragove krvi žrtava, najlonske čarape
i kolekciju novinskih isečaka, da se ne spominje priznanje. Niko neće tražiti
ništa što Bili može da izvuče iz Ralfovog kompjutera kako bi obezbedio
presudu.
Nije to radio zbog slučaja.
Radio je to zbog sebe.
 Baš kao kad se brinuo za Vanju, rad je bio najbolji način da potisne
neprijatne misli. Misli o pucnjavi. O činjenici da je oduzeo jedan život. Osim
toga, u ovome je bio dobar. Ovo je uživao da radi. U ovome je počivao
izazov. Tu je postizao rezultate. Maja može da kaže šta god hoće, ali upravo
ove veštine su ga dovele do Hindea. I spasavanja Vanje.
Bili je stigao do dela razgovora u kom je Hinde rekao Ralfu da je vreme
da pređe sa fantazija na delovanje. Hinde je Ralfu davao imena žrtava. Jednu
po jednu. Marija Lije. Hanet Janson Niberg. Katarina Granlund. Dao mu je
imena i adrese.
U isto vreme Ralf je prijavljivao Sebastijanove skorašnje uspehe,
uključujući i Anete Vilen. U tom slučaju Hindeov odgovor stigao je skoro
momentalno. Mora da umre istog dana. Kako bi veza sa Sebastijanom postala
kristalno jasna. Bilo je to čudno osećanje, čitanje ovih kratkih, preciznih linija
teksta i saznanje da su one dovele do smrti četiri žene.
Nastavio je da čita.
Bilo je tu i jedno ime koje je prepoznao.
Ana Erikson.
Zar to nije...?
Onomad u Vesterosu, Sebastijan je zamolio Bilija da mu pronađe jednu
adresu. Nekoga po imenu Ana Erikson. Isto ime. Bilo je to često ime, ali je
ipak delovalo kao čudna slučajnost. Bili je pronašao adresu Sebastijanu; koja
ono beše?
Smanjio je taj prozor sa Ralfovog diska i izabrao direktorijum
„Vesteros” sa svoje radne površine. Otvorio ga je i izabrao dokument u kom
su se nalazili sve one nezapušene rupe koje nije uspeo ni sa čim da poveže.
Uključujući i tu adresu.
Stošešgatan 12.
Potražio ju je na sajtu „Eniro”. Otkrio je da Ana Erikson živi na toj
adresi sa Valdemarom Litnerom.
Litner.
Čekaj malo.
Vanjina majka se zove Ana.
Da li je Sebastijanova Ana Erikson Vanjina majka?
 Svi delići slagalice stajali su pred njim, ali nije uspevao da sastavi čitavu
sliku. Metodično je pristupio problemu. Počeo je od početka.
Sebastijan je tražio nekoga po imenu Ana Erikson.
Ispostavilo se da ona živi u ulici Stošešgatan.
Ana Erikson bila je Vanjina majka.
Ralf je prijavio Anu Erikson sa adrese Stošešgatan 12 kao moguću
žrtvu.
Da li to znači da je Sebastijan spavao s njom? Sigurno znači. U nekom
trenutku, svakako.
Sebastijan i Vanjina majka.
Da li zato Vanja toliko ne podnosi Sebastijana?
Bili se naslonio, ubeđen da tu ima još nešto. Zašto je Sebastijan tražio
Anu dok je bio u Vesterosu? Ako je znao da je ona Vanjina majka, onda je
prosto mogao da pita Vanju za to? Ali nije. Šta to znači? Nije znao, ili nije
želeo da pita Vanju?
Bili je instinktivno osetio da bi sada trebalo da se zaustavi. Možda bi čak
trebalo i da obriše informacije koje je otkrio o Ani Erikson. Nikome ionako
nikad neće zatrebati. Razmišljao je o tome neko vreme. Na kraju ga je
radoznalost savladala. Iskopirao je važnije stranice na svoj kompjuter i
obrisao ih sa Ralfovog diska.
Sve se može naći na internetu – tako su ljudi govorili. Bili je znao da je
to istina. A kada otpočne unutrašnja istraga, imaće sve vreme na svetu. Zato
što će i njega istraživati. Ne samo da je potegao pištolj i opalio već je to
imalo fatalan ishod. Njegovi postupci biće istraženi i biće oslobođen bilo
kakvih sumnji da nije dobro postupio. A dok to čeka, imaće svoj mali
projekat.

ELINOR SE PROBUDILA NEŠTO PRE šest. Sebastijan nije bio kod kuće. Izgleda
da se nije vraćao čitave noći. Njegova strana kreveta bila je netaknuta. Elinor
se nije ni pomerila. Nije imala razloga da ustane; uzela je čitavu nedelju dana
odsustva s posla i niko je nije čekao.
Ali ona jeste nekoga čekala.
Pružila je ruku prema noćnom stočiću i uzela svoj mobilni telefon.
Pozvala je Sebastijana na mobilni. Nije se javio. Nije se javio ni juče uveče.
Poslednji put kad je pokušala bilo je jedan sat ujutro. Gde li je? Šta li radi?
Nije postojala šansa da se vrati na spavanje, pa je zato ustala, obukla jednu od
njegovih majica i otišla u kuhinju. Napunila je čajnik i uključila ga. Napravila
je velike sendviče od mrvljenog sira i paradajza dok je čekala da voda provri.
Nasula je šoljicu čaja i uzela novine iz hodnika pre nego što je sela da
doručkuje. Pogledala je kroz prozor i zatekla sebe kako posmatra oluk na
susednoj zgradi. Nije poznavala Sebastijana dovoljno dugo, ali nije delovao
kao čovek koji radi čitave noći. Gde je onda? Zašto se ne javlja, zašto joj ne
odgovori na poziv kad ona njega zove?
Da li je sa nekom drugom ženom?
Govorio je o nekome ko se zove Hinde preko telefona, pre nego što je
juče ujutro nestao. Ili je pričao sa nekim ko se zove Hinde. Da li je to
prezime? Da li je to neka žena?
Možda je to bio neko kome je trebalo prijateljsko pojašnjenje o tome ko
kome pripada, i koliko je pogrešno pokušavati ukrasti osobu koja nekome
pripada. Njen bivši muž bio je neveran. Ostavio ju je.
Sad je mrtav.
Ali, kada je razmislila o poslednjih nekoliko dana, ništa se nije slagalo.
Sebastijan je bio prilično uporan; stvarno se potrudio da je natera da bude sa
njim. Sigurno ne bi odmah pokušao da je obmane, nakon što se uselila, a on
dobio ono što je želeo? Do sada je bio toliko divan.
Savršeni čovek.

Prebrzo ga je osudila. Donekle se stidela sebe. Nadoknadiće mu to kad se

vrati kući. Sigurno postoje drugi razlozi za njegov iznenadni odlazak i
odsustvo tokom noći. Sigurno postoje drugi razlozi. Razmislila je o
događajima od prethodne večeri dok joj se nedodirnuti čaj hladio. Delovao je
uznemireno kad je otišao, u najmanju ruku. Možda je imao nekih problema,
na poslu ili u privatnom životu. Volela bi kada bi porazgovarao s njom o
tome, ako je postojalo nešto što ga muči, ali neki muškarci insistiraju na tome
da stoički podnose svoje muke. Užasno im je teško da zatraže pomoć. Ali
Elinor nije morao da pita. Ona bi mu svakako pomogla, samo kada bi znala
kako.
Sistematski je počela da pretresa sve što su juče zajedno radili. Da li se
dogodio trenutak kad se ponašao drugačije? Da li je pokušao nešto da
sakrije?
Setila se kese iz supermarketa koju je pronašla. Mislila je da sadrži
važna dokumenta, ali, kada ga je pitala za to, zaćutao je. Zapravo, bio je
ćutljiv duže vreme. Delovao je veoma zagonetno i donekle tužno. Kao da mu
je sadržaj kese predstavljao teret, kao da se pita da li da podeli to sa njom.
Možda se pitao ima li prava da je uvlači u te probleme, ali se predomislio.
Zamolio ju je da baci tu kesu. Rekao joj je to onako uzgred. Kao da mu ona
ništa ne znači. Ni najmanje. Ali samo je glumio. Što joj je sada bilo sasvim
jasno. Želeo je da je zaštiti. Moraće da porazgovaraju o tome kad se vrati.
Nije joj potrebna zaštita. Mnogo je sposobnija nego što on misli. Ali sviđalo
joj se što je pokušao.
Uz mali osmeh na usnama otišla je u njihovu spavaću sobu i uzela kesu.
Odgurnula je netaknut doručak u stranu i istresla sadržaj kese na sto.
Četrdeset pet minuta kasnije pročitala je svaku reč.
Dvaput.
Sve je imalo veze s nekim Valdemarom Litnerom. Napravio je gomilu
gluposti. Nezakonitih gluposti, koliko je uspela da shvati. Ovo je imalo
smisla; Sebastijan je ponekad sarađivao sa policijom. Da li je Litner neko
koga su planirali da uhapse? Neko koga su istraživali, a sada su prosledili sve
informacije Sebastijanu kako bi napravio psihološku procenu osumnjičenog?
„Profil”? Vrlo lako je moglo biti tako.
Ali u tom slučaju, zašto ju je zamolio da baci sve iz te kese?
Možda sve to ne bi bilo dovoljno na sudu. Možda sve to nije dovoljno da
se privede ili uhapsi, ili šta se već radi u tom slučaju.
Ali, ako je to objašnjenje, zašto je Sebastijan delovao toliko napeto zbog
toga? Zašto joj samo nije rekao istinu? Objasnio joj o čemu se radi, i zašto to
više ne mora da se čuva?
Ne, to nije imalo smisla. Ruku na srce, Elinor nije imala nikakvih znanja
iz oblasti prava, ali bila je prilično sigurna da bi dokumenti koje je imala pred
sobom bili dovoljni da Valdemara strpaju iza rešetaka na dosta vremena.
Znači da je u pitanju nešto drugo.
Da li taj Litner zna da je u nevolji? Da li je pretio Sebastijanu i ostalim
policajcima i naterao ih da napuste slučaj? Mislila je da ga je čula kako
izgovara „Hinde” juče preko telefona, ali to je vrlo lako moglo da bude i
„Litner”. Imena su zvučala slično, a ona i nije slušala baš toliko pažljivo. Šta
ako se nešto dogodilo Sebastijanu? Da li se zbog toga nije vratio kući? Samu
sebe je prepala. Elinor Bergkvist nije bila žena koja bi dozvolila da je mašta
predaleko odvede. Medu dokumentima se nalazio i jedan komad papira sa
imenom i brojem telefona; verovatno čoveka koji je sve ovo sakupio. Uzela
je telefon. Neće škoditi ako sazna još nešto. Poznavanje činjenica će je
razuveriti.
Jedan čovek javio se skoro momentalno. „Da?”
„Dobro jutro”, rekla je Elinor. „Moram da razgovaram sa Troleom
Hermansonom.”
„A ko je to?”, čovek je pitao.
„Zovem se Elinor. Radim u robnoj kući ‘Olens’. Stvari koje je Trole
naručio su stigle.”
Nije mogla da prestane da se smeši. Ovo je uzbudljivo! Sebastijan bi bio
ponosan na nju. Bila je skoro kao prava policajka.
Sa druge strane veze čula se samo tišina.
„Halo? S kim razgovaram?”, pitala je Elinor.
„Ovde policija.”
„Je li Trole tamo?”
Tišina. Stekla je utisak da čovek okleva. Pokušava da donese odluku.
„On je mrtav.”
Ovo nije očekivala.
„Shvatam... A kad je umro?”
„Pre nekoliko dana. Tako da mislim da niko neće doći po to što je
poručio.”
„Ne, naravno. Hvala vam. Moje saučešće”, rekla je i prekinula. Nije se
osećala ništa mirnijom. Upravo suprotno. Čovek koji je sakupio većinu ovog
materijala pred njom bio je mrtav. A Sebastijan joj je rekao da to uništi.
Izgleda da Valdemar Litner nikad neće biti pozvan da odgovara za svoja
nedela. Osim ako ona ne pomogne Sebastijanu.
Ako Valdemar Litner preti njenom čoveku, ona mora da dela.
To je najmanje što može da uradi.
 Zahvalnice

Hvala „Noštedsu”. Evi, Lindi, Sari i svima ostalima koji rade sa nama i na
našim knjigama, na različitim zadacima. Uvek se osećamo dobrodošlo i
zbrinuto. Posebne reči hvale upućujemo Suzani Romanus i Piteru Karlsonu
za veliku podršku i ohrabrenja.
Hvala i doktoru Andešu Lindbergu, koji radosno sluša sva naša pitanja i
ne samo što odgovara na njih već nam iznosi predloge i nove ideje. Sve što je
medicinski tačno u knjizi tvoja je zasluga; sve što nije, naša je greška.
Posebno bismo želeli da zahvalimo Rolfu Lasgordu za svu pomoć i
inspiraciju koju nam je pružio pri stvaranju lika Sebastijana Bergmana. Od
početka si sa nama, Rolfe, u svakom pogledu.
I, naravno, moramo zahvaliti našim porodicama, koje su morale da se
nose sa činjenicom da smo ponekad provodili više vremena sa Sebastijanom
nego sa njima.
Mikael želi da zahvali Cezaru, Vilijamu, Vanesi i svojoj voljenoj Astrid,
za svu ljubav i poneku reč. Hvala vam – vi ste mi sve.
Hans želi da zahvali Loti; toliko sam srećan što te imam. Siksten, Alis i
Eba, vi me činite ponosnim i srećnim, svakog bogovetnog dana. Najbolji ste
u svakom smislu i volim vas!
 Napomene

[←1] WTF (engl.) – skraćeno od „What the fuck?”, u internet žargonu: „Šta
koji kurac?” (Prim, prev.)
[←2] LOL (engl.) – „Laughing out loud!”, u internet žargonu: „Umirem od
smeha!” (Prim, prev.)