Soe Valdes

ENA KOJA PLAE

Prevela sa panskog
Bojana Kovaevi Petrovi
Naslov originala
Zo Valds
La mujer que llora
Copyright Zo Valds, 2013
Translation copyright 2014 za srpsko izdanje, LAGUNA
Maja Milenkovi Pejovi
Kupovinom knjige sa FSC oznakom
pomaete razvoj projekta odgovornog
korienja umskih resursa irom sveta.
1996 Forest Stewardship Council A.C.
SW-COC-001767
Dori Mar, Dejmsu Lordu i Ramonu Unsueti,
in memoriam.
Bernaru Minoreu i Ani DAtri.
Marseli Rositer.
Hodam sama po nepreglednom krajoliku.
Vreme je lepo. Ali sunce ne sija.
Sati stoje.
Ve odavno, nijednog prijatelja,
nijednog prolaznika.
Hodam sama. Govorim sama.
Je nai pas t la matresse de Picasso, il fut mon
matre.*
Dora Mar
Dora je elela da ue u istoriju bez ikakve potre-
be za reima.
Dejms Lord
* Franc.: Igra rei: Nisam ja bila Pikasova ljubavnica (gospodarica),
on je bio moj gospodar (ljubavnik). (Prim. prev.)
PRVI DEO
UZAVRELE MISLI
Bernar. Pariz, 2007.
Dok sam s terase posmatrala automobile kako se kreu,
pogled mi se spustio ka klupi na Bulevaru Burdon na kojoj
se jedan mladi par ljubio; verovatno je to bila ista klupa na
kojoj su razgovarali Buvar i Pekie, na vrelih trideset sedam
stepeni, u romanu Gistava Flobera. Nijedna razonoda nije
toliko ugodna i oaravajua kao posmatranje mladih u Pari-
zu kako razmenjuju poljupce: vlane poljupce, iskljuivo
jezikom; Rober Duano umeo je da zabelei pariski poljubac
bolje nego iko drugi.
Sklonila sam se s prozora i prola kroz salon, zaputivi se
ka drugom krilu kue. ivot ene je vena litanija; kada se
litanija okona, elja umine i poinje sezona uzavrelih misli.
Potom sledi doba u kojem se telo hladi, a groznica divljaki
ovladava psihom. To ne znai da je ivotu kraj, on se samo
zaustavlja, da bi se silovito i gromoglasno ponovo zaputio ka
novom detinjstvu koje nas, sneno, eka pokraj smrti.
Kia je pre dva sata prestala da pada, a kada je izalo sunce,
napela sam plua, duboko udahnula i kroz veliki prozor,
Soe Valdes 12
koji kao u flmskom pravougaoniku uokviruje unutranje
dvorite, poelela dobrodolicu proleu.
Bernar me je ekao u svojoj kui u Ulici Bun, u kvartu
Sen ermen de Pre. Za tu priliku sam prvi put obukla jednu
laganu haljinu, moda odvie laganu. En avril, ne te dco-
uvre pas dun fl, kae izreka, u aprilu, ne skidaj ni svilu,
to znai da tog meseca ne treba ii lako obuen, hladnoa
ume da prevari, moe se iznenada vratiti, i sasvim izvesno
nas dovesti u opasnost da se razbolimo. Ali ja nisam elela
da obuem kaput, niti mantil, pa ak ni jaknu. Ah, koliko
sam eznula za letom, i zbog te detinje enje odluila sam
da se obuem kao da je ve leto i kao da uivamo u suvoj i
omamljujuoj vrelini Pariza.
Prolee, napokon je dolo prolee, nakon duge i podmu-
kle zime! Za nama su gomile snega na trotoarima, bljuzgave
ulice. Bez obzira na to, obavila sam telo mantilom od crne,
tanke jagnjee koe, za svaki sluaj.
Nisam elela da me Bernar predugo eka, to je trebalo da
bude na drugi susret.
Upoznali smo se u decembru, pre boinih praznika;
predstavili su nas jedno drugom u bioskopu, nekoliko minuta
nakon to je flm poeo. Uspeli smo da razmenimo samo
nekoliko ljubaznih reenica u polumraku, jer nismo eleli
da smetamo osobi na susednom seditu. Bila je to premijera
flma jednog njegovog prijatelja, s onom glumicom koja
mi se veoma dopada... Kakav lapsus, ne mogu da se setim
naslova flma... Ali da, naravno, sada se priseam njenog
imena, Natali Bej. Film je bio odlian, bee to prvo dugome-
trano ostvarenje novopeenog reisera, koji je prethodno
bio scenarista. Bernar je takoe pisao scenarija za velike
francuske produkcije, i dalje to radi, i blizak je sa kremom
pariskog druva, poznaje, to bi rekli, le tout Paris. Bio je
ena koja plae 13
prijatelj Mari-Lor de Noaj, Leonor Fini, Dore Mar... Bernar
je pisac i koautor knjige Saloni, i to dobar pisac, mada on ne
misli tako. Ili nikada nije eleo tako da misli. Znala sam da
je blizak prijatelj Dejmsa Lorda, koga sam upoznala posred-
stvom nekih kubanskih prijatelja koji su mi o njemu priali,
kratko ali upeatljivo. Bio je uspean scenarista, a i danas
je elegantan gospodin, sa mnogo stila, obrazovan, premda
sa blagom primesom stidljivosti, koja doprinosi njegovom
ugledu, ali zato naruava njegovu sposobnost saobraanja,
oteavajui je i ostalima.
Iste noi, nakon premijere, otili smo na veeru u restoran
za umetnike i pisce, rekao je, i upoznao me sa unukom
jedne velike pariske dame, od onih sa pedigreom i imenom
nadenutim po meri, propraenim dugim nizom prezimena, a
to vie prezimena, to vee brdo novca, zasigurno vrlo dobro
uvanog u vajcarskim bankama. Posedovala je silan anti-
kvarni nakit i dragulje, bunde, vizone, portrete sa potpisima
slavnih slikara, i obezbeeno mesto za fotografje na drutve-
noj stranici Pari maa svake nedelje. Prava mecena napae-
nih intelektualaca i umetnika revolucionara. Ukratko, mene
nita od toga nije interesovalo, oduvek sam morala naporno
da radim da bih zaradila za ivot, ali sam se pravila da me
zanima tema te velike dame i laskala sam njenom bogatstvu
na starinski nain, kako ne bih razoarala mladia, koji je
osetio ogromnu zahvalnost zbog mog tobonjeg zanimanja
za prie njegove bake. Momak je imao najlepe plave oi
koje sam ikada videla, nalik vodenastom plavetnilu Kariba.
Te veeri, kada smo Bernar i ja prvi put razgovarali, i mogli
da steknemo sud jedno o drugom na tipino francuski
nain posredstvom rei, zapitkivao me je ta mi se najvie
dopada u Francuskoj i kod Francuza. Ne seam se ta sam
odgovorila, sigurno neto bez veze, poput ljubav prema
Soe Valdes 14
umetnosti, pronicljiva erotika, senzualnost ili vrtoglava strast
kojom odie ovaj grad. Ali on je zakljuio:
Ja najvie cenim razgovor. Mi Francuzi umemo da
razgovaramo.
Tano, potvrdila sam, u jednom periodu i mi Kubanci
umeli smo da razgovaramo. U dananje vreme, sve se svelo na
sablanjiv, dosadan monolog, besramnu i nesnosnu galamu.
Moja sirota damo izgovorio je ma pauvre dame sa
znalakim i prenaglaenim saaljenjem jednog dana e
se sve to zavriti, uveravam vas.
U svakom sluaju, i ovde, u Parizu, razgovor je vetina
koja polako iezava. U izvesnim salonima se sigurno neguje
umee razgovora, ne sumnjam u to, ali u drugim okruenjima
sagovornici su najee prilino nepristupani.
Odgovorila sam uz tipino francusko afektiranje, odnosno
sa izraenom eljom da umanjim znaaj dotinoj osobenosti,
prefnjenoj samim tim to je galska i tako nepostojanoj,
a to je umee razgovora. Francuzi su strunjaci da omalo-
vae neije sposobnosti, a upravo to sam i ja uradila u tom
zauujue nelagodnom trenutku, prikovavi za njega svoje
zenice kao da hou da ga zbunim.
Zahvaljujui Francuzima takoe sam nauila da odgova-
ram koristei njihove odgovore, da uzvraam istom merom
i istim tonom.
Pravio se da me nije uo, to je jo jedan prefnjen nain
da se odgovori u francuskom stilu:
Trebalo bi da budemo otvoreniji, sviaju mi se drutveni
ljudi. Kubanci su drutveni.
I to previe, un peu beaucoup trop, precizirala sam.
Nasmejao se grohotom, a da bi zaustavio smeh, prineo
je salvetu usnama.
ena koja plae 15
Sve e se to promeniti, posledice bolesti nacrtao je
navodnike u vazduhu nee dugo trajati, videete, bie
kratkog daha.
elela sam da mu poverujem, ali sam odluila da pro-
menim temu.
Mesje Minore..., obratila sam mu se prezimenom.
Moete me zvati Bernar.
Bernare, elela sam da vas upoznam jer nameravam da
napiem roman o jednoj osobi koju ste nekada davno esto
viali.
Moemo li da preemo na ti?, upitao je dok je prinosio
ustima au ampanjca dom perinjon, punu zlatnih mehu-
ria, punu uitka: za veliki knjievni trenutak, laskao je
ampanjcu i to ga je zabavljalo. Hajde da prvo poruimo
veeru. Da li voli ostrige?
I te kako. Oboavam ih. Prvi put sam probala ostrige,
kavijar i ampanjac pre nego to sam bespovratno ostala u
egzilu. Ne, to nije bilo u Havani, nipoto, probavala sam ih
u Parizu, tokom svog prvog boravka ovde, u restoranu il
Vern, koji se nalazi, kao to znate, na prvom spratu Ajfelove
kule. Naravno, astili su me, ja u to doba nisam imala novca
ni za oslia, a kamoli za ostrige. I kada sam okusila taj ela-
tinasti, ivi specijalitet, rekla sam sebi: Ma daj, kako uopte
moe da jede onaj stari graak sa ikom na Kubi? Imala
sam nepune dvadeset tri godine.
varak? Mahnula sam rukom konobaru kome se urilo
da uje nau commande u strahu da me ne razume, jer je
pobrkao graak i varak... Za predjelo, molim vas, les
fnes Clarettes numro 6...
Dok se Bernar obraao konobaru, pomno sam prouavala
njegovo lice.
Soe Valdes 16
Bernar je nedavno napunio lepe godine, ali uprkos tome
koa mu je bila zadivljujue zategnuta kao u deteta. Male i
ive oi, boje meda, ruiasta usta, prozrani obrazi brilji-
vo negovani kremama i ostalim kozmetikim preparatima.
Razvlai usne u tipino parisku grimasu i izgovara oui, oui,
produivi izgovor uzdahom.
Visok je, vitak, i glas mu uopte nije unjkav. Dok smo
veerali, izgovorila sam ime ene koja me je zanimala:
Dora Mar, velika umetnica; volela bih da saznam vie
o toj eni, nameravam da piem o njoj, premda znam da se
gnuala pomisli da pisci rovare po njenom ivotu, nije im
verovala. U vie navrata je izjavila da ne eli da se ita pie o
njoj, jer bi to bilo obino senzacionalistiko smee. I dodala
je da su pisci izdajnici, jer piu o onome to im je poznato.
Izvanredno, jer je time htela da kae da bi trebalo da budu
matovitiji. Mnogo sam itala o njoj, videla sam njena dela,
izlobu posveenu njoj u muzeju Pikaso i, naravno, roman
o njenom ivotu, tanije o njenom ivotu s Pikasom, veli-
anstvenom i uasnom... Kao i neke druge knjige, u kojima
je predstavljena kao ena teke naravi...
Ah, Dora, Dora, mala Dora... Neno se nasmeio. Jesi
li itala knjigu Dejmsa Lorda?
Dora i Pikaso, naravno, iz nje sam i saznala da ste je
poznavali i da ste bili prijatelji. Ima jedna fotografja na kojoj
prosto zraite, vrlo mladi, pod italijanskim suncem, Dora,
Dejms Lord i vi. Dora, naravno, ve nije bila tako mlada.
Ta slika je prilino... osunana. Svetla, blistava.
Moemo li da preemo na ti? Mislim da sam te to ve
pitao, navaljivao je.
Naravno, izvinite. elela bih da saznam neto vie o tom
putovanju u Veneciju, ako sam dobro shvatila, bili ste tamo
samo pet dana, vas troje sami...
ena koja plae 17
Prekinuo ju je, odseno:
Drugi put emo se videti da priamo o Dori, ti i ja... I
to nasamo... U pitanju je zapravo osam dana, ukljuujui
povratak.
Shvatila sam da eli svoja oseanja da zadri za sebe, ili
je jednostavno hteo da ih prikrije pred drugima, u ovom
sluaju pred mladiem oiju boje indiga.
Uskoro idem na put, ali u se vratiti u martu, obavestio
me je.
U tom sluaju, hajde odmah da zakaemo susret za drugi
april. Ponovo je prineo ustima au dom perinjona, ne skre-
ui pogled. Sada su njegove zenice bile prikovane za moje.
U redu, u redu. Izvadila sam rokovnik i zabeleila. Neu
zaboraviti, tada je roendan moje erke.
Zar se plai da e zaboraviti na sastanak?, rekao je
polako i odseno, blago ozlovoljen, kada je video kako urno
beleim u rokovnik.
Ne, ne, verujte, to mi je manija, patim od opsesije da
uvek sve beleim..., odgovorila sam smeteno.
Tri i po meseca kasnije bila sam u taksiju, na putu ka Berna-
rovoj kui; dogovorili smo se da odande odemo na ruak u
restoran koji se nalazio iza oka njegove ulice.
Pritisnula sam zvono, koje se nije oglasilo kao klasino
zvono na vratima, ve se zauo zvuk praporaca, cin-cin; dva
puta sam pozvonila, odozgo je jedan prodoran glas pitao ko
je to tamo. Izgovorila sam svoje ime, pomalo stidljivo, i vrata
su se otvorila. Popela sam se starim lifom. Razmiljala sam o
beskonanosti stvari, koje niim nisu bile meusobno pove-
zane; setila sam se pesme jednog kubanskog kantautora koja
mi je bila vrlo draga, a govorila je o devojici, maki, katancu
Soe Valdes 18
na reetkama; odatle sam se prebacila, to jest moje seanje
se prebacilo, na no kada sam otila u restoran sa muem
i sa osobom za koju sam tada verovala da mi je drugarica.
Upoznale smo se preko jednog od onih zavidljivih peder-
ia koji svojim bednim postupcima samo sramote homose-
ksualce. Taj tip je silom eleo da postane pisac, ali je njegova
nekultura bila uasavajua. ena je odmah poela da istie
sebe, pokuavala je da pravi planove s mojim muem, poslov-
ne, naravno, i najednom, sve to smo on i ja zajedno stvorili,
u oima te Renate tako se zvala nije imalo nikakvu vre-
dnost. Govorila je da zna kojim reenjima treba pribegavati
i kada bi preuzela stvar u svoje ruke, bez ikakve sumnje bi
napravila karijeru mom muu, reila bi sve te sitne probleme
oko rada na flmu i tome slino. Pomogla bi mu da zaradi
mnogo novca, samouvereno je tvrdila. Bez novca, rekla je,
ne mogu da se prave flmovi, a to, premda je iva istina, ne
samo to me je uznemirilo ve me je i duboko povredilo. Od
tog trenutka, cela pria se vrtela oko novca, sve vie novca, i
flmskih projekata snimljenih na njen nain. Uostalom, nita
naroito, jo jedno ubre na ovom svetu, toliko licemernom
i glupom da ovek zbog njega samo gubi vreme...
Ja sam se, naravno, oseala krivom, jer sam, kao i uvek,
elela da stvorim prijateljstvo tamo gde je to nemogue. To
je moja nepopravljiva mana.
Ta ena upravo bee napunila pedeset devet godina, koje
nije prikrivala, jer osim to je jo uvek bila vrlo lepa, dobro se
drala, ali ipak je to pedeset devet godina, i sigurno je mue
unutranji strahovi koje te godine sa sobom nose, rekoh sebi.
Ni manje ni vie, onaj koga je smatrala svojim najboljim
prijateljem, odnosno najgorim neprijateljem, detaljno mi
je ispriao o tim strahovima ene kada na godine pone da
ena koja plae 19
gleda kao na stepenike, niz koje je svaki put sve jednostavnije
i lake sii do tog neizbenog dna, ili kraja, a to je starost.
Renata je ena koja ivi za novac, sa muem koji zarauje
vrtoglave, neizgovorljive sume, ali uprkos tome ona ivi
na svoju ruku, kupuje sve i svata, troi nemilice, kao i sve
ene koje ne znaju ta e s novcem svojih mueva. Pritom
se sve vreme preterano dii bogatstvom, a nas ostale, udate
ili razvedene ene, zaposlene ili nezaposlene, uvek postavlja
ispod sebe, samo zato to smo dale prednost poslu umesto
da se posvetimo zgrtanju bogatstva.
U tom razgovoru, tokom fatalne veere, priznala je da se
priklanjala svim ivim i neivim religijama i naposletku se
odluila za muslimansku veru, koja je vrlo u modi: islam.
Mu joj je arapski eik. Alal vera.
Iznebuha, iz ista mira, upitala me je da li mi se sviaju
ene, jer se njoj uopte ne sviaju, dodala je. Da nije zato to
sam je previe pomno posmatrala? Zapravo sam prouavala
njenu minku, prilino skupu, dobro nanetu na lice koje je
bilo kao od mermera...
Meutim, uprkos dobrom poloaju svog mua, Renata
je radila, ili je barem tako govorila, ili sam ja razumela da
radi, mada vie ne toliko kao pre, niti sve vreme, to jest jo
uvek je radila, ali malo, povremeno, sezonski; za to vreme,
njen najbolji prijatelj se potrudio da svima ispria da je njen
mu, saudijski eik, ogrezao u lovi, tanije u zlatu i nafi, da
je toliko bogat da ti se ivot smui i da ona ne bi morala ni
prstom da mrdne. Uprkos takvim priama, ona je tvrdila
da radi ili je barem umiljala da je tako. Kada je govorila
o poslu, zaplitala bi jezikom, smeteno zamuckujui. Nije
znala ba dobro da objasni iz ega joj se sastojao posao, ali je
zato tvrdila da je bila meu malobrojnima koji su, bavei se
dizajnom enterijera, zaraivali milione; postala je milionerka
Soe Valdes 20
radei iskljuivo kao dekorater. To je potvrdio njen najbolji
prijatelj, koji je, s obzirom na to koliko ju je ogovarao i koliko
je ogovara, zapravo bio njen najgori neprijatelj. Ali ona to
tada jo nije shvatala; o tome emo kad doe vreme.
Mukarci su olienje uasavajue gluposti, beskrajno su
mi dosadni, izjavila je bez razmiljanja. Priznala je da mrzi
ene. A onda je iznenada zajecala nad svojom sudbinom.
Ne podnosim ljude koji u ivotu nisu dovoljno propatili, pa
zaplau zbog apsurdnih banalnosti. Ispravljam se, neprave-
dna sam, zavisi od toga ta ovek podrazumeva pod patnjom.
Sada sam ja ta koja ne podnosi takav tip ena, prekih i ud-
ljivih povodom svakojakih gluposti, bez iole dostojanstva.
Ispostavilo se da je to to je napisala Doris Lesing iva isti-
na, da su mukarci doli na svet posle ena, da su inferiorna
bia i da su neke od nas, idiotkinje, sklone da im zavide na
takvoj sudbini, i pride nastojimo da ih oponaamo.
Lif se zaustavio na spratu na koji sam ila. U trenutku
kada sam izlazila iz njega, pomislila sam na banalne stvari
poput te da nisam iznela kantu za smee u dvorite, da nisam
zaila porub na jednoj erkinoj haljini... Da, to mi se esto
deava, meam manje-vie dobre ideje sa svakodnevnim
glupostima. Zbog takvih stvari ne treba da oseam krivicu,
opravdala sam samu sebe.
Jo gore su ene koje toliko istiu svoj polni status da
vaginu koriste kao linu kartu, da bi je naposletku pretvorile
u svoj sef.
Vrata obojena u zeleno otvorio mi je mukarac od oko
etrdeset godina; delovao je mlae, ali na licu mu se videlo da
nije, da ima etrdesetak godina, moda i vie, i da je propatio,
ali je ipak bio zgodan ovek, svetlosmee kose i lepo obli-
kovanog tela, zahvaljujui vebanju. Nije se predstavio, nije
izgovorio svoje ime. Nije ni ljubazno pruio ruku, zapravo
ena koja plae 21
nije pokazivao nikakvu naklonost, i premda se sve odigralo
vrlo brzo, imao je dovoljno vremena da prikae utogljeno
i protokolarno dranje. Sluga, odmah sam pretpostavila.
Samo me je uljudno zamolio da preem u salon i obavestio
me da treba da saekam gospodina Minorea (nazvao ga je
prezimenom). Bio je to, bez sumnje, sluga prijatne spolja-
njosti, privlaan, nenametljiv i vaspitan.
Kratko sam klimnula glavom i polako ula u salon, potpe-
tica mi je kroila na izlizani tepih koji je prekrivao ceo stan,
od zida do zida, a bio je star koliko i lif, ako ne i stariji. Sofa
je takoe bila zelene boje, u istom tonu kao i vrata. Zidovi
osvetljeni lampama u obliku karanfla presijavali su se u
nijansama od zlatne do venecijanskonarandaste.
Prouavala sam nametaj, fn, elegantan, ist, svaki pred-
met je predoavao vernost vlasnika jednoj uspomeni, jednoj
epohi, jednoj osobi: Pikasov crte, zapravo njegov portret
Bernara. Jo jedan poentilistiki crte iz profla, mladi s
papira gleda u pravcu mrane sobe, iz koje dopire pom-
pejanskozelenkasti sjaj. Upravo iz te sobe izaao je Bernar
i sigurnim koracima poao ka meni, gord, prefnjen. Ka
meni ili ka svom portretu, tik do mene, krupnim koracima,
pokazujui na pouteli uramljeni papir:
Ovo mi je omiljeni crte, portet koji je uradila Dora Mar,
to sam ja, naglasio je ponosno. Zauzvrat sam joj poklonio
ipku, marame, arave, prekrivae, zavese, ceo paket belog
rublja; oboavala je ekscentrine stvari kao to je beli ve.
Ali hajde da ne gubimo vreme, preimo odmah na stvar. Ja
zapravo nisam odvie dobro poznavao Doru, tanije nismo
bili naroito prisni, ali sam gajio s njom izvesno prijateljstvo,
nakratko blisko, zahvaljujui Lordu. Moja prava prijateljica
bila je Leonor Fini, jedna od izuzetno inteligentnih, lepih i
nadasve zadivljujuih ena tog doba. Mada, to malo koliko
Soe Valdes 22
sam poznavao Doru ostavilo je jak utisak na mene. Bez ika-
kve sumnje, bila je jedna od najvelianstvenijih ena koje
sam poznavao.
Podsetila sam ga da me zanima samo onih pet dana u
Veneciji (osam dana, ako raunamo i putovanje nazad,
ponovo je naglasio), tokom kojih su sigurno razgovarali o
brojnim linim i vrlo intimnim temama. Da li je Dora stvarno
bila zaljubljena u Dejmsa Lorda? A on u nju? Kako se Bernar
oseao izmeu njih dvoje?
Odlino sam se oseao kraj nje. Dora je bila divna prema
meni. Nita neobino se nije desilo meu nama, meusobno
smo samo oseali snanu simpatiju. Zaista, bilo je to puto-
vanje tokom kojeg se nije desilo nita posebno. Hteli smo
samo da se etamo, Dejms i ja smo eleli da se podsetimo
tog grada, da posetimo muzeje, crkve. Dori je to bilo prvo
putovanje u Veneciju. Sanjala je da ode u taj grad, i mi smo
joj taj san ostvarili. Dejms je eleo da joj priuti to to je silno
elela i to ju je proganjalo celog ivota. Dobro, tako se kae,
proganjalo... Mi smo u to doba putovali automobilom, ili
vozom, i nita nam nije bilo teko jer smo bili voeni silinom
sopstvenih elja, zdravlje nas je izvanredno sluilo, bili smo
izuzetno vitalni. Dora je u Veneciju stigla posle nas... Odseli
smo u hotelu Evropa i tamo smo je ekali. Tih godina, Dejms
i ja smo ostavili iza sebe odnos koji je bio vie od prijatelj-
stva, odnosno stavili smo svoju seksualnu vezu u drugi plan,
gotovo da nije ni postojala. Dejms me je otkrivao na dru-
gaiji nain, bio je opsednut mojim manijama, udovoljavao
je mojim malim enjama i udnjama, ostvarivao mi ih je.
Ja sam iznova otkrivao Doru i oduevljavalo me je to to je
bila kao devojica, nestrpljiva da stigne do doka, ali umesto
do doka, kojih ima toliko, stigli bismo do kakvog muzeja
spremni da se divimo nekoj skulpturi ili da kleknemo pred
ena koja plae 23
neku velianstvenu sliku kao pred Devicu u kapeli. Silno smo
se zabavljali na tom putovanju, ali jo vie smo se kulturno
uzdizali. Zapravo, Dejms i ja smo se kulturno uzdizali, jer
Dori to nije bilo potrebno, ona je nesumnjivo ve bila ena
bogate kulture. Bili smo i mi, ali manje, s obzirom na godine.
Dok sam pila vodu iz esme koju mi je sipao u otme-
nu bakarat au, ponovo sam ga upitala da li je Dora bila
priljiva, da li je lako ispoljavala emocije.
Ne, ne naroito. Bilo joj je potrebno da je vole, to da.
Bila je ena srednjih godina, ve zrela, a ipak se ponaala kao
petnaestogodinjakinja, poput onih stidljivih devojuraka
koje su istovremeno i buntovne i smele, koje neprestano
trae panju svog okruenja. Mnogo sam vremena provodio
s njom, prijalo mi je da razgovaramo o malim, rutinskim
ivotnim stvarima; nismo vodili iskljuivo uzviene razgo-
vore, nipoto. Bavili smo se samo jednostavnim temama.
A povremeno nam je priala i o svom ivotu sa Pikasom.
A Dejms Lord?
Dejms je bio dentlmen, chvalier servant, platonski
ljubavnik. Dejms je veoma zauzet ovek, trebalo bi da ga
upozna, dau sve od sebe da se upoznate... Hoemo li u
restoran? Zna, malo se plaim da ne bude krcat, ve je vreme
ruku... U Parizu rano zatvaraju kuhinje.
Uvukao je ruke u kinu kabanicu be boje.
Da nisi slabo obuena?, upitao me je, zakiljivi poput
make.
Odmahnula sam glavom, utke, i bacila poslednji pogled
na okolnu panoramu.
Iznenada, Bernar se okrenuo, urno otiao do sobe koja
me je podsetila na Pompeju i poeo da pretura po foci.
Moj pogled nije mogao da ga dosegne sa mesta na kom sam
stajala, ali sam zato ula kako njegove ruke listaju papire.
Soe Valdes 24
Naao sam to to sam hteo da ti dam! Umalo da zabora-
vim! Stranice moje belenice s tog putovanja, fotokopirau
ti ih...
Trenutak kasnije, zaula sam kripanje pokrenutog foto-
-kopir aparata.
Nee ti mnogo toga rei, ne sadre nita dragoceno, malo
toga sam zabeleio, uopte se ne seam kada je to bilo, ta
sam pisao i zbog ega.
Stavila sam foto-kopije u tanu, prethodno bacivi pogled
na njih.
Proitau ih na miru kod kue, ako nemate nita protiv.
Pompezno je odmahnuo rukom, proprativi to i pokretom
glave, to je znailo da uopte nema nita protiv; obmotao je
al oko vrata i urno smo poli ka restoranu.
Nadstrenica lokala takoe je bila zelena, art nouveau, a
zavesa na ulazu, u skladu s tim, od tekog baruna smarag-
dnozelene boje...
Po svoj prilici, danas je sve zeleno..., promrmljala sam.
Volim zelenu boju, u mom ivotu je mnogo toga zeleno,
to mi je omiljena boja, dodao je ubedljivo i oduevljeno.
Poela sam da prebiram po glavi koja mi je omiljena boja,
za sluaj da me to pita; ali nije me pitao. Crvena, plava, uta,
oker? Zlatna? Dosta sam koristila zlatnu boju u jednom
periodu, kada mi se ivot svodio na sate provedene pred
slikarskim platnima, koja su na kraju bivala preplavljena zlat-
nom i bakarnom... Nisam slikala nita grandiozno, naprotiv,
ali sam zato mogla da umrem od tih otrova, to da.
Ne, nije me pitao ak ni koja mi je omiljena boja. Poeo
je da ita jelovnik, mada ga je ve znao napamet.
ena koja plae 25
Smestili su nas za jedan uzak stoi pokraj ulaza, i poruili
smo conft de canard,* ampanjac, vodu, tortu s jabukama i
sveim lagom, i na kraju kafu.
Moda u te razoarati, ali nemam bogzna ta da ti ispri-
am o njoj, pamtim samo line utiske, beleke koje seanje
pohranjuje kao krupne poteze etkicom, i uvam, naravno,
nekoliko njenih dela, promrmljao je.
Fotografja ili slika? Mene su mnogo vie zanimale njene
fotografje, jer mi je, istini za volju, vei deo njenog slikarskog
opusa bio nepoznat.
Slika. Mada nije bila dobra slikarka. I, naravno, uvam
crtee koje mi je posvetila, i jedan vrlo nean pejza u ulju.
Bila je najbolja fotografinja svog vremena. Poela je da
se bavi slikarstvom da bi udovoljila Pikasu. Opte je poznato
da je ona napravila prvu foto-reportau o delu nekog slikara;
taj slikar je bio Pikaso, a delo, ni manje ni vie nego Gernika,
izdeklamovala sam.
Ipak nije bila toliko loa slikarka, ispravio se. To je bio
njen krst, iskopala je sama sebi raku kada je fotografsala
Gerniku. Pikaso joj to nikada nije oprostio.
Znam. ak se pisalo o tome kako mu je ona predloila
da umesto sunca nacrta sijalicu, i povrh svega mu je rekla: Ti
ne zna da slika sunce ili sunce ti nikad ne ispadne dobro...
S druge strane, odnosno s politike take gledita, ruku na
srce... Pikaso nita nije uinio za svoje sunarodnike ili protiv
njih... ili jeste, ali veoma malo, a Dora to nije mogla da pod-
nese, pa je zahtevala od njega, molila ga da bude solidaran,
jer mu istorija to ne bi oprostila... Je l istina da je Pikaso bio
u vezi sa nacistima, da ih je primao u svoj atelier i da im je
prodavao slike? Znate, u nekim knjigama tvrde da ga je Hitler
* Franc.: Mariniranu paetinu. (Prim. prev.)
Soe Valdes 26
smatrao neprijateljem, ali su ga nacisti poseivali da bi ga
kontrolisali, i ko zna zato jo... Pol Elijar je govorio da...
Bernar se grohotom nasmejao. Lokal je bio mali, ljudi
su nas gledali. Spustila sam pogled i osmotrila svoje ake na
stolu, prepletene. Ponekad posmatram svoje ruke i ini mi
se kao da mi ne pripadaju, zadubim se u njih...
Kakve to knjige ita? Molim te, nemoj da komplikuje
stvari bez potrebe. Ne moe se Pikaso optuivati za ovo ili
ono, o Pikasu ne treba loe govoriti, pazi ta radi, curo.
Pikaso nikada ne bi tako neto uinio. Pikaso je, gospoo
draga, bio bog. Nacisti su cenzurisali njegovo delo, uklonili
ga iz galerija, ali je on smatrao da ima obavezu da ih primi
svaki put kad ga posete. Nije bio jedini, kao to verovatno
pretpostavlja. Elijar je mogao da pria svakojake gluposti,
on jeste mogao da ih pria, zapravo ih je i priao...
Ugrizla sam se za donju usnu, zabrinuta zbog svoje nepro-
miljenosti; imala sam oseaj kao da me je ujela zmija.
Preko puta, za jednim stoiem, neka ena je sedela sama
i puila; zavrila je ruak i otresala pepeo na ostatke hrane
u tanjiru. Usne su joj bile mesnate, nos picast, elo blago
ispupeno. Imala je ute oi, zauujue suzne, i to neobine
zelenkastoute boje!
Bernare, iza vas je jedna ena sa utim zenicama, pro-
aputala sam.
Ah, ute oi! Kao ak Ditron, peva i glumac, onaj to je
u flmu igrao Van Goga, to ima oi medenozlatne boje, izgo-
vorio je Bernar ne osvrui se. Jesmo li na ti ili nismo? Dobro,
mislim da smo to ve reili... Ponovo me je ispitivao pogledom.
Ne prestajui da posmatram enu zaobljene brade, nalik
onoj kakvu je imala Dora Mar, odgovorila sam mu da bih
vie volela da persiramo jedno drugom. Nikada ne bih mogla
da mu kaem ti, bilo mi je neprijatno.
ena koja plae 27
Klimnuo je glavom i slegnuo ramenima; pravio se da je ljut.
Reci mi iskreno, zbog ega te toliko zanima Dora Mar?,
upitao je dok je preturao po depovima sakoa.
Zato to je bila velika umetnica, zato to je bila zagonetna
ena, zato to se ludo zaljubila u Pikasa i tiho patila nakon
raskida s njim. Po svoj prilici, od svoje trideset osme godine
vie nije imala seksualne odnose... Uprkos tolikim prijatelji-
ma koje je imala, ostala je potpuno sama. Ali nakon svega to
sam proitala o tom svetu koji ju je okruivao, veoma sam
se zainteresovala za vas. Naravno, za va odnos s Pikasom,
za vas kao svetskog oveka i pisca, i za Lorda kao platonskog
ljubavnika. Je li istina da su svi hteli da steknu Pikasovu
naklonost preko nje? Ja sam Doru upoznala povrno, u pro-
lazu... Nisam elela nita vie da dodam.
Trepnuo je kod te poslednje reenice, ali je opazio moj
drhtaj; izbegavao je priu o njoj, uhvatio se za to to mu je
privuklo najvie panje:
Dora se odrekla svog seksualnog ivota sa trideset est
godina. Ali sama je tako htela. to se tie toga da smo svi
eleli Pikasovo prijateljstvo... ta si oekivala? Naravno da
jesmo, to je bio Pikaso. Mada sam se ja jo pre toga sprijateljio
s njim, zahvaljujui nekim drugim ljudima.
Ona je ve bila Dora Mar, kada su se ona i Pikaso upo-
znali ona je ve bila velika umetnica, prihvaena i priznata
u nadrealistikim krugovima.
Naravno, naravno, ali gotovo niko nije istakao taj detalj.
Zar je detalj to to je Dora delila ivot s njim? Pikaso ne
bi naslikao Gerniku da nije bilo nje.
Pikaso mnogo toga ne bi uradio da nije bilo nje. Ali on
je bio Pikaso.
ena koja je sedela naspram mene pogledala je na runi
sat, izvadila iz torbe mobilni, ukucala nekoliko brojeva.
Soe Valdes 28
Ponovila je poziv, i po njenim, sada mekim crtama lica,
izgledalo je kao da se neko napokon udostojio da joj odgo-
vori; priala je skrivajui usne dlanom koji bi joj ostao slo-
bodan kada bi sputala glavu, beei od pogleda ostalih
gostiju. Nakon izvesnog vremena je vratila mobilni u tanu,
zapalila novu cigaretu i blago podigla poluotvorene kapke.
Njene vodenaste oi sada su blistale, oblivene svetlucavosivim
tonovima. Plakala je.
Gotovo svi koji su pisali o Pikasu naglaavaju da je Dora
Mar bila plaljiva, da je volela da pravi grimase i da vie toliko
da bi joj se glas izobliio, da se uasno ponaala.
Nikada je nisam video da plae, osim na Pikasovim por-
tretima. Kroz staklo koje nas je razdvajalo od ulice Bernar
se zagledao u svetlost i senku koje su pravile razne oblike
na trotoaru.
Ne, Dora nipoto nije bila plaljiva. I ne piu sve knjige
o njoj takve besmislice, ak bih rekao lai, koje ne samo to
nastoje da je unize ve vreaju i nas koji smo bili svedoci tih
godina, izjavio je.
Dola sam u iskuenje da mu ispriam neto vie o sebi, o
svom ivotu na Kubi i kasnije, ovde u egzilu. Malo je nedo-
stajalo da ga uverim da vie ne plaem, da su mi suznice
presuile, ali da ponekad duboko u sebi oseam bes, koji me
pee iznutra, mada se veoma trudim da ostanem sabrana.
I brzo uspem da se smirim, a zaslepljujui gnev nestane
kao to se i pojavio. Da, a povrh svega se oseam veoma
usamljeno, krajnje krhko, bez ikakve i iije podrke. Nisam
mu to rekla, zautala sam, kao to sve ee inim, zautim,
sauvam sve duboko u sebi. Onda sednem da piem i to mi
donese olakanje, kao da uspevam da zaboravim sve to je u
meni izazvalo taj bes. Pretoila sam svoje suze u pisanu re.
Sve to sam elela da isplaem, izlila sam na papir. Sve to
ena koja plae 29
sam elela da isplaem, ja sam napisala. Otvorila sam usta,
i ponovo ih zatvorila, pokajniki.
Htela si neto da mi kae? nije mi persirao.
Ne, Bernare, nita vano, samo... pa ovaj, dobro, da, iz ove
perspektive, vidim pred sobom tu enu, usamljenu. Poela
je da plae, i sada su joj zenice sive.
Oi boje vremena. Dora je imala prelepe oi, pomou
njih je hvatala neobine trenutke, videla je to to niko nije
mogao da vidi. Nemoj da te brine ta ena koja plae. Ona
nije kao Pikasov portret. A nita to nije Pikasov portret ne
zasluuje panju ljudi kao to smo mi.
Mogla bi biti, vrlo je lepa..., zamuckivala sam. Nisam
se zainteresovala za Doru Mar zato to je bila Pikasova lju-
bavnica. Zanimala me je nezavisno od Pikasa, panju su mi
privukli njen ivot i njena umetnost, a povrh svega njen foto-
grafski opus. Poela sam da cenim njeno delo kada sam videla
fotografju Portret kralja Ibija, koja ima duboko znaenje i
neizmernu nadrealistiku snagu. Zagonetna ivotinjica, sa
bezdlakom njukom i udnim papcima. Mada se beskrajno
divim i portretima koje je fotografsala pre nego to se sasvim
oslobodila Bataja: egzotine Asje,* Leonore Fini jo jedne
nadrealistkinje, takoe argentinskog porekla (zato su Dora
i ona imale toliko toga zajednikog) i izraenim fotogra-
fjama na kojima je sam Pikaso. Zaljubila sam se u njeno
delo, tek potom je dola pria o njenom ivotu. I odmah me
je zainteresovalo tih pet ili osam dana u Veneciji, osam ako
raunamo i putovanje nazad, naravno. To neobino puto-
vanje, o kojem niko ne zna nikakve pojedinosti, osim vas
dvojice. U to doba, a vi to najbolje znate, ona je bila vezana
za Dejmsa Lorda; rekla bih da je to pre bilo iz ljubavnih
* Assia, uveni ukrajinski foto-model. (Prim. prev.)
Soe Valdes 30
nego iz materijalnih razloga, a on je bio vie vezan za Pikasa
nego za nju, a moda i za vas. Kome ste vi bili sentimentalno
naklonjeni?
Oboma, bio sam veoma vezan za njih. Tanije, bilo mi
je stalo da pripadam XX veku. Da postanem simbol. U to
doba, na tom putovanju, Dora je ve bila krotkija, postala
je popustljivija.
Od tada, od tog putovanja, Dora je odluila da prekine
sve veze, zatvorila se u svoju kuu u Ulici Savoa i jedva da
je izlazila iz nje, ila je samo na misu. Jedino je Dejmsa jo
ponekad viala, izbegavala je neprikladne posete proistila
sam grlo. Znate ta? Veoma me ganu ene koje se osame.
Podsetiu te, mada to za tebe nee biti nita novo jer si
dosta itala o njoj, Dora je uvek govorila: Posle Pikasa, Bog.
Poruio je jo jednu kafu bien serr.*
Znam, znam, to je takorei logino. Nadrealizam ju je
oslobodio, a, nasuprot tome, ljubav prema Pikasu ju je pre-
obrazila u pobegulju i istovremeno je zatoila u sopstvenu
povest; bila je rtva slepe strasti, utihnula je usled sopstvene
vrtoglavice.
Ustali smo s namerom da poemo.
Malo dalje od nas ena je neopaeno brisala suze marami-
com sa ipkastim obrubom na kojoj su bili krupno izvezeni
inicijali E i M. Nije ni primetila da smo se pozdravljali s vla-
snikom restorana niti da smo, odmah potom, i njoj klimnuli
glavom. Sve vreme je gledala pravo, namerno, da joj se pogled
ne bi sreo s naim, usredsreena ni na ta odreeno, osim
moda na oprotaj, koji bi se mogao nazvati i: pokajniki
zaborav.
* Franc.: Jaka kafa. (Prim. prev.)
ena koja plae 31
Na ulici, Bernar me je zaustavio, neno mi stegnuvi lakat.
Verovala ili ne, Dora nije bila tako strastvena. Bila je
umetnica obdarena velikom inteligencijom. Ljubav ju je
unakazila, ismejala... Nije plakala spolja, plakala je iznutra,
lila je suze u sebe, gacala je u njima.
Visok i vitak, Bernar je mladalaki urnim koracima
hodao ispred mene, delila nas je samo kratka razdaljina.
Pratila sam ga, prouavajui njegove pokrete; nastojala sam
da zapazim i zapamtim svaki detalj njegove siluete.
Hajdemo gore kod mene, hou da ti pokaem Dorinu
sliku, uveni vrletni pejza.
Slika je bila okaena na zidu u kuhinji. Nisam mogla da
odredim da li je posredi bio pravi pejza ili izmiljena nad-
realistika apstrakcija. Kombinacija zelenih, plavih, smeih,
crnih nijansi oblikovala je gnusnu mrlju u mojoj glavi, poput
gotovo neuhvatljive strukture u petoj dimenziji. Bila je to
mrana, turobna slika, i njena odbojna svedenost istovre-
meno me je opijala. Svetlost koja je dopirala kroz prozor
ublaavala je tugu koja je nadilazila prizor, u toj samakoj
kuhinji.
Zato si rekla da te ja zanimam? Rekla si to maloas, zar
ne?, naglasio je Bernar.
Zato to ste vi mogli da napiete ovu priu, a niste to
uinili, odgovorila sam ustro, ponovo mu persirajui; bilo
mi je teko da budem s njim na ti.
Pa, da, oduvek sam eleo da budem pisac, a mislim ipak
to nisam.
Niste? Pored svega to ste napisali niste pisac? Bar kada
je re o flmu...
Nisam veliki pisac, nisam napisao nita veliko, to hou
da kaem. Mislim da ta moja povrnost, ma nita ne vredi,
ne znam... Nisam ba toliiiko povran, ak sam poprilino
Soe Valdes 32
odan svojim idejama. Sve su to opravdanja za meni svojstvena
tumaranja. Zaputio se kroz hodnik u susedni salon.
Nenametljivi sluga me je pitao elim li kafu ili neko alko-
holno pie, moda konjak, ne seam se dobro kakvu vrstu
pia mi je ponudio, ali znam kako sam odgovorila na njegovu
ljubaznost. Ne mogu, hvala, promrmljala sam Moram da
pourim kui da poaljem novinama tekst za rubriku, rekla
sam u sebi. Moram da pourim kui jer me ekaju poslo-
vi svojstveni mom polu, naalila sam se naglas. Bernar se
nasmeio, razumeo je te zakoljice, pogledao me je ironino.
ene vie nisu to to su bile, danas je sve previe oigledno.
Dobro, a kaite onda kakvi su mukarci.
Mi mukarci smo uvek isti, kod nas se nita nije promeni-
lo, nema iznenaenja. Mi smo samo to, i nita vie: mukarci.
Zbog ega vie nema iznenaenja? Pa zato to su se svi
usredsredili na udvaranje moi. ena je, to se njihovog zavo-
enja tie, postala objekat drugog reda. Pre svega, odnosno
prvo to se mora uiniti, ili emu se predano tei, jeste zavesti
mo. Ne postavljamo pitanje zbog ega. Odgovor je jedno-
stavan: ene su takoe poele da ude za njom. I da je stiu.